poilans^f-. efesi#- 6 1, j ^ B Ii ^ k ^ &
Poštarina plaćena u gotovom	God. IV.
N
Zagreb, 8. septembra 1932.
Broi 37.
Glas v Pulju in Trstu prelile krvi je močnejši od krikov fašističnih čet! In ta kri kliče k maščevanju, ki pride. Ti umori ne ostanejo brez odmeva. Naj na to ne pozabi fašizem!
»N ar o d ni l i s ly« 7. sept. 1930.
ISTRA
Pojedini broj stoji 1.50 Dinara
Poklanjamo se pobožno pred spominom umorjenih bratov. Padli so 'za stvar svojega naroda. Drugi pridejo na njih mesto. Maščevali jih bodo in zmagali!
»Narodni listy< 7. sept. 1930.
GLASILO SAVEZA JUGOSLOVANSKIH EMIGRANATA iZ JULIJSKE KRAJINE
»ISTRA« izlazi svakog tjedna u petak. — Uredništvo i uprava nalaze se Zagrebu, Masarykova ulica 28. H. — Broj čekovnog računa 36.789.
Pretplata: Za cijelu godinb 50 Din; za pol godine 25 Din; za inozemstvo dvostruko; za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cjeniku.
ŠTEVILNE ARETACIJE V GABROVICI
Kako skrbijo naši gospodarji za naš blagor.
Dekani, augusta. — V naši občini so prilike vsak dan nežnosljivejše. Gnjavijo nas na vse mogoče načine, kmetije in posestva gredo kar po vrsti na boben. Poleg suše, ki nam že več let odnaša vse pridelke, nam vedno več rastejo davki tako, da jih sploh več ne zmagujemo. Zato v naši občini narašča od dneva v dan vedno večja beda in obup. Meseca julija t. 1. se je zbralo več sto kmetov iz vasi Gabrovica, Črnikal, Loka, Bezovica, Rožar in dr. ter so se odpravili v Dekane, da prosijo po-deštada naj se zavzame za uhogo ljudstvo, da se mu olajša neznosno breme davkov. Ko pa je zagledal z okna občinske palače naš gosp, podeštad, izredno korajžen mož, to množico živih skeletrov, ki se je bližala molčeča in turobna občinski hiši, ga je prevzel tak strah, — znak, da mu vest marsikaj očita — da je dal zapreti in zabarikadirat! vse vhode v občinsko hišo in tako zavarovan je telefonano poklical oboroženo silo. — Še le. ko je prišla izdatna oborožena sila karabinijerjev, finance, črnosrajčnikov in t. d., se je naš gosp. podesta! toliko ojunačil, da je dovolil, da so mu privedli deputacijo par mož, ki so mu tolmačili želje in težave ubogega ljudstva. Razume se, da jih je odpravil z nekaj sladkih besed in obljub. Rezultat se je pa opazil nekaj dni potem- Prišli so lepega dne orožniki in fašisti ter polovili in zaprli ne-
kaj najbolj zavednih mož. Med aretiranimi so: Brata Purger Lazar in Klement po domače Martinčevi, brata Dorče in Metod po domače Barončičevi. Alojzij Montanja črev-Ijar, vsi družinski očetje ter še nekaj drugih možev in fantov, vsi iz vasi Gabrovica, ki je znana po narodni zavednosti svojih možev in fantov. Obtožili so jih komunizma hujskanja proti državni oblasti, veleizdaje in bog ne še česa. Vsi trepetamo radi usode teh naših trpinov in s pravico, ko pomislimo kaj vse počenjajo italijanski kulturo-nosci in njih tribunali z našo ubogo rajo, ki ima nesrečo pasti v njihove roke. Nam pa ne preostaje drugega kot, da trpimo, stiskamo pesti in molčimo ter z obupom v srcu gledamo kako nas tujci ženejo z naših domov in posestev in to celo za malenkostne vsote na zaostalih davkih, saj nimamo pravice nit' pritožiti se ne prositi.
Drastičen, a pomenlen je odgovor, ki ga je dal nek pazinski renegat, ki se prišteva med uplivne faktorje v našem kraju. Ko mu je neka oseba oponesla, zakaj, da so ie uboge ljudi zaprli, ko vendar niso nič zakrivili ji je ta poštenjakovič odgovoril: »Zaprli smo jih zato. da bo služila ta kazen za opomin i drugim ki bi jim hotelo priti na um se pritoževati čez previsoke davke, sicer kam bi prišli, nam ne bi manjkalo pritožb«. (Sic!) Mislimo da ta odgovor ne potrebuje komentarjev!
ROSELLI GOVORI...
U nizu informativnih članaka o stajalištu talijanske antifašističke emigracije prama našem problemu, donosimo danas članak našeg pariškog suradnika, u kojem, su iznesena mišljenja g. Bosellija, poznatog vodje emigracije, koji je pred dvije godine s dva druga pobjegao s otoka Lipari, gdje je bio konfiniran. U daljnjim člancima iznijet ćemo mišljenja još nekih emigrantskih prvaka, da bi naša emigracija bila o njihovom gledanju što točnije informirana.
Pariz, septembar 1932.
Profesor Roselli, jedan od glavnih vođa novog revolucionarnog antifašističkog pokreta »Giustizia e Libertà* je mlad čovjek, glatkog zadovoljnog lica i njegova pojava ne daje nipošto slutiti onaj jaki i snažni rad, koji je on razvio protiv fašizma već u samoj Italiji kao i u Francuskoj. Vrlo energična i skladna priroda, Roselli je bio vrlo cijenjen od pokojnog Turatija i bio mu najviše pri ruci u njegovom dramatičnom bijegu iz Italije.
Pokret »Giustizia e Libertà* je jedan od najnovijih kompromisa talijanske liberalne buržoazije sa radničkim socijalizmom pa djelo Rosellija, programatsko za idejno shvaćanje čitavog tog pokreta i nosi naslov »L e socialisme liberale*.
Ulaz »Giustizia e Liberta* u Antifašističku koncentraciju je uzrokovao rascjep u do tad jedinstvenoj koncentraciji i skrajnji, beskompromisni elementi Republikanske stranke su istupili iz koncentracije i počeli da se grupiraju oko lista »Iniziativa*, pro-povijedajuć potrebu prečiščenja antifašističkih redova i. tražeć ne samo borbu protiv fašizma već i protiv čitavog sadašnjeg društvenog poretka ...
Roselli ne voli taj beskompromisni stav Republikanske partije i želi ne samo da talijansko radništvo i seljaštvo, već i građanski slojevi uđu u borbu protiv fašizma. Ro-selli ima velikog ugleda u »visokim krugovima* antifašističkog pokreta i nastoji da bude kao neka spona izmedju socijalizmom zadojenih radničkih masa i . liberalnog građanstva. On niječe ikojem pokretu pravo da diktaturom provede svoje ideje bila ta diktatura slična onoj crnoj u Italiji ili onoj crvenoj u Rusiji. Zato me i nije začudila slika, izvješena nad njegovim udobnim pisaćim stolom u još udobnijem stanu Place du Pantheon, slika izrezana iz »L’lllustra-tion* koja prikazuje Litvinova i Grandija zajedno.
Ulazeć u njegov stan, pozdravilo me veselo tepanje njegovog djeteta, kojega je Roselli s nježnošću odstranio, uveo me u svoj kabinet i ponudio da sjednem ...
Na stolu su mi upali u oči kupovi programa »Giustizia e Libertà* tiskani na finom kao cigaretnom papiru, kojih se može na stotine da sakrije u mali džep prsluka... Sve je pokazivalo jednu aktivnost i ovi programi i. razne druge knjižice i novine namijenjene propagandi u Italiji kao i sam Roselli, koji je sa neobičnom živahnošću započeo razgovor i sveo ga na jedan lijepi i iscrpni razgovor o stanju radništva i seljaštva u Italiji. Pri tom, sam opazio s kako toplim uvjerenjem i s kako sugestivnim izražajem izgovara taj čovjek riječ Sloboda, koju je označivao kao cilj i kao uvjet za jedno bolje uređenje svijeta ...
— Talijanski socijalizam noseč pečat Turatijevog duha i posebnih talijanskih prilika, teži za slobodom i pravednošću ... Taj pokret nije protivan pravednim težnjama talijanske buržoazije. Tom socijalizmu su i pridolazile sve veće mase građanskog društva i fašizam je samo izmislio neku socijalističku ili komunističku opasnost za Italiju.
— Je li zbilja postojala opasnost od komunizma ili anarhije u Italiji?
— Jeste, ako hoćete, ali ta anarhija je bio sam Mussolini. Ta kako možete misliti da bi Italija mogla da postoji kao samostalna komunistička država ma i pola godine, kada joj fale surovine potrebne za sasvim nezavisan ekonom.ski život...
Roselli je u svim pitanjima dobro verziran i živo se zanima za sve probleme, zato i nije bilo teško svesti razgovor na naše manjinsko pitanje. Govorio sam mu nešto o karatkeru slavenske uzbune u Istri, o teškom ekonomskom, stanju našeg naroda, koje stvara od našeg seljaka političkog roba fašizma i ekonomskog roba talijanskog građana ... Slaveni se brane i služe se onim sredstvima obrane, koji se najmanje mogu označiti »terorizmom*, kako bi to htio fašizam ... Naš seljak inače nema ništa protiv talijanskih seljaka i radnika.
___ To mi se čini točno. Vi morate znati
da nas Talijane bòli, što mnogi imputiraju talijanskom narodu zločine fašizma ... Talijanski. se narod sam bori za slobodu. Čini mi vrlo loše što mnogi ne razlikuju fašizma od Italije... To bi moglo biti kobno. Ne, fašizam, je samo uzurpirao talijansko ime... nametnuo se silom čitavom, narodu, a i vama Slavenima u Julijskoj Krajini... Ja shvaćam osjećaje, koji vas tjeraju da se
CRKVA U JULIJSKOJ
Buzet, septembra 1932. — Dne 18 augusta došao je u Vrh kod Buzeta novi svećenik. To je mladi svećenik, koji jè nedavno odslužio prvu misu, Franc Šibenik. Rodom je iz Trsta, sa Sv. Jakova. Istog dana kad je došao bio je pozvan na večer u kuću općinskog delegata vodje fašista u Vrhu Jakova Grbca (pravi Talijan!). Tamo su ga dočekali svi fašisti iz Vrha. Pozvali su ga, da mu održe lekciju, kako se ima u Vrhu držati u crkvi i izvan crkve. Rekoše mu, da se mora držati strogo talijanski. Nadalje mu rekoše, da se nadaju, da on neće biti kao don Peršić, kojeg su oni mučili i na koncu protjerali s Vrha. O Peršiču su se izražavali vrlo pogrdnim riječima. Napadali su i svećenika Sircu, koji je u posljednje vrijeme služio u Vrhu, jer je išao ususret narodu u crkvi, te je zato stradao. Fašisti su od novog svećenika zahtjevali još prije nego je došao na Vrh da mora biti Talijan i fašista. On je morao da se prijavi i u Buzetu. Dekan Vaskoto ga je uputio neka sluša fašiste, ako želi ostati u Vrhu. Fašisti u Vrhu priredili su novom svećeniku večeru, na kojoj se pilo i vikalo Mussoliniju i »Abbasso i sciavi«. Ako se mladi svećenik ne bude pokazao u kratko vrijeme dostojan ove fašističke pažnje, nema sumnje, da će ga dostići sudbina Don Peršiča i Sirce.
Bolje nije ni u okolnim mjestima. Saznajemo, da je u Truškama blizu Kopra (ta je župa potpuno slovenska)
KRAJINI I NAŠ JEZIK
župnik iznenada počeo da propovijeda na talijanskom jeziku. Narod je htio da napusti zbog toga crkvu, ali karabinjeri su to spriječili, župnik Mezinec za vrijeme propovijedi upozorio je narod da ostane u crkvi, jer bi se u protivnom slučaju moglo dogoditi zlo. Mladići su pokušali ipak, da se odupru karabinje-iima, ali su morali da popuste pred oružanom silom. Iz Truška je otišla zbog toga deputacija na biskupiju u Trstu, da zamole biskupa neka bi u interesu vjere vratio slovenski jezik u crkvu. Me-djutim naš narod ima s takvim deputacijama vrlo slabo iskustvo. Pred nekoliko mjeseci bila se iz tih motiva uputila iz Vrha deputacija tršćanskom biskupu. Ne samo, da je biskup bio nemoćan da išta učini, nego su čak članovi deputacije na povratku bili pohap-šeni, a nekoji su se bijegom preko granice spasili.
Ovom prilikom moramo zabilježiti još jedan slučaj crkvenog progona i to takodjer iz Koparštine:
U Šmarjama kod Kopra fišisti i ka-rabinijeri strogo su zabranili crkvenim pjevačima da pjevaju slovenski. Zaprijetili su im, da će ih tući, da će ih kon-finirati i sve imanje im zaplijeniti ako budu dalje pjevali slovenski. U šu-marju se već pred par godina zbog crkvenog pjevanja dogodio strašan do-godjaj. Renegat i fašista Supancich ubio je crkvenog pjevača Kosiča, s kojim je došao u sukob radi pjevanja u
crkvi. Supancich je Kosiča čekao u zasjedi i ustrijelio ga. Do procesa nije u opće došlo... Karabinijeri su bili izjavili da do procesa ne će doći, jer se radi
0	političkom činu ...
Razumljivo je, što su se sada crkveni pjevači u Šmarju preplašili novih grožnja, pa se boje da u crkvi i dalje pjevaju slovenski Počeli su da uče talijanske i latinske crkvene pjesme.
MLADI SELJACI IZMLAĆENI OD KA-RABINIJERA JER SU PJEVALI HRVATSKI.
Buzet, septembra 1932.	— Nasa
pjesma, koja je u prošlim vremenima odjekivala ovim našim divnim krajevima, davno je utihnula. O nekadašnjim našim pjevačkim društvima nema već mnogo godina ni traga. Naša brda i doline ne odjekuju više slavenskim melodijama. Onaj kome uza sve ove teškoće duša zapjeva — pjevuši ispod glasa ili samo »zamišlja« melodiju. Sluša slavensku pjesmu u duši. Na poljima, pa ni onda, kad se čovjek zbilja raduje, što mu je zemlja dobro urodila, i kad bi zbog toga želio da svoju radost izrazi pjesmom, — vide se samo nijeme figure. Cak su i naše naricaljke na grobovima zabranjene. — Najveća je hrabrost dignuti glas i iz punog grla zapjevati. To je danas u Istri junaštvo, ludost, koju se može počiniti samo u vinu ili u — dešperaciji. Onoga ko zapjeva može da zadesi teško zlo: da ga uhapse karabinjeri, da ga optuže kao antidržavnog, da ga premlate kundacima, da ga napadnu fašisti itd. — Jedan se bolan slučaj desio na Buzetštini.
21 augusta u Vrhu kod Buzeta tri seoska mladića usudili su se zapjevati jednu pučku narodnu popjevku, koja se prije u tom kraju uvijek pjevala. Bila je to naivna, nedužna pjesma. Na ta su se tri mladića namjerili karabinjeri iz Sovinjaka, koji su bili u Vrhu u patroli. Naši su mladići dobili od karabinjera toliko batina, da su sva trojica nekoliko dana odležala u posteljama u mukama i groznici... Tako se, eto, živi kod nas.
KAKO JE TEŠKO STRADAO JEDAN 15 GODIŠNJI IZBJEGLICA IZ ĆIĆARIJE.
Buzet, septembra 1932. Dne 1 septembra dotjerala su dvojica karabinjera i općinski stražar u Golac u Ćićariji 15-godišnjeg dječaka Tomu Čendaka. Kad je dječak bio u blizini svog sela pokušao je da pobjegne. Ali karabinjeri su za njim pucali i on se predao. Zatvorili su ga u kuću, a pred vratima su dvojica karabinjera stražila. Oko ponoći došao je policijski automobil iz Podgrada po njega i on je bio odvezen u Bistricu u zatvor. — Što se zapravo dogodilo s mladim Čendakom?
On je bio otišao pred izvjesno vrijeme u Jugoslaviju Boravio je u Splitu. Jedan njemu nepoznati čovjek nagovorio ga je nek ide s njim na jedan parobrod, koji je bio u splitskoj luci. Dječak ne sluteći ništa zla otišao je. Dok se on nalazio na brodu, brod se maknuo
1	uputio prema Trstu. Kad je došao u Trst bio je odmah uhapšen i predan karabinjerima, koji su ga odveli najprije u Golac, odakle je prevezen u bistrički zatvor.
Tako je, eto, prevaren stradao taj nesretni mladić, koji je u svojoj petnaestoj godini osjetio svu tragediju emigracije, a sad će osjetiti i svu grozotu fašističkih tamnica, što će s njime biti niko nezna. Ovaj je đogođjaj izazvao u čitavoj sjevernoj Istri zgražanje i osudu. Treba napomenuti, da je i majka Čenđakova bila u svoje vrijeme baš zbog njegovog bijega osudjena na šest mjeseci zatvora.
KONAČNA PROPAST HRVATSKE PUČKE ŠTEDIONICE NA RIJECI.
Rijeka, septembra 1932. — Službeni list talijanske vlade »Gazzetta Ufficiale« je ovih dana objavio dekret, kojim se ovlašćuje talijanski novčani zavod »Banca Popolare Fiumana« da apsorbira riječku »Pučku štedionicu«, koja je bila u likvidaciji. Prostorije Pučke štedionice« ovih su dana zatvorene. Taj hrvatski zavod zašao je pred nekoliko godina u poteškoće, radi kojih je bila započeta likvidacija njegovog poslovanja. Ovim fašističkim dekretom taj je zavod definitivno ukinut.
Mussolini pa se mora zavedati, da bodo ti streli našli zanj in za fašizem težak odmev ne samo v Jugoslaviji, marveč v vsem kulturnem svetu. Iredentističnemu pokretu bo tržaška sodba dala samo novega poleta.
»Neues Wiener Extrablatt« sept. 1930.
borite protiv fašizma, a koji su često i samo nacionalni osjećaji... Teško je teško u Istri... ali da se obranite treba da šire shvatite vašu borbu... Zašlo ne bi Slaveni u Trstu, Gorici i. Istri surađivali sa tamošnjim talijanskim antifašističkim elementima?
— Čini mi se da se već pokazalo više slučajeva te saradnje u borbi protiv fašizma ... Nego naš čovjek je izgubio već povjerenje u sve... on treba da znade šta može da očekuje od Nove Italije.
— Vi ste bez sumnje čitali program »Giustizia e Libertà* koji traži za manjine kulturnu i administrativnu autonomiju. Čini mi se da će unutar takove autonomije Slaveni naći dovoljno garancije za svoj narodni razvoj i ekonomski prosperitet.
— Sta vi mislite pak o reviziji granice, nastale Rapallskim ugovorom?
— Mislim da ne bi od toga sada trebalo praviti pitanje. Nama se namiče nada sve jedna teška borba protiv fašizma. Bojim se da bi to bila taktična pogrješka. ■■ To bi moglo da oslabi naše redove ... Nezgodno mi se čini govoriti o granici, koja uostalom ižmedju dva demokratska naroda nebi trebala da biide smetnja dobrom prijateljstvu i plodnoj suradnji, pošto bi i tako pripadnici, obiju naroda našli i u jednoj i u drugoj državi dovoljno garancije za svoj nacionalni razvoj.
— Smatrate li vi kulturnu i administrativnu autonomiju kao dovoljnu?
— Čini mi se da bi ta autonomija i zaštita manjinskog prava trebala da uđe u konstituciji Nove Italije i da bi to dostajalo.
— Da Vam otvoreno kažem, Slaveni ne bi u to imali najveće povjerenje i puno h-
im, se činila zgodnijom međunarodna garan-tija njihovih prava pred Društvom Naroda, pošto bi Italija svojevoljno preuzela na se obveze međunarodne zaštite manjina.
— Mislite? U Društvu Naroda bi to pitanje postalo stvar međunarodnih političkih kombinacija, što sve ne bi jamčilo pravedno riješenje tog pitanja. Ja nisam, bar do sada, vidio da bi si manjine našle bolje zaštiče-nje po Društvu Naroda ,ako već same države ne osjećaju i ne provode princip jednakosti naroda. Ali o tom hi se dalo govoriti.
Rosellija prekine škripanje vrata, koja se naglo otvore... Njegovo dijete pade na pod, pogleda nas svojim lijepim očima i za-viče »Papd, papa*. Profesor Roselli ustane da digne svoje dijete, poljubi ga i odnese u obližnju sobu ...
Veselo je sunce blistalo kroz prozore na hrpe brošura i novina i na brojnu biblioteku Rosellija.
Iz druge sobe je dolazilo veselo čavrljanje i vika djece, od koje se tekar razlikovao glas majke...
Roselli je ušao, nasmijao se kao da se ispričava i dok mi je pokazivao brošure i novine raznog formata i prifflo o nekim metodama borbe, koje su se ,pokazale uspješnim u Italiji, oči su mu se isto onako veselo smiješile kao kad je poljubio svoje dijete.
— Da, Nova Italija govori lijepe riječi socijalne pravednosti i narodne slobode u ovim malim novinama i brošurama što ih sada prelistavamo, rekoh u sebi, i Bože daj, da ovo sunce što nas je tako oblilo obojicu i koje nam. sja u dušama zasja u dušama onih, koji pate i robuju na svojoj rodnoj grudi.
Dragova n Š e pić.
Fašistički asimilacioni uspjesi
Fašističke 'novine pune su samohvale o uspjehu_ asimilacije našeg naroda u Istri i Goričkoj. One čak tvrde da Jugoslavena tamo više nema. Sa Snežnika i Triglava »ne duva više jugoslovenski vjetar«. Za nas a i za svakog kulturnog čovjeka je ovakvo tvrdjenje naivno i samo fašističke mase mogu se s time »napajati« i zadovoljiti.
_ I ako oni troše ogromne pare na asi-milacijUii nastoje da otrgnu našu nevinu dječicu# iz roditeljskog dcma još sasvim malenu osnivajući »asile«, asimilacioni uspjeh ostaće samo formalan, vanjski. Naša će mladež postati samo izvana što oni žele, ah čim bi neki pedagog zavirio malo u dušu naše djece, ispitao njihove osjećaje, on bi bio razočarani Kako će djeca čiji su roditelji, braća, rodjaci najbližnji progonjeni zato. jer ljube svoj zavičaj i svoj jezik a od kojih mnogi, oni najbolji, ginu po talijanskim zatvorima j internacijama, kako će ta djeca, pitajmo fašističke pedagoge, da postaju fašisti? Pedagogije oni ne poznaju, ali gdje im je logika? Svako živo biće, koje se muči, mrzi svoga mučitelja.
Iskustvo dokazuje, da mladež druge narodnosti i tamo gdje se upotrebljava najmodernija pedagogija i gdje se djeci daje prilike da nauče u potpunosti i svoj materinji jezik i s njima postupa bolje nego s djecom vlastitog naroda, ostaju ono što jesu. Nema toga učitelja, koga bi djeca voljela više nego svoga oca i majku! Nema ga medju najidealnijima, a kamoli u fašističkim redovima! Da će našu djecu odrediti neki Kalabrež ili Sicih'janka ne trebamo se ni najmanje bojati. Ne bi se o tome ni isplatilo govoriti, ali treba ipak da znadu da se mi njihove asimilacijone politike ni najmanje ne bojimo. Om' su se uostalom sami mogli uvjeriti o snazi svoje asimilacije medju afričkim primitivnim narodima. Preporučamo im da barem pročitaju principe moderne pedagogije, pa će vjerojatno »Popolo« i ostali listovi prestati da se hvale, kako u Istri nema više Jugoslavena.	Ante Modrušan.
POLUDIO PROGONJEN OD FAŠIZMA. Tragedija seoskog trgovca Juriševića iz Golca.
Buzet, septembra 1932. Pred neko se vrijeme u Golcu na Ćićariji dogodila tragedija, koja je izazvala sućut i revolt sviju onih, koji su za slučaj čuli. Ovaj dogodjaj ne nailazi na zgražanje samo nas Jugoslovena, nego se i Talijani, ako im je u duši ostalo i malo čovj ekol j ubivosti, — zgražaju. Dogodjaj se prepričava po čitavoj Julijskoj krajini, ide od usta do usta i djeluje tako, da se narodna mržnja prama nasilniku širi i produbljuje.
Ono, što se dogodilo seoskom trgovcu Juriše viču u Golcu doista je bolno. Njega je neko optužio vlastima, da je protivan državi i fašizmu. Bio je zbog toga pod strogom paskom i imao je u kući više puta premetačine. Razumije se, karabinjeri nisu ništa mogli da mu nadju ni u kući, ni u trgovini. Ali fašisti su htjeli, da ga ipak »kazne«. Jedne noći, dok je čitavo selo spavalo, poslije teškog dnevnog rada na poljima, došli su u kuću Juriševiću karabinjeri i tajna policija, što su s njima radili nije nam poznato, jer to on više ne zna da kaže. Znamo tek toliko, da je siromah poludio te noći i da je skočio kroz prozor iz drugog kata... Bio je više mjeseci u bolnici za umobolne u Sv. Ivanu kod Trsta i još je uvijek bolestan i tjelesno i duševno.
Jedan tragičan detalj iz našeg mučnog života. Ali nije to sve: mnoge se teške stvari dogadjaju kod nas, o kojima svijet malo ili ništa ne zna, a mnoge će se još dogoditi, jer je fašizam sve bezobzirniji i nečovječniji, a mi smo bespomoćni, kao životinje, u njegovoj ■ vlasti.
SUMNJIVI RADOVI NA CESTAMA U ĆIĆARIJI
Vodice, augusta 1932. — Pred neko vrijeme javili smo vam bili o radu na cestama u našim krajevima, kako naše vlasti na brzu ruku napravljaju nove i popravlja-ju stare ceste, — Cesta koja vodi preko naše Ćićarije i koja spaja Buzet sa glavnom cestom Trst—Rijeka, u Obrovu već je sada po treći put preradjena, premda je odgovarala i spadala u jednu od najljepših cesta u našoj Ćićariji. Našim vlastima nije bio po volji prvi rad na ovoj cesti. Bilo je to proširenje na 10 metara i sav onaj materijal bacao se je na naše njive i sjeno-koše, te smo pretrpjeli ogromne štete, i bez ikakve odštete. Na isti se način sada postupa sa našom sirotinjom, jer se počelo na ovoj cesti na raznim mjestima sjeći zavitke u velikoj mjeri. Ne trpimo štetu samo stoga što nam zatrpavaju naša bijedna polja materijalom, nego što nam i raskopa-vaju na više mjesta i do 50 m širine naša polja. Ova je cesta izradjena već pred 70 godina, i ^uvijek je nama dobro služila, pa pitamo više puta one koji imaju sve u rukama: čemu to proširenje, čemu toliki trošak, a i.čemu toliko uništavanje naših polja. Dobivamo odgovor: šta treba da mi znamo za ovo i ono. mi da smo barbari, divljaci da neznamo što je napredak naroda. Inače, ove nas je godine potpunoma uništila dva,puta tuča, a sada nas je priti-sla velika suša, tako ono što ie ostalo još zeleno od tuče uništila nam je suša. i
POTALIJANČIVANJE PREZIMENA
Vraćanje prezimena starom obliku Hi talijaniziranje slavenskih prezimena. — Slavenska prezimena i »slavizatorska propaganda« svećenstva.
Posebne komisije za italiziranje slavenskih imena'rade'* kod svih pokrajinskih u-prava u Julijskoj Krajini. Do sada je ova akcija imala uspjeha u gradovima ali se sada vrši pritisak i na seljake da italijanizi-raju svoja prezimena.. Najstrože se pazi da se na krštenju daju djeci talijanska imena, a za one koji već imaju slavenska imena, fašisti su se pobrinuli da se ta imena italija-niziraju u svim javnim ispravama. Tršćanska štampa poziva stanovnike Trsta i okolice čija prezimena još nisu italijanizirana da se prijave komisiji za promjenu prezimena koja će besplatno izvršiti tu proceduru za italijaniziranje dotičnih imena. Stranci pa i Talijana iz drugih pokrajina kada dodju u Trst čude se što mnogi talijanski gradjani u Trstu imadu tudjinska imena
U stvari se — pišu fašistički listovi — zapravo i ne radi o italijaniziranju tudjin-skih imena, nego o vraćanju stare forme tim imenima. Slavensko svećenstvo je kroz decenije provodilo slavizatorsku propagandu Pa je falsificiralo krsne i ženidbene listove dajući talijanskim imenima tudjinsku formu.
Fašistički listovi pišu: Treba da se ta imena italijaniziraju. Žalosno je, da samo 66 posto tršćanskih gradjana imadu talijanska imena. Oni koji još nisu svoje prezime povratili staroj formi treba da to odmah učine, jer više ne možemo čekati. Ako to ne učine povući ćemo ih za kose i t. d.
Težište cijele stvari je u ovome: Vladaje svojevremeno donijela odluku prema kojoj se sva slavenska prezimena mogu pretvoriti u talijanski oblik, samo su slavenski svećenici (!) svojim »slavizatorskim radom« tu talijansku formu izbrisali. Prema tome slavenska prezimena stvorili su slavenski svećenici.
Fašistička štampa uvijek navodi da množim slavenskih prezimena u Istri i ostalim krajevima treba tražit) razloge u samovoljnom mijenjanju prezimena sa strane svećenstva naše narodnosti. Ta štampa ide još i dalje i jednostavno tvrdi da su slavenski svećenici — falsificirali krsne i porodične isprave dajući talijanskim prezimenima tudjinsku formu. To je opće uvjerenje kod ta-lijana, pa je vrlo teško uvjeriti ih da nije tako, ma da je vrlo lagano demantirati onaj njihov taktični a nikako ne i stvarni razlog. Slavensko svećenstvo je, navodno, kroz decenije provodilo tu »slavizatorsku propagandu«. Dovoljno je kad se o tom govori ista-
knuti samo ovo: kad bi to i bilo istina da je naime, sve tako, kako im danas, nije teško tvrditi, onda još uvijek imamo dokaza da je i prije toga bilo na pr. u Istri mnoštvo slavenskih prezimena u doba kada se za »slavizatorsku propagandu« nije moglo ni znati.
Jedan vrlo uvažen i izvrstan poznavalac istarske prošlosti, sada već pokojni, objelodanio je godine 1928. u jednoj publikacji autentični prepis popisa pučanstva iz mjesta Barbana i Rakija u jugoistočnoj Istri iz godine 1645. Taj je popis učinjen pod vla-dorn nekog feudalnog gospodara a sastavio ga je neki Bortul Manazini. U tom popisu zabilježeno je ime i prezime od 1527 duša i sva su ta prezimena slavenska odnosno hrvatska osim nekojih. Izmedju obitelji čisto naših imena imade naime i po koje strano što je ^pripadalo obiteljima mletačkih feudalnih činovnika. Taj popis — kaže dotični župnik koji ga je objavio — sastavljen je pod vladom mletačkog gospodara i od mletačkog činovnika u godini (1645.) gdje se još nikako nije moglo tvrditi da su popovi učitelji i austrijska vlada lukavo pretvarala imena u slavenska imena i prezimena.
Toliko da se vidi, radi li se o »vraćanju« 'stare forme tudjinskim prezimenima (kako se to tvrdi) ili o nasilnom italijaniziranju »tudjinskih« (čit. slavenskih!) prezimena, što bi se htjelo prešutjeti.
NOVI DEKRETI O NASILNEM POITALIJANČEVANJU PRIIMKOV.
Trst. septembra 1932- — S tržaške, pa tudi z ostalih prefektur v Julijski krajini romajo mesec za mesecem celi skladi dekretov, s katerem! gazijo fašistične oblasti čast in ime vsakega posameznega slovenskega in hrvatskega človeka na »osvobojenih« tleh. Včasih se že zdi, da so prefekti v petih slovanskih pokrajinah v mejah fašistične Italije postavljeni le za to, da podpisujejo ukaze o nasilnem poitalijančevanju priimkov naših ljudi. Tako je tržaški prefekt v zadnjem tednu podpisal 206 takih dekretov. Med drugimi so bili spremenjeni priimki Cestnik v Cestini, Japelj v Giap-pelli, Konjec v Cavalieri, Kovačič v Co-velli, Lah v Laghi, Legiša v Leghissa, Muha v Mosca, Marušič v Marussi, Markovič v Marchi, Okretič v Gretti, Piščanec v Pisani. Pertot v Pertotti, Škrinjar v Scrignari, Verbič v Verbi, Vilhar v Villari itd.
Na kuku iznad Preluke
Kuk vam je tamo gdje se spaja nova cesta nad Opatijom sa stazom, koja vodi iz Voloskog na Preluku i Matulje.
Čitav ovaj pitomi kraj od Mošćenica do Kastavgrada upravo je bogat prirodnim vidilicama, sa kojih pucaju prekrasni vidici na bližu i daljnju okolicu i more.
I danas, skoro nakon decenij i po, ot-kada me silom od tamo prognaše, u mojoj svijesti i duši jednako su jaki i svježi utisci sa tih prirodnih vidilica: Učke, Veprinca, Mošćenica, Kastva, Moščenićke i Lovranske Drage, Rukavačke crkve. Kraja i Kuka.
Prevrćući ovih dana ono malo uspomena iz tog dražeg rodnog mi kraja, što ih početkom 1919 jedva spasih u nahrptnjači u Jugoslaviju, dopade mi ruku izbljedjela fotografija Kuka sa onim divnim pejsažom ispod i oko njega.
I otada evo ima nekoliko dana Kuk ml se neprestano vrze po glavi.
Na Kuku smo ja i prijatelj J. Ceh, slikar i profesor na Komunalnoj gimnaziji u Opatiji, za ljetnih i jesenjih mjesečinom obasjanih noći znali sate i sate prosjediti, diveći se sa te strme uzvisine nad morem remek-djelu stvaraoca.
Koliko li mistike bijaše u onom tajanstvenom i tihom suštanju borova, što se spuštahu niz strminu skoro do razine mora! A koliko li čara bijaše u onom srebrenom titranju morske površine, što se gubi-jaše prema Cresu, Velikim ili Malim Vratima!
I nikako da se otkinemo od one pjesme borova i od titrajuće površine mora, što nas sate i sate tamo držaše prikovanima!
— Bože. da li opstoji što ljepše na svijetu — svaki put bi uzdahnuo, kad bi se sa Kuka otrgao.
Onda bijahu mladost i najljepše nade u život pred nama.
-i'£•!■’>;

TRGOVSKO-OBRTNA ZADRUGA V GORICI
Gaberščekovl spomini o ustanovitvi zavoda, kl so ga fašisti — ukradli.
U posljednjem broju »Istre« donijeli smo vijest, da je gorički prefekt imenovao komesara goričkoj »Trgovskoj obrtnoj ^zadrugi«. Time su fašisti zauzeli važnu gospodarsku organizaciju goričkih Jugoslovena. Došli su tako do velikog imanja, koji je posjedovala zadruga (više kuća, a medju njima krasni »Trgovski Dom). Interesesantan je historijat te eminentno nacionalne institucije, koju je sada fašizam uzurpirao. Naš odlični saradnik g. Andrej Gaberšček, koji piše historiju o onim krajevima, sudjelovao je i kod osnivanja te zadruge, pa je kompetentan, da o njezinom postupku i razvoju govori. On kaže:
Pri državnozborskih volitvah leta 1897 so Slovenci radi pritiska z Dunaja in ra mene hiše v Trstu zgubili mandat v veleposestvu (Coronini), medtem ko so se obdržali v kmetskih občinah in pridobili en mandat v peti kuriji. Tedaj je nastal strahovit boj med Italijani in Slovenci prav radi zgube mandata v veloposestvu. Slovenci so napovedali bojkot italijanskim trgovcem im uveljavilo se je geslo »Svoji k svojim!« Že prej so Slovenci spoznali, da Pl mogoča politična osamosvojitev brez gospodarske. Posebno trgovski in obrtniški stan sta čutila potrebo denarnega zavoda; kajti »Goriška ljudska posojilnica« že po svojem ustroju ni mogla vršiti poslov bančnega zavoda. Že leta 1895 se je ustanovilo »Trgovsko in obrtno društvo« z namenom, da pripravi vse potrebno za takšen zavod.
V resnici je bila »Trgovsko-obrtna zadruga« ustanovljena zeJ.e,ta 189S- Da se omogoči sodelovanje najširih slojev, so se deleži plačevali tako, da je obrtnik ali trgovec plačal po eno krono na teden, tako, da je v teku petih let znašal, njegov delež 300 kron. Svoje prostore je v začetku imela zadruga v majhni hiši trgovca Antona Korena. Že v prvem letu je znašal promet 960.000 kron. vloge pa 100.638 kron. Zavod je naglo ra-stel in. v treh letih je že imel bogato rezervo in denarnih sredstev, da je z lahkoto kril potrebe domače trgovine in obrti. Zato sta voditelja goriških liberalcev dr Tuma in Andrej Gabaršček že leta 1902 mislila na to, da bi si zadruga postavila lasten dom, ki bi bil obenem »Narodni dom« goriških Slovencev. Andrej Gaberšček se je podal na Dunaj g. Maksu Fabianiju, prof. na dunajski tehniki in ga prosi) naj napravi primeren načrt za stavbo Medtem so goriški Slovenci na zvit način prišli do stavbne parcele ob mestnem vrtu, j. j. na najlepši točki v Gorici, in sicer tako, da je parcelo kupil neki zasebnik in jo potem odstopil zadrugi. Kmalu seje
dvignila po načrtih arhitekta Fabianija krasna stavba in leta 1904 se je otvorila z velikim koncertom »Glasbenega društva«,ki ga je vodil znani skladatelj Josip Michel. V Trgovskem domu se je nastanila Trgov-sko-obrtna zadruga, Slovensko podporno in bralno društvo, pozneje Narodna prosveta, ki je ustanovila prvo slovensko javno knjižnico : telovadnico pod krasno gledališko dvorano je prevzel goriški Sokol. Okoli Trgovskega doma se je sukalo vse življenje goriških Slovencev naprednega tabora.
Trgovsko-obrtna zadruga je po nizki ceni kupila hotel »Jelen«, ga modernizirala in priredila v njem lepo dvorano. Že med zidanjem Trgovskega doma je bil napro daj hotel »Siidbahn«, ki ga je pozneje zadruga kupila za okoli 260.000 kron, t. j. zelo poceni. Last hotela je bil tudi velik park im lepo telovadišče pred njim. Hotel je vodil poseben konsorcij, ki je pač tako gospodaril, kakor navadno gospodari več gospodarjev. Hotel je kmalu postal pasiven. Tudi hotel »Jelen« ni zadosti nesel.
Da bi pomagali solkanskim mizarjem razProdaji pohištva in da bi odpravili medsebojno konkurenco, ki je ubijala mizarje same, so goriški Slovenci mislili na ustanovitev »Mizarske zadruge« in jo tudi kmalu res ustanovili. Takrat se je mizarska obrt v Solkanu silno naglo razvijala. V Solkanu, je že bilo okoli 50 mizarskih podjetij, In so ponujale za vsako ceno svoje blago tržanskim Židom. Mizarska za-druga je našla oporo pri Trgovski obrtni zadrugi, ki ji je stalno dajala posojila. Ta so dosegla že ogromno svoto 300.000 kron. Vodstvo »Mizarske zadruge« je bilo v zelo slabih ro-kam zadruga je kmalu zašla v velike te-zkoce. Imela je velikanske zaloge blaga, kI gacPn ni m°£la Prodati. Zadružna misel se v bolkanu ni obnesla. Zadruga je zašla v konkurz in tedaj je nastal tudi run za 1 rgovsko-obrtno zadrugo v Gorici. Tudi banke t. j . Živnostenska in Kreditna banka so takoj zahtevale svoj denar nazaj in so z zadovoljstvom gledale razpad zadružne banke v upanju, da bodo lahko svoje delovanje razširile.
Trgovsko-obrtna zadruga je imela sicer v nepremičninah nad 1 milijon vrednosti, toda likvidnega denarja ni imela na razpolago, da bi lahko vzdržala naval. Zato je morala napovedati likvidacijo, ki je se--r3 ^b,udi,a vulkanski hrup po vsej de-zeh Med vojno je vrednost hiš silno poskočila in Trgovsko-obrtna zadruga je lahko ves primanjkljaj krila samo s pro-dajo hotela »Siidbahn«, tako, da je postala aktivna Pravno se je nahajala še danes v likvidaciji.
I sada, nakon teških proživljelih dana nakon neostvarenih nada, na pragu starosti, za tihe ljetne, mjesečinom obasjane noći, nošen krilima mašte, nadjoh se opet na Kuku.
Stari poznati borovi kao pred 14 godina dočekahu me svojim tihim šuštanjem. Ali to bijaše šuštanje čempresa na groblju puno uzdisaja, leleka i boli. Bijaše to pričanje o jednoj ogromnoj tragediji, sastavljenoj od neizmjernog broja malenih i većih tragedija, koje se kroz 14 godina dnevno odigravaju od podnožja kastavskih stepenica do Soče.
I mjesečina kao i prije ljeskaše se na površini mora. U tom titranju srebra ne bijaše više ni čara ni života. I ono pričaše o slomljenim životima, o tupoj bespomoći, o umiranju i smrti,
— O Bože, opstoji li što tužnije na svijetu, — šaptahu mi bolno usne.
Split	_ Š. Vrdoljak
Sitì se babi Htilo ...
Odlučan glas jednog dalmatinskog svećenika.
Prema pisanju beogradske »Politike« zloglasni »Giornale d’Italia« drznuo se ustvrditi u svojoj rubrici: »Pisma iz okupirane Dalmacije«, da tamošnji narod na čelu sa svećenstvom željno očekuje svoj spas od Italije.
Takvu sramotnu i bezobraznu insinuaciju ne bi niti trebalo pobijati, jer je čitavom svijetu a najvećma samim Talijanima dobro poznato raspoloženje našeg primorskog svećenstva. Ali da ne bi ipak kogod neobavješten nasjeo talijanskim lažima i bezobrazluku, držim da je potrebito, da se javno ogradimo od sličnih zaplotnja-čkih podvala neželjenih talijanskih »osloboditelja«.
Nek se dakle, gospoda fašisti ne usu-djuju dirati u čast dalmatinskog svećenstva, i trubiti svjetom, kako se je to svećenstvo zaželilo njihove »oslobodilačke akcije.» Odveć su sviježe i bolne uspomene na njihov nedavni boravak medju nama, a da bismo ih se opet tako brzo zaželili. Rane, koje su nam zadali i koje još neprestano zadaju našoj braći u Istri, krvare i krvarit će sve do velikog dana Pravde. Znademo odveć dobro, a da bismo se dali zavesti, u čemu se sastoji fašističko »oslobadjanje«. Poznate su nam tragediie naših mučenika, velikih biskupa Mahmća i Sedeja i još živućeg preuzvišenog biskupa Klementa Bonefačića. Poznate su nam patnje franjevaca na Košljunu i drugdje, sto su ih podnjell sa strane Dannunzijevih ruija, pjesnika — bezbožea i glavnog in-spiratora fašističkog mahnitanja. Znademo za ricinusovo ulje, za popaljene župničke stanove i crkve. Poznat nam je njihov mangauelo, Sardinija i Lipari.
Ako tko u ovo »oslobadjanje« nije upućen neka pročita knjigu Frana Barbalića: »Vjerska sloboda Hrvata i Slovenaca u Italiji«, pa će mu odmah sve biti jasno-Znamo i mnoge druge stvari o »slobodi* škole i jezika, o krsnim imenima i prezimenima, koje neću nabrajati. Samo kažem, da bismo morali biti na nižem stupnju razvoja negoli su afrički crnci, kad bismo se zažeLli takvih kulturtregera. Nek ovo primi na znanje i gosp. Virginio Gayda kome, usput, rečeno, prezime zvuči slaven-ski, kao i njegovom plačidrugu Kozelskom. Nek ih ne tare tolika briga za našu slobo-du. Mi ćemo svoja tobožnja »prijeporna Pitanja« sami urediti, a kad bi nam i tre-balo advokata, u Italiji ih nikada nećemo tražiti. Poznamo se dobro. Dalmacija jest, i, ostat ce hrvatska i jugoslavenska; bude h se pak prohtjelo kome da je dirne, nek znade, da će svećenike naći prve na braniku svoje rodne grude.
Svećenik fz Dalmacije.

CELA VAS POD POSEBNIM NADZORSTVOM
OSKRUN.IANJE NAŠIH GROBOV.
POLITIKA SILE
Baš nekako u vreme kongresa narodnih manjina u Beču, nalazio sam se na letovanju, na moru, i imao prilike da opet bar iz daljine, gledam Učku, a ispod nje kuće moga rodnoga mesta. I gledajući tako iz distance brdo moje mladosti i mesto mojega rođenja, ja sam ponovno i intenzivno osetio svu ogromnu besmislenost i glupost ove prisilne distance, i ponovno po neznam koji put u ovih četrnaest godina pitao: zar sve ovo skupa ima smisla i zar je moguće da normalni mozak može progutati i ovaj anahronizam. Setio sam se onda i na jedan svoj članak što sam ga pred mnogo godina napisao u »Istarskoj Riječi«, i u kojem sam napisao da Italija čini iz Istre kazamatu, & nosio je taj članak rebelski naslov: Politika sile. (To je nekako bilo odmah iza aneksije. Kasnije smo pisali pesme, dok sve skupa nije svršilo sa točkom gospodina prefekta, tamničarskim ključevima i preskakivanjem granice).
Da, već punih četrnajst godina pitam se zašto Italija radi iz naše domovine ono što radi, i kroz tih četrnajst godina ja nisam našao pametan i ljudski odgovor. Odgovori pak koje sam našao ili su smešni ili tako nečovečanski da se čoveku ježi kosa od njih.
Prvi odgovor: »Ml ne ćemo na granici inorodnoga elementa«. Međutim, taj ino-rodni elemenat predstavlja prema naciji od preko četrdeset milijona ljudi jednu tako komičnu cifru, da je smešno bojati se tih ljudi i angažirati jedan vrlo skupi aparat za njihovo uništenje odnosno asimilaciju. S druge strane postizava se time jedan upravo protivan rezultat, jer će taj narod osećajući životnu opasnost, postati nervozan, tražiti zaledje, uticati se ilegalnim sredstvima i t. d., dok bi, kad bi mu se dale sve mogućnosti života, sva svakome čovjeku pripadajuća naravna i zakonska prava, davao najsolidnije državljane.
Drugi odgovor:	»Ml imamo dovoljno
svojih ljudi: Treba istrebiti tudjina, da naši dodju do hleba.« To je taj strašni i neljudski odgovor, koji se toliko ne čuje javno, ali koga pokazuju dela. Taj odgovor, brutalan i zverski, govori o gospodarskim uništenjima. Crne se psovke kupe, jadnici Što su imali nesreću, da se rode pod onim suncem, propadaju ili nestaju sa domaćih Ognjišta da ustupe svoje mesto braći ljudima, koji ih teraju zato da mogu oni živeti na njivama, koje su obradile znojave i žuljevite ruke našega kmeta. Dvadeseti .yek trubi svoj napredak fabričkim sirenama, Kristova se nauka propoveda po crkvama, socijalna se pravda naglašava na svakom koraku, a tamo ljudi teraju ljude, ^ jači slabijega.
Treći odgovor: »Intolerancija zemlje gi-belina i gvelfa, vjerskih progonstva i Tripolisa.« — Ko nije vidio razgnjevljenu fašističku četu taj	nikad neće
znati što to znači. — Nikada Italija neće uspeti da stvori kolonizaciju a la Alžir ili dominione kao Engleska, a sve to radi mentaliteta, koji ne podnaša i ne priznaje tuđe i koji ne može, a da ne nameće ono što se nikada ne može nametnuti: svoju narodnost, svoju narodnu dušu. U duši je talijanskoga čoveka uvreženo shvaćanje, a stalno podjarivano od fašizma, da je on najbolje i najsavršenije, potomak Rimljana, sugrađan Dantea i Leonarda da Vinčia. Sve drugo su barbari, i logično je, pored njega, sa svojim osebi-nama, svojom narodnog dušom, kao ravni i jednaki njemu, barbari ne smiju postojati. Ò Italija, o morte!
To su uglavnome uzroci tragične sadašnjosti naše domovine i ko i malo poznaje mentalitet njenih vladaoca može jamčiti, da se one neće popraviti.
No, da ii je i jedan od ovih gore nabrojenih razloga opravdan, i to ne iz nekih naših nacionalnih i sentimentalnih motiva, nego sa objektivnoga i državničkoga gledišta?!
Mi ćemo na ovo pitanje odgovoriti jednim našim gorkim iskustvom iz vremena Versajskega ugovora, a to je da se narodi i zemlje vrlo često ne stiču nikakvim sentimentalnim argumentima, istorijskim i filološkim raspravama nego paktovima i ratovima. Mi znamo, da sudbina ljudi 1 naroda ne odlučuju dobro naslagani argumenti već sila, a pogotovo ovo shvaćanje odgovara fašizmu: Najprije sila. a onda argumenat.
Spoznaja, da je sve ono što se danas u našoj bednoj domovini radi, jedna strahovita nepravda i okrutna besmislica — grozna je. Zašto se konfiniraju i uništavaju toliki mladi životi, zašto se ruiniralo i bacilo na ulicu toliko sretnih obitelji i zašto moram da gledam svoju domovinu samo iz pristojne distance?
Da se drugačije postupalo ne bi na ustima naroda drhtalo prokletstvo, ne bi praskale bombe očaja i revolte i bleštila opasna iskra obračuna’, već bi jedan pošten i dobar narod veselo obradjivao svoja polja i poštovao one, koji su mu priznali narodnost i ona prava, koja bar u teoriji Jma svaki čovjek na zemlji. Drago Gervais.
f IVAN VIRANT.
V o 1 o s k o, augusta 1932. — Ivan Virant, umirovljeni sudski činovnik umro je 15. o. mj. u svojoj .kući u Volovskom nakon dužeg bolovanja u visokoj starosti od 84. godine. Bio je poznat u cijeloj našoj Liburniji kao pravi narodni čovjek. Ostavio je udovicu i veliku porodicu. Pokojni bio, je otac Dra Josipa Virant-a, advokata na Sušaku, i Rajmunda Virant-a. privatnog činovnika u Zagrebu, te Stane Virant učiteljice u Lendavi. — Neka počiva u miru!
Zgonik, septembra 1932. — Odkar je bilo izruvano Arnaldovo drevesce in so zaprli toliko domačinov, držijo fašisti našo vas stalno pod posebnim nadzorstvom, kakor v obsednem: stanju. Po devetih zvečer nesme biti noben vaščan zunaj na vasi. Kogar zasačijo cblastva po tej uri zunaj, mora brez obotavljanja ž njimi na orožniško postalo na Prosek ali v Nabrežino, kjer mora odgovarjati na vsnkojaka vprašanja, ki mu jih stavljajo. Če neče odgovarjat, ga nrav po fašistovsko premlatijo. V vsakem slučaju pa mora prespati noč v zaporu. V poletnem času je ob 9 h zvečer tako-rekoč še dan. Prav pogosto se ie tedaj dogajalo. da so do cele skupine naših ljudi, starih in mladih, peljali prespati v zapore in jih šele naslednic jutro izpustili.
Ob priliki pogreba Stanka Obada iz Sa-leža, o katerem ie »Istra« obširno, že poročala, so hoteli fašisti pobesneti. Isti dan in skoro ob isti uri se je vršil na bližnjem Proseku pogreb nekega fašista iz vasi Repentabor, ki ga je povozil neki automobil. Fašisti so po vseh bližnjih vaseh agitirali in celo grozili, da se morajo naši ljudje udeležiti pogreba onega fašista. Onim. ki so odhajali na pogreb Obadovega fanta, kateremu je fašistovsko maltretiranje pretrgalo nit življenja, so fašisti na vse načine grozili in zmjerjali z besedami, ki jih mi nočemo niii ponavljati.
Poznato je da fašistička štampa u posljednje vrijeme odlučno ističe potrebu revizije mirovnih ugovora. Fašisti govore na sva usta o reviziji medjunarodnih ugovora kao o jedinom lijeku za povraćaj povjerenja medju narodima i kao o sretstvu za izbjegavanje rata, ali ne spominju osnove i načela po kojima bi se revizija medjunarodnih ugovora imala izvršivati. Oni ga pokreću, a ne kažu ni temelj ni metod, ni postupak po kome bi se išlo u tome pitanju. Oni ga pokreću i traže za sebe neke naročite povlastice, oni traže Maltu, Kor-siku, prave aluzije na Niču i na Savoju, na Tunis i Afriku, a ne spominju šta će biti sa Istrom, Goricom, sa Dodekanezima, sa Sasenom kod Valone. Oni pokreću pitanje Jadrana kao talijanskog jezera, a ne kao pitanje zajedničkog mora obalnih država.	»
Povodom ove fašističke kampanje napisao je u beogradskom »Trgovinskom Glasniku« jedan članak odlični jugoslavenski političar i diplomata (prije rata srpski poslanik u Beču) g. Jovan Jovanovič. Taj je članak završio riječima:
»Danas ie teško uzeti ozbiljno ove izjave s one strane Jadrana, kada one ne govore o Gorici, o Istri, o Južnom Tirolu (Gornje Adidže), o Breneru, o Dodekanezima, o Sa-senu pod Valonom«.
Na ovaj članak, po komandi, su došli napisi u nekoliko fašističkih novina. Neki od ovih su napadi sa dosta uličnog stila, neki su prijetnje, a neki više manje pristojni odgovori. Pa i ti odgovori kao što je onaj u »La Sera« od 13. maja ove godine, ne mogu da izdrže kritiku. Jer, »La Sera« govor; samo o reviziji Senžermenskoga, Triamon-skoga i Neillskog ugovora, u koliko on ide na štetu Jugoslavije, a ućutkuje Goricu, Istru i Dodekaneze i Saseno, kao i Južni Tirol.
»La Sera« piše da se Italija ne boji revizije ugovora o miru u pogledu »Istre i Rijeke«, jer se narod izjasnio za Italiju«; na Breneru i Gornjem Adidžu je »Bogom dana granica Italije«; za Dodekaneze i Saseno tvrdi da se »stanovništvo sa zahvalnošću sjeća očinske italijanske uprave«; »Gorica je čisto italijanska Furlanija«. A sve u svemu »Italija je država od preko 40 milijuna ljudi te ima puno pravo da čuva svoje političke, ekonomske i kulturne interese na Sredozemnom moru. To pravo ima bar u onoj mjer; u kojoj ga imaju Francuzi, Englezi i drugi«. Dakle, oni su sa pravom uzeli tudje zemlje i imaju pravo da oduzimaju i druge jer su Velika Sila, a mali. kao što je Jugoslavija, nemaju prava na svoje. Prosto nas je 40 milijuna a vas 14 milijuna, zato je naše pravo jače; pravo sile — a ne pravo naroda.
Karakteristično dejstvo, Ri ga moramo podčrtati pa je, da se je, vkljub vsem grožnjam od strani fašistov in vkljub lepemu delavnemu dnevu, ko ima naš kmet polne roke posla na polju, zbrala na pogrebu Obadovega Stanka preko dvatisoč glava množica, ki je na ta način izrazila nemo, zato pa tem bolj mogočno svoja čuvstva napram onim, ki so postali žrtev fašizma; obenem je bil to mogočen čeprav nemi odgovor na vse grožnje fašistov. Kako pa je bilo na pogrebu onega fašista na Proseku? Par pokojnikovih sorodnikov in par črnih srajc ie tvorilo celi sprevod. Tu mislim ni potreba prav nobenih komentarjev.
Da si ohladijo svoj bes, so nas torej kaznovali s tem, da moramo biti že ob 9 h na svojih domovih. To pa se jim ne zdi še dovolj- Da bi se nam osvetili gredo celo tako daleč, da nam oskrunjajo ono, kar je nam 'najdražje in sicer grobove naših mrtvih. Posebno so jim na poti grobovi Obadove družine, v prvi vrsti pa grob pokoj. Stanka. Na grobovih Obadove družine so zasajene najrazličneje cvetlice. Kakor hitro na teh grobovih razcvete kak cvet; ie redno čez noč odtrgan. Mislim, da ni treba dosti, da se razume, kdo skruni grobove naših najdražjih, ko morajo že ob 9 h zvečer biti vsi vaščani v svojih domovih.
Gosp. Jovan Jovanovič u jednom novom članku u »Trgovinskom Glasniku« odgovara i kaže:
»U pogledu prava naše zemlje na Rijeku, Istru, Goricu, Gradišku, mi bismo da ponovimo riječi koje je Bilovu, njemačkom specijalnom izaslaniku u Rimu, govorio baron Sonino krajem 1914. (Memoires du Chan-celier Prince de Buelow. sv. III. str. 208):
»Neka nam dadu, kaže italijanski ministar inostranih djela, Austrijanci čisto talijanski dio Tirola i Trentina, neka dadu autonomiju Trstu u okviru Habsburške Monarhije, i bolje postupanje sa manjinama u Istri i Dalmaciji... u Istri a naročito u Dalmaciji, italijanski živalj je u manjini prema Srbo-Hrvatima...«
Sonino je i prije (1887) priznavao samo Trst i Trentin kao »terra irredenta«, to je držao i 1915. Otkuda danas, poslije 15 godina, da su to zemlje Italije. I pored istrebljivanja koja fašistička uprava brutalno u njima vrši, mi bismo mogli mirne duše primiti plebiscit n Gorici i Istri. U-vjeivsni smo da bi Grčka primila plebiscit za Dodekaneze, i Arbanasi plebiscit sa Saseno i za dalji opstanak Italijanaca u Albaniji. Hoće li i smiju li Italijani u plebiscit pod kontrolom Lige Naroda. Ako se ne plaše, onda zašto Mussolini ne izadje otvoreno pred evropsku javnost za svojim revizionističkim planom; mjesto uličnog stila »II Piccola«, »II Popola« i drugih i mi bismo imali čist i razgovjetni stil vodje fašizma, i znali bismo na čemu smo.
Gosp. Jovanovič u svom članku dalje kaže:
»Mi se slažemo s Mussolinijem da me-djunarodni ugovori nisu vječiti, da oni kao djela čovječja nisu savršeni, da su oni često i djelo ljudskih onovremenskih raspoloženja, da su, dakle izmjenljivi. To je predvidjao i član 19 Ustava Lige Naroda kad je postavljao mogućnost revizije Ugovora o miru. Slažemo se da su ugovori svetinja za narode za jedan period vremena, a kad taj period prodje da ih i sam život hoće mijenjati. Slažemo se, dalje da ima ugovornih odredaba koje treba pro-mjeniti. Slažemo se da i ti ugovori jesu donekle smetnja da se povrati snosno stanje i kakvo takvo povjerenje medju državama. Mi se ne slažemo da se, kako fašiste hoće, te promjene vrše na račun jednih u korist drugili. Promjene može biti samo tako ako se ona izvrši ravnopravno za sve, za velike i male. Ako Mussolini nalazi da su ugovori nepravedni, onda neka prizna da je i Italija nepravedno uzela Istru, Goricu, Rijeku, Tirol itd. i neka pristane na reviziju te vrste i za Italiju. Neka reče otvoreno: revizija teritorijalnih granica za sve podjednako a baza: ili načelo narodnosti, jli načelo političke i ekonomske nu-
izvrsno je sredstvo za čišćenje želuca i %f i !	crijeva , i i-
moha
čisti bez boti, a brzo
uklanja sve želučane boli, ako se uzimlje poslije objeda i večere u malo vode na vrhu od noža
preporuča se djeci i odraslima.
U apotekama jedan omot stoji 4 dinara.
žde, ili načelo narodne odbrane itd., a neka ne ponavlja neprekidno ista opća mjesta o reviziji.
Izmedju našega naroda i italijanskoga mogu se »sanirati odnosi«, ako se otvoreno govori i razgovara. U ovome času više nego ikad treba otvoreno razgovarati o svemu pa i o ovome pitanju. I zato dokle se god ne predie na to da se čuje mjerodavna riječ s one strane Jadrana o Gorici, i o namjerama na Balkanu, izjave fašističkoga Savjeta su dotle samo ono što smo rekli: sijanje nepovjerenja medju država u ■ Srednjoj Evropi i na Balkanu.«
Naši veliki biskupi i Rim
Mi smo u prošlosti imali velikih biskupa. Imali smo i takvih, kojj su u nekim delikatnijim trenutcima imali i snage i odvažnosti, da smetnu mnoge suvišne obzire i da stvari nazovu njihovim pravim imenima. U tome je prednjačio veliki Štros-majer, ali bilo je i drugih kojih nije ni prirodjena čednost ni svetost mogla više puta da spriječi da sasvim ozbiljno, kadšto čak i oporo, ne odsude ne samo svoje svjetovne već što više i svoje najviše duhovne poglavare. Eno vam istarskog neumrlog preporoditelja biskupa Dobrile. Zadojen neizmjernom dobrotom, bezgraničnom ljubavi i milosrdjem prema nevoljnicima, sav je njegov život bio život sveca, i nema sumnje, da bi on već takovim bio i proglašen, da ga je rodila druga majka.
Kao porečki biskup otišao je i Dobrila u Rim na Lateranski koncilij, što ga je bio sasvao Papa Pijo IX godine 1869. Pronicav kako je bio, obuhvatio je mahom svu mizeriju prilika i ljudi, medju kojima se najednom našao. Svojoj gorčini dao je oduška u pismima, što ih je odanle pisao svome prijatelju, kasnijem uredniku »Naše Sloge«, popu Antunu Karabaiću.
U jednom pismu, datiranom od 11 I. 1870 godine piše biskup medju ostalim:
»Čini se, da se Vi ponešto bojite ovdašnjega sabora; reć bi, da imate pravo... ...što će se ovdje zbiti, toga Vam teško tko znade, to samo znam za cijelo, da nam se je pripraviti na velike trpnje...«
Drugo pismo, upravljeno istom popu Karabaiću donosimo gotovo u cijelosti:
Časni gospodine!
„..Sabor često_ saboruje i dosta se muči, ali s malom častju, a još manjim uspjehom. Rimljani su kako i Rovinici, koji ne vide izvana svoga starića, u kom bivaju. Njim je stalo do većega rasprostranjenja ! povećanja papinskih prava, a ne do iscjeljenja mnogih ljutih rana, s kojih uzdišu katolici. Vrijeme se trati u malenkostih, a velika i odlučna pitanja ostavlajaju se na strani. Za velike stvari hoće se velikih ! premudrih glava; ali takve nema Rim nijedne — barem ne za velika crkvena pitanja. Ima ih u saboru, i to uprav u dovoljnom broju: ali prem junačka vojna neo-pravi ništa bez vrstna zapovjednika? Žalosno sam se ovamo uputio, a još žalosnije ću se kući povratiti, ako mi Bog tu milost udieli. — Jedno sam samo veselje ovdje doživio, i to je, da vas sabor pripoznava, da je naš mili Hrvat (Štrosmajer) najizvrsniji govornik; to je izrekao i kardinalski »Col-legium« po svojem govorniku stožarniku Pietro. Ali to nam ie malena utjeha prema tolikim žrtvama, koje do 750 biskupa doprinosi neplodnoj nam nadi, koju svi dobri stavljaju u sabor.
Čuje se nešto o novoj sablazni, počinjenoj u Trstu po nekom italianskom popu; ako Vam se rači, obavjestiie me potanje o toj žalosnoj nezgodi. Primite sada srdačni moj pozdrav s kim sam iskreno Vaš itd.
Original ovih pisama čuva se i danas.
Treba li onim biskupovim riječima komentara?
Nije li u njima, u njihovoj pregnantnoj jednostavnosti, izrečena teška odsuda ne-samo protiv svega rimskog, nego i protiv njegovih najviših nosioca? A što bi pak neumrli istarski biskup kazao danas, da vidi, kako ti isti nosioci, oni isti »Rimljani« rade i danas samo na sve većem »raspro-sfranjenju«?
UNIŠTAVAJTE PRENOSNIKE BOLESTI
i Vania Mesnosmi gamad sa najpouzdanijim
sredstvom
uisijd mulie švafee, žofeare, sljenlce, komarce, mrave i njlliove Učinke.
Tražite svagdje izričito SHISLJMPOX koji Vam garantira uspjeh!
>'V '
MUSSOLINI JE ZA REVIZIJU GRANICA
ALI O JULIJSKOJ KRAJINI NEĆE DA ČUJE
FRANCESCO GIUNTA OPET U TRSTU
Trst, septembra 1932.
U posljednjem broju našeg lista donijeli smo kratku vijest, da je Francesco Giunta po naredjenju Mussolinija opet poslan u Trst i da će se ovdje stalno nastaniti. Ta vijest iznenadila je sigurno sve čitatelje, a u Trstu je djelovala kao grom, ne^ doduše iz vedrog neba, jer je ovdje nebo uvijek naoblačeno, ali eto, kao grom. Otkako je kod posljednje reorganizacije Mussolinijeve vlade Giunta skinut s položaja potsekretara u predsjedništvu vlade, . gdje je on bio desna ruka Duceova, o njegovoj daljnjoj karijeri pravile su se razne kombinacije. — Govorilo se, da će biti poslan u inostranstvo kao - poslanik ili ambasador, ali kad je reorganizirana diplomatska mreža njegovog imena nismo našli. Spominjala su se neka visoka mjesta u Italiji, ali ni do toga nije došlo. Na koncu je ipak nešto dobio: —■. Trst. Izgleda kao da je svoju veliku karijeru Giunta završio, da je njegovo vraćanje u Trst, gdje je dobio jednu sinekuru u jednom sasvim privrednom poduzeću, znak padanja u političkom i državničkom pogledu. On, za kojega se govorilo čak, da bi u slučaju Mussolinijeve smrti mogao čak da ga zamijeni, koji je u izvjesnim momentima igrao veću ulogu nego svi ostali — svršava skoro kao slavni Feđer-zoni (koji je postao neko čangrizljivo i hi-sterično provincijalno piskaralo) ili kao Augusto Turati, kojeg su ovih dana strpali (bolesnog ili zdravog?) u ludnicu. Kako javljaju tršćanski listovi, Francesko Giunta odredjen je za pretsjednika upravnog vijeća »Cantieri Riuniti Adriatici« to jest »Ujedinjenih jadranskih brodogradilišta« u Trstu i to po naredjenju Mussolinija. Giunta će ipak materijalno biti dobro osiguran i što se toga tiče neće mu biti zlo. Razlika je samo u toliko, što je do sada sisao državnu kasu. a sad će direktno Trst morati da ga izdržava preko svojih mizernih, fali-ranih brodogradilišta. Fašistička štampa piše tobože vrlo oduševljeno o ovom imenovanju, pa medju ostalim govori o Giunti kao.o — »vrlom duševnom vodji fašizma u Julijskoj Krajini, koji je mogao (?) da primi i koju drugu dužnost, ali je radje došao u Trst«. Mussolini je stvar s Giuntom dobro riješio: Ko te je rodio, neka te i hrani 1
Giunta je stvarno dao i dignuo Trst. On je došao u Trst pričetkom 1919 kao kapetan talijanske vojske. Rodom je iz stare Italije (Firenze?). Po zanimanju je bio pravnik, advokat, ali unosnije mu je bilo, da se bavi progonom Jugoslavena. Već od početka on se u tome pokazao majstorom. Niko nije bio bjesniji u akcijama protiv Jugoslavena od Giunte. On je organizovao prve borbene čete, koje su s noževima u zubima i toljagama nastupali na tršćanskim ulicama i po selima oko Trsta i u Istri. Od prvih dana fašizma Giunta je bio na čelu fašizma on je bio na čelu tog krvavog pokreta u Julijskoj Krajini. Njegovo najveće »patriotsko« i »političko« djelo iz onog vremena je bez sumnje požar tršćanskog »Narodnog Doma Balkana«. Dogodilo se to 13 jula 1920. Bilo je o tom strašnom dogodjaju već toliko govora u našoj i fašističkoj štampi, da ne moramo tok dogodjaja i motive tumačiti. Pa i sam Giunta je o tome svemu dosta detaljno pisao u milanskoj reviji »Gerarchia«, kojoj je direktor sam Benito Mussolini, i bez ikakvog sustezanja, nego naprotiv s najvećim ponosom, Giunta ističe, da je on sa svojom četom »junaka« podmetnuo požar pod tršćanski »Balkan«. On to sve naglašava s velikim ponosom, kao najveće svoje životno djelo, a i fašistička stampa kad govori o Giunti nikad ne zaboravlja »Balkan«, nego ističe taj požar, kao prvi odlučni korak u oštroj borbi za istreb-Ijenje Jugoslavena u Julijskoj Krajini. Poslije »Balkana« Giunta se naglo penje. On postaje poslanik u parlamentu, on postaje čak i generalni sekretar fašističke stranke i potpredsjednik parlamenta i posekretar u predsjedništvu vlade, to znači zamjenik Mussolinijev. Sve za zasluge, sve se gradilo u — Balkanu«. On je čak i tajnik Velikog fašističkog vijeća. On je dobio čak i od Pape visoko odlikovanje.
Ta velika karijera nije bila nepovoljna Julijskoj Krajini. Dapače: Giunta se uspeo stepenicama hijerarhije tako visoko, da ga je za Julijsku Krajinu bilo nestalo. Narod je tamo osjetio kad je bio napustio Trst. Svi oni, koji su poslije njega bili na čelu fašizma u Julijskoj Krajini ma kako bijesno progonili naš narod, nisu ipak bili ono, što je bio Giunta. Zato je i izazvala vijest o njegovom vraćanju u Trst zaprepaštenje. On doduše ne prima nikakve službene funkcije u fašističkoj organizaciji, ali ko ga pozna i ako se uzme u obzir njegov đosađanjl položaj u Rimu, mora da se đo-dje do zaključka, da će on od sada biti stvarno onaj, koji će u Trstu dirigovati sve stvari. Može da se govori o novom, oštrom kursu u Julijskoj Krajini. Opet stupa na scenu Francesco Giunta, inicijator borbenog, škvadrističkog fašizma, čovjek terorizma 1 otvorene, izrazite divlje mržnje prama Jugoslavenima. On je lani napisao čitavu jednu knjigu o škvadrizmu i svojem »ratovanju« u Julijskoj Krajini, koju je izdala »Libreria del Littorio«, u kojoj naročito naglašava potrebu borbe protiv Jugoslavena. On u toj knjizi na jednom mjestu kaže: »Mi volimo Jugoslovene, kad hoće da ratuju s nama, nego kad pokazuju znakove težnje za približenjem, jer mi imamo naše oružje, koje smo spremni da upotrebimo bez smi-lovanja.«
Ova svoja svirepa načela Giunta će sad opet moći na terenu da prakticira i da nastupa protiv Jugoslovena na svoj pozrati način.
POŽIG TRŽAŠKEGA „BALKANA"
Neštetokrat so se že v našem in drugem nepristranskem tisku do temelja opo-vrgle bajke in izmišljotine s katerimi fašistični tisk pretvarja v neizmerno junaštvo strahopetno zločinstvo požiga našega Narodnega doma, a sedai mi dovolite kot neposrednemu, ki sem bil ves čas fašističnega naskakovanja Narodnega doma v poslopju in ga zapustil prav poslednji, da napišem nekaj pripomb k znanim lažem, dasi ie gotovo, da bodo tedanja fašistična zločinstva vkljub vsem še tako neizpodbitnim protidokazom tudi še nadalje ostala — »čudovita, ponosna, požrtvovalna junaštva*.
Predvsem bodi zopet in zopet pribito, da je mednarodna komisija, ki je preiskala »splitski incident« in je bil v njej tudi zastopnik italijanske vojske, neovrgljivo utrdila, da je ta dogodek izzvalo moštvo italijanske vojne ladje »Puglie« in Jugoslove-nov ne zadene zaradi njega nikakršna krivda. Za Giunto in njegove tolpe pa je bil ta dogodek le dobrodošla pretveza, da so naskočili Narodni dom, ki jim je bil že od vsega začetka največji trn v peti. Dogodek z Giovannijem Ninijem med zborovanjem na Velikem trgu so izzvali fašisti sami, da bi tako govornik Giunta imel neposreden vzrok za poziv na množico: »Na Balkan!« in je največja laž, da bi bili Ninija umorili Slovenci. Saj fašisti niti danes ne morejo pokazati Ninijevega morilca, in po dvanajstih letih še nihče ni bil obsojen zaradi tega umora. To se pravi da fašisti najbrž zelo dobro vedo. kdo ga je tedaj sunil z nožem, pa — molče!
Množica se je z Velikega trga okoli 7. zvečer vsula po štirih ulicah pred Narodni dom, po sedanji ulici Roma in preko trga pred pošto (trg Vittorio Veneto), Fabbio Filzi, XXX. ottobre in Carducci. Vsi dolnji prostori v Narodnem domu, kavarna, velika vhodna veža in restavracija, so bili že vse popoldne zaprti in prazni, ker je že ves dan, odkar je bil izdan poziv na zborovanje, ležalo v ozračju nekaj, kar je napovedovalo vse nekaj hujšega, kot se je dotlej dogajalo tržaškim Jugoslovenom. Zaprta je bila tudi Posojilnica v prvem nadstropju. Čitalnica in Glasbena’ Matica. V krilu v ulici Giorgio Gaiatti, kjer so bila v gornjih nadstropjih zasebna stanovanja, so bile doma samo ženske. Na vsej tej strani smo bili samo štirje moški: sedanji vodja Delniške tiskarne v Ljubljani, g. Miroslav Anbrožič, ki je spal doma in ni rešil iz požara drugega kot obleko na sebi, brez klobuka; trgovec Millonig, ki so ga pri izhodu iz poslopja tako pobili, da so ga morali prenesti v bolnico, posojilnič-ni sluga in pa pisec tega poročila. Trditev, da so se metale bombe iz Narodnega doma, je najnesramnejša laž. Nikdar ni bilo v Narodnem domu niti ene bombe! Pač pa morem to-Ie potrditi z najslovesnejšo prisego:
Ko se je vsula množica okoli Narodnega doma, da je bilo vse črno, vsenaokoli, zlasti pa v ulici Gicigio Gaiatti, se je odprlo zadnje okno v tretjem nadstropju ravnateljstva državnih železnic (proti pošti) in človek, ki se je pojavil na ,oknu — imel je nekoliko osivelo bradico — je iz-
tegnili roko. Takoj nato je močno počilo. To je pač bilo dogovorjeno znamenje: petarda. Bomba ni bila, ker doli na nabito polni ulici ni bil nihče ranjen in okna na Narodnem domu so tudi ostala cela. Takoj nato pa so se že oglasili streli na trgu pred Narodnim domom, kjer se je postavila cela četa »kraljeve straže« (policije). Prva vrsta je celo pokleknila in streljalo se je, kakor na strelišču. Ulica Giorgio Gaiatti se je nemudoma izpraznila. Množica se je umaknila za vogal, na trg pred pošto. Krogle so žvižgale po prazni ulici in pa v pročelje Narodnega doma, kjer so se odbijale od glazirane opeke in udarjale v množico. Tako je bil zadet tur d: poročnik Casciana.
V krilu v ulici Geppa so bili v dolnjih prostorih hotelski uslužbenici, v gornjih pa vse sobe polne tujcev, med rfjimi tudi lekarnar Roblek s svojo soprogo, ki je tistega jutra prispel v Trst menda iz Morana. Prispel pa je tistega jutra v Trst tudi Kozuličev parnik iz Amerike in v hotelu je bilo vse polno prekomorskih potnikov, izseljencev, Rumunov in Madžarov, ki so se vračali v domovino. Po utrudljivi dolgi vožnji je vse leglo k počitku, in ko so fašisti z vojaki privlekli iz vojašnice bencin in ga polili po preprogah po hotelskih hodnikih in ga zažgdi, je plamen tako hitro zajel vse to krilo, da je bila rešitev nemogoča. Rešil se je menda samo tisti oficir, o katerem se je trdilo, da je z okna streljal na množico. Roblekova sta z drugega nadstropja skočila na trg, pri čemer se je Roblek ubil, gospa pa težko poškodovala. Kar je bilo tujcev v prednjem de. lu, so gotovo vsi zgoreli. Edino le tisti, ki so bili blizu stopnišča, so se rešili cbenem s hotelskimi uslužbenci, skakajoč z oken na stekleno streho gledališke dvorane, preko katere so prešli na drugo stran, kjer smo jim pomagali na tamošnje stopnišče, kjer so stale zgnečene vse ženske in otroci, ki so planile iz stanovanj, pa niso mogle na ulico, ker so žvižgale krogle po njej. V hotelu je moralo zgoreti do 50 oseb. Komisija, ki je pozneje preiskovala pogorišče, seveda ni našla ostankov, ožganih kosti. Kako neki, ko so gasili le toliko, daje vse temeljiteje zgorelo in je bila vročina taka, da so v posojilnični wert-heimovki našli upepeljene bankovce, v mali železni, blagajni neke stranke pa raztopljene cekine. Pa ne bi kosti zgorele do pepela! Da ni nihče proizvedoval po ljudeh, ki so zgoreli, je umljivo, ker so bile cele družine, ki so se vračale iz Amerike, in kdo je v tedanjih časih splošne zmešnjave rodil račun o izseljencih:	Izginili so! Na
duši pa jih ima Giunta s svojimi pomagači.
Ko so po dolgem času. ki je bil za ka-kih 150 ljudi, ki smo bili stisnjeni na stopnišču v krilu na strani ulice Giorgio Ga-latti — kdor je stopil na oni strani iz hotela, na ulico Geppa, so ga pobili z gorja-čami kakor steklega psa — prišli gasilci, je njihovemu poveljniku sam Giunta s samokresom v roki prepovedal gašenje. Ali streljanje je tedaj vendar prenehalo in se je moglo na ulica. Bil je pa v resnici tudi zadnj'i čas. Notranja vrata iz kavarne v hodnik so pregorela In dim in plamen sta
aBaBBSaBBBBaDBBBBBBBBHBHBI
ODLIKOVANI KROJAČKI
^/Tavee
ZAGREB
Mesnlčka ulica br.1. Telefon br. 74-43 VELIKO SKLADIŠTE NAJMODERNIJIH PRVORAZREDNIH ENGLESKIH ŠTOFOVA
SALON ZA GOSPODU


udarila v hodnik in na stopnišče. Zenske so padale v omedlevico, jokale, naravnost tulile od straha in groze, o'reci ravno tako, in kar nas je bilo meških, smo jih le komaj in komaj odrivali od vrat, da bi ne vdrle na ulico, kjer bi padale pod kroglami »kraljeve straže«. Tedaj so se pojavili ognjegasci. Vrata so se odprla in vse je planilo na ulico. Toda v tem sa je zgrnila po ulici tudi množica, ki je dotlej stala za vogalom in začelo se ie neusmiljeno pretepanje in pobijanje. Domačin ali tujec, kdor je prišel iz Narodnega doma, je dobil svoj del s fašistovskimi »manganelli«. Pisec teh vrstic je bil zadnji, ki je zapustil Narodni dom. in hotel je zakleniti vrata. Ali ognjegasec, ki je stal ob vrati, ga je opomnil, naj nikar ne zaklenja, ker bi tako kdo, ki je morda še v poslopju, ne mogel več iz njega. Ta pogovor z ognjegascem ga je rešil da tudi njega niso pobili, ker ga je množica smatrala za »svojega«. Pa se je izgubil potem neopaženo med radosti vriskajočo množico.
Narodni dom je gorel nato celih osem dni. Ker niso mogli pregoreti glavni vmesni zidovi in železna vrata, so fašisti v noči od srede na četrtek prinesli zopet bencina, polili, kar dotlej ni dosegel ogenj, in nanovo zažgali. Tako je dejanski zgorelo prav vse. Gasilo se je samo toliko, da se je zavarovala' Galattijeva palača (v podaljšku Narodnega doma do ulice Roma), ki je last mestne občine tržaške, in pa da je vse temeljiteje zgorelo. Saj kovač tudi škropi žerjavico z vodo, da daje večjo vročino!
V torek zvečer so fašisti razdejali tudi društvene prostore vseh naših narodnih društev in ustanov po mestu, naskočili »Edinost« in opustošili slovenske odvetniške pisarne. Napadli so tudi jugoslovensko delegacijo — konzulata tedaj še ni bilo — in sežgali jugoslovensko državno trobojnico.
Taka je resnica o požigu Narodnega doma. Kake gorečnosti in kakega požrtvovalnega' junaštva je bilo treba Giunti in njegovim tolvajem za napad na poslopje polno žensk, otrok in nič zlega slutečih, mirno spečih tujih potnikov!
Zgodovina o vseh teh strahovitih dogodkih še ni izrekla svoje sodbe. Pride pa čas, ko jo izreče, in tedaj bo ta sodba gotovo taka, kakršni so bili dogodki sami — grozna! Taka, kakor jo edino zasluži ta strašni zločin!	Očevidec.
Naša kulturna kronika
»HRVATSKA REVIJA« O NAŠIM SLIKARIMA.
Ugledna zagrebačka literarna »Hrvatska Revija« donosi u svom 8 1 9 broju članak. »Slikarstvo kod Slovenaca«, koji je napisao poznati slovenski kritičar umjetnosti dr. Fr. Stele. U toj studiji iznosi se historija slovenskog slikarstva od prvih početaka do danas. Kad se govori u savre-menom slovenskom slikarstvu ne mogu se mimoići brojni naši zemljaci, slikari iz Julijska Krajine, koji se ističu svojim umjetničkim radom u prvim redovima. Dr. Stele na par mjesta spominje naše umjetnike i kaže, na primjer: »Poslijeratna umjetnička revolucija bila le kod Slovenaca vrlo kratkotrajna, premda se navjestila, osobito u radovima i budencijama Franca Kralja, Pilona i Černigoja, dosta bučno i uzrujavala javnost u prvim godinama. Svršilo je s pokušajima apsolutnog slikarstva, apstraktnog simbolizma i kubizma kod Kralja, kubizma i primitizma kod Vena Pilona i konstruktivizma kod Černigoja, koji je konačno otišao u Trst. da traži boljeg terena za svoju novu iz Njemačke importiranu negaciju tradicionalne umjetnosti«. — »Preko francuskog primitivizma, novog klasicizma i kubističkih pokušaja krenuo je Veno Pilon prema takozvanom novom realizmu spajajući to traženje s traženjem dublje bitnosti slovenskog narodnog miljea. Pilon je u svojim primorskim predjelima dao nekoliko vrlo uspjelih stvari. Ovim putem ide zatim i treća poslijeratna generacija s braćom Vidmar, Stipiovšekom, Pavlovcem i dr.« — »Osim glavnih prestavnika, imademo ta-kodjer u poratno doba i drukčijih slikara, koji su se razvijali van svake glavne struje i uz riju. Jedan od najzanimivijih je sigurno G. A. K o s, vrlo uvažen portretist, a posebice u svojim kompozicijama i studijama monumentalnog stila vrlo dekorativno raspoložen slikar«. »U zadnje vrijeme ističe se kao crtač i Niko Pirnat (ilustracije pjesničke zbirke »Ciciban« Otona Zupančiča)«. _ Ova nas autoritativna pri-
znanja našim slikarima vrlo raduju, jer je njihova vrijednost samo dio vrijednosti jugoslovenskog kulturnog kompleksa Julijske Krajine.
NOVA KNJIGA NOVELA BOGOMIRA MAGAJNE.
Poznati naš mladi književnik objavio je jednu svoju novu knjigu: zbirku novela: »Bratje in sestre« na koju ćemo se i posebno osvrnuti.
NASI NA LJUBLJANSKOJ IZLOŽBI.
U okviru ljubljanskog velesajma spre-ma se i jedna slikarska Izložba, na kojoj će pored ostalih umjetnika izložiti od naših Nikolaj Pirnat, Pavlovec i Elda Piščan-čeva.
O KOSOVELU.
m2f?re. I5® »Novosti« donijele su opširniji članak (sa slikom) o našem rano umrlom pjesniku Srećku Kosovelu, u kojem Ladislav Zlmbrek veliča veliki talenat pokojnog Kosovela.
Razne vijesti
Spomenik je bil okrašen z mnogim šopki in venci, katere so darovali člani društva in tukajšni domačini.
Komemoracija četvorice u Zagrebu
ZADUŠNICE U CRKVI SV. MARKA I KOMEMORATIVNO VECE U KOLU Na drugu obljetnicu bazovičke tragedije 6. septembra priredjen je i u Zagrebu spomen četvorici istarskih heroja:	Bidovcu,
iMarušiču, Milošu i Valenčiču. U S sati u 'jutro odslužene su zadušnice u crkvi sv. 'Marka, kojima su prisustvovali odbornici i članovi društva »Istre«, Istarskog aka-demskog kluba, Omladinske sekcije društva »Istra«, predstavnici Jugoslavenske iMatice, zagrebačkih kulturnih i patriotskih organizacija i gradjanstvo. i Na večer istoga dana održano je u dvorani »Kola« komemorativno veče što ga je priredilo društvo «Istra«. Predsjednik dr. Ivo Ražem otvorio je priredbu kraćim go-iVorom ističući značenje žrtve palih mučenika, čijoj uspomeni posvećujemo ovo veće. Iza njegova govora nastupilo je Hrv. pjev. društvo »Jablan« pod ravnanjem g. prof. Pozaića sa Prelovčevim »Oj Doberdob«. Clan Narodnog kazališta Zvonko iTkalec recitirao je dvije prigodne pjesme Rikarda Katalinića: Onima onkraj mora i Neumrloj četvorici. Komemorativno slovo izrekao je student Dobrila Srećko. On je u ođuljem predavanju iznio tragediju četvo-iflce mladih mučenika, osvijetlio njihovo herojsko držanje u času polaska u smrt. :Osvrnuo se zatim na odjek justifikacije u ; Bazovici i istakao simpatije svjetskog javnog mišljenja za naš narod u Julijskoj Krajini i osudu koju je tim povodom u svijetu doživio fašizam. Na koncu je prikazao put kojim mora ići naš narod u borbi za svoja prava i za svoju afirmaciju. — Poslije njegova govora kliknulo se: Slava neumrloj Četvorici.
Iza toga slijedile su dvije deklamacije. Zorka Dragman, odjevena u istarsko narodno odijelo, čuvstveno i temperamentno izrekla je Katalinićeve stihove posvećene Ferdi Bidovcu, a mališ Bruno Kliman deklamirao je takodjer jednu pjesmu barba Rike. Student Bogumil Lupine pročitao je na slovenskom jeziku sjećanja jednog omladinca na Ferdu i Franju (Bidovca i Marušiča). U posljednjoj točki nastupio je ponovno muški zbor »Jablana« sa Brajši-nom pjesmom »Na Jadranu«.
Dvorana Kola bila je dobro posjećena, većinom našim istarskim svijetom, starijim i mladjim. Na pročelju dvorane nalazila se karta Julijske Krajine sa pet jasno označenih imena: Gortan, Valenčič, Miloš, Bidovec i Marušič. — Poklikom »Slava mučenicima!« razišli su se prisutni sa ove skromne spomen-proslave u čast bazovi-čkih žrtava, (a. r.)
KOMEMORACIJE BAZOVIČKIH ŽRTAVA'
Druga obljetnica tragične smrti Miloša,' Bidovca. Marušiča I Valenčiča nije u redo-' vima naše emigracije prošla nezapažena, a slobodna braća dostojno su se sjetila naših velikih heroja. U raznim jugoslavenskim mjestima održane su mise i komemoracije mučenika. U Zagrebu je bila 6. o. mj. ujutro misa, a navečer komemoracija. Govorio ie o mučenicima . Srećko Dobrila pred sakupljenim emigrantima članovima društva »Istre« i »Istarskog Akademskog kluba«. — U Beogradu su emigranti priredili misu za mučenike dne 6. o. mj. u 7 i pol sati ujutro. — U Ljubljani je bila tragična smrt komemorirana u društvu »Tabor«, gdje ie govorio pjesnik Albert Širok. U »Mladoi Soči« dne 5. o. mj. navečer komemorirao je mučenike Ciril Kosmač. — Dne 3. o. mi- komemorirao Se Ciril Kosmač
mučenike u društvu »Zora« u Spodnjoj Siški. — Novo društvo »Edinost« u Škof joj Loci priredilo je zajedno s tamošnjim Sokolom komemoraciju. Govorio je g. Ljudevit Batista. — U Splitu je čitana misa za mučenike na inicijativu Jugoslavenske Matice. — Dne 6. o. mj. na večer priredila ie komemoraciju Jugoslavenska Matica na Sušaku. — Dne 7. i 8. o- mj. komemorirane su bazovičke žrtve u Novom mestu. 7. o. mj. na večer priredjena je komemoracija, a drugi dan ujutro misa za mučenike. — Dne 8. o. mj. priredilo je mariborsko društvo »Nanos« misu,' dne 9. na večer predavanje župnika g. Sokliča, a u subotu 10. o. mj. komemorativni sastanak. Komemoracije su održane sigurno i u ostalim mjestima, gdje živu naši emigranti, ali iz svih centara nismo još dobili obavještenja.
ŽALNA SVEČANOST »ZARJE« V KRANJU
Žalno komemoracijo za padlim omladinci, ki so bili ustreljeni pred dvemi letmi na bazovske.n polju, je priredilo drštvo »Zarja« v dneh 4 in 5 septembra.
V nedeljo dne 4 t. m. se je odslužila v tukajšni župni cerkvi sv. maša za’ pokojne. Po maši je bila povorka na pokopališče k simboličnemu spomeniku padlih junakov-mučenjkov, ob katerem je bila postavljena častna straža štirih v črno oblečenih čla-riov''»Zarje«.
* - jA -i
Tovariš predsednik se je, v svojem pomembnem govoru spomnil padlih žrtev fašističnega nasilja, poviševal njihovo junaštvo, ko se nisu bali žrtvovati svoje mlado življenje na oltar neodrešenega Primorja in bodril člane k agilnemu delu ustrajnosti in maščevanju. »Biti moramo složni in pripravljeni«, je dejal, »da nas sovrag ne zaloti spečih. Strnimo, svoje vrste in pomagajmo našim bednim bratom, onim, ki še trpe pod okovi fašistovskega robstva«.
Ob spominu na padle omladince in ob mislih na neodrešene brate onkraj meje, kateri še trpe v sužnosti ir. upajo na boljšo bodočnost, se je marsikatero oko poro-silo, saj ga ni Mo med nami, da ne bi imel svojca v zasužnjenemu Primorju.
V	pondeljek večer ob 8 i pol pa je imelo društvo v svojih prostorih žalni sestanek posvečen spominu padlih omladincev, kjer je tov. predsednik držal govor, v katerem je orisal celoten potek, pred dvemi leti izvršene bazovske tragedije.
Tov. Žerjal je podal življenjepis Miloša, Bidovca, Marušiča in Valenčiča. Končal je svoje poročilo z besedami:
»Padli ste junaki, prestreljena so Vaša prsa, v Vas ni več življenja, toda Vaš duh živi v nas in nas opozarja, da nasilje izvršeno na Vami še ni maščevano.«
Po recitaciji tov. Bratuša je tov. predsednik, da počasti spomin padlih, zapovedal enominutni popolni molk.
Po sestanku so se podali vsi prisotni korporativno na pokopališče k spomeniku, ki je bil bajno razsvetljen.
Po skupni molitvi na pokopališču se je članstvo razišlo, prisegajoč v srcu osveto in maščevanje onim, ki so zakrivili nad našim najboljšim omladinci nepozaben zločin.
POČAST BAZOVICKIM ŽRTVAMA NA LJUBLJANSKOJ UNIVERZI.
Na drugu obljetnicu streljanja četvorice akademska omladina u Ljubljani ukrasila je spomen-kamen pred uni-verzom te je na večer 5 i 6 o. m. zapalila pred tim kamenom svijeće, i do kasno u noć narod je u grupama dolazio i zaustavljao se pred kamenom u pobožnoj misli na velike heroje i mučenike.
LEPO DELOVANJE DRUŠTVA »SOČE« PODRUŽNICA JESENICE.
V	nedeljo, dne 28. avgusta je naše društvo napravilo izlet na Crno prst, katerega se je udeležilo okoli 30 članov, kakor tudi se je nam pridružilo nekaj članov primor, društva »Zarja« iz Kranja in primor. društva »Tabor« iz Ljubljane. Izlet je uspel v zadovoljnost vseh udeležencev. V vlaku so nas kratkočasili naši

ILICA 128	ILICA128

Svim našim prijateljima
koji još nisu izvršili svoiu dužnost spram »Istre« i obnovili isteklu ili podmirili zaostalu pretplatu, upućujemo najozbiljniji poziv. da to čim priie izvrše.
»Istra« savjesno vrši svoju dužnost spram svojih čitatelja i naše porobljene braće, zato treba da mu i pretplatnici jednako uzvrate — savjesnom uplatom pretplate. Samo tako moći ćemo održati ovai list, koji ie u ovim teškim vremenima iskreni drug I pomagač svim svojim prijateljima, ali s pravom traži, da to budu i oni njemu.
Neka niko ne zaboravi: »Istra« živi samo od svojih pretplatnika. Oni su dakle njezina snaga i njezin — život!
Uprava.
godbeniki, na vrhu Crne prste so pa naši pevci zapeli nekaj narodnih pesmi. Splošno so se pa izleti zelo priljubili pri članstvu in je tudi ta izlet že drugi, katerega je naše društvo priredilo v tem letu. Prvega smo napravili na Vrši. katerega se je tudi udeležilo nad 30 članov. Za letos imamo v načrtu že par izletov v bližnjo okolico Jesenic. Saj so pa tudi izleti za naše revne člane, najcenejše in najboljše razvedrilo.
Vsak četrtek imamo članske sestanke, katerih se članstvo precej številno udeležuje. Malo kdaj se jih udeleži manj kot 30 članov, vendar bi bilo želeti, da bi bila udeležba še številnejša. ^
Fond Istre
Da bi se ovaj naš list odrSao činimo velike napore. U posljednje vrijeme osnovali smo naročiti fond dobrovoljnih prinosa, kroz koji mogu oni, koji su dobre volje, da nas podupru stvarnom potporom u našem nastojanju. U taj fond prispjelo je prema do sada objavljenim spiskovima Din 1548.50.
Danas bilježimo ove daljnje doprinose:
Pero Trepov, Split, da počasti uspomenu blagopokojnog Frana Žica, Din 30. , D. Petrovič, Zagreb Din 10.—, Prof. .Vjeko-slav Spinčič Din 100.—.
Da počasti uspomenu Bidovcu, Marušiča, Valenčiča, Miloša i Gortana kao i Jože Kukca, koji su dali život za narod šalje u fond »Istre« Srećko Sorli Din 50.—. Do sada svega Din 1738.50.
DR. GUSTAV GREGORIN — SENATOR
Nj. Vel. Kralj Aleksandar imenovao je ovih dana tri nova senatora, a medju njima i dra Gustava Gregorina, poznatog i odličnog nacionalnog radnika i jednog od političkih vodja našeg naroda u Trstu. Dr. Gregorin rodio se u Sežani 1860 godine. Predratna historija našeg narodnog života u Trstu i okolici ističe mnoga njegova zaslužna i lijepa djela. Na ovom priznanju s najvišeg mjesta mi odličnom našem borcu čestitamo.
Glasovi štampe
JUGOSLAVENSKA ŠTAMPA I DRUGA OBLJETNICA BAZOVICE.
Prigodom druge obljetnice smrti naših heroja od Bazovice jugoslavenska se štampa s pijetetom osvrnula na tu obljetnicu i naročito je istakla neprolazno značenje^te tragične i divne smrti naših heroja i mučenika. Beogradska »Politika« i zagrebačke »Novosti« donijele su uz članke i slike četvorice. Zagrebački tjednik »Jugosloven-ska Reč« prenijela je iz »Istre« od 2. o. mj. čitav uvodnik »Bazovica: osnova naše ideologije« i pjesmu Rik. Katalinića Jeretova.
Pripovijest ,,Istre“
Zastava na vjetru
Jože Jeram (Nastavak 29.)
Izdajica Žvanut sakrio se iza karabinjera. Brigadir je stupio na prag i pokucao na vrata. Na prvi kucaj se niko nije odazvao. Neko je u kući duboko uzdahnuo, kao probudjen iz strašnog sna, a zatim je opet sve bilo tiho. Samo vrata kovačeve kuće su se za pedalj otškrinula, a kroz otvor je gledao kovač i za čas ga je opet nestalo s vratiju. Nikoga nije vidio osim Žvanuta, koji se obazirao na sve strane.
— Stani, mascalzone! — viknuo je brigadir, kad je opazio, da Žvanut gleda kako bi odmaglio. Ponovno je udario po vratima, da je odjeknulo u kući.
Neko se ipak oglasio iz izbe. Nekoliko trenutaka zatim jedno se lice pokazalo na prozoru. Nestalo je i zaškripiše vrata. Na pragu je stajao malen, sjedi čovjek, čije su oči zirkaie u jutarnji mrak. Na sebi je hnao samo košulju i gaće.	,
Brigadir je čitao s papira:
— France Meden, Jože Meden! Da Ii su tu?
— Aha! — reče muž začudjen i zbunjen. Razumio je imena, ali ostalo ne, i nije znao što žele ovi pred kućom,
— Da li su kod kuće? — ponovi brigadir strogo. — Pozovite ih!
— Ne razumijem vas, gospodo — zbunjeno ie govorio starac i gledao je poplašeno po crnim napoleonskim šeširima.
Brigadir je očima tražio Žvanuta I namignuo mu, da dodje bliže.. Pristupio je Žvanut, ali u velikoj, neprilici. Stresao je čak ramenima, kao da se ljuti.
— Kaži mu što tražimo!
Sad je starcu bilo sve jasno. Raširio je oči, brada mu se tresla
— Gdje su? — ponovio je Žvanut pitanje.
— Doma su. Spavaju. Pa nisu nikome ništa učinili. Čitavi su dan bili kod kuće.
— Neka ih pozove! — zapovjedao je brigadir.
Kad je starac u svojem jeziku, prevedeno nare-djenje čuo, još se više začudio... Polako su se zatvarala njegova začudjena usta. Kad je u brigadiro-vim očima opazio, da tu ne može biti odlaganja, okrenuo se i čulo se kako stupa stepenicama pod krov.
Pred kućom se čulo kako zove svoje sinove. Još par srditih glasova, ali ti su glasovi ubrzo utihnuli. Za deset minuta stupila su preko praga dva mladića, tamnog, opaljenog lica, zamršenih vlasi, neispavanih očiju. Stariji si je vezivao pas. Mladji je donio cipele u rukama, sjeo je na prag, obuvao je cipele i vezivao ih.
Sve su to oni obavljali pred karabinjerima sasvim mirno, kao da nije ništa, hladno i gotovo prezirno, i ako su znali, da sve to ne znači ništa dobra.
— Avanti! Avanti! —- viknuo je napokon brigadir.
Otac je stajao na pragu i mati se pokazala u veži i motrila je sva preplašena prizor, sakrivena napola vratima. Iza prozora su gledale sestre. Kad su mladići bili spremni, brigadir im je pročitao još 'fcdpom:
— France Meden!
— Ja sam! — istupi France za korak.
■— Jože Meden!
*— Ovdje!
— Vežite ih! — naredi brigadir.
Mladići su razumjeli. Taj momenat primilo ih je nešto čudno za srce. Nehotice su pogledali na cestu i pomislili i jedan i drugi na bijeg. Pomislili su: pa što smo učinili? I sinulo im je: pa moraju nas pustiti
kad smo nedužni. S umorom su dignuli ruke.
Kad su zazveketali lanci, France je prvi uvukao ruke u željezo.
Otac je razgoračio oči od strave i podupro se, da ne padne.
Mati je kriknula:
— France, Jože — što će s vama biti!
— Budite mirni! — okrene se France prama majci. Kao da on nekoga veže u lance, a ne drugi njega. On je bio muževan i čvrst.
Ali majka se nije mogla umiriti. Ona nije mogla da šuti. Vidjela je, da vežu njezine sinove i da će^ ih odagnati. Kamo? Što će se s njima dogoditi? Strašne priče kolale su u narodu. I nisu baš sve bile izmišljene. Bilo je istine u njima...
Uzvik je odjeknuo kroz selo i presjekao kao ognjeni mač san ljudima. Skočili su sa postelja ■— na prozore i vrata. Srca su ponovno panički drhtala. Nisu znali drugo nego to, da su odveli dva mladića kroz selo. Zaustavili su se kod Semićeve kuće. Pokucali su na vrata i nisu dugo čekali, da se otvore, — jer su tu ljudi bili već na nogama.
Kriku jedne kuće pridružio se krik druge, a zatim treće — Ferjančičeve kuće. Bio je tamo mali, crvenokosi mladić, koji je s rukama u žepovima stupio pred karabinjere, a pred Žvanuta je pljunuo.
— Kad se vratim, pazi, da se ne sretnemo!
— Šta sam ti ja učinio... Što mogu ja ovdje! — izvijao se Žvanut i gledao brigadira, a njegov pogled kao da je govorio: — »Gledajte, grozi mi!«
— Štefan Mislej! — okren? se brigadir prama Žvanutu.
Tu kuću je Žvanut kao namjerice izbjegavao, ali nije mogao, da je izbjegne. On je spomenuo ime Misleja, ali nije imao hrabrosti, da izidje pred kovača. Ali ipak otišao je mučnim korakom i pokazao na kovačevu kuću..-	(Nastavit će se.)
Strana 6.
S S' .'
A :5
»ISTRA«
PROSLAVA SOČE U LJUBLJANI
RAZVIĆE DRUŠTVENOG BARJAKA - 10-GODIŠNJICA
DRA DINKA PUCA
PREDSJEDNIKOVANJA
Prošlih dana održano je u Ljubljani nekoliko priredaba i proslava, koje su povodom jesenskog velesajma, što je prije nekoliko dana otvoren u Ljubljani i kongresa narodnih nošnja održanog ove nedjelje sakupile u Ljubljani brojni svijet ne samo iz grada i okolice nego i iz udaljenijih krajeva. Na taj je način svaka od tih proslava i priredaba svratila na sebe pozornost velike mase svijeta, a i u samoj ljubljanskoj štampi imala neobično veliki publicitet.
U nizu tih priredaba održana je i proslava društva »Soče«, koja je tim povodom proslavila razviće svog. društvenog barjaka i 10-godiŠnjicu što društvu stoji na čelu kao predsjednik Dr. Dinko Puc, načelnik Ljubljane.
Jubilarna svečanost »Soče« započela je u subotu na večer. Najprije je gradom išla povorka »Soče« do kume društvenog b.ar-jaka supruge sreskog načelnika gdje Žnidaršičeve, te ju je u njerem stanu pozdravila delegacija »Soče«. Poslije toga orža na je svečana sjednica u holelu »Metropol« posvećena jubiieju predsjednika »Soče« Dra Puca. Dvorana je bila dupkom puna. Bili su prisutni brojni Primorci, zastupnici koruških Slovenaca, predstavnici vojnih i civilnih vlasti sa banom DrOm Marušičem i podbanom Drom Pirkmayerom. Savez emigranata predstavljao ie Dr. Ivan M. Cok. Nadalje su bili prisutni zastupnici mjesnih emigrantskih društava, zatim ostalih ljubljanskih kulturnih i patriotskih organizacija, delegacije »Sočinih« podružnica iz Maribora, Celja. Jesenica, Novog Mesta i dr., delegacija »Orjema« iz Laškog itd. Tim povodom govorili su. podpredsjednik »Soče« iz Ljubljane gosp. Ivo Sancin, ban Dr. Marušič u ime kluba koruških Slovenaca g. Uršič, u ime Kluba. Primorki gdja Maša Gromova. Dr. Čok u ime Saveza emigranata i ostali zastupnici društava. U ime ljubljanske općine govorio je Dr. Tavčar; govorio je i Janko Barle, bivši poslanik i dr. Svi su govornici u svojim govorima istakli značenje »Sočine« proslave, čestitajući ujedno Dru Dinku Pucu kao predsjedniku »Soče«, kojoi stoji na čelu toliki niz godina. Posljednji je govorio jubilant Dr. Puc, koji se zahvalio čestitarima.
Drugi dan u Tredjelju u jutro nastavljene su svečanosti. Razviće društvenog barjaka uslijedilo je u 4 sata poslije podne u vrtu; Sokolskog doma na Taboru. Prije toga formirala se na Kongresnom trgu dugačka povorka, koja je ljubljanskim ulicama krenula prÉma Taboru. U povorci sudjelovala .fé' »Soča«,' reprezentanti emigrantskih i ostalih društava, koji su sudjelovali u proslavi, zatim brojne narodne nošnje iz Slovenije i ostalih krajeva, povorka biciklista i t. d. Na čelu povorke išla je glazba.
Na Taboru prvi je progovorio g. Ivo Sancin, pozdravljajući delegate društava, zastupnike vlasti i ostale prisutne. Ovom dijelu proslave prisustvovali su i delegati društva »Istre«1 iz Zagreba (Dr. Ivo Ra-žem. Prelac, Godina i Dobnla Josip), društva »Istre« iz Novog Sada (Ljudevit Ju-ričić). Istarskog akademskog kluba iz Zagreba (Ante Radolović).
Iza toga je govorio Dr. Dinko Puc, koji je u svojem govoru istakao simbolično zna čenje barjaka Zat:m je govorio o društvu »Soči« i njezinim ciljevima. Na kraju ie govorio o našem narodu u Julijskoj Krajini ističući da nema zakona koji bi zabraio da mislimo na njih i da upućujemo naše najiskrenije želje do onih ko'i trpe Sjeća se bazovičkih žrtava. Prisutni ustaju nastaju dvije minute šutnje, poklik: Slava!
Razvijajući novi društveni barjak (umjet-
Franina i Jurina
ničko djelo prof. Saše Šantla) protumačio anali.
Fr.: Oikuaa iako zaprašen, J urino i
Jur.: Bil sam va Porešćine, da vidim, ča mi delaju moji vnučići.
Fr.: Pak ca delaju ti tvoji vnučići?
Jur.: Vragolaju kako ì sva dica na oveni svete.
Fr.: A gredu va školu?
Jur.: Gredu, ma za vražju korist.
Fr.: Ča se slabo uče?
Jur.: Učili bi se oni dobro, ma nimaju od kega. Ti vražji talijanski meštri nisu za nič, nego samo sa pozdravljat à la romana, za kričati: alala! i sa pivat one neke njihove trubaste. kancuneti.
Fr.: Tako da dica va škole nič ne nauče? Jur : E, kad bi samo to bilo! Ali ta naša neboga diòica, ka gredu za svoju veliku ne-sriću va njihove škole, ne samo da tamo nii ne nauče, nego još i pozabe ono malo, ča su
• OeikCIj. i. P T, o », E T mEKRBTMlKAMA
ZAGREB GUSTAV ILlC TELO,.»«
OBJEKAT U ZAUREBlj sa velikim zemljištem 1 zgradom, koje , osi godišnje oko 36.000 dinara, prodajem za cca 350.003 dinara ili zamjenjujem za posjed n Sloveniji — Savir;skoj Dolini. Pobliže »Argus«, Zagreb, Boškcvićeva ul. br 6. I. kat (2043-194)
TROKATNICU U BEOGRADU rentabilnu novogradnju u najprometnijem središtu sa 4 trgovačka lokala, te više stanova po 1—2 i 4 sobe sa kom-fortom. kao i više^ poslovnih prostorija - u stanovima loženje ^ »Narag«. nusprostorije oplođene. Dohodak kuće je Din 326.000, prodajen, za cca Din 2.800.000, dug je Din 900.000 amortizaciju sa 8 posto kamata kod Državne hipotekarne banke Pobliže »Argus«. Zagreb, B-škovićeva ul. br. 6, I. kat. (2355-204)
ie Dr. Puc njegove simbole.
Iza govora _ Dra Puca govorila je kuma barjaka gdja Žnidaršičeva. Na kraju govora privezuje svilenu traku. Gdja Maša Gro mova održala je govor i privezala traku u ime kluba Primorki. Gospođjica Klavora Danica iz Bovca deklamirala ie rijetkim zanosom i mladenačkim oduševljenm pjesmu »Naš čolnič otmimo«, a iza i ie je u ime Sokolskog Saveza održao temperamentni patriotski govor Engelbert Gangl. Kao posljednji govorio je još jednom Dr. Puc, kao načelnik Ljubljane, a na to je društveni barjaktar Bavdaž, primajući zastavu izrekao prisegu. Svečana ceremonija završena je sviranjem državne- himne, a poslije toga održana je na otvorenom polju zabava.	(a. r.)
KUGU SA GOSTIONOM nedaleko državnog kolodvora — 2 sobe zà go •«or”’ stan za gostioničara
—	podrum za vina — dvorište podesno za kuglanu
—	vrlo prometno mjesto — piodajcm za cea 375.000 dinara »Argus«. Zagreb Br.škovićeva ul. br. 6, kat. (2143—1361
Fr : Ter je tako:
Jar.: Kad sam zadnji put bil va Porešćine, navadil sam moje vnučiće pisat i računat, već. su znali lipo povidat pomanjčice \i od Ameriki i od Afriki, i od toliko dru-geh, Upeli i korisneh stvari, ča smo ih mi nekada učili va školah*
Fr. : Pak ?	j
Jur.: Pak na! Pitam ih ovo, pitam ih '' ono, nič ne znaju — sve su pozabili.
Fr.: Ča baš sve?
Jur.: Sve!
Fr.: Dunke, te proklete njihove škole nisu za drugo na svite, nego da va njih dite pozabi i ono malo, ča j’ prej znalo.
Jur.: Tako je, I da je na moju, ja bim na svaku talijansku školu pripetal jednu tabelu, na ku bim napisah Škola, dove se d e žin e n t i g a tut o. To će reći: Škola, va koj se sve pozabi.
Fr.: Ma ča baš sve? Jel moguće, da naša dica va teh školah sve pozabe?
Jur.: Sve samo jedno ne!
Fr.: Bim rad znat ča!
Jur.: Hrvatski govorit.
. Fr.: E, .durino, ako je to tako, a param da je, ohputa bim ja onu tvoju tabelu malo popravil i. napisal ovako:	Škola, dove
se deimentiga tut o, šolo no p aria r k r o v at o. To će reć: Škola, va koj se pozabi sve, samo ne — hrvatski govorit. Jur.: A ti ju lepo popravi!
Liiepi
posied
u Celovcu - Klagenfurtu, Rosen-talerstrasse Nr. 42/e, sastojeći se iz jednokatne kuće-vile, nadalie tvorni čke i gospodarske zgrade, dvorišta i vrta, prodaje se uz vrlo povoljne uslove. — Ozbiljni kupci dobiju daljnja razjašnjenja kod vlasnice gospodje AMALIJE KUČERA, Zagreb, Ilica br. 21.
FLANEL POKRIVAČ
j sivoj, zelenoj boji, vel. 120 X 175 cm
DIN 35,—
FLANEL POKRIVAČ
u drap boji sa sme-djom bordurom vel. 120 x 180 cm
DIN 44.-
FLANEL POKRIVAČ
u tamno sivoj boji smeđjom bordurom vel 130 x 180 cm
DIN 62.—
FLANEL POKRIVAČI
u drap boji sa sme-j đjom bordurom vel.I 130 x 190 cm
DIN 68,—
Mussolini pa se mora zavedati, da bodo ti streli našli zanj ni za fašizem težak odmev ne samo v Jugoslaviji, marveč v vsem kulturnem svetu. Iredentističnemu pokretu bo tržaška sodba dala samo novega poleta
»Neues Wiener Extrablatt« sept. 1930.
Ig. Bre^saikar
Trgovina kave 1 čaja Vlastita elektropržiona i elektromlin za mlevenje Zagreb, IHca btoi 65 Telefon 7657
ANDRIJA VATOVAC
ZAGREB — PAROMLIN
■t rgovina mješovite 1 prekomorske robe Cijene solidne — Podvorba kulantna Dostava o kuću
POPLUN
punjen sa vatom, obje stra-giot, 120 x 185 cm
DIN 118,—
POPLUN
punjen sa vatom, obje stra-1 ne jednobojan giot,
120 x 185 cm
DIN 130,—
SAG PO METRU
sa zelenom, plavom i crvenom bordurom, širina 60 cm, po metru
DIN 20,-
Preselenja
uz timlevene cijene i jamstvo šteta obavlja
S. Spitzera »asu.
TRANSP©RTNO I OTPREMNIČKO D. D.
Zagreb, Ilica 16. I.
TeleSon 55-39
SAG PO METRU
sa raznim bordurama, 63 cm
• ' 5!r Di-NI,022:-,r”
• • •' SG/.OZif** ’ VIC ■	' -.talim.« ge ” «
ODIO SAGOVA-.i ,.	/ : r
IH. kat .ita,-:;.: ta-
UOgi
REZER VIRANO
za veletrgovina papirom i Ijepenhom
LAVOSLA V STEINER,
ZAGREB
■ -‘ta ,	.
advokat. Samostanska0^0—^Tisak^Stečajnin? Jugoslovenske štampe^d	reb^MaT^’k^^^^^"^-'''^^^^o^ovararTnTran^ničia!
J a S0S10VensKe stampe d.d.,Zagieb, Masarykova 28a.-Za tiskaru odgovara Rudolf Polanović, Zagreb, Ilica 131