mogel biti mrtev, ko ga aka doma tak oka in koprni po njem? Kako bi mogel biti mrtev, ko trdi gospa Nakrtova, da j e mrtev ?
Kaj govori, dekle?! Hilarij Pernat je prebledel; znoj mu je stopil na elo in oi so se mu razirile. Kaj govori! Saj ni mogoe, da bi bilo e upanje.
Pa, striek, je upanje, dokler ne pride tisti, ki ga je videl mrtvega! Tresla ga je, kakor bi mu hotela vsiliti svojo vero. Pisala bova vicarskemu Rdeemu kriu in kaj vem kam, na vse strani!
Da ne bi bil mrtev, o Boe! je epetal profesor. Da res ne bi bil mrtev?...
Ujet je, striek, videli boste... Potenjak je, presedli so mu les Autrichiens et les autres chiens, kakor asih pravite... pa je uskoil med bojem in se raji bori na oni strani, za nao stvar... Kaj, striek, nemara se vrne general in osvoji nae mesto, z vami vred!...
Tako je govorila vanj, dokler ga ni premilovala in pregovorila. Konec je bil tak, da si je profesor vnovi izprosil une autre bou-teille in je pri njej temeljito razglobil vpraanje, kaj je treba pripraviti in kaj ukreniti za tisti dan, ko pride Milan domov...
(Dalje prihodnji.)
IZ SRBSKO-HRVATSKE LIRIKE
P. L Odavi: O, gde si ?!...
O, Muzo gde si?! ... Ako ima asa Apolu da se istim srcem slui, I da nam s lira. pesma se talasa Dostojna da se sa njegovom zdrui, Ni je 1' to sada ova j as veern ji ?! U sladak mir se vidik umotava, Lepota pravih, mir, pratilac verni, Evo se spusta iz beskraja plava.
Iz ume tiho brujanje se uje; Sutona svetlost vodom se preliva; Venih se snova zlatna potka snuje, ivot u divne akorde se sliva. U perspektivi, svuda na sve strane, Vidici mirno u sumrak nestaju, Sutranjom zorom due im se hrane Pa im o suncu pesme ne prestaju.
95
A sunce sjajno u svoj svojoj slavi, Dananjem danu povest zavrava, Rujavim sjajem itav zapad plavi, I sprema tako vidik da uspava... Al' sve to Muzo tek je uvod slabi Ovom to sad tek hteo bih ti reci, Samo jo ne znam kako u, i sta bi', Bojim se rec'ma srce cu porei.
Od skora ovde enska jedna mlada, Strankin ja neka, dola je da ivi, Pojavom prava, iva je balada, S lica joj setni ne slaze motivi. Uvek je setna i uvek je sama, I niko ne zna kako dan joj prode; Al' im se spusti predveera ja tama, Jezeru mirnom na obalu dode,
I eta tako u snove zaneta.
Veeras opet eno je izala.
I divno j slici predveerajeg sveta,
Jedinu, bie, utehu je nala.
Ali tek sa njom i horizont ceo,
K'o da lepotu svoju dovrava,
Na njoj je setnoj svu ar svoju sveo,
I s nje tek zrai lepota mu prava.
etaju' tako, s asa na as stane,
I pomno nekud gleda u dal jinu,
K'o da od jednom glas joj neki ane:
Proui bolje sutona tamninu.
I meni tada k'o da vreme stane;
U njojzi jednoj zgledam ljudstvo celo,
I zgledam one horizonte strane,
S' ko jih se veno uje i opelo.
O, Muzo moja! To su glasi tvoji to s lire moje ovo jee setni, Al' meni, znam ja, tako tek predstoji, Da shvatim tajnu blaenih i sretnih. I s toga velim: kao retko neka Apolu sad se moja rtva die, Jer sa svih strana vidika daleka, Sada mi odjek i H o s a n a stie.
Digitalna knjižnica Slovenije - dLib.si