Sokolić
UST za SOKOLSKI NARAŠTAJ
GOD.XVII 1935 BRO) 10
SADRŽAJ
1. In memoriam...............................................................242
2. Godinu dana...............................................................244
3. Maštanje o domovini..........................•............................244
4. Zrakoplov.................................................................245
5. U sokolskoj vežbaonici upoznaj	sokolsku misao!............................248
6. Brat iz Korotana..........................................................252
7. Nekoliko reči	o	Sokolstvu	i	njegovom radu.........................256
8. Sin ugljenara	ili	Zelenolivadski.......................................257
9. Naši pesnici: Vsi sveti 1935. — Umiranje. — Kralju Mučeniku.
— Ti veliki paš Kralj. — Болна je година ова. — Девети октобар.
— Confiteor. — Opomena. — Na straži. — При развијању co-колске заставе. — Svoja kućica — svoja slobodica. — Sokolova čežnja. — Danes	čil	— jutri	gnil...............................261
10. Radovi našeg naraštaja: Zgodba o Tinetu. — Selo u našoj književnosti.........................................................267
11. Glasnik: Savezna takmičenja u odbojci. — Soko na Jadranu.
— XI olimpijske igre u Berlinu 1936 god. — ,,01ympia 1936“.
— Za šalu ................................................................270
»Sokolić« izlazi svakoga 20 u mesecu. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2’—.
Urednik: Josip Jeras. Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik Francč Štrukelj).
U LJUBLJANI, OKTOBAR 1935	GOD.	XVII	BROJ	10
f VltešKi Krali Aleksandar I Ujedinitelj
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
IN MEMORIAM
»Blago onom ko dovijek živi, Imao se rašta i roditi.«
P. P. Njegoš.
I
Tamo daleko u onom sredozemnom pristaništu, gde jauču bezbrojne sirene i gde ulicama krstare ljudi sa svih kontinenata i svih rasa; tamo u onom lepom gradu s uskim ulicama, gde ima svih narodnosti više nego Francuza; tamo na jednom trgu velikog grada u tuđini, zaštektao je zlikovački parabelum i potekla je krv Njegove Svete Žrtve.
Beskrajna masa srca, još pre par časaka u zanosu prijateljskog oduševljenja, zadrhtala je od grozote, zakrvarila je od bola i jezivo kriknula. Taj se krik prolomio i razlio preko čitave ove bedne planete; i svuda su tekle suze, ječala srca i drhtale duše od dubokog bola i gnušanja nad zločinom kakvog još nigde ne zabeleži ni jedna istorija. I dok su tako celim svetom krvarila srca i lepršale crne zastave bola, Marselj je nogama gazio i zgazio plaćenu hulju s čijih je zločinačkih ruku još kapala vrela krv Velikog Mučenika. Besnilo bola zahvatilo' je duše, a prolivena krv Nevine Žrtve savladala je živce prisutne mase i nezapamćena zločinačka podlost pretvorila je ranjene duše u strahoviti, val pod kojim pada i nestaje sve što je neljudsko, zločinačko i zversko.
Na prostranom marselj skom trgu pušila se vrela krv Apostola Mira i mrtvo telo Njegovo već je prestalo biti toplo, a masa je još uvek nešto gazila i ništila.
U to vreme ucviljena Otadžbina pokrila je svoje bledo lice gustom koprenom i zaječala tužno i jezivo, a jecaj se njen uzdigao do Neba kao vapaj žalosne Majke. I ceo je svet zaćutao i pognuo glavu pred velikim bolom, pred bolom koji meće odneti ni deceniji, ni veko vi, ni istorija. Dugo će taj bol materinski lutati svetom, dugo će krstariti beskrajnim daljinama i sva će Vasiona osetiti veličinu njegovu i dubinu njegovu.
Crne zastave bola vihore kobno kroz jesenje vetrove i kiše, a kad se noć spusti liče na tužne seni, koje su sašle s onoga sveta, da se poklone i odaju zadnju poštu Mrtvome Heroju na Oplencu.
Lepršaju tako crne zastave i huje i prolaze jesenji vetrovi, te odnose sa sobom tužnu melodiju jedne besmrtne Smrti. Tužna Domovina jeca i plače nad Oplencem, otkud zvona noćas tako setno i žalosno poju.
II
Čemu ta bol, čemu ti krikovi, čemu crne zastave i tužan poj crkvenih zvona? To je dugačka i tužna priča koja se ne može reći, priča koja se ne može mi napisati. To je priča koja se može samo osetiti,. jer je ona bol, a bol nije prava bol, ni tuga nije iskrena tuga, ako je tako mala i tako uska da se može reći i napisati. Naša bol šuti i naša priča šuti. Našu bol i našu priču treba osetiti i razumeti. Mi je osećamo i razumemo, a oni koji dolaze primiče je od nas, pa će je osetiti kao i mi, razumeti kao i mi. Naša je priča bol, naša priča šuti*
ali je mi intenzivno osećamo. No ipak naša bleda lica, naše upale žalosne oči i naša duboka tuga lebde pred svetom kao verna senka naše duše, našeg srca i naše bolne priče koja šuti.
Imali smo jednom Velikog Kralja. Bio je mudar i plemenit, dobar i pravedan. Bio nam je Otac. Živeo s nama i radio za nas; za našu sreću i za našu budućnost. Kao Kralj mira živeo je i radio za Mir celoga sveta.
Vekovi dolaze i odlaze iz jedne beskonačnosti u drugu i odnose sa sobom dane i događaje, ljude i stvari, prošlost i istoriju.
Na našu Kuću, na našu Domovinu, digla se legija dušmana i zlotvora. A naš Veliki Otac, koji nas je proveo) kroz onu strašnu Golgotu svetskoga klanja, nizaj ući pobedu uz pobedu, osetio je naš vapaj i našu žudnju za svetim Mirom i Slobodom. On, Veliki Heroj i Pobed-nik, opet je zašao u borbu za naš Mir i Mir celoga sveta, za našu sreću i sreću celoga sveta. Kao i uvek nije se plašio opasnosti. I baš u času kad smo Mu mi i ceo kulturni i miroljubivi svet s nama, klicali od velike sreće koju nam je Svojom nesebičnom borbom doneo, baš u tom svetom i velikom času, On je Svoje Delo poškropio Svojom krvlju. U temelje maše velike slobodne Kuće, On je uzidao1 Sebe i Svoju krv. Ostavio nam je slobodu, a u njoj u sveti zavet:
»Čuvajte Mi Jugoslaviju!«
Mi nemamo više Njegovog tela, jer su nam Ga oteli dušmani naše zemlje, neprijatelji Mira. Ali Njegov besmrtni Duh i sveti Njegov amanet nisu mogli, i nikako neće moći, oteti. On ostaje među nama i u nama, On ostaje i večno će živeti u dušama i srcima našim. Pokri-ćemo Ga crnom koprenom bola i u Ime Njegove žrtve poći ćemo dalje kroz istoriju. Poći ćemo i pobedićemo. Pobediće On u nama, pobediće Njegov sveti Zavet i mi ćemo jednog dana pod tim Njegovim Zave-tom uz harfe i poj anđela kazati svetu:
»Čuvamo Jugoslaviju!«
III
Prve udarce bola i tragedije, koja je s Njegovom krvlju tekla marseljskim ulicama, savladali smo šutke i herojski i tako odali potpuno priznanje veličini Njegove zadnje Pobede. To je ujedno bio najveći triumf Njegove misli i najstrašniji poraz plaćenih izdajica i svih naših neprijatelja. Kroz sve druge borbe, koje nas čekaju i koje će neminovno doći, nosićemo u sebi Njega, Njegov besmrtni Duh, Njegovu misao i Njegov sveti amanet.
Oni tamo, oni što su bacili lagum pod temelje naše snažne i velike jugoslovenske Kuće, Domovine naše, neće još dugo triumfovati, neće još dugo slaviti pogano i ogavno zločinačko slavlje. Neće, neće! Jer žrtve traže pobedu, one su proroci te pobede koja će doći i doneti nam triumf Njegovih svetih i velikih Ideala.
Mi ćemo pohoditi] Pobedićemo, jer tako mora biti! Pobedićemo, jer, nošeni duhom Velikog Heroja, nikada nećemo pasti pred zaprekama vremena, nikada se predati dušmanu. Nikada nećemo zaboraviti Njegove svete rečenice iz tužne marseljske tragedije. U tom znaku hoćemo i moramo pobediti. To je sveti ideal ne samo sviju nas, nego i onih bezbrojnih heroja što, poput našeg Velikog Oca, još davno, davno proliše krv i rasuše kosti po bojištima za budućnost i sreću ove naše velike i lepe Domovine, ove naše snažne Jugoslavije.
Čuvajmo Jugoslaviju! — Živela Jugoslavija!
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Stol:
GODINU DANA .. .
evetog oktobra navršila sc je godina dana od onoga tužnog i žalosnog dneva, kada je do nas stigla grozna i strašna vest iz Mar,seja, da je ipao kao žrtva podlog atentata naš veliki Kirailj i Vitez, na svome svetome putu mira.
Srca nas Sokola bila su ipuna neizmerne ljubavi za našeg vladara. A ta srca zakrvavila su od žalosti na tu groznu vest, koja u crno zavi sav naš narod.
»Čuvajte Mi Jugoslaviju!« To su bile poslednje Njegove Teči. Reči, koje su Sokoli kao i svi Jugosloveni uzeli za sveti amanet, kuneći se na potpunu vernost delu Njegovome: Jugoslaviji nedeljivoj.
Pred godinu dana crna lokomotiva povela Ga je našim krajevima poslednji put. U beskonačnom špaliru klečao je uplakani narod sa svečama u rukama i prigušenim jaukom na ustima. I po noći i po danu narod je padao na kolena u beskrajnom bolu. I stao je svet da gleda tu neopisivu bol, koja je najbolje kazivala koliko naš narod voli svoga Kralja.
Dopratili smo Ga na večni počinak. Tamo na Oplencu, leži telo Njegovo, ali duh Njegov je uvek s nama.
Naš narod je svoju ljubav preneo na Mladoga Kralja našega, na Prvoga Sokola. On tu ljubav pokazuje u svakoj prilici.
Jugoslovensko Sokolstvo ostajući verno svojim idealima, odužiće se na dostojan način svetoj seni Kralja Mučenika.
A svake godine na 9 oktobra klicaće naš narod u dubokom pietetu:
Neka je večna slava Viteškom Kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju, Ocu jedinstvene Jugoslavije!
FERDO PAVEŠIC, Sarajevo:
MAŠTANJA O DOMOVINI
Nema uzvišenijeg razmišljanja od razmišljanja o Domovini.
Jedan mi je čovek rekao da nema Domovine. Ja sam nad njim zaplakao kao nad pokojnikom.
Iskrena ljubav prema Domovini najsnažnije je oružje u rukama pravoga heroja.
Ja nisam ni Jugosloven-Srbin, ni Jugosloven-I Irvat, ni Jugosloven-Slo-venac. Ja sam Jugosloven-Jugosloven.
Kad ne bi imao Domovine, život bi mi bio bolan i jednoličan kao sprovod najmilijeg prijatelja.
Čovek bez Domovine izdajica je celoga sveta.
T. S., Ljubljana:
ZRAKOPLOV
anes, ko se je v pičlih 30 letih pognalo letalo, kakor komaj še kaj drugega na svetu, od prvih nebogljenih oblik skoraj do popolnih veleptic, so malone pozabljene naprave, s katerimi se je človek prvič vzdignil nad zemljo: zrakoplovi.
V	tehniki morajo biti pojmi ostro ločeni. Ne bomo tedaj delali napake nepoučenih in ne zamenjavali naprav in pojas vov, ki se bistveno razločujejo, marveč si bomo dobro za= pomnili tosle:
Po zraku lahko iplavamo (ali plove m o) in letam o. Plavamo s pripravami, iki so lažje ko zrak, letamo pa e takimi, ki so težje ko zrak.	Pri prvih izkoriščamo
tako imenovani statični vzgon,	pri drugih pa dina-
mični	vzgon, povzročen po odbojni sili zračnih	delcev na krilih ter po
veliki	razliki	v zračnem pritisku pod krilom in nad	njim; dinamični vzgon
se pojavi samo tam, kjer je gibanje, pa naj se že gblje letalo proti zraku ali zrak proti letalu. Naprave, s katerimi letamo, so letala, tiste s katerimi plavamo, so pa zrakoplovi in z ir ako p 1 o v n i c e. Napačno je torej, če pravimo, da zrakoplov leti. Povejmo še to, da imenujemo zrakoplove vsa plovila, ki nimajo strojev za pogon, so torej čisto zavisna od vetrov, zrak oplov n ice pa tista plovila, ki imajo stroje in plovejo z lastno eilo. Zrakoplov poznamo tudi pod imenoma »balon« — od francoskega »balle« (bal), krogla — torej: velika krogla, in »aerostat« — od grškeoa »aer« (zrak) in »statos« (stoječ, od histemi, stati); po naše tedaj »zrakostoj« (te skovanke seve ne bomo uporabljali). Zrakoplovnice poznamo tudi pod ljudskimi imeni »cepelin« (od zrakoplovnic nemškega grofa Zeppelina, ki je gradil največja plovila te vrste), »zračna ladja« (od nemškega »Luftschiff«, izgovori »Luftšif«, ali od francoskega »aeronef«) ali »dmgeable« (izgov. dirižabl), kar pomeni »vodljiv«, torej plovilo, ki ga lahko vodimo, za razloček od »balona«, v kate* rem smo prepuščeni vetrovom.
Zrakoplov plava v zraku prav tako kakor les v vodi. Prav kakor v vsaki tekočini silijo zaradi teže (ki ni nič drugega ko izraz privlačne sile Zemlje) tudi vsi zračni delci k tlom; zrak tedaj tišči zaradi teže na zemljo, pa tudi na vse ploskve v zraku; temu pritisku pravimo a er o statični pritisk; deluje v vse smeri z enako silo. Z višino zračni pritisk pojema, zato potiska vse predmete, ki se nahajajo v njem proti kraju nižjega pritiska, to je navzgor. Tej sili, ki izriva predmete navzgor, pravimo aerostatični vzgon. Prav kakor za tekočine, velja za izračunanje sile vzgona stavek, ki ga je dokazal skoraj pred poltretjim tisočletjem Grk AThimedes: vzgon zraka na telo v njiem je enak teži odrinjenega zraka ali, še nazorneje, teži, kakršno bi imelo telo, če bi bilo iz zraka. Kaj je vzgon, se Lahko prepričaš, če potisneš kos suhega lesa na dno posode z vodo; brž ko ga spustiš, šine z veliko silo na površje. Vzgon čutiš na lastnem telesu, tudi če splavaš nekaj metrov globoko v vodo; ko nehaš plavati, te voda zlasti monsika, sama zrine na površino.
Tale primer nam bo živo predočil Arhimedov stavek in s tem razumeš vanje zrakoplovbe. En liter (to je 1 kubični decimeter) zraka tehta v normah nih razmerah približno 1.3 grama. Zamislimo si kocko v velikosti 1 dm3 (torej z 10 cm dolgimi stranicami) s tako tankimi stenami, da tehta samo 10 gr. Če vzdignemo kocko 6 tal na 1 m visoko mizo, nastane tam, kjer je stala prej, praznina, na mizi pa moramo z njo odriniti 11 (= 1 dm3) zraka, da dobimo prostora za kocko; praznino na tleh seve v trenutku zalije zrak. Pri vzdiganju nam pa pomaga vzgon, ki znaša pri 1 dm3 kocki 1.3g, saj smo pravkar zvedeli, da je tolikšen, kolikršna je teža odrinjene količine zraka; kocka je odrinila 1 dm3 ali 11 zraka, 11 zraka pa tehta 1.3 g. V resnici
лјтч
v
'л *
torej nismo vzdignili 10 g, temveč samo 10 — 1.3 — 8.7 g, kajti s silo 1.3 g nam je -pomagaj vzgon. Dozdevno je vsak predmet toliko lažji, kolikor tehta (količina zraka, ki ga predmet odrine, to se pravi; kolikor bi tehtal p т e d * met, če bi bil ves iz zraka.
Tvarin, ki eo lažje ko zrak, poznamo več. Že segret zrak sam n. pr. je lažji od zraka ob navadni toploti. V novem veku nam je dala znanost tudi več lahkih plinov. V z rako plovbi uporabljajo le tri: vodik, svetilni plin in helij. Prvi je najlažji, drugi najcenejši in si preskrbiš ga lahko skoraj povsod, tretji pa ne gori.
Sedaj ko poznamo temeljne zakone, na ikaterih sloni zrakoplovba, si utrdimo še nekaj pojmov.
Zrakoplov mora biti napolnjen s plinom. Seve, če bi bil čisto iprazen, bi vzdignil mnogo več, toda ne poznamo je snovi, iz katere bi zgradili tako močno oblo, da bi kljubovala velikanskemu pritisku vnanjega zralka. Pom is sliti moramo, da pritiska zrak na vsak štirijaski centimeter (cm2)	s silo 1 kg
—	-—	---------- (to je zaokrožena številka;	pritisk se
spreminja z gostoto, ta pa s toploto; go* rak zrak je redkejši in lažji shlajen go* stejši in težji. Povrh tega pojema pritisk z večajočo se višino, ker imamo, če se vzdignemo, čedalje več zraka pod sabo, a čedalje manj nad sabo (sl. 1). 2e pri* merama majhen zrakoplov ima 10 m pre= mera in račun pokaže, da bi na tolikšno oblo pritiskal zrak s silo 3 milijonov kg. Da se torej obla ne stisne, jo napolnimo s plinom, ki je lažji ko zrak,	pa vendar
pritiska od znotraj navzven	ter s tem
obvaruje plovilo zračnega pritiska držeč mu ravnovesje; obenem mu daje polno obliko in napihuje ovoj.
To, kar smo povedali doslej, jasneje izrazimo s številkami. Za primer vzemi* mo zrakoplov z vsebino 1000 m3 (prostor* ninskih metrov). 1 m3 zraka tehta okoli 1 kg in 2 dekagrama, 1 m3 vodika, s kate* inim je naše iplovilo napolnjeno, pa 2 de* kagrama. Zrak v obli bi tehtal torej v celoti 1000 X 1.3 == 1300 kg; na njegovem mestu pa imamo vodik, ki tehta le 1000 X 0.2 = 200 kg. Razliko med »zračno« in »plinsko« težo 1300 — 200 = 1100 kg imenujemo vzgonsko silo ali vzgon. Če odštejemo od tega težo zrako* plova, recimo 400 kg, lahko naložimo 700 kg tovora; to je koristni vzgon ali v z d i ž n a sila. Prqprosto, kaj ne?
V resnici 60 reči bolj zapletene. Zra’koplovova vzdižna sila se namreč neprestano spreminja; sedaj narašča, sedaj pada. Zakaj? Zato, ker se pro* stornina vsakega plina in tudi zraka, ki je vendar Le zmes plinov, spreminja s toploto in z vnanjim pritiskom. Če toplota naraste, se plin raztegne in zavzame več iprostora; če se toplota zniža, se plin skrči in zavzame manj prostora. Takisto poveča iplin svojo iprostornino, če se vnanji pritisk zniža in jo zmanjša, se stisne, če se vnanji pritisk poveča. Seve se pri povečevanju in zmanjševanju prostornine, pri raztegovanju in sfcrčevanju, teža plina ne spreminja, saj ga imamo vedno isto količino.
Predenimo te razmere v zrakoplovovo oblo. Množina plina je vedno ista; vedno enaka je torej tudi teža. Toda če obseva oblo sonce, se plin segreje, raztegne in napihne oblo; obla postane večja, odrine več zraka, s tem pa zviša vzgon: zrakoplov se vzdiguje. Ali bolj ko gremo v višino, bolj je zrak hladen in redek. V višavi se plin ohladi in skrči; obla omlahavi, odrine manj
V
Sl 1
"шЈВПЈјШ
zraka, s tem se zniža vzgonska sila; plovilo postane »težko« in začne padati. Sonce in oblaki, topli in hladni vetrovi, nižina in višina povzročajo neprestano spreminjanje vzgona. Zrakoplov se lahko vzdigne do višine, ki jo izračunamo po njegovi velikosti, ker ve> mo, kako se zrak z višino ohlaja in redči. Čedalje red* kejši zrak pritiska s čedalje manjšo močjo na oblo; zato jo plin čedalje bolj napihuje m počila bi, če bi bila čisto za* prta.
Ti pojavi, ki so vsak zase preprosti, učinkujejo skupaj in store, da je časih plovba po zraku hudo zamotana in koč5 'ljiva reč, zakaj če s tem raiču* naš in to storiš, ti hodi čez pod ure ono napoti in narobe.
Fizikalne zakone zrako* plovbe poznamo, pa poglejmo, kako jih moremo dejansko iz* koristiti.
Kratek premislek nam po* ve to*le:	če	hočem	spraviti
zrakoplov v višino, ga moram olajšati; če ga hočem spraviti iz višine k tlom, ga moram otežiti. Prvo lahko storim, saj je treba le del teže vreči na zemljo, toda kako naj v zraku plovilo otežim? Tega očitno ne morem, zato pa lahko uberem drugo pot: zmanjšam vzgon (vzdižno silo) s tem, da izpustim nekaj plina.
Tako smo si ustvarili v domišljiji približno podobo zrakoplova in njego* vih naprav. Najvidnejša je ogromna obla za plin. Navadno je sešita iz svile
in prepleskana s firnežem, da plin ne uhaja, mnogo pa uporabljajo tudi cenejši gumovan perkal (bombažasto blago); goste, toda drage in občutlji* ve so oble iz 7 do 8 slojev go* vej ih slepih areves (ena taka kožica je 12 om dolga in 6 cm široka). Sončni žarki blagu in gumiju zelo škodujejo, zlasti v višinah, kjer so mnogo moč* nejši ko pri tleh, zato oblo rumeno pobarvajo; ta barva ne prepušča kemično učinko* vitih vijoličastih, modrih in rdečih žarkov. Poskusili so tu* di s kovinastimi, aluminijasti* mi oblami, ki bi bile trdnejše in gostejše ko vse druge, pa so jih morali opustiti, ker se	Sl 4
niso dale prevažati in je bilo pristajanj,e v vetru prenevarno.
Na vrhu oble je odprtina z krožnim zakloipnikom. (Sl. 3 kaže zaprt, sl. 4 pa odprt zaklopnik.) Zaklopko vodnik z vrvico vsak trenutek lahko odpre in izpusti poljubno količino plina. Spodaj je obla odprta in prehaja v »štulo«; to je dokaj široka cev iz blaga, skozi njo oblo polnijo, pa tudi plin lahko tod uide, če se preveč raztegne, sicer bi oblo razgnal. V gornji poluti
je trikotna reža, z vrhom na tečaju in osnovnico ob polutniku, ki je prelep* ljcna z jezikom blaga. Od vrha »jeziika« visi v košaro širok, rdeč trak, s katerim lahko vodnik odtrga jezik z režo, da se obla lahko hitro izpirazni. To je potrebno zlasti pri pristanku v vetru, ko se plovilo vleče po tleh, buta košaro ob kamenje in drevje ter ograža potnike. Režo je treba kajpa vsaki* kr,at, ko smo jo rabili, znova zalepiti z jezikom. Za lepilo jemljemo razto* pino gumija.
(Dalje prihodnjič.)
IVO MAJCAN, Gospić:
U SOKOLSKOJ VEŽBAONICI UPOZNAJ SOKOLSKU MISAO!
o	je u mladosti zavoleo sokolsku vežbaonicu i svestrani sokol* ski rad, ikoji se u njoj provada, ta j če i kasnije, u svojoj muževnoj dobi, rado posećivati sokolsku vežbaonicu i u njoj širiti pravi sokolski duh.	Širiti će	u njoj duh sloge, bratstva,
ljubavi i ravnopravnosti,	koji ima	da pokaže našim pripadni*
cima, a preko njih i celome jugoslovenskome narodu,	da smo
jedna nerazdruživa celina, jedno srce i jedna duša	—• spo*
sobna da crpeći snagu iz sopstvenog vrela — preporađa, stvara i napreduje.
Svakome je jasno da snagu i polet za takav rad daju iskusniji, spremniji, sposobniji i jači pojedinci, koji neumorno i s mnogo idealizma rade u našim redovima.
To su, bez malih izuzetaika, većinom oni pojedinci, kojih ima i danas veliki broj, a koji su svoj čelični značaj i čvrstu volju izgradili baš u našim sokolskim	redovima, kroz sokolsku vežbaonicu. To su oni dosledni	muževi,
koji	su	očeličili u borbi za pobedu sokolsko - narodne misli, oni	odvažni
borci, koji su Jugoslovenstvo osećali i nosili u svom srcu i neustrašivo ga ispovedali i na očigled naših vekovnih dušmana i krvnika, gledajući pred sobom vešala, koji su sami sebe gledali u mračnim i hladnim ćelijama, iz kojih izlaze samo živi kosturi, ali očeličena duša sa svetim plamenom u srcu, koji im iz očiju seva i govori: »Sloboda ili smrt«!
Zair imade malo takvih u našim redovima? Nema li možda takvih, koji sa strane promatraju naš rad, jer su onemogućeni da seju među našu sokol* sku omladinu duh narodnog i državnog jedinstva, — zaslugom onih, koji su ih nekad	mrzili i prezirali, a danas im	se podrugljivo posmehuju?
Ti naši	prekaljeni borci su mirni,	ali trpe,	povučeni, ali puni nade i
vere, jer znaju da će istina pobediti, da će sokolska reka izbaciti iz svog korita sve otpatke i sav trulež, koji joj koči i zadržava prirodan tok i zamu* ouje bistrinu njene bujice.
Danas je mnogoj braći nerazumljivo, kako to da može neki ugledniji član, irame uz rame vežbati i raditi za opću sokolsku stvar, s jednim obrtni* kom, radnikom i t. d. Da, znam da je to mnogima nerazumljivo, ali budite uvereni da niti jedan od te braće nije dobar Soko, da niti jedan od tih ne shvaća ispravno Sokolstvo, i da nijedan od tih nije prošao kroz sokolsku vežbaonicu, gde se jedino može ipravilno i zbiljski upoznati sokolsku misao i pravi sokolski život. Tu u vežbaonici, gde se najpre razvija jasna svest o potrebi i važnosti svestranog sokolskog rada, kako za pojedinca, tako i za celi narod, kroz taj rad i iz tog rada, ali samo kada se pravilno shvati, ne* primetno i lagano, ali uverljivo proleva se u našu nutrinju oduševljenje i polet za snažnu i odvažnu sokolsikoi misao.
Koga nije taj rad oduševio, iko nije otkrio u njemu zadovoljstvo, lepotu i sreću, taj ga ne može pravilno razumeti niti oceniti njegovu svestranu
uzgojnu važnost, naročito za uzgoj naše omladine. Takav ne može razumeti niti važnost i potrebu uzgajanja naše mladeži u narodnom duhu, u duhu narodnog i državnog jedinstva.
Može neko zvonkim i gromkim glaisom govoriti o tom radu, kao što mnogi znaju kićenim recima pričati o zadatku Sokolstva, može ga neko prikazivati u lepim bojama, davajući mu priavo mesto u >nizu uzgojnih sredstava, ali će sve to izgledati odviše suhoparno, šablonski i bledo, nije li dotičnik sve to i proživio i na sebi osetio blagodat sokolskog uzgoja i rada, naročito u sokolskoj vežbaonici.
Bez tih doživljaja, bez	osećanja za ono što	se govori i	bez	nepokolebiv
vog verovanja u ono, što	želimo drugima reći	i usaditi u	njihovu dušu i
srce, naše će reči odzvanjati odviše suho i prazno, bez podloge i neće se doimati slušaoca onako, kako želimo.
Onaj, međutim, koji je prošao kiroz sokolsku vežbaonicu i u njoj upoznao veličinu sokolske	misli, i s manje će	reči uspeti,	jer	će njegove
reči počivati na iskustvu,	na delima, na jasnim spoznajama i	jer će one
dolaziti neposredno iz dubine njegove duše, kamo su bile usađene za vreme sokolskog rada, još u njegovoj mladosti, kada je u sokolskoj vežbaonici izgrađivao samoga sebe, svoj pogled na život i na sve ono što ga okružuje, a odiše ljubavlju, istinom i dobrotom.
Koliko vredi, osobito danas, jedan tako uzgojeni Soko, nije potrebno ni govoriti, kada znamo da su nam vrlo potrebni čelični značajcvi i čvrste volje. Koliko oduševljenja i razumevanja za sokolski rad može tako uzgojeni Soko uliti u duše ostale braće, naročito mlađe braće vežbača, koji su došli u naše redove e lepim mislima i namerom da kroz sokolsku vežbaonicu upoznaju sokolsku misao, kakio bi je mogli dalje širiti, biće svakome jasno. Jasno neće biti možda onima, koji su pod uticajima raznih prilika i okolnosti, a bez svog vlastitog sokolskog uverenja, došli u naše redove. Kako mlada braća, ako ispravno gledaju na Sokolstvo, prosuđuju rad takvog brata i kako počnu najednom i bez fraza jasnije i s većim oduševljenjem i razume* vanj em gledati na Sokolstvo i na sokolski rad, mogla su se mnoga braća i lično uveriti.
Uzalud svi nagovori, uzalud sva predavanja — naročito o sokolskom bratstvu o sokolskom pozdravljanju, o demokratizmu u Sokolstvu, uopšte
o	sokolskoj ideji, — ako vežbaće kategorije, jer njima je sve to i namenjeno, barem donekle ne vide i osete to i u stvarnom sokolskom radu i životu. Dakle delom, ličnim primerom pokažimo da smo braća. U vežbaonici i izvan nje zasveđočavajmo da ispravno gledamo na sokolski demokratizam, jer jedino tako ćemo pokazati mlađoj braći, da ih ne varamo i da ne zavara* vamo sami sebe.
Više nego li čestim govorima koje možemo održavati našem vežbaćem članstvu — i kroz više godina o sokolskom bratstvu i demokratizmu, postići ćemo time, da im primerom sve to ipokažemo. — Zar je potrebno i govoriti
0 tome braći iz zanatlijskih, radničkih i drugih redova, kada vide da s njima rame uz rame vežba i na iraznim nastupima suđeluje neki brat učitelj, pro* fesor, doktor i t. d„ koji k tome zauzima u javnom životu vidni i odgovorni položaj? — Zar nije dovoljno da ta braća ispravno shvate Sokolstvo i demo-fcratizam i uopšte zadatak Sokolstva i samo s malo iskrenih i toplih roči, ali prisustvom među njima takvoga brata, koga i 'radi toga još više poštuju i cene.
Da, mnogo ima braće koja u privatnom životu zauzimlju takve položaje, ali malo, vrlo malo ih ima. koji radom u sokolsko j vežbaonici, gde su najviše potrebni, zasvedočavaju da su nam iskrena braća, da su dobri Sokoli, koji ispravno gledaju na Sokolstvo i sokolsku misao.
Zato tamo gde je Sokolstvo u opadanju, ne mislim ipo broju, nego po kakvoći, gde je u opadanju sokolsko ćudoređe i pravilno razumevanje sokol* skog rada, potrebno je da dođu u naše vežbaonice svi dobri Sokoli, i da primerom svojim pospeše kod vežbaćeg članstva upoznavanje sokolske misli
1 to kroz sokolsku vežbaonicu.
Momenat s predaje plakete Saveza SKJ Savezu bugarskih Junaka za vreme govora br. Gangla ; posve levo: pretsednik Saveza Junaka general br. R. Atanasov
Najznačajniji i najdirljiviji momenat na sletu braće bugarskih Junaka u Sofiji — bratimljenje zastava dveju velikih narodnih bratskih organizacija: Saveza bugarskih Junaka i Saveza Sokola Kraljevine
Jugoslavije — dne 13 jula
IVAN ALBREHT, Ljubljana:
BRAT IZ KOROTANA
(Nadaljevanje)
VI.
daj pa vidim, da si slaba prerokinja,« se smeje Tonče, ko vošči Citi srečno novo leto. »Božič je proč, a Kranjci so še zmeraj pri nas —«
»So,« se namrdne dbklica, »pa nimajo nikjer pisanega, doklej ostanejo —«
»Talk ti še zmeraj oni roje po glavi?«
»Boš videl, kako boš tudi sam kmalu lepo po nemško žvižgal!«
»Kar piščalko mi	preskrbi!« jo mahne	Brnik proti Loki.
Petričevim gre voščit	novo leto. Kako so	kaj bili v skrbeh,
ko je bilo te dni tako napeto, da so nekateri že kar čakali, kdaj bo zagrmelo —
*>Hej, smola bo!« se mu zasmeje izza ovinka Štekljeva Hana. »Ali si že srečal pred menoj kakšnega moškega?«
»Narobe; ti si že druga ženska —«
»Potlej ti pojde vse leto navzkriž,« mu delavka seže v roko. »Saj veš, da pomeni slabo znamenje, če zjutraj najprej srečaš žensiko —«
»Pa bi zate mislil, da slabo prerokovanje ne velja,« se muza mali in vošči.
»Mene	se	smola še prav posebno	drži,« hiti Hana in pove, da so ji zadnjo
soboto odpovedali v tovarni. »Greš	na Loko? Dobro jih	potolaži. Petrička
je bila zadnji čas čisto obupana. Kjer me je srečala, je samo trščila, kam naj pobegne.«
»V kaščo bi ji svetovala,« se smeje deček v navalu razposajenosti. Kdo bi neki mislil na beg! Saj se Macen tudi nikamor ne premakne in Obir se ne zgane, pa naj štorklja po njem Peter ali Pavel! Kakopak, z doma naj bi se umikali, da se bo tujec laglje koša'ril v njem! Naj si z one strani kar pridejo sem po kostanja, če jih res prsti srbe! Jugoslovani jim že pokažejo, kaj se pravi svinec zobati! Ako se hitro ne usuknejo, bodo nosili glave pod pazduho, pa ne le čez Dravo, amipak mimo Celovca še onkraj Šent Vida —«
»Kar med prsti bi ga zmečkala,« ugaja Hani dečkova bojevitost, »kdor je tako malo vreden, da se tujcem liže!«
Kakor pl-az hiti jeza iz nje. Kaj ne bi znal ostati vsak na svojem? Saj tudi Nemci lahko žive tod, kdo jim kaj brani, samo po pameti naj bodo in kakor se spodobi. Sploh se pa z njimi človek še nekako pomeni, le nemčurji, nemčurji, to je zalega! Ali poznaš Tonče Matica, Lenčevega brata? Ne —? No, saj škode ni zato nobene. Motovilo ni vredno, da ga sonce obsije. V Rutah ima kmetijo, priženil se je bil tja, kup otrok je doma in kup dela, pa ti gre Matic, Iki niti kihnit ne zna po nemško, k nemškm vojakom.«
»A, zato Cita vse ve?!« uide Tonoetu, vendar se Hana zaman trudi, da bi spravila kaj več iz njega.
Petričeve je nov'o leto koj prvi dan obiskalo z žalostjo. Po Tani maši je Mojca govorila z Lovračevo Lizo z Zavrha. Nac, Lizin brat, je pisal iz Rusije.
V	pismu naroča pozdrave tudi za Petričeve in vprašuje, ako že vedo, da Tomaža ne bo več domov. Bila sta s Tonetom hkrati v ujetniškem taborišču, kjer je neusmisljeno kosil pegasti legar. Poleg mnogih drugih je pobralo tudi Tomaža Petriča.
Mojca se jie vrnila od maše kakor smrt. Ko je zdaj zagledala Tončeta, so se ji spet udrle solze:
»O, za našo hišo ni več sreče na svetu —«
Oče Petrič je kakor pepel. Tolažil bi rad, a beseda se trga iz njega kakor korenina krepkega drevesa iz zemlje. Zalka in Foltej strmita in jokaje ho* dita za materjo. Tudi Naninega premaga žalost. Podoba botra Tomaža mu živo stopi pred oči izza trenutka, ko je odhajaje naročal:
»Nič no jokaj, Mojca. Le lepo se imejte ta čas, saj bom kmalu doma —«
In zdaj je daleč v Sibiriji našel svoj dom.
Potrt se vrača Tonče Brnik v Borovlje in se mu zdi, da se je vse zarotilo proti njemu. Kamor se ozre, je kaj narobe. Celo vreme se kisa in ni niti prave zime. Oblaki lezejo skupaj, nebo se zagrinja v sivimo in zrak je vlažen, da človeik komaj diha. Doma stric Joža čita pismo. Nana, Tončetova mati, je pisala iz Celovca.
Kako je z N a no?
Hudo. Zdaj so menda časi taiki, da ni nikomur dobro. V Borovlje bi rada prišla pogledat, pa si ne upa. Ali so res Kranjci in Srbi tako grozni? Naj pazi Joža na Tončeta, da se mu kaj ne zgodi.
»Kdo je neki mamo tako grdo naplahtal?« se Ton če tu zdi za malo. »Ali ji naj pišem, kako smo z našimi vojaki prijatelji? To bo vesela!«
»Bog ne zadeni!« sklene teta roke. »Kaj pa misliš, kakšen ogenj bi bil v strehi, ako pride pismo Nemcem v roke! Še zaprli bi mater —«
»Saj je vendar Slovenka. Kdo ji ikaj sme za to —«
»Le pusti. Tonče, ko še ne moreš vsega razumeti, prekine stric 'besedo= vanje. »Bo že prišel čas. — Saj vrnjen d&n je vsak dan —«
In je 'res prišel čas, joj, kakšen čas. Jelo je deževati, da je sneg kopnel kakor bi kdo kuril pod njim. Dan za dnem je lilo, nevihte so iprinorele kakor sredi pasjih dni in zdaj hrume z gora besneči hudourniki. Celo pečevje vali voda s seboj, povsod ipresto.pa bregove, izpodjeda steze in pota, ruje drevje in odnaša brvi in mostove ter vsa umazana in razpenjena brzi v Dravo, ki komaj, komaj še sprejema tolike množine v svojo strugo. In nič se še ne kaže, kdaj bo konec tega. Ali se res bliža sodni dan?
Strah in groza, kaj bo to? Nalivi so pojenjali, pa so se z onstran Drave, s Humperka oglasili topovi. Ti so nemški. Z Ljubelja jim vztrajno odgo* varjajo slovenski. Drava, Drava, srebrno zeleni pas, ki je sam Bog opasal z njim to lepo slovensko zemljo, kaj si vendar zakrivila, da te zdaj križajo in bičajo granate!
Nebo se je zjasnilo. Ali se je zgrozilo spričo take grozote? Topovi bru= hajo. bruhajo granate, ki šrše in sekajo pod Humperk z Ljubelja, po Ljublju, po Zingarici in Grlovcu s Humperka. Po olšju vzdolž Drave je razporejena vojska. Prebivalstvo drgeče, se križa in šepetaj« ugiblje, kaj utegne prinesti jutri, pojutrnjem. — Teta Reza joka, stric Joža guba čelo. Danes se mu ne ljubi niti v delavnico. Kadar zasrši nad trgom granata, se mu poglobe brazde na licih.
Kje je Ziko? Humperški most straži in brani s svojimi. Ako ta pade Nemcem v roke, je Rož izgubljen.
Da bi se Ziko umaknil? Kje si more stric misliti kaj takega! In vendar bi Tonče Tad govoril z njim.
»Ali smem, stric? Samo za 'trenutek skočim tja.«
»Si ob pamet?!« se strese teta. »Tako po neumnem bi' nosil kožo na prodaj.«
»Saj streljajo le s topovi in gre vse čez.«
»Kljub temu te lahko zadene.«
»Oh, ko bi šel po olšju. Kje me	v gošči more kdo	videti.«
Tudi puškarja skrbi, a še bolj	ga mika izvedeti,	kaj vse	tiči	za	tem
ropotom.
»Otroka se menda ne bodo lotili,« pregovarja ženo, »take zverine pa tudi niso. Previdno naj smukne tja,	saj je čvrst.«
Tonče poskoči, Reza zaihti, nad	trgom je pravkar	zasršala	granata in	se
še zdaj tresejo šipe v oknih.
»Ali slišiš —?«
»Ta me ne bo zadela,« se hudomušno smeji mali. »Nič se ne bojte, teta, kakor bi mignil, bom nazaj.« 2e leti. Srno bi prehitel, tako jo cedi po trgu, vendar se Rezi zdi, da ga neskončno dolgo ni nazaj.
»Potrpi no, saj je komaj odšel.«
»Kako si čuden. Če ga ubijejo, ga nobena solza več ne prikliče.«
Stric mrmra. Sam mase je že nejevoljen.
»Nehaj no,« se končno naveliča ženinega stokanja. »Kaj pa imamo na svetu dobrega, da bi se morali tako bati za življenje —!«
»Pa bi šel sam.«
Puškar namrši obrvi.
»Saj še ni prekasno,« stopi k vratom in ženi od groze zastaja kri, ko vidi, da mož res hoče venkaj.
»Seveda,« ji gre na jok, »če je še tako prav, ne smem nič svetovati in ne reči nobene besede. Komu naj potlej kaj potožim, ako doma ne morem!«
Joža hoče zagodrnjati, ko že stopi Tonče v kuhinjo.
»Kaj si izvedel —?«
»Nič.«
»>Kaj se to pravi —?«
»No, res. Žiiko je samo tožil, kako je izmučen. Dve noči in dva dni že ni zatisnil oči.«
Stricu noče v glavo, teta stoka o božji šibi, Tonče pa si otira znoj in pripoveduje, kako je to prav za prav imenitno.
»Kaj ?«
»No, vojna vendar. Saj je zdaj vojna, čisto prava vojna.«
Smešno, na moč smešno se mu zdi. Na tej in na drugi strani Drave stoje vojaki in se gledajo kakor psi in mačke. Ako kdo kaj preveč pomoli glavo, mu kmalu zažvižga z nasprotne strani zzziiiiuuu —
»Potlej bo vse mrtvo,« išče teta blagoslovljeno vodo, medtem ko jo mali strokovnjaško zavrne:
»Saj ne zadene vsaka krogla. Doslej naši še nimajo nobenega ranjenca.«
(Dalje prihodnjič.)
Vežbe jugoslovenskih Sokola
HAJRUD1N ĆURIĆ, Sarajevo:
NEKOLIKO REČI O SOKOLSTVU I NJEGOVOM RADU
»Od kolevke do groba dužni ste služiti samo Jugoslaviji i jugoslovenskoj ideji, njene su vaše mišice i vaša srca, njene imaju da su sve vaše radosti, ideali* vaše težnje i sva vaša pregnuća.«
(Blaženopoeivši Kralj Aleksandar — Sokolima.)
чзгепо neposredno pošlo sloma Bahova apsolutizma, Sokolstvo je odmah u početku svoga stvaranja bilo borbena nacionalna organizacija. Već samo ime Scko, uzeto iz naših narodnih pe-sama kao simbol junaštva, ikrilo je u sebi zadatke ove organi* zacije. Mali češ'ki narod, čija istorija ima sličnosti e istorijom našega naroda, bio je prisiljen da povede borbu s jačim neprijateljem, Nemcima, koji su hteli da uguše njegov nacionalni polet i razvitak. Borba između Davida i Golijata, zapečeta u Ćeškoj, prenela se i u krajeve današnje naše otadžbine. Za5 vršila se pobedom D.avidovom, pobedom pravde nad neprav* dom, pobedom svetla nad tminom, — pobedom Sokolstva. U toj bo'rbi pale su hiljade i hiljade jugoslovenskih Sokolova. Njihovi životi — najveća žrtva koju smrtnik može da da — uzidani su u temelje prvodecembarskog spomenika. Na njemu su ispisane ove reči: Ovde leže kosti jugoslovenskih Sokolova, koji su pali za slobodu svoje Otadžbine. Što god budeš radio, imaj na umu njihove žrtve. Neka ti ovaj spomenik bude večiti putokaz, večita istina: da Jugoslavija živi i da nikada, nikada neće umreti!
Sveisno velikih žrtava koje su stvorile današnju otadžbinu, jugoslovensko Sokolstvo nastavilo je svoj rad. Ono je u svojoj bitnosti zadržalo svoja stara, osnovna obeležja, koja se sada upotpunjuju, proširuju i prilagođavaju duhu vremena.
Sokolstvo je, kao što smo videli, narodna, slovenska organizacija. U njoj se vaspitavaju pojedinci i pojedinke da budu telesno zdravi, duševno jaki i nacionalno svesni. Pravo sokolsko vaspitanje stiče se u isokolani. Sokolana je i vežbaonica i radionica značajeva. Zato treba kroz nju proći1 od malih nogu. Treba, dakle, vežbati. Zdravo, jako, skladno razvijeno telo biće odličan temelj za drugi deo vaspitanja -— duševno vaspitanje. Stvoriti u zdravom telu zdravu dušu — to je sokolski ideal. Vara se svaki onaj koji misli da su pojmovi Soko i dobar vežbač isti. Sokolstvu je telovcžba samo sredstvo za postignuće cilja, a nikako cilj. Njegov cilj je da od pojedinca i pojedinke stvori čoveka u pravom smislu reči, koji će u svakom ipogledu koristiti svome narodu, državi i čovečanstvu. Nacionalnom vaspitanju Sokolstvo posvećuje veliku pažnju. To naročito važi za naše jugoslovensko Sokolstvo. Ne praviti razliku od 'braće oko Vardara i Save. Cetine i Bosne, Neretve i Drave, Zete i Morave, ljubiti Otadžbinu iznad svega — to je temelj nacionalnom vaspitanju u jugoslovenskom Sokolstvu. Naše nacionalno vaspitanje stremi za tim, da otadžbini dademo jake, doeledne, krajnje verne sinove i kćeri, kojima je dobro otadžbine prva zapoved. Za nas je ujedinjenje naroda i otadžbine svršena i sveta istina. Preko Jugoslovenstva i Slovenstva Čovečanstvu — to je krajnji cilj sveslovenskog Sokolstva.
U Sokolstvu se vaspitava demokratski. Nema razlike između onoga koi je bolje obučen i onoga koji nosi zakrpe na sebi. Ljudi se no poznaju po odelu nego po delima. Pojmovi: gospodin, gospođa i gospođica ne postoje u sokolskoj organizaciji. Oni su zamenjeni pojmovima brat i sestra. Brat i eestra imaju ista prava u Sokolstvu. Sokolsko bratstvo i sestrinstvo, vrlo
lepo kaže brat Truhlarž, j© ljubav, a ne mržnja; požrtvovnost .a, ne sebičnost; srce, a ne džep. Ono nas uči da budemo pravedni, drugim rečima, vaspitav.a u nama društveni osečaj.
U Sokolstvu se stiče zapt i to pravi, svojevoljni. Dobrovoljno podvrgavanje lične volje opštoj —ipo inačelu: pojedinac ništa, celina sve — je temelj sokolske discipline. Bez discipline nema ni reda, ni rada, ni tačnosti. Ko nije disciiplinovan, taj nije Soko. Urednost, tačnost i radinost odaju Sokola, a ne crvena košulja i najteže gimnastičke vežbe! Sokolu je potreban rad, častan, pošten i nesebičan rad. Uvelk raditi i nikada se ne zadovoljiti onim što se postiglo, nego težiti boljem, lepšem i savršenijem, to neka nam bude putovođ kroz život. Uvek napred, kaže Tirš, jer gde je zastoj, tamo je smrt; samo u večitom kretanju živimo; neprestano delovanje obezbeduje nam život
i	slobodu.
Sokolski rad je težak i žilav. On zahteva mnogo truda i žrtava. Za vreme mira Sokolstvo treba da bude žarište oko kojega će se slkupljati, ceo jugoslovenski nared; ono treba da preporodi jugoslovensko selo i da sruši onu pregradu, koja još uvek deli selo od grada. Radeći zajednički i iskreno na istom sokolskom polju, seljak i građanin će, za srazmerno kratko vreme, podići i društveni i gospodarski i prosvetni stepen svoje otadžbine.
U slučaju opasnosti po otadžbinu, narodno odgojeno jugoslovensko Sokolstvo biće u stanju da sledi primer svojih članova * heroja, koji su svoje živote uzidali u prvođecembars.ki spomenik.
SIN UGLJENARA ILI ZELENOL1VADSKI
Lužičkosrpska priča
liveo je ugljenar, koji je imao dva sina; jednome je bilo ime Ivo,, drugome Juro. Juro se morao uvek s ugljenom voziti u grad te nije bio nikada bez novaca. Kad je došla nedelja«, mogao je da popije po koju čašicu rakije, a Ivo nije imao novaca, pa je morao da. sedi uz njega, a da nije ni okvasio usta. To mu	jed-
t ’	noga dana dozlogrdi i reši se da. stupi u službu. Tada im	reče
) otac: »Vozite se naizmence s ugljenom u grad da oba zaradite!« J	Tako je Ivo došao u grad te se tamo čudio lepim ljudima,	koji
■	su osim toga bili tako pristalo odeveni. Takvih ljudi nije još
nikad video pa je mislio: »Ovde bi val jalo da ostaneš za uvek.« Onda je prodao svoji ugljen u dvorcu i kako je video gospodara dvorca, začudio se čudom velikim tom otmenom čoveku te je rekao sluzi: »Meni se ovde odviše sviđa, hteo bih ovde da ostanem.«
I	gospodar dvorca primi Iva, jer je bio tako uspravna i jaka stasa i uzrasta. Dao mu je dva talira katpare te ga poslao kući, neka pita, može li stupiti п službu.
Ivo je išao, ali nije pošao kući, nego u krčmu te je bio vrlo veseo. Tamo je bio i seljak jedan; ovaji ga upita šta hoće za> konja. Ali Ivo ne htede o tome ni da čuje, a seljak se nikako ne dade odvratiti, nego neprestano traži, da mu proda oba konja i kola. »Koliko išteš?« — »Koliko daš?« — »Daću ti, koliko išteš.« I Ivo je dobio, koliko je iskao za konje i kola i bio je vrlo veseo. Išao je gospodaru dvorca te mu javio da može da stupi u službu. Gospodar ga je uzeo, lepo ga obukao te poslao u školu. Ta'ko se Ivo učio čitanju
i	pisanju i lepome vladanju. A učio je dobro i kad je školu svršio, uzeo ga je gospodar dvorca opet k sebi i on je ostao kod njega mnogo godina kao veran sluga.
Jednog je dana gospodar otputovao te je predao Ivu sve, pa i ključeve; kazao mu je da može sve da obiđe, samo jedan ormar neka n© otvori. Ali
kako gospodar ode, otvori Ivo zabranjeni ormar te nađe unutra i malen sandučić. Čim ga otvori, iskoči iz njega malen beo miš i pobeže. Ivo se od straha grdno prepade, ne znajući što će sada biti.
Skoro zatim svrati se gospodar kući. Znao je već unapred što se međutim zbilo. Isplati Ivu službu, oduže mu lepo odelo te mu vrati njegovo tužno ugljena reko odelo i zobnicu prtenjaču. Bejaše otpušten.
Sada je Ivo razmišljao: »Kući ne smeš; imaš nekoliko talira novaca pa hajde u beli svet!« Tako idući dođe u jodnu veliku šumu, gde zaluta. Ogladne kao kurjak, ali ne može da izađe na svoj pravi put. Posle dugog vremena opazi negde daleko svetlost. Kako priđe bliže, vidi tamo jedan velik dvorac koji je bio osvetljen na svima prozorima. Ali nije mogao unutra, jer je oko dvorca bio iskopan jarak. Najposle nađe malen mostič te dođe do kapije. Udari zvelkirom na vrata, ali mu niko ne otvori. Tako otvori sam i vidi da gori u kući mnogo lampi. Kako je bio gladan kao kurjak, otvori vrata i uđe u jednu sobu. Tamo je bio sto pun svakojakih jela. Sede za sto te mišljaše: »Ka= mo sreće pa da dođe neko te rekne: dted jedi!« I on stane gutati, shrvan glađu, bez dozvole, držeći se onoga: što je na> stolu, to je ponuđeno. Pošto se najeo i napio, sede u naslonjač te mišljaše: »Sada da mi je uvek ovako sedleti!« Onda je ovako sedeći zaspao, jer je bio umaran. Kad se opet probudio, otvorio je jedna vrata te je video u sueednoj sobici mnogo postelja. Legao je u jednu te je skoro zaspao.
Drugo jutiro našao je sve što mu je bilo potrebno, ali nigde nije bilo čoveka. Pošto se umio, već ga je čekao na; stolu doručak. Kad se najeo, tražio je svagde naokolo, ne bi li našao gdegod čoveka. Tako je došao u jednu sobu te je tamo našao kraljevsko odelo i obukao ga. U drugoj sobi našao je čitave hrpe novaca, dijamanata, bisera i raznih drugih skupocenih stvari. O njihovoj vrednosti uverio se bio kod svoga nekadašnjeg gospodara te je od svega toga natrpao u svoju zobnicu, koliko je igda mogao da nosi. Onda je gledao da se što pre izgubi iz dvorca.
Kad je neko vreme išao, nije video daleko naokolo ništa drugo nego samu vodu i livade. Zato je nazvao sebe knezom Z el e nol i vadsk i m. Najposle je došao u jedan grad. Tamo je potražio stan, nabavio kola i konje te uzeo i jednoga lovca. Kad bi mu trebalo novaca, prodao bi jedan dijamant te dobio osamdeset hiljada talira. Čim bi mu novaca opet nestalo, razbio bi drugi dijamant na komade te bi prodao svaku polovinu za osamdeset hiljada talira.
U susedstvu bio je kralj koji je imao vrlo lepu kćer i ona je brzo doznala za stranog kneza. Odmah se raspita, gde on stanuje te mu ode u pohode, ali ga ne nađe kod kuće. Onda istraži, kada on obično ide u crkvu pa pođe i ona u crkvu. I oni se pozdraviše, kako je običaj među velikom gospodom te se međusobno pohodiše. Najposle oni se veriše te ona njemu obeća pola kraljevstva.
Pošto su bili dugo vremena zajedno, htela je devojkai da zna, odakle je knez Zelenolivadski i gde je njegov dvorac. No, jer je on nju jako voleo, ispriča joj sve, a najposle i to da je sin ugljenara. Tada reče ona: »Zašto ostavljaš oca i majku u siromaštvu i da muče tolike muke oko crnog ugljena? Ta oni bi mogli u: nas lepo da provedu život do svoga veka.« I ona ga pošalje da potraži svoje roditelje. Tako on uzme dvanaest konjanika te pođe u svoj zavičaj. Posle nekoliko dana dođu u jednu šumu i tamo ih uhvati velika oluja' i kiša i oni moradoše da otiđu na konačište u jednu krčmu ai šumi. Tu su prenoćili te su dobili za večeru što su god hteli. Uveče došlo je još više stranih gostiju te su igrali s knezom Zelenolivadskim. Ali što bi on dobio na kartama, on bi im opet vraitio. Onda je zatražio za sebe i za svoju poslugu posebne odaje za spavanje pa ih je i dobio. Za kratko vreme nastala je velika buka i galama. Neko je udarao o vrata te vikao: »Otvorite! Otvorite!« Knez otvori vrata i jedan razbojnik stupi s đve pokrivene zdele preda) nj i reče: »Evo ti pečenja, ali ti neće tako prijati kao večera, osim toga moraćeš jesti svezanih očiju.« Knez je jedva izmolio u razbojnika da može da jede otvorenih očiju. Sada mu otkriju zdele a u svakoj je bio po jedan napunjen
pištolj. Knez kaže razbojnicima: »Ja ću vam dati sve što je moje, samo mi oprostite život!« I oni ga svulkoše do košulje te ga obukoše u staro odelo i pustiše da ide ,s Bogom. Konjanike njegove razbojnici zarobiše i zatvoriše.
Tako je Ivo išao nekoliko dana; tražio je svoje roditelje te ih najposle i našao. Ali oni ne htedoše da ga prime, jer je bio prodao kola i konje. Sada se Ivo nađe u nevolji te ode seoskom knezu da mu čuva svinje.
No kraljeva kći usni one noći zao san. Kad se probudi, ispriča san kralju te reče: »Kneza valja 'da je snašla golema nevolja!« Uze hiljadu pet stotina vojnika, pođe i sama s njima na put te od sela do sela propitkivaše i upadnu u istu šumu, pa i njih uhvati velika oluja. Devojka htede da nastavi put kroz šumu, ali se oficiri jednodušno odupreše. Najposle ona pristade te se utaboriše. Zatim nastaviše dalje tražiti po šumi te dođoše do krčme u šumi i uđoše. U sobi'nađe kraljeva kći jedan komad svilenih haljina kneževih te to odmah javi vrhovnom vojvodi. Ovaj pošalje smesta u obližnji grad da mu pošalju u pomoć 500 vojnika, a međutim stražom opkoli krčmu. Onda sve premetnu po kući i nađu nekoliko kneževih konjanika još u životu. Oslobođeni ispričaju, kako je s njima bilo. Sve razbojnike, oko devet stotina, posekoše vojnici, a u njihovoj spilji nađoše mnogo tovara zlata i drugoga blaga. Zatim nastaviše put, konjanici spreda, do onoga sela, gde su živeli tast i punica. Konjanici dođoše do svinjara, a kad ih ovaj opazi, zaplače od radosti; hteo bi da govori, ali nije smeo, kakov je bio u dronjcima. Iza konjanika stiže i kraljeva kći s vojnicima u selo. Vojnike porazdeliše u konačišta, a kraljeva kći sama prijavi se na konak kod ugljonara i njegov© žene. No oni ne htedoše da je prime, jer su tobože siromasi te nemaju što da jedu osim kiselog kupusa i krom-pira. Ali kraljeva; kći ne uze ništa, nego ona sama ugosti sve najboljim jelima i ostade na konaku. Tada upita kraljeva kći starca i staricu: »Imate li dece?« Starac odgovori: »Imamo dva sina, ali je jedan velika vucibatina pa me je do veka samo ljutio; prodao mi je i dva konja zajedno s kolima. Kraljeva kći upita dalje: »Pa gde je taj vaš sin?« Starica odgovori: »Čuva seoske svinje.« Kraljeva kći kaže zatim: »Ako je lep momak, može da dobije drugu službu i ne mora da čuva svinje.«
Odmah pošalju po sina svinjara, neka dođe smesta kući; ali on ne dođe. Tada kaže majka: »Svirače Vam nešto ova vucibatina; voli on biti svinjar.«
Kad, dakle, nikako nije hteo dai diode milom, dovedoše ga silom. Došavši u sobu vide on na stolu bocu vina i kraljeva kći htede na mu nalije jednu čašu. Ali on dohvati brže bolje bocu te je isprazni na dušak. Tada reče majka: »Sada vidite, kakav neotesan nevaljalac je taj nesrečnik!« Kraljeva kći veli: »Ne smeta, imam još vina. Pođi, momče, jednom preko sobe da vidim, jesi li diobar za vojnika. No pošto je stupao tako čvrsto kroz sobu, reče kraljeva kći: »Biće valjan vojnik. Neka se odmah obuče te ide na stražu!«
Tako ga preobukoše i odvedoše još s jednim drugom na stražu; ali tom drugom dadoše sredstvo za spavanje. Kad Ivo vide da je onaij zaspao, obuze ga živa želja za kraljevom kćeri te odluči da joj ispriča sve što je i kako je. I oni se u velikoj radosti zagrliše, ispripovedaše sve jedno drugome te posta-doše opet muž i žena kao pre. I njemu donesoše kraljevske haljine te bi obučen sjajnije no ikada. Sutradan pozvaše rano majku i kraljeva kći je upita: »Ovdesu bile dve straže pred kućom; gde je sada jedna?« Majka reče: »Ja sam vam pre rekla da voli on biti svinjar!« I kad je majka Iva onako ljudski grdila, reče joj on, eedeći zajedno s kraljevom kćeri kod kave: »Nemoj grditi, majko, ja sam Tvoj sin!« Tada pade majka pred sinom na kolena, ali je on podiže i zavlada veliko veselje. No roditelji ne htedoše ići zajedno u kraljevu zemlju, ali zato im načiniše u selu lepu kuću i čitavo selo bi obda* reno velikim darovima da se još i danas toga seća pa i kneza Zelenolivad-skoga.	Prev. S. R.
Vežbe muškog i ženskog naraštaja bugarskih Junaka
NAŠI PESNICI
A. FRANCEVIĆ, Ljublj ana:
VSI SVETI 1934
Čuj tresk — mar iporje se nebesno platno? — s soliko dež odbija ves cinober, kar ga po vejah je razpel oktober, preprogo živo tke čez zemljo blatno.
V obleki žalni se soseska zgrinja, hiteč iz mesta s cvetjem na grobišče vsak svoje rajne zdaj obišče, v spomin jim svečke žge in luč utrinja.
Jaz blodim, mati, sam v praznoti gaja, vršeča jata ptičic me obdaja, na roko vzleta, milo hrane prosi.
Vseh mrtvih mraz jih pač nocoj bo tresel... Z menoj lete meniščki, zebe, kosi.
Boli me, da premalo sem jim nesel.
FERDO PAVEŠ1Ć, Sarajevo:
UMIRANJE
Naraštajki Nadi Pavlovič
Šumi vjetar, nebo plače i lomi se svelo granje, a u duši ja sve jače slutim bolno umiranje.
Sve je tako tužno, sivo
i umire svjetlo danje, a sa njime sve je živo sašlo sad u umiranje.
Veče kišna, zvijezda nema i bolne su moje sanje, a priroda sva se sprema na žalosno umiranje.
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Stol:
KRALJU MUČENIKU!
Već godina jedna prođe Od onoga tužnog dana
O Kralju, veliki i blagi,
O Kralju svima kao otac dragi Zašto ode — zar se vratit nećeš Da nam svima zadnji Zbogom rečeš?
Kad nam nesta našeg Vode Našeg Kralja Velikana.
Ide vreme ali rana U srcu nam ostala je, — Jugoslaven svakog dana Svom Heroju pozdrav šalje:
Oj ti tužni dane oktobra deveti,
Zar si mor’o one glase nam doneti? Zašto vreme nisi prestalo da tečeš Kad nam više Vođe povratiti nećeš?
Nema više Kralja najvećeg na svetu! Poginu nam Soko u ponosnom letu Nestade nam Vođe, hrabrog Heroja Kakvog neimade država nikoja.
Sada, Kralju dragi, s nebesne visine, Svrni pogled povrh naše Otadžbine,
I poslušaj glase što gromovno ore, Kada braća složna kuneći se zbore:
—	Makar svi se na nas podignuli vrazi Niko neće našoj odoleti snazi!
Jer imamo vojsku ■— hrabre Sokolove, Sve junake slavne — borce i lavove.
Što u Tebi gledaće do veka Naše zemlje najvećeg čoveka.
Koj’ je proš’o klance jadikovce Gdeno vuci goniše mu ovce.
Ali koji narod ujedini U slobodnoj ovoj Otadžbini,
Koju vekom čuvat hoće znati Braća Srbi, Slovenci, Hrvati:
Vekom ćemo čuvat delo Tvoje I jedinstvo branit braće troje.
Sledit stope Tvog Prvenca Sina Znaće složno cela otadžbina.
Jer si stvar’o slogu miliona Od Balkana pa do Albiona.
Trebao si biti ear Balkana Pravi uzor Kralja Velikana.
Pao jesi ko Mučenik pravi Herojskoj se dovinuo slavi.
Makar mrtav vekom ćeš živeti Dok je slavi Slava u pameti.
Dokle bude i jednog Hrvata I Srbina jedne majke brata Živeti će na Te uspomena U srcima svih Jugoslovena.
Svi smo spremni za Dom život dati Kada i Ti mir životom olati.
Zato Tebi verni smo do groba.
Za slobodu umret svako doba.
Danas deca jedne majke slave Složna srca zavet će da stave:
Tvoj amanet vek će čuvat znati: Složna braća Sloven^SrbsHrvati.
Nek Ti spomen doveka se slavi. Mučeničo i Vitezu pravi!
To je poklik Tvojih Sokola Odsvud i iz Generalskog Stola. —
MARIJANA ŽELJEZNOVA-KOKALJ, Ljubljana:
TI VELIKI NAŠ KRALJ
Ti veliki naš kralj, naš Mučenik, ti v zgodovini najsvetlejši lik, si večji kakor faraon, si večji kakor Cesar in Napoleon.
Ti oče naš, državnik in vodnik, srce imel si zlato, bil si dober, junaški, plemenit.
Zdaj tebe ni...
Deveti je oktober ...
Ta dan s strahoto je ovit, tedaj za nas si) dal ti svojo kri, da z njo skoval bi boljše dni in z zarjo vidovdansko osrečil bi zemljo jugoslovansko.
Tvoj narod pa ni sam.
Oplenac mu je božji hram,
kralj — Petrček — četudi še otrok -—
je tvoj porok,
da Jugoslavija je čvrsta,
ker čuva z njim sokolov jo junaška vrsta.
ЂУРА Ж. ЧОЛИЋ, војник, Ресан:
БОЛНА JE ГОДИНА OBA
Ова година нам je пуна тешких дана — Срца су нам тужна — вазда уплакана. Увек ало he на нас, никад, никад добра, Па тако и лане деветог октобра.
Па хоће ли икад ти дани да прођу? — Када ће се срду излечитп pana?
Хоће ли нам когод повратити Вођу — Александра дичног, храброг всликана?
Ta нам боља срца никад не нролази;
Да л’ je може когод са груди да реши?
Ту he рану моћи само да утеши Млади Краљ наш Петар, кад буде на снази.
Марсељски нам нуцањ још у срцу јечи У грудима нашим болно нам одзвања. Народ у храм хрли, моли се и клечи, Тонови се чују тешког уздисања.
Година je прошла, али црна, тешка Живот нам je теко жалосно без Њега. Неста Неимара, неста благог смешка, Клонула je рука Његова витешка.
ЈОВАН ВЛАХОВИЋ, Фоча:
ДЕВЕТИ ОКТОБАР
Девети октобар je дан наше велике туге и жалости,
Дан тешког неизмерног бола свога.
To je дан нагаег сећања на трагични догађај недавне прошлостн,
— Када изгубисмо милог Краља свога.
To je дан, који нам велику тугу и бол у срцу зададе.
— Са црним плаштем у души.
To je кобни дан, у ком живот Витешког Краља паде,
— И његове идеале сруши.
To je дан, у ком се сваки Југоеловен с болом ceha,
— Свога Краља Мученика.
To je дан, у чијем Храму хиљаде упаљених свећа,
— Горе испред Његовог лика.
To je дан, који ее неће никада заборавити лако,
— Дан вечног помена,
To je дан, кога he се с болом туге и срца свако,
— сећати кроз вечна времена.
FERDO PAVEŠIĆ, Šaraj evo:
CONFITEOR
Mnogo sam ljubio, beskrajno volio	Volio sam	mora, poljane i gore
i velike boli sam u sebi skrivao,	i zvijezde	sam neba tiho poštivao,
život me je mučio, kidao i bolio,	ljubio sam	azur probuđene zore,
vazda sam maštao, odviše snivao.	života ni mladosti nisam uživao.
A]l padoše sanje, krasni ideali i život i sreća i ljubav i sve, padoše iz mladosti presveti oltari, pa sva moja mladost pjesme su te.
OPOMENA
Čujte me, vi mračni i izdajnički Jude,
Što digoste ruku protiv rodne si grude
I	što nam pletete mrežu nesreće i zala. Nećete nikad srušiti naših ideala.
Jer u ime Njegove Svete Žrtve Mi ćemo l’jevati krv i brojati mrtve.
Naša je mišica i dalje silna i jaka,
A mi vrijedimo više od trideset srebrnjaka. Stoga ruke -k sebi dušmani prokleti,
Dok vam se budućnost skora ne osveti Za zločinski podvig na marseljskom tlu
I	dok ne načini kraj i vama i zlu.
Stojte izdajice, zločinci, piroklete zvijeri. Doskora proći ćete kroz zagrobne dveri! Naći će se i za vas Poncije Pilat,
Naći će se i za vas, vjerujte, dželat.
Jer u ime Njegove Svete Žrtve Mi ćemo lijevati krv i brojati mrtve.
IVO MAJCAN, Gospić:
NA STRAŽI
Ко suze stene našega mora, Sokole! stražu čuvaj i pazi, da nam dušman svetinjo ne gazi i med’ nas ne ubaci razdora!
Miran, ali spreman na sve budi, neka uvide sve mračne duše da se svetinje naše ne ruše mržnjom i zlobom suludih ljudi.
Gnezdo svoje čuvaj od zaraze: trutove, moljce — tamani, gazi — i svu gamad koja puzi i plazi teiraj sa čiste sokolske staze!
Kada nam redovi čisti budu, kada svest, sloga njima zavlada ojačaće naša snaga mlada i obezbedit rođenu grudu.
Др. B. B. РАШИЋ, Београд:
ПРИ РАЗВИЈАЊУ
Ево ти, брате, Заставе свете,
Прими je, носи, — дичи се њом!
Да се под њоме скупљају чете Соколског духа и снагом свом!
Ha копљу стоји знамење свето:
Нам Соко мио, срчан и знан,
С нама да увек, —- готов је,- ето,
Разгони тмине н носи дан!
Тробојку гледај, — читај шта пише:
За Веру, Дом и Краља евог!
Слободом, братством Соко нам дише, — И на том путу води нас Бог!
COKOJ1CKE ЗАСТАВЕ
Подипш Стег нам! Ми ћемо главе Са пуним срцем да јекне јек: Хај’те са нама н <таре славе, Сложно еви с нама у нови век!
Кликнимо Роду: с нама je слога! Напред са нама, — ближа te чае! Ширимо руке за брата свога,
Да брат у брату нађе свој спас!
Снажн се, јачај, Соколе мили! Иетином, правдом увек и сад!
Н братском моћи браћу осили, — Да буде Словенство најјачи град!
Заетаво света, љубим те, мила!
С тобом ћу с тобом од срца евог! Развиј се, силна, — јачај нам крила)
II	Здраво да си! С нама je Bor!
JOSIP POSLEK, župnik, Lukovdol:
SVOJA KUĆICA — SVOJA SLOBODICA
Drž’ se, brate, svoje kuće, Što ju imaš ne od juče.
Drž’ se svojeg rodnog Doma U njem srećan potpunoma. Posteljica u njem meka U noć tebe uv’jek čeka.
U njem ima uv’jek rada, Nema zime, nema glada.
U njem svak te prima rado Bilo staro, bilo mlado. Kudgod iš’o, kuda poš’o:
U svoj dom si dobro doš’o. Nakon posla teška gruba Tebe čeka vjerna ljuba, Željkuju te dobra djeca Ko kumira, kao šveca.
Želj kuje te mati stara Materinskog puna žara.
Imaš blaga i ovaca,
A po malo i novaca.
Kraj svog vola, konja plugal Čemu biti tuđi sluga?
Kraj svog polja, vinograda Čemu tražiš drugdje rada? Doma dosta i za gosta A ti drugdje gladan posta.
Zašto gubiš mlade dane Kazajući tuđe strane? Popravljaj si svoje pute Ne obijaj tuđe kute.
Drugdje trošiš mlade dane I bez rada i bez hrane Dok si tuđu zemlju rova’ Ostao si i, bez krova.
Dok si drugdje dero pluća Pfopala je tvoja kuća.
Ti si hteo zidat dvore A sad želiš kruha kore. Mislio si biti gavan,
A sad pust je dvor i tavan.
Gradio si kule zrakom Bio si za novac lakom.
Sad bez novca i bez blaga Ostavi te tvoja snaga.
To je tvoja Amerika Našeg roda čemerika.
Dok si drugdje isk’o sreću Pustio si doma veću.
Ost’o si za poslovicu Za stid i za rugalicu.
Zato bar Ti, Soko-brate, Ne zapuštaj kuće zlate! Ostani na rodnoj grudi,
Tu se muči, tu se trudi.
Radi noću, danju radi Pa se neboj nikad gladi. Biće svega, biće hljeba Koliko ti čega treba.
Ljubi svoju Otadžbinu L’jepu našu Kraljevinu Čuvaj zemlju najmiliju: Našu svu Jugoslaviju!
CACA, Beograd:	SOKOLOVA	ČEŽNJA
Sokole dični, kud hitaš tako?
Zastani malo, odmori krila; — Oko je tvoje mutno od tuge Što ti se jadnom na srcu svila. —
—	»Oko mi mutno, jer sve je tuđe, Željno je ono svojih planina,
Jer nigde niko ne pruža nama Slobodu onu što domovina.
Ja tamo žurim da što pre stignem, Da srcu svome ublažim тапе, Umorna svoja odmorim krila,
U miru srečno proživim dane.
Tamo je ljubav, ja tamo letim, Tamo ću naći podneblje drago,
I gnezdo rodno, što vazda beše Sokolu svakom najveće blago.«
A. FRANCEVIĆ, Ljubljana:
DANES ČIL — JUTRI GNIL
Pesem zvonov na vseh vernih duš
Videl si svetovno klanje: top ti bruha na vse kraje, strojnica nemilo žanje, poleg nje stoji Smrtnjak in povelja naglo daje:
Prej junak — zdaj mrlak.
Kosa po ravnini reže, bilke vele in zelene neizbežno vse doseže, spretno vodi jo Skelet le po taktu misli ene:
Danes cvet — jutri zmlet.
Enodnevnic roj se zgrne preko mlake, preko vrta.
»Za vas sonce se ne vrne!« zapreti jim čuden Krst in posmešno še zaškrta: Danes čvrst — jutri prst.
Šumo si gojil ponosno, kar usoda jo zaskoči: skrči jo požar ne-sprosno, da ostane skromen log in te vedno bode v oči:
Včeraj bog — zdaj ubog.
Zračnik se presrečen čuti, ko nad zemljo žurno pluje, a v naslednji že minuti trešči ga na tla Perun, da se žalostno sesuje:
Prejle lunj — zdaj si skrun.
Linorez. (Ing. arh. O. Gaspaii)
»Pomlad že prišla bo	ko te bodo djali
ko te na svet’ ne bo	v to črno zemljo.«
RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA
KAREL ROSENSTEIN, Jesenice:
ZGODBA O TINETU
(Dalje.)
• 2.
Minula so dolga leta. Tine je doraščal v mladeniča. Ko je izpolnil dva* najsto leto, se mu je uresničila srčna želja, vpisal se je namreč v sokolsko društvo. Ko je prvič stopil v sdklolsko telovadnico, je bil silno presenečen. Namesto Sokolov, kakršne je videl na sliki in kakršne si je sam naslikal v domišljiji, je našel v telovadnici dolgo vrsto dečkov, med katere so ga postavili. Potem so to dolgo vrsto razdelili na več manjših vrst, katere so vodili Sokoli, kakršne je videl na sliki. Sprva ni razumel, zakaj je samo toliko odraslih Sokolov, drugo so pa sami dečki, kalklršen je on. Šele'pozneje je zvedel, da je to samo moški1 naraščaj in da imajo odrasli Sokoli telovadbo posebej. Tine je torej stal v eni izmed vrst in vodnik jim je 'kazal .razne igre, ki so bite zelo zabavne, a Tineta vendarle niso zadovoljite. Kako naj se veseli in raduje pri igri s popolnoma neznanimi deoki? Nikogar od njih ni poznal. Nikdar ni še imel nobene družbe, vedno je bil sam in tako mu je tudi najbolj prijalo. Nikdair ni iskail sosednjih dečkov, ali silil v njihovo družbo. Hudobni so bili in so ga pretepli, kadar je prišel na dvorišče. Izogibali' se jih je, če se je te mogel. Sedaj pia pride nenadoma med toliko dečkov, ki so mu popoU noma tuji. Nekatere izmed1 njih je poznal po obrazu, al vedel ni, kako jim je ime in kje so doma. Dečki se med igro niso dosti zmenili zanj, le kadar je po nerodnosti padel ali se spotaknil, so se mu pritajeno muzali. To ga je seveda zelo žalilo in najraje bi se bil razjokal. Saj to niso Sokoli, si je mislil, poredni dečki so kot vsi dragi. Ko mu je neki porednež nastavil nogo, da je padel, je hotel ves rdeč od jeze zapustiti telovadnico, a vodnik vrste je porednežu naložil kazen, Tineta pa potolažil in mu rekel, naj nekoliko po* trpi, da se ga dečki navadijo, potem bo kmalu bolje. Tine je ostal v telo* vadnici, ko je videl, diai je vodinik pravičen in dober. V njega je dobil zaupanje in nameril se je le njega poslušati in ubogati. Vendar je odšel od prve telovadne ure zelo mešanih občutkov. Všeč mu je bila telovadnica, ugajale so mu razne igre, zadovoljen je bil z vodnikom, samo do dečkov ni imel zaupanja, ker je misilH, da so vsi hudobni. Ko je prišel domov, ga je mati vprašala, kako se mu dopade telovadba. Žalosten ji je odgovoril, da mu vse ugaja razen dečkov, ki so hudo poredni. Mati ga je potolažila, da ne sme takoj obupati in da gotovo niso vsi dečki hudobni. Ko se miu bodo privadili, mu ne bo nihče storil nič hudega.
Drugo telovadno uto ni bilo dosti bolje. Telovadili so na orodju. Tine je bil silno neokreten. Nobene vaje ni mogel narediti. Z začudenjem, skoro z zavistjo je gledal na dečke, ki so z lahkoto delali vaje, ki so se mu zdele skoro nemogoče. Bolelo ga je, da moira biti ravno on najslabši, a obupati
ni hotel. Obljubil si je, dia jih bo na vsak način dosegel, da se mu ne bodo vedno smejali. Pazljivo je gledal vodnika, kako je naircdil vajo in toliko časa jo je 'poskušal, dokler se mu naposled ni posrečila. Tako je šlo od’ ene telo* vadmc ure do druge. Na vse načine je slk.ušal doseči spretnost ostalih dečkov, a ni mu uspelo. Spoznal je, da je treba dosti truda, preden se pri telovadbi doseže kak uspeh. Z dečki ni dosti občeval. Kmalu jih je spoznali po imenih, a govoril je z njimi le kar je bilo- najbolj potrebno. Dečki so se nekaj časa smejali njegovi neokretnosti, a so ga kmalu pustili pri miru, ko so videli, da je' resen in miren, kot malokdo izmed njih in ko eo videli, da si prizadeva v vsaki stvari doseči ostale. Tudi vodnik ga je imel rad, (ker je bil! poslušen in mu ni delal preglavic kot mnogi drugi.
Komaj je minulo leto dni, že je bil Tine v prvi vrsti, kjer so bili samo najboljši telovadci. Z neprestano vajo in pridnostjo je kmalu dosegel ostale dečke, v nekaterih stvareh jih je pa celo prekašal. Zato so> ga počeli spošto* vati in če je v igri kaj predlagal, je veljala njegova. Ni se podil po telovadb niči pred telovadbo ali po njej. Od telovadbe je hodil siam naravnost domov, ne da bi se podil po cesti ali se prerival z dečki. Do tovarišev je bil dober in rad jim je pomagal, če je bilo v njegovi moči. Pa tudi obnašanje njegovo se je v marsičem izprem-enilo. Nič več ni imel onega plahega nastopa; v očeh, ki so se mu še vedno rade zasanjale v daljavo, v njih mu je večkrat za* svetil ogenj, ki je pričal, da se je Tine v marsičem izpremenil in da ni več oni pohlevni, boječi deček, ki bi se ustrašil že nekoliko gršega pogleda. Sedaj se je znal Tine postaviti. Bil je večji kot drugi1 dečki in telovadba mu je vlila v ude moči, da se ni nikogar zbal. Če ga je kdo razžalil, se ni jokal kot včasih. Poredneži, ki so mu radi nagajali zaradi zavisti, ker jih je nad* kriljeval v telovadbi, so imeli pred njim strah in pustili so ga lepo v miru. In smeh, ki ga Tine prej skoro ni poznal, mu je vednoi pogosteje zaigral na ustnicah. Rad se je razgovarjal z resnimi in mirnimi tovariši in vedho pogo* šteje je iskal njihove družbe. Toliko let ni imel nobenega tovariša, sam se je potikal po skrivnih gozdnih stezah, sedaj je pa začutil potrebo, da gre med tovariše, se z njimi iporazgovori, se pozabava in se nato vesel1 in živahen vime domov. Posebno do nekaterih tovarišev je čutil veliko nagnjenje, z njimi je najraje kramljal, z njimi je hodil od telovadbe dtomov, njihove družbe je iskal v dolgočasnih nedeljskih popoldnevih.
Telovadnica mu je postala poleg temne podstrešne sobice drugi dom. Tja se je zatekal, kadar ni bilo doma matere, vsak drugi dan je hodil k telovadbi, v sokolskem domu je poslušal predavanja, gledal gledališke pred* stave, v knjižnici je dobil knjige, iz katerih je šele spo-znall vzvišenost Tyr* ševih naukov, v sokolskem domu je dobil vse. Vedno bolj se je navezal na telovadbo in na tovariše, s katerimi se je v telovadnici seznanil in zdelo se mu je, da bi za ves dematr ne zapustil telovadbe in sokolskih tovarišev.
(Dalje prihodnjič.)
DESANKA KESER, Karlovac:
SELO U NAŠOJ KNJIŽEVNOSTI
U našoj književnosti obrađeno je selo mnogo više nego grad, što je sasvim razumljivo, pošto su večina naših književnika radili i živeli na selu. Selo je nepresušni izvor pomlađivanja grada, ono je 'bliže prirodi nego grad, zato i oni književnici koji opisuju selo osećaju bolje i intimnije prirodu nego oni književnici, koji opisuju grad i njegov život. Prirodu može opisati samo onaj, koji je pravi umetnik, nju može samo on osetiti onakovu kakova je u punom svom sjaju i veličini. Umetnik je slobodan u stvaranju kao i priroda što je slobodna. Otuda je u toj vrsti književnosti više vedrine i svežine. Ona je vedra i sveža kao što je vedra i sveža mladost seosike devoj* ke, kada бе otrgne iz kola i zajapurenim obrazima drhće od snage lepote i života; ona je tužna, vrlo tužna, kao što je i onaj život i umiranje nesrečnih i bednih ljudi, koji nam znojem lica i krvlju svojom tope i sve nas hrane. U toj književnosti su mnoge istinite radosti naše, mnoge i istinite boli naše. u njoj je ljubav i mržnja, mladost i umiranje naše.
Ta književnost je ogledalo seljaka našega. U njoj su zastupani svi kira= jevi naši: Ćipikov Dalmatinac, Kačičev Bosanac, Kozarčev Slavonac, Veseli* novićev Mačvanin i t. d., i t. d. — Svi su oni krv naše krvi s istim vrlinama i manama, samo što žive drugim životom, samo što ih druge nevolje tište. Kod istih sticajem prilika, svaki će od njih zapevati gromko, zacviliti ljuto i narugati se jetko. Život ih sve zavija, nekoga više nekoga manje, nekoji se odhrvaju i traže lepšu stranu života, drugi iznemogli prigibaju šiju i snose jade, teške i mučne jade paćenika. Sve pak skupa čini celokupno jedan narod s oba naličja iako težak, a ono pošten i svetao.
Da spomenemo samo nekoje pretstavnike te književnosti, o njihovim karakterističnim odlikama ipisanja o selu i njegovu životu i običajima.
Uzmimo ili bolje rečeno, počnimo sa Đurom Jakšićem, koji u lirskom raspoloženju, s romantičnim duhom orta banatsko selo, koje on voli, prika* zujući jadan i mučan život, pritisak nad seljakom s izvesnim osećajem u borbi seljaka za nacionalnu i socijalnu borbu. U njegovu pričanju proovla= đuje pesnička krasnorečitost. Naročito od realista se ističe Milovan Glišić, koji pod uticajem ruskim, kao dete još priraslo za selo, opisuje savremeno selo srbijansko — stavljajući se u službu političkih i socijalno satiričkih ideja. On opeva i žigoše pokvareno činovništvo, naročito zelenaše i kaišare od kojih on brani seljaka koga voli srcem i dušom. On slika stvaran život pričajući glatko, jasno i prijazno, unoseći u svoje pričanje vedru šalu i srdačan humor.
Lazarevič Laza slika seljaka i selo, varoš i varošane, Mačvu i Šabac idealistički i sentimentalno unoseći u svoje pričanje samog sebe, ćelu svoju slovensku osetljivu dušu. On je branio patrijarhalne porodice, morališe i u čas je šušti optimista. On kažnjava porok i slavi pobedu dobra u isti čas. On oseća život i ume da preda čitaocu živo i tečno s toliko umetničke lepote i spisateljske veštine, s toliko sklada i opažanja.
Ivo Ćipiko, koji opisuje daMatinski kraj uz Petra Kočića, koji opisuje Bosnu, pretstavlja nam odlična pretstavnika opsivanja sela. Prvi i drugi uzimlju u zaštitu seljaka, prvi je zaljubljen u njega kao u more koje opisuje više i lepše nego itko u našoj književnosti, a drugi je pun životne snage i nacionalne energije kao što su i gore i brda bosanska puna života, koja on opisuje tako krasno.
U Kočićevim pričama oseća se razbuktala i rascvetala priroda, oseća se ritam života punog planinske svežine i mladićkog poleta. Kočić je osim toga borben, smeo i buntovan duh, on traži pravdu i slobodu seljaka pot« plaćenog od tuđina.
Savezna takmičenja u odbojci. Dne
13 oktobra bila su u Beogradu savezna takmičenja u odbojci. Takmičili su članovi i muški naraštaj, te članice i nara-štajke. Vodili su savezni načelnik br. dr. A. Pihler i savezna načelnica s. Skalar. Učestvovale su najbolje vrste članova iz župa: Ljubljana, Zagreb, Beograd, Kragujevac, Sarajevo i Split; najbolje vrste članica iz župa: Maribor, Beograd, Zagreb i Sarajevo. Muški naraštaj bio je zastupan s najboljim vrstama iz župa: Zagreb, Beograd, Tuzla, Kranj i Kragujevac, a ženski naraštaj iz župa: Celje, Osijek, Kragujevac i Zagreb. Svega je nastupilo 124 takmičara i takmičarki u 19 vrsta.
Konačni uspeh članova je: 1 mesto Ljubljana sa 4- 194 — 61 = + 133 točke,
II	mesto Beograd sa +193 — 82 = +111 točaka, III mesto Zagreb sa +144 — 90 = +54 točke, IV mesto Kragujevac sa + 126 — 138	- —12 točaka, V mesto Sa-
rajevo sa +95 — 144 = —49 točaka i VI mesto Split sa +63 — 150 = —87 točaka.
Naročitu pozornost obratio je na sebe sa svojom lepom igrom naš muški i ženski naraštaj. Muški naraštaj plasirao se je ovako: I mesto Beograd sa +160 — 21 +139 toč., II mesto Tuzla sa +115 — 96 — +19 toč., III mesto Zagreb sa +85
— 97 = —12 toč., IV mesto Kranj sa +87 — 102 = —15 toč. i V mesto Kragujevac sa +72 — 103 = —31 točka. Ženski naraštaj igrao je vrlo lepo, a mesta su podeljena ovako: I mesto Celje sa +87
— 50 = +37 točaka, II mesto Osijek sa +84 — 52 = +32 toč., III mesto Kragujevac sa +72 — 71 = +1 točka, IV mesto Zagreb sa +37 — 90 = —53 točke.
Članice su osvojile ova mesta: I mesto Maribor sa +90 — 28 = +62 toč., II mesto Beograd sa +74 — 67 = +7 toč., III mesto Zagreb sa +50 —• 81 = —31 tcčka, IV mesto Sarajevo sa +50 — 90 = —40 točaka.
Uspesi ovih takmičenja potpuno zadovoljavaju, a naročito nas vesele uspesi naših naraštajaca i naraštajki, koji pokazuju sve veće zanimanje za ovu lepu granu te-lesnog uzgoja u našem Sokolstvu.
*
Posle ovih naših domaćih takmičenja održana su istog dana posle podne takmičenja za prvenstvo Saveza slov. Sokolstva. Na ovim takmičenjima učestvovale su vrste jugoslovenskog i češkoslova-čkog Sokolstva te bugarskih Junaka.
Najpre je igrala jugoslovenska i bugarska muška vrsta. Naši su pobedili u prvom setu sa 15:9, a u drugom sa 15:7. Nato su nastupile naše i češkoslovačke članice. Pobedile su Čehoslovakinje i to u prvom setu sa 15:7, a u drugom sa 15:1. U trećem takmičenju nastupila je muška vrsta češkoslovačka i bugarska. Pobedili su Čehoslovaci u prvcm setu sa 15:2, a u drugom sa 15:5. Kao poslednji takmičili su Čehoslovaci i Jugosloveni, a pobedili su Čehoslovaci u prvoj igri sa 15:5, a u drugoj sa 15:7.
Soko na Jadranu br. 9—10, glasilo naših jadranskih župa Split, Šibenik-Zadar i Sušak-Rijeka posvetio je svoj zadnji dvobroj XI olimpijskim igrama, koje će se održavati naredne 1936 godine u Berlinu. Broj je ilustrovan brojnim slikama i crtežima. U njemu je sadržano sve ono što mora da zanima svakog koji se zanima za telesni uzgoj i povest i značenje olimpizma; naročito je važan i za naše Sokole, koji se spremaju da naredne godine na ovom svetskcm poprištu mere svoje snage i prikažu telesno - uzgojni sustav Sokolstva, odnosno Tiršev sustav. U ovom svečanom broju upoznaćemo se s najistaknutijim ličnostima olimpijskog pokreta, koji su napisali naročite članke za ovaj naš poznati sokolski časopis. Olimpijski deo »Sokola na Jadranu« uredio je naš poznati sokol-
ski radnik brat Hrvoje Macanović, a članke su napisali ovi poznati stručnjaci i pobornici olimpijske ideje: Comite Baiilet Latour (Comt Baje Latiir), Brisel; Avery Brundage (Evri Brendedž) Nju Jork; prof. dr. Franjo Bučar, Zagreb; Chr. Busch (Kr. Buš), Etlingen; Baron de Coubertin (baron Pjer de Kuberten), Ložan; dr. Carl. Diem (dr. Karl Dim), Berlin; Miroslav Dobrin, Zagreb; dr. Gerhard Krause, Berlin; Hrvoje Macanović, Zagreb; prof. Alfred Schiff (Šif), Berlin; Trygve Utheim (Trigve Uthajm), Oslo.
Ovi su nam pisci jamstvo, da je ovaj broj na odličnoj visini i da preporučuje sam sebe.
Ovom svečanom broju »Sokola na Jadranu« cena je 5 Din, a naručuje se kod Sokolske župe Split. Toplo preporućamo.
XI olimpijske igre u ВегЦпи 1936 god.
Lani je na svečan način proslavljena 40-godišnjica osnivanja modernih olimpijskih igara. Baron Pierre de Coubertin (Pjer de Kuberten) nije mogao sebi ni zamisliti, kada je predlagao', da se po uzoru klasičnih grčkih olimpijskih igara uspostave periodičke utakmice najboljih amaterskih na-tecatelja, da će njegova misao tako brzo i tako potpuno osvojiti svet. Danas svi vidimo ogromni opći i posebni sportski uti-caj olimpijskih igara.
Taj se uticaj osetio na mnogim i raznim područjima.
Glavna težnja plemenitog osnivača modernih olimpijada bila je, da najlepšu i najaktivniju mladost svih naroda i svih kontinenata skupi na jednoj miroljubivoj i otvorenoj utakmici, na kojoj će se sinovi raznih rasa i kultura upoznati, međusobno omeriti, jedni od drugih naučiti ono najbolje i najvrednije, i stvarati tako duh međunarodne solidarnosti i razumevanja. To je viši, posredni cilj olimpizma.
Neposredni cilj osnivanja modernih olimpijskih igara bio je napredak agoni-stičkog sporta, produbljenje studija, usavršavanje sredstava modernog telesnog odgoja. Moderne olimpijske igre trebale su da posluže čim savršenijem odgoju zdrave, sposobne, borbene i aktivne nove generacije. Direktno kod onih, koji sudeluju na olimpijadama, a indirektno kod svih onih, koji i najmanje dodu u uticaj tog velikog svetskog pokreta, koji je danas posle sama
4	decenija snažno organizovan u 60 država.
Još nešto važna: olimpijske igre, kao i sve druge sportske utakmice uspešno su
sredstvo ne samo međunarodnog odgoja, već naročito nacionalnog odgoja. Za vreme, pre i posle igara, napori za što bolji uspeh na tim najvažnijim i najlepšim sportskim utakmicama uzbude zanimanje svih nacija, i svih pripadnika tih nacija u jednoj posebnoj sada već dobro poznatoj groznici konstruktivnog nacionalizma. Olimpijske igre su postale velika škoda nacionalnog kolektivizma.
I mnogo drugih materijalnih koristi ima čovečanstvo od olimpijskih igara. Priređivači olimpijskih igara (ranije privatna inicijativa, a danas posredno same države) velikim svojim planovima i pothvatima razgibaju sav privredni život nacije. Prirediti danas jednu olimpijadu znači i mobilizaciju velikih sredstava, gradnju skupih, ali trajnih i korisnih stadiona, ulepša-vanje i preudešavanje prestolnica, usavršavanje prometa, svih javnih funkcija i čitavog pogona. To delovanje olimpijskih igara nije glavno, ali zato nije manje važno! A priliv stranaca, i veliki glas što ga sedište jedne olimpijade stekne kod milijuna ljudi, velika je i realna korist od olimpijada.
*
Sudelovanje Jugoslavije na XI olimpijskim igrama u Berlinu je za sada sigurno u ovim sportskim granama:
atletika, hrvanje, mačevanje, streljanje, ciklizam, kanoistika, plivanje, boks, gimnastika, veslanje, jahanje.
Otvoreno je pitanje nastupa Jugoslavije u modernom peteroboju, dizanje utega, nogometu, jedrenju i košarci (koju u sokolskim društvima vrlo dobro igraju). Sigurno je, da Jugoslavija neće nastupiti u hokeju, u polu i u rukometu.
Planovi su Jugoslavenskog olimpijskog odbora, da na olimpijskim igrama 1936, koje su zbog blizine Berlina Jugoslaviji najpovolnije za brojno i potpuno sudelovanje Jugoslavije, pošalje čim više jugo-slovenskih natecatclja, kako bi obogaćeni iskustvima te priredbe mogli ubrzano da podignu stepen svih grana jugoslovenskog sporta. Sledeča olimpijada biće verovatno u Tokiju, pa će taiko naši takmičari 1940 godine imati vrlo malo prilike, da se takme na toj olimpijadi, vrlo skupoj za naše prilike.
Trošak za svakog natecatelja na berlinskoj olimpijadi poprečno će biti 3000 Din. Dakle, za 60 do 80 jugoslovenskih takmičara trebaće do četvrt milijuna dinara.
Jugoslavenski olimpijski odbor je sve-stan teškoća s kojima će se morati boriti da skupi toliku svotu, ali veruje da će ju-goslovenski sportisti sami, a naročito brojne hiljade prijatelja sporta u Jugoslaviji, pomoći »olimpijski fond« i tako omogućiti potpun i jak nastup Jugoslavije na olimpijskim igrama u Berlinu 1936 godine.
Zato kupujte »Olimpijski znak« po
5	dinara u korist »olimpijskog fonda«.
»01ympia 1936«. Naš poznati sokolski radnik Hrvoje Macanović iz Zagreba napisao je i dao u štampu svoju petu knjigu. To je prvo delo o olimpijskim igrama na našem jeziku, pod naslovom »01ympia 1936«. Obuhvaća 150 stranica, bogato je ilustrovano sa 60 slika i 6 tablica. Donosi sve podatke o olimpijskim IV zimskim igrama u Garmiš-Partenkirhenu i o XI letnim igrama u Berlinu 1936 godine. Pisac je posetio ove godine nekoliko puta u novinarskom poslu velike građevine i borilišta na kojima će se održavati sjajne međunarodne utakmice, i to opisuje u svojoj knjizi uz tačan službeni raspored svih do-gođaja, sve tehničke, stručne i opće raspise. Prikazuje cilj i načela modernih olimpijada, povest, donosi priloge osnivača i vođa olimpijskog pokreta. Ova je knjiga potrebna svakome, koji želi da poseti te igre, ili da ih preko novina i radia prati. Preporučamo tu knjigu. U pretplati je cena 30 Din. Narudžbe na brata H. Maca-novia, Zagreb, Medulićeva ulica 18 a.
ZA SALU
Lečenje. Lekar: »Vama je potreban odmor; najbolje je da se odlučite za dulji put po moru. Možete li to načiniti?« — Bolesnik: »Ja mislim da mogu. Ja sam, naime, drugi kormilar na velikom brodu, pa smo se baš prekjuče vratiti s dvogodišnjeg putovanja po južnim morima.«
Ispravka. »Je li istina da ste rekli da sam ja blesavac?« — Istina jeste — ali — ja to nisam rekao.«
Na sudu. Sudac: »Što? Vi poričete što ste već jednom priznali?« — Optuženik: »Svakako. Moj me je advokat ubedio da sam nevin.«
Pitanje. »Ja bih te, tatice, nešto pitao.«
—	Samo guči hrabro, golube moj!« — »Kada ti usnu noge, zatvoriš li onda i svoje kurje oko?«
Junački otac. Frane: »Jao, tata, ja se toliko bojim zubnog lekara.« — »Pa kako se možeš tako bojati! Još nisi dobro seo na stolicu, i već je zub vani.« — »Jesi li ti, tato, dao vaditi koji zub?« — »Koji zub? Na stotine, dragane moj!«
I opet lečenje. Lekar: »Uzmite od ovog leka po jednu žlicu svako jutro, pre nego idete u kancelariju. Ali nemojte zaboraviti da ga valja svaki put dobro promućkati!« — Bolesnik: »Ne bojte se, ta ja se vozim svaki dan autobusom u kancelariju.«
Šofer i pešak. Šofer: »Što, sto hiljada hoćete za nogu što sam Vam je pregazio? Mislite li Vi da sam ja milionar?« — Pešak: »A Vi možda mislite da sam ja stonoga!«
Višak mržnje: »Vaš sused je bio još na obali, kad ste Vi palii u vodu. Zašto niste vikali u pomoć?« — »Volim da se udavim pre nego dobije ovaj ugursus odlikovanje za spasavanje.«
Dobar stražar. »No, kako se poneo vaš ćuko kod provale?« — »Sjajno, nije ni izlazio iz svoga skrovišta što je bila i njegova sreća, jer bi mi inače provalnici tu skupo-cenu životinju ukrali.«
Datum. »Pa kada misliš da sam ja to Tebi obećao?« — »Bilo je jednog između obadva zadnja dana u februaru!« — »Ha-haha, što buncaš! Februar uopšte nema zadnja dva dana.«
Jadni pretci. »Ne razumem, kako su mogli naši pretci da žive bez telefona, elektrike i radia!« — »Pa nisu ni mogli, ta svi su umrli.«
Velikodušnost. »Vi ste, mladiću, meni spasli život. Drage volje bih Vam dao 50 Din, ali imam uza se samo 100 Din.« —»Ne smeta, skočite još jednom u Savu, ja ću Vas opet izvući iz vode. pa nećemo biti jedan drugome ništa dužni.«
Novine. »Ima li, Petre, štogod novo u novinama?« — »Jok, brate, uvek jedne te iste stvari, samo se događaju uvek drugim ljudima.«
Prefrigana Anka. Ankica je dobila bon-bonijeru, punu najfinijih bonbona. Ponudi redom sve tetke, ali one, naravno, ne uzmu ništa. »Anice,« vikne majka, kad ona već hoće slavodobitno da odmagli s punom bonboni j erom, »Anice, zar ujaka nećeš da ponudiš?« — »Neću,« odgovori mala odrešito, »on će da uzme!«
Iz uredništva
Na dan Svih svetih seti se, dragi sokolski naraštaju, svih umrlih dragih s kojima si u srodstvu, pokojne sokolske braće i sestara, seti se svih onih nebrojenih junaka, koji su izgubili svoj život u svetskome ratu za oslobođenje i ujedinjenje> naše domovine. Pohodi njihove grobove i okrasi ih ovećem. Iskreno poštovanje prema pokojnicima treba da se tog dana odrazuje u srcima sokolskog naraštaja.
*
Kako »Sokolić« izlazi koncem svakog meseca, umoljavamo braću saTad-nike i sestre saradnice, da pošalju svoje rukopise, koji su aktuelni za naredni broj, pravovremeno uredništvu »Sokolića«.
*
Pozivamo sve sokolske jedinice, a naročito svu braću i sestre, da pridobiju čim više pretplatnika na »Sokolić«. Svako sokolsko društvo, svaka sokolska četa te svi naraštajci i naraštajke moraju biti pretplaćeni na »Sokolić«.
Svi Sokoli su dužni da podupiru i šire svoju sokolsku štampu i da redovito podmiruju pretplatu.
Rešenja iz 8-9 broja „Sokolića44
Prva križanka. — Vodoravno: 1. Drač, 4. Pisa, 7. godec, 9. ta,
11. pot, 12. na, 13. ела, 15. mah, 16. Ida, 17. ker, 18. Aca, 20. dob, 22. ha,
23. Oto, 25. do, 26. Škoda, 28. teta, 29. Arta.
Navpično: 1. dete, 2. Ag, 3. Čop, 4. pet, 5. I. C. (Ivan Cankar), 6. Alah, 8. Don, 10. Anica, 12. narod, 14. Ada, 15. med, 18. ahat, 19. sto, 21. boza, 23. Oka, 24. oda, 26. št., 27. ar.
Druga križanka. — Vodoravno: 1. srd, 4. Vis, 7. Kazan, 10. od,
12. nas, 13. ко, 14. rep, 16. Lot, 17. Vukovar, 18. bik, 19. ban, 21. en, 22. oje,
24. ni. 25. (pleme, 27. Kot, 28. ali.
Navpično: 2. RK, 3. dan. 4. vas, 5. in, 6. kor, 8. Zagorje, 9. kot, 11. Devin, 13. koran, 15. puk, 16. Lab, 18. beg, 20. Nil, 22. Olt, 23. Ema, 25. Po, 26. el.
Magična križaljka
(Zlatko Veritas, Sarajevo.)
Vodoravno i uspravno: 1) Prezime čuvenog hrvatskog pesnika iz prošlog veka imenom Fran (»Tamara«). 2) Ital. gram. član. 3) Pokaz. zamenica. 4) Kupalište (češki). 5) Rimska božica mira. 6) Jantar. 7) Stari divljački narod. 8) Grad u Rusiji na -reci Oki. 9) Ostali. 10) Lat. prijedlog.
Rebus	Rebus
(Zlatko Veritas, Sarajevo)	(Zlatko	Veritas,	Sarajevo)
Ičti = s-^A U = 0 = KvK
1	nm 7	2 nm 8	3 3-tll nm 9	4 m	5	6
				10	mi nm