Мијачко племе. Сима Тројановић. На Балканском Полуострву Грци ce највише држе морске обале, и ретко где улазе с насељима даље на копно. Македонски Власж (Аромуни) обратно, као чист пастирски народ, лети су при морани да ce пењу на високе планине, где су обилне испаше за њихова многобројна стада. Зими ce пак опуштају y жупне равнице Вгејског и Јонског Мора. Међутим зими многоше породице остаЈу код кућа y врло живописним амфитеатралним положајима, скло- н>ене од великих путева, куда je нажлазила војска и разне глоба- џије за турског времена. Они су негда скитали чак до Дунава и Саве, па одатле далеко на запад и исток, због тога ce само тако и може разумети велики број <гопографских имена, надеиут и тамо из њихова језика. По начину живота њима je HajaïïHHHHJte спрско племе Мијаци. Око Радике и њених десних притока, Големе и Мале Реке, ограни- чени су на запа^ду Корабом, a на истоку Бистром. To je висока пла- нинска зона, где ce планжне дижу око 2000 м, па je клима оштра и с Тиало добра простора за земљорадњу. Лавину, по црногорском усов, Мијаци зову драга, и она ce јавља и на омањем Брзовецу, a OKO Радике нема пролећа да ce с огромном тутњавом не сјури y речна корита, носећи и дрвље и камење што на путу наиђе, да често Радику зајази. Снег почне вејати y октобру па дотраје до априла. По планинама има много дивљачи, особито дивокоза, див- љих свиња, срна, медведа, вукова итд. Сад мијачко племе не броји више од 8000 душа, рачунајући ту само она села, која Мијаци сами за себе присвајају, мада гео- трафска литература и даље залази, често и с правом, али ja ћу као етнограф држати ce мијачког признавања, где je највеће село: Галичник, a уједно и иајиздигнутије, јер je подигнуто на висини од 1395 м. над морем, Лазаропоље прелази 1300, Тресонче 700. Њима ce придружују нижа села: Се.лце, Росоки, Сушица (нај- мање село, премда најстарије по постанк.у), Гаре, Осој, Ехловец (пада на кичевску страну, али им je ношња и идиом исти, па ce Мијачко племе. 69 за TO C њима жене и удају, јер с Брсјацима, једним великим окол- ним племеном, то не чине сем врло ретких случајева). Мијачка су села и y велешком крају: Папрадиште и Техово, y Битољском Пољу, богато село Смиљево, a y Малој Реци Мелничани, Горни и Долни. Нека села бележе y мешана, као Ростуше, јер имају y себи много реканске крви. Тако мисле и за Битушу, Јанче и Требишче y главном. Сви живе y селима збијена типа на долинским странама. Долине су дубоке са стрмим странама. Изнад мијачких села и око ших шире ce кори|е (шуме), a изнад шума су »планине«, под којим називом они разумеју простране пашњаке, који ce y Србији зову Ћ сувати. У том крају нарочито су бујне »планине« на граници по широким плећима Кораба, a још више воле своје оближње испа- ше: Брзовец, Маскаревец, Суво Поле и Јаму y Бистри. Издижу и на Стогове, али само крајва насеља, Галичани опет на Соломоницу итд. y јесен су ce пре кретали с многобројним стадима или без породкце, ка Солуну и y околину испод Олимла до y Тесалију, па и преко битољско-прилепског поља y Кизли- Дервент, па y Муса- кију и околно Јадранско Приморје. Дакле, све тамо, куда води пут и Влахе, али увек y подвојена места, што они y напред знају, да им ce не би интереси сук.обнли. Сад je то путовање готово сасвијм напуштено. Баља нарочито нагласити, да y Мијака има само к y л- т y p н е позајмице од Аромуна, и опет нишгга више него, рецимо, y Србији. Интересантно je поменути грчке примљене речи, на пр. вапцување, како веле за фарбање, исто као и Аромуни и Ру- муни, па пиростија (саџак, троножац, a околни Арнаути за исту справу служе ce као и северни Срби »саџаком«, али Арнаути га зову још и »гомар«), међутим и Аромуни као и Румуни такођер веле пиростија. Овце су арнаутске све беле као лабудови, влашке све црне, a мијачке више беле, a мање гаје црних, тек колико им треба вуне за неколика црна одела, за: зобанче (ћепе), зобан, и женске црне појасе. 0 женидби између Мијака. и Влаха као и Арнаута нема ни трага, јер je већ поменуто да Мијак неће да меша крв ни са срп- ским другим околним племенима, од којих га деле само мало наречје, ношња и обичаји. Друга традиција и самосвест па све узалуд. y Законику цара Душана чак ce исрично забрањује брак између Срба и Блаха. Галичани и Тресончани не сеју на пример никаквих жита, јер не могу због хладне климе да успевају; једино по градинама при- 70 Сима Тројановић: лично напредују: грах, зелка (купус), тиква, будулки (кромпир), преш (празилук), ииперка (паприка), цвекла, лобода, лошћика (салата, име романско, слично Lactuca). Виђа ce и по која пченка (кукуруз), али да ce оамо по који сласти ради ислече на жару, дод lïMeHOM ЦаЈблан. Женскадија y градини нађе мало места за цвеће. Сем огромна броја оваца (за Галичник прича ce да je y раније, доба сам имао око 100.000 оваца), пре и много коња, који су им потребни за ношење ствари кад пођу на бачила, исто као и y жупне топле крајеве на зиоиовник, па и за кириџовање да зараде новаца, кац и од белог овчег смока и кожа, па да набаве жита, соли и разноврсних друтих потреба за дом и личност. Коза имају врло много, али њих чувају око села, нвкад не идући с њима, као с ОБцама, y планину. Тако исто гаје прилично говеда. Од пернате живине држе само кокошке, патке ретко; гуске, ћурке и морске кокоши шгкако, исто тако ни голубове не. Слика 1. „Старче". Мијаци су крупнж, снажни и издржљиви на свакој муци, и при TOM врло поштени, радени и с малим задовољни. У позније време, од како им je пљачка арнаутска и други ужасан бес дозло- грдио, a убиства била на дневном реду, кренули су мушкарци y гурбетлук, y све околне државе, где неки остају годинама да што внше новаца зараде и својим кућама пошаљу, a овде-онде ето их и кући y посету на краће и дуже време, a y старим годинама обично остају код куће да им y родној земљи кости покопају. У гурбету ce баве највише као зидари за тим алваџије, бозаџиЈе и разни други ситни посленици, па и трговци, особито бакади. Многи ce и врло много обогате, па онда остану на страни, особито ако су нежењ-ени, a жењени довијају ce да и фамилију преведу. Уз горњу општу карактеристику овде ћу ce нарочито позаба- вити укратко и једном материјалном ствари, која je врло старо- древна и толико интересна да може етнологу далек поглед да Мијачко племе. 71 расветли. To je тако звано старче, кад je једно, иначе ce y мно- жини каже код њих две старчиња, три старчиња — необично за наш слух, навикнут на друкчију промену именица, за то смо примо- рани да ce y будуће држимо наше дек,1Ц1нације. Од нарочито масне, дрвенкасте, земље умесе саме жене три разна облика: заруб- љену пирамиду,, зарубљен конус и -цилиндар. У добро издроб- љену и расквашену земљу, преливеном врућом водом, додају мало кравље балете и козје длаке, па онда све то саопу на отрунен простирач испод каквог дрвета или места од куће, где ce rope завеже »јоже« (уже), за које ce онај к,оји земљу гази придр- жава. да je што боље смеша и испрврће. Кад je спреми да ce под лрстима чисто маже, одмах приђу жене и просто ругшаа умесе све три горе поменуте форме, па однесу y вајат, где ce y хладовини по десет дана суше, a после тог времена, издигну их на ател (што Црно- горци зову черен), a то je као таванче под огњиштем, куда допире дим и топлота, па брзо шчврсну. Код зарубљене пирамиде доњи ба- зис je сасвим четвртаст, са страном од 0-15, горе 0-11, a висина јој je 0-14 м; доњи обим зарубљеног конуса je 0-53, пречник 0-16 до 0-17, горњи пречник 0-10 до 0-11, a висина 0-15 м. Наспрамних рупа има по 4, како на пирамиди, тако и на конусу, које су дубоке по 0-3 м, и y њих ce угурају маше, кад их хоће загрејане да помичу. Код ваљка je пречник базе 0-6, a висина 0-6 до 0-7 м. Од истог блата од ког ce прави свако старче жене опет рукама, без грнчар- ског кола, спреме y »черепње« (црепуље), y којнма пеку хлеб, као што сл. 2 показује. Кад ce »огон« (огањ) добро ражари, около наместе три мала старчета па озго спусте изврнуту мању земљану черепњу или (код њих звану) бакарну синију с печењем или што буде, па тако наместе, да им унутрашњу страну оздо жар загрева; то траје док ce тај суд изнутра не зацрвени, a да би тај тренутак загре- јаности сазнале, a да je не преврћу, послуже ce простим иокуством, жена малко озго на данце пљјуне, па ако пљувачка цврчи, готова je, одмах je скине и унутра спусти тесто, метне на огњшпте, с данцетом •разуме ce rope, na черепњу покрије врућим железним сачем (вршни- ком), који прекрије га још угарцима н супрашком и хлеб ce, врло укусан, истија испече. На огњишту стоје по правилу два велика крстата старчета. Кад ce хоће y неком великом суду, баш y црепуљи, да пече, онда ce црепуља с једне стране нешести пошироко озго по пиростији, a с друге стране подметне ce сгарче, и тако чврсто суд стоји, a оздо огон греје. Друго старче није потребно да ce као трећи 72 Сима Тројановић: ослонац подмеће под суд, и обично стоји за себе, чекајући кад he му доћи ред за засебно друго спремање, на пример нешто y котлу. Довде je био говор o физичкој употреби старчета, a сад да прећемо и на култни значај, али само великих, јер цилиндри увек остају за пециво да послуже и ништа више, по правилу. Овде вал>а напоменути да зарезани крст код великих нема никаквог хри- шћанског значења, јер служи само као прост жљеб да y његово улегнуће замакне наслоњени суд, ради стабилности. Али велики старци на Бодник (Бадње вече) сасвим приме на себе дубок ду- ховни печат. Они ce тог вечера налазе непосредно уз бодник (бад- њак), чисто га заклањајући да му ce који прогорели угарак или жар с огњишта не скотрља. Чим ce приступи вечери, a то бива y »кући« (у значењу кухиње, као и већином по српским селима), домаћица одваја помало од сваког јела и спушта на старце, кал мало хлеба, граха помешана са житом, пите с месом и што још има. У том свечаном поступку она му ce обраћа као живом створу овим речима: »Ела дедо, да вечераме; ти да ораш и да копаш, и да не (нас) храниш«. Слика 2. „Черепње". y прастаро време код Римљана стајало je огњиште y задњем делу атриума, где су и пенате имале култно место, јер je огњшите било специјално место њихова обожавања- Пред огњиштем стајао je CTO, примајући такођер њима приношене жртве. Кад je огњиште временом пренеоено из атриума y кујну, и пенате су тамо отпу- товале. y отменим кућама пенате су и даље задржане y атриуму, али y засебном сакраријуму. У основном задатку пенате су нераздвојне од огњишта. На огњишту с« састају пенате с Бестом, богањом огњишта, па и с Ларама, који ce често заеднички и именују. Пе- нате су биле заштитнице јестива, зато су од дневних оброка доби- јале свој део — из захвалности за благе дане изобиља. У светињи домаћег огњишта Веста je принцип виталитета и симбол комплетне Мијачко племс. 73 домаће религије. Овде ce види, како ce на огњишну ватру, као на извор и симбол све људске културе, надовезала и религијска служ- ба, али TO ce срета не само код Римљана и Грка, него и код Хиндуса, Перзијанаца, a y мањем степену и код свих индо-европ- љана, a код наших стараца јасно ce назире, да ce и они y неколико наносе на значај пената. Обраћати им ce уочи сунчаног празника, нудити им залогаје захвалности, тражити од њих рад — све ce то чини y религијској побуди, a опет y смислу неког посредничког ЋЋжет божанства. У овом случају на бадњјар^ ce нећемо освртати. H остали Словени имали су своја нижа домаћа божанства, слична пенатама. Руси су их звали домовој. Они су ce по народном предању бавили најрадије око огњишта y кући, крај ватре. Ноћу су тумарили, тражећи да једу. Чеси су им очували успомену до краја XIV. века, зовући та домаћа божанства dêdy, dêdky. Видесмо да старца и Мијакиње називају д е д o м, кад му ce непосредно обраћају y свечаном моменту. Алк овде вреди ука- зати и на богумилског старешину код Срба, кога су »крстјани« по имену баш исто тако звали д j е д или д и д. * Још и TO може да помогне размишљању o разлици између домовоја и старчета, Јер док je домовој апстрактна представа, старче je још in persona телесна прилика са значајем жива створа с душом и разумевањем. A што ce старче спустило с »Олимпа« y профану службу, метаморфоза je природно наступила y току времена. Муђутим, и ако не приписујем облик старчета каквом идолу, неку сличност жпак му не смем одрицати, јер трупина таквих код преисторијских и разних историјских скулптурних спо- меника има на хиљаде. Што ce само два старчета, било две пира- миде или два конуса, налазе на огњишту, a има примерак-а да je толико стајало и пената, не бих могао ничему другом приписати него случају. Старчета су из празнате породице Пецана Јовановића из Тресонча, a цртелси из Втнографског Музеја y Београду. Литература: Цвијић, Основе (1906); Кнчов, Македонија (1900); Драганов, Извјестија (1887); Ов. Томић, Браство 17; Тома Оми- љанић, Насеља, књ. 20. Résumé: L' auteur décrit du point de vue ethnographique la tribu serbe montagnarde des „Mijaci' qui comptent euv. 8000 âmes et vivent entre la Koraba et la Bistra autour de Radika, Golema et Mala Reka.