SOKOLIĆ
UST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ
19	3	6
GOD. XVIII
Izlazi mesečno. — Godišnja pretplata Din 20’—
BROJ 10
Sadržaj
1. 9 oktobra 1934 ........................................... 258
2. In memoriam Viteškom Kralju .	.	  260
3. Pred dva leta..............................................261
4. Najveći praznik braće Čehoslovaka..........................263
5. O idealima...............................................264
6. S naraštajem kroz sokolski život — takmičenja..............265
7. Aforizmi...................................................268
8. Ona ................	268
9. Tajne prirode..............................................270
10. Sokolić in vrabec.......................................272
11. Razmišljanja..............................................272
12. 29 X 1918 ............................................... 274
13. Naši pesnici: Девети октобар. — Oktobarska simfonija. — Тужна успомена. — 9 октобра. — Соко сузе лије. — Septembarske noći. — Ме-mento. — Na Kraljev rođendan. — Соколска мисао. — Iz starih zapisa. — Почетак јесени. — Istri. — Rudar v	tujini. — Bistri	brglez. — Oslobođenje 274
14. Radovi našeg naraštaja: Девети онтобар. — Jedan život. — Визије пролетне ноћи. — Мала Кринка. —	Крај болне сестре.........284
15. Glasnik: Naraštajci Sokolskog društva Konjic na Paliću prilikom sleta
u Subotici. — Za šalu......................................288
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20’—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19. Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
СЈшЉш-тШшквМ
GOD. XVII. BROJ 10
U LJUBLJANI, OKTOBAR 1936
Viteški Kralj Aleksandar^l Ujedinitelj
9 oktobar 1934
Na dan .9. oktobra tekočega leta se je vse naše Sokolstvo, širom prostrane Jugoslavije, spomnilo v tihi žalosti tragičnega dne, ko je pred dvemi leti umri nmčeiiiške smrti naš nepozabni sokolski vladar Viteški kralj Aleksander I. Ujedinitelj. Na žalnem večeru ljubljanskega Sokolstva za Velikim Pokojnikom je imel starosta Sokolskega društva Ljubljana I	Tabor, brat Bevc Lado, nastopni spominski
govor,	ki naj si ga naš sokolski naraščaj vtisne
globoko v svoja srca.
\
Bratski zbor!
Pravkar sta pretekli dve leti, odkar je žrtvoval Svoje življenje veliki zagovornik svetovnega miru, veliki vojskovodja in državnik, ustanovitelj Jugoslavije in ujedinitelj jugoslovenskega naroda, viteški kralj Aleksander I. Nasilni konec Njegovega tako dragocenega življenja je zapustil nenadomestljivo vrzel v snovanju naše zgodovine, katere smotreni in ustvarjajoči razvoj je ta veliki Genij našega naroda osredotočil v Svojih	rokah.	Tik po	zgodovinskem pomirjenju med južnimi
Slovani,	smo	ga	spremljali na	njegovi poti v Pariz s toplimi željami
in z globokim zaupanjem v uspeh, ki bi koristil učvrstitvi mirovne misli in ojačenju položaja Jugoslavije, ki je odločena, da nudi ideji svetovnega pomirjen j a vso svojo notranjo in zunanjo silo v duhu svojih nedotakljivih pravic. Toda sredi pota, v Marseilleu, se je zgodil zločin, ki je ugrabil našemu narodu njegovega kralja. Umirajoči kralj je posvetil še poslednji, najdragocenejši trenutek Svojega življenja Svoji domovini z lapidarnim naročilom:
Čuvajte Jugoslavijo!
To poslednje naročilo je prevzel sleherni Jugosloven kot izhodišče in smoter svojega delovanja na vseh toriščih, kjer se kuje srečna bodočnost in slavna zgodovina Jugoslavije. Geslo umirajočega kralja je po enodušni volji naroda začasno nadomestilo vrzel v snovanju naše zgodovine, kajti to geslo združuje potrdilo slavne tradicije, s krvjo napisani zakon o ustvarjenih osnovah bodočnosti in navodilo za delovanje na teh osnovah v bodočnosti. Neutolažljiva tuga se je spričo tega morala umakniti enodušni volji, da se izpolnjuje oporoka velikega Pokojnika. V tem delu nas prevzema in podžiga hrepenenje, da bi se volja Pokojnika in duh enotnega naroda poosebila v pokojnikovem Nasledniku.
Sokol kraljevine Jugoslavije je bil ustanovljen po volji viteškega kralja Aleksandra I. Ujedinitelja, ki je to voljo izrazil s posebnim zakonom. S tem zakonom je bilo izraženo brezpogojno zaupanje v moč Tyrševe sokolske misli. To zaupanje je še posebej podčrtano z
določbo, da bodi vsakokratni prestolonaslednik starosta Sokola kraljevine Jugoslavije. Vse to je čista logika in smotrena doslednost v delovanju in snovanju sokolskega kralja, ki na Oplencu sanja večne sanje o veliki Jugoslaviji. Sokolska ideja zasleduje dosego duševnega in telesnega zdravja naroda, ki ga tem potom hoče dvigniti na ono stopnjo v koncertu svetovnih narodov, na kateri bo ohranil svojo etično in državno moč in z le-to podprl človeštvo v njegovem napredku v duhu človečanske misli. Ta smisel sokolske ideje je pokojni sokolski kralj globoko doumel. Njegovo življenje in Njegovo delo, oba posvečena jugoslovenskemu narodu, nosita vse znake, iz katerih sklepamo, da je odšel s prestola v večnost prvi kralj, ki je bil Sokol z vsem svojim bitjem. Ta kralj nam je zapustil poleg poslednje volje tudi sokolski zakon, ki nam ga je prepustil v izvajanje pod starešinstvom Svojega Prvorojenca. Zvesti do zadnjega diha svojemu sokolskemu kralju Aleksandru I. in svojemu starosti Nj. Veličanstvu kralju Petru II. vključujemo s krvjo posvečeno geslo »Čuvajte Jugoslavijo« v svoj program o izvajanju sokolskega zakona. Zavedajoč se velike odgovornosti, ki smo jo prevzeli pred mrtvim in živim kraljem, smo pravkar stopili v Petrovo sokolsko petletko. V teku te petletke hočemo dovršiti veliko delo: Očistiti sokolske vrste, razširiti krog sokolskih pripadnikov, poglobiti harmonično telesno in duševno vzgojo sokolskih pripadnikov v duhu Tyrševe sokolske misli, do globine spoznati in razširiti misel o jugoslovenskem državnem in narodnem edin-stvu v duhu nesmrtnih idealov in dejanj sokolskega kralja Aleksandra I, stalno motriti sokolske vrste in jih razgibati v široko razpredene sokolske legije pod geslom: »Le naprej, brez miru«, konsolidirati materialne osnove sokolskega delovanja, sodelovati pri vseh naporih za kulturni, socialni in gospodarski napredek naroda, skratka: Pred prestol polnoletnega Nj. Vel. kralja Petra II, staroste Sokola kraljevine Jugoslavije, hočejo stopiti pomnožene, prerojene sokolske legije s svečano izjavo:
Geslo Tvojega velikega očeta »Čuvajte Jugoslavijo«, je naš najvišji zakon;
v duhu tega gesla so Ti sokolske legije na razpolago vsak čas in do zadnjega diha.
Govoreč o nalogah bodočnosti nam je lažje prenašati iskreno bol, ki kljuje v naših srcih od izgube sokolskega kralja. Spomin na Njega in Njegova nesmrtna dela nam postaja od dne do dne čudovito jasen. Zbiramo se v duhu okrog Oplenca, od koder še vedno prihajajo od nesmrtnega kralja navodila za naše dejanje in nehanje, vsa tako logična in točna, kot so bila takrat, ko se je brez smrtnih spon prosto gibal med nami.
Nesmrtnemu sokolskemu kralju, Viteškemu kralju Aleksandru I Ujedinitelju:	Slava!
Ismet Tabaković, Sarajevo:
In memoriam Viteškom Kralju
(Dvogodišnjica Njegove smrti 1934—1936)
Bez sumnje nema ni jednog pravog rodoljuba i Jugoslavena, koji ljubi svog Kralja i domovinu, a da se ne sjeća 9 oktobra 1934 godine, kada je cijeli jugoslavenski narod tužno zacvilio i gorku čašu, punu jada i čemera i naših vrelih suza, do dna ispio.
Toga dana prestalo je kucati veliko i plemenito srce pobjednika jugusla-venske misli i zaštitnika narodnog i državnog jedinstva, velikog apostola mira, blaženopočivšeg Kralja Aleksandra Prvog, koji je volio svoj narod i bio mu otac i majka, te ga obasipao svojom milošću.
Poklonimo se sjeni Velikog Kralja. Ne zaboravimo nikad, već pričajmo uvijek našoj djeci, braći i sestrama: da Soko i narod čuva našu lijepu i dragu nam Jugoslaviju, koju je On volio i poslednji put svojim okom ozario pri odlasku u Marselj: da u svakom momentu stoji na branilu velike Jugoslavije Soko i narod, koji je uvijek spreman za Kralja i domovinu proliti krv i dati svoj život; da je sveta dužnost svakog od nas, da izvrši poslednji amanet našeg herojskog Kralja, koji je, rastajući se s plemenitom dušom, rekao: »Čuvajte Jugoslaviju!«
Ovaj amanet mora svako i najokorjelije srce da zagrije za Jugoslaviju, te da je čuva. Da bi očuvali sebe, moramo čuvati i našu lijepu domovinu.
Svijesni svoje velike misije Sokoli će i narod znati i umjeti kao i do sada biti na straži Jugoslavije, te ići putevima Njegovog neumrlog duha, putevima časti i slave, k pobjedi.
Neka Ti je vječna slava i hvala, naš Viteški Kralju Aleksandre Ujedinitelju!
Pismo. Linorez, Oton Gaspari
Joso Matešić, Generalski Stol:
Pred dva leta ...
9 X 1934. — U krugu naše kasarne Kralja Aleksandra u Ogulinu završila je večera. Kratak je jesenji dan, pa je ubrzo pao mrak. Razišli smo se po sobama. Rano je bilo da se spava, pa smo pevali ležeči u krevetima. Zbijali smo šale na sve moguće načine. Svi smo bili mladi, zdravi vojnici-planinci. Bilo nas je od svakuda. Svi smo se razumeli kao braća. Među nama nije bilo nikakve razlike. U vojsci se najbolje vidi, koliko je luda tvrdnja neprijatelja našeg narodnog i državnog jedinstva, da mi nismo jedan narod. »Zar smo mi krivi, šta nam je Bog dao isti jezik,« kako je rekao župnik-soko br. Poslek. A uz jezik istu krv, istu narav...
Još nije sviTalo povečerje. Veselje, izazvano vešću, da ćemo skoro na otsustvo, po malo se stišavalo. San je zavladao po našim stanovima. Vedra i vesela su bila naša lica. Mir i zadovoljstvo u našim srcima. Niko nije ni u snu) slutio kakve nam crne vesti nosi noć na svojim tamnim krilima...
— Diž’ se! potiho je zvao dežurni. Jedva smo zaspali. — Je li uzbuna, pitali smo? Odgovora nije bilo. Svud tišina. Na ulicama neka žurba, jauci... Obučeni legli smo u postelje, ali san više nije dolazio na oči. Mene su poslali po mog komandira. Čim sam izašao na ulicu, saletiše me braća Sokoli i znanci s rečima.
— Jaoh, Joso, poginuo je naš Kralj!
Zanemio sam od čuda. Kao od kamena stajao sam. Odnekuda čule se vesti radia. Otrčah da slušam. Madžarski spiker je javljao hreštavim glasom smrt našeg Kralja.
Probudivši komandira otišao sam u sokolanu. Braća se okupila. Groza je bila na licima. Niko nije mogao verovati groznoj vesti. On, da je mrtav! Miljenik i Otac naroda. Ponos i dika naša ...
U kasarni me dočekalo, mrtvilo. Saletiše me s pitanjima. A ja sam ćutao. Bol mi je zavezala usta, okamenila jezik. Nisam mogao zaspati. Sve su misli bile posvećene nadi: Možda je to sve laž. Videćemo sutra ...
10 oktobra 1934. — Sivo i mračno jutro. S Kleka su pretili gusti oblaci kišom. Dan je počeo da rasteruje crnu noć. Nadali smo se, da će oterati i crne misli, grozne glasove... Ali, avaj, — prvi pogled kroz prozor moje kasarske sobe uverio nas je, da je sve istina. Crne zastave, nisko spuštene vijorile se po kućama Ogulina. Teški oblaci sa sipljivom kišom, podavali su crnim zastavama još orniji okvir. Dakle istina je... Vrhovni Komandant je pao. Ne u boju kroz tolike godine, već na tlu savezničke Francuske ... 1 na kasarnu su istakli crnu zastavu. Onda su i najsumnjičaviji verovali. Gledali smo se nemo. Suze u očima. Grč u grlu ... Kupili smo se po krugu. Zavukao sam se na tavan konjušnice. Izvadih papir i olovku. Počeh pisati pesmu. Ali kakvu ... Ne više Onome, kome sam sa zanosom mladićske duše pevao pesme u civilu i vojsci. Mrtvome Kralju, Komandantu, Sokolu ... Ali suze mi nisu dale da vidim papir. Ruka je drhtala. Trebalo se smiriti. A smiriti me je mogla samo jedna vest: Tvoj Kralj živi!
Kralj je mrtav! Okupili smo se u velikoj sali naše kasarne. Oficiri, podoficiri, kaplari i redovi čekali su tu. Došao je komandant, simpatični ppukovnik g. Nećak. Starom ratniku drhtala su usta, suzilo oko, kad nam je čitao proklamaciju Vlade. »... da svojim životom zapečati delo mira...« završio je. Uzeo je reč katolički svećenik g. Kukalj. Rasplakao nas svojim govorom. A onda pravoslavni. 1 dok je vani padala kiša, podigli smo tri prsta, da ipoložimo zakletvu novom vrhovnom komandantu Nj. Vel. Kralju Petru Drugom! A tek pred šest meseci položismo prisegu Njemu... koga više nema. Činilo mi бе da čujem Njegove reči: »Čuvajte Mi Jugoslaviju«, sinoć u Marseju izgovorene.
»Slava Kralju Mučeniku« i »Živeo Kralj!«, zaorilo je iz pocepanih srdaca i bolnih duša. Osetili smo se ponosni, da smo vojnici, iako je naša bol bila najveća. Znali smo da nismo bez Oca, bez Vođe. Imamo Sina Njegovoga, imamo opet Kralja!
A s tornja orkve preko puta kasarne zazvonila su zvona. Zazvonila, da ne prestanu kroz sve vreme, dok Njega ne pokopaju, svakog sata su plakala za Ocem Domovine ... Pogled mi se ustavio na velikom Frankopanovom trgu ispred kasarne. U duhu mi je uskrsla slika, koju sam tu gledao pred tri godine. Bio je lep sunčan dan. Leto. Hiljade	i	hiljade naroda	čekale	su
Njega, Kralja Ujedinitelja. Časovi su prolazili.	Kad se pojavila	Njegova
kola, zasipalo je cveće Njega i put kojim je prolazio. Zaorili su poklici. Klicalo je veliko i malo. On je razgovarao sa svima. Smešio se. Narod je ludovao od sreće. Nosio ga u autu do na stanicu. Nikad se takvoga što nije videlo ni čulo u Ogulinu... A tako je bilo svuda	kud je on polazio...	A
danas? Čemer i tuga u srcima, suze u očima...
Najgore su bile noći. Gutale se novinske vesti. Kasno u veče vraćao bi se iz sokolane u kasarnu. Magle su pritiskale Ogulin, nekad sunčanu varoš, od Kleka do Krpelja. Pozno mi je bilo proći kroz ulice. Vrh glave su mi visile crne zastave. Svud mir. Crno nebo, crne zastave, crne misli... A i u duši orno. Pusto...
14 oktobra 1934. Bila je nedelja. Već danima smo u iščekivanju: kad će proći On. Mrtav Soko, na svome iposlednjem putu... Danas pire podne okupile se mase na sok. vežbalištu, da čuju komemorativne govore. Sve je bilo uplakano ...
A onda uveče, po noći, seli smo u voz da mu odemo u susret do Oštarija. Tu se sve crnilo od naroda. Nigde slobodnog prostora. Veliko i malo izašlo je da Ga dočeka. U rukama baklje, u očima suze... Sokoli, vatrogasci, četnici, narod: staro i mlado, muško i žensko, deca i odrasli. Sve je čekalo. Sa strahom u srcu. Svaki čas se čuo jecaj. Iz daleka dolazi izvidnica. Malo docnije pada komanda: »Mirno!« Pa: »Pozdrav na levo! Tiho, nečujno ulazi u stanicu dvorski voz. Narod kleči. Na lokomotivi slova: »Čuvajte Mi Jugoslaviju!« Prolaze vagoni s vencima i cvećem. A onda dva bela krsta. »Tu je«
—	neko šapuće. I gledamo: Verni gardijci stoje kao od kamena u stavu mirno kraj odra svoga Kralja... »I da nisam vojnik, ja bi plakao«, pomislio sam s pesnikom. Taj momenat tako mi se usekao u pamet, da ga do groba neću zaboraviti... A onda je jedna žena podigla dete kriknuvši prigušeno: »Sine, vidi svoga Kuma ...« Ko je to čuo, taj ko je bio blizu sirote žene, zaplakao se, kao malo dete ...
Plač i jecaji su sve jači. Ko bi ikada pomislio, da ćemo Ga ovako dočekati... Polako su krenula dvorska kola. Neko je kliknuo: »Slava Kralju, Mučeniku!« Ko je mogao od plača, prihvatio je. I zadnji vagon je pošao, a mi smo još stajali »mirno«. Narod je klečao. Baklje plamsale. Suze kapale. Usta drhtala. Pesnice se stezale. A voz je dalje nosio mrtvoga Kralja, tamo prema mome Generalskom Stolu, koji Ga nikad nije želeo na ovaj način dočekati...
Zbogom Kralju, Zbogom ... Čulo se između nepregledne mase ... Zbo-цот za uvek. Nema Te, ali ostala je Jugoslavija, koju ćemo čuvati. Tebi, Sinu Tvome, naraštajima budućih pokolenja. Mirno snivaj Veliki Mučeniče, tu je vojska, tu Sokoli, tu je narod. A gde je to, tamo je Jugoslavija ...
18 X 1934. — Zadnji čin velike tragedije danas završava. Zvonjava zvona, koja ne prestaje već deset dana, počasni plotuni, silan narod, pomeni do podne i po podne, sve to govori, da se telo Njegovo nalazi na poslednjom putu prema Oplencu. Kao da smo sve u duhu gledali, od Splita do Zagreba, od Zagreba do Beograda, od Beograda do Oplenca. Suze naroda bi Njegov sarkofag poput reke ponele do grobova Otaca, da ih je bilo sabrati. L’a kad je spušten pod mauzolejem zastava naše Slave, da u njenoj seni počiva i pokoljenima govori o žrtvama, klicali smo još uvek u dubokoj boli: »Slava Ti Oče naš, Slava Ti Kralju Mučeniče!« A u duši su treperili stihovi himne jugoslovenske.
Najveći praznik braće Čehoslovaka
Braća Čehoslovaci proslavili su dne 28 o. m. svoj najveći narodni i državni praznik 28 oktobar. Devetnaest godina žive braća Čehoslovaci u slobodnoj i samostalnoj državi. 28 oktobar im je najsvetiji međaš, koji povezuje njihovu prošlost sa sadašnjošću i budućnošću. Na 28 oktobra svake godine spominje se čitav češkoslovački narod svoje borbe na život i smrt za oslobođenje, daje počast prolivenoj krvi svojih najboljih sinova, koji su pali za lepšu budućnost svoje domovine, podžiže svest da velike žrtve u borbi protiv zakletih neprijatelja pred 1918 godinom nisu bile uzaludne, zaklinje se na svoje najdrago-cenije narodne i državne svetinje, da će se češkoslovački narod neustrašivo boriti i u budućnosti za svoju samostalnost i slobodu.
Dr. Edvard Benei, pretsednilc Čeikoslovafke Republike
Jugoslovenski narod, koji se je rame uz rame borio s braćom Čehoslo-vacima za svoje oslobođenje, veseli se prigodom ovog svetlog dana s braćom Čehoslovacima. Duh junaštva i požrtvovanja pobedio je zaklete neprijatelje obaju naroda. Na Severu je nikao novi život, koji je čeznuo za slobodom, na Jugu je težio porobljeni slovenski narod za jedinstvom i slobodom. Čeho-slovaci grčili su pesnice pod ropskim igom i veliki deo Jugoslovena čamio je pod vlašću neprijateljskog tuđina. Sudbina obaju naroda bila je jednaka: i jednome i drugome trebalo se boriti za oslobođenje! Oba naroda izvojštila su oslobođenje s teškim žrtvama! Ni po čemu se nije moglo predvideti, da će zaista i pobediti. Moglo se je dogoditi, da i neprijatelj pobedi i da porobljene narode, koji su čeznuli za slobodom, istrebe ognjem i mačem. Nada u pobedu ulila je odvažnost svima borcima za slobodu češkoslovačkog naroda. Nada pak sama nije nikada pobedila. U velikim ratovima naroda za oslobođenje pobedilo je junaštvo i požrtvovanje, junaštvo do skrajnjosti bez kompromisa. Junaci, koji su bili spremni da žrtvuju život i sve što im je bilo sveto i dragoceno, takvi su junaci izvojštili slobodu narodima. Takvi junaci su srušili trulu zajednicu tuđinaca, zajednicu koja je jedino još živela na račun zarobljenih, koja je sisala krv potlačenih naroda. Po svetskom klanju, po potresu, koji je srušio rasklimane zgrade, koji je sravnio sa zemljom državne tvorevine, koje nisu više imale prava na život, a ispod njihovih je ruševina zažuborio novi vrutak života, volje i stvaralaštva.
Za granicama borili su se protiv kletih neprijatelja Sokoli Masarik, Beneš. Štefanjik, Švec, Sirovi, a unutar granica truloga carstva borili su se Sokoli Šajner, Vanjiček, Štjepanek i drugi. Pod vodstvom Sokola dali su svoje živote za domovinu tisuće znanih i neznanih junaka - legionara!
»Oružje u svakoj šaci!«, rekao je veliki Tirš. S oružjem u šaci i s velikim sokolskim idealima, s vernošću i ljubavlju u srcu izvojštio je bratski češko-slovački narod svoju slobodu.
I mi se od srca veselimo ovom svetlom danu bratskog češkoslovačkog naroda, opetujući mu i ovom zgodom naše bratsko obećanje: Vernost za vernost!
Živela bratska Ceškoslovačka Republika!
Živeo pretsednik dr. Eduard Beneš!
Ziveo Pretsednik Osloboditelj T. G. Masarik!
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
O idealima
Sasvim je iluzorno i bezidcalno idealisati o idealima, ako nas trbuh pri-teže k zemlji i banalnoj realnosti života.
Postoje tri vrste ljudi koji ideališu. Jedni ideališu radi toga, jer misle da su idealni; drugi radi toga, jer bi hteli da budu idealni; dok su treći stvarno idealisti i oni su ti koji su u stanju da žrtvuju sebe radi svojih ideala.
Imati svoje ideale znači pronaći sebe i smisao svoga »jesam«.
Ideali mogu biti dobri ili loši, oni su uvek iznad banalnosti života; čim se spuste do razine jednostavne borbe za afirmaciju svoga ega, oni prestaju biti uzvišeni, nisu više ideali...
Više odeljenje naraštaja Sokolskog društva Zemun, koje je osvojilo prvenstvo Saveza na utakmicama 1936 godine u Subotici. (Snimano za vreme takmičenja). S leva na desno braća: vodnik, Branko Kurepa, Dukanovac Mato, Gnus Ferdo, Đurinović Antun, Subotin Stevan, Kumičić Vlatko, Cerovac Sava i Cerovac Branko
Vilko:
S naraštajem kroz sokolski život — takmičenja
(Svršetak)
U jutro sam se rano probudio. Svi su naraštajci još spavali. Prvi između njih probudio se Marijan. »Koliko je sati?«, zapita. »Spavaj, spavaj!, još nije vreme za ustati. Imamo vremena,« rekoh. Ali taj naš kratki razgovor probudio je i ostale. Spavali su samo Paša i Neco. Izađem da se umijem. Najednom se začuje noka galama iz sobe. Uđem unutra.
»Olimpijac« bacio jastuk na glavu Paši i Neci, a ovi preplašivši se stali galamiti. Nisu znali tko ih je udario, te onako bunovni i smešni izazvaše opšti smeh. »Olimpijac« ugursur, uzimao ih tobože u zaštitu. »Pa nema smisla bacati jastuk na ljude koji još spavaju!« To je bio povod još jačem smehu. Paša se ljutio, Neco se protezao u krevetu, a ostali se oblačili nastavljajući sa šalama. Posle doručka uputismo se na stadion, gde ge imala držati takmičenja. Tu jc već bilo nekoliko naraštajaca i nekoliko starije braće. Bili su 'to sudije. Kod brata župskog načelnika, koji je vodio takmičenje prijavim prisustvovanje svojih naraštajaca. Ovaj mi izda za-svakog brojeve, na koje mu potpisah revers i dade mi takmičarsku listu. Na dani znak brata župskog načelnika otpočeše takmičenja. Neki pođoše na trčanje, neki na bacanje, neki na sprave, a mi dobismo proste vežbe. Nedaleko suđija postrojim nara-štajce u vrstu i krenem pred sudije. Išli su svi čvrstim odmcrcnim korakom. »Stroj vrstu na levo!«, »Mirno!«, komandovah, zatim »Od sredine rastup!« i »Na mestu voljno!« Ispred svakog takmičara sedio je jedan sudija. Jedan između njih objavi da je za takmičenje izžrebana prva prosta vežba. Vrhovni
sudija komandova »Mirno!« i otpoče brojati. Opazi neku zbunjenost skoro kod svih. Videlo se da rade s mnogo opreznosti, da nastoje izvesti svaku kretnju pravilno i dobro. Sudija završi brojanje i dade im »Na mestu voljno!« Ostale sudije malo još ostadoše sedeči i premišljajući. Zatim se digoše, pri-doše svaki svome takmičaru, rekoše im greške i oceniše izvedbu vežbe. Marijan, Paša, Fićo i Vojo dobiše sto tačaka. Ostali između devedeset šest do devedeset devet. »Olimpijac« dobi devedeset pet. Na licima prvoj četvorici ocrtavao se pobednički osmeh. Bili su ushičeni. Marijan i Paša naročito su lepo odvežbali. Skladnost povezanost, gipkost i elestičnost, te naznačava-nje pojedinih elemenata odavali su, da ne kažem, savršenu, — ali odličnu izvedbu. Mnogo su im tome pridoneli već lepo razvijeni mišići ruku, ramena, prsni i leđni, koji su se jasno ocrtavali pri svakom čvršćem pokretu. Iza toga prešli smo na trčanje. Staza je bila 100 metara. Od prve četvorice došao, je prvi na cilj Nikola, koji je tu stazu prešao za dvanaest sekunda. Ostali su trebali više vremena dok su ju prešli. Na skoku u vis zaletom također je bio najbolji Nikola. Skočio je 165 cm. Badava se trudio Paša i Rade, da ga dostignu, ali ta visina bila je za njih neosvojiva. Na kugli smo malo čekali, dok su naraštajci nekog drugog društva završili bacanja. Svi su ovi bacali ispod 9 metara. Najbolji njihov bacaj bio je 8,95 m. Kad dođosmo mi na red, Paša uhvati kuglu, namesti ju na ramena, zasuče telom jedno dva puta levo i desno i izbaci snažno kuglu. Sudija se okrete i reče, da nema dovoljno mere. Dužina, kojom je on merio bila je samo 10 metara. Zabeležiše tih 10 metara i izmeriiše dalje. »Dvanaest metara i trideset pet centimetara,« reče. Najslabiji bacaj naših naraštajaca bio je 10,56 metara. Prisutni, pa i same suđije, bili su iznenađeni. Neki još dobaciše »Nisu li to iz Like«. Dabome, da je Paša triumfirao. Bilo je u njem više veselja, nego da je dobio pobednički lovor. Zaboravio je na jutrošnje nerasDoloženje. Nije se više ljutio. Nije se strdio više ni na »olimpijca« koji ga je posmatrao s nekim divljenjem. No, ništa manje nije triumfovao ni Marijan bacivši malo zatim loptu s omčom 69 metara. Paša se trudio, da ga dostigne, ali sve uzalud. Nije također ni Radi uspelo. Samo što ga lopta zviznula po vlastitim leđima, kad je hteo valjda najdalje da ju baci. »Ništa,« reče Fićo, »na vratilu ćemo se ogledati, tko je bolji, ovo ne znači još ništa.« »Ništa, ništa, ali na krugovima ćemo videti tko je »Štukelj«, doda »Olimpijac«. Pošli smo na prvu spravu. Vratilo. Svi odvežbaše \rlo lepo, ali Fićina izvedba nadkrili sve ostale. »Sto tačaka«, reče sudija. Čvrstina koraka, kojim je otstupao ispod sprave jasno je govorila o zado-
Sestra Rupnikova iz olimpijske vrst« na gredi
voljstvu, koje je tim časom ovladalo celim njegovim bićem. Na krugovima zaista se »olimpijac« odlično držao. Tu je on pobrao lovorike. Ravnih sto tačaka. Nitko veseliji od njega. »Tko se zadnji smeje — najslađe se smeje,« reče. »Nisam li kazao da ću pokazati, da ja nisam badava »olimpijac«, pobed-nik iz Amsterdama«. Zaista »Štukelj«, doda veslo Neco. Završili smo takmičenje. Uzeo sam od njih brojeve predao ih bratu župskom načelniku, koji je poderao revers, koji sam jutros potpisao. Još mi reče, da će posle podne objaviti rezultate u župskoj dvorani u tri sata. Brzo smo se obukli i pošli na ručak. Ne znam da li uvek, ali danas im je odlično prijao. Za vreme ručka raspravljali su među sobom kako se tko borio. Kako se osećao na ovoj ili ovoj disciplini, te ispoljavali svoje utiske s današnjeg takmičenja. U tri sata bili smo u župskoj dvorani. Tu nam je župski načelnik objavio da smo postigli prvo mesto u nižem odeljenju u župi. Lako je shvatiti kako je veselje ušlo u moje naraštajce. Lica su im sjala od zadovoljstva. Jedva su se suzdržali, dok su izašli iz dvorane. Tu je bio vrhunac veselja. Stiskali su jedan drugom ruke i grlili se. Otvoriše širom svoja srca. Sve bi u tom času dali, sve žrtvovali jedan za drugoga.
Celog toga dana jedini ipredmet njihovog razgovora bilo je samo takmičenje. Koliko će se obradovati samo naši kod kuće kad im kažemo naš današnji uspeh s takmičenja. Neće biti kraja veselju. Da, onaj debeli brat neće im verovati, ali neka, uveriće se on već. On im i tako nikad neće da veruje. Njihov je rad nagrađen obilato, a time su doprineli mnogo i svome društvu i celom Sokolstvu.
Prvim večernjim vlakom vratismo se kući. Na stanici nas dočekaše mnogi naraštajci i naraštajke. »Olimpijac« im je još kroz prozor vagona viknuo: »Prvo mesto«. Mislio sam, da će da iskoči kroz prozor. Toliko se nagnuo i zamlatio rukama. Tu je opet bilo zdravljenja, stiskanja ruku i čestitanja. Još veći zanos obuhvati sve, kad se uveriše, da smo zaista na prvom mestu. Takmičari počeše prepričavati svoje doživljaje s današnjeg svog takmičenja. Verujem da nijedan od njih te noći nije dugo zaspao. Još osam dana iza toga živo su pretresali svaki momenat i svaku zgodu s takmičenja, dok polagano nije polazilo sve u zaborav, ali njima će ostati ugodna uspomena kroz ćeli život s njihovog prvog takmičenja i diploma, koju im poda župa večno će ukrašavati zidove sokolane, da ih potseća na te časove sokolskog života i da govori budućem naraštaju o njihovom uspehu, radu i požrtvovnosti.
Sestra N. ii olimpijska vrste pri vaji na gredi
Marijana Željeznova-Kokalj:
Aforizmi
Največji sovražnik je edini pravi prijatelj, ker on edini preceni pravo vrednost človekovo ter ga zato sovraži.
Življenje je pesem, note so ji delo.
Razum je merilo človekovo, njegova dejanja pa kriterij njegovega značaja.
Prepričanje značajnega človeka ni krivulja, ampak premica.
Prijatelj v nesreči — bela vrana; sovražniki pa roji komarjev.
Pot vase — najtežja pot.
Misli so včasih blagoslov, pogosto pa tudi prokletstvo.
Posameznik je kaplja v morju — vsi bobneči ocean.
Strahopetec je duševni revež.
Malo je pravih mučenikov, več je namišljenih.
Trpljenje ustvarja velikane, slabiče pa uniči.
Življenje je niz zapletljajev, ki jih vsak po svoje rešuje.
Umetnik je fotografska plošča, le s to razliko, da ne daje vernih posnetkov, nego obarvane z umetnikovo dušo.
Hinavec stori več hudega kakor pa zločinec.
Obče dobro mora kraljevati nad osebno koristjo.
Res je, da ne pade jabolko daleč od drevesa, res je pa tudi, da zdrava in plemenita jabolka razpošiljamo daleč po svetu kot svoj ponos.
Kdor prezira reveže, prezira tudi samega sebe, kajti vsi smo ljudje — zapisani smrti.
Vse se dobi za denar, le poštenosti ne moremo kupiti. Zato je nepreplač-ljiva.
Poštenost je regulator notranjega miru.
Iz osla ne postane nikoli konj.
Vsak, kdor se rodi, ima pravico do dela in kruha. Kruh ali pogača pa 'mora biti odvisna od njegovih duhovnih in delovnih zmožnosti.
Z usmiljenjem ponižuješ sebe in bližnjega. Usmiljenje je le strah pred enako usodo. Samo razumevanje bede bližnjega je vredno človeškega dostojanstva.
Kriza je posledica posurovelosti in požrešnosti bogatinov.
Brezposelnost je velik madež v dostojanstvu kulturnih narodov.
Za plemenite cilje so samo plemenita sredstva in četudi so kri plemenitih sinov naroda.
Svoboda ni samovolja; svoboda je discipliniranost samega sebe.
Svoboda naroda je — enakopravnost.
; Svoboda zahteva zrelega človeka in zrel narod.
Enakopravnost je vrednotenje slehernika kot člana družbe.
Ferdo Pavešic, Sarajevo:
Ona
Pesma u prozi
Kad sam se rodio kraj zipke dočekala me je i zapevala mi meko i melankolično sonet o beskrajnim patnjama i bolu. Divna je bila ta njena pesma i mnogo sam puta nezahvalno protestovao protiv majčine tople uspavanke i želeo nju. Dozivao sam ju plačem i suzama, gorčinom i bolom, jer samo se na takve signale javljala. Pričala mi je katkad i divne priče o pesnicima, koji su
ljubili vile i na krilatom konju jezdili nedokučivim nebeskim krajevima. Takve su me njene priče dirale u dušu i zbog njih sam mnogo plakao. A jedne sumorne novembarske noći moja je majka sedela kraj mene i, pletući čarapu, pevala mi neku ariju o sreći i ljubavi. Iznenada se zaustavila, pognula glavu i prekrila lice rukama, a na krilo se srušila jedna ugrejana kristalna kap. Kraj moje zipke, s druge strane, stajala je Ona sve u crnini. Tiho je šaputala:
»Vidiš, sinko, majku sam ti rasplakala, jer je, pevajući o sreći i ljubavi, mislila na tvoju sreću i svoju ljubav prema tebi. Kraj njene kolevke ja sam pre mnogo godina pevala o bolu kao sada kraj tvoje. I kroz ceo njen život, ja sam joj bila nerazdvojna druga. Nisam htela ni ti da zaostaneš za svojom majkom, pa sam i k tvojoj zipci sašla da te napojim eliksirom saznanja i nada-rim te darom, koji obični ljudi ne shvataju, jer nisu tako lepi i čisti i uzvišeni kao što je dar, koji ti dajem...
Ti ćeš otsele mislima lutati beskrajnim daljinama i držaćeš zborove s vilama i muzama, dok će te ljudi prezirati i nazivati luđakom. Tvoje će srce biti puno osećaja, a duša će ti lebdeti u carstvu sanja, nedokučivih za obična čoveka, neshvatljivih za čaršinskog trgovčiča i smešnih za malog, pigmejskog čovečuljka svakidašnjice. Stvaraćeš dela od večne vrednosti, a sve to na zabavu i smeh onih, koji te nikad neće moći shvatiti ni doseći tvojih visina. Tako ćeš proći od zibke do groba, a da niko o tebi neće ništa drugo reći osim to da si sanjar, fantasta, luđak. A ja ću uvek biti uza te i nikada te neću prepustiti samome sebi. Biću ti prijateljica i ljubavnica, drugarica i sestra, a kada malo poodrasteš i naučiš misliti, moje će ti se ime kazati samo...«
Onda me je nežno pomilovala po licu i nestala, a majka je moja brisala zadnje suze s obraza i setno me posmatrala. Nasmešio sam se, a velika majčinska ljubav planula je punim svojim žarom i zanela me kroz beskrajnost celova i tepanja u druge, daleke i lepe svetove nevinoga detinjstva...
Ne znam ni sam kako su otišle godine, a da su zaista otišle vidim po borama na licu svoje majke. Ne znam ni sam kako sam postao pesnik, ali da to jesam vidim po tome što mi svi prilaze s ironijom i osmehom, koji boli i vređa. Ne znam ni sam kako sam doznao za ime one žalosne vile iz detinj-skoga sna, ali je osećam u sebi i spoznao sam da se zove — Tuga...
Svake večeri ja sada pevam dugačku himnu o boli i žalosti. Svake večeri ja sada pevam himnu Tuzi...
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Tajne prirode
Magnetizem i elektricitet u organizmu
Poznate su nam rude gvožđene sastojine, koje imaju to svojstvo, da mogu k sebi privući drugi komad gvožđa. Te rude otkrivene su već prije više decenija u Maloj Aziji u gradu Magneziji po kojem im je dato ime »magnet«. Pored tog privlačivog gvožđa — magneta. Paracelsus je ustanovio da i drugi elementi imaju tu privlačivu silu, a Plinius je tvrdio da ima ljudi koji imaju medicinsku silu. To je takozvani liječevni magnetizam, koji nazivaju mesme-rizam (magnetizam životinja) po njegovom pronalazaču Francu Antunu Mes-meru koji je na tome osnovao cijelu nauku, pa je nastojao da ovo općenito ljekovito sredstvo upotrijebi i u praksi.
Mesmer je, naime, u početku svoje prakse prevlačenjem magneta preko pojedinih bolesnih dijelova tijela došao do tog zaključka, da se magnetom liječe mnoge bolesti. S tim i daljnjim pokusima otkrio je da se jednostavnim prevlačenjem, ne sada magneta, nego prevlačenjem ruku preko bolesnih dijelova tijela također liječe bolesti.
Taj pronalazak doveo ga je do uvjerenja, da se u čovječjem organizmu nalazi magnet ili bar svojstva koja se slažu sa svojstvom magneta, te da je prema tome čovjek jedan magnet koji privlači i odbija. To privlačenje i odbijanje mi nazivamo u svakodnevnom životu simpatija i antipatija.
Sve do slkora nauka je poricala teoriju o animalnom magnetizmu i mogućnost da se u čovječjem telu mogu okupljati elektromagnetske energije. Ali naučenjaci su u novije vrijeme uspjeli dokazati, da čovječje tijelo zaista ima izvjesnu privlačivu magnetsku silu.
Jedan engleski liječnik konstruirao je naročiti aparat, kojim se ovo jasno dokazuje. Na toj spravi nalaze se tanke i vrlo lake gvozdene iglice. Kad se aparat stavi u pogon, pa približi čovječja ruka, ona na te iglice utječe kao magnet, one se jednostavno prilijepe za ruku. Isto tako je utvrđeno cta se osim u ruci i drugim dijelovima ljudskog tijela krije magnetska snaga. Grudni koš može za vrijeme disanja također da privuče iglice. Engleski liječnik je ustanovio i druge zanimljive pojedinosti u vezi s magnetizmom čovječjeg tijela. On je našao da su mišići na \ruci i nozi u zategnutom stauju mnogo magnetičniji, nego u labavom položaju. Ovo otkriće je važno za medicinu i liječenje raznih bolesti.
Njemački profesor Sauerbruch (Sauerbruh) već je prije nekoliko godina dokazao da čovječje tijelo ima električno djelovanje u daljinu, a profesor Waters (Uoters) u San Frančišku konstruirao je neku vrstu detektora, pomoću kojega se mogu mjeriti, i to vrlo točno, radioaktivne zrake, koje proizlaze iz čcvječijeg tijela. On je najprije vršio pokuse s predmetima, pa se pokazalo da aparat, naravno, ne reagira, u koliko nisu sadržavali radia u sebi. Međutim je aparat odmah reagirao kada se je eksperimentiralo sa životinjama i biljkama i svako je živo biće drugačije reagiralo s drugim zrakama. Onda je vršio pokuse i s ljudima pa je mogao dokazati da ljudsko tijelo emanira rađio-zrakc.
Svaki organizam stvara pri svakom radu ili pokretu izvjesnu količinu elektriciteta. On nastaje u mišićnim tkivima. Količina tog elektriciteta varira u velikim granicama i smatra se da je on samo redovan pratilac mišićnih pokreta. Utvrđeno je da postoje organizmi kod kojih je stvaranje ovog elektriciteta namjerno i neophodno potrebno. Takvih je organizama malo.
U moru živi jedna vrsta ribe, koja u sebi sadrži velike količine elektriciteta, pomoću koga lovi svoje žrtve, a i brani se od neprijatelja. Istu pojavu opažamo i kod nekih rječnih riba. Tako u nekim rijekama Sjeverne Afrike žive takozvani »električni somovi«, kod kojih napon električnog udara može dostići skoro 500 volti. Takav jak električni udar smrtonosan je i za čovjeka.
No napon električnog udara pri čestoj upotrebi opada, tako da poslije dulje borbe riba postaje potpuno bezopasna. Isti je slučaj i kod električne jegulje, koja živi u rijekama Južne Amerike.
Га čudnovata pojava kod riba do danas još nije potpuno rasvijetljena. Ustanovljeno je samo da se taj elektricitet, stvara u mnoštvu tkiva sličnih mišićnim tkivima, a odatle se skuplja u takozvane električne ploče, čiji je broj vrlo velik i koje sve skupa sačinjavaju jednu električnu bateriju. Naobra-ženjem baterije odaje skupljeni elektricitet, koji je vrlo opasan po sva živa bića.
Nedavno je u Nikaragui pronađena jedna vrsta biljke, koja se zove »pitolaka«. Zapaženo je da kada granje ove čudne biljke sijeku nožem pri tome se osjeća jak trzaj, koji je potpuni sličan trzajima električnog spro-vodnika. Trzaj je snažniji u koliko je vrijeme burnije. Pred nepogodu je vrlo jak. Primjećeno je, da su ovi električni trzaji mnogo jači u toku dana. Ni jedna ptica ni insekat ne staje danju na ovu biljku.
Naučepjaci sada proučavaju izvor životinjskog magnetizma i elektricitete i upotrebljavaju ga u medicinske svrhe. Životinjski magnetizam ili sila koja se nalazi u čovjeku, koju je nazvao Mesmer magnetičnom silom (fluidu-s), a Rajhenbah (od), može se također prenositi s jednog bića na drugo. Lijeva strana čovječjeg tijela je pozitivna, a desna negativna.
Životinjski magnetizam razlikuje se od običnog magneta, u tom što kod običnog magneta što se tiče polova i njihovog kontakta, raznosmjerni polovi se spajaju, a istosmjerni se odbijaju. Kod životinjskog magnetizma opet suprotna su dejstva udvaju kontakta raznoimenih i istoimenih polova. Na primjer: polovi dvaju kontakta raznoimenih polova, djeluju smanjujući magnetsko dejstvo, dok polovi dvaju kontakta istoimenih polova djeluju pojačavajući organsku aktivnost.
Poznavanje ovog zakona o polaritetu životinjskog magnetizma veoma je potrebno za one koji se eksperimentalno bave liječenjem bolesnika magnetizmom (magnetoterapija).
Ovom vrstom liječenja služe i danas mnogi magnetopati i liječe mnoge bolesti, svojom elektro-magnetskom silom, koju oni ustrujavaju iz svojih očiju, daha i ručnih prsta, te prenose na drugo bolesno tijelo u kojem nedostaje te sile i postepeno ga ozdravljuju.
Kako oko, dah, tako i ruka proizvodi pozitivan magnetski utjecaj, odatle i dolazi njihova uporaba u magnetskom liječenju.
Objektivna teorija o životinjskom magnetizmu, kako ju je izgradio Mesmer, vrlo je zanimljiva i ona je poslije više decenija pronalaskom hipno-tičkog sna, ustupila mjesto teoriji o subjektivnoj sugestiji, koja je danas jedan od glavnih stupova moderne medicine nazvane sugestivnom terapijom.
Brat Grilc izvaja prosto vajo	Sestro	olimpijko	pri	vaji	s	palicami
271
Rica, Ljubljana:
Sokolič in vrabec
Mlad sokolič je padel iz svojega visokega gnezda. Zafrfotal je s perutmi in se ujel na nizko vejo, kjer je čepel vrabec poniglavec, ki se je takoj pričel iz njega norčevati:
»O, kaj pa ti, neroda? Slabo letaš in nikoli ne boš tak junak, kakršen sem jaz! Le poglej me, kako znam frleti okoli hiš, nihče me ne doseže in ne ujame, vendar dobim povsod dovolj zrnja!«
Sokolič je molčal in premišljal, kako naj si pomaga nazaj v gnezdo.
V	bližini je bila nastavljena limanica, vrabec je tako dolgo sitnaril okoli sokoliča, da se je s perotjo ujel na njo. Zdaj je pričel jadikovati in prositi sokoliča, naj ga reši s svojim krepkim kljunom.
Sokolič se ni zmenil zanj.
Naslednji hip je segla po sokoliču krepka kmetska roka in ga vtaknila v nizko ptičnico. Ko je kmet zagledal vrabca, je še njega zgrabil in ga vrgel poleg sokoliča v kletko.
»Ujedo bom dobro prodal, a vrabec naj mu družbo dela!« si je dejal kmet, ko je lezel z drevesa, na katerem je že zdavnaj opazil sokolje gnezdo.
Sokolič ni hotel ničesar jesti. V tesni ječi je otožno gledal v svet in samo oprezal, kako kmet odpira gajbo in jima daje hrane.
Nekega dne je vrabec spet začel svojo pesem. Šalil se je s sokoličem, da nima nobene moči, da si ne zna sploh pomagati. Pri tem je skušal stisniti svoje telo skozi žičasto steno, kar mu je že skoro uspelo. Pa je prišel prav tedaj gospodar in jezen ga je zaprl v drugo kletko ter jo obesil poleg sokola.
Sokol je kmalu spoznal odpiranje vratec in poskusil s svojim kljunom. Res jih je odprl in se pognal kvišku.
»Pomagaj še meni!« je čivkal vrabec, a ptič se ni menil, spretno se je dvigal proti nebu, kajti peroti so mu že nekoliko zrasle in srečno je ušel.
Ko je prišel kmet in je opazil, da sokoliča ni, je divje zarentačil, pograbil kletko z vrabcem in jo razjarjen treščil ob tla, da je vrabec mrtev obležal.
Ferdo Pavešic, Beograd:
Razmišljanja
Sestri Milici Markovič.
1
Još mi uvek nije potpuno jasna ona čudnovata maksima drevne Helade: upoznaj samoga sebe; ta me mudračka misao često puta toliko kida ,i kinji, da me dovodi do dubokih -razmišljanja o životu i smrti, pa sam uvek, sestro, dolazio do bolnog saznanja, da je ostvarenje te starogrčke mudrolije u ljudskom životu, ovakvom kakav je danas, skroz besmislena i nemoguća.
Samo hteti upoznati sebe, postaviti sebi u tom smislu jedan odrešiti »hoću«, samo hteti zaviriti dublje u suštinu svoga -bića, sama ta odluka traži savršenu (koncepciju volje, energičnost i jaku autorefleksiju, a o stvarnome upoznavanju sebe da niti ne govorimo.
A svetu, sestro, nedostaje baš to; svet je danas u rukama ljudi sumljivih kakvoća. To nas, sestro, uči da um u svetu mora dobro da se pripazi da se ne bi izgubio borbi sa strastima i đavolom, koga svet nosi sada u sebi.
Često puta učini mi se, kao da je sokolska misao pravi put k sroći našega izmučenog naroda, dobivam divne vizije o vaskolikom vasknsnuću i pobedi Pravde, Istine i Ljubavi, pa me ta lepa predviđanja ispunjaju verom i nadom.
Sećaš li se, sestro, kad smo ono jednog sumornog popodneva razmišljali
o	pesmi »Tužna je nedelja« i o sreći koje, rekosmo, na svetu uopšte nema. Toga dana pala mi je na um veoma kompaktna i duboka pesmica crnogorskog knjaza Nikole I, koju je on napisao u ime posvete na jednom primerku »Balkanske carice«, koji je poklonio svojoj kćeri knjeginji Zorki:
»Sve što sja, nije zlato nit je presto počivalo; vjeruj, dijete, tamo ima sreće malo ii’ ni malo.
Bljesak krune često krije trnje koje pod njom niče; savršeno sretnog kralja ne poznamo ni iz priče.
No je sreća, sinko, prava Kad se može u svom kutu radit mirno, hodit ljudski po svetome božjem putu ...«
Vidiš, sestro, sreće ipak ima, život ipak ima svoju vrednost; ta vrednost života i ta sreća ljudska — kako se lepo vidi iz gornjih stihova crnogorskog peenika — zove se jednom reči: Sloboda.
To je ta bezgranična i jedina moguća ovozemaljska sreća, to je naj-uzvišenija vrednost života i sveta i za tu sreću, za tu vrednost i za tu uzvi-šenost, sestro, zaista vredi živeti i umreti.
Zapamti: i umreti!
3
»Gde je bol, sveto je zemljište ...«
D. Odavić.
Na ovu misao naše mlade pesnikinje potsetila si me jedne večeri kada sam to najmanje očekivao:
»Da čovek bude velik kao Gorki, potrebito je da prođe kroz patnje i bol.«
Zašto si uzela baš tog velikog ruskog mislioca kao simbol patnji, bolova
i	veličine, zašto nisi uzela Londona, Levisa, Barbisa, Ničea ili bilo kojeg drugog. Dugo sam o tome u samoći razmišljao, a onda mi je konačno postalo sve jasno: samo slavenska duša je toliko topla i istinska da se kroz boli uzdigne do božanstva, samo slavenska duša kroz patnje postaje velika i sveta; tako je nastao Tolstoj, tako se izgradio Dostojevski, patio je Njegoš, patio je Preradović, patio je Cankar, patio je Kranjčevič, Ilić, Jakšić — svi su oni kroz labirinte uzvišenog bola zablistali punim svetačkim ejajem velikih duhova — Maksim Gorki poslednji ie svetionik u toi divnoj koloni vekovnih svetlosti i sjaja.
Zato mi treba da smo ponosni što smo Slaveni.
Koliko je svet danas zašao u moralnu i duševnu krizu vidi se i po tome što je već i nauka, ta uzvišena kvalifikacija o smislu života, pala sasvim nisko, postala je bedno vašarsko nadmetanje frazama i naklapanjima svake vrste, pa nas sve to nagoni da se setimo apokaliptičnog jahača u filozofiji onoga veka pre nas, Šopenhauera:
»Savremene akademije nauka pokazale bi da su zaista naučne i mudre samo time, kad bi se zvanično prozvale: parlamenat gluposti...«
Sestro, da se i, ne upuštamo u toliko gorku ironiju i duboki cinizam Šopenhauerov, mi ćemo s pravom koinstatovati da naši naučnici danas — sem desetak iznimaka — na našu najveću nacionalnu bruku nose u sebi sve karakteristike običnog šumskog puha: sve njihove »umotvorine« toliko su krcate momentima subjektivnosti, ličnih interesčića i ambicija. To su lađe koje nemaju kormilara i onda ne treba da se iznenadimo kad jednoga dana
naučnik stane pred ogledalo i unutra vidi skitnicu; a kad to isto učini skitnica i vidi u ogledalu naučnika, budimo uvereni da .je talko moralo biti i da je sada zaista svako na svome mestu.
Tu bruku doživećemo brzo, ako naše mudrace ne naučimo mudrosti. Pupin i Tesla neka nam budu ideal prema kome ćemo vaspitavati naše nevaspitane filozofe.
5
K.ad sam onomad pročitao jednu nežnu i sentimentalnu pesmicu našeg brata Gangla, koju je napisao u ranoj mladosti, iskočio sam iz svoje kože neumoljivog kritičara i sarkaste, skinuo sam sa svoga pera onu otrovnu, ali uvek korisnu, prevlaku cinizma i bolne realnosti, pa sam >se raznežio i zaplakao kao devojčica. Priča nam brat Gangl u toj pesmici kako je život u suštini svojoj ipak lep i čaroban, kako on u sebi nosi mnogo više lepih no ružnih osobina, samo ga treba znati shvatiti, treba znati opaziti njegove latentne čari, a kad se to postigne, sreća je neminovna, ona mora doći, jer se krije baš u tim latentnim čarima života; eto, ta pesmica brata Gangla navela me je da pomislim na Fihte-a:
»Sreća moja zove se: hoću!«
Ja želim da Sokolstvo u tom smislu pođe u budućnost, a mi, sestro, već smo si međusobno obećali da ćemo u tom pravcu raditi svim snagama i punim srcem. To je najuzvišeniji »čredo« Sokolstva.
Zdravo!
Joso Matešić, Generalski Stol:
29 X 1918
Gotrnji datum je jedan od najvećih dana u istoriji hrvatskog dela našega naroda. Toga dana, na završetku velikog rata, u istoriskoj dvorani Hrvatskog sabora na Markovu trgu u Zagrebu sastali su se narodni poslanici i virilni članovi Sabora na istorisku sednicu narodnog pretstavništva. Saborsku sedni-cu je otvorio pretseđnik pok. Božo Međaković, sednici su prisustvovali između ostalih i metropolita - nadbiskup dr. Bauer, pa Stjepan Radić, ii mnogi drugi ugledni političari i narodni vođe.
Nezavisno ma od koga, bez ičijih i sugestija i pritisaka s bilo koje strane, na ovoj istoriskoj sednici donesen je jednoglasan zaključak, da Hrvati i Srbi prekidaju sve odnose s Austro-Ugarsikom s jedne, a s Madžarskom s druge strane. Stavljeni su van snage svi ugovori i nagodbe od Kolo-mana do tog dana. Ovim istoriiskim zaključkom rešio se hrvatski deo našeg naroda osamvekovnog ropstva tudinca i postigao svoju slobodu, za koju su se borili mnogi veliki ljudi, kao Zrinjski i Frankopan, ban Jelačić, Ljudevit Gaj, veliki Štrosmajer i t. d. Osvanula je dugo željena sloboda, nestalo je ropskog jarma. Prestale se vijati tuđinske zastave u našim krajevima, prestao je tuđi jezik i tiranstvo stoletnog dušmanina.
Mnoge ugledne i bogate dame sišle su s galerija u saborsku dvoranu, stavljajući na prctsedničlki sto svoje srebrne nakite, zlato, drago kamenje i novac, da pomognu do kraja borbu za slobodu Srba i Hrvata. Ovaj istoriski trenutak ostao je prisutnima u večnoj uspomeni. On je ubeležen zlatnim slovima u povesnici roda našega. Na glas o ovome zaključku zavladalo je neopisano veselje u hrvatskim krajevima iako su još bile otvorene rane zadane u velikom ratu, kad su hiljade naših najboljih sinova pali u prisiljenoj borbi za tudinca.
Zaključeno je, da se obrazuje Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba, koie je 1 decembra do kraja svršilo najveći alkt naše istorije: Ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, pod žcslom slavom venčane narodne dinastije Karađorđevića.
flaši jtestUu
Јован Влаховић, Фоча:
ДЕВЕТИ ОКТОБАР
Данас je дан: »Девети октобар«,
Дан туге, коју нам провиђење даде,
Дан у којем један Витез, Узвишени it добар Мученичком смрћу за Слободу паде.
Данас je дан светог помена,
Дан који нам вечито у дужност ставља;
Да се сузама сећамо светлог имена, Александра Великога — Мученика Краља.
Данас je дан историје, болне и дуге, Кроз коју Соко, срцем, стално плаче; Данас je дан велике, неизмерне туге, Koja се у души његовој вечито заче.
Данас je дан тужног сећања,
Дан бола, јада, суза и мука;
Данас je дан плача и јецања Вароши, села, поља и лука.
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Oktobarska simfonija
(К jednoj bolnoj godišnjici)
I.
Nema više sunca, oktobar je pao na umorne grudi ovog bednog sveta; nema više svetla, sav kozmos je stao, tek kletva još strašna svemirom šeta: Oh, Afriko žarka, pustinjo pusta, oh, domajo jarka nitkova i trusta, napojena krvlju jednog si Junaka i krikovi se lome kroz pustinje tvoje! Vaj, paklena zemljo paklenih divljaka, ukočene boli nad nebom ti stoje!
Nema više sunca, ni travke ni cveta, nema više Pravde na ovome svetu; đavolska psovka sad krstari kleta i ubija Ljude u svom besnom letu. Vaj, bogovi moćni, vaj, Istino Sveta, vaj, horovi noćni zagrobnih četa, elegiju pojte bolova i patnje, udrite uz harfe simfoniju plača i posmrtni marš sa žalobne pratnje jednoga Heroja od uma i mača ...
Nema više svetla, аГ će opet doći Vaskrsnuće mrtvih i pobeda Svetih,
»Zemlja je krvnica bezbrojnih Krista, Majčica plodna bezbrojnih Juda.«
S. S. Kranjčevič.
u naletu silnom ponovo će proći pobednica Pravda preko glava kletih Juda i nitkova, izdajica i pigmeja!
Simfonija krikova čarom orhideja mirisaće opet proletnom svežinom, jer doći će dani velikog svanuća i nestaće tuge s očajnom težinom — ah, doći će dani našeg Vaskrsnuća!
II.
Zemlja sad ćuti kao mrtva draga i svi su joj puti pod nogama vraga.
Kroz njive i gore liju se suze, nema više zore, pomrle su muze. h visine samo glasovi se čuju i nestaju tamo gde besmrtni snuju.
Oj, trpi, Zemljo, najbednija, trpi boli i sluti svanuće; stići će ti zora najčednija, doći će naše Vaskrsnuće ...
ТУЖНА УСПОМЕНА
Са тихим корацима као горска вила, што се шеће сипко кроз шуме и rope, и време пролази тнхо и нечујно — дајућ’ лепе слике вечери u зоре.
Време иде крадећ’ дане нам живота, успомене ређа све више, и више, неку заборавну, неку више трајну — ко би успомене знао да испише?
Али једна црна, на.јцрња међ’ њима, успомена оног страшног јутра, када њега уби та крвничка рука — муњевито брзо, нронела су судба.
Две године прође, како њега неста, ко да јуче беше, чини мн ее тако, као да осећам: ту je међу нама — али није, није, крвник га je смак’о.
Погннмо сви главе, мир нека сад свуд влада, мислимо на Њега, што и живот даде, за бољу будућност нашу, наше деце — две године прође како Краљ нам паде.
Др. Boj. В. Рашић, Београд:
9 ОКТОБРА
Уместо да Му рођендан честита И сав у срећи да срећац. плива,
Ил’ Свој Му јави и радо похита, — A ono слика страшна и жива!
Па ипак хита! Ох, како Му хита, K’o добар Синак што увек ради:
Ту срце вуче, оно не пита,
И жури Оцу Краљевић млади!
С Дедиња право Опленцу полеће, Доброме Оцу да ближе стане,
Све Га на Оца ceha 11 покреће,
Ту ће да љубав блажена дахне!
И ево стиже на Цркви већ блнже! Гле: уз гтепене, — их, Боже Свети! Hora Му ногу све хитро сустиже И Он без даха Свом Пцу лети!
—	»Оче! До јуче преставник Господа И народа Свог силан и брижан, Старалац рода и Свога порода, -Сад’ тешко лежиш хладан и миран!«
Син je већ стиг’о сред свете тишине, Тужне и хладне. Крај гроба стао И ту из дугае, из Своје дубине:
Како бн плачу одушке дао!
Ал’ срце тужи, душе се нремлећу, Тамјан подиже, псалми се тубе, Молитве гвете Господу полећу ... Отац н Син се грле и љубе!...
Светиње иаше, — Светин.е пресвоте, Држ'те нас увек у вери сталне:
Да путем жнћа, цркве и просвети, Охватимо Вожје жнвотне тајне!...
Молитва нреста топла и утешна, Спаситељ сами и Он се јави:
И пут показа н дела безгрешна Koja нае воде у живот прави!
И Син се крену, нзлазу већ иде! Растанак ипак стужи Га јаче,
Срце му стаје a усне Му бриде, — Али Он je Краљ! Не сме да плаче!.
Јер Краљ и Народ у бризи вечитој Љубављу само служе свом’ роду,
Да, Домовини светој и нресветој, --И тнмс годе Богу, Госноду!
СОКО СУЗЕ ЛИЈЕ
Млади соко сузе лије Узданица наша млада A срце му тужно бије, Жалећ дичног Ода сада.
Док му усне тужно зборе, Од болова срце тишти,
Сва му душа планом горе, Јер га тешка рана тишти.
Теши нам се, зоро млада, Љубимо те неизмерно, Заклиљемо се, ево, сада,
Да ћемо те служит верно.
Бог сам чуваће Te ...
Он над домом Твојим крили, Путем славе водиће Te,
Теши нам се, Краљу мили.
Ми ћемо Te служит верно,
Ко и Претке славне Твоје, Целост земље очувати,
Ове родне груде Твоје.
Здрав нам буди, млади краљу, Племенито срце гаји,
Ми соколи кличемо Ти,
Живио нам, Краљу млади.
Milica Markovič, Beograd:
Septembarske noći
Neke žalosne slutnje	Sve večito biva, jeste,
Muče ше ove noći,	I sve opet ništa nije,
Zvezde su pune ćutnje	Sve prolazne ove ceste
Ko večne beskrajne moći.	Patnja večita bije.
Zašto me crne slutnje Kidaju ove noći,
Prepune bola i ćutnje Ko kobne sudbine moći.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Memento
Sjećam se još njegove sitne figurice sa malim brkovima;
Ostao mi je na srcu kao san curice u cvijetnim vrtovima.
A jednoga je dana, mislim, usred ljeta nestao iz našeg grada;
I odlutao u sivu, maglovitu, daljinu svijeta tiho i iznenada.
Tada sam mu pisao dugačko sinovsko pismo srca svog jedan dio mali;
A odgovor bijaše tud kao da se nismo nikad vidjeli ni znali.
I zato ja sada često kada suton pane mislim dugo o njemu;
Mislim i oplakujem one djetinjske dane kad bijah srećan u svemu.
Pa tako u sanjarenju proživljavam minute i čekam ljetnu noć;
A promukli krik šaljem na daleke pute: »Oče, kada ćeš doć!?«
Joso Matešić, Generalski Stol:
Na Kraljev rođendan
Pozdravi Sokola iz svih krajeva Jugoslavije
Lica:
Šumadinac Zagorac Slovenac Voj\ođanin Primorac
Bosanac Hercegovac Crnogorac Međimurac Istranin
rrimorac	Istranin
Svi stoje na levoj i desnoj strani pozornice obučeni u svoje narodne nošnje, sa svake strane petorica. U dnu pozornice slika ili poprsje Nj. Vel. Kralja ovijena zastavom. Pred sliku izlaze redom i deklamuju:
Šumadinac
Zdravo, Kralju, Ti Sokole prvi, Zdravo, Sine našeg roda krvi. Pozdravlja Te dete Šumadije Iz kolevke Tvoje Dinastije.
Sa Oplenca pozdrav Ti doaiaša: Živi, Kralju, živi Nado naša!
Zagorac:
I moj pozdrav neka se sad čuje S njim Ti Hrvat svaki poručuje: Tebe, Kralja Mučenika, Sina Voli lijepa naša Domovina Za Te ćemo, za našu slobodu Poleteti u vatru i vodu.
Slovenac:
Slovenačka gde se pesma ori
0 ljubavi za svog Kralja zbori. Dolom, bregom, i selom i gradom Kliče narod svome Kralju mladom: Živio nam nebrojena leta,
A na sireću sveg slovenskog sveta!
Vojvođanin:
Velika su polja nam i njive,
Gde naš narod od davnine žive! Još je veća ljubav Vojvodine Prema Tebi Kaiađorđev Sine!
T^bi Ona danas gromko kliče:
Živi Kralju, mladi Slavljeniče!
Primorac :
Sa Jadranskog plavetnoga mora
1 sa kršnih dalmatinskih gora, Nosim Tebi pozdrav naših žala, Hvaleć Sudbi koja nam Te dala! Srca naša Tebi Kralju, zbore:
Ti nam vladaj, čuvaj, naše more!
Bosanac
Prva puška planu za slobodu Uz Miljacku srebropenu vodu. Preko krvi, vešala, grobova Sloboda nam je ogranula ova. Bosanac će ju uvek čuvat znati — Za Nju, za Te i svoj život dati!
Hercegovac:
Kamen i krš moj zavičaj resi — Ti nam, Kralju, sve na svetu jesi! Tvrde ruke i mišice jake Branit Dom će od navale svake. Zato, zdravo, Kralju Sokolova Pozdravlja Te zemlja Hercegova!
Crnogorac:
Mnogo krvi Crna Gora proli Mnoge na nju su/rvaše se boli; Mnogi tu se polomiše zubi,
Al i mnogi junak glavu zgubi!
Za Te Kralja, svoga G osno dar a Crnogorac čuda će da stvara.
Međimurac:
Na granicu naše oko gleda:
Tuđe neće, ali svoje ne da!
Svoga Kralja, slobodu i slogu, Čuvat braća kad su složna mogu. Zato složni jesu slavski sini Verni Kralju, svojoj Otadžbini!
Istranin:
Ja sam dete Istre zarobljene, Sirotice tužne ucveljene ...
Vi ste srećni u slobodnom domu, A mi roblje u jarmu teškomu ... Al nam vera blista u toj noći:
Da ćeš, Kralju, izbavit nas doći!
Svi:
Zdravo, Kralju! Svi Jugosloveni Oko Tebe jesu okupljeni!
Mi smo jedno, odsad pa do veka,
Sudbina nas sve jednaka čeka!
Mi smo složni, jer smo jedne krvi,
Naša sloga đavla će da smrvi.
Zalud besne bure i oluje,
Jugosloven svakom poručuje:
—	Jedni jesmo, jedina nam je mati,
Zdravo!
(Kraj)
Uvek jedno ćuvaćemo znati: Tebe Kralja i svoju slobodu.
I jedinstvo ttoimenom rodu. Sokolovi Tebi sebe daju Tvoj rođendan slaveći pevaju: 2ivi, Kralju, živi, naša diko, Tebe voli malo i veliko!
Neka živi, s Tobom se razvija, Majka naša, sva Jugoslavija!
Јован Удицки, Срем.
Митровица:
COKOJICKA МИСАО
у речи, слици и глазби.
1	слика Старо и ново Соколство
(Глазба: Гусларски мотиви. »Уз’о деда свог унука« и соколски поздрав »Здраво« Указује се слика: Соколство без разлике спола ii узраста. После кратког музичког увода указује се Соколска мисао.)
Соколска мисао
(уз пратњу глазбе)
Над народом својим вековима бдијем; и у н>ега кроз н>их дух витештва лијем.
Југовића Мајку утешити знадох, соколове очи у болу joj дадох.
Гледала je њима храбро и витешки, трпећи без суза бол на срцу тешки.
A гуслару старцу давах моћи јаке, да песмама ствара Соколе јунаке.
Учила сам мајке да тепају деци:
»Moje чедо, драго, Соко ми се стеци!«
Од тог рада данас Постало je дело, у Соколство оно најлепше се сплело.
И у њега скупљам уз обиље наде, без разлике спола, и старе, и младе, да у њему уче што je добро — право. 0, Соколи моји, будите ми Здраво'
2	слика
Југословенство у Сонолству
(Глазба: »Боже правде«. После кратког музичког увода појављује се слика: Југо-словенство изражено у Соколству, a одмах носле н>е Соколска мисао.)
Соколска мисао
(уз пратњу глазбе)
Под стегом Соколства ширим братство, слогу, љубав и јединство и самосвеет с.трогу.
Разлике не чшшм no роду ни вери, све у срцу носим у једнакој мери.
У Соколству Орбин,
Хрват и Словенац чине праву вредност u јединства венац.
Соколетво u х диже до највише цене као заједницу и Југословене.
Држите се чврсто, о, Соколи моји, јер будућност златна на вама постоји.
С песмом »Боже правде«, дужност вам je прека, да Југоставнју чувате до века.
3	слика
Соколска гесла
(Глазба: »Полети сиви соколе!« Слика: Група Сокола са соколским геслима. После музичког увода јавља се Соколска миеао.)
Соколска мисао
(уз пратњу глазбе)
Проповедан гесла и светла начела на корист и добро и душе u тела.
Ja хоћу ii желим и то ми ju слава, да у здравом телу душа буде здрава.
Ja Соиолство дадох, a ono се труди, да Соколи буду сви потпуни људи, да знају шта xohe, увек све да. могу, да високо лете духом према Богу.
Наиред! — реч да им je увек у памети, a никада — натраг! у стремљењу к мети.
0, Соколи моји, држите се тога на дику и поног милог рода свога.
Не жалите труда, не жалите зноја!
Држите се рсвно свог соколског строја!
4 слина Соколски рад
(Глазба: Соколски марш. Слика: Груна с разноврсним соколским радовима, у Kojoj нарочито има да до!)с до изражаја рад соколеких чета. После глазбеног увода ио-јављује се Соколгка мисао.)
Соколска мисао
Рад развијам ревно у свакоме смеру, јер плодови слатки само њим се беру.
Соколство га гаји, све на њему гради, у соколска срца преноси га, сади.
Књига му je верни помагач у раду, с њом песма и свирка у пуном су складу.
У народу пшрим просвету ii знање, трезвеноет и здравље, свако благостање.
Moje чете вредне радом диче села, ту им равна није ни радница пчела.
Кроз Соколство гоним невољу и беду, na да живот тече у најлепшем реду.
Вежбом витког тела гвем казујем свету, да Соколство живи у вечиом покрету.
Рад соколски неће ни корист iiii славу, већ напредак само н будућност здраву.
0, Соколи, дајте томе раду маха и радите буд’те до последшег даха!
5 слика
Словенство кроз Соколство
(Глазба: »Хеј, Словени«. Слика: Груна у којој су заступљени Соколи свију сло-венских народа, пред којом ге нојављује Соколска мнсао, као н у оеталим сликама.)
Соколска мисао
Соколство je глужба iiito Словенство епаја и држи га чврсто братског загрљаја.
да сви буду једно, као једна река, дух словенгки један да живи до века.
Здраво, да сте Здраво, сви Југословени!
По Соколетву, знајте, вредноет вам се цени!
Наздар, Чеси дични! Нек je Тиршу слава!
С њим Соколство доби своја крила здрава.
Чолем! — нек се ори! Поздрав овај лепи, нека вас, Пољаци, дух словенски крспи.
Живело Словеиство! Нек душ.чане плени! Певајте им громко посму »Хеј Словени!«
Здравеј! 0, Јунаци са бугарских страна!
У тој речи зора лепших нам je дана.
0, Соколи Руси, Здравсвујте ми и ви!
У Соколетву увек ваша снага живи.
Лужичани, Здраво! Страх нека вас није! Соколство ваг чува, стег док му се вије.
Здраво, свн Словени! Здраво, на све стране! Останите вечно једног r-табла гране!
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Iz starih
1)	Pismo majci
Majko, divan je i lep život mornara! Moja je molitva more što peva i peni, Moja je pesma šum napetih jedara,
A velike se čežnje rađaju i ginu u
meni.
Nego, majko, još sam ti hteo reći Da se ne brinete za me ni seka ni ti, Ja se nadam brzo stići svojoj sreći I onda, .ah majko, mi ćemo srećni biti.
2) Na pučini
Ej, ima li igde kraja toj plavetnoj boji, Kud li to sunce želi upravo da sade? Sve je to zanosno kao snovi moji I duša mi želi da rešenje toga nade.
Zaista, zaista, beskrajna je ova voda I dugo bi je glcd’o zamišljen tako. Gledam kako se gubi u azuru svoda I od čežnje bi tiho i skriveno plak’o.
3) Stari borac
Gle, kako stoji kao kletva neka U dnu luke ranjen ovaj heroj stari; Bez katarke i jedra zadnje dane čeka 1 ne mari više za ažurne čari.
zapisa
Plovio je davno okeanom svuda,
A sad više niko ne gleda mu grudi; Tek po koji ugor što zaplovi tuda 1 uzdahne setno: »Nezahvalni ljudi!«
4)	Nostromo
Okreni vetru razapeta jedra Neka krene nava u daleke strane; Zora se budi sa istoka vedra I zove nas u tople proletnje dane.
Čarovnih sirena zavodljivi poj Biće nam melem u danima tuge;
Mi mislićemo tada na dom svoj I na krupne suze verne si druge ...
Ст. М. Мутибарић, Араиовац:
ПОЧЕТАК ЈЕСЕНИ
Стрши голо граље опалих дудова. Октобарске дане магла обавнја као летља јутра napa, кад избија ii3 зиратне земље и цветних лугова....
Разбацано лишће, ветром помогнуто, тражи гроб животу свом бујном u кратком. Док га ветар витла оном песмом слатком мами jeccn рану да завлада круто.
A ирва се јесен, као мало детс, крлје међ листовн iuto пољаном лете, и тајно ко лија кад се краде плену
нршсрала н грли оберучке село ...
Да je тако, каже лишће всћ увело јер оно најбоље даје слику њену...
Ivo Majcan, Gospić:
Istri
Za tobom, Istro, srce mi čezne, u tvoje krilo duša mi žudi, jer tvoje su moje misli nježne, na tvoje bih htjeo pasti grudi.
Poljima tvojim pjevat bih htjeo, kojima gazi dušmanska noga, — smjele borce na njima bi sreo — i sirotane bez igdje svoga.
Ko svjetle luči u tamnoj noći, nek borci tvoji pokazuju put, na kom će narod ustrajat moći, pa bio mu život b’jedan i krut.
Još vatra živa tinja i gori, u srcu i duši naroda tvog, njome se narod ustrajno bori, — ta nju mu je dao Svevišnji Bog.
Ustrajte, majke, drž’te se oci, sinovi, kćeri, budite sv’jesni, budite odvažni pregaoci, nek izrod ljudski sramotno besni.
Ivan Albreht, Ljubljana:
Rudar v tujini
Tam daleč vidim cvetno trato, tam daleč log in zelen gaj, ki ga obseva sonce zlato in venča ga življenja maj.
In vidim dom in cerkev belo, trobojnic morje valovi in petje se glasi veselo, ko narod svobodo slavi.
Oči, zakaj ste pokazale mi domovine ves sijaj?
O,	ko bi noge smele, znale spet najti pot domov nazaj!
Tako pa sam trpim v tujini in grizem v jedko se gorje:
Kaj čutim v srca bolečini, kdo naj razume, kdo to ve?!
Ne tožim vetru, goram, morju, molče gorim, živim, trpim — Ko se zasveti na obzorju, kot krt pod zemljo odhitim.
A. Francevič, Ljubljana:
Bistri brglez
Cii —• cii! razlega se zateglo skozi log, cii — cii! mi sega v dušo kot otožen jok.
Odkod, menišček samotarski, to gorje? Požrešni kragulj mar ti družo je pogubil, družico drago, ki si jo neskončno ljubil?
V	kateri žalosti ti srčece mrje?
Zaman sočutno brglez ga z vrhov vprašuje, menišček dalje še toguje, vedno huje.
Cii — cii, cii — cii! kar neprenehoma zateza, kot da srce v prebridki boli se pogreza.
Na koncu brglez, kreokokljuni korenjak, za radost in veselje da mu nauk tak:
Ne toži, brat: »Na solznem svetu vse je nič«. Kaj prida stok na svetu vseje? Nič.
Joso Matešić, Generalski Stol:
Oslobođenje
(29 X 1918 — 29 X 1936)
Pred osamnajst ljeta Lanci popucali Što su braću našu Dugo sapinjali.
Na Markovu trgu U Zagrebu gradu, Kucalo je srce I staru i mladu.
Od radosti velje I silnog veselja,
Da se stare slave Ispunila želja.
To bijaše uvod Našeg sjedinjenja, Koje nikad niko Ne može da mijenja!
Zapjevala vila Ilirskoga roda,
Jer sinula mila Svima je sloboda.
Radovi јм&сл ајпмМ&ш
Правдољуб Петровачки, Орловат — ман. Крушедол:
ДЕВЕТИ ОКТОБАР
Две пуне године су прошле од оног страшног вечера, када се срца наша ледила од кобне вести, да je мученичком емрћу- завршио Свој жнвот Краљ Ујединитељ.
Обавијени јесењом ноћн, радовали смо се те исте вечери његовим дипломатским успесима, a да одмах затим грчевито детињски заплачемо. Нисмо веровали, јер ко ће дићи руку на добротвора, на највећег поборника мира у свету?! Али ... истипа je горка. Заплакала je и у црно се завила мајка, отац, син u кћи ове племените земље. Потоци суза, сливали су се преко поља, брда и равница.
Две године бола су прошле, a многе ће још npohu док се залечи рана што ју je његова смрт проузроковала. Сваки Девети октобар, отвара незалечену рану наших срца.
Данас, када узносимо свевишњем ншие молитве за вечан мир Његове душе, сетимо се Његовод аманета: »Чувајте Југославију!« Сетимо се свих жртава, које су поднете за наше добро. Створимо, елогом и љубављу, гранитни престо његовом Сину, нашем Младом Краљу Петру II, како би, кад дорасте н ојача, могао бити поносан Својим родом.
Ми Соколи, a нарочито наш нараштај, биће вечита стража на гробу опленачком п жива буктиња јединства југоеловенског народа. Наш завет, да ћемо чувати Југо-славију, понављамо и данае, јер je она наша највећа Светиња. Ham досадањи рад, mije скретао с правога пута, a то неће ни у будуће. Девети дан октобра сваке године, биће дан исповести за наше национално прнчешће.
Нека je вечна Слава Краљу Мученику н Ујединитељу!
Slavo Svoboda, Tivat:
Jedan život
Zvali su ga Grbo. Zašto? Pa eto: bio je veoma malen, sitan, blijed, uopće slabunjav i malo grbav. Nije bio ni za šta. U početku djeca, njegovi vrsnici, pokušavala su da s njima igra, ali to nije uspijevalo. Ni u trčanju, ni u njihovom natjeravanju nije bio kadar da se mjeri sa svojim drugovima. Zbog toga su ga pustili na miru, i kada su se oni igrali, vidjelo se samo njegovo bljedu-škasto lice kako iz jednog kuta pažljivo promatra igru svojih drugova. Na licu mu se ocrtavala tuga što ne može i on da potrči poput drugova. Kada bi koji put neko izostao, onda ako bi ko spomenuo Mirka (kako mu je bilo pravo ime), uvijek se našao po neko koji je odmah odbio taj »neumjesni prijedlog«.
Kada se orilo od dječačkog smijeha, zbog kakve budalaštine ili kad ko nasamari koga, onda od urnebesnog smijeha njegovih drugova, na njegovom licu pojavio bi se samo tužan osmjeh. Teško mu je bilo gledati drugove u bezbrižnoj igri; on je u mislima tražio igru ili posao u kojemu će moći da se mjeri s drugovima. Već je vidio kako ga slave i vole. Ali uzalud, takova nešto nije nalazio.
Poput svojih prijatelja i on je odlazio na razne sportske priredbe, i opet je gledao majstorske izvedbe pojedinaca. Tada ga je zazeblo u srcu pri pomi-
sli da on to nikad neće moći da učini. Još mu je teže bilo, kada su poslije svaki od njegovih drugova dobili ime od kojeg sportaša, te se time ponosili. A on? Sjedio je uvijek na svome mjestu i zurio u dječake.
Počela je škola. I Mirko i njegovi drugovi našli su se u prvom razredu. Mirko je bio neobično dobar učenik, a to je i jasno, jer se u manjoj mjeri zanimao za igru od svojih drugova. Učitelj često karajući drugu djecu, govorio im je da se ugledaju na Mirka, ali zbog toga je Mirko bio sve više omražen od svojih saučenika. Djeca su počela da se upisuju u Soko i tada zbog škole i Sokola nestalo je igre, a ukoliko je te i bilo, ona se prenijela na sokolsko vježbalište. I tu je Mirko dolazio i našao zgodno mjesto odakle će moći da gleda sve: odbojku, sprave i t. d. I opet je uživao gledajući Sokole kako rade kojekakve vježbe na spravama, ali koliko se radovao toliko je bio i tužan, jer je već čvrsto bio uvjeren, da on takvoga nešto neće moći nikad činiti. Gledao je i svoje drugove kako poslije vježbe nakon triju gromkih: »Zdravo« skaču i vješaju se pomamno o sprave, pokušavajući da oponašaju svoje drugove, dok ih glas prednjaka ne otjera na oblačenje, a oni odlaze jedva čekajući da dođe iduća vježba.
Ali i Mirko je pao nekome u oko! Njega je opazio široki i ispitivački pogled brata prednjaka, koji je brzo uvidio da taj stalni posmatrač gon od želje da vježba, da može da bude ravan svojim drugovima.
Brat mu je lagano pričao s riječima: »Bili i ti vježbao?«
Ali Mirko je tako bio iznenađen nenadanim upitom, te trenutačno nije mogao da odgovori. Nakon kratke stanke odgovori lagano, preplašeno i nesigurnim glasom kao da ne vjeruje da je to istina:
— »Bih«, glasio je odgovor.
— »E pa dobro«, — odmah je nadovezao brat — »preko sutra da se i ti nađeš s drugovima u četiri sata u sokolani«. To je samo rekao i otišao laganim korakom prema sokolani.
Mirko je bio zaprepašćen. Časkom nije znao što bi radio, digne se naglo i htjede da skače da trči od veselja, ali te njegove kretnje, pomoću kojih je htio da iskaže svoje veselje, bile su jadne i upravo smiješne. Ali on na to nije mislio, njegove usnice titrale su, idući kući, ponavljao je samo: »Prekosutra na vježbu«.
Osvanuo je napokon i taj toliko očekivani dan. I Mirko je bio među drugovima. Čuli su se i poneki uzvici: »Pa šta će nam Grbo?« Ušao je br. prednjak. Nakon nekoliko trenutaka već ih je sve uredio po veličini. Na prostim vježbama Mirko nije ništa mogao i brat je imao mnogo muke dok mu je bar nešto uspjelo da Mirko tačno učini. Posle vježbe rekao je brat: »Ti, Mirko, ostani, a ostala braća neka se obleče. Kada su svi otišli je Mirku lagano pokazivao u tančine sve kretnje i tako je Mirko lakše mogao đa nešto nauči. To je trajalo desetak puta da je Mirko ostajao zadnji s bratom i on je već nakon toga vremena mogao da napravi rukama svaku kretnju i već je mogao da vježba s drugovima.
Bfat je i ogorčeno ustao protiv Mirkovog nadimka, tako da je i taj uskoro nastao na veselje i radost Mirkovu, koji je sada stigao svoje drugove, pa su ga sada primali svuda i u igri i u bilo kojem poslu. Mirko je prednjačio svojim znanjem.
* *
*
Prošlo je deset godina otkako je Mirko prvi put ušao u sokolanu. Evo ga kao naraštajca tamo na preči vježba. Ko bi ga prepoznao. Jak je, razvijen, od njegovog blijedog lica nema ni traga, a od njegove grbe još manje^ I dobar je učenik, ta ponos je čitave vrste. I tako je Soko podigao jedan život, da uzmogne da dadne nešto, što će koristiti domovini i narodu, a ovo je jedan od njih bezbroj.
ВИЗИЈЕ ПРОЛЕТЊЕ НОЋИ
1.	Два живота
Мали бели лептирнћ разви крнла и полети; то je било у тренутку, када je умирао дан. Ha западу je крварило велико сунце.
Полетео je, хтео je према сунцу високо rope, али зачу иза себе весео и разуздан кикот.
Окренуо се н спазио je белу лептирицу.
Она je изгледала тако љупка, мила и прозирна, да он презре еунце и полете за
ЊОМ. . .
Дуго су летели опијени музиком шума својих крила и занесени једно другим — ноћ их освести. Није било више ии светла ни сунца, и бела љупка лептирица се поплаши и задрхта. Хтела je светла.
Човек je запалио свећу.
Лептирица се уилашено трже:
»Ко je то?«
Нису знали ко je то, што им даје еветло, али нагонски осетише, да je то човек. 0, како je добар! дао им je светло! И сва устрептала лептирица полете из тмине ка светлу, a за љом прхну лептирић.
Дуго еу летели око светла, и онијени више нису моглц да пзађу из тог зачараног круга.
Лептнрица опијена кружењем полете тик уз пламен, он je дохватц и она неетаде у њему као мала ејајна искра.
Лептирић je летео даље и чудно се како je она наједном нестала. Beh je хтео да одлетл ван круга, кад оиази еветло... и сада поново осети неодољиву силу која га беше вукла к сунцу. 11 ona ra целог обузе... »Сунце!«, помисли, иолети н неетаде га у пламену.
Гледао je то човек, наемејао се реско и глупо, и угасио свећу.
2.	Принцеза
Давно, врло давно живела je једна принцеза. Из очију joj je ејало сунце, њене су косе нотеећале на узбуркано море, a усне на сунде, које залази.
Једнога дана срео ју je он, тнх н сетаи; у погледу je носио срећу, a у срцу љубав. Он joj погледа у очи, и погледом joj допре у душу у чијој дубшш опазн срећу и љубав. Он проговори u прнпцеза уздрхта...
Његове речи су биле тако тонле и ис-крене, глас му je тако дивно звучио, a када je дигао главу и погледао je овлаженим очи-ма, ona осети да je врло срећна..али она je била сувнше горда... Од je отншао u изгубио се иогнуте главе у мрак, где га туга обави својим бескрајним дрним пла-штом.
Кад je отлшао и нестао у мраку, за-жалила je приицеза за њим, али касно.
Из дана у дан je веиула, и једног јесе-н>еи дана, док je последши лист умирао, умрла je тихо.
Кад je склопила уморно за увек очи заплакало je небо.
MAJ1A КРИНКА
Мала Кринка je била јединида у ода и мајке. Родитељи су je волели и пазили изнад свега. Док je била још сасвим мала, била je добра и увек се играла само својим нежним ручицама, или луткицом, која joj беше прва играчка. Родитељи беху срећни. Мајка je увек бдила над кољевком своје Кринке, и будно je пратила сваки покрет и сваки осмех њезин. Али дан за даном мину, и мала Кринка je већ почела ићи и изговарати нејасне речи. Како родитељи беху срећни када им мала кћи први пут проговорн: ма-ма. Њена дуга плава коса беше joj коврчава, очи плаве као плавет-нило неба, a мале румене усне увек развучене на осмех. Али хо мало невинашце, тог малог анђела, у петој иодини задеси несрећа. Мајка joj се разболи. Из постеље није могла ићи, јер беше слаба и изнемогла. Њена јединица беше увек поред ње, и веселила je у задњим часовима. Осванула je недеља суморна и кишовита. Болесна мајка je лежала на постељи бледа, a поред н>е je седела њена Кринка и молила je да joj прича што. Мајка да би задовољила Кринку, испричала joj je једну бајку, где се спомиње одлазак једне мајке на небо, да тамо нађе места за своју кћер, која je и исто толико љубила своју мајку као и Кринка. Мала беше задовољна том причом, јер није знала да се она односи на њену мајку, која ће je ускоро оставити.
Подне je већ минуло. У соби je мир. Ништа се не чује сем тешког дисања более-нице. Hoh je полако обавијала собу црним плаштем. Муж лагано отвори врата и уђе у полумрачну собу, где je жена уплаканих очију пригрлила Кринку на своје груди и тихо шапутала неку молитву. Задње речи joj беху еасвим нечујне. Болесница се стресе, иогледа дете и мужа и срушн се иа постељ. Муж задрхта, притрчи жени, али она већ беше мртва. Мала Кринка je плакала, њени вапаји су сваког ожалостили, a с љеним бистрим сузицама мешале су се сузе њенога оца н свих присутних. Узалуд je дозивала мајку, узалуд je миловала no њеним бледим образима, она joj се није одазвала, није joj се насмешила. Ha сахрани обучена у белу хаљшшцу са жалбеницом око руке, ишла je с оцем за ковчегом своје мајке. У место илаве машнице у злаћаној коврчавој косици, сада je имала црну траку, која се спуштала низ плећа на белу хаљиницу. Дани су пролазили, али je туга остала у овом дому. После смрти добре мајке није се видео осмех на уснама мале Кринке. Она беше тужна, уплакана, и увек поред мајчине слике. Она внше није расла ни напредовала, као кад joj мајка беше на животу. Напротив. Она je елабила и венула, док најзад не леже у постељу. Отац беше очајан. Изгубио je жену, a сада ни иосле две годнне да изгуби једину утеху — Кринку. Молио се Богу да му не узме малу, али му Бог не услиши молитву. Једног зимеког дала, када je снег иолако падао, Кринка je сањала о мајцн, и рече оцу да иде к њој. Оцу беше тешко при овим речнма драге му кћери. Кад би увече, малој Кринкн позли, и она на рукама свога оца издахне с осмехом на бледим усницама.
КРАЈ БОЛНЕ СЕСТРЕ
Јосић Софија, Новп Сад:
Крај постеље сестре болне Добри братац Бога моли:
»Дај joj здравља, драги Боже, Велики joj бол утоли.«
Болна сестра воде тражи Н братад joj чашу пружи,
И примивши чашу назад Он joj рече: »Can продужи.«
Волела би болна сестра Кад би санак хтео доћи,
Ал’ братац joj тихо рече:
»Све he, сестро, Бог помоћи.«
Тад се мало сестра смири И пољуби брата свога,
A братац joj благо рече:
»За здравље ти молим Бога.«
Сажали се драгом Богу
I	Uto за сестром братац тужи Ila највећи свој благослов Лепо здравље сестри пружи.
СР/јшк
Naraštajci Sokolskog društva Konjic na letovanju
Po završetku školske godine 1935/36 Sokolsko društvo da deci pruži malo uživanja u prirodi, odredi sokolsko letovanje na Boraškom Jezeru 18 km udaljeno iz Konjica. Boračko Jezero po svojoj prirodnoj lepoti, jest jedan od najlepših predela Hercegovine. U samoj kotlini gde se nalazi selo Jezero, a koja je kotlina sva obrasla šumom, nalazi se jezero oko 1800 m dugo i 900 metara široko. Turističko društvo »Prijatelj prirode« pronašlo je ovo jezero kao veoma podesno za turističke svrhe i napravilo je prekrasnu turističku kuću i jednu vilu.
Sokolsko društvo iako materijalno stoji veoma slabo — odredilo 20 dece i naraštaja da letuju u ovom kraju. 12 jula oni su krenuli srečni i zadovoljni peške iz Konjica. Sve pripreme izvršene su na vreme. Deca su iako dosta velik put prevalila s lakoćom uz pesmu. Oni nisu osećali nikakva umora, a nestrpljivo su čekala, kada će doći na jezero, da se u njemu veselo kupaju. Čim su došli na jezero, vođa puta dao je odmor. Posle toga izabrali su mesto za šator. Razapeo se je šator i smestila kuhinja, te napravio sto. — Sve je išlo po nekom određenom planu i u savršenom redu.
Hranu su pripremali sami naraštajci i naraštajke. Tu se je dežuralo. Išlo redovno po drva. Po rasporedu se kupalo i sunčalo, vežbalo i činilo sve druge radove. Deca kao i naraštajci bili su potpuno zadovoljni i ne bi im nikad palo na pamet, da se vrate kući. Učitelj Mirko Tomić svaki dan održao je po jedno prigodno predavanje.
Ovakav način sokolskog rada od velike je koristi po napredak Sokolstva i svaka sokolska jedinica na tome bi trebala poraditi i decu slati na letovanje.
Turističko društvo »Prijatelj prirode«, koje na ovom jezeru ima čamce, ustupilo je naraštajcima i dcci svaki dan jedan veliki čamac po jedan sat. Oni su sc uz veliko veselje vozili jezerom.	A. A.
2a satu
Novčana pomoć. Gospodin Mošo dođe u klasnu lutriju da bi kupio jednu srećku. Prodavač mu ponudi nekoliko srećaka, pa se razvije medu njima ovaj razgovor: Mošo: »Može li se na ovu srećku štogod dobiti?« — Prodavač: »I te kako! Ta glavni zgoditak iznosi jedan milion.« — »A kada je vučenje?« — »31 avgusta,« odgovori prodavač. Zamišljen vrti Mošo glavom te kaže: »Onda, na žalost, ne mogu da kupim srećku, jer mi novci trebaju već 15 avgusta.«
Krivo shvatio. »Kaži mi, tata, da li je dozvoljeno trgovati devojkama?« — »Nije, sine, kako samo možeš da pitaš takvu glupost?« — »Jeste, ali kako to da postoje devojačke trgovačke škole!«
Na saslušavanju. »Zašto ste bili tri godine u zatvoru?« — »Nisu me pre pustili napolje, gospodine direktore!«
Uslužna ponuda. »Vrlo poštovani gospodine upravitelju!«, piše otac upravitelju škole, koju polazi njegov sin. »Ako moj sin Rudolf i nadalje bude tako len, onda ću Vas moliti da ga u moje ime dobro iz-lemate. Uvek spreman da Vam uslugu vratim ostajem Vaš Mijo Budala.«
Dresura. Jedan umetnik mučio sc tri godine dana. Hteo je da nauči gusku da računa na pamet. Ali sva muka ostade uzaludna. »Jc li tako teško dresirati jednu gusku?« — »Vrlo teško!« — »Da li ona ne može da shvati?« — Umetnik odgovori: »Ne bih rekao; nego svaki put, kada jc za malo dotle doteram, ja sam bez za-službe pa je od gladi pojedem.«
Otac i sin. »Tatice, zašto imaju žirafe tako dugačke vratove?« — »Jer se hrane lišćem na drvetima!« — »Pa zašto je lišće tako visoko na drvetu?« — »Da se žirafe ne moraju sagibati!«
Pogodio. Učitelj: »Kako se zovu jed-noćelični živi stvorovi?« — »Kažnjenici, gospodine učitelju!«
Iz uredništva
Molimo sestre i braću saradnike, da gradivo, koje žele da se objavi u decembarskom božičnom broju lista, izvole poslati uredništvu najdalje do
1	decembra. — Skrećemo pažnju svoj braći i sestrama, da se u pogledu pretplate na list i drugo što se odnosi na upravu lista obraćaju samo Upravi sokolskih listova u Ljubljani. — Saradnicima početnicima preporučamo, da svoje radove pre nego ih pošalju uredništvu, dadu prethodno pregledati od starije i iskusnije braće, koji će ih oceniti, da li su za štampu ili ne. — Reše-nja skrižaljka, popunjalka, logogrifa i t. d. iz broja 8—9 objaviće se u narednom broju lista.
Križaljka
Sastavio: Slavo Svoboda, Tivat
Vodoravno: 1) osamljen; 4) papiga (vrsta); 7) najjača slavenska organizacija; 9) elidirana sveza; 10) egipat. bog; 12) francuski: voda (fonet.); 13) idem za nečim; 19) lat. »zdravo!« (bez zadnjeg slova); 20)jevrejska bogomolja; 21) čuveni ruski general; 23) negacija; 24) tajan, lažan; 30) kao 23; 32) stajanje na jednom mestu; 33) konj (ture.); 34) uzvik; 35) franc, član; 36) deo matematike; 43) crnačko pleme patuljaka u Centr. Africi; 44) ostrvo (ture.).
Okomito: 1) začin; 2) peršun; 3) francuski: reč; 4) igraća karta; 5) krajnji deo kopna; 6) lat. »Zdravo!« (bez zadnjeg slova); 7) naša pokrajina; 8) izvorno delo (gen.); 9) neman; 11) uzrečica; 13) inic. sastavljača ove križaljke; 14) upitna čestica; 15) nemački predlog; 16) lič. zamenica; 17) dva slova;	18) ruska reka; 22) deo
crkve;	24)	uzrečica;	25) veznik;	26)	inic. dubrovačkog	pisca (»Ekvinocija«); 27)
mandžurski	general; 28) dva	slova	(sugl.	i samoglas); 29)	odrečica; 31) ime glumice
Rine; 37) predlog; 38) peršun; 39 pok. zamenica; 40) ova; 41) kratica za »Idus« (latinski dan); 42 ime Mesariča.
		1	2	3		4	5	6		
	7								8	
9		SS	SS	IH		SS	SS	SS	10	11
12		SS	13	14	15	16	17	18		
19		SS	20							
	20	22	SS	SS		SS	SS	23		
24			25	26	27	28	29		30	31
32									33	
34			SS	SS		SS	m	SS	35	
	36	37	38	39		40	41	42		
		43				44				
МАГИЧНИ ЛИК
		4		5		
3|			7			1
6						
	8				10	
9						
111			12	1		1
						
(Jooiili Софија, нараштајка,
Нови Сад)
Водоравно: з) драг; 5) језеро у С. Ам.; 6) mamuta у Грчкој; 8) име наше филм. глумице; 9) заволи;
11)	пољопривредна алатка; 12) аждаја.
У c н р a в ii о : l) облик помоћног глагола; 2) пољо-привредна алатка; 4) планина у Грчкој; 5) облик гла-гола имати; 7) женско име (падеж); 9) облик глагола орати; 10) свеза.
11
			4	Г	6	(•Јоеић		
		3				8		
2							9	
1								10
				■				1 71
				■				
12								
13								
		14						
								
МАГИЧНИ ЛИК
Новн Оад)
Водоравно: l) мекушац — самогласник — колос; 2) круг; 3) рат; 10) мушко име — бог љу-бави; li) показна зам. — новост; 12) родитељу — сугласник — иогодбена свеза; 13) женско име (па-деж); 14) женско име.
Усправно: 1) домаћа животнња; 2) inihe;
3)	избе; 4) женско име —. инсекат; 5) народна игра — експлозивно средство; (i) издајник. Христа
—	мачка; 7) наша река (падеж); 8) пићо (падеж);
9)	египатско божанство.
Stepenice
(Ivo Mileta, nar.. Rogoznica)
samoglasnik, egipatsko božanstvo, razmak vremene, pregrade Carigrada, vrsta pozorišnog komada
suglasnik, mera za površinu, zabavni lokal, naša reka, lovac na ribe.
A		1 ■			
	A				
		A			-
			A		
				A	
					A
И					
	И				
--	—	И	И	и	
					И
0	0			1 t	
		0		1	
ИСПУЊАЛКА
(Jonih Софија, нараштајка, Нови Сад)
1) Име (črpano).
2) Mehe ee на главу.
3) Није младић.
4) Пустиња у Африцн.
5) Таман.
о) Женеко име.
7) Није лаж.
8) Женско име.
9) Црквсна одежда.
10) Мушко име.
11) Вредан.
12) Ваздушне лађе.
13) Жснско име.
14) Мушко име.
15) Лађар.