KRALJEVINA SRBA, HRVATA 1 SLOVENACA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
KLASA 6 (6)
INDUSTR1SKE SVOJINE
IZDAN 1. JANUARA 1927.
PATENTNI SPIS BR. 4030.
Mellemeuropaeisk Patent-Financieringsselskab, Aktieselskab,
Kopenhagen.
Postupak sa izradu presovanog kvasca naročite jačine i izdržljivosti.-Prijava od 27. decembra 1924.	Važi od 1. septembra 1925.
Traženo pravo prvenstva od 31. decembra 1923. (Nemačka).
Već je duže vremena poznato, da se potpuna sila previranja kvasnih ćelija ne obrazuje po završetku rastenja, dakle posle završenog unutarnjeg trenja, već kroz nekoliko časova posle pristavljanja, dakle u vremenu, u kome se ćelije nalaze u naj-življem razvijanju; maksimum snage može se primetiti, pošto kvasac u onoj periodi, u kojoj odnos hranljivog materija za novo obrazovanje i rastenje najpovoljnije leži, dostiže najveću sadržinu cimaze. Na suprot menja se pri kraju vrenja u fiziološko stanje kvasca — s obzirom na upotrebljivost za pečenje potpuno u nepovoljnom smislu. Sadržina šećera smanjuje se stalno (kod postupka dovodjenja svakako tek u poslednjoj fazi) i sadržina azota teži odre-djenoj granici i penje se naposletku, usled autolize slabih ćelija, koja nastupa čak i u malom obimu (kod postupka dovodjenja usled dužeg vrenja u povećanoj meri). Usled ove okolnosti smanjuje se prinudnim podešavanjima srazmera encima na promenu uslova kulture, sposobnost kvasca da previre šećer, dok se povećava sposobnost da se belančevine smanje, pri čemii ova poslednja tendencija dobija time još“ dalju potporu, da se u kljuku ili začinu pri kraju vrenja zaostale belančevine one, koje najteže može odbaciti kvasac. 1 produžavanje provetravanja u začinu, koji vrlo malo sadrži šećera, a sadrži belančevine, dejstvuje u tom smislu, da se ćelije kvasca bitno podešavaju prema promeni be«
lančevine, Time, što se tako smanjuje sadržina cimaze, a povećava sadržina peptaze, gubi kvasac ne samo jačinu, nego i održljivost. Kod proizvodjenja vaz-dušastog kvasca iz melase prouzrokuje osim toga veće snabdevanje začina sa azotnom hranom taj nedostatak, da se u ovom slučaju u većoj meri apsorbuju nastale svojstvene materije za bojenje, tako da je dobiveni kvasac neprimetno, tamne boje; najzad utiču ove materije za bojenje na održljivost kvasca.
Ovi nedostatci ne mogu se pojmljivo iz ekonomskih razloga time izbeći, da se dobije kvasac, dok nisu još znatne količine šećera prevrele; osim toga imaće nesa-zreli kvasac vrlo malu izdržljivost. U smislu ovog pronalaska razdvaja se kvasac na kraju normalnog vrenja pre krajne separacije, odnosno pre presevanja glavne količine hranljivog rastvora odvojeno i tako dobivena kaša izlaze se prelaznom postupanju, koji na to cilja, da se sprovode prenošenja fermenta u tom smislu;* da se u kvascu obogaćuju cimaze na račun peptaze. Ovaj cilj postiže se na prost način time, što se kaša kvasca izlaže dejstvu hranljivog rastvora, u kome kvasac pruža ugljene hidrate i azotnu hranu u sličnim odnosima, koji vladaju u početku vrenja ili u početnom stadijumu najpovoljnijem za obrazovanje cimaze u kljuku ili začinu. Pošto je celokupno dobiveni kvasac doveden na malu zapreminu, dovoljne
Din. 10"—
su male količine hranljivih materija, da se za kratko vreme sprovede prenošenje fermenta. Okolnost, da se dodaci kod krajnje seperacije ili presevanja ponovo otklone iz kvasca, omogućava željenu slobodu u sastavu hranljivog rastvora. Pri tome treba uzeti temperaturu i stepen kiselosti tako, da ne nastupa vrenje i da se praktično potpuno izbegne razvijanje kvasca. Trajanje postupanja ograničava se na vreme, koje je potrebno, da se difuzijom izvede dobro mešanje hranljivih substrata (n. pr. umerenim provetravanjem) i njihovo uvodjenje u ćelije kvasca. Po sebi se razump, da se postupak može izvesti i na taj način, da se kvasac potpuno oslobodi presevanjem ili separacijom od hranljivog rastvora i zatim ponovo dovede u oblik kaše, da bi se izložio opisanom tretiranju, posle čega se npj-zad separira ili presuje. Ovaj proces može čak u izvesnim slučajevima (na pr. pri naročitom obogaćivanju teško re-sorbujućeg azota u kljuku ili začinu) biti preporučljivo i na suprot svoje žametnosti.
Dalje je vrlo važno utvrdjeno, da se šećer u hranljivim rastvorima pogodnim za tretiranje kvasca prema pronalasku, može zarneniti sa dobrim, delom čak sa vrlo dobrim uspehom, takvim materijama koje u izvesnom smislu stoje blizu ugljenih hidrata, bilo da postaju kao medju-produkti ili kao sporedni produkti alkoholnog vrenja šećera, bilo da su po strukturi slični ugljenim hidratima.
Tako može šećer pre svega zarneniti groždjanu kiselinu u takvim hranljivim rastvorima sa boljim dejstvom. Toj grugi pripadaju dalje: acetaldehid, glicerin, ćili-barska kiselina, limunska kiselina, mlečna kiselina i t. d. Iz grupa supstanaca po strukturi sličnih ugljenim hidratima neka budu pomenuti: glicerinska kiselina, lu-benična kiselina, jabučna kiselina šećerna kiselina i t- d. Aktivnost ovih materija trebalp bi da bude zasnovana za sve zajedničkom osobinom, da se kvasac, bar delimično, može bez sagorevanja upotrebiti za svoju kompoziciju; dalje time, što ove materije usled svojih manjih molekularnih težina prema šećeru brže difundiraju.
I kod radova sa hranljivim rastvorima, koji ne sadrže šećer, potrebno je prisustvo lako asimilirajućeg azota. U tom cilju može se upotrebiti svaka potrebna hrana za kvasac, koja sadrži azot, kao na pr. malhov zametni ekstrakt, čisto filtriran autolizat kvasca, asparagin, diasta-zni azot i t. d. I u smislu postupka je, da se sadržina azota hranljivog rastvora
pažljivo odmeri; ako nije potrebno obogatiti kvasac azotom, već da se, radi uti-canja na fiziološko stanje kvasca, stvore približno one srazmere, kao što je u početnom stadijumu vrenja najpovoljnijem za obrazovanje cimaze, gde se pretežno nalazi lako asimilujući azot.
Najzad je nadjeno, da se trenje ovog postupka katalitično dejstvujućim anijo-nima i katijonima može znatno skratiti u sasvim neznatnim koncatracijama, što je i stoga važno, jer u smislu postupka ne izbegava samo vrenje šećera, ako isti postoji u hranljivem rastvoru, već ne nastupa ili nastupa neznatno razvijanje-Kao pogodni dodaci dolaze u obzir na primer sami u sledečim kombinacijama, u koliko se prirodno nalaze: gvoždje, kal-cijum, mangan, fosforna kiselina, oksalna kiselina, vinska kiselina, jodo-vodonična kiselina i t. d.
Naročiti položaj zauzimaju izmedju ovih dodaci, koji ubrzavaju tretiranje kvasca, magnezijumove soli, koje imaju očigledno povoljno dejstvo. Pri tome je sa sigurnošću utvrdjeno, da ovo dejstvo treba pripisati katijonu. Dok su na primer ma-gnezijum-sulfat, fosfat ili — lakta od prilike iste vrednosti, pokazuju druge soli istih kiselina, kao na primer kalcijum fosfat, mnogo nepotpunije dejstvo.
Korisno sporedno dejstvo postupka jeste to, da se njegovom pomoći dobija kvasac vrlo svetle boje.
Patentni zahtevi:
1.	Postupak za izradu kvasca naročite jačine vrenja, naročito prema postupku provetravanja, naznačen time, što se kvasac, po završetku normalnog vrenja odvaja od glavne količine hranljivog rastvora ili se od ovoga potpuno oslobadja i u obliku kaše izlaže uticaju neznatne količine hranljivog rastvora u kome kvasac daje ugljene hidrate i azotnu hranu približno u sličnim razmerama, koje vladaju pri početku vrenja ili u početnom stadijumu najpovoljnijem za obrazovanje cimaze u kljuku ili začinu, posle čega se naposletku kvasac separira i presuje.
2.	Oblik izvodjenja postupka po za-htevu 1, naznačen time, što se upotrebljava hranljiv rastvor bez šećera, koji pored lako asimilujuće azotne hrane, dobija materijal, koji vrenjem, bilo kao medjuprodukt, bilo kao sporedni produkt, postaje iz šećera, ili je srodan po strukturi ugljenim hidratima.
3.	Oblik izvodjenja postupka po za- 4. Oblik izvodjenja postupka po za-htevu 1 i 2, naznačen time, što se tra- htevu 3, naznačen time, što se kao kata-janje tretiranja skraćuje katalitički dej" litički dejstvujući katijon upotrebljava ma-stvujućim anijonima i katijonima.	gnezijum.




■
,
■
-
«
■

.
'
.
—


■
■