DAVID ALBAHARI
Indijanac na
Olimpijskom
trgu
Rano popodne, u centru grada, put mi preprečuje pijani Indijanac. Prvo mi zatraži sitninu, a kada ga odbijem, ponudi da mi proda marihuanu. Otvara dlan i pokazuje bedan smotuljak. U sred dana, naravno, izgleda mnogo veci. Ka-žem mu šištavim glasom, da je skloni, i lice mu načas postaje ostro, ali onda namigne i gurne travu u džep. I dalje, medutim, stoji ispred mene ne pokazujuči ni najmanju namera da se pomeri, a ako se ja pokrenem, on če me preduhitriti, z^am, mogu da osetim da za njega ne postoji nista više osim iščekivanja mog pokreta. čak i ako ustuk-nem, naci če mi se iza leda. Dok me pita da li sada mogu da udelim malo sitnine, lice mu ponovo postaje mekše. Kažem da nemam sitninu, ali da sam spreman da mu dam dvadeset dolara ukoliko mi ispriča neku priču koju je čuo od svojih starih. Dugačka je to rečenica, a ja je izgovaram polako, prateči kako se prvo nedoumica, potom sumnjičavost pojav-ljuju u njegovim očima. Predlažem da odemo do Olimpijskog trga i tamo sednemo na klupu, i odmah polazim, ali on još okleva da se pomeri, dovoljno dugo da ga očešem laktom. Sada si me gurnuo i nikad više, kaže Indijanac, je li jasno?
Sodobnost 2001 I 39
Indijanac  na  Olimpijskom  trgu
Klimam glavom, ali on traži da izgovorim reči naglas, i ponavlja to sve dok ne kažem: Jasno. U redu, kaže Indijanac, idemo sada na Olimpijski trg. Prelazimo na drugu stranu ulice. Pitam ga kako se zove, i zamišljam imena poput Orlovog Pera ili Besnog Konja. Džon, kaže Indijanac. Ne pita me kako se ja zovem, ali ipak mu kažem: Ljubomir. Kakvo ti je to ime? pita Indijanac. Onaj koji voli mir, kažem, Indijanac odmahuje glavom. Niko ne voli mir, kaže, to su priče za malu decu. Sležem ramenima; oko nekih stvari ne vredi se prepirati. Približavamo se zalagaonici. Pred ulazom stoje dva Indijanaca, i Džon se odvaja od mene, prilazi im u blagom luku. Načinim još tri—četiri koraka, onda se zaustavljam. Izlozi zalagaonice zaštičeni su gvozdenim rešetkama. Gledam izložene predmete: kožnu fotelju na kojoj počiva izvezen jastuk, stonu lampu, bicikl, rukavicu za bejzbol. Kada se okrenem, vidim da me sva trojica Indijanaca posma-traju. Džon i dalje govori, premda ne mogu da ga čujem, i onda oni počinju da se smeju. Pretvaram se da me zanimaju kišobrani u izlogu, ali osječam kako mi obrazi gore. Kada se ponovno okrenem, nema nijednog od njih. Osvrčem se na drugu stranu, gvirim kroz staklo u unutrašnjost zalagaonice, čak podižem pogled prema nebu. Nastavljam dalje, prolazim pored parkirališta, obilazim ženu sa kolicama za bebu, i tu, na travnjaku koji okružuje trg, spazim Džona. Ponovno je sam. Pomalo se njiše, uprkos raširenim nogama, i maše mi. Gde si dosad? pita me. Pazljivo ga razgledam, pokušavam da utvrdim da nije u pitanju neka prevara, možda brat blizanac. Da li se medu Indijancima uopšte radajo blizanci? Džon, ovaj koji je preda mnom, ima veliki mladež iza desnog uha, i ma koliko se trudim, ne uspevam da se prisetim tog mladeža iza uha onog Džona. Doduše, on je hodao pored mene s desne strane, i ako sam mu uopšte pogledao u uho, onda je to bilo levo a ne desno, ali siguran sam da to nišam uradio, jer sam oduvek smatrao da zavirivanje u nečije uši predstavlja grub, nasilan čin protiv privatnosti. Mladež iza Džonoveg uha vidio sam samo zato što mi je Džon, kada sam mu prišao, okrenuo leda, govoreči: Da nademo neko zgodno mesto, i za to vreme, dok je stajao ispred mene a ja nemočno podizao pogled uz njegova široka pleča i snažan vrat, pogled mi je pao na mladež, delimično sakriven Džo-novom kosom, crnom kao zift. Ne znam staje zift, priznajem. Leto je i Olimpijski trg pun svetlosti. Fontana prska usred
Sodobnost 2001 I 40
Indijanac   na   Olimpijskom  trgu
plitkog veštačkog jezerceta. Posvuda, na travi i kamenim pločama, leže ljudi. Džon me vodi prema jednoj od klupa bliže vodi. Dok sedamo, pitam ga kako je onako nestao ispred zalagaonice. Nišam ja nestao, kaže Džon, nego si se ti izgubio. Pokušavam da protestujem, ali ne dolazim do reči. Nije to nista neobično, kaže Džon, večina ljudi se stalno gubi, a mnogi se nikada ne pronadu. Spusta dlanove na kolena. Ovaj svet je vraški klizavo mesto, kaže Džon, i ako ostaneš bez oslonca, ko zna gde češ završiti? Ne može svako da bude orao, je li tako? Potvrdno klimam glavom, premda uopšte ne razumem o čemu govori. Možda je ipak trebalo da mu udelim malo sitnine i da ga pustim da ide s milim Bogom? Možda još uvek mogu to da uradim, i da onda hitro predem preko trga, prodem pored gradske večnice i udem u zgradu biblioteke? Ne možeš kaže Djon, jer imamo drugačiji dogovor, a da li znaš šta se dogada onima koji ne poštuju dogovore? Gledam ga u neverici. Ponovno se nalazi z moje desne strane, tako da ne mogu da proverim postojanje mladeža iza njegovog desnog uha, ali zato sada na levom obrazu vidim tri uporedna plitka ožiljka, trag kakve kandže ili pijanog pada na žičanu ogradu, što bi, s obzirom da to nišam ranije zapazio, moglo da znači da pored mene sedi treči Džon. Da, kaže Indijanac, svaki čovek postoji u bezbroj primeraka, ali samo mali broj ljudi uspeva sve da ih drži na okupu. Večina hoda haotično svetom dok se sasvim ne raspu, dok ne izblede iz postojanja kao odraz na uskomešanoj vodi. A oni koji ne poštuju dogovor, pitam, šta se njima dogada? Džon se okreče i pazljivo me posmatra. Bolje da ne znaš, kaže, bolje da ne znaš.Sležem ramenima; oko nekih stvari ne vredi se prepirati. Uostalom, došao sam ovde zbog priče, zar ne? U tom ^lučaju, kažem, možemo da počnemo. Indijanac je, medutim, zatvorio oči. Možda spava, pomišljam, ali kad se pridignem da oslušnem kako diše, on ih naglo otvori, odskoči sa klupe i krikne. Nije to neki glasan krik, ali nekoliko glava se podiže i okreče u našem pravcu. Sta je bilo? pitam, širim ruke. Prepao si me, kaže Džon. Vrača se na klupu, seda. Ne volim da vidim, kaže, nijedno belo lice iz takve bližine. Ako uskoro ne odem iz ovog sunca, uzvračam, biče mnogo tamnije. Džon počinje da se smeje. Smeje se grohotom sve dok se ne zagrcne i presamiti od kašlja. Dva-deset dolara, kaže s licem iznad šaka na koljenima. Sta? Dogovorili smo se za dvadeset dolara, je li tako? Tako je,
Sodobnost 2001 I 41
Indijanac   na   Olimpijskom   trgu
odgovaram, ali tek kada čujem priču. Džon se uspravlja, suznih, zakrvavljenih očiju, i kaže: Bila jednom jedna žena koja se zvala Kukuruz. Niko nije znao zašto se tako zove, jer niko pre toga nije čuo tu reč. Nisu znali ni odakle je došla, a kada bi je pitali, samo bi odmahnula rukom u neodredenom pravcu i rekla: Odande. Pa, dobro, rekli su ljudi, ako je tako, neka tako bude. I tako je žena živela sa njima, i vremenom rodila dva sina. Sinovi su lepo rasli, uglavnom zbog toga što jim je majka odnekud donosila za jelo žuckasto zrnevlje kakvo niko drugi nije imao. Jednog dana sinovi odluče da je krišom prate, ne bi li doznali odakle joj ta hrana. Išli su za njom, išli, išli sve dok se nisu našli duboko u šumi, na rubu proplanka. I dok su oni virili kroz žbunje, njihova majka je skinula svu odeču sa sebe i počela da se trlja po čelom telu. Svaki put kada bi se protrljala, šaka bi joj se napunila zlačanim zrnima i ona bi ih usula u kotaricu. Sinovi su se zgrozili, pogotovo što se majka trljala i preko grudi i izmedu nogu, i dok su žurili kuči, doneli su odluku da je ubiju. Medutim, žena je znala šta oni smeraju, ali je takode znala da tako mora da bude i da nema te sile koja bi mogla da promeni tok dogadaja. Zato im je, kada je nedugo posle njih stigla kuci, rekla da zna šta su smislih, te da zna da iza leda kriju noževe. Spustila je kotaricu sa zrnevljem pored ognjišta i rekla im da podu za njom. Odvela ih je do mesta gde je tlo bilo sasvim ravno, i tu im je rekla da prvo moraju da iskopaju iz zemlje svaki koren i svaku travku koje nadu, a onda, kada je ubiju, njeno okrvavljeno telo moraju da vuku gore-dole preko tog rašči-ščenog tla. Sinovi su postupili onako kako ih je majka posavetovala. Prvo su povadili travke i korenje, potom su s noževima i sekirama u rukama nasrnuli na majku, ubili je, vezali za noge i ruke, i vukli s kraja na kraj ogoljenog zemljišta. I stvarno, gde god je majčina krv natopila zemlju, izrasla je stabljika sa dugim, uskim zelenim listovima i klipovima prepunih žutih zrna. Dok su ih brali, listovi su šuštali, a njima se činilo da čuju majčin glas. Nazvacemo ovu biljku kukuruz, rekoše oni, i tako čemo uvek znati da je to zapravo krv naše majke. Kraj priče, kaže Džon. Cekam još malo, sve u nadi da če ipak nastaviti i, napokon, pome-nuti oca. Priča bez oca je kao sonet bez rime, ali to ne govorim. Neka uverenja treba sačuvati samo za sebe. Pod-sječa me na grčke tragedije, napokon kažem. Jesi li ti iz
Sodobnost 2001 I 42
Indij a na c   na   Olimpij skom  trgu
Grčke? pita Džon. Ne, odgovaram, ja sam iz zemlje koje više nema. Indijanac polako podiže pogled prema meni. Zato se ti tako lako gubiš, kaže. Sležem ramenima; oko nekih stvari ne vredi se prepirati. I Džon sleže ramenima: Daj, onda, dvadeset dolara, kaže, pa da krenem. Vadim novac iz džepa i pružam mu dve novčanici po deset dolara. Možda bi ipak kupio malo trave? pita Džon. Na Olimpijskom trgu? U sred dana? Nikad. Kako ti drago, kaže Džon, ustaje i odlazi. Ne gledam za njim, jer znam, poučen ranijim iskustvom, da ga neču videti tamo gde to očekujem. I stvarno, samo trenutak kasnije, vidim ga na naspramnoj strani, na drugoj obali jezerceta: sedi s bosim nogama zagnjurenim u vodu, a u ruti drži smedu papirnu kesu iz koje izviruje grlic flaše. Sada je moj red da zatvorim oči. Sto i činim. Ispod kapaka, svetlih od popodnevnog sunca, umesto Olimpij skog trga nazirem ledinu na kojoj stoji žena zvana Kukuruz. Maše sinovima i poziva ih da nasrnu na nju, i onda im, posle prvih udarca, pokazuje naka bolja mesta na svom telu. Sinovi ponovno nasrču, i majka ih podstiče probranim reei-ma, koristeči svaku priliku da im pomiluje mišice ili provuče prste kroz kosu. Krv šiklja iz njenog tela, iz brojnih rana, i sinovi opet zamahuju, još snažnije, još složnije, a majka se smeši i suze radosnice slivaju joj se niz obraze. Preterao sam sa tim suzama, znam, ali verujem da če Džon razumeti. Onda otvaram oči, ustajem i ulazim u kukuruzno polje koje je prekrilo ceo trg.
'
Sodobnost 2001 I 43