134  Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih
organa za krivična dela u službenem radu.
Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih organa za krivična dela u službenem radu.
Srečko ZugHa, sudija sudb. stola, Vel. Bečkerek.
L
Prva alineja člana 18. vidovdanskog ustava naredjuje, da »svaki gradjanin ima pravo neposredno i bez ičijeg odobren j a tužiti s u d u državne i samoupravne
Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih   135
organa za l^rivična dela u službenem radu.
organe za krivična dela, koja bi ovi učinili prema njemu u službenem radu«. Izuzetak od tog pravila normira druga ali? neja istoga člana, kad kaže, da za ministre, sudije i vojnike pod zastavom važe naročite odredbe. Glede ministara i sudija sadrži sam ustav ta izuzetna naredjenja tirne, sto ustanovljava za ministre naročiti »državni sud« ko j i sudi ministrima po kaznenom zakonu za krivična dela, pred* vidjena u njemu, a za ostala dela po zakonu o ministarskoj odgovornosti (čl. 93). Sudijama sude za njilio^ve krivice u vršenju sudstva redovni sudovi, samo se sudija ne može tužiti neposredno sudu za svoj sudski rad, nego treba pre tog:a dobiti privolu pretpostavljenog apelacionog suda, od? nosno kasacionog suda za sudije viših sudova (čl. 112). Glede vcjnika ne navadja ustav nikakvih specijalnih odredba.
Svrha je ovih razmatranja dvojaka. U prvom redu treba utvrditi, sto zapravo hoče i znači gornje ustavno naredjenje, po kojemu povredjeni ima pravo neposredno i bez i č i # jeg odobrenja tužiti sudu državne i samoupravne ot? gane za krivična dela u zvaničnom radu, zatim, da li se to naredjenje može po članu 142 ustava odmah da sprovadja, na koji način i koje su zakonske ustanove postoječeg partikular? nog zakonodavstva tirne dokinute odnosno izmcnjene.
Da uzmognemo ispravno shvatiti i oceniti volju ustavo? tvorca, moramo imati pred očima naročite prilike, pod ko? jima je ta normla nastala, mbramo da istražimo, je li norm'a preuzeta iz pojedinih pravnih sistema, koji su važili pre ustava u izvesnim predelima naše države, naročito, da li i ona, kao i mnoga druga ustavna naredjenja, potice iz prav? nog sistema kraljevine Srbije, ili sadrži jedno posvema novo pravno pravilo, te sto je dalo povoda, da se stvori takva norma.
Moramo odmah, da naglasimo^ da ta norma nije pre? uzeta ni od kog partikularnog pra\Tiog sistema, što su pre ustava važili u pojedinim krajevima naše kraljevine, ali se ipak imia, da traži njezin osnov u zakonima kraljevine Srbije, koji su to pitanje rešavali na protivan način, a taj se je u životu pokazao štetnim.
136   Subsidijarna i glavna privatna obtužba protiv državnih i samoupravnih
organa za krivična dela u službenem radu.
Krivična dela državnih i samoupravnih organa u njiho? vom zvaničnom radu ili takozvana zloupotreba zvanične vla>-sti (§ 101—104 austr. i hrv. kaz. zakona, § 176—180 bos. kaz. zakona, §§ 461—484 ug. kaz. zakona) zatim i specijalni delikti zvaničnika kao zvanično proneverenje, pov^reda lične slobode, stana, i listovne tajne sa strane zvaničnika bili su po bosan? skom sistemu čisto olicijozni delikti, koje su progonili drž. tužicci po zvaničnoj dužnosti. Ostečeni je imao jedino pravo, da se iiridruži krivičnom postupku kao priv. učesnik sa svo? jim traženjem odštete, koja mu pripada po propisimia privat. prava. Ausnijski, hrvatski i ugarski sistem bili su liberalniji u toiikr, žto su i kod tih delikata kao i kod ostalih oficijoznih krivičnih dela pored javne optužbe, koja se je nalazila u ru? kama državnih tužilaca, dopuštali supsidijarno i pri? vatnu optužbu*) po licu, koje je bilo povredjeno krivičnom delcm ako 'državni tužilac nije uopšte hteo, da preuzme zastupstvo optužbe ili ga je napustio u toku postupka. Srpski krivični postupak, koji je kod običnih oficioznih delikata bio liberalniji od bosanskog sistema, jer je i povredjenom dozvo?
Ijavao izvesnu ingerenciju na vršenje krivičnog progona, kao prave žalbe na kasacioni sud (§ 34.), ako bi policajna vlast, u čiju je dužnost spadalo izvidjati (§ 20.) i optuživati (§ 6,158, 161.) oficijozne delikte, bila otklonila na osnovu § 29.^), da preduzmc islcdjivanje ili bi po istom §. prekinula isledjivanje ne odnevši sudu tužbu, zatim pravo žalbe na kasacioni sud (§. 272 u vezi s § 258/3), ako je prvostepeni sud iz razloga pred:: vidjenih u § 262 ^) rešio, da se okrivljeni nema staviti pod sud, nije kod zločinstva i prestupa drž. zvaničnika u zvanič. radu davao ovredjenom nikakve inicijative na vršenje krivic? nog progona, nikakvo pravo žalbe, ako se ne bi vršio progon u smislu zakonskih naredjenja, več je vse to stajalo isključivo u rukam^a upraviteljstvenog pravobranioca« (erarijalnog fi3= kala) ih tučioca, koga je naredio dotični ministar (§ 7, 32, 139).
li
O §§ 4   i si. ug k. p. § 46 austr. kp. § 36
2) Kad rema krivičnog dela, razloga sumnje, okolnosti, koje isključuju kažnjivost.
3) Iz razloga navedih u primedbi br. 2.
hrv. kp. privatne
optužbe ili postoje
Subsidijarna 1 glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih   137
organa za krivična dela u SUižbenem radu.
Oni su j edini imali pravo tužiti sudu pomenuta dela javnih zvaničnika (§. 7. 159.) Oni su u tom pravcu imaU položaj sličan privatnom tužiocu (§. 32.) te su kao takvi mogli ulagati neza# dovoljstvo protiv prvostepenih presuda (§ 258, 4 i 5) i žalbe na kasacioni sud protiv ostalih presuda i rešenja sudskili (§ 272). U koliko ne bi došli na sud, zamjenivao ih je u s^emu isledjujuči sudija ili njegov pisar (§ (190), koji po srbijanskom krivičnom poGtupku vrše donekle ulogu tužioca (§§ 23 i 183). Ako se uzme u obzir, da i izvidjaje po pomenutim krivičnim delima nisu vršile obične isledne vlasti (§. 19), nego se je isledjenje obavilo administrativnim putem (§§ 19, 32, 159), moglo se je doista cesto dešavati, da pretpostavljene vlasti, nisu stvar isledile onakvom strogošču i nepristranošču, kako je to tražila važnost slučaja i načelo materijalne istine, i da mnogi krivac, koji je imao močnog zaštitnika u svom prct? postavljenem, mnogi istaknuti partizan i vredan kortež svog partijskog ministra, nije uopče ni došao pred sud za svoje teške i očite krivice izvršene u zvaničnom radu. To je stanje dalo povoda, da je ustavotvorac stvorio protivno nare? djenje, po kome ne če više ovisiti samo od pretpostavljenog ministra, hoče li neki državni ili samoupravni organ doči pred sud, več če svaki povredjeni gradjanin moči sudu tužiti takvoga krivca.
Ustav je dakle priznao povredjenom neposredno pravo tužbe na sud. Da ocenimo opseg i sadržinu tog prava, mcramo da razmotrimo, što se razumeva pod pojmom tužbe u sistemu krivičnog postupka i da li je to isto imao u vidu i ustavotvorac. Tužba je u krivičnom jednako kao i u gra^ djanskom parničnom postupku akt procesualne inicijative, ona je delo, kojim se izaziva i pokreče niz sudskih i stranač? kih radnja u cilju, da se utvrdi i ostvari sporni pravni odnos. Tužba se svojim inicijatorskim karakterom odvaja od sličnih procesnih radnja kao što su prijava kod oficijoznih deli? kata i privatni predlog, kod delikata, koji se progone samo na takav predlog (Antrags^delikte). Ni prijavom ni privatnim predlogom ne pokreče se krivična parnica, nego sc jedino dava faktična (prijavom) ili pravna mbgučnost (pri;:
138   Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih
organa za krivična dela u službenem radu.
naziva pre svega predlog privatnog tužioca, kojim traži da policija započne izvidjanje po deliktima, koje se po kazne^ nom zakonu progone samo na privatni predlog.(§ 31). Tužba. je nadalje i onaj akt policijske vlasti, kojim'predaje sudu na sudjenje dosledjene oficijozne i privatne delikte zajedno s. krivcem (§ 158) te analogan akt zvahičnog pravobranitelja ili po ministru naredjenog tužioca, kojim se predaje sudu na sudjenje Idržavni z-\^aničnik za krivice u zvaničnom radu
(§§ 7, 32, 159, 161). Konačno je tužba i akt, što ga podnaša sudu istražni sudija kao tužilac, nakon što je u smislu sud#^ skog rešenja o stavijanju pod sud dosledio i ispitao optužbu (§ 183). Ustav spominje izričito samo onu vrst tužbe, kojont se stvar iznosi pred sud (§ 161) s predlogom, da se krivac L)tavi pod sud (§ 162), jer onu drugu tužbu (§ 183 srp. kp.), op* tužni zaključak suda sastavlja sam istražni sudija. Ustavno naredjenje, da se tužba po spomenutim krivičnim deUma može podneti neposrednosudu, znači sa stanovišta srp. krivičnog postupka, da je ne treba podnašati putem policije,, kako je to predvidjeno za oficijozne i čisto privatne delikte (§§ 6, 31, 158, 161), ni putem »praviteljstvenog pravobranioca<c odnosno tužioca naredjenog po dotičnom ministru, kako je do sada po krivičnom postupku (§§ 32, 159) valjalo postupatt kod delikata, što su ih učinili državni zvaničnici u vršenju, svog zvanja. Da se ta tužba ima podneti bez ičijeg odobrenja,. nije nista drugo, nego negacija onog načela, koje je u članu
vatnim predlogom) ovlaštenom tužiocu, da se posluži svojim pravom procesualne inicijative/i podnese tužbu. Kako u kri* vičnom postupku imamo redovno dva zasebna stadija, pri# premni stadij sudskih izvidjaja ili istrage, i stadij samog su^ djenja, imamo i dve vrsti tužbi, jednu kao predlog ovlaštenog. tužiopa, da se protiv izvesnog lica zbog izvesnog delikta povedu sudski izvidi ili odredi sudska istraga, i pravu o p t u ž? niču, kojom ovlašteni tužilac traži, da se izvesni pkrivljenik zbog izvesnog delikta izvede na sudjenje na glavnoj raspravi. I po srbijanskom; krivičnom postupku, koji je bez sumlija ustavotvorac imao pred očima, znači tužba akt procesualne. inicijative (§§ 6 i 7), a ima ih tri različite fonrte. Tužbom se
Subsidijarna i glasna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih   139
organa za krivična dela u službenem radu.
112 ustava sadržano u pogledu tužbi protiv sudija zbog nji? bova sudskog rada, za koji je propisano odobrenje. Nemia sumnje, da ustav tim, naredjenjem nije hteo oduzeti pravo državnom pravobraniocu odnosno naredjenom tužiocu, da i oni optužuju delikte državnih i samoupravnih organa pored
oštečenog, jer nije imalo nikakva razloga, da se progon te opasne forme delikata prepusti jedino privatno j inicijativi. Teže je odgovoriti, da li je tim ustavnim, naredjenjem ostečenik zadobio sva ostala prava na ulaganje nezado^ vc,ljstva i žalbi protiv sudskih rešenja, koja pripadaju privatnom tužiocu. (§§ 258/4, 272). Držimo, da jest, jer je on ustavnim naredjenjem zadobio karakter tužioca, i to
još u večoj meri, nego li privatni tužilac kod čisto privatnih delikata, jer ovaj ne može da podnese tužbu neposredno udu.
s
nego  putem policije,  (§§ 31, 161),  pa
mu se mb*
raju priznati i sva ostala prava, koja izviru iz tužilačke uloge.
Time je dakle zavedena u naše procesualne sisteme zasebna form,a priv. optužbe, koja se razlikuje od dosad po^ znatih redova prave ili glavne optužbe za čisto privatne delikte po tom, što nije isključiva, več postoji pored nje njoj ravnopravna i od nje nezavisna javna optužba po dr* žavnim tužiocima u prečanskirn krajevima, a po praviteljstve* nom pravobraniocu odnofeno naredjenom tužiocu u Srbiji i Crnoj  Gori, te od supsidijarne privatne op^
tužbe svojom; neposrednošču
i nezavisnošču
od  javnog
tužioca. Mi čemo je nazvati paralelnom privatnom optužbom. Kod glavne ili prave privatne optužbe m:ože doduše na molbu privatnog tužioca ili obzirom na javne in* terese, da učestvuje u gonjenju privatnih delikata i državni tužilac. *) No on u tom slučaju nije nikakva samostalna par* nična stranka, on nije dominus litis, nego samo zastupnik privatnog tužioca, koji i kraj državnog tužioca, dapače i protiv njegove volje disponira parnicom te ako odustane od
¦*) § 46 austr, k. p. § 41 ugarskog k, p.
140   Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih
organa za krivična dela u s'užbenem radu.
tužbe, ne može državni tužilac da svojom intervencijom održi optužbu na snazi.^)
Kod supsidijarne privatne optužbe opet privatni tužilac nema neposredno, neovisno i neograničcno pravo optužbe. On može, da započne gonjenje, samo ako se 1e pre toga pitao državni tužilac i ako je on otklonio da preuzme zastupstvo optužbe. Dok državni tužilac hoče da zastupa optužbu, može se cptužba da realizuje samo njegovim posredovanjem. Sup? sidijarni se tužilac pojavljuje na površju samo onda, kad bi javni tužilac hteo da napusti optužbu. Po tom je pravo supsi^ dijarnog tužioca uslovno i zavisno od javnog tužioca, koji može da sasma isključi svaku ingerenciju oštečenog na sam krivični postupak, ako aktivno učestvuje u parnici.
Kod pararelne privatne optužbe, kako ju je ustav nor? mirac, bili bi i javni i privatni tužilac potpuno neovisni jedan od drugoga. Svaki bi cd njih mogao da započne krivični progon, ne brineči se i ne pitajoči, sto če drugi uraditi. Ako bi ipak obojica zajedno učcstvovali u gonjenju, nastao bi medju njim-a odnos sličan jedinstvenom učešču (suparstvu) u grad? janskim parnicama, jer bi se protiv okrivljenog na obadve tužbe moglo da donese samo jedinstveno rešcnje, to jest optuženi se ne bi mogao za isto delo po tužbi privatnog tužioca da oslobodi, a po tužbi javnog tužioca da osudi. Medjutim, kako smo več istakli, to učešče ne bi moralo biti baš n u ž n o, jer bi krivični progon mogao da vrši samo? stalno koji kod od pomenuta dva tužioca. Teže je odgovoriti na pitanje, kakvo če stanje nastati u onom slučaju, kad oba tužioca ne bi učestvovali u jednom te istom procesu, od? nosno ako bi jedan podigao tužbu pred jednim nadležnim sudom, a drugi pred drugim, što čc biti moguče osobito na području kraljevine Srbije, gde po § 38 kp. ministar pravde odredjuje, koji če sud biti nadležan za sudjenje zločinstvi i prestupljenja javnih činovnika, učinjenih u zvaničnoj dužno?
5) Po 3 al. § 41 ug. k. p. ima državni tužilac, dok učestvuje u gonjenju ovakvih privatnih delikata gotovo isti delokrug kao kod oficijoznih. Privatnom tužiocu pripada samo pomočna uloga, ali nema sumnje, da on ipak disponira s optužbom, jer ako je povuče, ne može je državni tužilac da održi.
Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih   141
organa za krivična dela u službenem radu.
sti, u koliko se i taj izvanreclni forum ne mora smatrati doki?
nutim- članom 109 ustava. Nema sumnje, da za povredjenog
u smislu člana 18 ustava ne može da bude ta nadležnost
isključena, jer onda čitava garancija o neposrednosti optužbe
utvrdjena članom. 18 ustava, ne bi imala nikakve važnosti,
pcšto' bi povredjeni morao najpre da traži od ministarstva
pravde, da odredi taj forum, a ne bi imao nikakvog zakon^
skog sredstva, da ministarstvo primora da u izvesnom roku
sprovede delegaciju. Naročito je teško odgovoriti na pitanje,
da li bi se pravna snaga rešenja donešenih u procesu, gde
samo javni ili samo privatni tužilac zastupa optužbu, prote?
zala i na onog tužioca, koji nije učestvovao u parnici. Medju?
tim takva situacija može da nastane i kod glavne privatne
optužbe, kao što kod delikata, koji se progone na privatni
predlog, kad su jednim te istim krivičnim delom povredjena
dva samostalna privatna tužioca, kao na primer kod zlobne
oštete stvari, koja se po madjarskom kaz. zakonu (§ 418)
progoni samo na privatni predlog, ako oštečena stvar ima
više sovlastnika, ili ako se jednim uvredljivim izrazom! po?
vredi više lica. U tim če slučajevima svako meritorno rešenje
imati pravnu snagu i u pogled onih tužilaca,'koji nisu uče?
stvovali u parnici. Prema tome, ako se optuženi po tužbi
jednog samiog ovakvog tužioca osudi ili meritorno a ne zbog
napuštanja optužbe, oslobodi, biče time konsumiran proces
i za ostale učesnike, koji nisu u parnici učestvovali. Obratno,
ako je progon prekinut jedino zato, što je ovlašteni tužilac
cdustao, moči se drugi ovlašteni tužilac kroz redovno vreme
zastare i prekluzije da nanovo pokrene krivični postupak.^)
V dru gim slučajevima trebače redovni zakonski uslove* za obnovu.
4
Oštečeni, koji je pomenutim ustavnim naredjenjem dobio karakter tužioca, nije time postao nikakvi javni organ, on je nadalje ostao privatno lice, koji če u vršenju švog tuži? lačkog prava imati pred očima u prvom redu i jedino svoj
J. ,
6) Po ugarsl<om se krivičnom postupku svi ostali ovakvi privatni tužioci osim prvog smatraju supsidiarnim privatnim tužiocima s onim pravima, što ih supsidijarni tužilac ima kod oficijoznih delikata (§ 44).
142  Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih
organa za krivična dela u službenem radu.
privatni interes. S toga takav tužilac i nije javni tužilac, nego samo privatni tužilac te zanj vrede i u ovom slučaju sva ona procesualna ograničenja, koja važe i inače za privatne tu? žioce, kad učestvuju \i gojnjenju čisto privatnih delikata. Tako če raprimer privatni tužilac pre svega biti vezan na prekluzivni rok normiran u pojedinim krivičnim zakonima i postupnicima za stavljanje privatnog predloga za progon (§ 530 austr. i hrv. kaz. zakona, § 100 bos. kaz. zakona, § 112 ugarskog k. z.te § 76 srp. k. z.) zanj če važiti strogi zakonski rokovi predvidjeni za podizanje optužnice nakon okončanja istrage (§ 46 i § 112 austr. k.ip. i § 276 ugars. k. p.). Po ugar?
skom krivičnom postopku morače tražiti provedenje sudske istrage pre podizanja optužnice (§103, 3 b.), ne če moči na? dalje da traži neposredni poziv na raspravu, mimoišavši po^ stupak predvidjen za slučaj prigovora protiv optužnice (§ 43 i 282 ug. k. z.). Po austrijskom postupniku neče moči da traži povratu u predjašnje stane, ako je izrekom ili čutke odustao od optužbe (§ 352).
Iz ovih se izlaganja vidi, da se pomenuto ustavno nared? jenje mbže odmah da sprovede, ako se samo ima pred očima osnovna misao, da je tim naredjenjem povredjeni zadobio karakter paralelnog privatnog tužioca sa svinij pravima i ogra? ničenjima, koja inače pripadaju privatnim tužiocimla u parti? kularnim sistemimia krivičnog postupka. Istina je, da pome? nuta ustavna norma nije intala nikakve praktične svrhe za ona pravna područja naše države, gde se zločinstva i prestup? Ijenja javnih zvaničnika progone ne samo po zvaničnoj duž? nosti, kao i svi ostali oficijozni deUkti, nego takodjer po po? vredjenom supsidijarnomi privatnom optužbom, ako' je javni tužilac otklonio ili napustio zastupstvo optužbe, čimie je pot? puno zadovoljeno pravnoj sigurnosti i privatnim interesima oštečenog, tako da ni naš novi projekat krivičnog postupka') ne uvadja paralelnu privatnu optužbu, kako smo ju spreda izložili, več se zadovoljava supsidijarnom privatnom optuž? bom po primeru hrvatskog, austrijskog i ugarskog krivičnog
7) Dr. Metod Dolenc: Pravni pregled 11., str. 20.
Subsidijarna i glavna privatna optužba protiv državnih i samoupravnih   143
organa za krivična dela u službenem radu.
postupka. Stanovište novog projekta nije ni pogrešno, ako se uzme u obzir faktična intencija ustavotvorca, jer on pod iz^
h
razom »n e p o s r e d n o s u d u« nije očito ni mislio da iTiimo* ilazi državne tužioce, koji u Srbiji ni nepostoje u onom op? segu kao u ostalim našim prečanskim krajevima, a naročite
nemaju pravo procesualne inicijative, ko ju vrši ili policija po oficijo'znim i privatnim deliktima (§§ 6, 31, 158, 161) ili zva?
nični pravobranilac odnosno po dotičnom ministru naredjeni
tužilac (§§ 7, 32, 159) kod delikata javnih zvaničnika u zva?
ničnomi radu. Ustavotvorac je hteo dati povredjenom pravo,
da iznese pred sud dclikte javnih zvaničnika mimoilazenjem
policije i zvaničnog pravobranioca, koji organi ne pružaju
dovoljno jemstvo za nepartaičnost i pronalazak materijalne
istine. Iz toga se vidi, da je on hteo pomoči več sada pre re?
forme krivičnog postupnika i da če sudovi udo volj iti intencis
jama ustavotvorca,  ako' budu  primerijivali. paralelnu pri?
vatnu optužbu navedenim: deliktima, osobito u Srbiji i Bosni,
gde nemla supsidijame privatne optužbe za ta dela.
Kod naredjenja glede načina, kako se imadu stavljati
sudije pod sud zbog svog zvaničnog rada (čl. 112 ust), sadrži
ugarski krivični postupnik specijalno naredjenje, koje dolazi
u koliziju s prvom' alinejom člana 18 ustava.   Po § 2 ugars.
krivičnog postupnika nije dozvoljena ni supsidijama optužba
kod onih delikata, koji se progone samo po odobrenju (ovk;;
stenju) ili na zahtevanje neke vlasti.   Tu može da zastupa
optužbu j edino drž. tužilac. Na osnovu čl. 112 ustava postale
su eto i sudijskQ krivice učinjene u vršenju sudstva takav
delikat, koji se progoni samo po odobrenju pretpostavljenog
apelacionog suda, odnosno kasacionog suda kod sudija viših sudoVa.
Medjutim držim, da se i na sudijske krivice odnosi 1. ali? neja člana 18 ustava, t. j. da i njih može povredjeni da tuži neposredno sudu mimoilazenjem policije i praviteljstvenog pravobraniocu u Srbiji te drž. tužilaca u ostalim našim krajec vima, ali ne bez ičijeg odobrenja kao kod delikata ostalih državnih i samoupravnih organa, nego uz prethodno odobre? nje po čl. 112 ustava, jer u pogledu mimoilaženja pomenu*
144       Čehoslovaški načrt k splošnemu delu kazenskega zakonika v
primeri z našim.
tih organa postoje jednaki razloži za sudije kao i za ostale zvaničnike. Po tom če i kcd krivica sudija moči sam oštečeni da zatraži propisano odobrenje, moči če sam da sudu podnese predlog za povedenje istrage (§ 103/3, b. ugars. k. p.), jer je ograničenje sadržano u § 2. ugars. k. p. u direktnoj opreci s prvom. alinejomi § čl. 18 ustava; pa se ono u pogledu sudijskih krivica u vršenju ima smatrati dokinutim po .članu 142 ustava.