Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postoječe arhivske zgrade
JovAN P. POPOVIČ, Mr.
Raniji, direktor Arhiva Jugoslavije, stan Beograd, despota Stefana 34/IV. e-mail: cucapopovic@ptt.rs
Legal and Archival Regulations on Building a New Archival Facility or Adaptation of Existing Ones
ABSTRACT
Work in archival field is a complex, sensitive, responsible, and above all professional, especially with users of the archives. The author presents a topic with an objective - how to prevent. Specifically, he wants to remind and inform all employees in the archives on the necessity to respect the applicable provisions of laws and regulations, those regulating the construction or renovation of existing archive buildings, as well as those regulating the protection of archives, particularly during research, pointing out specific examples of abuses in the use of archival material kept in archives. Omissions and errors may be equally made by both employees working in the archives, and users of archives. People have different mental and moral characteristics, which define a person as different - distinctive, even unique. Each authority can be abused, regardless on motive - to cause damage or to gain an interest for themselves or the third party. Legislative, ethics, morality, law and justice must be respected. Access to the archives by researchers requires a suited area designed and constructed or adapted for that purpose (reading room), fully covered with "electronic devices", which will reduce the possible abuse by researchers. From the initial design, during construction works up to finalization, the obligation of securing the safety of area for the use of archival materials must be constantly present.
Regolamenti legali ed archivistici nella costruzione di nuovi edifici per archivio o per l'adattamento di
edifici gia esistenti
SINTESI
Il lavoro nel campo archivistico e complesso, sensibile, responsabile e soprattutto professionale, specialmente nel rapporto con l'utenza. L'autore presenta un argomento con un obiettivo - come prevenire. In particolare, vuole ricordare e informare tutti quelli che lavorano negli archivi della necessita di rispettare le applicabili disposizio-ni, leggi e regolamenti, quelle che disciplinano la costruzione o la ristrutturazione di esistenti edifici per archivio, nonche quelle che disciplinano la protezione degli archivi, in particolare durante la ricerca, indicando esempi specifici di abusi nell'uso del materiale archivistico conservato negli archivi. Omissioni ed errori possono essere ugualmente fatti sia da dipendenti che lavorano negli archivi che da utenti di archivi. Le persone hanno diverse caratteristiche mentali e morali, che definiscono una persona - distintive, addirittura uniche. Ciascuna autorita puo essere oggetto di abusi, a prescindere il motivo - di provocate un danno o per acquisire un interesse per se stessi o il terzo. La legislazione, l'etica, la morale, il diritto e la giustizia devono essere rispettati. L'accesso agli archivi da parte dei ricercatori richiede uno spazio adatto progettato, costruito o adattato a tale scopo (sala let-tura), completamente ricoperta di "dispositivi elettronici", che ridurra l'eventuale abuso da parte dei ricercatori. Dal progetto iniziale, durante i lavori di costruzione fino alla conclusione, l'obbligo di garantire la sicurezza della zona per l'utilizzo di materiali d'archivio deve essere costantemente presente.
Zakonska določila in arhivski predpisi o izgradnji nove ali adaptaciji obstoječe arhivske zgradbe
IZVL^EČEK
Delo na arhivskem področju je zapleteno, občutljivo, odgovorno ter zahteva pri delu s strankami profesionalnost. Avtor predstavlja temo, katere namen je, kako preprečiti. Posebej želi opomniti ter podučiti vse zaposlene v arhivih o pomembnosti upoštevanja zakonskih določil, ki se nanašajo na izgradnjo ali obnovo obstoječih arhivskih zgradb, kakor tudi pravil, ki se nanašajo na zaščito arhivov, posebej gradiva v uporabi. Pri tem izpostavlja določene primere zlorab pri uporabi arhivskega gradiva, ki ga hranijo v arhivih. Tako zaposleni v arhivih kot uporabniki gradiva delajo napake. Ljudje imajo različne značajske in moralne karakteristike, ki določajo osebo kot drugačno - posebno, celo edinstveno. Vsako avtoriteto je mogoče zlorabiti - ali z namenom škodovati ali za dosego lastne koristi oziroma koristi tretje osebe. Potrebno je spoštovati merila, moralo, etiko, pravo ter pravico. Primeren dostop raziskovalcev do arhiva zahteva primeren prostor zasnovan in zgrajen ali prilagojen za ta namen (čitalnica), popolnoma opremljen z 'elektronskimi napravami', ki zmanjšujejo možnost zlorabe gradiva s
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
strani uporabnikov. Od prvotne zasnove takšnega prostora pa vse preko gradbenih del do njihovega zaključka je v prvi meri potrebno upoštevati obvezo do varne uporabe arhivskega gradiva.
Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske zgrade
ABSTRAKT
Rad u arhivskoj delatnosti, a naročito u sferi koriščenja arhivske grade je složen, osetljiv, odgovoran, a pre svega i stručan. Autor obraduje temu koja ima za cilj uputni - preventivni karakter. Naime, želi da podseti i upozna pre svih zaposlene u arhivima da su u obavezi da poštuju i primenjuju odredbe zakonskih i podzakonskih propisa,kako onih koji se odnose na izgradnju ili adaptaciju postoječih arhivskih zgrada, tako i onih koji bliže ureduju zaštitu arhivske grade, naročito pri koriščenju, ističuči konkretne primere zloupotrebe pri koriščenju arhivske grade pohranjene u arhivima. Propuste i greške mogu jednako da čine kako zaposleni u arhivima, tako i korisnici arhivske grade. Ljudi su različiti. Umna i moralna svojstva poseduje svaki čovek. Ta svojstva se razli-kuju, što ih i čini različitim - osobenim, pa i posebnim. Svako ovlaščenje može da se zloupotrebi bilo da se drugom nanosi šteta, bilo nepravda, a onaj ko ga zloupotrebi ostvaruje za sebe ili za neko treče lice interes. U pomoč se moraju pozivati normativizam, etika, moral, pravo i pravda. Kod uslova za koriščenje arhivske grade, čiji je preduslov dobro isprojektovani i izgradeni odnosno adaptirani prostor (čitaonica) mora biti u celosti „pokriven elektronskim uredajima", čime če se smanjivati jedana od mogučih zloupotreba od strane istraživača. Od idejnog projekta, tokom gradnje do finalizacije radova, obaveza sigurnosti prostora za koriščenje arhivske grade mora biti prisutna.
Uvod
Sam izbor rada ukazuje da njen autor želi da upozna zaposlene u arhivu, odnosno pre svih ruko-vodioce arhiva i upozori ih da nepotpuno poznavanje ili nekonsultovanje osnove pravnog poretka u svojim državama kod bilo kakvih investicija mora imati posledice. To se naročito odnosi na izgradnju ili adaptaciju arhivskih zgrada. Pitanje rešavanja smeštaja arhivske grade izgradnjom novog objekta ili adaptacijom postoječe zgrade mora biti regulisano samo u okviru važečih zakona i podzakonskih akata, jer bi svako suprotno ponašanje vodilo urušavanju pravnog poretka, što bi bio opasan presedan sa posledicama, ne samo po arhivsku instituciju več i samu državu.
Naime, nije sporan izuzetan značaj arhivske grade koji se po važnosti stavlja na istorijski pijede-stal ne samo u okviru nacionalnih okvira nego i u okviru saradnje zainteresovanih država u regionu.
Značaj tog pitanja, iako je izuzetno važan, ne može biti nadreden ustavnopravnim odredbama, pa je za poslove izgradnje i adaptacije novog prostora neophodno pribaviti odgovarajuču dokumenta-ciju koja se bazira na zakonskim i podzakonskim aktima i može se rešiti samo na opisan način, tj. angažovanjem svih zainteresovanih subjekata na donošenju propisa koji bi regulisali ovo pitanje na zadovoljavajuči način.
Ukazujemo i na to da je moguče da odredene države nisu na odgovarajuči način zakonski rešile smeštaj arhivske grade, imajuči u vidu njen izuzetan značaj za odredenu državu, ali se to pitanje može rešiti samo donošenjem delotvornih propisa koji bi to pitanje rešili na odgovarajuči način.
Nema nikakvih prevazilaženje ili zaobilaženja zakonskih propisa, a posebno ne tumačenja od strane zaposlenih u arhivu, čak i tamo gde postoje nedorečenosti ili pravne praznine pa i u dogovorima ili u usaglašavanjima sa organima koji odlučuju o izgradnji novog arhivskog objekta ili adaptaciji postoječe zgrade (ukoliko se ne radi o nekim tekstualnim tehničkim greškama ili nedorečenostima koji se mogu „ad hoc" rešavati). Jedino rešenje je ubrzano usaglašavanje opravdanih mišljenja arhivskih institucija sa resornim ministarstvom (najčešče ministarstvom za kulturu...) i predlaganje vladi svoje zemlje da donese izmene ili dopune odredenog broja članova zakonskog ili podzakonskog propisa, čime bi se otklonile smetnje za izgradnju novog ili adaptaciji postoječeg gradevinskog arhivskog objekta.
Prestiž, opravdanost potreba, želje, pa čak i obezbedenost novčanih sredstava i najbolje namere moraju ostati po strani.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Izgradnja novog ili adaptacija postojeceg objekta u cilju zaštite i koriščenja arhivske grade
Naime, nije sporan izuzetan značaj arhivske grade, jer nema države bez istorije, a istorija počiva na arhivskim dokumentima. Stoga se sa svih aspekata mora priči kako kod izgradnje tako i kod rekonstrukcije ili adaptacije postoječe arhivske zgrade, gde mora biti uključen veliki broj stručljaka odgovarajučih profesija i kvalifikacija, da bi se sačuvalo kulturno blago svake države ponaosob.
Ukoliko su za to stvoreni zakonski preduslovi pregaoci koji ulaze u te poduhvate moraju poči i od toga dali su uredeni način i uslovi uredenja prostora, koja je namena tog zemljišta, i time od mogučnosti uklapanja u izgradnji arhivskog objekta. Jer, kako je zemljište planski opredeljeno za različite namene postavlja se pitanje dali se u toj budučoj urbanoj sredini može uklopiti objekat javne namene te da u skladu sa zakonom može nači svoje mesto.
Cilj svakog projekta, pa i onih koji se odnose na izgradnju novih i adaptaciju postoječih objekata je civilizacijske i istorijske prirode. Naime, cilj je da se zaštiti sačuvano, da se istraži neistraženo i da se to bogatstvo istraživačima učini dostupnim za koriščenje. I sve bi se to dešavalo u institucijama kulture u novim ili postoječim, ali adaptiranim objektima za smeštaj i koriščenje arhivske grade.
U društvenim naukama je poznato da bez arhiva nema racionalne istorijske grade, bez naučne istoriografije nema održivosti istorijske svesti, a istorijska svest bi bila sastavni i prioritetni deo društvene svesti. Vrlo je opasno ako je istorija tuda, ne poznaje se ili se ne razume. Arhivi, odnosno ono što je u njima pohranjeno je vrli dokazni materijal, izvorište saznanja (čuvari pamčenja) o svim vremenskim etapama a naročito o prošlosti, čime istoriju prave skoro bezopasnom, jer je arhivska grada svedok istine.
Da arhivi ne bi bile „patuljaste institucije" - ustanove bez uslova za rad države najčešče donose propise o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanove zaštite kulturnih dobara.
Kao preduslov za rad svaka arhivska ustanova mora posedovati pre svega arhivsku gradu - objekat za smeštaj te arhivske grade, uslove za njen smeštaj i koriščenje, stručnu radnu snagu, uslove za rad, odluku nadležnog organa upravljanja za osnivanje arhiva i najzad poštovanje propisa na osnovu čega če se arhivska delatnost realizovati i postupak kako če se sve to ostvarivati.
Zakonske propise prate i podzakonski propisi, koje donose izvršni organi nadležnih skupština (državni, regionalni, gradski i opštinski).
Dva su izuzetno bitna propisa u Republici Srbiji koji regulišu pitanje izgradnje novog arhivskog objekta ili adaptaciju postoječe zgrade a to su: Zakon o planiranju i izgradnji «Službeniglasnik Republike Srbije» broj 72/2009 i 81/2009. i Zakon o kulturnim dobrima «Službeni glasnik Republike Srbije» broj71/1994. godine.
Za svaki objekat, zbog njegove namene vrlo je bitno izabrati lokaciju. Najčešče oko izbora lokacija ima dilemisanja. Na primer gde izgraditi novi ojekat u oblasti kulture. Treba se opredeliti recimo dali arhiv, biblioteku, muzej, pozorište,..treba graditi u centru grada u urbanom delu gde je dostup korisnicima prevoznim sredstvima i mogučnost snalaženja lakša, ali gde je mogučnost parking prostora uvek problem, ili na široj lokaciji grada, koji ispunjava sve preduslove za jednu takvu ustanovu, gde je obezbeden ne samo parking prostor več i svi prilazi i vidovi zaštite arhivske grade. I takvih razloga za odlučivanja je mnogo. Glavnu reč u ovim slučajevima treba da daju iskustva i struka. Iskustva su pokazala da je zgrade arhiva potrebno graditi odnosno izmestiti ih na širim lokacijama grada, ali tamo gde se ostvaruju svi vidovi komunikacija i gde su potpuno obezbedeni infrastrukturni i bezbedonosni sistemi.
Šta je gradevinski objekat? To je gradevina spojena sa zemljištem, koja predstavlja novu fizičku, funkcionalnu, tehničko tehnološku ili biotehničku celinu, čija celina obuhvata mogučnost uklapanja u saobračajni, vodoprivredni, energetski, infrastrukturni, elektronski i mnoge druge sisteme komunikacija.
R^ekonstrukcija zgrade jeste izvodenje gradevinskih i drugih radova na postoječem objektu, koji-ma se vrši nadzidivanje, sanacija, adaptacija, zamena instalacija, uredaja, postrojenja i opreme; utiče na
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
stabilnost i sigurnost objekta; menjaju bitni konstruktivni elementi; menja tehnološki proces; menja dozvoljeni spoljni izgled; utiče na bezbednost susednih objekata, saobracaja i životne sredine.
Adaptacija zgrade je izvodenje gradevinskih i drugih radova na postojecem objektu, kojim se: menja organizacija prostora u objektu, vrši zamena uredaja, postrojenja, opreme i instalacije, kojima se ne utiče na stabilnost i sigurnost objekta, ne menjaju konstruktivni elementi (ukoliko se zbog statike ne ojačavaju) ne menja spoljni izgled i ne utiče na bezbednost susednih objekata, saobracaja, zaštite od požara i životne sredine.
Kako za izgradnju novih objekata tako i kod aptacije postojecih zgrada mora postojati tehnička dokumentacija, koja čini skup projekata koji se rade zbog: utvrdivanja koncepta objekta, razrade uslova, način izgradnje objekta, održavanje objekta, poštovanje standarda pristupačnosti kako saobracajnim sredstvima tako i osobama sa invaliditetom. Sve to pripremaju i rade stručno ovlašcene organizacije.
Ti projekti, želje i volje moraju biti uklopljeni u Generalni urbanistički plan grada, jer se zemljište koristi prema nameni i načinu odredeno planskim dokumentima koje je predvideno za izgradnju. Taj projekat sadrži naročito podatke o mikrolokaciji objekta, opštoj dispoziciji objekta, tehničko tehnološkoj concepciji, načinu obezbedivanja infrastrukture, uklapanjima u prostor, koncepcija opravdanosti izgradnje objekta, racionalnosti rešenja, troškove izgradnje i održavanje objekta, statiku, i zaštiti prirodnih i kulturnih dobara.
Kada se traži dozvola za izgradnju i adaptaciju objekta neophodno je imati i idejni projekat koji sadrži situaciono rešenje, sa prikazom spoljnih dimenzija postojecih i planiranog objekta, opis svih detalja oblikovanim karakteristikama objekta, izgled objekta, opis planirane infrastrukture i njenog priključenja na spoljnu mrežu, procenu investicionih ulaganja i osta e prikaze.
Dokumenta koja se dostavljaju nadležnom organu uprave radi dobijanja gradevinske dozvole su: projektni zadatak, tehnički opis radova, predmer i predračun radova, situaciono rešenje, osnove temelja, svih etaža, krova objekta, potrebne izglede objekta, dokaz o konstruktivnoj nosivosti i stabilnosti objekta, šeme instalacija sa ucrtanim mestima za priključivanje na javnu infra-strukturu.
Uz zahtev za izdavanje dozvole prilaže se: lokacijska dozvola, idejni i glavni projekt, dokaz o pravu svojine ili zakupu i dokaz o sigurnosti placanja naknade za uredivanje gradevinskog zemljišta.
I kao što je rečeno u svim državama, postoje zakonski propisi koji regulišu uslove i lokacije pod kojim se grade ustanove kulture. U ovom sučaju radi se o o izgradnji arhiva. Ti zakoni nose različite nazive, zavisno od države.
U Srbiji, a može se slobodno reci u zemljama sa prostora Balkana sličnim nazivom propisa reguliše se izgradnja gradevinskih objekata u oblasti kulture, pa samim tim i arhivskih zgrada. Naravno, i za adaptacija odredenih zgrada koje treba dovesti u svsrishodnost za smještaj i koriščenje arhivske grade, postoje zakonski, propisi.
Lokacija, klimatski i drugi uslovi, podobnost za prilaz kolima za prevoz grade, pristup gradanima, lako dolaženje na posao, parking prostor, tehnička zaštita, fizičko obezbedenje, zaštita za slučaj vanrednih okolnosti: (poplava, požar, zemljotres, statika, neposredna ratna opasnost, rata...) jesu elementi koji moraju biti zastupljeni kako kod izgradnji tako i kod adaptacije postojecih arhivskih objekata. Treba voditi računa i o ekonomičnosti.
Kontrolu projekata, planova i svu tehničku dokumentaciju i njihovo uporedvanje sa gradnjom vrši nadzorni organ. To je tim ljudi sastavljen od stručnih lica odredenih zanimanja (arhiktete, statičara, inžinjera: elektro, vodovodne, telekomunikacione i finansijske struke, gde obavezno mora biti zastupljen i predstavnik arhiva).
Ovde se mora spomenuti Centar za stručna i tehnička pitanja iz Maribora, koji je radio pod rukvodstvom tadašnjeg direktora dr. Petera Pavela Klasinca, (kasnije dr. Miran Novak i dr. Slavica Tovšek, svakako sa zaposlenima u Arhivu) koji je pribavio odredeni broj planova i projekata novo izgradenih ili adaptiranih arhivskih ustanova sa područja Evrope i šire, da bi koristili arhivima, izvodačima, investitori-ma i drugima u lakšem snalaženju i opredeljenjima kod izgradnji ili adaptacija arhivskih zgrada na području bivše SFRJ, Balkana pa i šire.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Jedno od najvažnijih pitanja zaštite arhivske grade je njen smeštaj. Smeštaj arhivske grade uslo-vljava i prostor za rad na gradi i uslove za njeno koriščenje. To ustvari nije samo važno pitanje več najčešče i problem, jer je zaista teško obezbediti dovoljan prostor za adekvatan smeštaj arhivske grade.
Naime, pored zavisnosti od stručnog rada na arhivskoj gradi, to iest kvalifikovanih kadrova i savremene tehnike, kojima se obezbeduje obavljanje osnovnih funkcija arhiva, sve je izraženiji problem obezbedenja prostora za smeštaj i koriščenje arhivske grade.
Smeštajni prostor može se obezbediti na dva načina i to: a) izgradnjom namenskih objekata i b) adaptacijom postoječih objekata.
Sva dosadašnja iskustva govore da gradnja namenskog objekta ima mnogo prednosti u odnosu na adaptaciju postoječih ili nekih drugih več izgradenih objekata.
Adaptirana zgrada Arhiva Jugoslavije (glavni ulaz)
Ni jedna zgrada arhiva koja nije namenski gradena razumljivo je da nije dovoljno funkcionalna za rad arhiva, kako sa stanovišta uslova, smeštaja i zaštite i koriščenja arhivske grade tako i zbog nedo-voljnog nedostataka smeštajnog i radnog prostora. To je svuda prisutno, jer se na žalost na kulturi u svim državama štedi.
Kod izgradnji ili adaptaciji arhivskih zgrada mora se posebno voditi računa o svim prostorijama za smeštaj zaštitu, koriščenje i publikovanje arhivske grade i za rad zaposlenih.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Novi objekat Istorijskog arhiva Užice (glavni ulaz)
Naročite je bitno posvetiti pažnju bezbedonosnim prilikama u prostorijama za koriščenje arhivske grade ili kako je prisutan naziv za njih - čitaonice. Tu dolazi veliki broj istraživača, pa postoji mogučnost da svako od njih nije dobronameran.
Arhivisti kod davanja na koriščenje arhivske grade uglavnom postupaju vrlo ispravno poštujuči propise i koristeči svoja i tuda iskustva, odlučujuči ponekad tamo gde to nije zakonom uredeno po sopstvenom nahodenju uz prizivanja prirodnog prava, pravde, humanizma, etike, morala, savesti. Pravičnost je elastičnost u primenjivanju pravne normre radi uspešnijeg ostvarivanja prava. Ispravno postupanje arhivista leži u tome što istraživačima ili podnosicima zahteva nekada dozvoljavaju, a neka-da uskračuju koriščenje te arhivske grade1.
Zaposleni u arhivima i istraživači kod koriščenja arhivske grade, prave propuste, greške pa i zlou-potrebe. Ponekad to rade nedovoljnom zainteresovanošču neznanjem, odnosno nestručnošču, nesavesnošču a ponekad zlonamernošču ili iz koristoljublja.
1. Propisi koji regulišu koriščenje arhivske grade u Republici Srbiji su: materijalni zakoni ( Zakon o kulturnim dobrima „Sl. glasnik Srbije" broj 71/1994 i Zakon o arhivskoj gradi SRJ „Službeni list SRJ" broj 12/1998) i drugi sporedni zakoni. Pored materijalnih propisa arivska struka mora da poštuje i primenjuje sistemske zakone i propise odnosno preporuke svetske, evropske i drugih regionalnih arhivskih asocijacija.
Važecipropisi u Srbiji su: Zakon o kulturnim dobrima, „Službeni glasnik Republike Srbije" br.71/94; i Zakon o arhivsko) gradi SRJ „Službeni list SRJ" broj 12/1998., Pravilnik o načinu vodenja evidencije registraturskog materijala koji uživa prethodnu zaštitu, „Službeni glasnik RS" broj 28/96; Pravilnik o podacima koji se upisuju u registar, načinu nepokretnih kulturnih dobara i o dokumentaciji o ovim kulturnim dobrima „Službeni glasnik Republike Srbije" broj 30/95; Pravilnik o bližim uslovima za početak rada i obavljanja delatnosti ustanova br.21/95.; Pravilnik o programu stručnog ispita u delatnosti zaštite kulturnih dobara i načinu njihovog polaganja, „Službeni glasnik RS" br.11/96 i 15/96; Pravilnik o bližim uslovima za početak rada i obavljanja delatnosti ustanova zaštite kulturnih dobara, „Službeni glasnik RS" br 21/95; Uredba o kancelarijskomposlovanju organa državne uprave „Službeni glasnik RS" br. 80/92, sa Uputstvom o kancelarijskom poslovanju organa držasvne uprave „Službeni glasnik RS" 10/93 i 14/93; Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Sl. glasnik RS") broj 120/2004; Zakon o zaštiti podataka o ličnosti „Sl glasnik RS» broj 120/2004; Zakon o elektronskom potpisu potpisu „Sl. glasnik RS" broj 135/04; Zakon o elektronskom dokumentu, „Službeni glasnik Srbije" br 51/09; Zakon o tajnim podacima „Službeni glasnik Srbije broj 104/2010.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Propusti mogu biti i onda kada im to dozvoljavaju ili ne dozvoljavaju zakonski imperativi ili hijerarijska nalogodavnost. Na jednoj strani je imperativnost i hijerarijska nalogodavnost, a na drugoj strani izostaju: humanost, etika. moral, stručnost i ljudsko dostojanstvo2.
Primarni zadatak arhivista je obezbedivanje integriteta dokumenata koji su im povereni na brigu i čuvanje. U izvršavanju ove dužnosti, oni moraju da vode računa o legitimnim, iako ponekad medusobno suprotstavlienim, pravima i interesima poslodavaca, vlasnika, osoba koje se spominju u dokumentima i korisnika, prošlih, sadašnjih i buducih vremena. Objektivnost i nepristrasnost arhivista su mera njihove profesionalnosti. Oni moraju da se odupiru svakom pritisku, bez obzira odakle dolazio, kojem je cilj manipulacija svedočanstvom ili prikrivanje ili iskrivljavanje činjenica.
Propusta ima u složenim, odgovornim, osetljivim i brojnim funkcijama arhivista kod koriščenja arhivske grade
Propusti se dešavaju i zbog neblagovremenosti. Ta neblagovremenost se ogleda u nepoštovanju rokova dostupnosti arhivskoj gradi za koriščenje. Ponekad za to ima i opravdanja. Nabrojacemo.
Poštujuci privatnost mučenih ljudi u Drugom svetskom ratu na kojima su vršeni i eksperimenti, bilo bi nemoralno, a time i nenormalno, da se kroz navodenje njihovih imena iznose oblici ogleda i mučenja koji su vršeni nad njima, jer se time nanosi bol i patnja ne samo stradalnicima, več i njihovim članovima porodica. Samim tim, iz humanih i moralnih razloga, da se ne bi povredilo dostojanstvo ličnosti i nanelii bolovi i patnje, ti dosijei nisu davani na koriščenje, iako su rokovi zabrane istekli, jer je uvek nadjačavala svest i savest onih koji su o tome odlučivali. To nisu bile moralne norme iz obavez-nosti, več neka lična karakterna obaveza, kojom se ispunjava neka moralna vrednost. Tu je primenji-vano diskreciono pravo onog ko je o tome odlučivao. To bi bila prava primena jednog od principa-načela Etičkog kodeksa arhivista koji su prema tim mučenicima i njihovim porodicama iskazali humanost.
Na drugoj strani postavlja se pitanje, dali bi bila povreda morala i Etičkog kodeksa arhivista, ukoliko se nebi u javnost iznela imena ratnih mučitelja-zločinaca ili onih koji su davali naloge za izvršenja zlodela, na zatvorenicima bez obzira što rok dostupnosti nije istekao.? Da bila bi! Njihova imena trebalo je istači čak na „stubu srama" da ih blagovremeno sustignu adekvatne kazne. Objavlji-vanje imena poslužilo bio otklanjanju mistifikacija zabluda, revanšizma, vreme netolerancije i vremena u kome moč caruje nad razumom. Pravilo je, ukoliko se to na vreme ne objavi istina, neistina u sebi nosi pečat mržnje i konflikte koji protekom vremena eskalira kod svih eventualnih sukoba3.
2.	Etika je područje kojim je arhivistika nedavno počela da se bavi, pa je utoliko teže objasniti cilj i osnovne pojmove, kao i razmotriti odnos etike i arhiva, elaborirati šta je etički kodeks i zašto je arhivima potrebna etika.
Cilj i želja etike u arhivskoj delatnosti bila bi da se zajednički unapredi struka, koja igra izuzetno važnu ulogu u društvu svake države.Etika, kao grana filozofije, definiše se kao nauka o ponašanju, koja traži idealan oblik ispravnog ponašanja, razmatra način na koji se ljudi odnose jedni prema drugima, bavi se poštenjem, odgovornošču, traganjem za savršenstvom, lojalnošču i integritetom i gradanskom odgovornošču. Ona definiše i opisuje valjano ponašanje osobe. Etiku treba sazna-ti radi svesnog i odgovornog delovanja. Etiku interesuje da li je nešto dopušteno ili nije, i koja načela čine pozadinu ideje dobra i zla. Etika objašnjava načela na kojima su zasnovani ispravni postupci, ali ne daje konkretna pravila za svaki slučaj pojedinačno. Pod etikom podrazumevamo načelo pravilnog ili dobrog ponašanja sastav vrednosti, pravila ili standarde coji regulišu ponašanje članova jedne zajednice. (Dr. Živana Hedbeli, Arhivi i etika, „Tehnični in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja", Maribor 2008).
U rasusudivanju, kod donošenja odluke, etika nam pomaže i upučuje za koju se alternativu treba opredeliti, uvodi nas u stečene principe društveno prihvatljivog ponašanja. Etika nije primena zakona, jer se to podrazumeva. Kod etike treba imati sposobnost razmišljanja i rasudivanja o svetu koji nas okružuje. Isto tako, moral i etika, bez obzira što nisu jedno te isto, imaju dosta sličnosti u značenju.
Moral se bavi motivima delovanja i odnosi se na običaje i postoječu praksu, dok se etika više odnosi na razmatranje ovih postupaka. Pošto je etika vrlina, čovekov izbor je onaj izmedu dobrog i lošeg . Svaki razuman čovek, a to je gro čovečanstva, bez obzira na funkciju i zanimanje, može da razlikuje šta je dobro a šta zlo i da na osnovu toga i donosi odluke. U humanističkoj etici, sam čovek je onaj koji postavlja normu i koji je subjekt normi, on je njihov formalni izvor. Dobro je ono što je za čoveka dobro, a zlo je ono što mu šteti. Na pitanje, šta je u datoj situaciji ispravan postupak, odgovor če dati etika.
Ne samo nabrojane činjenice, koje bi svaki zaposleni u arhivskoj struci morao znati, več i svi subjekti koji su u vezi sa arhivskom gradom i registraturskim materijalom, moraju „imati na umu" pre svega domače pozitivno pravno arhivsko zakonodavstvo i još dosta drugih pravnih akata - manje više internog karaktera. Sve to moraju imati „priruci", jer se samo wihovom striktnom primenom u praksi stvaraju preduslovi za ispravno postupanje. (Iz referata Jovana P. POFOVICA, Etika kao kultura zanimanja sa osvrtom na Etički kodeks arhivista, Radenci 2009).
3.	Vreme je bitan, vrlo bitan faktor, verni pratilac prirodnog prava. Zbog toga mora postojati zakonski ureden način i
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Kurt Valdhajm veštim balansiranjem uživao je uglavnom poverenje svih i svakog, a naročita od stra-ne nosioca funkcije blokova istoka i zapada, naravno i od treceg bloka-nesvrstanih zemalja. U svojoj "skri-venoj biografiji"imao jepreduslove da ne bude kandidovan ni izabran za "svetskog mirovnjaka", bez obzira što je po mišljenju mnogih pa i autora ovog rada vešto balansirao i obavljao dužnost Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, jer se u najmanju ruku u vremenu Drugog svetskog rata nalazio na balkanskim prostorima u blizini ratnih zločina. (Deo njegovog dosijea pohranjen je u Arhivu Jugoslavije). Istina se otkrila i pronela u celom svetu tek 1986 godine kada je postao predsednik Austrije. Medutim, tadašnji kancelar Austrije pokušao je to da minimizira, dok ga je Papa baš u to vreme nagradio odlikovanjem.
Dali se morao poštovati rok od 30 godina da bi se u konkretnom slučaju otkrila istina o ličnosti koja je obavljala najodgovorniju svetsku funkciju Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija?To je neko štitio za-branom koriščenja.
Šta je sa imenima zločinaca nad decom, ženama, starim osobama i logorašima od strane osvajača-okupatra i njihovih pomagača? U postupcima tih zlikovaca nije bilo ničeg humanog ni ljudskog.
Takvih i sličnih slučajeva ima mnogo na području bivše SFRJ. Okupatori-ratni zločinci na području bivše SFRJ u II svetskom ratu sa kolaboracijom, organizatorima i izvršiocima ispoljavali su svojim ponašanjima najteža krivična dela, nad civilnim stanovništvom i borcima nad ličnom imovi-nom prinudnim raseljavanjem i naseljavanjem drugog stanovništva i omogucavanje okupatoru eksplo-atacije prirodnih resursa. Genocidno i zločinačko postupanje bilo je i prema ranjenim i bolesnicim zarobljenicima i dr.
U postupcima tih zlikovaca nije bilo ničeg humanog, ljudskog, moralnog., pa bi se mogao prizvati Njegošev stih " Vuk na ovcu svoje pravo ima, K^o tirjanin na slaba čovjeka, Al tirjanstvu stati no-gom pod vrat, To je ljudska dužnost najsvetija".
Zločinačka dela nisu smela ostati anonimna, več su trebala biti obznanjena prestankom rata, da svaki zločinac dobije zasluženu kaznu Medutim, mnogi ratni zločinci najtežih dela krili su se, i uz nečiju pomoč promenama svojih indentiteta našli utočišta za lagodno življenje pretežno u južnomaričkim državama (Argentina, Čile idr). Istini za volju pojedini zločinci su „pronadeni u desetim decenijama života koji su nakon ekstradicije najčešče i umirali za vreme sudenja u zemljam njihovog rodenja.
Mnogo primera nehumanosti, nemorala, zločinstava bilo je i u najskorijem prljavom i nepotreb-nom ratu na prostorima SFRJ. Zločini su bili velikih razmera. Istina i razlozi ratovanja su se znali, ali... Ljudski razum odgovornih za sprečavanje izbijanja rata je izostao. Da je bilo dogovora ili da je ranije reagovala medunarodna zajednica broj žrtava bi bio daleko manji, ili ih i nebi bilo, svejedno na kojoj strani: Srba, Hrvata, Muslimana, Albanaca... jer su svi oni bili ravnopravni gradani SFRJ. Nije smelo da do toga dode, niti do eskalacije rata na prostorima bivše SFRJ. Evropa i mirovne snage trebale su blagovremeno reagovati, kad to nisu hteli odgovorni u republikama, a ne da neke od zemalja mirovnih snaga, nažalost, budu katalizator ratova, čiji je cilj bio rušenje SFRJ, a ujedno i ostvarivanje nekih „svojih ciljeva".
Zar se nije znalo ko je inicirao ratove na prostorima bivše SFRJ, i čiji je to cilj bio? Zar se nije znalo ko je inicirao, naložio i realizovao eksploziju bombe u ulice Vase Miskina i masakr na pijaci Markale u BiH.? Isti ili sličan slučaj dogodio se i u Račku. Tražio se povod za agresiju na SRJ!
Žrtava i zločina bilo je na svim stranama. U ovim sukobima i ratovima bile su prisutne pre svega separatne, nacionalističke, političke, verske, osvetničke i druge ideje, želje i namere. Današnje iznošenje činjenica je daleko bliže istini, od onih koja su davana za vreme i neposredno posle rata i agresije na SRJ.
vrieme blagovremenog informisanja , o svim zbivanjima.
Trideset godina je dug životni period. Čovek za taj period završi škole, diplomira na fakulteta, položi državni ili specijalistički ispit, odsluži armiju, zaposli se, stvori porodicu, postane roditelj, stekne radno iskustvo u poslu ( u arhivskoj djelatnosti postane arhivista), stekne ugled u profesiji i društvu, postane čovek na vrhuncu svojih stvaraačkih dostignuča. Vreme je rok, od kada ili do kada nešto važi, počinje ili se završava. Vreme je isto što i uslov. Od vremena zavisi dali če i kad če nastupiti neka nama izvesna ili neizvesna okolnost. Vremenom se dešavaju prirodne ili normama uredene zakononitosti. (Jovan P. Popovic, Arhivi i slobodan pristup informacijama od javnog značaja, „Arhivski glasnik Srbije", Beograd 2009).
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
Zar stravičan zločin u Srebrenici, nije mogao biti sprečen? I ne samo on. Šta su radile mirovne snage Holandije i drugih zemalja, da do toga ne dode? Naknadna ostavka vlade u Holandiji ne može da opravda njihove propuste. Broj zločina kod svih sukobljenih strana je ogroman, dok je masovnost žrtava nenadoknadivi gubitak. Arhivi i istorija če reči svoje, ali na žalost kasno.
Izveštači u svojim izveštajima, bez obzira iz koje su države stigli i odakle su davali izveštaje nisu prenosili istinu? Izveštaji su davani po nečijem nalogu.
Danas svi učesnici tih prljavih ratova postali su pisci pretvarajuči svoje beleške i videnja u publikacije, davanjem izjava-intervjua, pisanjem članaka isl. Ta današnja iznošenja činjenica i dogadaja su daleko bliži istini od onih koja su pre svih davali izveštači naročito za vreme i neposredno posle rata i agresije na SRJ. Nažalost to je tako! Nema tu satisfakcije. Nisu smeli čekati, več su odmah istinama trebali raeagovati, da ne dode do krvoproliča, ratnih zločina i sramnog bombardovanja SRJ. Postojale su kampanje i fabrike laži, koje kasno stižu u arhive. Zašto su najače svetske sile Evrope i SAD, koje se smatraju civilizovanim zemljama, bombardovale SRJ, time grubo kršeči odredbe medunarodnog prava, Povelju UN, Helsinški akt, i odredbe o nepovredivosti granica. Za iznenadenje one su to uradile čak i bez konsultacije, sopstvenih parlamenata i što je najbesomučnije bez odluke Saveta bezbednosti!. (Ko su „jastrebovi" u Kongresu SAD i parlamentu V. Britanije). Zar nije to bilo nasilje nad medunarodnim pravom?
Nakon Drugog svetskog rata govoreno je šta če nam zvanične medurepubličke granice u okviru jedne države? Računalo se da če Jugoslavija opstati i jačati pa se i pitanju granica nije davao neki posebni značaj. Povučene su administrativne, a ne državne garanice, što nam se danas nakon 60 godina vrača kao bumerang i postaje jedno od najaktuelnijih političkih i državnih pitanja. Dolazi do svada i sl. Zašto? Zbog kasnih pristupa njihovih rešavanja. Ovo je jedan od primera koji su više proizvod politike odredenog perioda zemlje, gde sa strane arhiva nema propusta. Naprotiv u njihovim depoima se nalazi jedan broj dospelih a time sačuvanih „dogovora i odluka", gde se kroz Komisiju za granice spro-vodila nečija zamisao i politika.
Mnogi dogadaji na prostorima bivše SFRJ bili su do skoro pod embargom. Naveščemo primer, Goli otok, mesto zatočenika koji su došli u „ sukob" sa politikom KPJ razilaženjem sa Sovjetskim save-zom (Istočnim blokom), poznatim po imenom „Infobiro", a naziv zatočenika „infobirovci". Kod Golootočkih zatvorenika bile su mnoge nepravilnosti i nehumanosti u pogledu postupanja sa njima i neutvrdivanje osnovanosti razloga njihovog zatvaranja.
U novije vreme umnožava se broj publikacija uglavnom zatvorenika sa Golog otoka.
Taj broj publikacija je minoran, u odnosu na više hiljade zatvorenika. Te knjige koje autentično slikaju torture, nad zatvorenicima, pre svih i samih autora, iskazuju kako su i zbog čega mučeni i kako su radi sitnica ili lažnih prijavljivanja stizali na Goli otok. Zašto se na vreme niie saznala istina?. Medutim, sada se broj publikacija večinom od strane autora knjiga zatvorenika sa Golog otoka uvečava. Ali ni izdaleka nisu razotkriveni konkretni razlozi zatvaranja niti oblici mučenja iako znamo da je na-vodni cilj bio „njihovo prevaspitanje".
Nekoliko desetina knjiga koje autentično slikaju strašne torture nad zatvorenicima, pre svih i samih autora knjiga, i iskazuju, pre svega, kako su i zbog čega mučeni i kako su stigli na Goli otok.
Ako je neko bio u zavadi sa nekim, dovoljno je bilo da pode do UDB-e i lažno ga prijavi i da to lice skoro bez ikakvih provera uveča stavništvo Golog otoka.
Zatvorenici, koji su batinanani, slabo hranjeni, često bez vode, duvana i vrlo loših higijenskih i smeštajnih uslova, terani su na teške fizičke radove,i to preko dvanaest sati dnevno.
R^adilo se pretežno o čestitim, odvažnim, hrabrim, pametnim i najčešče mladim intelekualcima, ofi-cirima i običnim gradanima dostojnim poštovanja i divljenja, ljudima svojih mišljenja i stavova, i poštenja za ceo ljudski vek.
Ti „ideološki opredeljeni ili neopravdano dospeli osudenici" bili su mučenici - iskušenicigolootočkih svakodnevno smišljanih što težih zadataka koje su morali izvršavati. Tamo je sve bilo vrelo, krkljalo, jau-kalo, vikalo, plakalo, mimo voljepevalo, kašljalo, pa i umiralo. Mnogi su tamo iz raz^ličitih uzroka i izdah-
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
nuli na tom zloslutnom otoku. Ti mučenici su u skoro svim vremenskim prilikama bili goli do pojasa, da bi košulje istresali od vaški, stavljali ih na sunce ili vetar kako bi neka od njih napustila veš, biskali se, stresali sa sebe stenice i kimke. Dlanovi ruku i potplate noga bile su im uvek u žuljevima i krvi.
Istorijski izvori - dosijei osudenika i onih koji su ih prijavljivali, kao i o onima koji su vršili torture nad njima i koji su upravljali tim zloglasnim zatvorom su dugo mimo zakonskih rokova bili ne-dostupni za koriščenje, nešto je, pretpostavlja se, nestalo ili uništeno ili se ne zna gde se nalaze, površno su se vodile evidencije, zapisnici i izjave, kako bi taj zloglašeni zatvor i „učinjena dela" zatvorenika bili što veča enigma za javnost. To je ono što je za ljudski rod i ljudsko dostojanstvo nekorektno.
Početkom osamdesetih godina 20. veka ta grada je prema zakonskim propisima na prostorima bivše SFRJ postala dostupna za koriščenje, a naročito za korisnike o čijoj se sudbini radilo. Medutim, ti su rokovi prolongirani čak i mimo odluka nadležnih izvršnih organa, tako da ta grada nije bila dostupna za koriščenje. Time je mnogim stradalnicima Golootočkog zatvora uskračen institut „saznan-je", a time i mogučnost za podnošenje zahteva za rehabilitaciju4.
Neki od primera zloupotrebe istraživača pri koriščenju arhivske grade
Zbog ogromnog broja istraživača sa strane korisnika postoje u njihovom radu greške i zloupotrebe, jer, sve što čovek može da upotrebi može i da zloupotrebi. Pojedini istraživači su spremni na to. Umna i moralna svojstva poseduje svaki čovek. Ta svojstva se razlikuju, što ih i čini različitim - osobe-nim, pa i posebnim. Svako ovlaščenje može da se zloupotrebi bilo da se drugom nanosi šteta, bilo ne-pravda, a onaj ko ga zloupotrebi po pravilu ostvaruje za sebe ili za neko treče lice interes. Saznanjem u pomoč se moraju pozivati normativizam, etika, moral, pravo i pravda. Neizbežne su sankcije.
Propusti, odnosno zloupotrebe su moguče čak iako sve bezbedonosne funkcije postoje, pre svega elektronske kamere i aktivno kontinuirana pažnja radinika. Trenutak nepažnje je dovoljan. Ne sme izostati ni jedan od vidova zaštite pri koriščenju arhivske grade u čitaonicama arhiva, što projekti i planovi novoizgradenih ili adaptiranih objekata moraju predvideti.
Ovde bi izneli dva slučaja koji se u najblažem izrazu mogu nazvati zloupotrebom koriščenja arhivske grade.
I
Poznato je, da su države ili teritorije koje su ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (KSHS) ustanovljavale svoja odlikovanja po stepenima važnosti prema zaslugama dobitnika. Naime, Crna Gora je ustanovila odlikovanje največeg ranga - medelju Zlatni Obilič. To odlikovanje ustanovio je Petar Petrovič Njegoš za vreme boravka u Beču 1847. godine. Medalje su nakon 1847. godine kovane i u drugim metalima i deljenje prema zaslugama.
Srbija je takode ustanovila zlatnu i srebrenu Obilič medalju 1913. godine (Prvi balkanski rat). Medalje su dodeljivane za hrabrost.
Te medalje su deljene i u odredenom periodu vremena KSHS. U pojedinim novostvorenim državama sa prostora bivše SFRJ i danas su ustanovljene i dodeljuju se Obilič medalje za odredene zasluge, kako je to propisano zakonima. Uz medalje davani su sertifikati, na kojima su upisivana imena ljudi kojima su dodeljivane.
4. Ponekad u vremenima mirnim i bez večih promena i napetosti, može izgledati da su odredene društvene vrijednosti kao što su arhivi i arhivska grada, dovoljno uredene, pa njihove definicije ne treba ponavljati, i o njima ne treba pisati. Medutim život je pun promena i novih provjera, pa se i značaj društvenih vrednosti redefiniše. Postalo je pravilo da ta-kozvani „prašnjavi dokumenti" najedanput u odredenim vremenima stiču izuzetno veliku vrednost. Pa iako su, doduše, razne naučne radionice i na osnovu iste grade, spremne da nižu različite istorijske mozaike, ipak ti arhivski originali do-bivaju neprocenjivu vrednost. Zbog toga bez sumnje svaka generacija arhivista mora obratiti pažnju na svoje tekuče dužnosti i odgovornosti pred budučim generacijama . Bitno je da se ne propusti ništa od onoga što traži normativizam i jasna i rigorozna teorija i praksa. fJovan P. POFOVICA, Arhivska grada Arhiva Jugoslavije, „Književni časopis", 1998, br 44 „Sveske").
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postoječe arhivske
zgrade, 201-214
Medalja za hrabrost Miloš Obilic 1847.
Zlatna medalja za hrabrost Miloš Obilic 1913.
Čovek koji je navodno dobro informormisan ispričao je podnosiocu ovog rada da se u jednoj od sa prostora bivše SFRJ pre četrdeset godina desio skoro neverovatan slučaj u vezi sa jednim odliko-
vanjem.
naime, jednom zaslužniku sa prostora bivše SFRJ dodeljeno je odlikovanje Zlatna Obilic medalja. Medalja i njegov dosije još za njegovog života našli su se u odredenom arhivu. Ne zna se razlog zašto je medalja pohranjena u arhivu umesto da se nalazi kod njenog dobitnika.
Dobitnik medalje nije imao poroda. Istraživač - korisnik arhivske grade, sklon prestupima, naišao je u arhivu na dosije dobitnika od^likovanja i u njemu Zlatnu Obilic medalju. Sinula mu je ideja. Naime, bilo mu je poznato da su se u italijanskim i drugim kovnicama pravili a i danas se prave falsifikati medalja i apoeni kovanih novčanica podesnih za numizmatičare, i to od metala istog sastava, koji su samo z^latari mogli da raz^likuju od originala. Kupio je dve takve falsifikovane medalje. Kada je istraživačponovo stigao u arhiv, zatražio je isti dosije i postao prestupnik. Tom prilikom je orginalnu medalju zamenio falsifikova-nom i istovremeno fotokopirao sertifikat. Za istraživača to bi bilo u redu da nije saopštio starom i bolesnom dobitniku medalje da se njegovo odlikovanje nalazi u arhivu. Uz ovlašcenje koje je dobitnik dao svom si-novcu medalja i sertifikat su konačno stigli u njegov dom.
Smrcu dobitnika medalje, sinovci su po običajima htjeli da za vreme prijema saučešca prsi-grudi njihovog strica sijaju Zlatnom Obilic medaljom i da ga po regionalnim običajima sa njom i nacionalnom odecom sahrane. Jednostavno, hteli su da se zna da Zlatna Obilic medalja pripada lozi -bratstvu, čiji je stric dobitnik tog tada najvišeg odlikovanja.
Šta se dalje dešavalo? Istraživač je saznao za još jednog čoveka kome je bila potrebna Zlatna Obilic medalja, jer je zainteresovano lice medalju svoga dede u nuždi prodao nekom kolekcionaru, sa prepravljen-mi sertifikatom. Pokajao se, tražio je da je bilo gde kupi. I naišao je na „pravu" ličnost - istraživača. Tehnološkim procesom istraživač je promenio ime na sertifikatu i uručio mu original Obilic medalju a za uzvrat dobio je vecu sumu novca. Na drugoj strani, pravi dobitnik zlatne medalje je navodno sahranjen sa Obilic medaljom, ali ne zlatnom. O tome se starao jedan od njegovih sinovaca. Srodnicima je to bilo sum-njivo, pa su umesto da mu sumnju iskažu, zamerili što je strica morao sahraniti sa Zlatnom Obilic medaljom. Da ne bi tražili eshumaciju, čekali su da umre strina, odnosno suprugapokojnika. Prilikom strini-ne sahrane i prekopavanjem grobnice od strica su nadene samo kosti, a od zlatne ili bilo koje druge medalje
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
„ni traga ni glasa". Da li je to java ili snovidenje? Posumnjali su da je neko i ranije otvorio grob da bi pri-svojio medalju ili da uopšte nije sahranjen sa njom. Nakon iscrpne istrage došlo se do istine. Sinovac zadužen za poslove sahrane priznao je da je z^latnu medalju skinuo pre sahrane sa grudi svog strica, a da je umesto nje stavio niži stepen Obilic medalje. Ali, za čudo, kod pretrage groba nije nadena ni medalja nižeg stepena sa kojom je sahranjen. Izgleda da je neko pre toka otvarao grobnicu.
Jedan odprisutnih rodakaposumnjao je čak i u orginalnost medalje koju je sinovac skinuo pre sahrane sa grudi svog mrtvog strica i odneo je kod stručnjaka, jep falsifikate mogu da prepoznaju samo juveliri i grafolozi. Ustanovio je da se radi o falsifikatu.
To je za neverovati. No to nije ni čudo kada se zna da se, recimo, za apoen od 20 zlatnih perpe-ra mogao kupiti automobil, pa su i za te kovane novčanice najsavremenijim metodama izradivani fal-sifikati. Te kovanice se nisu razlikovale od originala, našto su kupci nasedali. Kada je policija uzela stvar u „svoje ruke" oko originalnih i falsifikovanih medalja, došlo se do prave istine i verovatno zaslužnih kazni.
Zar ne bi bilo ispravno da se medalja nalazila kod onog kome je i dodeljena, a ako to nje tako, onda pre svih u muzeju ili eventualno u arhivu, ali sa daleko večom pažnjom da se ne bi dešavali ovako neverovatno skandalozno ali interensantno prljavi slučajevi, slučajevi za Ginisa.
Postavljaju se pitanja: Da li to je erozija morala? Da li je tu izostala stručnost, nepoštovanje nadležnosti i istina, a nadvladala nečovečnost, neispunjavanie pijeteta ljudskih vrednosti, glad i žed za ugledom i materijalnim dobrima ili htenje za kičenjem „tudim perjem"?
Na drugoj strani, danas, na veliku žalost, na „buvljim pijacama" možete skoro u bescenje kupiti originalna odlikovanja svih rangova i vremenskih perioda i kategorija, a kompjuterizacijom i tehnološkom modernizacijom uz njih dobiti sertifikate na imena koja želite, a koji se ničim ne razliku-ju od originala.
II
Istraživač sa prostora bivše SFRJ pre 35 godina koristio je arhivsku gradu u Arhivu Jugoslavije5. Čovek je bio od naučnog ugleda i pokrivao je visoku funkciju mesta na kome je radio. Bio je česti istraživač - korisnik arhivske grade, jer je za štampu pripremao knjigu i na osnovu dokumenata koja je koristio u Arhivu Jugoslavije. No, i pored svih ustaljenih opreza i pogodnih uslova za rad u čitaonici Arhiva i svih preduzetih mera predostrožnosti, nakon vračanja korišcene fascikle dežurni radnik u čitaonici je konstato-vao nestanak dva dokumenta i o tome informisao rukovodstvo Arhiva.
Sutradan je korisnik pozvan „i zamoljen je" da pogleda medu svojim dokumentima da li se nalaze dva „slučajno uzeta"dokumenta da se ne alarmirajupolicija i drugi organi, da če mu se u suprotnom za-braniti ulazak u Arhivu. To mu bez razloga nije priprečeno. I zaista sutradan je korisnik vratio ta dva dokumenta svakako pravdajuči se da to nije namerno uradio.
5. U Arhivu Jugoslavije pohranjeni su fondovi, zbirke i lični fondovi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije od 1918 do 1941., period Drugog svetskog rata 1941-1945. Socijalističke Jugoslavije izmedu 1945-1992. godi-ne, Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 2003 godine i period državne zajednice Srbije i Crne Gore 2003-2006 godine, kada je došlo do njihovog razdruživanja i stvaranja dve medunarodno i medusobno priznate države Srbija i Crna Gora. Naime, grubo rečeno radi se o fondovima, zbirkama, ličnim fondovima iz perioda Kraljevine Jugoslavije i perioda Socijalističke Jugoslavije do njenog prestanka-postojanja. Ta izuzetno vrijedna grada je nezaobilazni izvor za istoriju Ju-goslovenskih, Balkanskih i daleko širih prostora i bogata riznica kulturnog nasleda. U njemu se nalazi pohranjeno 840 fondova, ličnih fondova i zbirki sa oko 25.000 dužnih metara arhivske grade i zbirki sa oko 250.000 jedinica, gdje se čeka prijem još oko par hiljada dužnih metra. Arhiv obavlja i poslove vezane za primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, Aneks „D".
Arhiv Jugoslavije sve do donošenja Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore tj. do 4.02.03 godine nosio je taj naziv „Sllist S i CG" br.1/03. Nakon toga Arhiv Jugoslavije je preimenovan u „ Arhiv Srbije i Crne Gore" „ Službeni list Srbije i Crne Gore" broj 1/03. godine i taj naziv je nosio sve do, jula 2009 godine, kada je Vlada Republike Srbije logikom i opravdanošču ponovo vratila ime Arhiv Jugoslavije. (verovatno da je to jedina institucija koja je opravdano zadržala nošenje imena države koja je i osnovala. Ovo i iz razloga što su stvaraoci te grade koja se štiti u Arhivu Jugoslavije činioci koji su stvarali Kraljevinu SHS, Kraljevinu Jugoslavije, DFJ, FNRJ, SFRJ. Niko manje ni više, ali ta arhivska grada ostala je razumom tamo, gde se i do sada nalazila u Arhivu Jugoslavije, s tim da njeni korisnici iz bivših jugoslovenskih republika, a sada država, imaju pravo da je koriste, mikrofilmuju ili fotokopiraju pogotovu onu gradu koja se na njih odnosi. Arhiv Jugoslavije je izrastao u prestižnu - savremenu ustanovu u oblasti kulture na području bivše SFRJ. Pre deset godina uradena je adaptacija izuzetno lepe zgrade, ali opet bez dovoljno smeštajnog prostora.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
O tome je upoznata policija a njemu je zabranjen ulaz u Arhivu. Na srecu takvih slučajeva više nije bilo. Iskustva pokazuju da se u čitaonicama obavezno moraju uvoditi elektronske kamere, jer je dovoljan trenutak nepažnje - „treptaj oka"dežurnog radnika u čitaonici da istraživač uzme dokument - listpapira i strpa ga u džep ili tašnu. Naravno, i svaki put kad korisnik vrati fasciklu, dežurni radnik (koji je najčešce preopterecen vodenjem neophodnih i brojnih evidencija, razgovora sa korisnicima i radnicima koji donose i odnose gradu na koriščenje, kao i održavanjem reda u čitaonici, koja je najčešce popunjena korisnicima) bi bio u obavezi da prokontroliše svaku fasciklu.
Svakako, preduslov za svaki vid zaštite arhivske grade u arhivu, odnosno svako mesto u arhivu (poslovni i radniprostor), bez obzira na to da li je namenski izgraden ili adaptiran, mora biti sa bezbednostnog stanovišta zaštite sigurno a naročito čitaonica.
Sve to mora biti regulisano zakonskim i podzakonskim propisima.
Ovaj slučaj poznat je lično podnosiocu ovog rada. Ovakvih ili sličnih pokušaja zloupotreba u Arhivu Jugoslavije se više nije dešavalo.
Zakijučcl
-	da verifikovanoj arhivskoj gradi po važnosti pripda mesto na istorijskom pijedestalu i to ne samo u okviru nacionalnih interesa nego i u okviru saradnje zainteresovanih država u regionu i na širim prostorima;
-	da se zbog neprocenjive vrednosti arhivske grade ista pohranjuje u sigurne prostore bilo da se radi o novim ili rekonstruisanim odnosno adaptiranim objektima, koji moraju posedovati adekvatne prostorije za sve oblike delatnsti i imati adekvatne uslove za rad propisane zakonskim i podzakonskim normama, (Pitanje rešavanja smeštaja arhivske grade izgradnjom novog objekta ili adaptacijom postojece zgrade mora biti regulisano samo u okviru važecih zakona i podzakonskih akata, jer bi svako suprotno ponašanje vodilo u urušavanju pravnog poretka, što bi bio opasan presedan sa posledicama, ne samo po arhivsku instituciju vec i samu državu);
-	da nikakvo postupanje suprotno ustavnim ili zakonskim aktima pri korišcenju arhivske grade nije dozvoljeno, odnosno ukoliko postupak pristupa tim poslovima nije regulisan zakonskim ili podzakonskim propisima;
-	da ukoliko odredene države nisu na odgovarajuci način zakonski rešile pitanje smeštaja, zaštite i korišcenja arhivske grade, imajuci u vidu njen izuzetan značaj za državu, to se pitanje može rešiti samo donošenjem delotvornih propisa;
-	da se osim materijalnih propisa koji ureduju arhivsku delatnost moraju konsultovati i primen-jivati sistemski zakoni, propisi koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti, tajnim podacima, elektronkom potpisu, medunarodne propise i preporuke, domaca i strana iskustva, etiku, moral.. ;
-	da se pri izgradnji novih ili adaptaciji postojecih arhivskih objekata moraju poštovati propisi koji regulišu pitanja planiranja i izgradnje tih institucija, koristeci strana i domaca iskustva na vec izgradenim ili adaptiranim objektima;
-	da se moraju uraditi, pribaviti ili obezbediti, uz pomoc ovlašcenih a time i stručnih institucija za tu oblast: stručni projektni zadatak, idejni i glavni projekat, sveobuhvatni plan, lokacijska dozvola, finansijska sredstva, sredstva opreme, savremeni bezbedonosni sistemi zaštite, a sve sa ciljem bolje zaštite i korišcenja arhvske grade;
-	da prostorije za korišcenje arhivske grade moraju biti „pokrivene" video nadzorom, jer se iz navedena dva primera u ovom radu da videti da se i pored najvece pažnje zaposlenih u arhivima dešavaju z^lou-potrebei
-	da bi bilo korisno da pored elektronskih i vizuelnih kontrola, radnici u čitaonicama arhiva posle vracanja fascikli urade bar grubi pregled, a naročito ako se posumnja u prljave namere odredenog korisnika;
-	da radnici arhiva koji rade sa strankama moraju biti vrlo stručni i informisani o celokupnoj arhivskoj gradi pohranjenoj u konkretnom arhivu, da u svakom momentu bilo kom istraživaču daju potpune informacije i da samo u slučajevima zakonskih i drugih zabrana - propisa mogu uskratiti korišenje arhivske grade.
Jovan P. POPOVIČ: Zakonska regulativa i arhivski propisi o izgradnji nove ili adaptaciji postojece arhivske
zgrade, 201-214
LITERATURA
Zakon o kulturnim dobrima Srbije, „Službeni glasnik Srbije", 1994, br 71; Zakon o tajnimpodacim, „Sl. glasnik RS", 2010, broj 120; Zakon o zaštitipodataka o ličnosti, „Službeni glasnik RS", 2008, broj 97; Zakon o planiranju i izgradnji „Službeni glasnik RS", 2008, broj 97;
Jovan P. POFOVIC, Zbirkapropisa iz arhivske delatnosti, "SARJ i Savet za naučno-istraživački rad", 1987;
Jovan P. Popovic, Pregled propisa o zaštiti arhivske grade na prostorima Jugoslovenske države od 1918 godine do raspada SFRJ i propisa koji su doneti u novostvorenim državama, ranije republikama SFRJ, do 2007godine, „Tehnični i vsebinski problemi klasičnega i elektronskega arhiviranja", 2007;
Mirjana i Njegovan Kljaig, Pravni sistem zaštite kulturnih dobara u Srbiji, Beograd 1996;
Bogdan Lekic, Arhivistika, Beograd 2006;
Mile Bakic, Arhivistika, Podgorica 2007;
Azem Kožar, Arhivistika u teoriji i praksi 2, Tuzla 2005;
Jovan P. PoPOViC, Zakonske regulative o razmejitvi arhivskega gradiva v obstoječi zakonodaji, Ljubljana 1998;
Jovan P. Popovic, Zaštita arhivske grade i registraturskog materijala krivično pravnim merama, Beograd 1989;
Momčilo Andelkovig i Olga B. Giler, Pravilnik o preuzimanju, smeštaju, čuvanju, zaštiti i koriščenju arhivske grade u Arhivu Jugoslavije i oprofesionalnoj odgovornosti radnika Arhiva u odnosu na arhivsku gradu, Beograd 1994;
Peter P. Klasinc, Razvoj arhivistike i arhivske službe u skladu sa razvojem i potrebama elektronskogposlovanja na osnovu novogzakonodavstva u Republici Sloveniji. Referat podnet na savetovanju arhivskih radnika, Novi Sad 2006;
Izet Sabotig, Arhivsko zakonodavstvo na nivou Bosne i Hercegovine, Tuzla 2002;
Jovan P. Popovic, Zašita ličnosti, morala i interesa zarobljenika i logoraša iz Drugogsvetskog rata, vrši se zabranom koriščenja i objavljivanja arhivske grade, koja se odnosi na njihova zlostavljanja, mučenja i medicinska eksperimentisanja kroz neke od fondovapohranjenih u Arhivu Srbije i Crne Gore. Referat podnijet na Dvadesetom jubilarnom savjetovanju Kopaoničke škole prirodnog prava, objavljen u časopisu, „Pravni Život", 2007, br. 14;
Jovan P. Popovic, Vojaški predpisi o dostopu, varstvu in dostopu do javnih informacij ter zaskonodaja o zaščiti osebnih podatkov in osnutek zakona zaupnihpodatkuh v Srbiji, „Atlanti", 2009;
Živana Hedbeli, Arhivi i etika, „Tehnični in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja", 2008.
SUMMA^RY
One of the most important questions on protection of archives is its storage. Storage of archives requires existence of an area and conditions for its use. Providing such area is usually a problem, either building a dedicated facility or adopting an existing one. By selecting this subject, it is authors desire to inform and caution archives executives, archivists, and investors and on necessity to follow legal regulations existing in their countries, especially ones regulating building or adapting archival facilities. Building a new archival facility or adapting an existing one for safe storage of archival material should be regulated with applicable laws and bylaws. Historical importance of archival material transcends the boundaries of one country and requires a regional or wider cooperation. For the process of constructing or adopting an existing building for storage of archival material it is necessary to obtain a proper documentation, according to legal regulations, and must include all levels of decision makers and interested parties. We would like to point out the possibility that some countries have not appropriately legally covered a question of archival storage. Prestige, the justification of needs, desires, provided finances and the best intentions must remain on the sidelines. Any practices contrary to the constitutional and legal provisions are not allowed, if the matter is not regulated by statutory or regulatory provisions.
Original scientific article Submitting date: 03.04.2012 Acceptance date: 30.06.2012