Materialnopravna vprašanja
Slobodan Budak
Buduči da se tek sad zapravo javljam za riječ, a ono su prije bile tek neke intervencije, neki priloži diskusiji i raspravi, koristim ovu priliku da sc sazivaču Skupa zahvalim Sto me je poč&slio pozivom da kao zagrebački i hrvatski odvjclnik prisu-stvujem ovom vašem skupu i da osobno, u okviru mojih skromnih mogučnosti, izrazim svoju solidarnost s djelatnošču vaScg i u nas cijcnjenog Odbora za zaštitu ljudskih prava. Moj doprinos u ovoj diskusiji bit če vrlo skroman. Izniječu stajaliSta, prije svega, jednog praktičara, a bojim sc da ovim Sto kaže m neču obogatiti našu krivično-pravnu teoriju.
Ono o čemu bih ja htio govorili, dijclom sc dotiče onih pitanja koja su več dotakle neke kolege, pa ču nastojati izbječi ponavljanja. Več su kolega Stanovnik, kolega Seks i kolega Klcp govorili o pitanju da li su naša čctvorica osudjenika mo2da postupala u situaciji iz člana 10 Krivičnog zakona Jugoslavije L j. u stanju krajne nužde itd. Uz ostalo ču sc dotači i tog pitanja. Pokušati ču utvrditi ima li argume-nata iz kojih bi sc moglo zaključiti da li je postupanje (a uzel ču samo jednog od njih, da bih pojednostavio stvar), najprije optuženog, pa potom i pravomočno osu-djenog Ivana Borštncra, možda u sebi sadržavalo i takve okolnosti kojc dokazuju da u njegovu postupanju nema elemenata krivičnog djela zbog kojcg je oplužen, odnosno nema elemenata nikakvog krivičnog djela. Poskušat ču nešto više kazali o lome.
Cinjcnica jc da su sva čctvorica danas pravomočno presudjeni zbog krvičnog djela iz člana 224. Krivičnog zakona Jugoslavije L j. zbog krivičnog djela odavanja vojne lajne. U raspravi o tome da li su oni izvršili to krivično djelo posebnu leškoču predstavlja okolnost da se radi o jednom sasvim spccifičnom krivičnom djelu, o krivi-čnoni djelu odavanja vojne tajne. Prema tomc, nama koji raspravljamo taj problem, ostaje (bar meni osobno) potpuno nedoslupno Sto je zapravo bio predmet inkriminacije koje su njima stavljene na tcrcl Zbog toga moram poči od pretpostavki na kojc mc navodc podaci do kojih se može legalno doči: u prvom redu u optužnici i u dvijema presudama.
115
Pokušali ču najprije procijenili radi ili se uopče o lajni i drugo, da li je aulor-skrip-lor te vojne lajne, komandant, zapovjcdnik LAO, bio ovlaštcn izdali lakvu jednu zapovijest. Mislim da je to značajno pitanje.
Tu se mora poči od nekih pretpostavki koje su utemeljene na spisu, na stanju spisa. Iz tih pretpostavki se može zaključiti da je u pitanju zapovjed komandanta Ljubljanske armijske oblasti, kojom on daje konkretne naloge podredjenim starješinama o postupanju vojnih jcdinica u nekakvim situacijama i okolnoslima, koje su lom zapoviješču predvidjene kao moguče.
Drugo, zaključujem daje sadržaj tih zapovjesli, po lektom uj. po onomc koji je čitao, po Borštneru, mogao biti doživljcn i kao ograničavanjc ili suspendiranje prava odlučivanja po najvišim državnim organima SR Slovenije kao nosiocima nacional nog slovcnskog suvcreniieta na području Slovenije.
Na te pretpostavke me navode i razlozi drugostcpcnc i prvostepene presude. Posebno kad sc u njima citira (na stranama S, 6,7, prvostepena presuda i na stranama 12,25,26 drugostepena presuda) obrana optuženog Borštnera. Iz tih dijclova presude bi proiz lazilo da Borštncr tu zapovijed doživljava kao ograničenje suvereni teta tih najviših slovenskih državnih organa.
Za svoju diskusiju sam uz Ustav Jugoslavije koristio, još i Ustav Hrvatske, jer iz dosadašnjih iskustava zaključujem da su naši rcpublički ustavi vrlo slični i da se u ovim pitanjima slično ili gotovo istovjetno rješavaju ta pitanja. Meni se, kao jedna od ključnih stvari postavlja pitanje: da lije u vrijeme mira. komandantu jedne vojne oblasti dopušteno donijeti ncku zapovijest kojom bi sc moglo ograničavali ili suspendirati suvcrcnitet neke od republika ili ne? Moj odgovor bi bio vrlo decidirán: to nije dopušteno komandantu ni jedne, pa ni ljubljanske vojne oblasti.
Naime, u članu 316. stav 2. Ustava Jugoslavije izričito jc propisano da isključivo Prcdsjcdnišlvo SFRJ naredjuje upotrebu oružanih snaga u miru. Nitko drugi na području Jugoslavije, osim Prcdsjcdnišlva SFRJ kao kolektivnog vrhovnog komandanta kao nasljcdnika Predsjednika Republike i kao jedno kolektivno, najviše líjelo u kojem su paritetno zastupljcnc sve republike, ne može upolrijcbili oružanc snage Jugoslavije u miru. I nitko drugi.
Da sc ne radi pak o takvoj tajni koja bi ustvari bila prenošenje jednog takvog narc-djenja Prcdsjcdnišlva SFRJ, koje bi po članu 316. stav 2, Ustava SFRJ bilo ovlašteno narediti upotrebu oružanih snaga u miru, zaključujem iz slijedečeg: član 129. Kri-vičnog zakona Jugoslavije (u našim zakonima, republičkim i saveznim imamo puno krivičnih djela odavanja tajni) govori o odavanju državne lajne. Kada bi se radilo o naredjenju koje je izvorno donijek) Prcdsjcdnišlvo SFRJ tada bi onaj ko provali tu tajnu izvršio to krivično dijclo: odavanjc državne lajne. Da jc tako može sc vi-djeti čak i iz propisa čl. 13 Zakona o vojnim sudo v ima jer su vojni sudovi nadležni da sude i kad jc u pitanju odavanjc državne tajne u oblasti narodne obrane. Eto, da je takav jedan akt donijclo Predsjedništvo SFRJ, to bi bio akt koji bi sadržavao državnu tajnu, a tajna bi se odnosila na poslove narodne obrane. Iz toga posredno (možemo zaključivati samo posredno) zaključujem da se radilo o samosialnom aktu komandanta jedne armijske oblasti i o ncovlašlcnom postupanju tak vog komandanta. On po Ustavu SFRJ nema ovlaštcnja da daje ikakve naredbe o upolrcbi oružanih
116
snaga u miru, a iz obrane Boršlncra zaključujem da je on zaključio, da če na področju njegove domovine doči do upoirebe orožanih snaga u miru.
Ako dode do ovakve simacije da neko drogi, a ne PredsjedniStvo SFRJ, daklc, da komandant armijske oblasti ili niži vojni starješina izda jedno takvo naredjenje koje gradjanin može doživjeti kao opasnost po njegov narod, po njegovu republiku, po suvercnitei njegove republike, mislim da je tada gradjanin i po republičkom ustavu pozvan da se zaštili od jednog takvog postupka. Ja bih to mogao i citirati, a mislim da su ustavi republika u bitnom identični. Ustav Hrvatske u članu 325. kaže da jc nepovredivo, neotudivo pravo i dužnost.... gradjana, da Stile i brane slobodu, neodvisnost, suvereni te t, leritorijalnu cjclokupnosi i ustavom utvrdjeno društveno i političko uredjenje socijalističkc republike Hrvatske, naravno i Jugoslavije, ali i Hrvatske! Ja iz toga zaključujem da jc Borštner u takvoj situaciji poslupao u skladu s Ustavom Slovenije, ako je bio uvjeren da sc radi o vitalnoj opasnosti za suvere-nitcl njegove zemlje: da je postupao u skladu sa onim što Ustav od njega traži. U skladu i s jednim prirodnim pravom. Vodjcn jc i kalegoričkim imperativom koji ga jc tjcrao i natjerao da tako postupi. Več su kolege govorile da, ako jc pri tom u formalnom pogledu izvršio krivično djelo odavanja vojne tajne, da je tim istodobno zaštitio jedno veče, ili pokušao da zaštiti jedno veče dobro. U svakom slučaju mislim da je postupao u stanju krajnjc nuždc. U članu 10. Krivičnog zakona Jugoslavije kaže sc da nijc krivično djelo ono, koje je učinjeno u krajnjoj nuždi. Krajnja nužda postoji kada jc djelo počinjeno, učinjeno zato, da bi se otklonila istodobna ncskrivljcna opasnost koja se drogačije nijc mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo je manjc, odnosno nijc veče od zla koje je prijetilo.
U tom pogledu postoji i presedan u reguliranju tajni u našem krivičnom zakono-davstvu. Usput kažem, puno jc krivičnih djela kod nas kojima sc Stitc i čuvaju tajne. NaSao sam u saveznom, L j. Krivičnom zakonu Jugoslavije, bar 8 ra/ličitih krivičnih djela kojima sc Stitc razne tajne: državne, vojne, službene, poslovne itd. i daju njihove varijacije te po tri republička krivična djela Ali ovaj osnovni rcpubli-čki primjer odavanja tajne to jc hrvatski član 56. Krivičnog zakona, slovenski je čl. 72. Krivičnog zakona Slovenije. Tu sc u stavu prvom prcdvidja da svaki gradjanin čini krivično djelo ncovlaštcnog otkrivanja tajne, ako otkrije tajnu koju je saznao u vršenju svojcg poziva. Mcdjutim u stavu 2. tog člana jc rečeno da sc neče kazniti onaj koji je otkriio tajnu u opčem interesu, ili u interesu druge osobe, čiji je interes prctežniji od interesa čuvanja tajne. To je jedini slučaj gdje zakonodavac daje ovakvo jedno oslobodjenje ono me ko provali tajnu i gdje komparira odavanje tajne s višim inicrcsima koji mogu biti dovedeni u pitanje. Mislim daje tu došlo do jedne nekon-sekventnosti zakonodavca Slo jc samo i jedino u ovom slučaju, i to samo kad Stili interes gradjanina, čovjeka, samo tada je bio konsenkventan pa predvidio i visi interes od zašlile lajne. Inačc, kad šliti ostale tajne, od poslovne pa nadalje, nema viSc nikakvih ekskul piranja.
Cini mi sc da i sam Zakon o oružanim snagama daje odrcdjenog osnova da se pod odrcdcnim okolnostima odbije ova slijepa vojnička poslušnost kad netko vojnoj osobi izda neko naredjenje, u ovom slučaju da čuva tajnu.
Član 53. Zakona o oružanim snagama kaže da jc vojna osoba dužna izvršavali naredjenje pretposta vi jenih, osim ako je očigledno da bi iz vršenje narcdjcnja pred-
117
sla vijak» krivično djelo.
Iz ovog Slo sam do sada rckao proi/lazilo bi da je BorStner mogao pomislili ili zaključiti, ili, dapače, sa sigumoSču biti uvjeren da bi počinio krivično djelo, ili joS leže od slandardnog krivičnog djela. da je to kao tajnu sačuvao.
U članu 53. stav 4. tog istog Zakona o oružanim snagama je rečeno da vojna osoba nije du/na, odnosno kako je vojna osoba dužna postupali kad smatra da naredjcnje sadržava nalog da se izvrSi krivično djelo. Tada je ovIaStena da o lom obavijcsli pretpostavljenog starjcšinu, ili starijcg od osobe, doslovce se tako kaže, »koji je izdao naredjcnje«. U svijcllu onog Sto sam naprijcd rckao, u vojnom pogledu u Sloveniji nema starijcg od komandanta Ljubljanske vojne oblasti, a ono Slo BorStner tvrdi da jc hlio učinili je to, da je hiio obavijcstili najviše državne funkcionere Slovenije, medu koje kao najkompctcniniji svakako. spadaju i članovi PredsjedniStva SR Slovenije. Meni se čini da jc jedan takav pul čak u skladu i sa odredbama, ili bar vrlo blizak onim inlcncijama zakonodavca, kad se propisujc odredbu člana 53. stav 4. Zakona o oružanim snagama
Daklc, da nijc u pravu Vrhovni vojni sud kad kaže da je BorStner sasvim proizvo-Ijno zaključi vao da o lome snuje obavijcstili najviše rukovodiocc Slovenije. Na strani 30 presude Vrhovnog vojnog suda stoji, da ne samo Sto članovi redakcije »Mladine« nisu ovlašlcnc osobc da se upoznaju s lim dokumentom, nego da u odnosu na konkretno naredjcnje to nisu ni rukovodioci Slovenije, jer da ni oni nc spadaju u krug ovlaštcnih lica. Ko to onda spada u krug ovIaStcnih lica? Tko jc taj koji može procjcnjivali, da li jc jedna odluka u skladu s ustavom? I to se sasvim izričito kaže u loj presudi.
Mislim da ima osnova za zaključi vanje, da je povodom ovakve obrane Boršlncra sud trebao procjcnjivali i zakonitost i ustavnost i kompelentnost, te da li jc komandant armijske oblasti imao ovlaštcnja ili je prekoračio svoja ovlašlcnja, kada jc, iako u miru, naredio kako se unutra, u zemlji imaju upotrijebiti vojne jcdinicc, čiju je upolrebu propisao lim svojim aktom.
Za ilustraciju bih još spomenuo, kako se i u svijetu bave sličnim problemima, kako jc i Velika Britanija nedavno sudovala i imala problema u vezi sa provaljivanjem službene tajne od stranc jednog visokog vladinog službenika, nckog Pontinga. On je, kao vladin funkcioncr, javio jednom poslaniku, članu britanskog parlamenta, da jc u ratu s Argcnlinom engleska vojska sasvim ncosnovano potopila krstaricu »Belgrano«. To jc bik) zabranjeno objavili, bilo kome priopčili. To jc u Englcskoj predstavljalo službenu tajnu po njihovom posebnom, relativno novom zakonu. I Ponting je bio oplužen. Mcdjutim, porota ga jc oslobodila, jer jc smatrala da jc iznošenjem lih činjcnica učinio manje zlo, nego da je prešutio jednu takvu nekorektnost njihove vojske.
Iz svega loga, pa i iz ovih argumcnala, zaključujem da je u ovom postupku. Slo su več kolege rekli i prijc mene, napravljen ozbiljan propust šlo, osobito /bog katego-ričnosti, konsekventnosti obrane Borštncra, nije uvaženo, da je on bio vodjen kalcgo-ričkim imperativom, da jc poslupao tako kako je postupao slijedeči poziv svoje savjesti. Postupao je tako kao šlo jeste, jer jc mislio da jc to dužan činili kao sin svog naroda, da limc vrši svoju nacionalnu i gradjansku dužnost. Zato jc bila duž-
118
nosi organa vojnog krivičnog postupka da njcgovu obranu provjcravaju i da mu valjanim argumcnuma dokažu daje njegovo siajališie bilo neosnovano, da su njegov slrah ili slrepnja bili neosnovani i da ništa u loj zapovijesli, koja je sporna, nije bilo lakvo da bi kod njega moglo stvarno iza/vati neku strepnju ili dojam da je u pitanju ugroža vanje, suspendiranje ili ograničavanje suverenitela njegova naroda, Republike Slovenije.
InaCe se potpuno slatom u pogledu primjene medjunarodnog prava u smislu, da kada je ono ratificirano, da sc mora primjeniti neposredno na sudu. Ali se ne bih složio u pogledu odredbi medjunarodnog pakata o branitelju. Mcdjunarodni pakt o gradjanskim i poliiičkim pravima u Članu 14. loCka 3, b i d govori o tom pravu, medjutim formulacija nije sretna i teSko iz nje motorno zaključili da nam daje pravo na odvjetnika. Ona govori o branitelju i zato nije najsretnija jer ne kaže, da to mora biti odvjelnik. Zakon o vojnom sudu dopušta branitelja i teško motorno reči, da je to protivno ovom medjunarodnom paktu. NažalosL
Ingo Paš
Na kratko bi glede lega, kar je povedal kolega Budak, opozoril Se na drug vidik problema. Mislim, daje posebna kršitev v sodbi vrhovnega vojaškega sodiSča, ker sploh ni zavzelo v razlogih sodbe nobenega stališča do tega problema, o katerem jc govoril kolega Budak, to se pravi predvsem do inštituta skrajne sile. Iz BorStncrjcvega zagovora namreč izhaja to, o čemer jc pravkar govoril lov. Budak. To sc pravi, daje bilo njegovo ravnanje pod vplivom skrajne sile. Vrhovno vojaško sodišče bi moralo v svoji sodbi o tem vprašanju, ludi če ta razlog odklanja, navesti prepričljive razloge. Glede na to lahko takoj zaključimo, da sodba o odločilnih dejstvih ne vsebuje razlogov.
Zadeva jc pa seveda tudi obratna, namreč, če predpostavimo, da jc bil Borštner v zmoti, da jc bil dokument ustaven in legalen, on pa je recimo v zmoti sodil, da je s tem dokumentom dana ogroženost - kol se je izrazil - slovenskega naroda. V tem primeru bi imeli primer dejanske zmote, ki prav tako ckskulpira. Seveda bi ludi glede lega vprašanja morala drugostopenjska sodba navesti razloge. Pa jih spet nima, enostavno jc liho, molči, gre preko lega. Sodba torej tudi v tem primeru nima razlogov o odločilnih dejstvih. Sodim, da bi bil to dejansko lahko razlog /a zahtevo za izreden preizkus, in sicer po tretji točki 427. Clcna ZKP. Gre namreč za kršitev določb kazenskega postopka v pritožbenem postopku, pri čemer jc ta kršitev vplivala, da ni bila izdana pravilna sodba. To bi vsekakor bili določeni razlogi.
Hotel bi pa reči Sc nekaj drugega. Sodba ne vsebuje navedenih razlogov, ne vsebuje pa niti drugih razlogov. Če preberemo to sodbo, predvsem vidimo, da pravzaprav ne pojasnjuje, kako naj bi prišel Borštner do inkriminiranega dokumenta. Ta del jc v temi. Je pa popolnoma jasno, da jc to ena od odločilnih okoliščin, ki bi jih bilo treba v tej sodbi zelo skrbno osvetliti, razjasniti itd. Sodba, ki je javna, z razlogi javna, na kar jc predhodno opozoril že kolega Stanovnik, bi morala ta problem (ki seveda ne predstavlja nobene tajne), kako je Borštner priScl do dokumenta, pojasnili. Tudi to jc pomanjkljivost sodbe, ki ludi tu ne obsega razlogov glede odločilnih okoliščin. Pri tem pa jc treba konslatirati, da se na koncu 12. strani sodbe Vrhovnega vojaškega sodiSča navaja Borštnerjcv zagovor, češ da »ni nepomemb-
119
no niti dejstvo, da je bil ta akt že pred predajo pristopen večjemu Številu oseb, tudi nepooblaščenim, saj je bil tudi obtoženi BorStner nepooblaščena oseba.« Ne bom komentiral dalje. Pravniki znamo iz tega narediti sklepe. To jc cn del te problematike.
Druga tematika pa je naslednja. Zastavljam drugo vpraSanje, namreč, daje BorStner ta dokument prinesel na uredništvo Mladine. Dokumenta ni izročil privatno Tasiču kot Tasiču. Torej, ni ga prinesel Tasiču, prinesel ga jc na uredništvo Mladine. To bi hotel posebej poudariti. BorStner naj bi krSil tajnost, ker naj bi izročil dokument Tasiču, Tasič naj bi krSil tajnost, ker naj bi ga izročil Zavrlu. Zavrl pa s tem, ker naj bi ga izročil JanSi, Janša pa s tem. ker naj bi ga hotel objaviti. To so seveda samo hipoteze, v sodbah o tem ni nobenega dokaza. Za Janšo jc sploh največji problem, on je pod največjim vprašajem, čeprav je v bistvu ključna oseba procesa, saj so ga prvega aretirali. Zdaj pa je največji vpraSaj, kaj se njemu sploh da očitati. Treba je namreč javno in glasno poudarili, da posest dokumenta ni nobeno kaznivo dejanje. Torej, da seznanim sam sebe s tem dokumentom in da imam ta dokument v posesti, ni kaznivo dejanje. Po nobenem zakonu.
Ta dokument je prišel na uredništvo Mladine. Lahko bi prišel tudi po poŠti in je Tasič pač slučajno ta dokument od njega prevzel, jc pa zdaj vprašanje, ali jc tajnost v resnici kršena, če je bilo uredništvo seznanjeno z dokumentom.
To je vsebinska dilema, ki bi ji bilo treba nekaj dodati. Po dikciji 1. odstavka 224. člena KZ SFRJ je za to kaznivo dejanje izrecno definirano, da ga stori, »kdor komu drugemu neupravičeno sporoči ali izroči...« Dokument jc bil dan uredništvu. Ali lahko zahtevamo, da nekdo, ki jc v tem uredništvu, dokumenta, ki pride na uredništvo (na uredništvo prihajajo razna pisanja vsak dan) ne da na vpogled kolegu, odgovornemu uredniku? Pri tem puSčam popolnoma ob strani matcrialnopravno definicijo tega kaznivega dejanja. Vprašanje, zakaj nc bi smel pokazali dokumenta odgovornemu uredniku, jc najmanj, za kar bi moralo imeli sodišče trdne razloge. Zakaj lo ravnanje ni bilo upravičeno? Je Tasič izročil dokument odgovornemu uredniku (kolikor ga je izročil) res neupravičeno? Kajti zakonska dcftnicija jc taka, zahteva neupravičenost ravnanja, in pravniki vemo, kaj lo pomeni.
To pomeni seveda zelo ud pogoj, in ta pogoj je treba seveda zdaj dokazali. Dokazali pa ga ni treba obdolžencu, dokazati ga mora sodišče oziroma tožilstvo. Dokazati, da je ravnanje resnično neupravičeno. Neupravičeno pa ne more bili, če jc bil dokument v okviru istega uredništva, kajti dokument jc prišel na uredništvo. To jc tudi razlog na isti zakonski podlagi, kot sem že prej opozoril, za spodbijanje sodbe v okviru tega izrednega pravnega sredstva.
Andrej Stanovnik
Ker sem vas prej predolgo moril, bom kratek. Gre za novoto, ki jo je v pritožbi navedel zagovornik obtoženega BorSuicrja. Sodbo vrhovnega vojaškega sodiSča ste prebrali, vseeno bi ta odstavek povzel; gre za nov podatek glede vprašanja BorStneijcvc kazenske odgovornosti, ki se omenja na 9. strani beograjske sodbe -citiram:
»Pritožbi jc bilo priloženo potrdilo dr. Jožeta Lokarja, psihiatra iz Ljubljane, ki je
120
sicer sodni i/.vedcncc, ki naj bi ugotovil pri Borštnerju neke izrazite in hude osebnostne svojskosti...« Potem sodba povzema naštevanje podrobne psihiatrične diagnoze, v kateri dr. Lokar ugotavlja dokičenc abnormnosti. Sodba poudari, da je v potrdilu dr. Lokarja navedeno, da bi bilo treba Borštncrja nujno poslati na nevro-psihiatrični pregled.
Poglejte, to je bila novota O tem se na procesu v Ljubljani ni vedelo nič. Ta trditev seje pojavila Šele v pritožbi in je bila dokumentirana s potrdilom, ki ga je podpisal psihiater. Ta je tako znan, da ni treba o njem posebej govoriti in je tudi res sodni izvedenec pri ljubljanskem sodišču.
Vrhovno vojaško sodišče ni moglo mimo tega in je spoštovalo določilo čl. 370/4 ZKP, ker se je pojavil dvom glede Borštncrjcve kazenske odgovornosti. Sodba izrecno navaja, da je ta dvom nastal in da je potem sodnik poročevalec ukrepal po čl. 370/3 ZKP ter zahteval od psihiatrične klinike Vojaške medicinske akademije v Beogradu poročilo o opravljenih pregledih.
Vrhovni vojaški sodniki so torej šteli, da potrdilo dr. Lokarja zadošča, da obstaja dvom o tem, ali je ali ni podana kazenska odgovornost - z drugimi besedami, ali je bil Borštner v času storitve dejanja popolnoma prišteven ali ne. To je dejstvo in to v sodbi tudi piše. Druga stvar pa je sedaj to, kako so ravnali glede tega dvoma, in to v sodbi tudi povedo; na tem mestu pa so po mojem mnenju katastrofalno kiksnili.
Popolnoma na dlani je, da bo sodba zaradi tega morala odlctcti!
Po mojem prepričanju je samo vprašanje, v katerem postopku se bo to zgodilo.
Pozivam kolege, da se o tem izjasnijo, ali je zahteva za izreden preizkus pravnomočne sodbe primemo sredstvo - namreč zato, ker gornji problem lahko spravimo pod 1. ali 3. točko 427. člena, ki govori o zahtevi za izreden preizkus pravnomočne sodbe. Ali je ta zahteva primerno sredstvo, da se opisani razlog uveljavlja, ali ni morda bolj primemo pravno sredstvo obnova postopka, katere vložitev pa je seveda možna še ob nekem nadaljnjem pogoju, ki se bo ali pa se ne bo uresničil.
Vojaška medicinska akademija v Beogradu je poročala vrhovnemu vojaškemu sodišču (str. 25 sodbe): »... da je izključen sum o kakšni duševni bolezni kot pri obt Borštncrju, ter da je s psihiatrične strani zmožen za aktivno vojaško službo v JLA.« Potrdilo dr. Lokarja - ponovno opozarjam - pa ne govori o tem, da gre za duševno bolezen. To potrdilo govori o tem, da gre za neke abnormnosti, za duševne motnje, kar pa je čisto druga stvar. Ti ljudje zdaj mešajo jabolka in hruške v isti žakclj! To je čisto druga stvar. Neformalno sem obveščen, da je bil po izdaji citiranega potrdila in po oddani pritožbi napravljen EEG, cnccfalogram za Borštncrja, in da je v njem dokumentirano, da gre za neko organsko okvaro možganov. Vse to, kar sem prej navedel, torej te abnormnosti so pa posledica poškodbe, travme, organske okvare možganov. Tako je, človek je revež.
To je ena stvar, oni pa so prek vojaške medicinske akademije raziskovali nekaj povsem drugega; izključili so duševno bolezen - dr. Lokar niti v sanjah ni govoril o kakšni duševni bolezni, govoril je o tem, kar je opazil ter izrecno priporočil pregled pri nevropsihiatru. Na Vojaški medicinski akademiji pa so Borštncrja pregledovali psihiatri in ne nevropsihiatri. Zato govorim, da gre za jabolka in hruške!
121
Mislim, da bi bilo treba razmisliti, ali bo ta stvar uporabljiva v zahtevi za izreden preizkus pravnomočne sodbe, za katero poteče rok 17. t. m., ali bi bilo morda bolj pametno BorStncrju svetovati, naj gre na pregled na nevropsihiatrično kliniko v Ljubljani. Ce bodo tam ugotovili, da gre za takšno postlravmatsko stanje in tak vpliv na njegovo duševnost, da je mogoče zaključiti, da je bila v času storitve dejanja vprašljiva njegova kazenska odgovornost, torej njegova prišlevnost, mora biti sodba že samo zaradi te napake razveljavljena.
Drugo vprašanje, ki ga tudi naslavljam na kolege, ki pa ga tudi nisem domislil do konca, je, koliko lahko to koristi drugim obsojencem. Podatke jemljem samo iz sodbe, vgradil sem samo tisto, kar sem neformalno izvedel glede EEG in nič drugega.
Vojaški sodniki so sami sebe nekam ugriznili, po domače povedano.
Ce se izkaže za točno, da Borštncr res ni bil prišteven takrat, ko je prinesel tisti papir na rcdakcijo Mladine, ali lahko to vpliva na kazensko odgovornost oziroma vprašanje obstoja dejanja pri drugih soobtožcncih? To postavlja zadevo v popolnoma drugačno luč.
Opozarjam, da se to tudi popolnoma sklada s tistim, kar je v svoj zagovor navedel Tasič, ki je bil rcccptor dokumenta od Borštnerja. Tasič je rekel, da te zadeve sploh ni resno jemal in ni kaj dosti razmišljal o tem. Seveda je vprašanje, koliko to vpliva na odgovornost drugih fantov.
Samo toliko sem hotel povedati kot zanimivost in zato, da v tej smeri nekaj razmislite. Meni se namreč zdi gornje zelo zelo oprijemljiv razlog, ki nima seveda nič opravili z visokimi ideali, o katerih smodo sedaj govorili, je pa od hudiča praktičen razlog za Borštnerja. Vsaj za Borštnerja, mislim!
Vladimir Seks
Dopustite mi da odgovorim na poziv kolege Slanovnika u vezi sa činjcnicom da je Vrhovni vojni sud prihvalio, uvjetno rečeno, nalaz i mišljenje medicinskih vještaka Vojno medicinske akadamijc, a nijc prihvalio implicilc nalaz stručnog tirna Dr. Lokara.
Po meni je odgovor na to pitanje vrlo kratak. Vrhovni vojni sud je i u ovoj prilici počinio biinu povredu odredaba Zakona o krivičnom postupku sclckcionirajuči nalazc i mišljenja stručnih osoba (vještaka) i rekavši »prihvačamo ono šlo je napi-sao tim vještaka u JNA, a ne prihvačamo ono šlo je napisao lim vještaka Dr. Lokara«. Pcr analogiam sa odredbama Zakona o krivičnom postupku, ukoliko i/me-dju dvijc stnične ekspertize (dva nalaza i mišljenja vještaka) postoji proturječnost, tada se saslušanjem vještaka mora pokušali posliči suglasnost; ukoliko svaki od vještaka ostane kod svoga stručnog nalaza i mišljenja (a oni se bitno razlikuju, kao šlo je ovdje slučaj), tada se mora, po zakonu, iči na ekspertiz u (vještačenje) po trečim vjeSiacima. Ne može sud koji sudi, a isto tako ni sud koji odlučujc o žalbi na pre-sudu, jednostavno reči »Uzet čemo ovaj nalaz i mišljenje nečemo uzeti u obzir, jer nam to ne odgovara.« A baš tako, pristrano i neobjektivno, na šletu optuženog Borštnera, na štelu istine, postupio je Vrhovni vojni sud.
122
Zakon o krivičnom postupku jc rijcSio lakav postupak, koji sam opisao, iz vrlo jcdnoslavnog razloga. Sudovi, naimc, nc raspolažu stručnim spccijalisiičkim znanjem i ne mogu (suci) oejenjivati koji vjcStak jc dao svoj na laz i mišljenje u skladu s pravilima stroke, u skladu s znanstvenim aparatom. Jcr da to mogu tada sudovima nc bi trcbali vjcStaci. A, Vrhovni sud sc ponio kao mcdicinski ekspert i to ekspert arbitar koji suvereno (ali bez obraz.loženja), oejenjuje i selekcionira dva različita stručna mišljenja
Ključ za razumijevanje takvog ponašanja Vrhovnog vojnog suda mislim da ni je na juridičkoj ravni; iluzomo bi bilo misliti da Vrhovni vojni sud nc poznajc najosnov-nijc institute i pravila proccsnog prava. Ključ za razumjevanje takvog ponaSanja Vrhovnog vojnog suda leži u političkoj ravni. Svi jako dobro znamo da jc proccs pokrcnut nakon ocjcnc Vojnog savjeta koji jc ocijcnio da jc u Sloveniji na djelu kontrarevolucija, da sc vodi spccijalni rat protiv oružanih snaga i da su redakcije nekih listova u funkciji specijalnog rata; posebno spccijalnog rata protiv JNA.
Daklc, vojni savjet dao jc političku oejenu. Vojnom savjetu jc prcdsjcdavao Branko Mamula, u to vrijcmc savezni sekretar za narodnu obranu. Vojni savjet jc zna-čajna i visoka vojna ustanova, koja je po Ustavu savjetodavni organ PrcdsjcdniStvu SFRJ kao koleklivnom Scfu države i kolektivnom zapovjedniku oružanih snaga SFRJ, a na njegovu čelu sc nalazio minLstar obrane. Kada jc takav jedan organ donjeo političku oejenu (protivustavnu, jcr to nc spada u njegovu kompctcnciju), tada jc jasno da nakon takve poliličke ocjcnc aktivnost vojnih organa mora biti usmerjena k cilju da sc dokaže osnovanost takve poliličke ocjcnc. To izričilo govori i Zakon o opčenarodnoj obrani koji u članovim 194. i 195. odredjuje: »Organi sigurnosti JNA poduzimaju potrebne mjcrc radi olkrivanja i spriječavanja djclatnosti pojcdinaca, grupa ili organizacija usmjerenih na podrivanjc ili ruScnje Ustavom SFRJ utvrdje-nog druSlvcnog uredjenja i sigurnosti SFRJ, ako sc takve djelatnosli ohavljaju u JNA ili prema JNA.«
Prema tome, ako je Vojni savjet donio oejenu, kakvu jc donio, a znamo koja jc njegova funkcija, iko s jedi u njemu i tko mu predsjedava, onda jc logično da su organi sigurnosti JNA, u koje spada vojna policija, vojno lužilaSlvo i komplctan sigumosl-ni korpus JNA, morali dokazali političku oejenu Vojnog savjeta. Sloga sve ovo Slo smo mi ovdje govorili ukazuje da u cijclom slučaju činjcnice nisu važne, dokazni postupak nijc važan, »formalnosti« nisu važne. Svc to govori da sc ima posla sa več spomenutom scnlcncom: »Kada politika ulazi u sudnicu na vrata, pravda izlazi kroz prozor.«
Aleksandar Lojpur (ncavtorizirana razprava)
Po mom mišljenju se ovde postavlja jedno vrlo važno pitanje: Sta radiu sa lakozva-nim nepostojočim sudskim presudama. Posloji zapravo jedna vrlo velika sumnja koja jc dosla, čini mi sc. opravdana Na osnovu svega onoga Sto jc danas, a i u nanijim prilikama bilo izneto, čini sc da je čitav postupak, koji jc predhodio donošenju ovc presude, u suStini bio ilegalan. Poglcdajtc prvo taj dokument o kojem sc radilo, ako je istina ono Sto opiužcni iznose o lom dokumenut, da je njimc bilo predvidjeno neko protivzakonito in protivustavno postupanjc, kojim bi praktično bili razvlaStcni legalni organi vtasli u SR Sloveniji, onda takav dokument sam po sebi predstavlja
123
materija!m dokaz. To je jedno vrlo ozbiljno krivično delo, ako su le oplužbe, koje iznose optuženi lačne. Pod takvom pretpostavkom onda jedan takav dokument predstavlja materijalni dokaz o krivičnom delu protiv osnovnog druSlvenog uredje-nja. Ako tako posmalramo stvari, onda se jasno pokazujc da je gradjanska dužnost javno upozorili nadležnog javnog tužioca o postojanju jednog tak vog dokumenta i
0	postojanju jednog tak vog materija! nog dokaza, odnos no da je neko pokušao da počini jedno takvo krivično delo. Krivični postupak koji je prethodio donoSenju ovc presude - ako je lačno ono Sto optuženi tvrde - se onda u stvari javlja kao sredstvo odbrane onih koji bi trebali da sede na optuženičkoj klupi. Kada bi recimo, meni doSli ti ljudi da im dam neki savet ja bih, pre svega savclovao da tra2e obnavljanje krivičnog poslupka Naravno na osnovu te sumnjc da jc neko pokuSao da počini jedno vilo ozbiljno krivično delo. Eventualno bi im rekao da, ako zaista veruju da jc neko htio da na protivzakonit način ugrozi sistem u Sloveniji daje onda njihova gradjanska dužnost da i obavcslc Slo veči broj ljudi o lome i da podnesu krivičnu prijavu nadležnom javnom Uižiocu. Savclovao bih im da podnesu i krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu, ako su mišljenja da je več doSlo do faze kada se radi o lome da jc presuda postala pravosnažna i da treba da se zalraže vanredni pravni lekovi. Eventualno bih savetavao da to podnesu kao prilog zahievu za ponavljanje poslupka i naravno ono Slo jc ovde več bilo izncio u vezi sa mcdicinskom doku-menlacijom.
Drugi momenat na kojeg sam htio da ukažem u vezi sa time, jeste to da kod nas postoji jedno saznanje, koje viSc i nijc sporno, naimc da je naS pravni sistem u krizi
1	da se ta kriza pre svega ogleda o tomc da neke ncovlaSlcne osobc vrSc protivzakonit ulicaj na sudove. U naSoj danaSnoj druStvcnoj situaciji jc to toliko postalo opSte mesto da jejedina dozvoljena politička organizacija, Savez komunista Jugoslavije, to prihvalila kao svoj zvanični stav. Naimc, da jc u druStvu kriza prava i kriza sudskog sistema, a i kriza nezavisnosti sudova. Ako jc to lako, onda zaista ne vidim razloga da ne pohvalimo ovo shvatanje kojeg su prihvalili i komunisti. S obzirom na sve Sto jc dosada izncio o ovom postupku, vrlo oprezno se postavlja i pitanje: nijc li zapravo ovaj postupak haS taj konkretan primer kada su neki ovlaSlcni ljudi izvrSili protivzakonit pritisak na sud u cilju da se doncsc ovakva presuda kakva jc donela?
Poslavlja sc, daklc, ne samo pitanje Icgaliicla, nego se poslavlja i pitanje legimileta tak ve jedne presude. Po mom mišljenju jednu takvu presudu treba treliraii kao i presudu u dahauskim procesima. Danas je vreme drugačije. U vezi sa dahauskim proccsima jc irebalo 30 godina da zahtevamo ponavljanje poslupka i da rehabilitu-jemo te jadne ljude kojima je bila nancla jako velika nepravda. Mcdjutim, danas vreme ide brže, društvene promene se mnogo brže odvijaju. Mislim, da su več sada sazreli druStvcni uslovi da i por cd ovako kratkog vremena ne čekamo da pretekne 30 godina pa da tek onda izvršimo potpunu rchabiliiaciju ovih ljudi, kojima je takodjer nancla nepravda - ako je nancla. Daklc, i da sa ovom presudom poslupamo onako kako se postupa kada jc opStc poznalo da u stvari predstavlja, da tako ka-žem, sudačku grcSku; i to namerno napravljcnu sudsku greSku. Ako jc tačno Sto optuženi tvrdc onda su oni koji su doneli ovu presudu vrlo dobro znali Sla rade. Oni nisu doneli presudu u zabludi, nego su znali Sta rade i namerno su hieli to. Treba daklc reči: to je presuda kao Sloje bila u slučaju dahauskih procesa i zato tražimo obnavljanje poslupka.
124
Ingo PaS
Moja stališča glede leh sodb. predvsem z vidika rabe jezika, so znana. Osebno menim, da izvršitev takih sodb ni dopustna.
Po določilu 379. člena Ustave SFRJ lahko ustavno sodišče Jugoslavije zaradi preprečitve napopravljivc Škode zadrži izvršitev odločbe, zoper katero je sprožen ustavni spor. Povedal sem že, da sem osebno dal pobudo, ustavnemu sodišču Jugoslavije, da oceni ustavnost poslovnika o vojaških sodiščih prve stopnje. V tej pobudi sem predlagal ustavnemu sodišču Jugoslavije, da zadrži izvršitev te sodbe.
Sodim, da so dane zakonske možnosti tudi izvršilnim sodiščem, da pretehtajo, ali se ta sodba v resnici izvrši zdaj ali se počaka z izvršitvijo do končne odločitve najvišjih sodnih inšlanc, kot je rečeno v tem apelu.
Vsekakor menim, da smo sredi nekega zelo paradoksalnega primera. Imamo sodbo, za katero je predsedstvo SR Slovenije ugotovilo, da je bil postopek protiustaven, to je javno ugotovljeno, javno prczcntirano, in to protiustavno sodbo bomo zdaj izvršili. Zame je to paradoks. Ta paradoks pomeni, da je sodišče ravnalo protiustavno, vseeno pa je ravnalo po zakonu. Odlično. Logika sc mi zdi perfektna. Osebno sodim, da ta logika ne more zdržati in da tega akta enostavno ne moremo priznali, dokler velja suspendirana določba. Bodimo korektni, poglejmo stvarem v oči. Cc so kršili ustavo, če so kršili suverenost slovenskega naroda in te države, je taka sodba nična
Zastavlja sc vprašanje pravnega učinka lega, da je sodišče ravnalo protiustavno, se pravi, da je v nasprotju z ustavo uporabljalo srbski jezik. Danes jc nedvomno - vsaj po stališču najvišjih političnih organov v Sloveniji - da je bil ta postopek protiustaven, in da je v tem delu sodišče kršilo ustavo. Vendar moram reči, da sc vrtimo kot mačka okoli vrele kaše pri odgovoru na vpraSanje, kakšen je pravni učinek te kršitve ustave. Sc pravi, če govorimo, da je sodba tukaj, da sc mora izvršiti itd., sc moramo zavedati, da s takim stališčem tudi rečemo, dobro, ustava jc bila kršena, vendar pa to nima nobenega učinka. Ni konsckvence. Ni sankcij. Vprašujem torej, kakšna jc sankcija za kršitev ustave. Za kršitev suvcrcnosli. Kako si lahko neki državni organ privošči, da v svojem posiopku krši suverenost liste države, v imenu katere nastopa? To je osnovno vprašanje, na kalero nihče ne da odgovora. Zame je odgovor jasen in sem ga tudi javno povedal: taka odločba nima nobenega pravnega učinka. Odločba državnega organa, ki je v nasprotju z elementom suverenosti, je s tem prekršila osnovno predpostavko, ki mora biti dana za veljavno odločbo državnega organa, to pa jc, da spuštujc suverenost države. V tej zvezi jc prav intcrcsantcn naslednji primer (ki sem ga že navedel): če bi bila sodba namesto v imenu ljudstva, ki jc suveren v naši socialistični demokratični ureditvi, izdana (ker bi sc cn sodnik npr. tako spomnil, ker bi bil npr. privrženec monarhistične ureditve ali recimo šc stare kraljevine Jugoslavije) - v imenu kralja Sprašujem se, ali bi se v tem primeru izvršilno sodišče spraševalo, ali lahko to sodbo izvrši ali pa bi celo trdilo, da mora takšno sodbo izvršiti.
Mislim, da dileme v tem primeru ne bi bik), jezik jc pa mirne duše možno kršili, brez konsckvcnc. Zaradi kršitve jezika pa je sodba vseeno izvršljiva Te logike ne razumem. S pravnega aspekta je zadeva popolnoma enaka. V ZKP piše, da mora sodišče voditi postopek v jeziku, ki je pri sodišču v uradni rabi, da so v uradni rabi
125
jeziki nanxlov in narodnosti, pri čemer ta kršitev ni navedena med L i. bistvenimi kršitvami določb kazenskega postopka.
O tem, da se sodba izda v imenu ljudstva, je prav tako klavzula v ZKP, prav tako pa krSitcv te določbe ni navedena med bistvenimi kršitvami. V obeh primerih imamo popolnoma isto pravno situacijo. Ce bi te primere obravnavali formalno-procesno (čeprav tukaj ne gre za nobene procesne kršitve, kol sem že prej povedal), gre pri njiju samo za nebistvene relativne krSilve postopka. Samo za to in nič drugega. V enem in drugem primeru. Mislim, da je suverenost slovenskega naroda, če lahko te vrednote sploh kompariram, nedvomno enakovredna suverenosti ljudstva, v imenu katerega se sodba izreka. V prvem in drugem primeru gre za element suverenosti. Uradni jezik poslovanja državnega organa pa je ravno element suverenosti. Tega naroda in tc države. In če jc ta kršena, tako v enem kot v drugem primeru, je zame konsckvcnca v vsakem primeru jasna. Taka sodba ni veljavna. Ne more veljati. In ne more priti do kontradikcije, da imamo zdaj na eni strani protiustavno poslovanje, na drugi strani pa vendarle zakonit postopek.
Ustavno sodiSčc ne more ocenjevati ustavnosti konkretnega postopka. Kompetcn-ce ustavnega sodišča določa ustava, pa tudi poseben zakon o ustavnem sodišču. H kompctcncam ustavnega sodišča nc spada odločanje o ustavnosti nekega konkretnega postopka Tu torej pravne poti ni. Pač pa jc ustavno sodišče Jugoslavije pristojno ocenjevati ustavnost in zakonitost zveznih predpisov z ustavo in zveznimi zakoni. Zaradi tega sem sprožil pobudo za occno ustavnosti in zakonitosti poslovnika, v katerem so dane samovoljne interpretacije navedene določbe zakona o vojaških sodiščih in ki daje pristojnost sodišču, da samo izbira jezik, kar jc povsem nedopustno in nikakor nc more bili niti stvar urejanja s poslovnikom. Ta določba jc protiustavna in nezakonita.
Ustavno sodiSčc pa ima možnost, tako po ustavi kot po zakonu, predlagati oziroma zahtevati, da se zadrži izvrSitev posamične odločbe, ki temelji na aktu, katerega ustavnost se occnjujc. V danem primeru temelji ravnanje tega sodišča na omenjenem poslovniku, ki je po moji oceni protiustaven in nezakonit in za katerega je sprožena pobuda. To ni predlog, posamezniki namreč nc moremo dali predloga, ampak le pobude. Predlog lahko da npr. predsedstvo SRS, ki pa je to odklonilo, ker jc reklo, da sc o tem ni kaj pogajali. To jc sicer tudi neko stališče, vendar menim, da je treba poslovnik spraviti s sveta. Brez odločitve ustavnega sodišča, če ga zvezni organi sami od sebe ne bodo odstranili, pa to ne bo mogoče. Zato je treba vložiti pravno sredstvo. Tudi skupina državljanov lahko da samo pobudo, ima pa seveda to neko večjo moralno težo, kot pobuda posameznika. Bil bi zelo vesel, če sc moji pobudi pridruži Sc več posameznikov. Predlog lahko vložijo na ustavno sodiSče (po predlogu ustavno sodiSčc mora ravnali) le v ustavi navedeni organi, med drugimi so to seveda predsedstvo republike, republiška skupščina, republiško ustavno sodiSče in drugi upravičeni predlagatelji postopka pred ustavnim sodiščem.
Vladimir šeks
Podržavam ono šlo jc rekao kolega Lojpur u vezi formulacije Apela. Naime, nesporno je da če biti uložen zahtjev za izvanredno preispilivanje pravomočne pre-sude. A u čl. 428. st. S. Zakona o krivičnom postupku stoji izričilo da prvostepeni
126
sud ili sud koji odlučuje o zahljcvu za izvanrcdno prcispitivanjc pravomočnc prc-sudc, može obzirom na sadržaj zahljcva odrediti da se iz vršenje pravomočnc pre-sude odgodi (do odluke o zahtjevu) ili prekine (ako je u toku). Stoga postoji zakonsko uporište i upravo na njega se i pozivamo u Apelu, kada prcdlažcmo da nadležni organi donesu odluku o odgodi izvršenja kazne. Jedino bi možda moj prijedlog bio da se u Apelu doda riječ »I Federaciji«. Jcr o odgodi izvršenja kazne povodom izvanrednog pravnog lijeka (zahljeva za izvanrcdno preispitivanje pravomočnc presude) može odločiti prvoslcpeni sud (Ljubljanski vojni sud), ali i Savczni sud koji če odlučivati o ovom pravnom lijeku. Zato mi u Apelu ne poslavljamo nelegalni zahijcv i vjerojaino je kolegica zamjenica javnog tužioca radi prve formulacije teksta Apela mislila da mi tražimo nešto nelegalno.

127