original scientific article	UDC 930.25:327(497.1)"1950/1951'
received: 2014-07-10
INSISTIRANJE NA PRINCIPIMA? JUGOSLAVIJA I POČECI RATA U KOREJI (1950-1951)
AleksandarŽIVOTIČ
Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Čika Ljubina 18-20, 11000 Beograd, Srbija
e-mail: alzi@yubc.net
IZVLEČEK
V članku so na podlagi objavljenih in neobjavljenih arhivskih virov jugoslovanskega izvora in dostopne historio-grafske literature analizirani odnos jugoslovanske diplomacije do vzrokov in prve faze korejske vojne ter specifičnosti tedanjega mednarodnega položaja Jugoslavije.
Ključne besede: Jugoslavija, Koreja, ZDA, Kitajska, Sovjetska zveza, Združeni narodi, vojna, diplomacija
perseveranza dei principi? la jugoslavia e l'inizio della guerra di corea (1950-1951)
SINTESI
Sulla base di fonti d'archivio jugoslave, sia note che inedite, e della letteratura storiografica disponibile, l'articolo analizza la reazione della diplomazia jugoslava di fronte alle cause e alla prima fase della guerra di Corea nonche la specificitä dell'internazionalismo jugoslavo dell'epoca.
Parole chiave: Jugoslavia, Corea, Stati Uniti d'America, Cina, Unione Sovietica, Nazioni Unite, guerra, diplomazia
IZBIJANJE SUKOBA I MEDUNARODNI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE
Rat u Koreji koji je izbio u leto 1950. predstavljao je prvi veliki hladnoratovski sukob koji je planetu, tek izašlu iz vrtloga Drugog svetskog rata, stavio pred opasnost izbijanja novog oružanog sukoba. Uzrok rata je predstavljala podela Koreje koja je od 1910. do 1945. bila pod japanskom vlašcu na sovjetsku i američku okupacionu zonu nakon kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu. Demarkacijska linija, ustanovljena pret-hodnim dogovorom iz 1945, išla je 38. paralelom. Bilo je planirano da se po završetku okupacije održe izbori i Koreja ujedini kao država s jedinstvenom vladom. Te planove poremetilo je izbijanje Hladnog rata pa su, slič-no kao i u Nemačkoj, pregovori o ujedinjenju propali. Umesto toga su dve supersile, Savez Sovjetskih Socijali-stičkih Republika (SSSR) in Sjedinjenje Ameriške Države (SAD), ustanovili suparničke i ideološki suprotstavljene države koje su se nazivale Severna i Južna Koreja. Oba režima su nastojali ujediniti Koreju oružanom silom, ali je sever, koji je bio primio izdašnu sovjetsku vojnu pomoc, jedini bio to u stanju učiniti (Cumings, 2010, 20-23).
Rat je počeo napadom severnokorejskih komunistič-kih snaga na Južnu Koreju 25. juna 1950. duž 38. upo-rednika.1 Na samom početku rata više vojnih uspeha je imala bolje opremljena i snabdevena severnokorejska vojska. Malobrojnija, slabije opremljena i demoralizira-na južnokorejska vojska brzo je poražena i prisiljena na povlačenje. SAD nisu želele da otvoreno udu u rat niti da posebno snabdevaju južnokorejsku armiju. Istovre-meno, Sovjeti i Kinezi su upucivali obilatu vojnu pomoc svojim ideološkim saveznicima. Severnokorejanci nisu krili prisustvo sovjetskeih tenkova i aviona. SAD su na to reagovale koristeci sovjetski bojkot Ujedinjenih nacija izdejstvovavši izglasavanje rezolucije kojom se u cilju suprostavljanja severnokorejsko]' agresiji može koristiti vojna sila. U Južnu Koreju su iz Japana počele pristizati američke snage koje su u odredenoj meri stabilizovale situaciju, ali su do septembra pretrpele velike gubitke i pod kontrolom Juga jedva zadržale mostobran kod Pusa-na. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je doneo odlu-ku da u Koreju uputi medunarodne snage pod oznakom Ujedinjenih nacija kako bi smirile situaciju. Misleci da ce se stanje brzo srediti i da nece trebati mnogo vojske niti mehanizacije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na čijem zasedanju nije učestvovao SSSR postavlja američkog generala Daglasa Makartura za komandanta Ujedinjene komande interventnih snaga Ujedinjenih nacija. Cilj intervencije snaga Ujedinjenih nacija je bilo suzbijanje agresije komunističke Koreje na južnu istoimenu državu. Zbog bojkota ove sednice od strane Sovjetskog Saveza sama optužba za agresiju je postala sporna jer je bilo sasvim jasno da bi u suprotnom bio
uložen veto da je sovjetski predstavnik tada bio na sed-nici. Narodna Republika Kina koja u to vreme nije bila član Ujedinjenih nacija i koju je zastupala prognana nacionalistička vlada na Tajvanu je aktivno pomagala komunističke snage.
Snage Ujedinjenih nacija su ubrzo pristigle u Južnu Koreju. U prvim fazama operacija snage Ujedinjenih nacija su doživljavale katastrofalne poraze usled izražene tehničke inferiornosti. Kada su južnokorejske i snage Ujedinjenih nacija gotovo bile primorane na kapitula-ciju usled izrazite vojne nadmoci severnokorejske ar-mije, SAD su odlučile da pošalju svoje snage u Koreju. Prekretnicu u ratu predstavljalo je iskrcavanje američ-kih snaga kod Inčona u neposrednoj blizini Seula. Sa dolaskom američkih trupa stvari se poboljšavaju u korist južnokorejanaca, pa su veoma brzo prešli u kon-tranapad. Severnokorejske jedinice su bile prisiljene na užurbano povlačenje, pa su snage Ujedinjenih nacija povratile kontrolu nad čitavom teritorijom Južne Koreje. Opijen pobedom, američki komandant general Makar-tur je odlučio da nastavi rat, prede 38. paralelu i ujedini Koreju, ovaj put pod američkim patronatom. Taj je potez ozbiljno zabrinuo komunističku vlast u NR Kini, koja je pokušala upozorivši Amerikance da se zaustave ili ce se severnokorejskim jedinicama pridružiti kineske snage. Severnokorejanci na ivici poraza traže pomoc od Kineza. Kako su ta kineska upozorenja ignorisana, Kinezi su 19. oktobra poslali milion dobrovoljaca kineske armije preko granice, a dotadašnju američku premoc u vazduhu su po prvi put u potpunosti anulirali uvode-njem u stroj savremene sovjetske tehnike. Kada ni to nije dovelo do zaustavljanja američkog napredovanja prema kineskoj granici, u novembru su Kinezi preduzeli snažnu ofanzivu, udarili u bok iznenadenih američkih snaga, naneli im teške gubitke i naterali ih na povlačenje, koje mnogi i danas smatraju najdužim u američkoj vojnoj istoriji (Goncharov, Lewis, Litai, 1993, 67-69).
Kada su Kinezi i Severnokorejanci ponovno prešli preko 38. paralele, osramoceni Makartur je javno za-htevao proširenje rata na Kinu i korišcenje nuklearnog oružja. Time se suprotstavio predsedniku Hariju Truma-nu koji je nastojao da ograniči sukob, plašeci se da bi on mogao prerasti u Treci svetski rat. Makartur je smenjen, te je nakon manjih američkih protivofanziva front po-stepeno stabilizovan. Odlučujucih pobeda nije bilo ni na jednoj strani. Prvi pregovori o primirju su održani 10. jula 1951. u Kesongu. Kasnije su prekinuti, a bilo je odr-žano preko stotinu sastanaka o prekidu vatre. Rat se na-stavio kroz manje, lokalne akcije. Pregovori su 27. jula 1953. završeni potpisivanjem primirja u Panmunjonu. O modalitetima postizanja mirovnog rešenja se bezuspešno razgovaralo i na Ženevskoj konferenciji o Indokini 1954. Tehnički gledano, rat još uvijek nije završen, ali demar-kaciona linija, tzv. Demilitirazirana zona, predstavlja de facto granicu dve država (Stueck, 1995, 102-103).
1 O početku rata u Koreji prim. Nečak, 1992.
Početak rata u Koreji je zatekao Jugoslaviju u teškoj medunarodnoj poziciji. Nakon raskida sa SSSR i njegovim satelitima u leto 1948. Jugoslavija se našla u potpu-noj izolaciji. Konfrontacija sa dojučerašnjim saveznicima ju je lišila snažnog oslonca u Istočnom bloku koji se u tim momentima formira, dok su odnosi sa zapadnim svetom bili još uvek na niskom nivou kao posledica jugo-slovenskog sukoba sa Zapadom u vezi s tršcanskim pitanjem, mešanjem u unutrašnji sukob u Grčkoj, sudenjima Dragoljubu Mihailovicu i Alojziju Stepincu, obaranjem američkih aviona i zapadnim procenama stanja ljudskih prava i sloboda u Jugoslaviji. Suočena sa pretnjom vojne intervencije sa Istoka, ekonomski iznurena i još uvek neobnovljena od ratnih razaranja i pustošenja, još uvek poljoprivredna zremlja teško je pogodena sušom i nero-dicom, Jugoslavija se nalazila pred kolapsom. Jedini izlaz je predstavljalo poboljšanje odnosa sa zapadnim svetom i dobijanje preko potrebne ekonomske i vojne pomoci. Prvi koraci na tom planu su učinjeni vec krajem 1949. i rezultirali su odlukom američkog Saveta za nacional-nu bezbednost od 17. novembra 1949. da se Jugoslaviji odobri vojna pomoc ukoliko bude napadnuta. Istovreme-no, započeto je i s nizom ekonomskih aranžmana koji su relativno brzo zaključeni i počeli da daju rezultate. Ipak, jugoslovenskoj strani je bila hitno potrebna vojna pomoc, pa je nezadovoljna takvom odlukom nastojala da izmeni situaciju i sebi obezbedi momentalnu vojnu pomoc.
Sam jugoslovenski konflikt sa SSSR je za SAD pred-stavljao trenutak koji je maksimalno trebalo iskoristiti kako bi se Jugoslavija otrgla iz istočnog zagrljaja i pri-bližila zapadnom svetu. Zato je američko delovanje bilo usmereno u pravcu što bržeg postizanja sporazuma, ali unutar američki vojnih i diplomatskih struktura nije postojao konsenzus na koji način i u kom obimu treba pomoci Jugoslaviji (Mitrovich, 2012, 36-42). Jugoslovenski pritisci i pokušaji uticaja na američku stra-nu su trajali tokom čitave 1950. Američki vojni krugovi, pre svega Združeni komitet načelnika generalštabova su smatrali da Jugoslaviji treba pružiti neophodnu vojnu pomoc kako bi ona uspešno izmakla sovjetskoj kontroli. Prema njihovom mišljenju takav primer uspešnog otpo-ra sovjetskoj dominaciji bi ohrabrio i mnoge sovjetske satelite da krenu jugoslovenskim putem (Gaddis, 2005, 100). Prepiska o pružanju vojne pomoci Jugoslaviji je vodena izmedu američkog ambasadora u Beogradu Džordža Alena i državnog sekretara Dina Ačesona pri čemu se Alen zalagao za direktniji pristup i otvoren razgovor o tome s Josipom Brozom Titom, dok se Ačeson zalagao za uzdržaniji i diskretniji pristup uz intenziviranja kontakata izmedu američkog vojnog izaslanika u Beogradu i jugoslovenskog vojnog vrha kako bi se proverilo jugoslovensko raspoloženje i stekao uvid u njihove stvarne namere (Bekic, 1988, 159). Ačeson je jula 1950. inicirao koordinaciju planova zapadnih sila u iščekivanju jugoslovenskog zvaničnog zahteva za uka-zivanje pomoci koji je ubrzo usledio s najvišeg mesta u jugoslovenskoj političkoj nomenklaturi (Lis, 2003, 128).
Sem toga, oštro jugoslovensko suprotstavljanje So-vjetskom Savezu i izbor za nestalnog člana Saveta bez-bednosti Ujedinjenih nacija davali su Jugoslaviji odre-den manevarski prostor u medunarodnim odnosima i mogucnost da putem zastupanja odredenih principa i načela istovremeno brani i sopstvenu nezavisnu pozici-ju. Rat u Koreji je predstavljao prvi ispit takvog pristupa vodenju jugoslovenske spoljne politike koji je počeo da se kristalizuje na prelazu iz 1949. u 1950. Zato je u pogledu delovanja u odnosu na sukob u Koreji, najzna-čajnija diplomatska aktivnost bila usmerena ka permanentom delovanju u organima Ujedinjenih nacija.
U SENCI SOVJETA: JUGOSLAVIJA I KOREJSKO PITANJE 1948-1950
Sve do izbijanja sukoba sa Sovjetskim Savezom u leto 1948. Jugoslavija je kao jedan od najvernijih sovjetskih saveznika po korejskom pitanju sledila sovjetske stavove dolazeci u nezavidnu medunarodnu situaciju usled posledične konfrontacije s predstavnicima vecine. Obnavljanje debate o Koreji u Ujedinjenim nacijama u jesen 1948. našlo je Jugoslaviju u sasvim drugačijoj poziciji. Sukob sa Sovjetskim Savezom joj je davao mogucnost jednostavnijeg i slobodnijeg delovanja, ali kako se sukob još uvek nalazio u manje akutnoj fazi, tako je i jugoslo-venska sloboda delovanja u Ujedinjenim nacijama bila ograničena. S obzirom da se radilo o pitanju koje je kod Jugoslovena izazivalo žive reminiscencije na sopstveno iskustvo vezano za internacionalizaciju spora izmedu Jugoslavije i Grčke u prethodnom periodu. Zato je jugo-slovenska delegacija glasala protiv američkog predloga kojim bi bilo odobreno nastavljanje rada privremene komisije i osnivanja nove komisije za ujedinjenje Koreje vi-devši u njemu izražen pokušaj medunarodnog interven-cionizma. Suprotstavljajuci se sastavu i delatnosti takve komisije u kojoj su bile zastupljene uglavnom zapadne zemlje Jugoslavija ju je smatrala „stranom željama i ci-ljevima korejskog naroda" (Politika, 13. 12. 1948). Jugoslovenski delegat Aleš Bebler je posebno naglašavao jugoslovenski strah, neslaganje i zabrinutost usled, kako je isticao, ponovljene prakse medunarodne organizacije koja se posle slučaja Grčke ponavlja i u pogledu Koreje (Politika, 13. 12. 1948). I tokom sledeceg zasedanja jugoslovenski predstavnici su tokom debate o formiranju komisije za ujedinjenje ustali protiv tog čina naglasivši da se pri razmatranju korejskog pitanja prenebregava naj-osnovniji problem, odnosno fakt da se pitanje dve Koreje može rešiti jedino ako se korejskom narodu prepusti puna sloboda da sam, po svom nahodenju i izboru, bez strane intervencije i mešanja reši svoj nacionalni problem, pa samim tim i pitanje ujedinjenja. Ističuci principijelan stav podrške pravu svakog naroda na samoopredeljenje i za-brani mešanja u unutrašnje stvari svake zemlje, Jugoslavija je glasala za sovjetski predlog o raspuštanju komisije za Koreju, a protiv američke rezolucije kojom se odobrava njen rad (Politika, 3. 10. 1949).
Jugoslovenski predstavnik u ad hoc komitetu Josip Derda se otvoreno zalagao u svom istupu 23. oktobra
1949.	za priznavanje načela na samopredeljenje i ne-mešanje u unutrašnje stvari korejskom narodu. Nagla-šavao je da je korejski narod tokom borbe protiv japan-skog okupatora pokazao visoku političku svest i visok stepen borbenosti za svoja nacionalna i socijalna prava. Polazeci od takvog saznanja, naglašavao je da jugoslo-venska delegacija ne može da se saglasi ni sa kakvim po-kušajem mešanja u unutrašnje stvari korejskog naroda, posebno u momentima kad je on ulagao ogromne napore na planu nacionalnog ujedinjenja i demokratizacije društva. Tim argumentima je branio jugoslovenski stav da bi upucivanje posebne komisije Ujedinjenih nacija s posebnim mandatom samo otežavalo napore korejskog naroda u rešavanju osnovnih životnih pitanja. Stajao je na polazištu da upucivanje bilo kakve posebne komisije u Koreju može samo štetiti celokupnom svetskom miru, uprkos potrebi njegovog očuvanja (Politika, 24. 10. 1949). S obzirom da se radilo o momentima kad se Jugoslavija nalazila u spoljnopolitičkoj izolaciji, suko-bljena i sa Istokom i sa Zapadom, u momentima kad se sukob sa Sovjetima i njihovim satelitima radikalizovao, a zapadni svet na čelu s SAD još uvek imao rezervisan stav, Derda nije propustio priliku da naglasi da ce Jugoslavija principijelno braniti takvu poziciju uprkos tome što je bila izložena kritikama i napadima od strane predstavnika i Severne i Južne Koreje, kao čvrstih pristalica politike blokova kojima su suštinski pripadale. Na taj način, zalažuci se za strogo poštovanje bazičnih principa medunarodnih odnosa, Jugoslavija je nastojala da na indirektan način brani i svoju poziciju u odnosu na medusobno suprotstavljene vojne i političke blokove.
TRAGANJE ZA REŠENJEM
Postavši nestalni član Saveza bezbednosti Ujedinjenih nacija Jugoslavija je došla u poziciju da svoje sta-vove i principe izlaže na otvoreniji i ubedljiviji način. Svoj efektivni nastup u tom telu je započela 10. januara
1950.	Jugoslovenska pozicija u tom telu je bila izuzetno osetljiva usled naglašene američke diplomatske inicija-tive i demonstrativnog povlačenja sovjetskih predstavnika iz rada tog tela zbog prisustva predstavnika Republike Kine. U takvim okolnostima, svaka inicijativa SAD, buduci bez čvršceg oponenta imala je karakter uslova i diktata što je jugoslovensku diplomatiju koja se trudila da uz očuvanje nezavisne medunarodne pozicije obezbedi američku vojnu i materijalnu pomoc stavljalo u nezgodnu poziciju, posebno ako se ima u vidu da je Sovjetski Savez svaku naznaku jugoslovenskog približa-vanja američkoj politici koristio u propagandne svrhe svrstavajuci Jugoslaviju u red američkih sledbenika. U uslovima kad suštinski nije bilo oponenta, pa ni manjine u Savetu bezbednosti, Jugoslavija je nastojala da izgradi poziciju u kojoj ce u borbi za strogo poštovanje prokla-movanih načela pronaci saveznike. U tome je i uspela
pronašavši zajedničke interese s predstavnicima Indije i Egipta.
Naglo komplikovanje medunarodnih okolnosti usled upada severnokorejskih vojnih snaga 25. juna na teritoriju Južne Koreje je primoralo Jugoslaviju kao članicu Saveta bezbednosti da se aktivno uključi u rešavanje problema. S obzirom da je severnokorejski napad kvali-fikovala kao otvoreni akt agresije, američka diplomatija je zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti. Na ame-rički zahtev Savet bezbednosti se odmah sastao. Jugoslovenski predstavnik je nastojao da zauzme neutralnu poziciju i postavi se kao čvrst zagovornik miroljubivog rešenja. Prilikom prvog glasanja o američkom predlogu rezolucije kojim se konstatovala povreda mira od strane Severne Koreje i obe strane pozivale na prekid nepri-jateljstava, Severna Koreja na povlačenje vojnih snaga iza 38. paralele, jugoslovenski delegat Dura Ninčic je bio uzdržan osim po tački koja je zahtevala momentalni prekid neprijateljstava što je podržao. Smatrao je da ne može glasati ni za, ni protiv pošto nije dovoljno informi-san o stvarnom stanju stvari. Nesloživši se s američkom formulacijom, Jugoslavija je podnela svoj predlog koji je polazio od toga da pravo saslušanja koje je omoguceno Južnoj, mora biti omoguceno i Severnoj Koreji i da Savet bezbednosti ne sme da prekorači sopstvena ovlašce-nja u smislu donošenja zaključaka koji bi prevazilazili dokazni materijal koji se nalazio u njegovom posedu. Naglašavao je da bi Savet trebalo da hitno zatraži prekid neprijateljstava i povlačenje trupa uz istovremeni nastavak ankete o čitavom problemu. Savet bezbednosti je podržao američki i bez ijednog glasa za odbio jugoslovenski predlog (Jovanovic, 1985, 127). Radilo se o krupnom porazu jugoslovenske diplomatije.
Slično se desilo i s drugim jugoslovenskim predlogom. Naime, svega dva dana kasnije, 27. juna, usled brzog prodiranja severnokorejskih snaga prema Seulu, vlada Južne Koreje se obratila Savetu bezbednosti za pomoc. Vlada SAD je podnela nacrt rezolucije kojom bi se Južnoj Koreji uputila pomoc svih članica Ujedinje-nih nacija pod pretpostavkom očuvanja medunarodnog mira i bezbednosti. Jedino je jugoslovenska delegacija glasala protiv američkog predloga ističuci da Savet bezbednosti upravo u cilju očuvanja medunarodnog mira i bezbednosti ne može napustiti pokušaje posredovanja svega dva dana nakon početka borbenih dejstava. Na-protiv, jugoslovenski predstavnik Aleš Bebler je podneo predlog rezolucije kojim se isticalo da je sukob u Koreji posledica opšte napetosti u posleratnom svetu i izražene podele sfera uticaja medu velikim silama. Smatrao je da Savet bezbednosti mora delovati suprotno tako ustrojenoj praksi u cilju pomoci korejskom narodu da uspostavi nacionalno jedinstvo. Jugoslovenski predlog rezolucije je pozivao obe strane da obustave neprija-teljstva i uspostave jasnu proceduru za otpočinjanje direktnih pregovora. Iako su oba jugoslovenska predloga mogla predstavljati solidnu osnovu za otpočinjanje rada na prekidu oružanog sukoba i otpočinjanju pregovo-
ra u cilju postizanja mirnog rešenja, sama atmosfera u najznačajnijem telu Ujedinjenih nacija je bila takva da su SAD usled sovjetske apstinencije i nepostojanja opa-snosti od ulaganja veta izdejstvovale 7. jula usvajanje svog predloga rezolucije koji je omogucio slanje snaga Ujedinjenih nacija u Koreju. Tom prilikom se Jugoslavija uzdržala ističuci da problem treba rešiti sporazumno uz prihvatanje i poštovanje demarkacione linije na 38. paraleli. Na taj način je Jugoslavija prihvatila efektivno postojanje dve države korejskog naroda samo kao pri-vremeno rešenje koje je išlo u prilog očuvanja svetskog mira i bezbednosti (Jovanovic, 1985, 128).
IZGRADNJA NEZAVISNE POZICIJE
Jugoslovensku poziciju u odnosu na razbuktavanje sukoba u Koreji je u intervjuu za beogradsku Politiku 6. septembra 1950. razjasnio ministar inostranih poslo-va Edvard Kardelj. Kao osnovne principe jugoslovenske politike u odnosu na tu krizu je naveo osudu svake intervencije, uplitanja u nezavisnost, suverenitet i unutraš-nje stvari pojedinih zemalja, kao i svaku akciju koja bi mogla da ugrozi svetski mir i bezbednost. Tako formulisani stavovi su suštinski predstavljali kritiku postupaka i jedne i druge strane u sukobu, ali i politike velikih sila kao pokretača napetosti u svetu. Insistirao je na jasnom razlikovanju agresora i napadnutog i zalaganju za posti-zanje rešenja koje bi bilo u interesu ujedinjenja korejskog naroda. Jasno se videlo da Jugoslavija ne podržava vojno angažovanje Ujedinjenih nacija u Koreji, ali nije ni otvoreno ustajala protiv toga smatrajuci da suprotna strana snosi značajan deo krivice i odgovornosti za radi-kalan razvoj dogadaja (Politika, 6. 9. 1950). Kardeljeve stavove jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Vladimir Popovic je objašnjavao kao jedno u nizu jugoslovenskih nastojanja na planu očuvanja svetskog mira.2
Novo iskušenje za jugoslovensku diplomatiju je predstavljao predlog „osam nacija" kojim je krajnje uopštenom formulacijom o potrebi ujedinjenja Koreja davana otvorena mogucnost medunarodnim snagama da prekorače nekadašnju liniju razgraničenja i drastično izmene ranije uspostavljeno stanje. Na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, jugoslovenski ministzar inostranih poslova Kardelj se suprotstavio predlogu ističuci da se radi o pokušaju nasilnog menjanja ranije uspostavljenog stanja u Koreji koji bi u krajnjoj liniji pretvorio Ujedinjene nacije u intervencionističku snagu što bi imalo nesagledive posledice po sveukupan sistem medunarodnih odnosa i otvorio mogucnost mešanja Ujedinjenih nacija u unutrašnje poslove bilo koje zemlje. Osudivao je mogucnost prelaska vojnih snaga Ujedinjenih nacija preko 38. paralele i eventualno uspostavljanje južnokorejske vlasti na prostoru Sever-nog dela Koreje u kom slučaju bi, po njemu, autoritet Ujedinjenih nacija, bio drastično narušen. Isticao je i
opasnost da se takvim postupkom otvara mogucnost nasilnog nametanja političkog sistema jednoj državi i jed-nom narodu. Kardelj se istom prilikom kritički osvrnuo i na predlog rezolucije socijalističkih zemalja koji je podrazumevao prekid neprijateljstava, povlačenje svih stranih trupa s prostora Koreje i organizovanje izbora za parlament jedinstvene Koreje. Smatrao je da je glavna slabost predloženog nacrta rezolucije od strane socijalističkih zemalja neuzimanje u obzir konkretnih uslova koji su, po njemu, bili posledica grešaka i propuštenih prilika za mirno rešavanje spora (Jovanovič, 1985, 130). Sam Josip Broz se izrazito pohvalno izražavao o radu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija (Simic, 2009, 58).
Jugoslovenski ministar je izneo predlog za rešavanje postojeceg spora na bazi neodložnog obustavljanja neprijateljstava, prihvatanja 38. paralele kao privremene granice dve Koreje i preduzimanja mera za održavanje demokratskih izbora na čitavoj teritoriji Koreje koje bi organizovala i kontrolisala posebna komisija Ujedinjenih nacija. Uz to, predlagao je i povlačenje svih službe-nika Ujedinjenih nacija iz Koreje odmah po preuzima-nju vlasti od strane privremene vlade, kao i odlazak svih stranih trupa s njene teritorije uz preduzimanje svih potrebnih mera za ekonomsku obnovu zemlje. Insistiranje na utvrdenim principima je vodilo jugoslovensku diplomatiju ka pokušaju iznalaženja kompromisnog rešenja izmedu izrazito suprotstavljenih američkih i sovjetskih predloga za koje je smatrakla da ne nude povoljnu osnovu za iznalaženje rešenja problema. U tom cilju je zajedno s indijskom delegacijom predlagala stvara-nje posebne potkomisije koja bi bila zadužena za po-stizanje zajedničkog rešenja koja bi razmotrila različite predloge rezolucija i formulisala kompromisan predlog. I taj predlog je odbijen, ali ovog puta Jugoslavija nije bila usamljena. Njen predlog su podržale i Indija, Sirija, Liban, Jemen, Saudijska Arabija i Egipat, zemlje koje su imale ili mogle imati potencijalno slične probleme (Jovanovic, 1985, 130). Na taj način se u samim Ujedi-njenim nacijama kao najznačajnijem svetskom forumu stvarala kritična masa zemalja koja je nastojala da vodi nezavisnu spoljnu politiku distancirajuci se od oba voj-no-politička bloka.
U svom izveštaju Politbirou Kardelj je isticao da je čitavo zasedanje Generalne skupštine proteklo u znaku korejskog problema. Amerikanci su po njegovoj oceni bili u ofanzivi jer su imali inicijativu, dok su Sovjeti bili popustljiviji. Primecivao je homogenizaciju zapadnih zemalja, ali i lagano distanciranje Francuza i Britanaca. Naveo je da je odoleo američkim pritiscima da glasa za njihov predlog rezolucije, ali da je glasao za „Rezoluci-ju za mir" jer je smatrao da taj mehanizam omogucava s obzirom da su i Sovjeti priznali njegovu legalnost. Oce-nio je važnim zajednički nastup s Indijom, ali je smatrao da s tom zemljom postoje razilaženja po nizu drugih
2 AJ, 836, KMJ, I-b/939, Pismo Vladimira Popovica Ministarstvu inostranih poslova od 9.oktobra 1951.
pitanja pošto ona vodi politiku „sporazuma velikih sila", dok su arapske zemlje, po njemu, delovale samostalni-je, mada još uvek više na liniji američke politike.3
NOVI I STARI SAVEZNICI: PRINCIPI I NAČELA
Korejski problem je novu kulminaciju doživeo usled kineske odluke da se u rat uključe „kineski dobrovoljci" novembra 1950. što je izazvalo još vecu polarizaciju unutar Ujedinjenih nacija. Jugoslovenski premijer i ministar odbrane maršal Josip Broz Tito je smatrao kinesku intervenciju potpunom glupošcu pretpostavljajuci da ce taj nepromišljeni čin imati fatalne posledice po NR Kinu, kao i da se radi o potezu koji je podstaknut spo-lja u momentima kad je Kini preko potreban mir radi njenog ekonomskog jačanja. Pitao se kakve bi mogle biti posledice ukoliko bi Amerikanci odgovorili svojom vojnom intervencijom ističuci antilenjinistički karakter takvog poteza (Simic, 2009, 30). Edvard Kardelj je izra-žavao mišljenje da Jugoslavija mora zauzeti stav sličan stavovima vecine drugih zemalja, odnosno suprotan politici socijalističkog sveta što je Tito podržao videvši u njemu potvrdu ranije jugoslovenske politike (Simic, 2009, 31-32).
Jugoslovenska diplomatija je povodom kineske vojne intervencije zauzela izrazito negativan stav smatra-juci da se radilo o činu koji je samo produbio posto-jecu medunarodnu krizu i povecao opasnost od novog sukoba na prostorima Azije. Sam Tito je smatrao da su se Kinezi previše napregli u silovitoj ofanzivi i da strah stranih diplomata zbog žestokog kineskog napredovanja ima realnu osnovu. Bio je uveren da je razvoj dogadaja dao za pravo jugoslovenskoj diplomatiji koja je ranije predlagala da se trupe Ujedinjenih nacija u svojoj kon-traofanzivi protiv snaga Severne Koreje zaustave na 38. paraleli (Simic, 2009, 48-49). Tito je stajao na stanovi-štu da sukob u Koreji mora biti lokalizovan ili likvidiran kako ne bi ugrozio svetski mir, a da Ujedinjene nacije moraju hladnokrvno reagovati kako bi se sprečila rat-na katastrofa (Simic, 2009, 56). Tito i Edvard Kardelj su zajednički formulisali instrukciju jugoslovenskoj delegaciji u Ujedinjenim nacijama koja je polazila od stava da je NR Kina nesmotreno odbila ponudu Ujedinjenih nacija koju je Jugoslavija smatrala povoljnom po kineske interese i koja je nudila solidnu osnovu za postiza-nje mirnog rešenja. Stalo se na stanovište da Jugoslavija uprkos sopstvenim teškocama i osetljivosti odnosa sa SAD ne može da podrži njihov predlog rezolucije koji je NR Kinu osudivao kao agresora u Koreji. Smatrali su da Kinu treba osuditi kao agresora, ali da se treba uzdr-žati prilikom glasanja uz jasno deklarativno izjašnjava-nje zašto se Jugoslavija uzdržava od glasanja i kako ona
gleda na kinesku intervenciju u Koreji. Bili su uvereni da bi produženje i proširenje rata u Koreji vodilo izbijanju rata u svetskim razmerama (Simic, 2009, 86-87).
Ipak, jugoslovenska diplomatija je smatrala da ne treba usvojiti predlog rezolucije kojim bi NR Kina bila oglašena krivom za agresiju na Južnu Koreju jer bi se u tom slučaju radilo o meri koja bi izazvala i niz novih teškoca i olakšala nastojanja onih koji žele da zamaski-raju pravi karakter sukoba u Koreji. Pred sam početak zasedanja Saveta bezbednosti Edvard Kardelj je upu-tio opširnu instrukciju Alešu Bebleru da ukoliko bude novih inicijativa u vezi s kineskim odbijanjem predloga Ujedinjenih nacija za postizanje mirnog rešenja, to neizostavno podrži, a ukoliko američka strana predloži nacrt rezolucije koji bi Kinu označio agresorom bude uzdržan.4 U tom slučaju Bebler bi dao izjavu u kojoj bi potsetio da jugoslovenska vlada osuduje kinesku intervenciju u Koreji jer ona produbljuje medunarodnu krizu i povecava opasnost po proširenje sukoba na Dalekom istoku predstavljajuci ozbiljnu pretnju svetskom miru. U tom slučaju bi Bebler osudio i odbijanje Kine da prihvati kao bazu pregovora za mirno rešenje korejskog pitanja i problema na Dalekom istoku pet principa koje im je preporučio Politički komitet Ujedinjenih nacija za koje je trebalo da naglasi da predstavljaju ozbiljan pokušaj mirnog rešenja dalekoistočne krize.5 Kineski stav nije smatran konstruktivnim, vec politikom koja vodi nastavku i produbljivanju postojeceg konflikta. Takode, bio je i protiv eksplicitne osude Kine jer postojeci problem treba gledati kao deo opšteg pitanja vezanog za očuvanje mira u Aziji, a da Ujedinjene nacije moraju učiniti sve u cilju lokalizovanja postojeceg sukoba koji je pretio da izazove širi konflikt. Kardelj je smatrao da nema izolo-vanih sukoba i da napori moraju biti usmereni ka oču-vanju svetskog mira.6
Donekle se ostavljala mogucnost i da je kineska intervencija više izraz nezadovoljstva neefikasnošcu Ujedinjenih nacija da okončaju sukob u toj zemlji. Jugoslovenski stav je bio posebno zapažen u medunarodnoj javnosti zato što je u momentu postavljanja tog problema pred Savet bezbednosti jugoslovenski predstavnik Aleš Bebler bio predsedavajuci tim telom. On je ličnim zalaganjem uspeo da olakša proceduralni položaj delegacije NR Kine koja je bila pozvana da učestvuje u debati o izveštaju Komisije Ujedinjenih nacija za prekid vatre tako što je sednicu Saveta bezbednosti zakazao dan po pristizanju kineske delegacije u Njujork. U skladu s tim, jugoslovenska delegacija je podržala i predlog „šestori-ce" kojim su sve države pozvane da se uzdrže od pruža-nja pomoci Severnoj Koreji i povuku svoje vojne snage s njene teritorije, kao i predlog „trinaest azijskih zemalja" kao inicijativu za mirno rešenje spora u kom je NR Kina
3	AJ, 507/III-54, Zapisnik sednice Politbiroa CK KPJ od 5. decembra 1950.
4	AJ, 836, KMJ, I-4-b/11, Instrukcija Edvarda Kardelja Alešu Bebleru od 19. januara 1951.
5	Isto.
6	Isto.
zamoljena da ne prelazi 38. paralelu, a predsedavajuci Generalne skupštine dobio nalog da sastavi predlog o prekidu oružanog sukoba u Koreji. Ipak, prioritet je dobila američka rezolucija u kojoj je NR Kina označena kao agresor. Jugoslovenski predstavnik je glasao protiv takvog predloga videvši u njemu mehanizam za uvo-denje sankcija NR Kini. Po njemu, radilo se o pokušaju „izvrtanja smisla rata u Koreji i njegovog pravog karak-tera, kao rešenje koja ni u čemu ne doprinosi interesima uspostavljanja i očuvanja svetskog mira". Naglašavao je da takva rezolucija suštinski onemogucava postizanje mirnog rešenja spora (Politika, 1. 2. 1951).
Istom prilikom Bebler je nepokolebljivo zastupao stav da se postojeci sukob u Koreji mora lokalizovati jer ce u suprotnom proizvesti trajne posledice po svetski mir. Istrajavao je na stavu da ne postoje izolovani su-kobi pošto se u svakom momentu i najmanja provoka-cija može pretvoriti u opšti sukob i da je u tom pogledu Koreja probna tačka na kojoj ce se pokazati da li mir uopšte može biti sačuvan (Politika, 1. 2. 1951). Pošto je prvobitna formulacija ublažena, Jugoslavija se uzdr-žala od glasanja. Jugoslavija je izabrana u Komitet za dodatne mere koji je imao zadatak da proči mogucnosti zaustavljanja kineske vojne intervencije, ali je odbila da učestvuje u njegovom radu (Jovanovic, 1985, 130).
Jugoslavija se uzdržala od glasanja i 19. maja 1951. distacirajuci se od poziva svim zemljama da se uzdrže od izvoza ratnog materijala u NR Kinu i Severnu Koreju smatrajuci da bi u suprotnom učestvovala u markiranju i žigosanju krivca u vec vrlo zategnutoj medunarodnoj situaciji, ali je glasala za ostatak predloga rezolucije uz obrazloženje da je jugoslovenska vlada duboko uvere-na u potrebu ograničenja konflikta i rešenja korejskog
pitanja mirnim putem uz kritiku NR Kine da i dalje po-država agresora i ignoriše medunarodne napore koji bi doveli do rešenja konflikta (Jovanovic, 1985, 134). Ubrzo je usledio početak pregovora o primirju koje je Jugoslavija pozdravila sa svoje strane. Uspešno okonča-nje razgovora je dovelo do privremenog obustavljanja neprijateljstava.
ZAKLJUČAK
Početak rata u Koreji u leto 1950. izazvao je naj-ozbiljniju hladnoratovsku krizu od okončanja Drugog svetskog rata koja je pretila da preraste lokalne okvire i izazove globalni sukob. U tim trenucima se Jugoslavija našla u nezavidnoj medunarodnoj poziciji. Suočavala se s političkim, ekonomskim i vojnim pritiscima svojih nekadašnjih saveznika - Sovjetskog saveza i zemalja istočnog bloka, a sa Zapadom vodila mučne i neizvesne razgovore o eventualnoj vojnoj i ekonomskoj pomoci. Iako ekonomski i politički izolovana i iznurena, Jugoslavija je u organima Ujedinjenih nacija gde je tokom 1950. bila nestalni član Saveta bezbednosti zauzela ne-utralnu poziciju zasnovanu na distanciranju od stavova dva medusobno suprotstavljena vojna bloka i insistira-nju na poštovanju načela suvereniteta, nepovredivosti granica, nemešanja u unutrašnje stvari suverenih zemalja, osudi medunarodnog intervencionizma i agresivnih postupaka u medunarodnim odnosima. U početku je bila usamljena u tom insistiranju da bi joj se naknadno priključio i jedan broj blokovski neangažovanih zemalja. Proklamovana načela jugoslovenske spoljne politike su postala bazični postulati njenog pristupa medunarodnim problemima sve do njenog raspada.
insisting on principles? yugoslavia and the beginning of war in korea (1950-1951)
Aleksandar ŽIVOTIČ
University of Belgrade, Faculty of Arts, Čika Ljubina 18-20, 11000 Beograd, Serbia e-mail: alzi@yubc.net
SUMMARY
The beginning of war in Korea in the summer of 1950 caused the most serious Cold War crisis since the end of the Second World War which threatened to overgrow the local frames and turn into a global confrontation. In these moments, Yugoslavia was in unenviable international position. It faced political, economic and military pressures of its former allies - the Soviet Union and the countries of Eastern bloc and it had uncertain and difficult dialogues on possible economic and military assistance. Even though it was politically and economically drained, Yugoslavia took a neutral position which was based on the distance from the attitudes of two confronted military blocs and insistence on the respect of principles of sovereignty, inviolability of borders, non-interference in internal affairs of sovereign countries, disapproval of international interventionism and aggressive moves in international relations in the organs of the United Nations where it was a non-permanent member of the Security Council during 1950. In the beginning it was lonely in this attitude, however, a certain number of countries which were not engaged in blocs supported Yugoslav attitude. The proclaimed principles of Yugoslav foreign policy became basic postulates of its approach to international problems until it disintegrated in 1991/92.
Key words: Yugoslavia, Korea, USA, China, Soviet Union, United Nations, war, diplomacy
IZVORI I LITERATURA
AJ, 836 - Arhiv Jugoslavije, Beograd (AJ), fond 836, Kancelarija Maršala Jugoslavije.
AJ, 507/III - AJ, fond 507/III, Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.
Politika. Beograd, Politika 1904-.
Bekic, D. (1988): Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949-1955. Zagreb, Globus.
Cumings, B. (2010): Korean War: A History. New York, Modern Library.
Gaddis, J. L. (2012): Strategies of Containment. A Critical Appraisal of American National Security Policy during the Cold War. New York, Oxford University Press.
Goncharov, S, Lewis, J, Litai, X. (1993): Uncertain Partners. Stalin, Mao and Korean War. Redwood, Stanford University Press.
Jovanovic, J. (1985): Jugoslavija u Ujedinjenim na-cijama 1945-1953. Beograd, Institut za savremenu is-toriju.
Lis, L. (2003): Održavanje Tita na površini. Amerika, Jugoslavija i hladni rat. Beograd, Biblioteka Diplomatija.
Mitrovich, G. (2012): Undermining the Kremlin. America's Strategy to Subvert the Soviet Block 19471956. London, Ithaca, Cornell University Press.
Nečak, D. (1992): Obiski preteklosti. Ljubljana, Znanstveni inštitut Filozofske fakultete.
Simic, P. (2009): Titov dnevnik. Beograd, Novosti.
Stueck, W. (1995): The Korean War. An International History. New Jersey, Princeton University Press.