Srdan Miloševič
Interpretacija istorije u Rešenju o rehabilitaciji kneza Pavla Karadordeviča
UDK 929 Karadordevič P. »1934/1941« MILOŠEVIČ Srdan, mag. istorije, istraži-vač-saradnik, Institut za noviju istoriju Srbije, RS-11000 Beograd, Trg Nikole Pašiča 11, spmilosevic@gmail.com Interpretacija istorije u Rešenju o rehabilitaciji kneza Pavla Karadordeviča Zgodovinski časopis, Ljubljana 67/2013 (148), št. 3-4, str. 450-470, cit. 55 1.01 izvirni znanstveni članek: jezik Sr. (En., Sn., En.)
Rad se bavi analizom argumentacije kojom je obrazloženo Rešenje o rehabilitaciji kneza Pavla Karadordeviča. Problematizovana je interpretacija opštih prilika u vreme Namesništva u Jugoslaviji (1934-1941), i ukazano na materij alne greške u iskazima zastupnika rehabilitacij e citiranim u Rešenju. U radu se pokazuje da su ne samo pogrešno predstavljene istorijske okolnosti iz vremena Namesništva u Jugoslaviji, vec da su neke od ključnih okolnosti sasvim prečutane ili čak neistinito prikazane. Ključne reči: Knez Pavle Karadordevič, Jugoslavija (1934-1941), Trojni pakt, Rehabilitacija, Istoriografija
Avtorski izvleček
UDC 929 Karadordevič P. »1934/1941« MILOSEVIC Srdan, MA in History, Institute for recent History, research assistant, Srbija, RS-11000 Beograd, Trg Nikole Pašiča 11, spmilosevic@gmail.com The interpretation of the past in the Act on rehabilitation of Prince Paul Karadordevič Zgodovinski časopis (Historical Review), Ljubljana 67/2013 (148), No. 3-4, pp. 450-470, 55 notes
Language: Sr. (En., Sn., En.) This paper analyzes the argumentation used to explain the Rehabilitation Act of Prince Paul Karadjordjevic of Yugoslavia (2011). It provides a critical analysis of the interpretation of the general conditions during the period of his regency in Yugoslavia between 1934 and 1941, and points out various errors in the statements of proponents of rehabilitation quoted in the Act. The analysis shows that certain historic circumstances at the time of Karadjordjevič's regency have been misrepresented while some of the key factors were not only concealed but even deliberately misinterpreted. Key words: Prince Paul Karadjordjevic of Yugoslavia, Yugoslavia (1934-1941), Tripartite Pact, rehabilitation, historiography
Author's Abstract
Uvod
Učestala rešenj a o rehabilitaciji ličnosti osudenih posle Drugog svetskog rata zbog stvarne ili navodne izdaje i saradnje sa okupatorom zaslužuju ozbiljnu analizu, s obzirom da imaju izražen javni značaj. U ovom radu u središtu je rehabilitacija kneza Pavla Karadordevica. * Rešenje o rehabilitaciji kneza Pavla Karadordevica1 (u dalj em tekstu Rešenje) doneo je Viši sud u Beogradu 28. novembra 2011. g. čime je poništena Odluka Državne komisije za utvrdivanju zločina okupatora i njihovih pomagača od 17. septembra 1945. g. (u daljem tekstu Odluka), kojom je knez Pavle oglašen za izdajnika i ratnog zločinca.2 Rad se koncentriše na delatnost kneza Pavla u kontekstu koji omedavaju ova dva dokumenta (Odluka iz 1945. godine i Rešenje o rehabilitaciji iz 2011. godine). Na osnovu drugih istorijskih izvora i dosadašnjih istraživanj a utvrdivano je koliko su verodostojne činjenice koje se u ova dva dokumenta iznose.
Naime, u ovom radu učinjen je pokušaj da se u vezi sa argumentima koji su izneti u prilog rehabilitacije pruži analiza sa stanovišta istoriografije, a fokus je na argumentaciji i interpretaciji istorijskih činjenica u obrazloženju Rešenja, u kojem su detaljno preneti iskazi zastupnika rehabilitacije predočeni u postupku pred Višim sudom u Beogradu. Treba na samom početku naglasiti da sud nije uzeo u obzir sve navedene iskaze, ali je značajno ukazati na ono čime je sud prilikom donošenja odluke raspolagao. Pitanje koje se postavlja je sledeče: u kolikoj meri je Rešenje obrazloženo na način koji je u skladu sa naučnim znanjima o periodu Namesništva u Jugoslaviji? Odgovor na ovo pitanje važan je i u suštinskom i u formalnom smislu. U suštinskom - zbog toga što od njega zavisi i kakav načelan stav bi trebalo zauzeti prema odluci suda u pogledu verodostojnosti iznete argumentacije, a u formalnom - zbog toga što od kvaliteta obrazloženja odluke zavisi pravni kredibilitet
* Rad je nastao u okviru projekta Tradicija i transformacija - Istorijsko naslede i kolektivni identitet u Srbiji u 20. veku, br. 47019, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.
1	Rešenje o rehabilitaciji Pavla Karadordevica (Pex. 6p. 226/10) može se u integralnom obliku nači na veb adresi: http://www.bg.vi.sud.rs/images/resenje8(1).pdf. Posl. pristup 2. 8. 2012.
2	Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), Fond Državne komisije za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (110) (dalje: F 110), kutija 111 (dalje k: 111) - br. 3572. Sačuvano je samo nekoliko strana ove Odluke, dok je ostatak nestao i dokument je nepotpun. U okviru fonda se ne mogu pronači, uz nekoliko izuzetaka, ni dokazni materijali, pre svih zapisnici svedočenja bliskih saradnika kneza Pavla, za koja se prema popisu dokaznog materijala zna da su postojali. Dokument če dalje biti citiran kao Odluka. Ovaj dokument je objavljen na veb adresi: http:// www.27mart.com/archive_item.php?archives_id=82&phrase=, posl. pristup 26. 5. 2012. Pored toga, Odluka je kao faksimil objavljena i u knjizi flp flaeud An6ana, Prir. Bop^e .HonHHHh.
i validnost tog akta.3 Poredenje sa Odlukom iz 1945. nametnulo se po sebi, buduči da je to dokument koji je Rešenje o rehabilitaciji poništilo.
Revizionizam i istorijsko-pravna problematika u Rešenju o rehabilitaciji kneza Pavla Karadordeviča
Sta je to što, prema tumačenju koje nudi Rešenje o rehabilitaciji, fundamentalno menja naše poznavanje perioda Namesništva u Jugoslaviji?4 Smisao Rešenja je da
3	Grubač, Krivično procesno pravo, 328.
4	Period Namesništva se uglavnom obradivao u okviru sinteza istorije Jugoslavije, kao i u pojedinim monografijama posvečenim nekim konkretnim temama. U tom smislu, pomenučemo svakako najdostupniju i u svim radovima o istoriji Jugoslavije nezaobilaznu trotomnu sintezu Branka Petranoviča: Petranovič, Istorija Jugoslavije, 1, str. 211-385. Najkompletniju, iako u mnogome pristrasnu sliku političke istorije perioda namesništva dao je Jakob Hoptner: Hoptner, Yugoslavia in Crisis, (Prev. Hoptner, Jugoslavija u krizi: 1934-1941.) Ideološki još je više pri-strasna, ali sa drugih polazišta, knjiga Nikole Milovanoviča Od marseljskog atentata do Trojnog pakta. Iako sadrži dosta korisnih informacija, ova knjiga nije naročito upotrebljiva jer ne sadrži naučni aparat, mada iscrpno citira mnoge izvore i, u meri u kojoj su njeni podaci proverljivi, zaslužuje da bude pomenuta. Osim ovih, ne postoje druge monografije koje se sveobuhvatno bave političkom istorijom Jugoslavije specifično za period od 1934. do 1941. godine, mada je ovaj period, razume se, obradivan u brojnim sintezama istorije Jugoslavije. Od značaja su i knjige: PagojeBuh, YdpyweHa ono3uquja 1935-1939; Stojkov, Vlada Milana Stojadinoviča; Djokič, Elusive Compromise, (Prevod Bokič, Nedostižni kompromis); Boban, Maček i politika HSS1928-1941; Isti, Sporazum Cvetkovič-Maček. O temi percepcije fašizma u beogradskoj in-telektualnoj javnosti i uopšte o ideološkim kretanjima u godinama pred početak Drugog svetskog rata vidi: Milosavljevič, Savremenici fašizma, 1-2. Takode, korisne su, iako umnogome pristras-ne, sledeče knjige: Balfour, Mackey, Prince Paul of Yugoslavia; 'ßop^eBuh, Ha pacKpcm-yu, zatim JaHKOBuh, KHe3 naene: od nenome do ucmuHe; JaHKOBuh, Hanuh, KHe3 naene: ucmuHa o 27. Mapmy. U novije vreme pojavila su se i dva zbornika radova u kojima se autori priloga dotiču perioda namesništva, posebno pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu i 27. marta 1941: 36opHUK padoea OKpy^no^ cmona »Krn3 naene y euxopuMa EeponcKe nonumuKe« i 27. Mapm 1941. CedaMdecem ^o^ma KacHuje. U mnogome nepovoljan portret kneza Pavla i njegovog namesništva daje rnuropujeBuh, Kpafo nemap II Kapafyopfyeeuh. Za diplomatsku istoriju i spoljnu politiku Namesništva korisne su sledeče studije: Barker, British policy in south-east Europe; Tasovac, American Foreign Policy and Yugoslavia, 1939-1941; Nehn, A Low Dishonest Decade; Knox, Mussolini Unleashed, 1939-1941; Littlefield, Germany and Yugoslavia 1933-1941; Kadaje reč o domačim izvorima, pored arhivskih fondova koji potiču iz državnih institucija i drugih organizacija, interesantna su lična videnja, odnosno dnevnički i memoarski izvori: Konstantinovič, Politika sporazuma.; Stojadinovič, Ni rat ni pakt; Maček, In The Struggle for Freedom; Fotič, The War We Lost, (prev. OoTuh, Pam Koju cmo u3^y6unu.); MeMoapu nampujapxa cpncKo^raepuna; Stakič, Moji razgovori sa Musolinijem; Vauhnik Nevidljivi front; JoBaHOBuh CrojuMupoBuh, ffHeemK 1936-1941; naB^OBuh, PamHu dHeeHUK 1941-1945. Korisna je i knjiga u kojoj su sakupljeni neki tekstovi Dragiše Cvetkoviča: ^pa^uma ^emmeuh k>um caMUM. npup. B. neTpoBuh. Takode, Cvetkovič je i sam u Parizu izdavao ediciju Dokumenti o Jugoslaviji, 1-10. Pomena su vredni i spisi Danila Gregoriča, pre svih CaMoyßucmeo Jy^ocnaeuje, kao i knjiga Koste Nikoliča i Bojana Dimitrijeviča, flaHuno ^pe^opuh u 25. Mapm 1941. (Reč je o izdanju rukopisa koji je Gregorič, prema pisanju Nikoliča i Dimitrijeviča, sastavio početkom 1950-ih godina, u zatvoru.) Od značaja je i več pomenuta knjiga Dragoslava Bordeviča (ßop^eBuh, HapacKpcm-yu) koja sadrži razgovore i prepisku autora sa knezom Pavlom iz posleratnog perioda. Razume se, ličnim uvidima ne može se pokloniti bezrezervno poverenje, ali u ovom slučaju suština je u tome da se na osnovu ovih izvora pre svega vidi opseg, a ne sadržaj ili vrednovanje političkog uticaja kneza
knez Pavle Karadordevic, ni u istorijskom, faktičkom kao ni u formalno-pravnom smislu nije odgovoran za dela koja su mu stavljena na teret u istraživanju koje je preduzela Državna komisij a za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 1945. godine. Ta dela, za koja je Komisija tvrdila da je knez Pavle odgovoran su sledeča: »Izdaja naroda. - Gaženje ustava. - Sabotaža naoružanja i pripreme zemlje za rat. - Razbijanje narodnog jedinstva naroda Jugoslavije. - Priprema agresivnog rata«.5 Na osnovu tvrdnji koje se nalaze u Rešenju o rehabilitaciji proizilazi da knez Pavle Karadordevic 1) nije kršio ustav i daje zapravo doprinosio političkoj stabilnosti zemlje i 2) da ne snosi nikakvu odgovornost koja bi bila moralno kompromitujuča ili koja bi mogla biti pravno sankcionisana za odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Razmotrimo ove tvrdnje.
Odnos kneza Pavla prema ustavu i ustavnosti i njegova uloga u političkom životu - »staratelj Jugoslavije«6
Knez Pavle, posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, oktobra 1934. godine, preuzeo je namesničku dužnost u skladu sa testamentom ubijenog kralja.7 Iako samo jedan od trojice namesnika, efektivnu vlast, kao pravi vladalac, obavljao je faktički sam knez Pavle. Po Ustavu iz 1931. godine reč je, razume se, o kolektivnom
Pavla. Konačno, lični fondovi stranačkih prvaka, ostavština Milana Antica, ministra dvora, koja se čuva u Arhivu SANU, takode su važno svedočanstvo, kao i ostavština samog kneza Pavla, danas dostupna u Arhivu Jugoslavije. Treba dodati i nažalost oskudne stranačke arhive kao i štampu iz tog perioda, koja omogucava da se dnevno prate aktivnosti Namesništva, pri čemu je upadljivo odsustvo pominjanja druge dvojice namesnika, što svedoči o njihovoj marginalnoj ulozi. Od stranih izvora najdostupniji su diplomatski izveštaji i prepiska: Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, prir. Živko Avramovski; Documents on German Foreign Policy, 1918-1945, Ser. C (1933-1937) vol. 3-5; Ser. D. (1938-1945), vol. 1-12; Documents diplomatiques francais, Serie 1932-1935, Tome VII-XIII; Serie 1936-1939, Tome I-XIX; Serie 1939-1944.); Foreign Relations of the United States, onlajn: http://digicoll.library.wisc.edu/FRUS/Search.html. Od stranih izvora zanimljivi su i dnevnici: Ciano, Diario 1937-1943; Hassell, The Von Hassell Diaries 1938-1944; Churchil, The Second World War: The Grand Alliance; Eden, The Eden Memoirs: the Reckoning.
5	Odluka, str. 2.
6	Ovim rečima knez Pavle naziva sebe u jednom pismu tašti Jeleni Vladimirovnoj, a tako ga je nazivao i Entoni Idn u pismu od 4. marta 1941. JaHKOBHh, .narah, Kne3 naene. Mcmuna o 27. Mapmy, str. 22, 27.
7	U političkom testamentu kralja Aleksandra, sačinjenom 5. januara 1934. godine navodi se da »za slučaj da Naslednik Prestola iz uzroka nabrojanih u članu 41 Ustava ne može da vrši Kraljevsku vlast namesničku vlast vrši 1) Nj. Kr. V. Pavle Karadordevic, 2) g. Radenko Stankovic, senator i Ministar prosvete, Dr. Iv. N. Perovic, ban Savske banovine.« Politika, 10. 10. 1934, str. 1. U ovom svojeručnom pismu-testamentu kralja Aleksandra odredeni su još i zamenici svoj trojici namesnika. Pismo ne sadrži nikakva uputstva o prvenstvu jednog ili drugog člana Namesništva. Iako ne mora da znači neku posebnu nameru, uočljivo je da je u Politici objavljeno ime kneza Pavla pod brojem 1), a da su imana preostalih namesnika zajedno naznačena pod rednim brojem 2). To bi moglo da sugeriše svojevrsno Pavlovo prvenstvo, ali u originalnom testamentu, imena su nabrojana pod rednim brojevima 1, 2 i 3. Jedan primerak testamenta, sa pratecim dokumentima nalazi se u Zbirci kneza Pavla, AJ - ZKP - rolna 5 - slika 140-145, 156-165. Sam testament pratile su od prvog dana brojne kontroverze, ali o tome ovde ne može biti reči.
telu, bez prvenstva bilo koga.8 Ustav nije poznavao zvanje »prvog namesnika«, kako je nazivan knez Pavle, a takvo zvanje se ne pominje ni u kratkom političkom testamentu kralja Aleksandra. Več sama činjenica da je uloga preostale dvojice namesnika bila svedena na puku formu (»prisutni gradani«, kako se ironično govorilo) dovoljna je da se otvori pitanje odgovornosti kneza Pavla za svojevrsnu uzurpaciju vladarskih ingerencija, što se u Odluci iz 1945. i pominje.9
Zastupnici rehabilitacije sa svoje strane negirali su da je knez Pavle kršio Ustav, tvrdeči da je ta optužba »potpuno proizvoljna i neistinita«. Štaviše, »bilo je upravo suprotno«,10 tvrde oni. Osim toga, dalje se navodi da se u Odluci iz 1945. godine uz tačku gaženje ustava ne navodi koji je ustav i koje članove ustava knez Pavle prekršio.11 Zbog čega je ova primedba, zapravo, irelevantna, čak i sa stanovišta prava?
Da bi se na to pitanje odgovorilo mora se poči od prirode i pravnog statusa odluka Komisije. Buduči da odluke Komisije nisu bile sudske odluke, nisu imale tu snagu, niti su bile strogom formom definisana akta, u formalnom i procesnom smislu Komisiju koja je donela odluku o proglašenju kneza Pavla za ratnog zločinca nije obavezivala struktura sudskih odluka niti predvideni sudski postupak. O prirodi odluka koje je Komisija donosila najrečitije svedoči deo završnog izveštaja njenog predsednika: »O pravnoj prirodi odluke kao akta koji redovna pravosudna praksa
8	Za funkciju Namesništva vid: Ustav Kraljevine Jugoslavije, čl. 41-49. Ustav je do-stupan i na veb adresi http://scc.digital.nb.rs/document/RA-ustav-1931. Za istorijat Ustava iz 1931. vidi: Jevtič, Ustav Kraljevine Jugoslavije od 3. IX1931.
9	Gotovo svi izvori upučuju na zaključak da je knez Pavle bio stvarni gospodar političkih prilika u zemlji rečju - »staratelj Jugoslavije«. Največi broj izvora o tome svedoči, razume se, na posredan način: u pregovorima, političkim odlukama, vodenju države vidljiv je, od trojice namesnika, jedino knez Pavle. Kao ilustraciju možemo navesti nekoliko primera: U pogledu jednog od najvažnijih rešenja u unutrašnjoj politici, tj. o Sporazumu iz 1939. godine sam kenz Pavle kaže da je njemu »lično toliko radio«. (Bop^eBnh, HapacKprn^u, str. 133.) Na sastanku u Berhtesgadenu 14. 2. 1941. Cvetkovič i Cincar Markovič, donekle zatečeni predlogom da Jugoslavija pristupi Paktu, odgovorili su da »nemaju od Kneza (podv. S. M.) instrukcije u tom smislu« na šta je Hitler rekao da bi onda sastanak sa knezom Pavlom razjasnio pozicije, što se kasnije i dogodilo. (Stakič, Moji razgovori sa Musolinijem, str. 107.) Prema rečima Danila Gregoriča, u Namesništvu »politički činilac bio je samo Pavle«. (D. Gregorič prema: HHKomh, ^HMrnpHjeBHh, flaHuno ^pe^opuh, str. 50.) Kada je reč o diplomatiji, interesantno je zapažanje Mihaila Konstantinoviča da se posle smene Stojadinoviča, spoljna politika nije promenila: »Nju je, uostalom, i ranije vodio Knez, pa je i sad vodi u istom pravcu«. (Konstantinovič, Politika sporazuma, str. 159.) Cvetkovič je u jednom razgovoru rekao da mu je knez »s bolom u duši naložio (podv. S. M.)« da potpiše pakt. (D. Cvetkovič prema: flpaaurna ^emrneuh nuM caMUM, str. 450.) Milan Antič takode kaže da je »Knez odlučio (podv.S. M.) da prihvatimo nemački 'ultimatum'«. (Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti (dalje: ASANU) - Zbirka Milana Antiča (dalje: ZMA) - dok. br. 8460.) Uticaj kneza Pavla bio je dobro poznat i stranim diplo-matima, pa je, primera radi, američki poslanik u Beogradu Lejn pisao svojoj vladi da je upravo knez Pavle »ličnost koja če doneti konačnu odluku« u pogledu pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu (FRUS, Europe (1941), p. 951.) O ulozi namesnika Peroviča i Stankoviča i njihovom uticaju na politiku, svedoči i činjenica da u prelomnom trenutku, 23. marta 1941. godine, kada se odlučivalo o stvarima »biti ili ne biti«, kako kaže Milan Antič, dvojica namesnika nisu ni bili pozvani kod kneza Pavla na sastanak. (ASANU - ZMA - dok. br. 8530).
10	Pernene, str. 2.
11	Isto.
nije poznavala, treba kazati da ona ima samo deklarativan karakter... Jasno je da ovakav akt nije mogao imati karakter optužnice, a još manje karakter kondemna-torne presude. (Podv. S. M.)«12
Primedba da u Odluci iz 1945. godine nije navedeno koji Ustav je prekršio knez Pavle irelevantna je i zbog toga što se iz samog sadržaja Odluke to jasno može videti. Naime, u Odluci piše: »Po preuzimanju namesničke vlasti, Pavle Karadordevic pogazio je Ustav time, što je celokupnu vlast uzeo u svoje rake... Ta Pavlova funkcija (namesnik - prim. S. M.) po ustavnom pravu i po suštini suvereniteta, morala je imati svoje granice u funkcijama narodnog pretstavništva. Tako je i po Vidovdanskom Ustavu, koji je jednim protuustavnim i protuzakonitim aktom ukinuo kralj Aleksandar, pa i po 'Ustavu' koji je 1931 godine oktroisao sam Aleksandar. Ona se takode ograničava i samim testamentom, kojim je Pavle odreden samo za jednog od trojice namesnika, a tek Namesništvo kao celina i telo imaju kraljevsku vlast.«13 Na osnovu ovog navoda jasno se vidi da je reč o Ustavu iz 1931. godine, buduci da do januara 1946. godine nije bilo donošenja novog ustava Jugoslavije. Pored toga, ova opšta ocena odgovara istorijskoj stvarnosti i predstavlja ispravnu ocenu delovanja kneza Pavla u svetlu odredaba Ustava iz 1931. godine koje se odnose na nadležnosti namesnika, a činjenica da se nalazi u jednom aktu kojem je osporena legalnost (Odluka iz 1945.) ne menja ništa u njenoj verodostojnosti. U Odluci je, dakle, uopšteno kvalifikovano odredeno delovanje, a na optužnici i sudu bilo bi da utvrde odgovarajuce detalje, eventualno prekršene članove Ustava i sl. Zbog toga su primedbe koje se odnose na formalne karakteristike Odluke, iako se na prvi pogled čine opravdanim, ipak svojevrsni hiperkriticizam koji sasvim promašuje suštinu.
Drugim rečima, odluke Državne komisije bile su političke odluke koje su jezikom prava i pozivanjem na odredene pravne principe uopšteno kvalifikovale odredeno delovanje i ništa više od toga. Takvom dokumentu ne mogu se stavljati formalni prigovori koji važe za pravna akta kakva donose, primera radi, sudovi.
1	Komisija i njene odluke bile su pojave sui generis, pri tome ne bez pandana u medunarodnom pravu (Komisija UN u Londonu). Pri tome treba posebno podvuci
12	Dokumenti istorije Jugoslavije, str. 43. U vezi sa ovim pitanjem postoji izvesna nejasnoca, na koju ovde samo skrecemo pažnju, a više pažnje bice posvečeno u drugom radu. Naime, na pozadini Odluke iz 1945. godine koj om je knez Pavle Karadordevic proglašen za ratnog zločinca stoji da je Odluka upucena javnom tužiocu. Proces u slučaju kneza Pavla nije organizovan, a nije sastavljena ni optužnica. Knezu Pavlu nije sudeno ni u odsustvu, kao što je činjeno u vezi sa nekim drugim ličnostima. Moguce je da su se komunističke vlasti nadale ekstradiciji kneza Pavla. Pravni status proglašenja kneza Pavla ratnim ratnim zločincem od strane Državne komisije ima samo moralnu težinu, jer bez relevantne odluke suda, u principu, proglašenje zločincem od strane Komisije nije moglo proizvoditi (niti je proizvodilo) pravne posledice. Ipak, najnoviji Zakon o rehabilitaciji (Službeni glasnik, br. 92/11) iz decembra 2011. godine u čl. 2. stav 2. tačka
2	odluke Komisije u slučajevima pripadnika kvislinških jedinica uzima kao pravno relevantne i eksplicitno zabranjuje rehabilitaciju, izmedu ostalih, i onih lica koje je kao pripadnike ovih jedinica zločincima proglasila Državna komisija za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Time je savremeni zakonodavac dao vecu pravnu težinu odlukama Državne komisije nego što je bila pravna težina tih odluka u vreme kada su donošene.
13	Odluka, str. 2.
da odluke Državne komisije za utvrdivanje zločina okupatora nisu proizvodile nikakvo trajno pravno dejstvo.14 Bez odgovarajuče sudske presude imale su, u suštini, samo moralnu težinu.
Nadalje, kao argument da knez Pavle nije kršio ustav, u obrazloženju Rešenja se navodi i da je usled unutrašnjih i medunarodnih problema »bilo nejasno koji ustavni propisi su uopšte na pravnoj snazi«,15 kao i da je Ustav iz 1931. godine »zbog sporazuma sa Hrvatima16 faktički stavljen van snage«.17 Kao što je rečeno, za sve vreme trajanja Namesništva na snazi je bio Ustav iz 1931. godine. Iako su pojedine odredbe zaista bile novim rešenjima »faktički stavljane van snage«, često protivustavno, nikakvo vanustavno stanje nije poznato posle 1931. godine.18 Štaviše, okolnost da je došlo do »faktičkog stavljanja van snage« celog Ustava, da se zaista takvo nešto dogdilo, morala bi u slučaju ličnosti koja deluje kao faktički šef države upravo pokrenuti pitanje odgovornosti za to, a nikako ne bi bila oprav-danje ili okolnost koja po sebi oslobada odgovornosti, kako se tvrdi u iskazima zastupnika rehabilitacije.
Konačno, kao svojevrsni vrhunac argumentacije u odbranu stava da je navod iz Odluke iz 1945. godine o gaženju ustava od strane kneza Pavla neosnovan, navodi se da je knez 8. oktobra 1937. (dakle dve godine pre sporazuma sa Hrvatima koji se prethodno navodi kao razlog faktičkog stavljanja Ustava iz 1931. godine van snage) »okupio« vodeče političke ljude u zemlji i sa njima postigao sporazum da se Ustav iz 1931. godine ukine i proglase »privremeni osnovni Zakoni Jugoslavije koji če sadržavati bitne principe države i važiče do donošenja novog Ustava«.19 Očito je, medutim, da bi i ova činjenica, da je tačna (a nije),20 takode
14	Pravnom prirodom odluka Državne komisije za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača bavičemo se u drugom radu, a ovde samo kao ilustraciju treba navesti činjenicu da je bilo propisano da se imovina lica koja su od strane Komisije proglašena za ratne zločince stavlja pod privremen nadzor Državne uprave narodnih dobara, a da se tek odgovarajučom odlu-kom suda ta imovina konfiskuje trajno od lica koja bi bila osudena kao zločinci, odnosno vrača licima koja bi bila oslobodena od strane suda, bez obzira na odluku Komisije. Tako »Odluka o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otudile«, Službeni list DFJ, 2/45 u članu 4 propisuje: »U slučaju da presuda (npr. da je lice ratni zločinac - prim. S. M.) još ne postoji ili još nije pokrenut postupak protiv sopstvenika, predložiče privremeni prelaz imovine pod upravu i nadzor Državne uprave narodnih dobara Državna ili Zemaljska komisija za utvrdivanje zločina okupatora ili njihovih pomagača. Ove komisije dužne su da istovremeno pokrenu postupak kod gradanskih ili vojnih sudova. (podv. S. M.)«
15	Rešenje, str. 2.
16	Reč je o Sporazumu Cvetkovič - Maček od 26. avgusta 1939. godine kojim je formirana Banovina Hrvatska.
17	Rešenje, str. 2
18	O problemu ustavnosti u vezi sa poslednjom decenijom postojanja Kraljevine Jugoslavije vid: Jevtič, Ustav Kraljevine Jugoslavije.
19	Rešenje, str. 2.
20	Knez Pavle nikada nije okupio političare u cilju dogovora o »privremenim zakoni-ma Jugoslavije«. U Rešenju se očigledno misli na sporazum u Farkašiču od 8. oktobra 1937. godine, na kojem su predstavnici srpskih i hrvatskih opozicionih stranaka postigli sporazum o saradnji i predložili donošenje Privremenih zakona, što je knez Pavle bez ikakvog dvoumljenja odbio, ocenivši sporazum kao »podmuklost«. Vid. PagojeBHh, YdpyweHa ono3^uja, str. 178;
više išla u prilog tumačenju koje nalazimo u Odluci iz 1945. nego zastupnicima rehabilitacije: svedočila bi o nameri da se političkom voljom, arbitrarno i mimo procedure suspenduje važeči Ustav. I pored svega toga, ne iznoseči nijedan rele-vantan dokaz, u jednom iskazu citiranom u obrazloženju Rešenja se kratko kaže da »u vezi tvrdnje o gaženju ustava... (od strane kneza Pavla - prim. S. M.) činjenice svedoče sasvim suprotno«.21 Odgovor na pitanje: Koje činjenice? - u Rešenju, kao uostalom ni u samoj istoriji, nije moguče pronači. Sve činjenice upravo svedoče da je knez suvereno o svemu odlučiuvao, što je bilo u suprotnosti sa njegovim ustavnim položajem.
Zatim se prešlo na dokazivanje da ni optužba za »ignorisanje narodnih predstavnika« od strane kneza Pavla nije osnovana: navodno, »bilo je upravo suprotno«. I ponovo se iznose argumenti nemočni da to »suprotno« dokažu. Izmedu ostalog se kaže da se knez »trudio da zadovolji prekomerne zahteve hrvatskih stranaka«; da je u tome »uspeo i to po cenu odstupanja od nekih značajnih državno-pravnih i istorijskih prava srpskog naroda«; da je »vratio« u politički život predstavnike Hrvata; da je »ispunio hrvatske zahteve«; da je »vratio političku stabilnost«; da »potpuno otpušta Stojadinoviča«; da »daje mandat Cvetkoviču«; da »okuplja sve relevantne političke snage« i tako dalje.22 Sve to knez čini kao jedan od trojice namesnika.
Činjenice govore da je knez zaista u svemu navedenom igrao ključnu ulogu. Medutim, činjenica da je knez Pavle oko sebe okupljao političke ljude u zemlji radi svršetka poslova nije sporna, ali je sporno kakav je bio njihov legitimitet i kakav je bio njegov mandat kao namesnika. Knez je na važne državne funkcije postavljao njemu odane ljude,23 zaobilazeči ono malo demokratskih i parlamentarnih procedura koje je predvidao Ustav. Vrhunac toga je potpuno ignorisanje skupštine izabrane 1939, njeno raspuštanje i upravljanje zemljom do 1941. bez narodnog predstavništva. Saradnici kneza Pavla uglavnom su bili ljudi bez večeg legitimiteta, sa eventualnim izuzetkom Mehmeda Spahe, Antona Korošca i Vladka Mačeka,
O odnosu kneza i opozicije, a naročito o sporazumu u Farkašiču vid: Boban, Maček i politika HSS, str. 261-293; PagojeBHh, Ydpy^eHa ono3uquja, str. 176-183; Bokič, Elusive Compromise, 195-198; Stojkov, O stvaranju Bloka narodnog sporazuma, str. 245-302; Maček, In the Struggle for Freedom, str. 181. Knez je stajao na stanovištu da se za vreme Namesništva ne može doneti novi ustav niti bitno menjati ustavni poredak, iako je imao suprotna tumačenja nekolicine profesora prava sa jugoslovenskih univerziteta. (AJ - ZKP - rol. 1 - sn. 483-489).
21	Rešenje, str. 2.
22	Isto.
23	Takav pristup je kulminirao postavljanjem Cvetkoviča za predsednika Ministarskog saveta, a Cincar Markoviča za ministra spoljnih poslova. Obojica su predstavljali ljude bezrezervno odane knezu Pavlu. U knjizi Petranovič, Zečevič, Jugoslavija 1918-1988, str. 424. navodi se da je Cvetkovič bio poznat kao »knežev kurir«. Milan Antič na više mesta ističe Cvetkovičevu potpuni potčinjenost knezu i kaže da »o Cvetkoviču ne treba ni govoriti jer on nije uzimao inicijativu, čekao je, čutao i išao za Knezom.« ASANU - ZMA - dok. br. 8455. Sam Cvetkovič pisao je Pavlu u emigraciji: »Mislim da čete mi dozvoliti ovo nekoliko laskavih fraza, koji su rezultat jednog uverenja i dubokog poštovanja, a isto vremeno i satisfakcija za mene, da sam imao čast da budem saradnik i izvršilac Vaših pogleda (podv. S. M.) u najsudbonosnijim momentima naše istorije«. Cvetkovič knezu Pavlu, AJ - ZKP - rol. 1 - sn. 476.
koji je postepeno od 1935, a konačno 1939. godine ušao u krug političara koji su sa knezom saradivali. Medu srpskim političarima uglavnom je birao ljude bez večeg ugleda. Prema svedočenju Milana Antiča, knez Pavle je »energično uklanjao ljude koji su bili na putu njegovoj politici i njegovim željama«.24 Sudbina Milana Stojadinoviča samo je jedan primer koji ilustruje ovu Antičevu ocenu.
Osim navedenog, i to je mnogo važnije, pomenuta argumentacija u kojoj se navodi šta je sve knez učinio kako bi stabilizovao prilike u državi vrača nas na prethodno pitanje o odnosu prema ustavnosti. Deo onoga što su zastupnici rehabilitacije istakli kao navodini doprinos kneza Pavla stabilnosti Jugoslavije u izvesnom smislu je tačno: knez jeste presudno uticao na navedena dešavanja. Ali teško da je to suštinski doprinosilo stabilnosti, kako se tvrdi. Naprotiv: oslanjanje na veoma uzan krug ljudi onemogučilo je širu političku participaciju i svelo se na oligarhijsko upravljanje. Pri tome, ponovo se zanemaruje suštinska pojedinost: na osnovu kojih ovlaščenja je knez Pavle lično presudno uticao da se donese jedna ili druga odluka? Kako je kao jedan od trojice namesnika mogao da preuzme toliko ingerencija? Odgovor je jednostavan: knez nije imao takva ovlaščenja i u mnogim pitanjima je delovao ne obaziruči se na Ustav, a još manje na demokratske principe.25 Prema videnju Milana Antiča, bliskog kneževog saradnika, takva kneževa uloga prečutno je podrazumevana, buduči da je kralj Aleksandar testamentom kao preostalu dvojicu namesnika odredio dvojicu politički sasvim neuticajnih ljudi.26 No, bez obzira na eventualne prečutne namere, Ustav je bio jasan i nije favorizovao nikoga, dok je stvarnost bila sasvim u znaku političke dominacije kneza Pavla. Sa druge strane, Antič, iako simpatiše kneza Pavla, iznosi ocenu da je ovaj u unutrašnjoj politici
24	ASANU - ZMA - dok. br. 9399.
25	Svedočanstva o ličnosti kneza Pavla u pogledu političkih i ideoloških preferencija uglavnom su saglasna: Knez je, navodno, bio sklon britanskom parlamentarizmu, ali je istovre-meno bio uveren da je takav sistem u Jugoslaviji nemoguč, pa je verovao u potrebu svojevrsnog apsolutizma. Kao aristokrata konzervativnih pogleda, nije visoko cenio demokratiju. Zemljom je upravljao uz pomoč odanih saradnika i iako nije odlučivao o svakom detalju državne politike, bez njegove saglasnosti nije se mogla doneti odnosno održati nijedna važnija odluka. O ovome svedoče gotovo svi relevantni izvori. Posebno su važne pominjane dnevničke belešle Mihaila Konstantinoviča u kojima se iz dana u dan prate aktivnosti vlade i spektar formalnog i nefor-malnog uticaja kneza Pavla, iz kojih je vidljivo u kolikoj meri je knez autokratski držao sve u svojim rukama.
26	»Iz tog se može zaključiti kakva je bila Kraljeva koncepcija o sastavu Namesništva i kakav je karakter to Namesništvo imalo. Pored Kneza, Kraljevog brata od strica i člana Kralje-vskog doma, postavljena su dva nepoznata čoveka u narodu i politici. Kralj je želeo da istakne jednu volju, jednu ruku, a ne podelu i cepanje vlasti. Radio je u duhu ustava od 1931. godine. Da su mesto Stankovča i Peroviča postavljeni poznati politički ljudi, svakako da bi jedinstvo vlasti bilo ugroženo ili izloženo povremenim potresima. Ovo u toliko pre što je Kralj ostavio Knezu i politički kodicil. Stankovič takav karakter Namesništva nij e ni shvatio ni uvideo kad mi je govorio da ga je Kralj postavio na položaj Namesnika da čuva Presto njegovom maloletnom sinu.« M. Amuh, HaMecm^ u MUHucmap dBopa nped cydoM, str. 60. Ovaj tekst Milana Antiča objavljen je na veb adresi: http://www.27march.org/images/File/Antic_Namesnici-i-Ministar-dvora-pred-sudom.pdf, posl. pristup 12. 4. 2012. U istom smislu, eksplicitno, Antič piše i na drugom mestu: »Pored kneza postavio je za namesnike dva potpuno nepoznata čoveka, te je na taj način predao punu vlast knezu Pavlu«. ASANU - ZMA - dok. br. 8615.
»lako prelazio preko potpisa i zakonski stvorenih situacija« i da je postupao na način koji je rušio »svaku zakonitost, svaku ustavnost«.27
Dakle, smisao optužbe za gaženje ustava i ignorisanje narodnih predstavnika, koja je 1945. stavljena na teret knezu Pavlu bio je da se ukaže na uzurpiranj a odredenih nadležnosti, tako da Odluka iz 1945. godine, uz sve ideološke kvalifikacije, u tom delu ostaje verodostojna: knez je u svom političkom delovanju prekoračivao čak i ingerencije koje je po Ustavu iz 1931. godine imao vladajuči kralj. Pitanje je samo kako se vrednuje ta činjenica: kao politička nužda, kao izraz kneževih ambicija, kao rezultat nesredenih političkih prilika i sl. Ali neustavnost takvog kneževog položaja i delovanja je nesporna. Knez je doslovno vladao i upravljao Jugoslavijom i suština je, dakle, u tome da je kneževa uzurpacija niza funkcija zaista predstavljala gaženje ustava, koji je i u domenu vladarskih ingerencija i uloge namesnika tokom čitavog perioda Namesništva bio nepromenjen. Sve su to opštepoznate činjenice i ništa od ovoga argumentima iznetim od strane tima za rehabilitaciju nije uspešno osporeno, a nešto je čak posredno i potvrdeno.
Dodajmo na kraju da ne treba zaboraviti da je u vreme kada je knez Pavle bio namesnik, oktobra 1940. godine, vlada Cvetkovič - Maček donela i dobro poznate rasističke uredbe uperene protiv jevrejskog stanovništva u Jugoslaviji.28 Knez Pavle, koji se sa uredbama nije slagao, ipak nije upotrebio svoj evidentno veliki uticaj u unutrašnjoj politici kako bi eventualno smenio vladu koja je donela takve protivustavne uredbe.29
Za najvažnije pitanje (pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu) sve do sada rečeno u ovom radu ima posredni značaj, pokazuje da je knez Pavle odlučivao ili presudno uticao na donošenje odluka o važnim državnim pitanjima, bez obzira, a ponekad i nasuprot ustavnim nadležnostima. Činjnicu da je knez Pavle u mnogim slučajevima delovao protivustavno tim za rehabilitaciju, dakle, nije uspešno osporio. Indikativno je i da se prilikom izvodenja dokaza u postupku rehabilitacije sud nije ni pozivao na ove tvrdnje pravnog tima za rehabilitaciju kneza Pavla. One su, medutim, ipak unete u obrazloženje Rešenja najverovatnije iz uverenja da se njima pojačava utisak i živopisnije oslikava kontekst koji treba da kompromituje posleratnu stvarnost.
27	ASANU - ZMA - dok. br. 8581
28	Vidi: komhhh, Jeepeju u aHmuceMumu3aMy Kpa^eeuHu Jy^ocnaeuju, str. 423, 424. Reč je o »Uredbi o merama koje se odnose na Jevreje u pogledu obavljanja radnja sa predmetima ljudske ishrane«, kojima se zabranjuje jevrejskim trgovcima da takvu robu prodaju, i »Uredbi o upisu lica jevrejskog porekla za učenike univerziteta, viskoih škola u rangu univerziteta, viših, srednjih učiteljskih i drugih srednjih škola«, kojom je predvideno da se u navedene obrazovne ustanove može upisati jevrejske dece u procentu koji odgovara učešču Jevreja u opštoj populaciji (numerus clausus). Obe uredbe objavljene su u: Cnyw6eHe meme Kpafoeeum Jy^ocMaeuje, 6p. 223/40.
29	U čl. 4. Septembarskog ustava iz 1931. godine stoji: »Svi su gradani pred zakonom jednaki.«
Knez Pavle i Trojni pakt: istorijske činjenice i problem odgovornosti
Za pitanje rehabilitacije kneza Pavla u kontekstu koji može interesovati istoričara najvažniji su detalji koji se tiču njegove uloge u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.30 Osnovno stanovište tima za rehabilitaciju kneza Pavla, prema iskazima koje prenosi Rešenje o rehabilitaciji ipak ne počiva samo na tumačenju da je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta 1941. godine bilo »jedino racionalno rešenje«, iako se na tome posebno insistira. Akcenat je, pre svega, na dokazivanju da knez Pavle Karadordevič zapravo ne snosi odgovornost za to »jedino racionalno rešenje« tj. za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Kao argumenti za takvo tumačenje upotrebljene su nekolike činjenice: knez Pavle nije lično potpisao odluku vlade o pristupanju Trojnom paktu, nije glasao na sednici vlade marta 1941. godine, jer nije imao ovlaščenja ni da glasa, ni da donosi, ni da potpisuje takve odluke. Kao ključni argument da knez Pavle ne snosi odgovornost za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu navedeno je sledeče: »Ono što mu se stavlja pod tačkom 4 na teret, a to je da je zaključio Trojni pakt je netačno, jer on ni po Ustavu ni po Zakonu nije imao ovlaščenje da zaključi Trojni pakt niti ga je faktički zaključio i potpisao več je to učinila Vlada preko Cvetkoviča i Mačeka, s tim da je odluka donesena jednoglasno. Knez Pavle nije glasao, jer po Ustavu i Zakonu kao namesnik to nije ni mogao.. .«31 Pojašnjeno je da je za odluku o pristupanju Trojnom paktu, u formalno-pravnom smislu odgovoran Dragiša Cvetkovič (takode rehabilitovan), »naročito podržan od Mačeka«.32
Medutim, dokazivanje odsustva formalne odgovornosti predstavlja retorički manevar koji zanemaruje činjenice i faktičku odgovornost kneza Pavla. Isticanje da je odluka o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu doneta na sednici Vlade, a da pri tome »nije glasao, jer nije član Vlade, samo Knez Pavle«33 besmisleno je buduči da se odgovornost kneza Pavla za pristupanje paktu ni ne temelji na njegovom gla-sanju ili neglasanju na sednici vlade ili potpisivanju odluka, več na faktičkoj ulozi, o čemu u Rešenju o rehabilitaciji nema ni reči, osim u formi usputno iznete ocene da ne postoji »poslovno sposoban i odgovoran čovek« koji u datim okolnostima ne bi postupio »kako je to učinio Pavle Karadordevič«.34 Navedena ocena, pri tome, zanemaruje elementarnu logiku jer na pitanje: kako je postupio knez Pavle Karadordevič? - u aktu o njegovoj rehabilitaciji doslovno nema odgovora. O nje-govoj ulozi u tim ključnim dogadajima u Rešenju piše veoma malo: najpre, jedna
30	Detaljnije o okolnostima u vezi sa potpisivanjem Pakta vid. Čulinovič, Slom stare Jugoslavije; Isti, Dvadeset sedmi mart, Terzič, Slom Kraljevine Jugoslavije; Petranovič, Žutič, 27. mart 1941, str. 99-136; Krizman, Pristup Jugoslavije Trojnom paktu; Hoptner, Jugoslavija u krizi, str. 282-338. Izveštaji koje je na osnovu saznanja koja je dobijao od svojih informanata slao ambasador Rajha u Beogradu, fon Heren, takode su važno svedočanstvo o sednicama Krunskog saveta. DGFP, Series D, vol. 12, str. 232-233, 257-258, 269-272, 281-282, 291-294, 303-304, 312-315. Takode, vidi nap. 4 ovog rada.
31	Rešenje, str. 5. Ovde treba podvuči da Maček nije potpisao protokol o pristupanju Trojnom paktu.
32	Isto, str. 4.
33	Isto.
34	Isto, 5.
usputna informacija da se knez Pavle 4. marta 1941. godine sastao sa Hitlerom u (nepostojecem) Berhtershartenu35 i tu izbegao da se obaveže na pristupanje Troj-nom paktu, a potom, što se tiče dešavanja u samoj zemlji, saznali smo savršeno bezvrednu činjenicu da na sednici vlade na kojoj se odlučivalo o tome, knez nije glasao, jer nije član vlade. A šta je u Rešenju o rehabilitaciji precutano?
Precutane su neke notorne činjenice koje daju precizniju i drugačiju sliku od one koja je predstavljena u Rešenju o rehabilitaciji. Precutano je da je konačna odluka o pristupanju Trojnom paktu doneta na sednicama Krunskog saveta, čiji je predsedavajuci bio knez Pavle, od 6. do 23. marta.36 Te sednice pominju gotovo svi relevantni istorijski izvori i akteri kao i bolje obavešteni pojedinci poput Mihaila Konstantinovica ili Danila Gregorica.37 Ključni trenutak je, sudeci prema Konstantinovicevom dnevniku, bila prva sednica Krunskog saveta, 6. marta 1941. Tada je nastupilo defetističko držanje, do tada, ponovo sudeci po Konstantinovicu, odlučnih, pa čak i ratobornih političara, pre svih Cvetkovica. Izveštaj kneza Pavla o razgovorima koje je vodio sa Hitlerom kao i držanje vojske obeshrabrili su i one koji su se do tada držali odlučno. Prva sednica vlade u vezi sa pristupanjem Jugoslavije paktu održana je tek 20. marta, dve nedelje posle sastanka kneza Pavla i Hitlera u Berghofu i kada je Krunski savet vec rešio da Jugoslavija pristupi paktu.38
Dakle, za čin pristupanja Trojnom paktu u Beču jugoslovenski predstavnici imali su odgovarajucu odluku donetu na sednicama Krunskog saveta (pri čemu se pominje uzdržanost kneza Pavla od izjašnjavanja na prvoj sednici),39 a potom
35	Knez Pavle se sastao sa Hitlerom u njegovoj rezidenciji Berghof, u blizini Berhtes-gadena. Vlada, za koju se navodi u Rešenju da je odgovorna za pristupanje Trojnom paktu (što je nesumnjivo tačno) sve do 6. marta 1941. nije ni znala za sastanak kneza Pavla i Hitlera. Konstantinovic, koji je bio član vlade, piše 6. marta 1941. godine u svom dnevniku: »Ne zna se s kim se sastao (knez Pavle-prim. S. M.) gore, da li je sa Hitlerom ili nekim drugim. Ne znamo da li nam se šta traži ni šta bi to bilo.« Konstantinovic, Politika sporazuma, 308. Inače, Konstantin Fotic i Vladko Maček pominju tajni sastanak kneza Pavla sa Hitlerom, posle kojeg su se na kneževom povratku u Beograd knez i Subašic sreli na železničkoj stanici u Zagrebu, 18. marta 1941. Fotic, The War We Lost, str. 64-65 i Maček, In the Struggle for Freedom, str. 209.
36	Sednice Krunskog saveta, osim 6. marta, održane su još i 12, zatim 15, 17, 20, možda i 21. i, konačno, 23. marta.
37	Maček, In the Struggle for Freedom, str. 209-213; Istina o paktu (svedočenje generala Petra Pešica za vreme okupacije) AJ - F 110 - 548-598. (Ovo svedočenje generala Pešica je objavljeno: AjeKcuh, reHepaj neTap nemnh o naKTy 25. MapTa 1941.); M. Antic u vecem broju dokumenata pominje sednice Krunskog saveta i opisuje njihov tok. ASANU-ZMA-dok. br. 8460, 8467, 8506, 8669; Takode o sednicama Krunskog saveta vid: Konstantinovic, Politika sporazuma. str. 310 i dalje kao i Danilo Gregoric u: ^HMHTpnjeBHh, HnKOJinh, flaHuno ^pe^opuh. str. 117-126. Te sednice su deo elementarnih saznanja istoriografije i o njima pišu doslovno svi istoričari koji su se bavili problemom pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Najdetaljnije je o sednicama Krunskog saveta pisao V. Terzic (Terzic, Slom Kraljevine Jugoslavije.)
38	O netransparentnosti odlučivanja dobro svedoči dnevnik Mihaila Konstantinovica. Vid. Konstantinovic, Politika sporazuma, str. 308-357.
39	Vidi Petranovic, Žutic, 27. mart, str. 107. V. Terzic navodi da knez Pavle nije glasao jedino na sednici Krunskog saveta od 6. marta (Terzic, Slom Kraljevine Jugoslavije. str. 374), što potvrduje i Konstantinovic (Konstantinovic, Politika sporazuma. str. 310) i neki drugi izvori. General Petar Pešic tvrdi da je odluka 6. Marta bila jednoglasna (AJ - F 110-k. 548-598). Takode, eksplicitno se navodi da je na sednici Krunskog saveta od 20. marta 1941. godine, kada je doneta konačna odluka, ta odluka dobila jednoglasnu podršku. Terzic, Slom Kraljevine Jugoslavije, str. 397.
ozvaničenu na sednici vlade koja je jednoglasno prihvatila pakt 23. marta, pošto su bila popunjena mesta ministara koji su podneli ostavke.40 Razume se, to što Krunski savet nije bio telo nadležno za takve odluke ne menja ništa na stvari, buduči da je reč o istim akterima koji su u jednom užem krugu i u jednom poluformalnom centru moči, kakav je bio Krunski savet, doneli dalekosežnu odluku koju su onda oni učesnici sednica koji su bili formalni nosioci odgovarajučih funkcija realizo-vali kroz odluku vlade i sam čin pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. godine. Takode, činjenica da knez Pavle nije imao zakonsko ovlaščenje da izdaje naredbe u vezi sa državnom politikom niti da potpisuje odluke ne poništava činjenicu da je kao predstavnik vrhovne vlasti u zemlji bio de facto neposredno odgovoran za donošenje odluka, uključujuči i odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. U postupku donošenja te odluke kneževa uloga je jasno vidljiva iz gotovo svih raspoloživih istorijskih izvora. Bez kneževog pristanka ne bi se mogla doneti i nije ni bila doneta odluka o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Rešenje o rehabilitaciji neuverljivo nastoji da kneza Pavla oslobodi odgovornosti za tu odluku isticanjem irelevantnih argumenata (nije po Ustavu i zakonima imao odgovarajuča ovlaščenja, nije glasao na sednici vlade i sl.) pri tome zanemarujuči ulogu koju je faktički igrao u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Sud je, za razliku od podjednako neuverljivog dokazivanja da knez Pavle nije kršio Ustav, ove navode u vezi sa odgovornošču za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu usvojio zaključujuči: »Navedenom odlukom (reč je o Odluci iz 1945. - prim. S. M.) knezu Pavlu Karadordeviču se izmedu ostalog stavlja na teret i priprema i potpis Trojnog pakta kojim je 25. marta 1941. godine u Beču Jugoslaviju predao na milost i nemilost fašističkoj Nemačkoj. Iz izvedenih dokaza, kao i nespornih istorijskih činjenica proizilazi da je navedena tvrdnja proizvoljna i neistinita. (Podv. S. M.) Naime, Protokol o pristupanju kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu u Beču 25. marta 1941. godine potpisala je Vlada kraljevine Jugoslavije preko svojih predstavnika ministara Dragiše Cvetkoviča i Cincar-Markoviča. Ovlaščenje za potpisivanje Trojnog pakta kao i donošenje Odluke knez Pavle Karadordevič nije imao ni po tada važečem Ustavu ni po zakonu«.41 Imajuči sve navedeno u vidu, neprihvatljiv je princip da odsustvo formalnih ovlaščenja za odredeno delovanje može per se da posluži kao argument koji amnestira od nepobitne faktičke odgovornosti. Izbegavanje da se u Rešenju jasno predoči uloga kneza Pavla predstavlja ne previše diskretan pokušaj iskrivljavanja istorije.42
40	Reč je o ministrima Srdanu Budisavljeviču, Branku Čubriloviču i Mihailu Konstantinoviču.
41	Rešenje, str. 15.
42	Pokušaj da se knez Pavle Karadordevič odvoji od aktivnosti jugoslovenskih vodečih političkih ličnosti u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu vidljiv je i u lepoj književnosti: u romanu Veroslava Rančiča KoHauHa ucmuHa, zatim i u predstavi Slobodana Seleniča, Knez Pavle. Tu se uglavnom insistira na neutralnom stavu koji je knez Pavle navodno zauzeo prema odluci o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
»Rečite« istorijske marginalije
U podnescima i izj avama kojima je tim za rehabilitaciju kneza Pavla opravdavao zahtev za rehabilitaciju i koji su citirani u Rešenju postoji niz materijalnih grešaka koje nisu relevantne za samu temu niti su po svojoj prirodi mogle neposredno uticati na odluku suda, ali posredno svedoče o nedovoljnoj upucenosti u materiju odnosno o nedopustivoj nemarnosti. Kao ministar vojni u vladi Cvetkovic-Maček pominje se »general Tešic«,43 a ministar vojske u toj vladi bio je general Petar Pešic.44 Izmišljeno je mesto susreta Hitlera i kneza Pavla (navodi se nepostojeci Berhtersharten45 umesto Berhtesgaden, ili još jednostavnije - Berghof). U jednom iskazu se tvrdi se da je Politika objavila 26. marta »sve tri tajne klauzule« koje su pratile Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, iako je Politika zapravo objavila dve, od ukupno četiri tajne klauzule.46 Pominje se dalje »Demokratska Federativna Republika Jugoslavija«,47 iako zemlja pod tim imenom nikada nije postojala. Kao poverenik pravosuda u NKOJ pominje se »drug Flor«,48 pa osim što
43	Rešenje, str. 4.
44	Bnade Cp6uje 1804-2004, str. 355.
45	Više kao svojevrsnu anegdotu i simboličku ilustraciju neverodostojnosti revizionističkog pisanja istorije treba navesti da se u raznim revizionističkim tekstovima dosledno greši u navodenju imena ovog grada. Osim ponešto nezgodnog sklopa fonema, grad nosi ime koje ne stvara mogucnost različitih izgovora ili transkripcija: Berchtesgaden. U jezičkim vratolomija-ma revizionističkog talasa, publicističkim i romansiranim istorijama, postao je i Berhtesgarten (JaHKOBHfr, .HamR, Hcmma o 27. Mapmy, str. 16, 19), zatim Berhtestarten (PaHHHfr, KoHauHa ucmuHa, str. 17.), a u Rešenju o rehabilitaciji postao je Bertersharten (Pernene, str. 4).
46	Pernene, str. 4. Pristalice rehabilitacije kneza Pavla navode najčešce da su postojale samo tri tajne note, iako su postojale četiri (sistematski se odriče nota o Solunu). To čini i Dragiša Cvetkovič. Na primer, u pismu knezu Pavlu od 21. 2. 1956. eksplicitno kaže da notu o Solunu u Beču nije primio. (AJ - ZKP - rol. 1 - sn. 242). U knjizi o 27. martu dvojica autora Jankovic i Lazic ističu da su postojale samo tri note, netačno navodeci da su »sve tri« objavljene u Politici 26. marta 1941. (JaHKOBHh, .HamR, 27. Mapm, str. 51.) Medutim, tada su objavljene samo dve note, za koje je sa Nemcima i Italijanima bilo dogovoreno da budu objavljene. Preostale dve (o tome da Jugoslavija nece biti u obavezi da pruža vojnu pomoc i druga, kojom se Jugoslaviji u posleratnom preuredenju Evrope garantuje proširenje suvereniteta na grad i luku Solunu) u Politici od 26. marta 1941. godine nisu objavljene. Vidi: nonumum, 26. mart 1941, str. 3. Danilo Gregoric piše da mu je Cvetkovic na povratku iz Beča rekao: »Pored izjave o garantiji za naše granice i priznanja naše pune suverenosti i integriteta, pored garantije da vojska sila Osovine nece stupiti na jugoslovensko tlo niti ce maršovati kroz našu zemlju, gradili smo u još neobjavljenim notama i za buducnost... Pre svega, obezbedeno je za nas da posle rata dobijemo Solun.« Indikativno je da Gregoric ističe Cvetkoviceve reči: »u još neobjavljenim dodacima« (Podv. S. M.) rperopnh, CaMoy6ucmeo Jy^ocMaeuje, str. 163. Sasvim je moguce da je reč o postignutom dogovoru, koji je trebalo da se detaljnije razradi u kasnijoj fazi. U svakom slučaju, note o Solunu koje su potpisali Ribentrop i Cano postoje, iako sam Cvetkovic kaže da ih nije primio. Jakob Hoptner to ovako objašnjava: »Zbog svog poverljivog karaktera, ovu četvrtu notu (o prisajedinjenju Soluna Jugoslaviji - prim. S. M.) imao je Heren nešto docnije da preda Cincar-Markovicu. Ma da Cvetkovic nije potpisao prijemnicu za ovu notu, postojanje same note u nemačkim i italijanskim arhivama, ujedno sa zabeleškama Hitlerovih razgovora sa Cvetkovicem i Cincar-Markovicem posle formalne ceremonije u dvoru Belvedere, ostavlja malo sumnje da je Jugoslaviji obecan izlaz na Jegejsko More«. (XonTHep, Jy^ocMaeujay Kpu3u, str. 334-335)
47	Rešenje, str. 2.
48	Isto, str. 6.
je nejasno zašto se na nekoga 2011. godine referiše kao na druga, kako je činjeno 1945. godine, treba reci da je u pitanju poverenik i kasnije ministar pravosuda Frane Frol.
U iskazima predstavnika tima za rehabilitaciju citiranim u Rešenju nailazi-mo i na gotovo manirističko izmišljanje istorijskih činjenica, poput tvrdnje da je Nemačka marta 1940. godine anektirala »celu Čehoslovačku«,49 što je netačno, buduci da Nemačka nije anektirala »celu Čehoslovačku«. Naime, Čehoslovačka je kao država sasvim nestala marta 1939. (a ne 1940, kako se tvrdi). Medutim, Nemačka je anektirala samo zapadne, češke krajeve, dok je u istočnim delovima nekada jedinstvene Čehoslovačke, kao što je dobro poznato, nastala kvislinška Republika Slovačka. U isti red neshvitljivih pogrešnih tvrdnji spada i netačna informacija da knez Pavle »sada počiva« u Francuskoj, 50 iako je pre ekshumacije oktobra 2012. godine bio sahranjen u Svajcarskoj, u Lozani.
Na kraju, potpuno su neprihvatljive formulacije na koje nailazimo u ovom sudskom aktu, bez obzira što nije reč o dokumentu koji se tiče ustavnog prava, da je »na neki način po Ustavu Kraljevina Jugoslavija bila unitarna država«, odnosno da je posle sporazuma o stvaranju Banovine Hrvatske bila »po malo federalna, čak sa nekim odlikama konfederacije«.51 Ovakave formulacije iznete u kontekstu tumačenj a upravo odnosa kneza Pavla prema Ustavu i ustavnosti deluju, u najmanju ruku, neuverljivo.
Ove »marginalije« trebalo je navesti pre svega zato što je Rešenje u delu javnosti prihvaceno kao nešto što temeljno menja pogled na istoriju, pa čak i obavezuje istoričare. Ovo poslednje je posebno problematično, naročito kada se imaju u vidu pobrojana ogrešenja o elementarne činjenice.
Zaključak
Rezimirajuci istorijski aspekt Rešenja o rehabilitaciji kneza Pavla, treba podvuci nekoliko konfuznih ključnih stavova koje Rešenje donosi: 1) Iako je kao jedan od trojice, po slovu Ustava ravnopravnih namesnika, faktički sam vršio vladarsku vlast, odlučujuci o važnim državnim pitanjima (izbor predsednika vlade, diplomatski odnosi, dogovori oko toga koje ce ustavne odredbe da važe a koje ne i sl.), knez Pavle, kako se tvrdi, ipak nije gazio ustav niti uzurpirao vladarska ovlašcenja: navodno, »bilo je upravo suprotno«.52 2) Premda je u svim drugim važnim državnim poslovima aktivno učestvovao, knez Pavle ni u faktičkom ni u formalnom smislu ne snosi nikakvu odgovornost za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, iako je, što se precutkuje, veliki deo diplomatskih aktivnosti sa tim u vezi lično obavio, sastajuci se tajno sa Hitlerom, čak i bez znanja vlade i iako je njegova reč u tome bila presudna. 3) Odluka o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu bila je
49	Isto, str. 3.
50	Isto, str. 1.
51	Isto, str. 5.
52	Isto.
navodno »jedino racionalna«, pa se lakonski kaže da bi svaki »poslovno sposoban i odgovoran čovek« postupio »kako je to učinio knez Pavle« iako u Rešenju koje se tiče njegove rehabilitacije ni na jednom mestu nije rečeno kako je knez Pavle uopšte u konkretnom slučaju postupio. (Štaviše, kako čitamo u Rešenju, rečeno je jedino da knez Pavle nije glasao na sednici vlade »jer nije član vlade«, da ništa nije potpisao, da je izbegao da se obaveže u Berghofu, tako da se stiče utisak da je on zapravo bio protiv potpisivanja pakta, iako je, navodno, »jedino racionalno rešenje« bilo da se paktu pristupi); 4) Aktivnosti oko pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu dešavaju se sa ciljem da se izbegne rat, i to »u teškim uslovima, predstoječeg rata koji je bio neminovan«.53
Dok je proizvoljnim i ideološkim nazvano, uprkos masivnim nanosima ideološkog kolorita, ipak dobro utemeljeno obrazloženje Odluke iz 1945. godine, dotle su, nasuprot činjenicama, u prilog rehabilitaciji iznete upravo proizvoljne ideološke impresije, u koje se mora posumnjati več na osnovu toga što su pogrešno navodena imena, datumi, ličnosti, mesta pominj anih dogadaj a. Sve te proizvoljnosti pomešane su u teško razmrsivo klupko neistina, poluistina, pravnih nepreciznosti i nelogičnih zaključaka, od kojih se sastoji ova sudska rehabilitacija.
Iz svega predočenog, jasno je daje tumačenje prošlosti koje nudi ovo Rešenje tendenciozno do mere da je, inače razumljiva potreba da se argumentuje zahtev za rehabilitacijom i odluka koja taj zahtev usvaja prerasla u sukob sa činjenicama pa i sa logikom. Ovo je dvostruko problematična situacija: u pravnom smislu, jedna sudska odluka obrazložena je argumentima koji obiluju materijalnim greškama i nelogičnostima, dok je kroz samo Rešenje, ali pre svega u delu javnosti, izvršen svojevrsni atak na deo akademske istoriografije koja o dogadajima o kojima se u procesu rehabilitacije kneza Pavla raspravljalo ima drugačiji stav od onog koji se iznosi u Rešenju.
Istorijski je, nasuprot iskazima na koje se sud oslonio donoseči Rešenje o rehabilitaciji, kao i nasuprot ostalim naporima da se umanji odgovornost kneza Pavla za odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, izvan sumnje da je knez Pavle odigrao ključnu ulogu u donošenju te odluke i da je zajedno sa saradnicima odgovoran za taj čin, koji je posle rata, u skladu sa medunarodnimpravom, smatran za delo za koje treba da se postavi pitanje krivične odgovornosti.54
53	Isto.
54	Ovde samo kratko treba napomenuti da je na medunarodnom nivou, posle rata, ustanovljeno da je, izmedu ostalog, formalno solidarisanje neke države sa Osovinom i saradnja u njenom agresorskom ratu postupak koji treba sudski ispitati i odgovorne kazniti, bez obzira na prigovor o retroaktivnom karakteru novih medunarodnih propisa. U tom smislu je od posebne važnosti Londonska deklaracija od 8. avgusta 1945. godine i Statut medunarodnog vojnog tribunala koji je usvojen kao aneks deklaracije. Članom 6a Statuta bilo je predvideno da se kao zločin protiv mira smatra »planiranje, pripremanje, započinjanje ili vodenje agresorskog rata, ili rata kojim se krše medunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje ma kog od gore navedenih dela«. Posebno treba naglasiti da je, kako se vidi iz formulacije ovog člana Statuta, inkriminisano i planiranje, čak i onda kada se delo ne izrvrši - »nedovršeno krivično delo«. (Sve navedeno prema: Kaseze, Medunarodno krivično pravo, str. 25, 127) Pošto je Jugoslavija pristupila paktu koji je od 1939. godine (kao formalna koalicija od septembra 1940. godine) vodio agresorski rat, načelno je postojao osnov
Odluke suda, na srecu, ne obavezuju istoričare. Za pisanje istorije i ocenu istorijskog delovanja nije dovoljna tek jedna odluka, bilo ona iz 1945. bilo iz 2011. godine. Najbolje »utočište« kneza Pavla je istoriografsko istraživnje o njegovoj istorijskoj ulozi i epohi. Istoriografiji nisu nepoznate njegove dileme u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu kao i napori da do toga ne dode.55 Ali, sve to ne poništava činjenicu da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, da je u tome značajnu ulogu imao upravo knez Pavle, da je Pavlova vladavina obeležena kneževim apsolutizmom, samovoljom i uzurpacijom kraljevskih funkcija, da je represivni državni aparat bio surov prema političkim protivnicima, pre svega komunistima. Sa tim u vezi, jedna je stvar istoriografsko nijansiranje i analiza motiva, okolnosti i mogucnosti, a sasvim druga iznalaženje ideoloških opravdanja za donošenje tako dalekosežnih odluka kao što je pristupanje zemlje savezu koji u tom trenutku ipak vodi agresivni rat.
Odluka o proglašenju kneza Pavla Karadordevica za ratnog zločinca 1945. godine jeste bila politička i u mnogome sporna, najpre zbog toga što veoma teško kvalifikuje jedno moralno kompromitujuce, naknadno čak i inkriminisano, ali, prema svim posledicama - ne i zločinačko delo. Naročito je bilo sporno tumačenje o dugoročnim namerama kneza Pavla da zemlju potčini Osovini. Odluka iz 1945. godine je, medutim, bila zasnovana na relevantnim činjenicama i tek oštro akcen-tovanje nekih pojedinosti, agresivna retorika, pristrasno tumačenje nekih postu-paka i, konačno, neupitno preterana strogost (proglašavanje zločincem) otkrivaju ideološku strast. Medutim, krajem 2011. godine se dogodilo da je jednu odluku punu ideološkog naboja zamenila druga, ništa manje ideološki jednostrana, ali, pored toga, činjenički sasvim neutemeljena.
Viri i literatura
Skracenice
AJ - Arhiv Jugoslavije
ASANU - Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti DGFP - Documents on German Foreign Policy FRUS - Foreign Relations of the United States ZKP - Zbirka kneza Pavla ZMA - Zbirka Milana Antica
da se postavi i pitanje odgovornosti jugoslovenskih državnika koji su zemlju uveli u Trojni pakt. Pri tome, treba posebno naglasiti da je Jugsoslavija u toku, a i posle rata prihvatila najveci broj medunarodno-pravnih akata, uključujuci i Londonsku deklaraciju (vec avgusta 1945. godine) čime su ta akta postala i deo unutrašnjeg pravnog sistema i osnov za ispitivanje odgovornosti onih koji su doneli odluku o pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, buduci da je taj čin značio kršenje medunarodnih ugovornih obaveza Jugoslavije, pre svega prema Grčkoj, što ovde ne može biti detaljnije elaborirano.
55 Vid. Ejejiaja^ Muje, flunnoMamuja u eojcm. Eeorpag: Meguja ^rnap Og6parn, AKageMuja 3a gunjoMaTHjy u 6e36egH0CT, 2010. Posebno vidi poglavlja nocjeg^a BojHor cja6^eaa u cjoMa OpaHuycKe, str. 163-180. i noKymaj CTparemKor ocjo^a JyrocjaBuje Ha CCCP 1939-1941., str. 215-238.
Neobjavljeni arhivski izvori
Arhiv Jugoslavij
Fond Državne komisij za utvrdivanje zločina okupatora i njihovih pomagača
Zbirka kneza Pavla
Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti
Zbirka Milana Antiča
Objavljeni arhivski izvori
Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, 1-2, prir. Živko Avramovski, Zagreb: Globus, Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1986-1988;
Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, 3, prir. Živko Avramovski, Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1996.
Documents on German Foreign Policy, 1918-1945, Ser. C (1933-1937) vol. 3-5; Ser. D. (1938-1945), vol. 1-12; Washington: United States Government Printing Office, 1949-1962;
Dokumenti istorije Jugoslavije, prir. Zečevič, Momčilo; Popovič, Jovan, Beograd: Arhiv Jugoslavije, 1996.
Ostali dokumentarni izvori
Ustav Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1931.
Onlajn baze podataka
Amtih, MuraH, HaMecHu^u u MUHucmap dBopa nped cydoM Ovaj tekst Milana Antica objavljen je na veb adresi: http://www.27march.org/images/File/Antic_Namesnici-i-Ministar-dvora-pred-sudom.pdf
Foreign Relations of the United States, onlajn: http://digicoll.library.wisc.edu/FRUS/Search. html;
Rešenje o rehabilitaciji Pavla Karadordeviča (Pex. 6p. 226/10), http://www.bg.vi.sud.rs/images/ resenje8(1).pdf.
Štampa i periodika
nonumrna, 1934-1941.
Cnyw&eHe HOBUHe KpaMBme Jy^ocnaBU¡e, 1934-1941.
Svedočanstva savremenika
Churchil, Winston, The Second World War: The Grand Alliance. New York: Bantam Books, 1962.
Ciano, Galeazzo, Diario 1937-1943. Milano: Rizzoli, RCS Libri, 2010.
ftpaauwa ^emKOBuh k>um caMUM. npup. BugocaB neTpoBuh, Hum: nyrna, 2006.
Dokumenti o Jugoslaviji, 1-10, Paris, 1951-1958.
Eden, Anthony, The Eden Memoirs: the Reckoning, London: Cassell, 1965.
Fotič, Konstantin, The War We Lost. New York: Viking Press, 1948. (prev. KoHCTaHTHH OoTHh, Pam Koju cMo u3^y6unu. MeMoapu. Eeorpag: ygpyxe&e npaBHHKa, 1995.
rperopnh, flaHHro, CaMoy6ucmBo Jy^ocnaBuje. Eeorpag: JyroncTOK, 1942.
JoBaHOBHh CrojHMHpoBHh, MuraH, ft.HeBHuK 1936-1941. Hobh Cag: Mar^a cpncKa, 2000.
Konstantinovič, Mihailo, Politika sporazuma. Dnevničke beleške 1939-1941. Londonske beleške 1944-1945. Beograd: Agencija mir, Prometej, 1998.
Maček, Vladko, In The Struggle for Freedom. University Park and London: The Pennsylvania State University Press, 1957.
MeMoapu nampujapxa cpncKo^ raBpuna, napro: Richelieu, 1974.
HuKomh, KocTa; ^HMHTpnjeBHh, EojaH, flaHuno ^pe^opuh u 25. Mapm 1941, Eeorpag: HCH, 2007.
naBJioBHh, KocTa Ct., PamHu dHeBHUK 1941-1945. Eeorpag: Cjy:®6eHH macHHK, OrapoBe&e, 2011.
Stakič, Vladislav, Moji razgovori sa Musolinijem: osovinske sile i Jugoslavija. Minhen: Iskra, 1967.
Stojadinovič, Milan, Ni rat ni pakt. Rijeka: Otokar Keršovani, 1963.
Vauhnik, Vladimir, Nevidljivi front: borba za očuvanje Jugoslavije. Minhen: Iskra, 1984.
Literatura
AjeKcnh, flparaH, reHepaj neTap nemnh o naKTy 25. MapTa 1941. ApxuB, 1-2, 2012, str. 113-130.
Balfour, Neil; Mackey, Sally, Prince Paul of Yugoslavia. London: 1980.
Barker, Elisabeth, British policy in south-east Europe in the Second World War, London: Mack-millan, 1976. (Prevod: Barker, Elisabet, Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svjetskom ratu, Zagreb: Globus, 1978.)
Ejejaja^ Muje, flunnauamuja u BojcKa. Eeorpag: Meguja ^HTap Og6parn, AKageMHja 3a gHnjoMarHjy u 6e36egHocT, 2010.
Boban, Ljubo, Maček i politika HSS 1928-1941. Zagreb: Liber, 1974.
Isti, Sporazum Cvetkovic-Maček, Beograd: Institut društvenih nauka, 1965.
Čulinovič, Ferdo, Slom stare Jugoslavije. Zagreb: Školska knjiga, 1958.
Isti, Dvadeset sedmi mart. Zagreb: Izdavački zavod Jugoslavenske akademije, 1965.
flp flaBud An6ana: cnequjanHu ^ene^am npu Jy^ocnoBeHCKOM Kpa^eBCKoM nocnaHcmBy y BarnuHMOHy 1939-1941, Prir. Rop^e .HonHHHh, Eeorpag: TeoBug, 2010.
Djokič, Dejan, Elusive Compromise. London: Hurst&Company, 2007. (prevod Bokič, Dejan, Nedostižni kompromis: srpsko-hrvatsko pitanje u meduratnoj Jugoslaviji, Beograd: Fabrika knjiga, 2010)
Rop^eBHh, .flparocjaB, HapacKpmuqu. npuno3u 3a cpncKy ucmopujy flpy^o^ cBemcKo^pama, TopoHTo: EpaTCTBo, 1991.
rjiHropHjeBHh, EpaHucjaB, Kpao>nemapIIKapatyoptyeBuh, 1927-1970. Euo^pa$uja. Eeorpag: 3aBog 3a yy6eHHKe, 2011.
Grubač, Momčilo, Krivično procesno pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta Union, Službeni glasnik, 2008.
Hoptner, Jakob, Yugoslavia in Crisis. Washington: Columbia University Press, 1962. (Prevod: Hoptner, Jakob B., Jugoslavija u krizi: 1934-1941. Rijeka: Otokar Keršovani, 1973; XonTHep, JaKo6, Jy^ocnaBuja y Kpu3u 1934-1941, s. l.,1962.)
JaHKoBHh, Muogpar, KHe3 naBne: od nenome do ucmuHe. Eeorpag: 0aKynmem yMemHocmu »AKadeMuja yMemHocmu Epaha Kapuh«, Bedyma;HoBU Cag: Apm npuHm, 2004.
JaHKoBHh, Muogpar; .namh, Be^Ko, Kne3 naBne. Hcmma o 27. Mapmy. Eeorpag: Una Press, Publikum, 2007.
Jevtič, Dragoš, Ustav Kraljevine Jugoslavije od 3. IX1931. i zahtevi za preuredivanjem države izneti tokom 1932. i početkom 1933. godine. Beograd: Centar za publikacije Pravnog fakulteta, Kosmos, 1985.
Kaseze, Antonio, Medunarodno krivično pravo. Beograd: Beogradski centar za ljudska prava, 2005.
Knox, MecGregor, Mussolini Unleashed, 1939-1941: Politics and Strategy in Fascist Italy's Last War. Cambridge University Press, 1986;
Komhhh, MujaH, JeBpeju u aHmuceMummcrn y KpaMBmu Jy^ocnaBuju 1918-1941. Eeorpag: HCH, 2008.
Krizman, Bogdan, Pristup Jugoslavije Trojnom paktu u prolječe 1941. Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 3-4, 1970, str. 377-404.
Littlefield, Frank, Germany and Yugoslavia 1933-1941: The German Conquest of Yugoslavia. Boulder: East European Monographs, 1986.
Milosavljevič, Olivera, Savremenici fašizma. 1-2. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2010.
Milovanov, Nikola, Od marseljskog atentata do Trojnog pakta. Zagreb: Epoha, 1963.
Nehn, Paul N., A Low Dishonest Decade: Great Powers, Eastern Europe, and Origins of World War II1930-1941. Continuum, 2005;
Petranovič, Branko, Istorija Jugoslavije. Beograd: Nolit, 1988.
Petranovič, Branko, Žutič, Nikola, 27. mart 1941. Tematska zbirka dokumenata. Beograd: NICOM, Beograd: Novi dan, 1990, str. 99-136.
Petranovič, Branko; Momčilo Zečevič, Jugoslavija 1918-1988. Beograd: Rad, 1988.
PagojeBnh, Mupa, YdpyweHa onosu^ja 1935-1939. Eeorpag: HCH, 1997.
Stojkov, Todor, O stvaranju Bloka narodnog sporazuma. Istorija XX veka. Zbornik radova, 6, 1964, str. 245-302.
Isti, Vlada Milana Stojadinovica 1935-1939. Beograd: ISI, 1985.
Tasovac, Ivo, American Foreign Policy and Yugoslavia, 1939-1941. Texas A&M University Press, 1999;
Terzič, Velimir, Slom Kraljevine Jugoslavije. Ljubljana: Partizanska knjiga; Beograd: Narodna knjiga; Titograd : Pobjeda, 1984.
Bnade Cp6uje 1804-2004. Eeorpag: 3aBog 3a yy6eHHKe, 2005.
36opHUK padoBa OKpy^no^ cmona »KHe3 naBne y BuxopuMa EBponcKe nonumuKe«. Hobh Eeorpag: 3jama K&nra, 2003.
27. Mapm 1941. Cedamdecem ^o^uHa KacHuje. Ur. naBJiOBHh, Momhhjo; naHTemh, HBarn, Eeorpag: HCH, 2012.
SUMMARY
The interpretation of the past in the Act on rehabilitation of Prince Paul Karadordevič
Srdan Miloševič
The rehabilitation of Prince Paul Karadordevič, the member of the Regency established in Yugoslavia after the assassination of king Alexander I in Marseilles in 1934, has been enacted in late November 2011. The Higher Court in Belgrade decided that the Decision from 1945, issued by the State Commission for the investigation of the war crimes, was ideologically and politically motivated. However, the rehabilitation has been supported by the arguments that widely violate historical truth, avoiding to mention the most crucial facts, necessarily important for the proper understanding of the currents of historical events regarding the problems of the political influence of Prince Paul, and particularly regarding the discrepancy between his constitutional position and political power he virtually exercised. The most important question - Prince Paul's role in the Yugoslav accession to the Tripartite pact has not been discussed at all. Finally, the document issued by the Higher Court is over-flooded by the number of mistakes regarding most notorious
facts. Some of them are of minor importance for the case itself, but of the major importance as the indicator of the astonishing lack of relevant knowledge.
Declaring Prince Paul the war criminal in 1945 communist regime overestimated some Prince Paul's controversial actions and partially interpreted historical facts. On the other hand, the rehabilitation from 2011 almost completely disregarded those facts, demonstrating the arrogance of the new ideological paradigm, which is even more irresponsible towards historical facts than the communist ideology ever was: the communist Decision from 1945 partially interpreted historical facts, while rehabilitation from 2011 virtually keeps away from them.