Milena Nikolič
»Centralizam« n teatrologiji
Istorija saradnje tri pozorišna muzeja u interpretaciji Mirka Mahniča
Na 27 stranica dugom članku* »-Dr Slavko Batušič in Slovenski gledališki muzej v dobi ravnateljevanja Janka Travna«, Mirko Mahnič prikazuje saradnju u radu na izložbama o pozorištima u Jugoslaviji 1954. godine, izmedju davno osnovanog Arhiva Hrvatskog narodnog kazališta (dr Slavko Batušič) i tek osnovanih: Slovenskog gle-dališkog muzeja (Janko Traven) i Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije (Milena Nikolič).
Prinudjena sam da odgovorim na pamfletski deo članka koji se odnosi na mene, i to: zbog insinuacija o mojim tobožnjim centralističkim stavovima, zbog uvredljivog tona i ataka na moju ličnost, a naročito zbog posledica koje može imati takav način pisanja na odnose medju kulturnim radnicima naših naroda.
»Podatke« za svoje teze Mirko Mahnič nalazi u ličnim zapisima ravnatelja Janka Travena, beleženim u toku naših diskusija o koncepciji prve posleratne jugo-slovenske pozorišne izložbe, radjene za inostranstvo 1954. godine. Nišam beležila takvu vrstu zapisa (»o čevapčičima«, ili koliko je ko dobio sitnih para za ogroman trud kojim smo svi bili opterečeni, ali različito, mi u »centru« znatno više). Smatram da zapisi intimne vrste mogu da posluže literaturi — na primer farsi, ali ne i istoriji i objektivnom prikazivanju naše saradnje. Ja se danas jedino mogu pozvati na globalno sečanje prema kojem je ravnatelj Janko Traven (»verjetno« u rodoljubivom strahu da pozorišna istorija slovenačkog naroda neče biti dostojno zastupljena), afektivno reagovao, što mu ja, pogotovu danas, ne zameram. Priznajem da bi verodostojnije bilo kad bih se i ja pozvala na našu prepisku, elaborate i referate, koji se, nadam se, čuvaju u sve tri naše ustanove, ali ne mislim da je to gradnja za pozorišnu istoriogra-fiju. Ni Mirko Mahnič se nije, začudo, pozivao na tu gradju u dokazivanju mog »centralizma« več se radije poslužio intimnim zabeleškama.
Prema mojim sečanjima naša je saradnja, činilo mi se, bila korektna, kolegijalna, čak prijateljska, a ako je u toku diskusija i dolazilo do povremenih neslaganja, to je razumljivo kod tako složenog rada na izložbi o jugoslovanskem pozorištu koja se prvi put priprema, i to za inostranstvo. Svako je od nas imao prava na svoju viziju stepena zajedništva; neko je nosio u sebi više a neko manje zabluda i predrasuda, ali smo kroz razgovore morali ujednačavati mišljenja. Do kakvog stepena straha od centra je
* Dokumenti SNG, No 33.
dolazilo kod ravnatelja Travna vidi se iz njegove zabeleške: »Zato i njen (podv. M. N.) muzej ne nosi ime Muzej srpske pozorišne umetnosti nego jednostavnije i obimnije (podv. M. N.) Muzej pozorišne umetnosti.« Istina je, medjutim, da srpski Muzej oduvek, od osnivanja (1951) nosi naslov »Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije« (podv. M. M.). Nismo imali prava da Muzej nazovemo srpski, kako nam preporučuje ravnatelj Traven, pošto su več bila osnovana pozorišta nekoliko nacionalnosti u SR Srbiji.
Cenila sam svoje kolege kao vršne stručnjake i pozorišne entuzijaste, nišam strahovala da če srpska pozorišna istorija biti zakinuta, te nišam ni naše diskusije doživljavala neurotično, aiektivno ni dramatično. Imali smo i previše dramatike, odgovornosti i briga oko organizovanja celokupne izložbe: oko sredstava, rokova, administracije, opreme, transporta (Njujork, Dubrovnik, Beč); oko izbora, pripreme i ukla-panja eksponata SR Srbije i drugih republika (Makedonija, Črna gora, BiH) u onom davnom vremenu kada nije bilo ni osnovnih uslova za postavljanje ovako velike izložbe, a trebalo je ostvariti u mladoj kulturnoj ustanovi tek otvorenoj (1953.) sa minimumom saradnika i minimumom prostora. Istini za volju, moje cenjene kolege bile su lišene tako mnogobrojnih problema pa su imali više vremena za prepisku i njihovo zajedništvo.
Postavlja se pitanje, da li se mogu naši razgovori rekonstruisati samo na osnovu intimnih beležaka jednog učesnika. Dokazivati šta je ko rekao i šta je ko mislio pre 25 godina i to smatrati dokumentom navodi na razmišljanje o pravim motivima ovakvog načina pisanja. Na primer Mirko Mahnič hira citat (»navajam odlomke —• zapisi so obširni«, str. 183): »Mora i čirilicom štampano biti.« Izvinjavam se čitaocima što ču se poslužiti tehnikom citiranja Mirka Mahniča (sa str. 182 i postaviti pitanje: koja je budala mogla tražiti da se na jednoj izložbi za inostranstvo pišu i čirilicom legende i tekstovi i štampaju brošure na srpsko-hrvatskom, francuskom i engleskom jeziku.
U svom »scenariju« Mirko Mahnič se služi i izmišljenim dijalogom: »Pustiva to«, mu je verjetno rekla (podv. M. N.) »a gledališče je jugoslovansko« (str. 182). »Verjetno« mi je zaplašeni ravnatelj Traven u Ljubljani stvorio reputaciju »centraliste«, te dolazi do eskalacije.
Na savetovanju u Novom Sadu 1957. u kojem ne učestvuje Janko Traven, priča se prenosi drugim kanalima, o čemu ravnatelja Traven opširno pismeno obaveštava dr Slavko Batušič. Kao najvažnije i prvo o nameri »Milene Nikoličeve... da sve centralizira u beogradski muzej ...« Pokušala je i Novosadjanima »odnijeti ispred nosa«. Izjavila je, kaže (da li u referatu, diskusiji na savetovanju ili u kuloarima?!) »da je treba zagrebački kazališni arhiv s ostalim kazališnim arliivima u zemlji pre-nijeti u njezin muzej u Beogradu« (str. 199. podv. dr S. B. i M. N.). Ja se ponovo izvinjavam što ču se opet poslužiti tehnikom citiranja Mirka Mahniča i zapitati: koja je budala mogla poverovati u tu izmišljotinu čak i kad se zna da su »u straha oči velike«. Tvrdim da ni je, niti ijedan saradnik naučni i kulturni radnik koji je uče-stvovao u odredjivanju koncepcije beogradskog Muzeja, nije nikada ni pomislio na prenošenje materijala ni iz srpskih pozorišta, a kako onda iz muzeja drugih republika.
Napustila sam Novi Sad ne znajuči šta se tamo zakuvalo. Ubrzo je stiglo pismo — optužba dr Slavka Batušiča. Bila sam zapanjena, uvredjena i odmah sam, naravno, odgovorila. Ovu prepisku iznosim u celini:
Zagreb, 22. V. 1957.
Poštovana drugarice!
Nakon Vašeg odlaska iz Novog Sada saznao sam, da ste davali izjave: da treba Arhiv Hrvatskog narodnog kazališta, zajedno sa ostalim kazališnim arhivima u zemlji, prenijeti u Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu.
Držim da ne moram napose obrazložiti, što ja o takvim Vašim intencijama mislim, i da li one koriste atmosferi lojalne uzajamne suradnje.	g postavanjem
dr S. Batušič, s. r.
Beograd, 24. V. 1957.
Poštovani doktore Batušiču,
da je meni neko rekao da ste davali neke izjave ja bih prvo Vas pitala da li je to istina. Ovako, na takve insinuacije ne odgovaram.	g p0§t0Vanjem
Milena Nikolič
Zagreb, 31. V. 1957.
Poštovana drugarice!
U vezi s Vašim pismom od 23. o. mj., saopčujem Vam da od Vas nišam tražio potvrdu o Vašoj izjavi o selenju kazališnih arhiva ne samo zato, što ste več bili otputovali iz Novog Sada, več i zato, što sam za nju saznao od prof. inž. Filipa Kum-batoviča, kojega smatram vjerodostojnom osobom. On je sadržaj Vaše izjave potvrdio i u prisutnosti prof. dr Draga Ivaniševiča, a ovoj dvojici ipak ne mogu pripisati na-mjerne -insinuacije«.	g postavanjem
S.	Batušič, s. r.
3. jun 1957.
Poštovani Gospodine!
Kad bi u tim, navodno mojim izjavama bilo neke logike ja se ne bih čudila što ste u njih poverovali. Ovako, ako nije u pitanju nekakav nesporazum, ja »ovoj dvojici« mogu pripisati samo »namjerne insinuacije«.
Organizujuči novasadsku konferenciju imala sam najčistije pobude da na ju-goslovenskom planu uspostavimo sistematsku saradnju u oblasti pozorišne arhivistike. Izgleda, medjutim, da još ima ljudi kojima ovo nesredjeno stanje više pogoduje, jer u mutnom mogu bolje da love.
Čelu našu prepisku o ovom slučaju poslaču prof. inž. Filipu Kumbatoviču. Ste-rijinom pozorju otkazaču referat sa obrazloženjem da nišam »verodostojna osoba« i da ne mogu da primim i radim poveren mi zadatak u atmosferi rekla—kazala.
Nemam više što da kažem, jer sam ogorčena i duboko razočarana.
S poštovanjem Milena Nikolič, s. r.
Beograd, 3. jun 1957.
Druže Kumbatoviču,
šaljem Vam prepisku izmedju mene i dr Batušiča i očekujem Vaše objašnjenje.
S poštovanjem Milena Nikolič, s. r.
Poštovana drugarice!
Zamoliti Vas moram da mi izvinete moje zakašnjenje, jer sam bio u ono vrijeme, kad sam dobio Vaše pismo, baš u pripremama za put, a pošto sam več od 10. juna u Parizu a odlazim sutra u Aras, gde ču predavati o jug. kazališnim problemima, nikako nišam stigao da Vama odgovorim.
Uostalom, ja ne znam zašto je došlo do takve oštre prepiske izmedju Vas i Dr Batušiča. Mi smo u Novom Sadu pričali medju sobom (podv. M. N.) da postoje kod Vas tendencije za centralizovanje kazališnih arhiva u Jugoslaviji i to je (u vrlo skračenom obliku saznao iz našeg razgovora i Dr Batušič — no postoje li te tendencije ili ne, mi možemo biti svi uvjereni, da se arhivalije i muzealni predmeti iz drugih republika neče nikada prenijeti u Beograd, jer se takva centralizacija ne može izvršiti ni u drugim zemljama, koje imaju finansijske i personalne mogučnosti za takvu centralizaciju.
Tako i mislim, da je ta prepiska uglavnom bespredmetna; da nema nikakvog pa-metnog razloga, da ne bismo svi skupa lijepo saradjivali na sredjivanju jug. muzealne politike i smatram, da Vi nikako ne možete otkazati referat za Novi Sad 1958, jer čemo tek onda moči detaljnije razgovarati o najboljim rešenjima za pojedine muzeje i arhive!
No, nadam se, da se stvar več smirila i tako želim i Vama i dr Batušiču i svima koji rade na našem poslu, što više uspijeha!
Pariš, 19. VI. 1957.
Vaš
Filip Kumbatovič, s. r.
Beograd, 25. juna 1957.
Druže Kumbatoviču,
več više od pet godina izmedju dr Batušiča i mene razvija se saradnja i prepiska normalno i, čini mi se, korisno. Najednom je sad, kako Vi tačno kažete, postala »bespredmetna i oštra«. Zar se ne nameče zaključak da su »verodostojne osobe«, nesvesno ili tendenciozno, izazvale ovaj spor besmislenim tvrdjenjem da ja želim da se u Beograd prenesu sve pozorišne arhive. Od takve »optužbe« smešno mi je da se branim i ne mogu da se osvestim kako ste došli na tu ideju. U svemu je najsmešnije i najčudnije to što mi Vi u svom pismu opet dajete lekcije o nemogučnosti prenošenja materijala u Beograd, kao da sam ja ikad stajala na tim pozicijama. Sta Vam pada na pamet?! Kako ste uopšte došli na to?! Otkud Vam ta ideja o prenošenju materijala?! Molim Vas odgovorite mi odredjeno i da li sam Vam ja tako nešto kazala?!
Takav nesporazum (ako je nesporazum), može se dogoditi i prirodan je dok ostaje na terenu principijelne diskusije, ali nije prirodan ako predje na teren ličnih uvreda. U tu grešku pao je dr Batušič dajuči mi komplimet da nišam verodostojna osoba.
Da se razumemo. Ja nišam neka uvredljiva malogradjanska baba, pa ipak, ako Vam neko u lice kaže da niste verodostojna osoba, ne možete ostati ravnodušni, u toliko pre ako je to neko s kim ste godinama saradjivali, i što je najgore, s kim treba i dalje da saradjujete.
Ceo ovaj spor nišam ni izazvala ni započela. Vi ste ga izazvali (svesno ili nesvesno) a dr Batušič započeo. Dobro je što me je obavestio o Vašim naknadnim raz-govorima, ali nije dobro što je nastavio sa ličnim uvredama.
Posle svega ovoga ja nemam drugog izlaza več da se povučem u domen svog rada — a to je Srbija —■ i da napustim saradnju i koordinaciju na jugoslovenskom planu j er se to shvata kao — centralizam.
S poštovanjem Milena Nikolič, s. r.
Zagreb, 24. VI. 1957.
Poštovana gospodje!
Na Vaše pismo od 3. o. m. odgovaram tek danas s razloga, što sam čekao na odgovor prof. inž. F. Kumbatoviča, koji sam konačno primio, i koji me potpuno zadovoljava u mom stavu i zaključcima.
U Vašem spomenutom pismu nalazi se, medjutim, i tvrdnja: »da još ima ljudi, kojima ovo nesredjeno stanje više pogoduje, jer u mutnom mogu bolje da love«. — Zelio bi da znam koga Vi time konkretno mislite; onda ču odlučiti o mojim daljim postupcima.
S poštovanjem dr S. Batušič, s. r.
Beograd, 26. juna 1957.
Poštovani gospodine,
iz moga odgovora prof. Kumbatoviča (koji prilažem kao i njegovo pismo) jasno je ko je, nesvesno ili tendenciozno, »zamutio vodu«, prema torne jasno je na koga sam konkretno mislila kad sam napisala da »izgleda još ima ljudi...« Ja zaista ne znam kako da objasnim onu izmišljotinu osim bujnom fantazijom prof. Kumbatoviča.
Nezgoda, medjutim, počinje tek tamo gde ste se Vi zaboravili i skrenuli principi-jelnu diskusiju na lične uvrede. Vama če, mislim, biti mnogo teže da objasnite zbog čega ja nišam verodostojna osoba, da bih iz toga i ja mogla da odlučim o svojim daljim postupcima.
S poštovanjem Milena Nikolič, s. r.
Kao što se iz prepiske vidi nišam na odredjeno pitanje dobila odredjen odgovor od prof. Kumbatoviča, več kako to mi Srbi kažemo, odgovorio je »okruglo pa na čoše«. Nekome nije išlo u račun da saradjujemo, da se dogovaramo u oblasti naše struke, pa je želja za saradnjom okvalifikovana kao »centralizam«, pa čak i kao otimačina. Neko se poslužio kuloarsko-tračerskim načinom da me dezavuiše pošto u mom referatu i diskusiji nije mogao nači gradju za ovakve okrutne optužbe. U referatu sam se zalagala, pored ostalog, i za arhive i muzeje koji če biti otvoreni naučnoj i drugoj javnosti da ne bude »potop posle nas«; zatim, da metodski i zajed-nički pristupimo radu na istoriji pozorišta u Jugoslaviji, na primer, za Strane enciklopedije, koje su se prvi put u istoriji zainteresovale za naše pozorište, itd.
Posle čitanja »scenarija« Mirka Mahniča, posle šoka i zapnjenosti, preispitivala sam se i pitala u čemu sam to ja grešila pre 25 godina. Pokušavala sam da nadjem logičan povod za pojavu ovog pamfleta, i mislim da mi je uspelo da sagledam »u kom grmu leži zec«. Mahnič je sa odredjenom tendencijom sve iskonstruisao, veoma ne-ukusno i drsko ali ne baš mnogo vešto, pa se nadam da če objektivni i dobronamerni čitaoci prozreti prave motive pisanja ovakve »istorije«.
Ovu prepisku u ono vreme nišam objavila; smatrala sam da ovakve polemike ne služe uspostavljanju mostova saradnje. Pored toga, verovala sam da če oni koji su iskonstruisali »aferu« u ono doba, uvideti kasnije da su bili u zabludi. Na sreču sačuvala sam tu »vruču« prepisku kao da sam znala da če doči do povampirenja slučaja. Na žalost, danas sam prinudjena da prepisku iznesem pred javnost, mada bih radije citirala rečenicu iz jednog pisma ravnatelja Travena u kojoj doslovno kaže: »Predpostavljam, da možete još upotrebljavati prijateljsku formu, koja nas je u našem dosadašnjem radu povezivala« (str. 195).
Duboko sam uverena da, i pored naših davnih »vručih« diskusija i povremenog nepoverenja i cepidlačenja, moje poštovane kolege dr Slavko Batušič i ravnatelj Janko Traven ne bi stavili potpise ispod mog črnog portreta čiji je autor Mirko Mahnič. Ja bih, medjutim, sa zadovoljstvom, kao živo svedočanstvo, stavila potpis ispod njihovih portreta kako ih je prikazao Mirko Mahnič. Istina je da su ti portreti, bolje reči idilični odnosi mojih kolega, za moj ukus, a i prema mojim sečanjima, malo previše u socrealističkoj crno-beloj tehnici, ali vreme je takvo bilo — bolje i u crno-beloj nego samo u cmoj tehnici.
Na kraju, postavlja se ozbiljno pitanje, čemu i kome danas služi ova eskalacija, prikazivanje mene kao člana partije — komesara koji drži kasu u rukama i deli pare. Istina je da moji »predniki (ni) so bili plemiškega rodu«, niti sam »sorbonec«; bila sam profesor književnosti, jedan od osnivača i prvi direktor Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije, a sad sam penzioner, bez titula i oreola. Da li nas takvo pisanje zbližava ili udaljuje jedne od drugih? Na sva postavljena pitanja treba da odgovori Mirko Mahnič sebi i svojoj savesti a i kao »istoričar«. Meni nije potreban odgovor, meni je sve jasno.
Smatrala sam a i danas smatram da je časopis DOKUMENTI ozbiljan i koristan list muzejsko-arhivskog karaktera, pa me je u toliko više iznenadila ova petparačka sadržina. Počinjem da zavidim finansijskim mogučnostima časopisa kad može da štampa i lične zabeleške u kojima ima i ovakvih »istorijskih« zaključaka: »Sad idemo u neki restoran, gde ona jede« (podv. M. N.). Sličnih »misli« i »podataka«, po izboru Mirka Mahniča ima više, ali nišam baš sigurna da su od istoriografskog značaja. Medjutim, »verjetno« služe nekome i nečemu.
Beograd, 16. 3. 1980.
Le »centralisme« dans l’historiographie du théâtre
En réponse à l’article de Mirko Mahnič Slavko Batušič et le Musée du théâtre Slovène à l’époque où Janko Traven était le directeur du Musée (v. Dokumenti SNG, no. 33), Mme Milena Nikolič attire l’attention sur le fait que Mahnič a utilisé des notes personnelles de Traven, écrites en 1954, de sorte que des doutes peuvent s’éveiller quant aux véritables motifs de son article.
En s’efforçant de démontrer sa »thèse« sur le prétendu »centralisme« et sur d’autres »péchés« de Mme Nikolič, Mirko Mahnič invente un »scénario« monté de toutes pièces.
Pour prouver que le partie de l’article la concernant n’est, en réalité, qu’une escalade dans l’interprétation tendancieuse d’événements déjà anciens, Mme Nikolič cite la correspondance de 1957 dans laquelle elle se défend contre l’accusation absurde d’avoir voulu faire transférer à Belgrade toutes les archives du théâtre.
M. Mahnič s’est servi de la nécrologie, consacrée à l’historien du théâtre émérite Slavko Batušič, afin de pouvoir en réalité poursuivre d’autres desseins.