UDK 821.163.4(497.6).09"1878/1918"
Stijn Vervaet
Univerzitet u Gentu (Belgija)
»NAŠ CAR IMA ZA SVAŠTA ZAKON« KOLONIJALNA MODERNOST I NACIONALNI IDENTITET U BOSANSKOHERCEGOVAČKOJ KNJIŽEVNOSTI AUSTROUGARSKOG RAZDOBLJA1
Ta članek raziskuje narativno konstrukcijo nacionalnih identitet in recepcijo družbene modernizacije v bosensko-hercegovski književnosti v avstroogrskem obdoblju (1878-1918). Na primerih iz del Edhema Mulabdica, Petra Kočica, Svetozara Corovica in Radovana Tunguz-Perovica Nevesinjskega, razlaga, zakaj je za nekatere bosanske pisatelje prav razprava o družbeni modernizaciji ključnega pomena za »obstoj nacionalne identitete« etnične skupnosti, s katero se identificirajo. Prav tako dokazuje, da so modernizacijski procesi v delu številnih bosensko-hercegovskih pisateljev poistoveteni s specifično kolonialno politiko, ki jo je dvojna monarhija izvajala v deželi.
The article examines the narrative construction of national identity and the reception of social modernization in Bosnian literature of the Austro-Hungarian period (1878-1918). Based on the examples from works by Edhem Mulabdic, Petar Kočic, Svetozar Corovic, and Radovan Tunguz-Perovic Nevesinjski, the author explains why many Bosnian authors consider the discussion of social modernization of key importance for the »survival of national identity« of the ethnic community with which they identify. It is also argues that the modernization processes in works of many Bosnian authors is tantamount to the specific, i.e., colonial, policies, carried out by the Dual Monarchy in Bosnia and Herzegovina.
Ključne besede: bosensko-hercegovska književnost 1878-1918, postkolonijalne študije, modernizacija, nacionalna identiteta
Key words: Bosnian literature 1878-1918, post-colonial studies, modernization, national identity
1 Uvod
okupacija Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske (1878) značila je za stanovništvo ove bivše osmanske pokrajine pravi kulturni preokret. Ubrzo nakon uspešnog okončavanja tromesečnog rata protiv bosanskih ustanika, austrougarske vlasti su počele da grade puteve, pruge, fabrike, škole i zatvore, da bi krajem 1881. uvele i obaveznu vojnu službu. Medutim, suprotno slici koju je Dvojna monarhija u to vreme širila o sebi i o svojoj »civilizacijskoj misiji« (civilizing mission, up. Okey 2007), austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine nije predstavljala antropofilsku inicijativu milosrdne velesile, zabrinute za dobrobit stanovništva jedne pogranične osmanske provincije. Naprotiv, Austro-Ugarska je u Bosni nastojala da konsoliduje svoju moc i uspostavi
1 Ova studija napisana je kao rezultat istraživanja koja je autor mogao da sprovede zahvaljujuci stipendiji Fondacije za naučna istraživanja Flandrije (FWO - Vlaanderen / Research Foundation - Flanders). Autor se želi zahvaliti i dr Vladimiru Zoricu, koji je čitao i komentarisao jednu raniju verziju ovog rada, na njegovim korisnim primedbama.
hegemoniju nalik kolonijalnoj sili. (Donia 2007). Kada je reč o modernizaciji koju Monarhija sprovodi u Bosni, ne mislim samo na materijalnu i tehničku modernizaciju zemlje (industrijalizaciju, urbanizaciju, moderniju infrastrukturu i brže komunikacijske mogucnosti^), ni na kapitalističko preuredivanje mahom feudalne ekonomije i strukture društva. Mislim takode na nastanak novog društvenog poretka, zasnovanog na sistemu zakona i novog poimanja vlasti. Umesto pukom fizičkom silom, moderni državni aparat nastoji da svoje podanike disciplinuje, kontroliše i podreduje pomocu so-fisticirane mreže kasarni, sudova, vaspitnih i kaznenih zavoda, i njima svojstvenim dis-kurzivnim praksama. Novo funkcionisanje moči podrazumeva jedan drugi, panoptički nadzor nad pojedincima i istovremeno proizvodi novu, modernu subjektivnost. Poste-peni prelaz zapadnoevropskih društava u 18. i 19. veku na ovakav društveni poredak i funkcionisanje moči sjajno je opisao Michel Foucault. (Foucault 1975). Ovaj prelaz na moderni društveni poredak se, medutim, u Bosni i Hercegovini dogada upravo dolaskom Austro-Ugarske i uspostavljanjem njene u velikoj meri birokratizovane uprave.2 Ovi materijalni i društveni modernizacijski procesi postaju omiljena, ali ujedno i veoma kontroverzna tema u bosanskohercegovačkoj književnosti toga vremena.3
Književni tekstovi tog vremena mogu nam pružiti uvid u svu kompleksnost ove društvene (kolonijalne) modernizacije, jer, kako piše Ania Loomba,
[_] literary texts do not simply reflect dominant ideologies, but encode the tensions, complexities and nuances within colonial cultures. Literature is an important »contact zone«, to use Mary Louise Pratt's term, where »transculturation takes place in all its complexity«. Literature written on both sides of the colonial divide often absorbs, appropriates and inscribes aspects of the »other« culture, creating new genres, ideas and identities in the process. Finally, literature is also an important means of appropriating, inverting or challenging dominant means of representation and colonial ideologies. (Loomba 2000: 70-71)
Na primerima iz dela Edhema Mulabdiča, Petra Kočiča, Svetozara Coroviča i Ra-dovana Tunguz-Peroviča Nevesinjskog, ovaj članak ispituje narativnu konstrukciju nacionalnih identiteta i recepciju modernizacijskih procesa u bosanskohercegovačkoj književnosti austrougarskog razdoblja. Pokušaču da objasnim zašto mnogi bosanski pisci smatraju da je od ključnog značaja za »opstanak nacionalnog identiteta« etničke zajednice sa kojom se identifikuju upravo rasprava o društvenoj modernizaciji. Takode, pokazaču da se modernizacijski procesi u delu nekih bosanskih4 pisaca poistovečuju sa specifičnom, kolonijalnom politikom koju je Dvojna monarhija sprovodila u toj zemlji.
2	Naravno da je i Osmansko carstvo počev od 1839, u okviru Tanzimata, preduzelo korake da modernizuje svoj državni aparat, po ugledu na zapadnoevropske države. Medutim, u Bosni i Hercegovini su se begovi, smatrajuči da reforme ugrožavaju njihov ekonomski povlaščen položaj, žestoko usprotivili sprovodenju Tanzimata, tako da je po tom pitanju bilo postignuto veoma malo. (Malcolm: 1994: 119-130)
3	Kasnije če ova problematika zauzeti centralno mesto u Andričevoj književnoj prezentaciji austrougar-skih vremena. O tome videti Milutinovič 2004.
4	U skladu sa danas u svetu i u Bosni i Hercegovini prihvačenom praksom, pridev bosanskohercegovački ili bosanski ne podrazumeva religiozni, etnički ili nacionalni identitet, več upučuje na teritorijalnu pripadnost Bosni i Hercegovini, dok se pridev bošnjački u ovom tekstu koristi kao nacionalni označitelj za pripadnike (i književnost) etničke grupe koja se u SFRJ zvala (bosanski) Muslimani.
2 »Za dobrobit nacije«: Mulabdicevo Zeleno busenje
Mulabdiceva knjiga Zeleno busenje (1898) i Osman-Azizov nešto ranije objavljen roman Bez nade (1895) prvi su bošnjački romani, i iz tog razloga savremena bošnjačka kritika ih smatra kamenom temeljcem moderne bošnjačke književnosti. (Rivzic 1994: 200-234) Pokušacu pokazati da svojom tematikom i načinom pripovedanja Mulabdicev roman zaista odgovara ključnoj ulozi koju je Benedict Anderson dodelio romanu u pro-cesima zamišljanja nacionalnog identiteta. (Anderson 1993: 30) Mene ovde pre svega zanima, prvo, kako je Mulabdic, čineci muslimansku zajednicu kolektivnim subjektom jednog istorijskog narativa i ispisujuci priču o njenom kolektivnom identitetu, stvo-rio roman koji ima kako pedagoška, tako i performativna obeležja nacionalističkog diskursa kako ga definiše Homi Bhabha. (Bhabha 1994b: 139-170) Drugo, pojasnicu kako Mulabdicev roman učestvuje u raspravi unutar tadašnje bošnjačke zajednice oko stava koji treba zauzeti prema okupaciji i prema novom društvenom poretku koji je Austro-Ugarska u Bosni uspostavila.
U romanu, koji je nastao u okvirima prosvetiteljsko-didaktičke paradigme, pripo-vedač predstavlja austrougarsku okupaciju kao istorij sku prekretnicu za celu bošnjačku zajednicu. Ako možemo verovati pripovedaču, muslimanska zajednica prema tom pre-okretu treba da zauzme stav, jer je u pitanju je njen opstanak i buducnost. Pretendujuci na realistično prikazivanje istorijske i društvene stvarnosti sa naročitim naglaskom na mimesisu, sveznajuci pripovedač u stvari velikim delom propagira etičko-moralističke stavove i političke ideje samog autora. Medutim, Mulabdic u biti stvara karikaturalnu, pojednostavljenu predstavu o političkoj i ideološkoj podeljenosti unutar Bošnjaka, kao i o pripadnicima drugih etničkih grupa i njihovom stavu prema okupaciji.
Sažeto cu pokazati kako se to ispoljava u romanu preko zapleta, crno-bele karakte-rizacije likova (i simpatije pripovedača prema njima) i stereotipnih slika kako drugih etničkih grupa, tako i samog okupatora.
Priča počinje na samom početku okupacije, kad austrijska vojska prelazi Savu i približava se Maglaju, varošici u centralnoj Bosni. Uporedo s tim, pripovedač prati sudbinu jedne muslimanske porodice u Maglaju: tri sina i udovice rahmetli Omerefen-dije. Prikazujuci njihov odnos (i odnos njihovih prijatelja, komšija, itd.) prema okupaciji i njihovih avantura tokom tog burnog vremena, narator otkriva različite stavove bosanskih muslimana u odnosu na austrougarsku okupaciju, ali na takav način da je, kao što je Damir Šabotic s pravom primetio, svaki pojedinačni ideološki koncept ute-lovljen u odredenom liku kao njegovom glasnogovorniku (Šabotic 2004: 235). Ahmet, glavni lik romana, predstavljen je kao romantičarski tip koji je spreman da se žrtvuje za dobrobit domovine i nacije, a istovremeno otelovljuje epski kodeks ponašanja koji je tadašnjoj čitalačkoj publici, vaspitanoj na narodnim pesmama, bio toliko blizak. U njegovom liku se, dakle, raspoznaju dva različita diskurzivna sloja: jedan izvire iz književnih konvencija epske poezije i njenih patrijarhalnih vrednosti, a drugi proizila-zi iz nacionalističkog političkog programa, koji teži ka formiranju nacionalih država/ nacija-država.
Ahmet naglašava ne samo svoje verske dužnosti i navodno moralne obaveze prema kolektivu u ovom prelomnom istorijskom trenutku, vec i artikuliše stav o povezanosti pojedinca sa (mitskim) precima i zajednicom. Ispunjavanje njihovog amaneta podra-
zumeva ponašanje u skladu sa epskim kulturnim kodom, te se odbrana domovine ističe kao jedini moguci moralni imperativ.
Ta zašto čovjek živi? Ako živi, da se sprema za ovaj svijet pa da onda umre, kako i treba da radi pravi turčin, ima li onda boljeg mejdana od boja za domovinu, a da stečeš onaj svijet, da i svom rodu pomogneš, da - najposlije pokažeš da si potomak Hrnjica i Halila? Tako je Ahmet umovao. (Mulabdic 1991: 63)
Medutim, ovaj etički imperativ može da se isčita i kao imperativ nacionaliste, jer Ahmet napušta svoju voljenu Ajišu i, umesto nje, bira domovinu. Zato se priključuje buntovnicima koji ce se pod vodstvom Hadži-Selimage boriti protiv austrougarske vojske. Time on ilustruje nacionalističko insistiranje na ideološkoj homogenizaciji etničke zajednice, tj. da se navodno za dobrobit nacije mora zauzeti jedinstven stav prema »opasnostima koje ugrožavaju njen opstanak«. Njegov izbor jeste izbor tipskog epskog junaka, koji ide u boj umesto da ostane kod svoje voljene Ajiše5, uzvisujuci time interes kolektiva željama individua. Ali njegova konačna smrt na bojnom polju ne znači ništa drugo do žrtvovanje života na oltaru domovine, što je logičan čin na koji je istiniti patriota uvek biti spreman. U njegovom liku, nacionalistička ideologija se maskira u epski kod i kopira njegove vrednosti. (up. Šabotic 2004: 234-235, 237-238)
Za razliku od Ahmeta, Mehmed, najstariji Omer-efendijin sin, koji radi kao činovnik u sudu, ponaša se u skladu sa instrukcijama sultana koje nalažu da se mirno sačeka austrougarski okupator i da mu se ne pruža otpor. Taj stav je na samom početku romana verovatno najjasnije istakao Mehmedov kolega Numan-efendija, koji kod kajmekama okupljenom narodu kaže:
Ja mislim, braco, kad iznijet ne moremo s carskom vojskom, da ne treba da se u ludo krv proljeva? Mi se biti necemo; a pogotovo mi ovdje carski službenici treba da slušamo što nam car naš poručuje. (Mulabdic 1991: 61)
Na više mesta je Mulabdicev narator odobrio ovakav stav, bilo neposrednim ko-mentarom poput »[s]vi prihvatiše ove mudre riječi Numan-efendijine i doskora se sve razide« (Mulabdic 1991: 62), bilo raspletom dogadaja, koji ovom stavu daje za pravo, ili pak negativnom karakterizacijom pripadnika Hadži-Selim-agine vojske: »bijahu sami seljaci, sluge i cigani. [...] gradanina ni od lijeka osim Ahmeta i dvojice mu drugova.« (Mulabdic 1991: 79) Uostalom, Hadži-Selim-agina vojskaje predstavljena pre kao četa razbojnika nego kao hrabra vojska rodoljubivih junaka: da bi se snabdeli oružjem, prete muhtaru Omer-agu da im otvori ducan gde drži puške koje mu je sud dao na čuvanje. (80) Dalje, neki ustanici su, da bi se osvetili onim »murtatima i kukavicama«, hteli da zapale kuce aga i trgovaca koji su odbili da im se pridruže. (85, 87, 125) Mehmed pripada stanovnicima Maglaja koji su ostali u gradu, i koji ce austrougarskim trupama poželeti dobrodošlicu i uveriti ih da se »pravi gradani« nece buniti protiv njih. Ipak, kadija upozorava austrijske trupe da »nijesmo odgovorni za sve jer imade i u nas ludih glava pa prijete čak i nama što necemo boja!« (90)
Najmladi sin, Alija, sa ženskim članovima porodice napušta Maglaj i preseljava se na porodično imanje u Trninama. Ovaj potez omogucava pripovedaču ne samo da
5 Na jednom mestu, kad se oprašta od Ajiše, Ahmet naturalizuje patrijarhalni diskurs rodnih uloga i objašnjava joj da mu je dužnost da ide u boj: »Mi muškinje stvoreni smo da idemo u boj, da čuvamo vas, sibijan.« (Mulabdic 1991: 71)
prati okupaciju iz perspektive mirnih, ali uplašenih muslimanskih gradana Maglaja, vec i da se fokusira na život na selu i na meduetničke odnose hrišcana i muslimana. Prvi hrišcani koji se pojavljuju u romanu su »onaj naduti i podmukli« Arsen Peric, »suludi« Joso Blagojevic i Anduša, »poznata udovica, krčmarica i žena na svakakvu glasu.« Oni se »vesele Švabi, žele kraj gospodstvu turskom« i svoj jad i gnev »sasp[u] u oči njemu koji nikad nije ni mrava očepio.« (96) Oštra jezika dočekuju Mehmeda kad on iz Maglaja krece prema Trninama, da se pridruži svojima: »čini mi se, Meo, da je odzvonilo tvom sudu, vašem gospodstvu. [...] Ej, Bože, tebi vala, kad nam dode Švabo, kad nam dode babo! Nema, prode tursko, što bi, bi....« (96) Pored ovog (stereo) tipa hrišcanina koji otelovljuje mržnju prema muslimanima, postoji u romanu i drugi hrišcanski stereotip, koji takode potpuno odgovara begovskoj ideologiji, odnosno omogucava narcističko stvaranje pozitivnog autostereotipa o agi, voljenom od strane svojih kmetova. U pitanju je (stereo)tip vernog kmeta, koji ni u najtežem zlu ne napušta svoga agu, rado mu pruža gostoprimstvo, kao što to radi »čestiti kmet Lazar« i ostali seljaci koji su »dijelili tugu sa svojim agama.« (136 i sl.) Lazar je u toj meri »odan svom gospodaru« da čak i nakon smene vlasti bez kolebanja svom agi daje trecinu, spreman da trpi psovke i izrugivanje ostalih seljaka:
]bijaše usto ljudi koji napuniše seljacima uši da ova promjena i nije ništa drugo nego da se svak izravna, to seljaci mahom postaše svoji gospodari, a age se ne usudiše po svoju tretinu. Ali Lazar to ništa nije čuo, on je svoje age ljubio i štovao, a u ovo doba godine znao da se u njihovu ambaru staro izmaklo, a novo ne prispjelo, pa natovario nove šenice i dotjerao svom agi. Sve je selo graknulo na njeg, grdili ga i psovali, al' on ne obaziruci se zamače za svojim konjčetom u Maglaj. (205)
Zanimljivo je da slika austrougarskih vojnika6 takode podupire ideologiju begovata, i potpuno korespondira sa slikom koju je Austro-Ugarska o sebi širila. U romanu je Austro-Ugarska otelovljenje jedne moderne svetske sile koja ima zadatak da Bosnu i njene stanovnike, naročito muslimane, podigne na viši kulturni nivo i približi ih za-padnoevropskoj civilizaciji. Ovakvo tumačenje austrougarske okupacije bi se moglo shvatiti kao primer reakcije kolonizovanog koju je Elleke Boehmer nazvala prianja-njem idejama kolonizatora, odnosno usvajanjem njegovih pogleda. (Boehmer 1995: 105-106) Misli se na to da kolonizovani nacionalista usvaja civilizatorski pogled kolonizatora u potpunosti i želi da još vatrenije sprovede njegovu civilizatorsku misiju. Ovu težnju dobro ilustruje priča o tome kako Alija i njegov jaran Mustafa (Ajišin brat, sin Muharemage) krišom uče »švapsku jaziju« (najverovatnije se misli na latinsko, a ne na gotsko pismo) od jednog austrougarskog vojnika:
I učili su slovo po slovo, a od silne radosti ne vjerovali sami sebi da pravo čitaju, tražili ta slova na drugim stranicama, da ih poznaju, pa onda pokušavali, da ih napišu. A koliko veselja za njih kad oprezno nabadajuc slovo po slovo pročitaše prvu riječ! U isti čas i radost i
6 lako je slika austrougarske vojske uglavnom pozitivna, da cela priča ne bude previše ružičasta, Mulabdic ne propušta priliku da pokaže da i medu austrijskim vojnicima ima loših momaka. Jedan od njih zajedno sa još trojicom, silom traže pare od Mehmedefendijine porodice, im puškom prete i čak ubijaju Omerefendini-cu. Medutim, kasnije se ispostavlja da je on, »sasvim slučajno«, poreklom Crnogorac. (200) Crnogorac na kraju priče ne izmiče svojoj zasluženoj kazni, potvrdujuci poslovični red i disciplinu koji u austrougarskoj vojsci vladaju.
iznenadenje! Nekoliko časaka gledali jedan u drugog od silne radosti, onda opet listaj i traži, da još koju riječ sastave. Kad god bi začuli u drugoj sobi govor il' tutanj kakav, munjevitom bi brzinom turili knjižicu pod jastuk. nijesu mogli unaprijed znati šta bi im stariji rekli, al' znali su toliko da uče »švapsku« jaziju, pa krili to ko zmija noge. Ako bi im to oni i odobrili, bolje je da saznaju poslije kad oni nauče bar ono dokle je vojnik zabilježio. (215)
Štaviše, jedan austrougarski činovnik ce savetovati Mehmedu da pošalje svog brata Aliju »na nauku.« (226) Razgovori, koje Mehmed o tom predlogu vodi sa svojim poznanicima Mulabdicu pružaju povod da još jednom ukaže na »štetnost« ideološke podeljenosti muslimana. Jedan deo njih se, tako to barem sveznajuci pripovedač predstavlja, ne može osloboditi svojih uskih pogleda i nikako ne može shvatiti potrebu muslimana za napretkom. Da li su to slučajno isti oni muslimani, koji su i ranije mrzeli Osmanlije: »oni koji su prije zazirali od suda, prezirali Osmanlije, [...] oni sad u Švabi gledaju drugog Osmanliju«? (202) Primer muslimane, koji su predstavljeni kao kon-zervativci i verski fanatici čini Ajišin otac, Muharemaga. Kada saznaje da je njegov sin »prihvatio njihovu jaziju« (229), Muharemaga gotovo da pobesni. Mulabdicev pogled je, opet, verovatno iskazano rečima mudrog Numan-efendije: »ono što su djeca naučila njihovo pismo, a da niko nije znao, to je starješinama opomena; kad ih oni ne napucuju na nauku, djeca onda sama to čine.« (231)
I ova se epizoda završava poučnim raspletom: Alija na kraju romana odlazi da studira u Sarajevu, a Mustafa, kome njegov otac nije dozvolio da studira, propija se.
Kao što je to isticao i Damir Šabotic (2004: 241), naslov romana Zeleno busenje stoga treba shvatiti kao metaforu koja je objašnjena u poslednjem pasusu romana; Alija obilazi grobove svih onih koji su stradali za vreme okupacije: svoje majke, svoga brata, pa i spomenik palim austrougarskim vojnicima: »Sve je obišao, suzna oka, promatrao ove nevine žrtve onog vremena, sudbine, koje je sada pokrivalo zeleno busenje...« Ne samo što ce zeleno busenje pokrivati sve uzaludne žrtve otpora novom društvenom uredenju i novim oblicima života, vec ce na isti način novi sistem zameniti stari sistem i način života.
Svojim romanom Mulabdic je, naravno, u okviru vec naznačenog, prosvetiteljskog književnog modela u principu branio ekonomske i socijalne interese klase7 kojoj pripada i predstavljao njihov interes kao interes sveukupnog bošnjačkog nacionalnog kolektiva. Zanemarujuci (ili precutkujuci) socijalne i klasne razlike unutar same muslimanske zajednice, pripovedač istovremeno marginalizuje svoje ideološke neistomišljenike kao verske fanatike i konzervativce (Muharem-aga) ili im, pak, oprašta mladalački entuzijazam romantičarskih sanjara (Ahmet i njegovi drugovi), s ciljem da kreira sli-ku o homogenoj nacionalnoj zajednici, odnosno da potvrdi potrebu da ona razmišlja i ponaša se kao homogena celina.
Svojim romanom, Mulabdic je ispisao klasičan nacionalistički narativ o »sudbini« sopstvene nacionalne zajednice i njenom kretanju kroz vreme-prostor, ocrtavajuci
7 Mulabdic je, uz Mehmed-bega Kapetanovica i Safvet-bega Bašagica, pripadao sloju bogatih i obrazo-vanih muslimana koji je mogao da računa na blagonaklonost austrougarskih zvaničnika, naročito za vladanj a vreme Benjamina Kallaya u Bosni. Kallay je, naime, muslimanske begove, pogotovo veleposednike medu njima, smatrao vodecom klasom, a time i jedinim državnotvornim faktorom u Bosni. Smatrao je da treba očuvati njihov feudalni posed i rado ih je uporedivao sa svojim madarskim veleposednicima i njihovim političkim uticajem u Ugarskoj. (Kraljačic 1987: 499-508)
ujedno i pravac u kome ona treba da krene: putem modernizacije, a putokaz je, u to nema sumnje, Austro-Ugarska i njena uprava.
3 Kako disciplinovati domorodački subjekt: zakon, sud i vojska
Medutim, drugi bosanskohercegovački pisci, pogotovo srpski, predstavljali su naglu modernizaciju zemlje kao nešto kobno, pogotovo njen negativan nusprodukt - austro-ugarsku birokratiju. Za razliku od Mulabdica ili Osman-Aziza, oni modernizaciju koju Austro-Ugarska u Bosni sprovodi nisu ni najmanje shvatali kao društveni napredak, iako su se slični procesi nesumnjivo odvijali i u susednoj »slobodnoj državi« Srbiji, koju su bosanski Srbi toliko idealizovali od kad je počela razvijati svoju državnost. Naročito je zanimljiv njihov odnos prema onom aspektu austrougarske uprave koji je, kao što je vec označeno, podrazumevao i odredeno »disciplinovanje« stanovništva putem zakona i institucija gradske uprave, suda, zatvora i vojne službe.
Vec u prvoj Kočicevoj priči, Tuba, tema vojne službe biče predstavljena u izrazito negativnom svetlu. čim knez deli »pozovke« za regrute, celo se Kočičevo selo mal-tene zavija u crno:
Cijelim selom obladala žalost. Nigdje se ne čuje pjesme. Samo što gdjekad tužno odjekne ona soldačka:
Mislio sam da me ženi babo, Ali me je oženio Švabo -Oj, devojko, draga dušo moja, Oj, devojko, draga Maro moja! Itd.
Kad su istom počeli primati soldate, narod ih je ispračao kao u rat. Po varošima se moglo vidjeti kako se majke sa sinovskim odijelom po blatu valjaju i lupaju očajnički u prsa. Da ti je srce od kamena, morao bi pustiti suzu nježnog saučešča. (Kočič 1967a: 39-40)
Nakon što njen voljeni Blagi umre za vreme vojne službe u Gracu, Tuba nariče »Najo dra-gi, ume-me-te nas Gra-a-ac!« (Kočič 1967a: 51) Njen plač nas podseča na kletvu Spasenije Savine koja u istoj pripoveci proklinje Grac, kao odgovor na tvrdnju kneza da momci ne idu u Beč, več u, Bosni mnogo bliži, Grac: »E, jes', Grac mu se rekne, vatra ga sagorela!« (Kočič 1967a: 40)
Radovan Tunguz-Perovič Nevesinjski, pak, u prvom poglavlju svog »romana« Iz zemlje plača svesno koristi čitalačkoj publici poznatu etničku stereotipiju8, da bi napravio grotesku od austrougarske vojske i sudbine Bosanaca u njoj: preko etničkih (i rodnih) stereotipa, pripovedač svesno ide u susret očekivanjima čitalaca i njihovim patriotskim osečanjima. Pripovedač na sledeči način priča kako su dva glavna glavna junaka iz kršne Hercegovine, nerazdvojni kumovi Srbin Krsto i musliman Mujo, počeli svoju vojnu službu:
Poslije zakletve - Krstove pred krstom i jevandeljem a Mujove pred koranom i ibrikom - u kojoj su obojica pred riječima »hoču« i »vjerno« izgovarali u sebi i za sebe »ne«, nadležni
8 Zanimljivo je da če se tokom Prvog svetskog rata i nakon njega razvijati upravo stereotip o »hrabrim Bošnjacima« (brave Bosniaken) u austrougarskoj vojsci. (Strigl 2006) O stvaranju bosanskog regimenta i njegovoj ulozi tokom Prvog svetskog rata videti na primer, Schachinger 1994.
ih zajmiše s čitavom gomilom vrsnih im zemljaka, probranih momaka sve boljim od boljega, put prokletog cesarevog Beča. - Kako im je bilo služiti tudega cara od tude krvi, jezika, vjere i zakona a u tudoj zemlji - to samo njihova izmučena duša zna. Tamo ih obukoše u plave soldačke haljine, natovariše im na leda teške telecake a u ruke utrpaše puške i tesake, i stadoše ih muštrati po njemački. Sudbina slijepog mededa, koga Ciganin batinom na vrucoj ploči uči igrati, lakša je od sudbine bosanskog soldata, bar u toliko što je meded beslovna životinja. (Nevesinjski 1906: 10)
Drugi je duhoviti autostereotip, kojim pripovedač objašnjava otpor domorodaca prema modernizaciji, predstavljanje obojice Hercegovaca kao dece prirode, koja se zbog svoje divlje naravi nikako ne mogu prilagoditi krutom austrougarskom zakonu i bezdušnoj disciplini. Nevesinjski u prikazivanju ovog stereotipa poseže za metaforom neukrotive slobode, utelovljene u slici sokola kome su potkresali krila i osakatili kljun i kandže, s ciljem da ga ukrote i onesposobe za lov iprirodan način života:
čita slika dva sokola, čiju su vazdušno-planinsku slobodu okoreli bezdušnici sapeli gvozde-nim šipkama zatvorene i tijesne krletke; čija su krila nestašna dečina istrizala tupim nožicama, a čije su kukaste kljunove i oštre kandže isjekli zardali britvulini iz ruku ciftinskih rda. U hapsu su odležali po mjesec dana. Više ne. Kao novacima i gorštacima, nenaviknutim na ukrocenost i »regule«, nadležni su im pogledali za ovaj mah kroz prste i poštedeli ih od strožije kazne - kao za »prvi put«. (Nevesinjski 1906: 13)
Uporedo sa predstavom o dvojici junaka kao deci prirode pojavljuje se njihov na-vodno urodeni otpor prema nemačkom jeziku i ideja da narodska duša ne trpi strani jezik: »Sve za sve im bijaše teško učiti komandu na njemačkom jeziku. I na nju ne mogahu obiknuti nikako - je li Boga živa. Lakše im bijaše po cio dan marširati pod potupunom opremom, no tri švapske riječi izgovoriti. Naročito Mujo.« (13) Naravno, tokom vojnih vežbi i manevara u Tirolu, »Švabi [Austrijanci] i Pemci [Česi] nijesu mogli izdržati« (36), dok su se Hercegovci junački nosili sa svim teškocama. Uosta-lom, prisutan je i poseban oblik rodne ili seksualne stereotipizacije, takode vezan za predstavu o »divljem« karakteru naših Hercegovaca, a to je stereotip o kršnom, fizički snažno razvijenom muškarcu, koji je za žene druge, »civilizovanije« etnije vizuelno (i seksualno) izuzetno privlačan (što pretpostavlja da su i njihovi »civilizovani« muškarci slabiči i zato znatno manje seksepilni). Nakon opisa loše hrane u vojsci, pripovedač dodaje da to za dvojicu glavnih junaka, Muja i Krsta, nije ni bilo tako strašno, jer su svojom kršnom pojavom toliko šarmirali Bečlijke, da su ih one gostile i hranile, spaša-vajuči ih tako od gorke sudbine austrougarskog vojnika:
Sreča je po naše gorštake što ih je Bog dao gledne i naočite, te su Švabice i Madžarice pok-lapne za njima kao deca za šečerlemom. Pa koji umije, a u tom gotovo nijedan nije s raskida, taj je rdavštinu u soldačkoj hrani nadoknadavao hranjivim šniclama i masnim krmenadlama krišom po mirišljivim kujnama raznoraznih Bečlinaka. Po gotovo, da Muju i Krstu u tom nije bio krivi dio. Otud-odovud, pa se i oni prilagodiše vojničkom životu i pomiriše sa sudbinom. (Nevesinjski 1906: 17)
Cela humoristička priča o vojnoj službi dvojice Hercegovaca sastoji se od tadašnjim srpskim čitaocima opštepoznatih klišea i stereotipa, kako o austrougarskom (etničkom,
rodnom, kulturnom) Drugom, tako i o sebi.9 Uostalom, ovo prvo poglavlje se završava grotesknom scenom u kojoj naši Hercegovci tokom vojnih manevara, koje posmatra sam Car, pokušavaju - naravno uzalud - da ubiju Franju Josipa. (Vredi pomenuti da je tadašnja Srpska Kraljevska Akademija Nauka nagradila knjigu sa »480 dinara u zlatu«, što je za to vreme bila prilična svota.)
Na sličan način kao što j e Nevesinj ski tendenciozno tematizovao instituciju voj ske, Petar Kočic ce prici temi austrougarskog pravosuda u svojoj poznatoj drami Jazavac pred sudom (kao i u pripoveci Sudanije). I on ce sa puno humora (koji se, kao i kod Nevesinjskog graniči sa ironijom i sarkazmom) i pomocu raznih stereotipa ismejati austrougarsku birokratiju i kratkovidost zakona i suda, osporavajuci im svaki moder-nizacijski značaj. Nevesinjski i Kočic kao da su hteli da naglase nemogucnost da se kolonizator i kolonizovani medusobno sporazumevaju.
Kada su u pitanju slike koje Nevesinjki i Kočic proizvode o svojim »blentavim Bošnjacima«, vrlo značajnim mi se čini uvid Elleke Boehmer, koja tvrdi da »an important line of approach available to [...] native writers in search of identity was the conversion of apparent deficiencies into definitions of the self. They learned to exploit the resources of their own half-and-half status.« (Boehmer 1995: 117) čini se da kako Kočic, tako i Nevesinjski svojim narodskim tipovima nastoje ne samo da obrnu odnose moci i preokrenu austrougarske orijentalne stereotipe o bosanskom stanovništvu, vec i da prevrednuju mane svojih anti-junaka (barem, ono što bismo mi danas nazvali manama: hirovitost, nastranost, sklonost ka pijanstvu i zulumcarenju, asocijalnost, ne-civilizovanost...) u pozitivne osobine. Potvrdivanje pozitivne autostereotipije (lukavog seljaka, koji je uzor Srpstva) i negativne heterostereotipije (bezdušnog austrougarskog birokrate koji tlači Srbe) nesumnjivo je jedan od uzroka popularnosti ovog komada, koji se još i dan danas redovno izvodi u Beogradu. Kočicev komad je oštra satira koja dovodi u pitanje austrougarsku civilizatorsku priču o modernizaciji Bosne: glavni lik priče je lukavi bosanski seljak David Štrbac, koji u lokalni sud donosi jazavca koje je uhvatio na svojoj njivici kukuruza, gde je učinio veliku štetu. Na pitanje sudije, zašto je doneo jazavca u sudnicu, on odgovara zahtevom da se jazavcu sudi po akuratnom austrijskom zakonu, jer on zna da »ovaj naš car ima za svašta zakon«. On dodaje da ga činjenica da je roden »za turskog suda« [tj, za vreme osmanske uprave] ne sprečava da dobro poznaje današnji red, iako nije bez napora stekao ova dragocena znanja:
Istina bog, mnogo sam se i promučio, dok sam to sve u glavi uredio i, recemo kaz'ti, sredio... Šjedemo 'vako, ja i ona moja babetina, uveče kraj ognjišta, pa počnemo, što 'no vi velite, študijerati: ovo je, ženo, po zakonu, ovo jope' nije; ovo bi moglo biti po 'vom paligrapu, ovo jope' ne bi. I tako do neko doba noci študijeramo. (Kočic 1967b: 173)
Medutim, iza Davidovog odgovora na pitanje, zašto ga nije jednostavno ubio, izviruje realnost koja je mnogo manje ružičasta, koja vraca čitaoca/gledaoca u surovi univerzum Kočicevog seljaka:
9 I »sopstvene« žene/verenice predstavljene su u najgorem svetlu: u odsustvu dvojice junaka, Krstinoj Stoji je »neki švapski žandarm napravio dijete« (30) a Mujinu Safiru su »ukrali Šokci [Hrvati, katolici] i odveli put Mostara, tu je polatinili i jedan je od njih privjenčao za se.« (31)
[^]znam zakon, pa neču preko zakona. Neču preko zakona, pa ubij me!...Neke godine, dok još nisam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biče valjda brat ovog lopova. Uvati me carski šumar i oglobi me s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: »Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani.« E, kad ga brani, nek mu i sudi kad štetu počini! _ (Kočič 1967b: 177)
Na ovom mestu se lepo vidi pozicija mimikrije koju zauzima Kočičev lik David Štrbac: praveči se da je kao potčinjeni subjekt u potpunosti usvojio vrednosti kolo-nizatora, on svojim satiričnim podražavanjem kolonijalnog diskursa stvara nelagodu kod kolonizatora. Nalazi se tačno u oblasti izmedu mimikrije i ismevanja, u kojoj »the reforming, civilizing mission is threatened by the displacing gaze of its disciplinary double [...]« i svojim rečima i ponašanjem podstiče »a discursive process by which the excess or slippage produced by the ambivalence of mimicry (almost the same, but not quite) does not merely »rupture« the discourse, but becomes transformed into an uncertainty which fixes the colonial subject as a »partial« presence.« (Bhabha 1994a: 86) Dok mu sudski pisar pokušava objasniti da se carski zakon ne može primeniti na jazavce, David ne propušta priliku da prisutnima u sudnici otvoreno kaže šta misli o austrougarskoj upravi u Bosni. Na ciničan načinom »hvali« austrougarske zakone, koji je bio tako blagorodan prema njemu i njegovoj porodici, da ga je »on mloge bijede i nevolje oslobodio.« (Kočič 1967b: 179) Njegovog sina carstvo je uzelo u vojsku i poslalo u Grac; kad je tamo umro, carevina mu je poslala tri forinte kao novčanu nak-nadu. Nije hteo da primi novac, jer ga je, kako kaže, carevina »od napasti oslobodila«, jer mu je sin bio »naopako i zločesto momče«. Kasnije su mu poreznici uzeli i kravu, četiri koze i prase - ali, kako kaže David, ionako su mu životinje učinile više štete no koristi, tako da zaključuje sledečim rečima, koje zadržavaju onu kočičevsku nostalgiju za starim dobrim vremenima, kad su krajiški seljaci imali svega u izobilju:
Nas je, seljaka, kažem vam, ovaj slavni sud od mnogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigali bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva ko u ono staro, blentavo tursko vrijeme. Danas ne mereš videti u svijeta žirovne i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, čudevno, pametno; istina malo mršavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!... (Kočič 1967b: 181)
Komad se završava scenom u kojoj lekar, koji je došao po pozivu sudije, Davidu meri opseg lobanje, da bi ga zatim proglasio ludim - jer mimikrija je ujedno i sličnost i pretnja. (Bhabha 1994a: 86, 88)
4 Zakon i moderna administracija Okcidenta nasuprot duhovnim vrednostima Orijenta
1 Svetozar Corovič je na svoj način prikazivao posledice uvodenja kapitalizma i nemilosrdne austrougarske birokratije u Bosnu. U tom je pogledu naročito upečatljiva njegova pripovetka Ibrahim-begov čošak (1903)'0, u kojoj pripovedač pun saosečanja
10 Pripovetka je prvi put objavljena u Letopisu Matice srpske 218/2: 92-102, a nakon toga u zbirci pripovedaka U časovima odmora. Knjiga I. Mostar: Paher & Kisič 1903.
priča o sudbini osiromašenog, propalog bega Ibrahima, koji nikako ne može da se prilagodi novome vaktu, koji je i u Mostaru nastao dolaskom austrougarske uprave.
Stari Ibrahim-beg je potomak jedne bogate i mocne begovske porodice. Kako pričaju starci koji su ga još za života poznavali, njegov otac bio je
[b]irindžija u sveme!...Sidio je paši uz kolino, pa što on presudi, to je i paša presudio... Koliko je Hercegovina, gotovo sve njegovi kmetovi... Kud podi, kud se okreni, sve vidiš njegove kule i čardake, pa njegove bašče, vinograde, bostanluke, duhaništa... - Carem ga zvali! -upade berberin, utiruci ruke o bošču. - Stari ljudi, ihtijari, pa su na noge ustajali kad bi se on pomolio na svome zekanu, a pred njim četiri seiza... (Corovic 1967a: 44-45)
Medutim, pošto je sav očev imetak potrošio, Ibrahim-beg sada radi za gradsku upra-vu kao čistač čaršije i fenjerdžija. Tek što mu nije »nestalo nafake«, kao što komentarišu age u berbernici. (Corovic 1967a: 44) Jedino što mu je ostalo od očevog nasleda je kuca sa tipičnim coškom koji gleda na glavnu pijacu grada. Ovaj begov cošak za njega predstavlja pravu svetost: za njega je moralni imperativ čuvanje svoje babovine, koja ga ne samo vezuje za sjajnu prošlost njegovih predaka, vec ga i izdvaja od ostalog siromašnog sveta i dokazuje njegovo begovsko poreklo. Medutim, inženjer koji radi u upravi varoši namerava da sruši cošak, pošto je »ružan« i »smeta«. Ibrahim-beg odbija novčanu nadoknadu koju inženjer nudi za cošak, jer nece da bude »k'o i ostala fuka-ra«. Uostalom, on tu sramotu ne bi mogao preživeti: »[k]azace mu da je svoju starinu prodao Švabi za kesu groša...« (Corovic 1967a: 52) Ali, zakon je neumoljiv i ne vodi računa o ljudskim osecanjima: sutradan Ibrahim-beg mora da pripomogne u rušenju sopstvene kuce, i to pod komandom Grge, njegovog nekadašnjeg seiza (sluge), koji mu je sad nadredeni. Dolaskom Austro-Ugarske, kako nam pokazuje pripovedač, menjali su se i ekonomski, i socijalni odnosi, tako da je Ibrahim-beg ne samo osiromašio, vec je i lišen svakog vida socijalnog poštovanja. Dok ostali ruše kucu, Ibrahim-beg se gubi u svojim mislima i umire pod svojim coškom, koji se srušio na njega.
Nastanak modernosti, s njenim naglaskom na racionalnosti i funkcionalnosti, pod-razumeva i druge vrednosti, koje pripovedač prikazuje u izričito negativnom svetlu. Austro-Ugarska i njena modernizacija u ovoj pripoveci predstavljaju materijalnu korist i napredak, ali ona nema razumevanja za duhovne vrednosti koje starosedeoci najviše cene.
Suprotstavljene vrednosti Orijenta i Okcidenta Corovic ce tematizovati i u svom uspelom romanu Stojan Mutikaša, u kojem se problematizuje oportunistički mentali-tet čaršije, koji je Corovic poznavao od malih nogu. Glavni lik, seosko momče Stojan Mutikaša, uspeva da se zaposli kod jednog trgovca u gradu, gazda Sime. Naučivši od gazde Sime sve finese trgovačkog a i zelenaškog zanata, Stojan gubi poštovanje prema zajednici iz koje je potekao. Tako on postaje mocan trgovac, ali i lukav prevarant i nemilosrdan krvopija seljaka. Ceo Stojanov moralni preobražaj, koji podrazumeva i njegov promenjeni odnos prema selu prikazan je na naturalistički način. Vec na početku nam pripovedač nekako simbolično predskazuje u kom pravcu ce se duhovna meta-morfoza glavnog lika razvijati, skrenuvši čitaocu pažnju na to, kako je Stojanu »ipak drago što ce skinuti seljačko a obuci varoško«. (Corovic 1967b: 28)
Nespojivost tradicionalnih vrednosti i vezanosti bosanskog seljaka za prirodu sa »neljudskim« austrougarskim zakonima tematizuje se i kod Kočica na različitim me-stima. Kočic naročito naglašava da stvaraoci austrougarskih zakona ne mogu dokučiti samu životnu filozofiju bosanskog seljaka, te da se suština života ne može zabeležiti ili omediti zakonom. Po toj logici se ni u Jazavcu pred sudom Davidova njivica ne može precizno imenovati ili podvesti pod bilo koju zakonsku klasifikaciju: kako tvrdi David Štrbac, ona nije »ni carska, ni spa'ijska, ni Davidova« (Kočic 1967b: 178), ukazujuci na to da ona podrazumeva jednu dubinsku vezanost bosanskog seljaka za svoju zemlju i prirodu, a ona se ne može izraziti austrougarskim zakonima, koji su racionalni, ali »neljudski«.
Kočiceva pripovetka Vukov gaj (1910), slično kao Coroviceva priča o Ibrahim-be-govom cošku, problematizuje konflikt zakona i ljudskih osecanja, odnosno suprotstav-ljenost duhovnih vrednosti i vezanosti za prirodu s jedne, i materijalističku pohlepu s druge strane. Ključna u toj pripoveci je, kako sam naslov kaže, šuma koju je Vuk još kao malo dete, radeci pod najam kod Bosančica, potkresivao i čuvao kao malo vode na dlanu, te »od zakržljale šikare, koja je bila svačija i ničija, izdvajao se lagano i neosjetno gaj sa visokim i vitkim bukvama i javorima, viseci i šireci se.« Pripovedač naglašava Vukovu dubinsku vezu s prirodom: »[t]e bukve i javorovi su mu mili i dragi kao nešto svoje rodeno što mu je priraslo za dušu i srce.« Kad bi pogledao svoj gaj, tepao bi mu kao rodenom bratu ili sestri, a njegovo šuštanje mu je »uvijek dušu zanosilo i opijalo.« (Kočic 1967c: 56-57) Selo se naviklo na tu njegovu ljubav prema gaju, poštuje i njega i njegovu šumu, koja ih zimi od hlada spašava drvetom, a na prolece od glada sremušem. Vukov gaj im je »k'o svetinja jedna« (58), tako da se celo selo buni, kad sazna da je spahija šumu prodao jednom strancu, koji namerava da je poseče i proda bukve i javorove. Kako kazuje pripovedač, imitirajuci narodski govor,
Zmijanje se uzruja i uzbuni kao nikad dotada. Sa dna do dna Zmijanja odjekivahu uzvici i dozivanje: »Kauri idu da sijeku Vukov Gaj! Na skup, braco i Srbovi!« Iz sviju sela sa njiva i od kuca pohrlješe gomile uzrujanog i zaprepašcenog naroda. Ljudi bacaju kose i vile preko ramena, na djevojačkim i momačkim usnama prekidaju se pjesme, žene ostavljaju kolije-vke sa rasplakanom djecom, i sve to hrli i srlja prema Vukovom gaju, pognano nekakvom nepojmljivom i neodoljivom silom. Hrli i kulja svijet sa sviju strana, kao da iz zemlje niče i skuplja se pod Vukov Gaj. (Kočic 1967c: 60)
Dolazi do krupnog sukoba izmedu žandarske patrole koja štiti radnike, posebno unajmljene za seču šume (nijedan Zmijanjac nije hteo da učestvuje u tom bogohul-nom delu) i Zmijanjaca. Prva se strana poziva na zakon, a druga na ime Boga i Božju pravdu. (Kočic 1967c: 61) I stari Vuk, koji je pozvao narod na bunu, stradace u tom sukobu: »[g]injenike pokopaše, a Vukov Gaj počeše sjeci.« (Kočic 1967c: 62) Jasno je, koja je opcija pobedila. A ova dijametralna suprotnost dvaju svetonazora odgovara oksidentalističkom stereotipnom mišljenju o materijalističkom Zapadu, i produhov-ljenom, odnosno etički osvešcenom Istoku na koji su lan Buruma i Avishai Margalit ukazali u svojoj knjizi Okcidentalizam. (Buruma & Margalit 2004)
5 Zaključak
Bosansko-hercegovačko društvo bilo je duboko podeljeno po pitanju prihvatanja modernizacijskih procesa s kojima se stanovništvo Bosne i Hercegovine suočilo nakon okupacije, a to se ogleda i u radovima bosanskih pisaca toga vremena. Vrednovanje austrougarske uprave bilo je neposredno povezano sa vrednovanjem procesa društvene modernizacije koje je Monarhija u Bosni sprovodila. Takode, mnogi pisci su se prema ovim modernizacijskim procesima odnosili kao prema pitanju od ključnog značaja za nacionalni identitet njihove etničke zajednice. Preko svojih književnih dela oni su tražili ili davali odgovor na pitanje kako etnički kolektiv kome i sami pripadaju treba da se odnosi prema Austro-Ugarskoj kao nosiocu modernosti. Pojedini su pisci svojim čitaocima reprezentovali novi poredak (koji je, najčešce, ipak, shvacen i tumačen prilično jedno-strano) kao nešto što treba prihvatiti u ime napretka. Oni su pomocu prosvetiteljskog narativa stvorili priču o zaostalosti svoje zamišljene zajednice, te o potrebi kolektiva da se modernizuje (Osman-Azizov roman Bez nade, Mulabdicevo Zeleno busenje). Društvena modernizacija za njih ne samo podrazumeva, vec i zahteva prilagodavanje austrougarskoj upravi. lako naglašavaju da je prihvatanje Austro-Ugarske (ili bilo kog drugog »zapadnjačkog« modernizacijskog narativa koji se asocira sa njom: školovanja, zakona vojne službe itd.) bitno za celu nacionalnu zajednicu, odnosno »za nacionalnu dobrobit«, u njihovim pričama prepoznajemo diskurs elite čiji se klasni i ekonomski interesi poklapaju sa politikom kolonizatora.
Medutim, ima i pisaca koji su novi društveni poredak, a naročito novu subjektivnost, tumačili kao ugrožavanje esencijalno, primordijalno shvacenog kulturnog i nacionalnog identiteta, i stoga isticali tradicionalnije forme subjektivnosti i kolektivne identifikacije kao uzorne ili izražavali (blagu) nostalgiju za dobrim, prošlim vremenima. Jedni se, poput Nevesinjskog, sa Austro-Ugarskom obračunavaju uz pomoc rusoovske ideje plemenitog divljaka okovanog u lance civilizacije. Drugi, poput Kočica, koriste tipičnu socijalnu satiru u kojoj meta napada nije civilizacija kao takva nego društvene nejed-nakosti i izrabljivanja. Kao što sam to pokazao na pripovetkama Kočica i Corovica, ima i pisaca koji materijalnim dostignucima Austro-Ugarske suprotstavljaju duhovne vrednosti starosedelaca, čiji je moralni imperativ navodno jači od »zapadnjačkog« modernizacijskog narativa.
Literatura
Benedict Anderson, 1993: Imagined Communities. London: Verso.
Homi Bhabha, 1994a: Of mimicry and man: The ambivilence of colonial discourse. The Location of Culture. London/New York: Routledge. 85-92. — 1994b: DissemiNation: Time, narrative and the margins of the modern nation. The Location
of Culture. London/New York: Routledge. 139-170. Elleke Boehmer, 1995: Colonial andPostcolonial Literature. Oxford: Oxford University Press. Ian Buruma & Avishai Margalit, 2004: Occidentalism. The West in the Eyes of its Enemies.
New York: Penguin Books. Svetozar Corovic, 1967a: Ibrahim-begov cošak. Sabrana djela I. Sabrao i priredio Branko Milanovic. Sarajevo: Svjetlost. 44-54.
-	1967b: Stojan Mutikaša. Sabrana djela V. Sabrao i priredio Branko Milanovič. Sarajevo: Svjetlost.
Robert J. Donia , 2007: The Proximate Colony. Bosnia-Herzegovina under Austro-Hungarian
rule. Kakanienrevisited: http://www.kakanien.ac.at/beitr/falls1:udie/RDonia1.pdf. Michel Foucault, 1975: Surveiller et punir: naissance de la prison. Paris: Gallimard. Petar Kočič, 1967a: Tuba. Sabrana djela. I-III. Sabrao i priredio Todor Kruševac, Sarajevo: Svjetlost/Beograd: Prosveta, I: 23-51.
-	- 1967b: Jazavac pred sudom. Sabrana djela. I-III. Sabrao i priredio Todor Kruševac, Saraje-
vo: Svjetlost/Beograd: Prosveta, I: 171-199.
-	- 1967c: Vukov gaj. Sabrana djela. I-III. Sabrao i priredio Todor Kruševac, Sarajevo: Svjet-
lost/Beograd: Prosveta, II: 53-62. Tomislav Kraljačič, 1987: Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882-1903. Sarajevo: Veselin Masleša.
Ania Loomba, 2000 [1998]: Colonialism/Postcolonialism. London/New York: Routledge. Noel Malcolm, 1994: Bosnia: a Short History. London: Papermac.
Zoran Milutinovic , 2004: Mašina prolazi kroz Višegrad. Društvena modernizacija i književno-
istorijski modernizam u Na Drini cuprija. Sveske Zadužbine Ive Andrica 21. 101-124. Edhem Mulabdič, 1991: Zeleno busenje. Sarajevo: Svjetlost. Radovan Tunguz-Perovič Nevesinjski, 1906: Iz zemlje plača. Beograd: Geca Kon. Robin Okey , 2007: Taming Balkan Nationalism. The Habsburg 'Civilizing Mission' in Bosnia,
1878-1914. Oxford: Oxford University Press. Muhsin Rizvic, 1994: Panorama bošnjačke književnosti. Sarajevo: Ljiljan. Werner Schachinger, 1994: Die Bosniaken kommen!Elitetruppe in derk.u.k. Armee: 1879-1918. Graz: Leopold Stocker
Daniela Strigl , 2006: Schneidige Husaren, brave Bosniaken, feige Tschechen. Nationale Mythen und Stereotypen in der k.u.k. Armee. Zentren, Peripherien und kollektive Identitäten in Österreich-Ungarn. Eds. Endre Hars, Wolfgang Müller-Funk, Ursula Reber & Clemens Ruthner. Tübingen: Francke. 129-143. Damir Sabotič, 2004: Ideologija u romanu Zeleno busenje Edhema Mulabdiča. Razlika 9. 233-244.
Povzetek
Razprava raziskuje pripovedno konstrukcijo nacionalih identitet in recepcijo družbene modernizacije v bosansko-hercegovski književnosti v avstroogrskem obdobju (1878-1918). Skuša pojasniti, zakaj je za številne bosanske pisatelje razprava o družbeni modernizaciji ključnega pomena za »obstoj« nacionalne identitete etničnih skupnosti, s katerimi so se identificirali. Prav tako dokazuje, da so modernizacijski procesi v delu številnih bosansko-hercegovskih pisateljev vezani na specifično kolonialno politiko, ki jo je dvojna monarhija izvajala v deželi. Nekateri pisci so skušali predstavljati novo družbeno ureditev kot nekaj, kar naj bi njihovi bralci sprejeli in podprli v imenu napredka. Predstavljali so se kot napredni in nekateri med njimi, npr. Edhem Mulabdič, so ustvarjali pripovedništvo o zaostalosti svoje umišljene skupnosti in o potrebi po njeni posodobitvi. Po njihovem je družbena modernizacija preprosto pomenila sprejem in posvojitev avstro-ogrske oblasti. čeprav so poudarjali, da je bil sprejem avstro-ogrske vladavine (ali katere koli druge modernizacijske pripovedi, kot npr. o pomenu zahodne izobrazbe) pomemben za celotno narodno skupnost, pa v njihovih pripovedih lahko spoznamo diskurz elite, katere razredni in gospodarski interesi so se ujemali s politiko kolonistov. Drugi pisci pa so imeli novi družbeni sistem in še posebej novo subjektivnost za nekaj, kar je ogrožalo kulturno in narodno identiteto, kot je bila razumlj ena dotlej. Zato so vzpodbuj ali tradicionalnej še oblike subj ektivno sti
in kolektivnega istovetenja ali izražali določeno nostalgijo za dobrimi starimi časi. Nekateri med njimi kot npr. Radovan Tunguz-Perovic Nevesinjski so obračunavali s Habsburško monarhijo s pomočjo ideje o plemenitosti divjega, uklenjenega v civilizacijo. Drugi, npr. Petar Kočic, so izkoristili značilno družbeno satiro, s katero pa niso napadali civilizacije kot take, ampak družbene razlike. Kratke zgodbe Petra Kočica in Svetozara Corovica predstavljajo drugo interpretacijo modernizacijskih procesov, ki jih je uvedla Avstro-Ogrska, ki dokazuje nosilcem zahodnjaške ideologije, da so bile moralne vrednote avtohtonih Bosancev vredne več kot pripovedi o zahodni modernizaciji.