KRALJEVINA SRBA, HRVATA 1 SLOVENACA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
KLASA 12 (3)
INDUSTRIJSKE SVOJINE
IZDAN 1. DECEMBRA 1925.
PATENTNI SPIS BR. 3292.
Aluminum Company of America, Pittsburgh, U. S. A.
Poboljšanja u proizvodnji aluminijuma ili koja se na istu odnose.
Prijava od 20. decembra 1923.	Važi od 1. decembra 1924.
Traženo pravo prvenstva od 21. decembra 1922. (U. S. A.)
Ovaj se pronalazak odnosi na proizvodjenje aluminijuma ma kog stepena čistoće, i to pomoću elektrolitičkog rafiniranja nečistog alu-minijuma ili legura, koje sadrže aluminiuma i drugih sastojaka. Ranije je bilo predloženo vrlo mnogo načina da se to izvede, ali je dobro poznato da ni jedan dosedanji postupak nije bio za industrisku primenu. Čak šta više, bilo je široko poznato današnjim pro-izvodjačima aluminijuma, da je takav postupak u svemu neotklonjivo nepraktičan. Naš je pronalazak rezultat širokih ispitivanja i istraživanja u vezi sa pioblemom u pitanju zajedno sa praktičnim radom na širokim osnovama, i midjeno je. da se može vrlo lako izvoditi. Sa njime, mi smo bili u stanju da na indu-striskoj skali proizvodimo metalni aluminijum 99, 980/0 čistće po vrlo nisku cenu.
U našem postupku nečist aluminijum ili aluminijumska legura upotrebljava se u rastopljenom stanju kao anoda, u dodiru sa elektrolitom, koji se obično sastoji od jednog ili više rastopljenih fluorida sa ili bez dodavanja hlorida. Čist se aluminijum slaže na katodu od rastopljenog čistog aluminijuma, koji obično pliva po rastopljenom elektrolitu. Ovaj pronalazak obuhvata više korisnih oblika, koje, ma da se mogu zasebno iskoriš-ćavali, naročito se zapažaju kada se iskoriš-ćuju zajedno. Jedna od tih odlika jeste, da se načini takva legura, koja će na radnoj temperaturi bili dovoljno tečna da može dozvolili da se utrošeni aluminijum brzo zamenjuje u površini dodira izmedju anode i elektrolita. Da nije toga, nečistoće, koje se
nalaze u leguri ili nečistom aluminijumu, bile bi rastvorene u elekttolitu i kao takve, složile bi se na katodi u tolikim količinama da bi se čistoća metala jako oštetila. Druga jedna odlika ovog pronalaska jeste podrezavanje sekundarnih dejstva i reakcija, kojima se već rastvorene nečistoće ponova obaraju iz elektrolita na anodnu leguru, a one, koje su već naslagane na katodi, da se ponova rastvore u elektrolite, kao na primer, proizvodeći jako mešanje i cirkulaciju u rastopljenoj masi, tako da se dodirna površina izmedju katode i elektrolita i anode jako ispire. Jedna dalja odlika jeste ta, što se održava izvesan minimum do kojeg se aluminium srne Izvlačiti iz anodne legure, i to time, što se odliva jedan-deo osiromašene legure, a dodaje se sveže na mesto izvadjenog dela. To se radi radi održavanja selektrivnosti u dejstvu elektrolita u pogledu na aluminium.
Elektrolit, ili kupatilo, koje mi obično upotrebljavamo jeste onaj, koji sadrži u sebi aluminijum fluoride, sa dodatkom jebnog ili više fluorida metala, koji su elektropozitivniji nego što je to aluminijum. Mi najradije sastavljamo-naš elektrolit na sledeči način:
Aluminium fluorida 25 do 30 od sto. Barium fluoride	30 „ 38 „ „
Natrium fluorida.	25 „ 30 „
Aluminijum oksida 0,5 „	3 „	„
Kalcium i magnezi-jum fluorida prisutnih
kao neotklonjiva nečistoća oko 2 od sto. Dodavanje fluorida drugih alkalnih ili al-kalo-zemljanih metala može se dopustiti, ali
Din. 30.—
prisustvo drugih kojih halogena, sem fluorida, ne srne se dopustiti, a naročito ako se želi dobiti metal rafiniran do krajnih granica. S druge ruke, obično mnogo ne škodi ako u elektrolitu i bude kiseonikovih aniona, pa prema tome, i aluminium oksid se može upotrebiti u elektrolitu. U nekim slučajevima čak se i želi da ima aluminijum oksida u elektrolitu, ali ni u kom slučaju toliko, da može da se rastvor zasiti.
Govoreći u opšte, upetrebljeni elektrolit mora biti sposoban, pod običnim uslovima, da dejstvuje selektivno u pogledu na aluminijum, tako da se može rastvoriti u elektrolit iz anodne legure i to u većim količinama nezavisno od ostalih sastojaka Ovu važnu odliku pokazuje u punoj meri elektrolit gore opisane klase.
Jedno takvo kupatilo, odnosno, elektrolit tečno je u svim granicama radne temperature, i mnogo je manje gustine nego nečisti aluminijum ili aluminijumska legura, koja je nadjena da se može najlakše upotrebiti za izvodjenje ovog postupka. Prema tome, ovakvo će kupatilo plivati po rastopljenoj leguri. U isto vreme, ovakvo je kupatilo taman dovoljno gušće nego čist rafinirani aluminium, usled čega će ovaj poslednji plivati po površini rastopljenog elektrolita. Pored toga, gore opisani elektrolit u stanju je da u sebe rastvori i poveću količinu aluminijum oksida.
U opšte, svaka aluminijumska legura može se rafinirati samo ako ima gustinu vaću nego što je ima elektrolit, i koja će biti dovoljno tečna, za sve vreme postupka, da se može mešati. U slučaju da je gustina aluminijumske legure mnogo mala, može se povećati dodavanjem kojeg težeg metala, ili težih metala. Od metala, koji se obično mogu upotrebiti za ovaj cilj pokazalo se da je bakar najbolji. U praktici, radna temperatura leži izmedju 850°C i 1 100C, za gore pomenuti elektrolit, sa srednjom temperaturom od OSCPC. Elektrolit gore izloženog sastava na srednjoj radnoj temperaturi imaće gustinu izmedju 2,5 i 2,7 grama po kubnom santimetru. Aluminijum na. istoj temperaturi ima gustinu od približno 2,3 grama po kubnom santimetru, a u slučaju da sad/ži malu količinu težih metala, pa čak i poveću količinu silicijuma ili kojih drugih nečistoća manje gustine, plivaće po rastopljenom elektrolitu u mesto da kroz njega propadne. Prisustvo od 250/o bakra daje leguru, koja i na radnoj temperaturi od 960°C., ima gustinu od prilike 2,8. Ovo je dovoljno iznad gustine elektrolita da bi se osiguralo da će ova legura ostati uvek na dnu. Cak i veća proporcija bakra može se uzeti, samo u tom slučaju elektrolit i legura moraju biti dovoljno pokretljivi na gornjoj granici za redovno i glatko elektrizo-vanje, recimo, izmedju i 050* ili 1100°C.
Tačka smržnjavanja čistog bakra leži u
blizini 1083°C., ali dodavanjem 2% silicijuma svodi se ova tačka smržnjavanja do na lOSCPC. i prema tome, legura koja sadrži u sebi 82% bakra i 18% silicijuma, može se lako topili već na 815I’C. Dalje dodavanje silicijuma ima za dejstvo da se tačka smržnjavanja ponova diže, taku, da legura, koja sadrži 31% sihei-'juma i 69% bakra ima tačku smržnjavanja u blizini 1050''C. Silicijum ima osobinu da može smanjiti, upravo, sniziti tačku smržnjavanja u leguri od bakra i aluminijuma. Na primer, aluminijum-bakar legura, koja prestavlja jedi-njenje po formuli Cua Al, (87.6% Cu i 12,4% Al) ima za tačku smržnavanja temperaturu od 1050 C., koja se temperatura svodi na 9300C., ako joj se doda 5% silicijuma, a sa 100/0 silicijuma tačka smržnjavanja svodi se na 795°C. Prisustvom silicijuma u količinama og 2 do 32 od sto u leguri bakar-silicijum, sprečava se da se aluminijumska legura sčvrsne na temperaturi od 1050°C., ili većim temperaturama dozvoljavajući na taj način da se skoro sav aluminijum izvadi iz legure, pa ipak da ostatak ne ščvrsne u čvrstu masu. Prisustvom gvoždja i litanijuma, ili ma kojeg od njih, tačka smržnjavanja lako se penje, pa Je prema tome, i njihovo prisustvo u radnoj leguri posve štetno. 1 drugi metali i materijal služiće, sem silicijuma, na to, da se spreči da se legura sčvrsne u koliko se aluminijum izvlači, ali se silicijum najradije upotrebljava radi njegove jevtinoće, jer se može bez velike štete odbacili u obliku šljake, kada se zaostali metal bude tretirao radi dobijanja bakra. Ma koji drugi materijal, kao kalaj ili koji drugi materijal, koji se lako topi, a koji se može legurisati sa aluminijumom, morao bi biti bačen, ili bi bilo potrebno da se naročito odvaja za vreme procesa za dobijanje dokra iz zaostale legure. U oba slučaja, takav bi poslupak samo podigao cenu koštanja proizvodnje.
1 sam aluminijum ima osobinu da snizi tačku topljenja bakra, i to se može'iskorislili, ako je to potrebno, u kom se slučaju legura ističe iz lopioničnog lonca, odnosno, lonca gde se vrši elektrolitična rafinada, još dok anodna legura sadrži poveću količinu aluminijuma. Drugim rečima, proporcija aluminijuma i silicijuma mora bili lako podešena u pogledu na ostale sastojke da anodna legura ostane uvek i pod svima uslovima dovoljno tečna u granicama radnih temperatura, koje su odredjene time, što se sprečava prekomerno isparavanje ma kojih od sastojaka legure Prema tome, ako se želi da se sav aluminijum ukloni iz lagura, proporcija silicijuma u anodnoj leguri, kada bude aluminijum potpuno izvučen, ni u kom slučaju ne može biti manji od 2% bakar-silicijum legure. Ali ako sam silicium nije dovoljan da održi leguru u tečnom stanju, biće potrebno da se legura
zameni (ili da se jedan deo zameni sa novim materiialom) (ili da se doda još silicijuma) pre nego što se sav aluminium izvuče. Govoreči uopšte, treba uvek da ima taman toliko silicijuma koliko je potrebno da se legura održava u devoljno tečnom stanju na radnoj temperaturi od 1000°C., ili tu blizu, i ako je sav aluminijum već izvučen. Proporcija silicijuma u silicijum-bakar leguri dovoljna je da bude 5% za ovaj cilj, ako proporcija gvoždja ne prelazi 5°/». Ima se razumeti da nije potrebno u svima slučajevima da legura bude potpuno rastopljena i tečna. Pod izvesnim uslovima prisustvo čvrstih delića nekog teško topljivog metala u ograničenoj količini, neće mnogo škoditi sem aka ne sprečavaju slobodan tok aluminiumske legure.
Zbog gornjih razloga upotrebljava se legura koja sadrži najviše 20 od sto bakra, i izmedju 2 i 32 od sto silicijuma u silicijum-bakar leguri. Jedna od primena ovog našeg pronalaska jeste i dobijanje aluminijuma iz legure, proizvedene eleklrotermalnim putem, koja, na primer, može imati ovakav sastav:
Aluminium.................. 307o
Bakra......................35%
Silicijuma.................IO0/«
Gvoždja .	.	.	manje	od	S0/«
Titanijuma	.	.	manje	od	l*/»
U samom rafiniranju, uvodi se uni-direk-ciona ili jedno smislena struja u anodnu leguru iii nečisti aluminium, i prolazi na gore kroz elektrolit do u katodu, sa rezultatom da se na njoj aluminijum slaže. Dovoljno velika gustina struje mora se upotrebiti da se električni gubitci u otporu u samom loncu dovedu na meru, koja će biti dovoljna da se potrebna radna temperatura može održati.
Podesan i zgodan aparat za ovaj posao ilustrovan je u priloženim crtežima, ali se ima razumeti da se ovaj pronalazak ni u kom slučaju ne ograničava samo na taj oblik.
Obraćajući se na crteže imamo:
Figura 1 jeste plan lonca.
Figura 2 i 3 jesu poprečni preseči po linijama 2 — 2 i 3 — 3 u figuri 1.
Figura 4 i 5 jesu detaljni preseči po linijama 4 — 4 i 5—5 u figuri 1, koji ilustruju spojeve za vodu izmedju vodenih rukavaca i od, ka i izmedju njih.
Figura 6. jeste detaljan presek po liniji 6 — 6 u figuri 1, gde se pokazuje način spajanja gornjih elektroda za odvodne sprovodnike.
Figura 7 jeste detaljan presek u istoj ravni kao i figura 2, gde se ilustruje način, na koji se utvrdjuje gornji i donji deo lonca, da bi se dobila potrebna mehanička čvrstina pa ipak da se ta dva dela ne spoje električno.
Figura 8 jeste detaljan presek, koji ilustruje jedan zgodan oblik anode za upotrebu pri deoksidaciji elektroliteta.
Figura 9 jeste detaljan presek u istoj ravni
kao i figura 2, gde se pokazuje toplotno iz-olujuća kora. koja se nalazi iznad katodnog metala.
Donji deo lonca 10, obično se načini od čelika u obliku cilindričnog suda, mnogo većeg prečnika nego dubine, i blizu gornje ivice snabdeven je sa vodenim rukavcem 11, koji se najlakše daje načiniti ako se gornja ivica snabde sa širokom flanšom 12, pa'ise potpaše sa jednim koničnim prstenom 12a, koji se zavari za donju flanše 12, i zidove lonca.
Iznad donjeg dela lonca 10. nalazi se gornji deo 13, koji takodje može biti od čelika, i koji je snabdeven sa šupljim zidovima, kako bi obrazovali gornji vodeni rukavac 14. Unu-tranja sirana njegovih zidova načinjena je nešto konično, kao što je to i ilustrovano. Da bi se ova dva dela mogla održavali izo-lovani jedno od drugog, pljosnat prsten od azbesta, ili kojeg drugog materijala, 15, može se umetnuti izmedju tih delova
Da bi se dobila potrebna mehanička jačina ova se dva dela mogu pričvrstiti jedno za drugo pomoću šrafova 16, koji prolaze na gore kroz flanšu 12 i zavrću se u pojačanja 17 na dnu gornjeg dela lonca i to u samom vodenom rukavcu. Da se izbegne električni spoj kroz rupe u flanši, kroz koje prolaze šrafovi, umeću se u njih cevčice 16, a ta-Kodje se upotrebljavaju i kolutovi 19. Ako se upotrebljavaju vodeni rukavci, što se u mnogo slučajeva i radi, ni cevčice ni izolu-jući kolutovi neće biti izloženi visokim temperaturama, pa se preme tome, mogu načiniti od skoro ma kojeg izolujućeg materijala koji neće omekšati na temperaturi od 100°C ili nižoj, i koji može da izdrži opterećenje proizvedeno stezanjem šrafova.
Podesni spojevi za vodu i vodene rukavce namešteni su, i radi prostote i jasnoće mogu biti načinjeni i udešeni tako, da voda teče iz donjeg u gornji rukavac. Radi toga vodeni je rukac 11 snabdeven sa ulaznom slavinom 20, koja se sa cevi 21 spaja za ma koji podesan izvor vode, koji ovde nije izložen, i sa slavinom 22, koja je čevlju 23 spojena za ulaznu slavinu 24, kroz koja se voda iz donjeg rukavca uvodi u dno gornjeg rukavca, Gornji rukavac je snabdeven sa izlaznom slavinom pri vrhu, (i to zato da se izbegne skupljanje vazduha) 25 koja se slavina može spojiti za odvodnu sev 26 pomoću druge cevi 27. Da bi se izbeglo spajanje sa zemljom preko slavine 22 i 25. odnosno preko spojnih cevi 21 i 27, one mogu biti načinjene od kaučuka, a tako isto i cev 23, kako bi se i obadva dela lonca potpuno izolovla a jedno ob drugog. Voda, koja se upotrebljava za ras-hladjivanje, mora biti dovoljno čista da može da spreči sprovodjenje povećih količina struje iz jednog dela lonca u drugi na voltaži, koja se upotrebljava u ovom postupku.
Na dno donjeg dela lonca može se staviti obloga 28, koja će služiti za sprečavanje spro-vodjenja toplote, kao na primer, usitnjeni ba-uksit, aluminijum oksid, magnezijum oksid, ili nelopljive cigle, i to radi smanjivanja gubitka u toploti odvodjenjem kroz dno lonca, a iznad ovog sloja može se načiniti prevlaka 29 od kakvog refraktornog materijala, recimo, ugljenika, koji je udešen tako, da u svojoj sredini ima udubljenje, u koje može da primi leguru ili materijal, koji se ima rafinirati. Donja obloga može se vrlo zgodno načiniti utapka-vajući mešavinu od katrana, katrana kamenog uglja, i zrnastog koksa, na temperaturi, koja je dovoljna da ova masa bude plastična. Zatim se ceo lonac i njegova sadržina stave u peć, gde se ispeče, povišavajući postepeno temperaturu do blizu 600° C kada se masa ščvrsne i ispeče.
Dobar električni spoj izmedju donjeg dela lonca i njegove prevlake na dancelu može se učiniti pomoću sprovodnih ploča 31, koje su zavarene za unutrašnju stranu lonca, tako, da su i električno i mehanički izjedna sa njime. Ove se ploče protežu ka sredini lonca kroz dancetovu oblogu, koja je izlivena oko njih-U ravni ovih skupljajućih ploča, a sa spo-ljašne strane, lonac je snabdeven sa metalnim dodirnim jastučićima 32, koji su obično zavareni u zidove lonca, kako bi bili sa njima električno izjedna Za ove spojne jastučiće utvrdjuju se stegama dovodni sprovodnici od bakra, aluminijuma ili kojeg drugog podesnog metala. Ovi dovodni sprovodnici mogu biti u obliku dugačkih pljosnatih ploča 33, koje obu-hvataju donji deo lonca, i čiji su krajevi izvedeni sa strane tako, da se mogu spojiti sa terminalom kakvog podesnog izvora električne struje, (koji nije ovde izložen). Za vreme rafiniranja ovi su dovodni sprovodnici spojeni za pozitivni terminal električnog izvora, tako da struja ulazi u lonec kroz njegovo dance. Prema tome, ugljenična prevlaka 29 na dan-cetu obrazuje, ono što se može nazvati donja elektroda u loncu.
Gornja elekoroda može biti višestruka, i može se sastojati od izvesnog broja kratkih i debelih štapova ili cillndera 34, od grafita, koji su poredjani vertikalno i snabdeveni su sa metalnim, bakarnim, štapovima 35, ušraf-Ijenim u gornji deo elektrode. Ovi metalni štapovi služe u isto vreme i za održavanje i utvrdjivanje elektroda i da sprovode struju, i za taj cilj mogu se podešavati i udešavati pomoću stega 36, kojima se oni u isto vreme i utvrdjuju za metalne sprovodnike 37, koji se horizontalno protežu kroz lonac. Da bi se lakše došlo do elektroda, radi podešavanja, opravke ili zamene, dovodni sprovodnici poredjani su u dva ili više redova, kao što je to i izloženo, i mogu se održavati na više nosača 38, koji obrazuju čvrst ram. Ovaj ram
može se oslanjati na gornji deo lonca, u kojem slučaju najbolje da se one izoluju od lonca, na neki podesan način, koji ovde nije izložen.
Ima se razumeti, da strogo govoreći, alu-minijumski sloj, koji pliva po rastopljenojm elektrolitu i sloj rastopljene legure, po ko oj pliva elektrolit, imaju se smatrati kao gornja i donja elektroda u loncu, ali se ti slojevi ovde nazivaju katodom i anodom, pa se stoga mislilo da je dovoljno da se grafitni cilinderi i ugljenična prevlaka na dancetu označe kao gornja i donja elektroda.
Metal ili drugi istopljeni materijal može se izvlačit iz gornjeg dela Ion ca kroz otvor 39r koji se može zatvoriti ma kakvim podesnim refraktornim materijalom, koji neće škoditi sadržini lonca, sa kojom bi došao u dodir. Istopljeni metal ili koji drugi materijal, može se ištekati iz donjeg dela lonca kroz otvor 40, koji se obično zatvara čepom od gustog jedrog drvenog ćumura, ili kojeg bilo drugog podesnog materijala.
Sa unutrašnje strane lonca nalazi se bočna obloga 45, koja se proteze na gore počevši od ugljenične prevlake 29, pa preko spojeva izmedju gornjeg i donjeg dela lonca sve do, pa čak i preko ivice gornjeg i donjeg dela lonca. Ova bočna obloga mora biti i termalno i električno izolujuća radi s nanjivanja spro-vodjenja toplote do u vodene rukavice a i zato, da spreči obilazno sprovodjenje električne struje pored sadržine lonca, koja je izložena rafiniranju. Ova obloga mora bili i hemijski ispravna, tako da ne škodi sastojcima u loncu, i mora biti dovoljno refraktorna da može ostati u čvrstom stanju na temperaturama, kojima je izložena na elektrolitičnom rafiniranju.
Pri rafiniranju, aluminijumska legura ili me-šavina aluminijuma i drugih sastojaka leži u rastopljenom stanju na dnu lonca kao što je to izloženo u 46. Preko ovog sloja pliva drugi sloj od rastopljenog elektrolita 47, a po ovom pliva sloj rastopljenog aluminijuma 48, sa gornjim elektrodama koje se protežu dovoljno u njega da bi se dobio dobar električni spoj recimo, za jedno dva cola (od 25 ~ 50 mm.) Rastopljeni sloj legure u loncu može se proizvesti na ma koji podesan način, na primer, usipajući prethodno rastopljene legure, elektrolita i aluminiju ma, uzimajući što je moguće čistiji aluminijum za prvobitnu operaciju Dovodni sprovodnici 33 spojeni su za pozitivni termina lelektričnog izvora jednosmislene električne struje, a odvodni sprovodnici 37 spojeni su za negativni terminal istog izvora. Podesno postrojenje za regulisanje voltaže i struje: u loncu može se postaviti, ali to ovde nije izloženo.
Izgleda da je dejstvo električne struje upravljeno na to da se oslobodi anion fluora.
ili kiseonika, ili obojice, na samoj dodirnoj površini anodne legure. Dejstvo oslobodjenja ovih aniona jeste da se rastvori iz anodne legure, aluminium i ma koja druga nečistoća, koja se tu zadesi i koja je elektropozitivnija nego aluminijum, ne rastvarajući one nečistoće, koje su manje elektropozitivne od aluminijuma. Ovi poslednji i ako budu spojeni sa anionima, biće precipitirani pri dodiru sa obližnjim atomima aluminijuma, usled sekundarnih reakcija izmedju fluorida i oksida sa ovim manje eleklropozilivnim metalima, sa rezultatom da samo aluminijum i one nečistoće, koje su elektropozitivnija od aluminijuma ulaze u rastvor u elektrolitu. U gore opisanoj anodnoj leguri nema ni jednog sastojka, koji bi bio elektropozitivniji od aluminiuma i prema lome skoro jedino aluminium ide u rastvor u elektrolit, za sve vreme, dok je sadrzina aluminijuma u leguri dosta znatna, i dok napred pomenute sekundarne reakcije mogu da se slobodno izvode
U elektrolitu, koji sadrži natrijuma i bari-jum fluorida zajedno sa aluminijumom depo-nuje se na katodi i nešto barijuma i nešto natrijuma, i količina na kojoj će se oni slagati na katodi, zavisi, bar u glavnom, od gustine električne struje a i od kvantitativnog sastava elektrolita. Nadjeno je, da i barijum i natrijum reaguje na radnim temperaturama, sa aluminijumovim fluoridom proizvodeći metalni aluminijum i barijum ili natrijum fluorid, prema slučaju. Prema tome, sve dotle, dok se u elektrolitu nalaze dovoljna proporcija aluminijum fluorida i elektrolit može slobodno da kvasi površinu kalode ne nalazi se ni malo barijuma u rafiniranom metalu. Ali na radnim temperaturama, natrijum, koji je ne-rasivoran u alumilijumu, izlazi u obliku pare i pre nego što se može rastvoriti ponove u elektrolit, nešto malo se izgubi kroz rastopljeni katodni metal. Prema tome, nešto malo natrijuma se može naći u katodnom metalu, ali veći deo se izgubi kroz toplotno izolujuću koru na metalu. Pa ipak, ova izgubljena količina natrijuma, a i procenat natrijuma u aluminijumu, obično su vrlo neznatni, samo ako se elektrolit održava u dovoljno tečnom stanju i sa dovoljnom proporcijom aluminijum fluorida.
Smatra se kao naročito preimućstvo, da se elektrolizna struja uvodi i izvodi iz lonca na takav način da se stvori vrlo jako magnetno polje u loncu. U ilustrovanom aparatu vidi se da tok struje kroz poprečne horizontalne odvodne sprevodnike 37 i vertikalne elektrode 34, donje opasujuće horizontalne elektrode 33 i horizontalne razvodne i sabirne ploče 31, proizvodi u loncu vrlo jako i nejednako magnetno polje, koje ima i vertikalnih i horizontalnih komponenti. Usled relativno vrlo velikog otpora elektrolita, u pogledu na anodni ili
katodni metal, gustina struje kroz ma koji horizontalni piesek kroz elektrolit jeste podjednako rasporedjena, pa prema tome podjednaka je i na dodirnim gornjim i donjim površinama. Isto tako i gustina struje na površini dodira izmedju anodne legure i uglje-nične prevlake na dancetu u loncu (jer je prvi mnogo bolji spovednik elektriciteta nego ovaj drugi) polpuno je ravnomerna i podjednaka, ma da razvodne ploče u ugljeničnoj prevlaci teže da koncetrišu struju. Ali u anodnoj leguri tok struje može imati horizontalne i vertikalne komponente, i to najviše usled koncelracionog dejstva pomenutih ploča u ugljeničnoj oblozi, a verovalno, i usled iz-dubljenosti same ove obloge, usled čega može struja da optiče i izmedju anodne legure i bočnih zidova suda. Ove horizontalne komponente struje u leguri, obično su rasporedjene radialno. Medjusobnim dejstvom struje, koja teče kroz anodnu leguru, i nejednakog magnetnog polja, proizvedenog, kao što je gore opisano, čini se da legura (koja usled rastopljenog stanja smatra se sastavljenom od pokretljivih sprevodnika) otpočinje da teče u različitim pravcima, dobijajući na taj način snažno mešanje i opticaj legure. Ovako proizvedeno mešanje i cirkulacija, mi verujemo igra vrlo važnu ulogu u obavljanju aktivne površine anodne legure aluminijum, gde se zamenjivanje aluminijuma vrši dovoljno brzo. da bi se zadovoljili svi anioni oslobodjeni na toj površini, čime se omogućava uspešnije izvlačenje aluminijuma iz anodne legure, i upotreba veće gustine struje bez bojazni da će se nečistoća slagati na katodu u količinama, koje bi mogle naškoditi čistoći rafiniranog metala. Čak šta više, medjusobno dejstvo struje i nejednakog magnetnog polja proizvodi slično mešanje i u katodnom metalu i elektrolitu, što je vrlo korisno za održavanje jednakosti i jednine mešavine i jedinjenja i temperature a naročito je korisno u pogledu sprečavanja da se dodirna površina izmedju elektrolita i katode ostavi siromašna u aluminijumu. Opisano mešanje osigurava prisan dodir izmedju elektrolita i katode i anode pa celoj aktivnoj površini, čime se omogućava sekundarna reakcija kojom se elementi, (drugi a ne aluminijum) slažu na katodu i odande se ponova rastvaraju u elektrolit, i reakcija kojima se već rastopljene nečistoće ponova precipitiraju na anodu.
Za vreme rafiniranja, aluminium se rastvara iz anode i slaže se u rastopljenom stanju na katodu, i kada se željena količina aluminijuma izvuče iz anode, izvesan deo gornjeg rastopljenog metala odlije se, a osiromašena anodna legura izvadi iz lonca kroz za to spremljeni otvor, pa se zatim doda sveže legure u rastopljenom stanju. Ovo se dodavanje vrši na ma koji podešen način, ali tako da se rafi-
nirani metal koji pliva po površini elektrolita, ne ošteti. To se najbolje može postići pomoću jednog ugljeničkog levka, koji se uvuče u rastopljenu sadržinu lonca, pošto je prethodno bio zagrejan, sve dok ne dostigne skoro na dno suda. Za ovo vreme ceo je aparat isključen iz električne mreže. Sav rafinirani metal, koji se je zatekao u ugljenič-nom levku, može se odvadili ručnom kašikom, posle čega se usipa nova legura. Kada se ovo završi, levak se izvadi napolje. Količina sveže legure, usute na ovaj način, obično je dovoljna da se popne sadržina u loncu do iste visine do koje je i bio pre odlivanja.
Odlivanje i obnavljanje sadržine u loncu može se vršiti s vremena na vreme prema potrebi ili po želji, bez ozbiljnog zastoja u poslu, koji bi i onako mogao ići neprekidno.
Bez obzira na veću gustinu eleklrolita, iz-vesan deo se uvek povuče kapilarnim dejstvom kroz dodirnu površinu izmedju tečnog alumi; nijuma i čvrste obloge na zidovima lonca, izlazeći do na površinu' aluminijumskog sloja, gde se rasprostire u obliku tankog filma. Težina ovog Mma nije dovoljna da bi mogao vratiti natrag u elektrolit na suprot površinske tenzije aluminijumskog sloja. Prema tome, ovaj se elektroliini materijal rasprostire preko cele površine aluminijumskog sloja, i gubitkom svoje toplote, očvrsne, obrazujući izvesnu čvrstu prevlaku po površini aluminijumskog sloja kao što je to i izloženo u 58 na figuri 9. Ovaj proces napreduje sve dok obrazovana kora ne zadeblja dotle, da (sprečavajući gubitak toplote) temperatura donjih slojeva kore izjednačava sa tempereturom topljenja elektrolita. Kada se postigne ova debljina, novo dovedene količine elektrolitnog materijala prikupljaju se po donjoj površini kore, sve dotle, dok se ne dobije dovoljna količina, koja će moći probiti svoj put natrag u elektrolit. Izlazi, prema ovome, da ako se elektrolit održava u nezasićen .m stanju, u pogledu rastvora aluminijum oksida, da će se kora obrazovati samo do jedne odredjene debljine, kada će dalje rastenje prestati. Ako bi se dodavanjem aluminijum oksida povisila tačka topljenja odnosno tačka stvrdnjivanja elektrolitnog materijala, onda bi se i dalje količine elektrolitnog materijala odnosile iz glavne mase kapilarnim dejstvom, i slagale bi se na donjoj strani čvrste prevlake, povećavajući joj debljinu. Ovakvo dejstvo, kada se ne bi sprečilo, dovelo bi dotle da se znatna količina elektrolitnog materijala odvoji od mase i odnese i pričvrsti za čvrstu koru. U isto vreme i obloga na sidovima zadebljava na isti način, te bi se na kraju imala potpuna solidifikacija celokupne sadržine u loncu, sem ako se ne bi temperatura podigla za odgovarajuću vrednost. Zbog ovog razloga, potrebno je da se elek-
trolit održava nezasićen aluminijum oksidom, za vreme normalnog rada rafiniranja.
Prevlaka od elektrolitnog materijala, načinjena na opisani način, služila bi kao vrlo zgodan i dobar toplotno izolujući materijal, kojim se može smanjiti gubitak toplote kroz gornjište lonca, ali ona u isto vreme i zaustavlja natrijum, kao što je to već napomenuto, sa odgovarajućim povećanjem aluminijum oksida u elektrolitnoj masi. Količina na-trijuma, koia na taj način izadje iz elektro-litne mase, može se smanjili upotrebljavajući u njemu najveću dozvoljenu proporciju aluminijum fluorida.
U mesto što bi se gore opisana prevlaka načinila na izloženi način može se načinili i posipa-jući površinu aluminijumskog sloja sa praškom sitno usitnjenog aluminijum oksida, magnezi-jum oksida ili kojeg drugog podesnog materijala. Ova prevlaka od sitnog materijala vrlo se brzo slepi ujedno, i to pomoću tečnog elektrolitnog materijala donetog na opisani način. Toplotno izolujuće dejstvo ove prevlake može se povećati i posipanjem već obrazovane kore sa podesnim hitnjenim materijalom, tako, da je ona pokrivena sa tankim slojem takvog materijala, koji postaje odličan izolator za toplotu svojom porožnošću Pošto je ovaj meterijal dodat prevlaci pošto je već očvrsnula, ne može se slepiti ujedno, pa prema tome ostaje u poroznom stanju Uopšte uzevši, najbolji materijal ove vrste jeste eleklrolitni materijal, koji se ostavi da se hladi, pošto u slučaju izvesan deo takvog materijala ili kore dospe natrag u elektrolit, neće mu ništa naštetiti.
Mnogo je načina na koje se može elektro-litna masa održavati nezasićena aluminium oksidom, kao na primer, gornji sloj (rafinirani aluminijum) može se odvaditi kašikom, pa se jedan deo zasićenog ili skoro zasićenog elektrolita odlije, pa se zatim tečan čvrst elek-trolitni materijal, koji ne sadrši aluminijum oksida, ili je bio deoksidisan, uspe u onoj količini, koja je potrebna da popuni mesto upraž njeno odlivanjem starog materijala. Dobijena mešavina biće daleko ispod tačke zasićenosti. Ili se jedan deo prevlake može razbiti i od-neti, pa le obnoviti na račun zp^ićene mase elektrolitove, u kojem će slučaju,siuvišak aluminijum oksida da se kristališe u obliku ko-runduma. Sada se može dodati deoksidisa-nog elektrolitnog materijala, iti onog, koji ne sadrži aluminijum oksida, u količini dovoljnoj da zameni utrošeni materijal. Zasićeni elek-trolitni materijal odvadjen na prvo opisani način može se deoksidisati i ponova upotrebiti De-oksidisanje vrši se usitnjavanjem i elektrolizom.
Drugi jedan način da se spreči zasićenje elektrolita sa aluminijum oksidom jeste da se elektroliini sastojak aluminijum oksida stalno deoksidiše. ili bar s vemena na vreme, i to u samom loncu za rafiniranje, na primer.
volti, dok je, naravno, gornja granica neograničena.
Sloj aluminijuma koji pliva po rastopljenoj elektrolitnoj masi treba da je dovoljnih razmera da može dodirnuti bočnu oblogu u loncu, i to buž celokupnog svog oboda, i treba da bude dovoljno debeo da može održavati čvrst spoj sa pomenutom korom kako bi se sprečilo isparavanje elektrolitovih sastojaka, koje se deš va u većoj ili manjoj meri na radnim temperaturama, i koje se povećava zajedno sa temperaturom. Usled površinske tenzije rastopljenog aluminijuma, gornji, sloj mora biti dovoljno dubok pa se prema tome
1	želi da sloj aluminijuma ne bude manji od
2	cola uvek i u svako doba, (bar 50 mm.)
Sve dok sadržaj aluminijuma u anodnoj
leguri ne spadne ispod 100/o. po težini, nema nikakvih teškoća da se dobije rafinirani metal na katodi, koji bi bio dovoljno čist za komercialnu upotrebu. S druge ruke, ako bi se anodna legura osiromašila i suviše, onda se selektivno dejstvo elektrolita u pogledu na aluminijom sve više kvari, tako. da se nečistoće iz anodne legure sve više rastvaraju u eleklrolitnu, i sve se više tih nečistoća slaže na katodu. Ali ako se osiromašena legura zamenjuje s vremena na vreme, onda se aluminijom može dobiti u vrlo čislom obliku. Legura, iz koje je izvučen aluminium može se upotrebiti na k ikav koristan način, ali da bi se bakar iz legure ponovo mogao upotrebiti, potrebno je da se tako osiromašena le" gura pošalje u fabriku gde se preradjuje bakar, i gde se veća količina gvoždja, titanijuma i silicijuma može ukloniti na uobičajene i poznate načine, recimo, oksidacijom i uklanjanjem šljake. Ili u slučaju da su nečistoće neznatne po sadržini, legura se može razbla-žili sa nečistim aluminijumom, na primer, koji je dobijem Hall-ovim procesom, pa se onda opet može vratiti u lonac za rafiniranje. Ako se može lako dobaviti izvesna količina istopljenog nečistog aluminijuma, osiromašena a-nodna legura se može izručiti u sud sa rastopljenim aluminijumom, pa se cela smeša dobro promeša i ponovo vrati u lonac za rafiniranje, tako da se postupak rafiniranja može produžili upotrebljavajući isti bakar.
Ima se razumeti da se ovaj pronalazak ni u kom slučaju ne ograničava samo na postupak i aparate ovde opisane, već se može izvoditi i na druge načine, pa ipak da se ne otstupi od njegove suštine.
Patentni zahtevi.
Postupak za rafinisanje aluminijuma naznačen time, što se sastoji od elektroliziranja izvesnog rastopljenog elektrolita sa rastopljenom aluminijumskom legurom, kao anodom, koja je udešena tako, da se održi u tečnom anju i na temperaturi, koja prouzrokuje fi-t
ziČKU promenu elektrolita, i što se na rastopljenu aluminijumsku katodu, slaže aluminijum dobljen elektrolizom kroz elektrolit sa anode,
2.	Postupak za rafiniranje aluminijuma prema zahtevu 1, naznačen time, što se sadržaj elektrolita i anodne legure udešavatako, da se održava zajednička niska temperatura pokretljivosti i što se održava odredjeni odnos izmedju njihovih gustina.
3.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 1, naznačen time, što anodna legura sadrži aluminijuma materijalno u su-višku nad količinom, koja je potrebna da održi Ii guru u tečnom stanju na temperaturi koja bi se mogla u radu dostići a na kojoj biše z/r'iii fuičt! promene u elektrolitu, koje se ne mogu dopustiti.
4 Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 1, naznačen time, što se rastopljena aluminijumska legura na anodi učini da sadrži silicijuma, koji je proporcionisan taok s, da može da održi pomenutu leguru u tečnom stanju na temperaturi koja bi pod drugim uslovima, učinila stvarne fizičke promene u elektrolitu, i to bez obzira na smanjeni sadržaj aluminijuma u leguri.
5.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 1. naznačen time, sto se sastoji od eleklrolitičnog izdvajanja aluminijuma iz rastopljene aluminijumske legure, koja je sastavljena tako, da može ostati tečna na radnoj temperaturi i što se aluminijum slaže na rastopljenoj katodi kroz rastopljeni elektrolin koji je sposoban da selektivno dejstvuje u pogledu rastvaranja aluminijuma i legure, i što se ova leguja izvlači i popunjava čim postane siromašna u aluminijumu, i što se sastav leguro održava tako, da održi svoj se-lektivitet u pogledu na aluminijum.
6.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu I ili 5 naznačen time, što se održava izvesna legura sa sadržajem bakra i silicijuma, sa ravnomernom gustinom struje, u stalnom kretanju zajedno sa kretanjem elektrolita u pogledu površina na katodi i anodi, i što je udešen elektrolit tako, da se sekundarne reakcije javljaju na pomenutim površinama, u celji da se obore na anodu sve nečistoće rastvorene iz nje, i da so spreči permanentno slaganje nečistoće na katodni metal, i to nečistoće koja je elektropozitivnija nego aluminijum.
7.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 1, naznačen time, što se održava elektrolit izvesnog sastava, i legura u anodi sa izvesnom gustinom struje u takvom stanju* da su sposobni da smanje i minimiziraju uklanjanje elektronegativnijih metala nego što je aluminijum, i što se proizvodi obaranje na anodnu leguru tih elektro-negativnijih metala.
8.	Postupak za rafinisanje aluninijuma prema zahtevu 1, naznačen time. što se sastoji
s
elektrolišući kupatilo po Hall-ovom postupku za proizvodjenje aluminijuma iz aluminijum oksida. Ovo se može izvoditi stavljajući jednu ugljeničnu elektrodu i dodir sa elektrolitom i spajajući je sa pozitivnim terminalom lonca, praveći na tainačin, ovu ugljeničnu elektrodu anodom. Slruja koja polazi sa ove elektrode služe za eleklroliziranje aluminijum oksida, kao šio je to već poznato, slagajući aluminijum na katodi lonca ili na anodu, ili na oboje, što će zavisiti od upotrebljene voltaže. Kise-onik se oslobadja na ugljeničnoj elektrodi i obrazuje COa sa jednim delom ugljenika iz elektrode. Najzgodniji način da se upotrebi ovakva elektroda izložen je u figuri 1 i 8 u priloženim crtežima. U ovim figurama 50 predstavlja ugljenični kolut u koji je zašrafljen jedan ugljenični slubić 51, na čijem se gornjem kraju nalazi gvozdeni i vodom hla ijeni terminal 52. Ovaj je terminal ušrafljen u dno vodovodne cevi 53, koja služi i da održava terminal i da dovodi elektrolišuću struju i vodu za rashladjivanje. Na gornjem delu cevi nameštena je zatvorena komora 54, kroz koju prolazi dovodna cev za vodu 55 i ulazi u cev 53. Voda, koja se uvodi na ovaj način i koja dolazi u dodir sa terminalom 52 penje se duž Cevi 55 i ističe kroz i iz komore 54 pomoću cevi 56. Cev 53 utvrdjena je na izo-lovani nosač 57 na takav način da može da održava ugljenični kolut 50 potpuno potopljen u elektrolitnu masu duboko ispod alumini-jumskog sloja 48. Oko ugljeničnog stuba 51, vodom hladjenog terminala 52, i donjeg dela cevi 53 nalazi se obvijena toplotno i električno izolujuća kora, koja se može sastojati od elektrolilnog materijala i korunduma, što je sve stopljena na mesto pre nego što se unese u lonac. Ova kora sprečava da gornji alumi-jurrski sloj dodje u dodir sa ugljeničnim kolutom ili električno spojenim drugim delovima, kako bi se na taj način izbegao kratak spoj izmedju aluminijumskog sloja i elektrode. Ova deoksidišuća elektroda može se spojiti sa pozitivnim terminalom na ma koji podesan način, a najbolje da se taj spoj izvrši kroz automatski prekidač, koji ovde nije izložen, do kojeg, i sa kojeg se struja dovodi i odvodi kablovima 59 spojenim za cev 53. U praktici je nadjeno da je potpuno dovoljno da se elektrolitna masa deoksidiše samo povremeno, a razmak se odredjuje iskustvom, koje pokazuje koliko vremena treba kiseoniku da nadje svoj put u elektrolitnu masu.
Efikasno iskorišćavanje aparata u pogledu utroška energije za rafiniranje aluminijuma zavisi, u mnogome, od mera preduzetih da se spreči gubitak toplote. Teoretično, nije potrebna nikakva energija da se rafiniranje vrši, ali se je našlo u preklici da u osustvu drugih podesnih izvora toplote, dovoljno se električne energije mora utrošiti u savladjivanju
otpora elektrolilovog da bi se anoda, elektrolit i katodni metal održavali u rastopljenom stanju, pa prema tome, električna energija, koja se unosi mora biti približan ekvivalenat toplote izgubljene iz lonca. Pošto se toplotno izolovanje lonca izvede do savršenstva, ništa se dalje ne može uraditi za sprečavanje gubitaka u toploti, jev gubitak toplote iz jednog tela odredjenih dimenzija kad se zagreje ne može se sprečiti usled zračenja, pa prema tome, sa minimalnim gubitkom toplote i utrošena energija u loncu biće minimalna. U interesu štednje u energiji, aparati moraju biti udešeni da rade sa najnižom mogućom voltažom. Prema tome, elektrolit, koji prestavlja najveći deo električne otpornosti, treba da bude u što je moguće tanjem sloju, i nadjeno je da je obično dovoljno da debljina bude izmedju 2V2 i 4 cola od 60—100 mm. Sa utvrdje-nom dubinom sloja elektrolitne mase, gustina struje, koja se može dopustili variraće izmedju najdenje granice, koja je dovoljna da održi anodu, elektrolit i katodu u tečnom stanju, i gornje granice na kojoj biva suvišno ispa-ravanje elektrolitne mase, ili na kojoj i suviše anodinih nečistoća ulazi u rastvor u elektrolit. Ove granice, sa raznim sastavima elektrolita, koji su nadjeni za dobre, idu približno od 800°C . do 1 100"C., sa srednjom radnom temperaturom od 950"C. Dozvoljene granice gustine struje takodje zavise i variraju obrnuto proporcionalno sa razmerama aparata, pošto je jedinični gubitak toplote iz jednog suda datih razmera uvek manji za lonac većih dimenzija, no za lonac manjih dimenzija i to usled manjeg odnosa izmedju zapremine i površine za rasturanje toplote.
U jednom loncu koji ima površinu poprečnog preseka kroz elektrolitnu masu 9,6 kvadratnih stopa (0,90 m2) nadjeno je, da je najpogodnija gustina struje, odprilike, oko 8500 ampera, ali se postupak mojje izvoditi i od 7500 do 12.000 ampera. Prema tome, najpodesnija gustina struje za aparat gornjih dimenzija leži oko 885 ampera na kvadratnu stopu (9530 ampera m2), sa dozvoljenim minimumom od približno, 780 ampera na kvadratnu stopu, 8395 ampera na m2) i sa dozvoljenim maksimumom od 1250 ampera na kvadratnu stopu (13455 umpdra m2), sa gornjom srednjom gustinom struje, celokupen pad potencijala u aparatu jeste približno 6 volti. Veči lonci se mogu iskorištavati i sa nižim gustinama struje i nižom voltažom, i varirajući veličinu lonca, sastav elektrolita, sprovodljivost elektrolita, i efektivnost toplotne izolacije, ovaj se elektrolitični postupak za rafiniranje može obavljati i sa gustinama struje izmedju 500 i 2500 ampera na kvadratnu stopu 5380 i 21509 ampera na m2) poprečnoga preseka po ravni elektrolita. Uopšte najniža dozvoljena granica u voltaži jeste 3,5
u ostvarenju rastopljenog kupatila od fluorida, u kakvom podesnom sudu za rafiniranje, koji elektrolit sadrži aluminijom fluorida, i koji je udešen tako da se nalazi u tečnom stanju i na temperaturi ispod stvarnog isparavanja aluminijum-fluorida, i od rastopljene anode od aluminijumske legure koja će se rafinisati, koja je udešena da ostane u tečnom stanju izmedju granica radnih temperatura i sadržine aluminijuma, budući da niža granica leži ispod temperature na kojoj se vrši isparava-nje elektrolita, i od rastopljene aluminijumske katode; i što se provodi elektrolitička struja sa anode kroz elektrolit u dovoljnoj količini da može da održi anodu, katodu i elektrolit u tečnom i pokretljivom stanju i da može da prenese aluminijum sa anode na katodu.
9 Anodna legura od aluminijuma za upotrebu pri postupku prema zahtevu 1, naznačena time, što sadrži dovoljno silicijuma dn može se održali u tečnom stanju, u koliko se njena sadržina aluminijuma smanjuje rafiniranjem.
10.	Anodne legura od aluminijuma za upotrebu pri postupku prema zahtevu 1, naznačena time, što sadrži aluminijuma, bakra i silicijuma u proporcijama, koje će održati leguru u dovoljno tečnom stanju i ispod temperature od 1050°C , i ako su bitne količine aluminijuma izvodjene iz legure.
11.	Aluminijumska anodna legura za upotrebu pri izvodjenju postupka prema zahtevu 1, naznačena time, što sadrži bakra i silicijuma u količinama, da može održati leguru gušćom od 2,7 grama po kubnom santimetru na temperaturi od približno 1000°C.
12 Aluminijumska legura na anodi, za upotrebu pri izvodjenju postupaka prema zahtevu 1, naznačena lime, što sadrži bakra ne manje od približno 20”'/o, silicijuma izmedju 2 i 32 od sto silicijum bakar legure.
13.	Aluminijumska anodna legura prema zahtevu 9, 10, 11 i 12, naznačena iime, što sadrži manje od 5 od sto gvoždja i titanijuma.
14.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zastevu 1, naznačen time, što se sastoji od elektrolitičnog vadjenja aluminijuma iz rastopljene anodne legure, čiji je sastav
izložen u zahtevima od 10 do 13, i što se alumiuijum slaže na rastopljenu katodu.
15.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 14, naznačen time, što se aluminijum izvlači iz anode kroz podesan elektrolit, a pomoću struje, čija je gustina približno 500 do 1250 ampera na kvadratnu stopu (5380 do 13455 ampera na m2) poprečnog preseka kroz elektrolit.
16.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu od 8 ili 14, naznačen time što se u kakvom podesnom loncu gravitaci-ono poredjaju slojevi rastopljenog elektrolita od fluorida, koji je udešen tako da ima gu-stinu veću nego rastopljeni aluminijum, i slojevi rastopljene anode od aluminijumske legure, čija je gustina udešena da bude veća no gustina rastopljenog elektrolita i sloj rastopljene katode od metalnog aluminijuma.
17.	Postupak za rafinisanje aluminijuma prema zahtevu 1, naznačen time, što se masa elektrolita sastoji od mešavine aluminijum i natrijum fluorida, i fluorida jednog ili više zemnoalkalnih metala.
18.	Postupak	za	rafinisanje	aluminiuma
prema zahtevu 1, naznačen time, što se preko katode od rastopljenog aluminijuma obrazuje sloj od toplotno izolujućeg materijala, koji se stvrdne u koru, i koji se sastoji od, ili bar delimično, od elektrolilnog materijala, koji se postepeno odvaja od ostale mase elektrolita i rasprostire se	preko sloja aluminijumske
katode, gde se i stvrdne.
19.	Postupak	za	rafinisanje	aluminijuma
prema zahtevu 1, naznačen time, što se sadržaj aluminijum oksida u elektrolitu održava stalno ispod tačke zasićenosti rastvora.
20.	Postupak	za	rafinisanje	aluminijuma
prema zahtevu 1, naznačen time, što se elektrolit s vremena na vreme deoksidiše radi smanjivanja sadržine aluminijum oksida u rastvoru, čime se sprečava prekomerno podizanje tačke topljenja cele mase elektrolita.
21.	Postupak	za	rafinisanje	aluminijuma
prema zahtevu 1, naznačen time, što se sloj aluminijumske katode održava u dovoljnoj širini da može da spreči prekomerno ispara-vanje elektrolita.
j ::	-	-






■
i;.
. . -... ..
■













'/'■■'/.'A."-
Acfpatent broj 329Z.



































































,	' K t M













''













......

















. ... .. ■ *