Radmila Petrovič Narodna muzika Šumadije
(U spomen dr. Valensa Voduška)
Brojna i detaljna proučavanja o naseljima i poreklu stanovništva svih predeonih celina Sumadije, jasno su ukazala da u proučavanju narodne muzike u toj centralnoj srpskoj etnogeografskoj oblasti ne smemo zanemariti n jenu etničku prošlost i migracionu dinamiku. Naša ispitivanja obuhvatila su pojedine punktove manjih oblasti: Gruže, Lepenice, Kragujevačke Jase-nice, Kačera i Rudnika, koje sve ulaze u sastav Sumadije.
Za ovo saopštenje koristili smo naša proučavanja narodne muzike na ovim terenima uglavnom sedamdesetih godina, jedno ranije iz 1959. god. na Rudniku, i monografsku etnološku literaturu koja takodje donosi podatke o narodnoj muzici, mada oskudne.
Iako je jedan od najmladjih kazivača rodjen 1948. god., večina je pripadala srednjim i starijim generacijama, medju kojima je sigurno najsta-riji pevač bio Miloš Erič rodjen 1884.
Posmatran u sklopu čitavog kulturnog konteksta, repertoar vokalne narodne muzike Sumadije ne pokazuje neke svojstvene karakteristike u po-redjenju sa ostalim srpskim krajevima koji je okružuju. Narodna pesma je bila povezana uz sve vrste kolektivnih poljskih mobinskih radova, kao što su kopanje, košenje, žetva, berba i dr. Ona je bila i sastavni deo kolektivnih domačih radova, kao na primer komišanje, pečenje rakije, prelo ili sedeljka, a takodje i neodvojivi deo porodičnih i seoskih svetkovina obrednog karak-tera. Od svih u prošlosti brojnih obreda, sačuvala se svuda slava kao poro-dični obred i svadba kao obred šire porodice i veče društvene grupe. Može se primetiti da je svadba dobila i dosta inovantnih osobina. Ona je s jedne strane sačuvala stare tradicionalne običaje pračene svatovskim (u mladože-njinoj kuči) ili svadbačkim (u nevestinoj kuči) pesama, a s druge uključila u proces zabave iznajmljeni narodni orkestar sa pevačem-zabavljačem i nje-
govim novim repertoarom. Slično se dešava i kad se proslavlja rodjenje deteta ili kad se isprača mladi regrut v vojsku.
Ostali obredi koji se samo pamte, a u svom su sastavu imali funkcionalno uzglobljenu pesmu, mogu samo da se pomenu kao na primer: ko-mendije o Beloj Nedelji, Jeremijin-dan, Lile na Petrov-dan, i neki tragovi Lazarica u krajevima bliže Moravi.
Ovim smo ukratko obuhvatili pitanje šta se peva u Sumadiji i u kojim prilikama, jer narodne pesme odnosno melodije prema tim prilikama imaju svoje nazive koji im odredjuju mesto i vreme izvodjenja. Po kazivanju Su-madinaca pesme su kopačke, kosačke, čobanske, žetelačke, na komišanju, prelske ili sedeljačke, odnosno slavske, svatovske, svadbačke, gozbinske ili uz sovre, itd. Ovako odredjeno mesto i vreme izvodjenja očigledno ukazuje na duboko sitemsku organiziranost i povezanost života, rada in muzike u Su-madiji.
Pitanje kako se u Sumadiji pevalo ili kako se još uvek peva ima dva vida odgovora. Prvi koji spada u društvene norme muzičkog ponašanja, deli pesme na momačke i devojačke, ili muške i ženske, što ukazuje da zajednič-kog pevanja u prošlosti nije bilo. To se takodje odnosi i na broj učesnika u izvodjenju pesme, koji je bio tradicionalno odredjen, i u zavisnosti od vrste pesme, da li je ženska ili muška, odnosno na koji se način izvodi. Tri pevačice predstavljale su minimalnu skupinu za dobro izvodjenje u peva-nju »na glas«; pet do sedam bilo ženskih ili muških pevača bili su optimalni brojevi pevačke skupine za maksimalno estetsko narodno shvatanje u pevanju »na bas«. Pojava zajedničkog mešovitog pevanja predstavlja mu-zičku inovaciju našeg sadašnjeg vremena.
Drugi, muzički vid tumačenja kako se peva u Sumadiji, ukazuje na dva hronološki različita sloja vokalne muzike. Prvi, stari ji, kako sami kazivači ističu, naziva se »na glas«, a drugi, noviji »na bas« ili »basiranje«.
Prvi pomenuti muzički sloj u celoj Sumadiji nosi jedinstven naziv »na glas« pevanje. On se najčešče izvodi napolju na otvorenom prostoru i peva se snažnim glasom. Muzički, medjutim, ovaj svuda istoimeni način pevanja ima u Sumadiji dva različita stilska opredeljenja, i deli je na dve oblasti. Na Rudniku, u Kačeru, Gruži, Takovu i Jasenici preovladava sekundni dvoglas, kakav je poznat u zapadnoj i jugo-zapadnoj Srbiji. Istočni deo i predeli bliže Velikoj Moravi poznaju takodje termin »na glas«, ali ga izvode jednoglasno.
Drugi sloj pevanja, mladji po nastanku, ali mnogo popularniji i raspro-stranjeni, naziva se u narodu »basiranje«. Ovaj se dvoglas zasniva na tercama i eventualno prolaznim sekundama, ali karakterističnu harmonsku vrednost ima čista kvinta u polukadenci a naročito u kadenci kao završni dvoglas. Medjutim, iduči na severo-istok prema Velikoj Moravi, u nekim selima zapazili smo specifična obeležja dvoglasnog pevanja »na bas«. U njemu se ravnopravno pojavljaju i harmonska sekunda i kvinta u kadencama napeva. Sekunda izmedju dva glasa je na kraju i ima završnu funk-ciju sa vrlo ubedljivim trajanjem. Predzavršnu funkciju ima kvinta manjeg trajanja, ali se pojavljuje i u polukadenci. Tako se tu možda sačuvao jedan sloj u procesu razvitka narodnog pevanja »na bas«, izražavajuči starije narodno shvatanje o kadencijalnoj vrednosti sekunde u dvoglasnom napevu.
Instrumentalna muzika današnje Sumadije pretrpela je takodje veoma velike promene i u svom repertoaru a posebno u muzičkom instrumentari-jumu. Svirala ili svirajka, dudak i gajde bili su široko rasprostranjeni i popularni narodni muzički instrumenti koji su najviše služili kao pratnja narodnim igrama. Gajdaške svirke više nema, a samo se pamte po negde imena nekih starih gajdaša. Dudak se sada najčešče koristi za estradno
predstavljanje izvornih narodnih grupa. Svirala je medjutim, sačuvala svoju egzistenciju prilagodjavajuči svoje štimovanje savremenijim muzičkim in-strumentima, naročito harmonici, pa je našla svoje mesto u sastavima narodnih orkestara.
Guslarska praksa je u prošlosti bila veoma živa i popularna. Starija monografska gradja i literatura beleže veliki broj imena guslara, ali i tada več starijih ljudi. U sadašnjim istraživanjima narod je samo zapamtio da ih je nekada bilo vrlo mnogo i da sabori, skupovi ili slave nisu mogli da se zamisle brez guslarskog pevanja. Nekoliko živih starih guslara sada samo potvrdjuju da ta tradicija definitivno nestaje.
Instrumentalni sastavi su i ranije bili poznati u Sumadiji, naročito violine, poznatije pod nazivom čemane, tri do četiri uz bubanj, a nije bila retka pojava tambure, odnosno prim tamburice u sastavu sa violinama, naročito u krajevima Pomoravlja. Verovatno je Moravskim putem došla iz Vojvodine u Sumadiju i Pomoravje. Ovakvih sastava ima još (selo Nadrlje), ali su vrlo retki. Današnja Sumadija voli harmoniku: uz nju se peva, uz nju se igra, uz nju se žene i udaju, radjaju i prate u vojsku, i slave sve svet-kovine, kako porodične tako i šire seoske zajednice.
Prateči pojave starijeg sekundnog dvoglasä s jedne strane, i jedno-glasnog pevanja s druge, nameče se zaključak da je Sumadija jedna velika prelazna oblast u kojoj su se ukrštale i ukrstile muzička praksa dinarske tradicije i muzička tradicija južne i istočne Srbije. Očigledno različite po poreklu i koncepciji, ove dve muzičke prakse stvorile su novi sloj i mu-zički repertoar koji su se u istorijskom procesu razvitka dalje prelivali i u druge krajeve u krug oko Šumadije, i po celoj Srbiji. Tako su šumadijske muzičke sinteze u narodnim pesmama i melodijama prevazišle lokalne i zavičajne muzičke osobine i dobile kvalitet muzičkog identiteta Srbije.
U mnoštvu ekonomsko-društvenih i kulturnih promena koje su zahva-tile Šumadiju posle ovog rata, u narodnoj muzici možemo da pratimo sledeče promene:
a) redukciju tradicionalnih funkcija narodnih pesama vezanih za pa-triarhalnu kulturu,
b) redukciju tradicionalnog muzičkog repertoara i posebno redukciju tradicionalnih muzičkih instrumenata,
c) pojavu estrade kao nove društveno-kulturne funkcije koja prerad-juje sve što je tradicionalno, a i otvara puteve novom stvaralaštvu, novoj narodnoj pesmi, instrumentalnim kompozicijama i novim koreografskim izražavanjima.
Možda je proces inovacije uvek bio prisutan medju ljudima, a prirodna selekcija vremenom činila svoje.
Literatura i izvori
1. Autor ovoga rada vršila je terenska istraživanja i snimanja narodne muzike Šumadije i Pomoravlja godine 1959, 1976, 1979, 1982, 1983.
2. Petar Z. Petrovič, Život i običaji narodni u Gruži, SAN, Srpski etnografski zbornik, knj. LVIII, Beograd 1948, 361—415 (Zabave i pevanje).
3. Jeremija Pavlovič, Život i običaji naroda u Kragujevačkoj Jasenici, Srpski etnografski zbornik, knj. XXII, Beograd 1921.
4. Jeremija Pavlovič, Kačer i Kačerci, Beograd 1928.
5. Jeremija Pavlovič Jeseničanka, Etnografska biblioteka, br. 3, Beograd 1930.,
Muzičke primere zapisala mr Ana Matovič.
Povzetek
LJUDSKA GLASBA SUMADIJE
Avtorica opira svoja izvajanja v glavnem na terenska raziskovanja v 70. letih tega stoletja in ugotavlja, da vokalna ljudska glasba Sumadije ne kaže kakšnih posebnosti v primeri s sosednjimi območji. Ljudske pesmi so tudi tu spremljale razna skupinska dela na polju in v hiši pa družinske in vaške slavnosti, zlasti slavo in svatbo. Na svatbi so se sicer še ohranile nekatere tradicionalne šege z značilnimi pesmimi, vendar se je zaradi zabave že pridružil »narodni orkester« s pevcem. Koledarskih šeg z obrednimi pesmimi se ljudje še spominjajo, izvajajo pa jih ne več. Za vse vrste pesmi obstajajo posebni ljudski izrazi.
Glede načina petja ugotavlja avtorica, da so v preteklosti peli moški posebej, ženske posebej. Po izročilu so morale biti za petje na glas najmanj tri pevke, za petje na bas pa pet do sedem pevcev ali pevk. Petje na glas je starejše, na zahodu Sumadije dvoglasno v sekundah, na vzhodu enoglasno. Basiranje je dvoglasno v tercah z značilno kvinto v kadenci. Na severovzhodu pa se v petju na bas pojavlja v kadenci tako harmonska sekunda kakor kvinta.
Instrumentalna glasba Sumadije je doživela velike spremembe. Nekoč so bila od glasbil najbolj priljubljena in razširjena svirala ali svirajka, duduk in gajde. Bila so v rabi zlasti za plesno spremljavo. Gajd zdaj ni več, duduk uporabljajo največ plesne skupine za svoje odrske nastope; ohranila se je svirala, vendar zdaj drugače uglašena, tako da se more pridružiti inštrumentom »narodnih orkestrov« in zlasti harmoniki.
Guslarsko izročilo, ki je bilo v preteklosti zelo živo, je docela propadlo. Ljudje se samo spominjajo mnogih guslarjev ter vedo, da brez njih nekdaj ni bilo ne sabora ne slave. Danes v Sumadiji prevladuje harmonika, nekoč pa so igrali na čemene (violino), tri do štiri skupaj z bobnom ali s tamburicami.
Sumadija se torej kaže kot prehodno ozemlje, v čigar ljudski glasbi se je dinarsko izročilo prepletlo z izročilom južne in vzhodne Srbije. Iz tega je nastala nova plast, ta novi glasbeni repertoar pa se je širil na sosednja območja in po vsej Srbiji.
(Prevod Z. Kumer)
Br. 1 Sekundni dvoglas, žetelečka pesma na dugački glas. Pevaju tri žene, jedna vodi, a dve prate. Peva se na njivi uveče kad treba da se prekine rad.
e —	  —	i ven,	za	go	—	ru	—	i
$$	:	.J	U..:.
Sunce zadje za neven, za goru. (više teksta nema)
Br. 2 Sekundni dvoglas, svatovska pesma po putu, kad se ide po devojku. Pevaju 4 žene (endje), jedna počinje a ostale se pridružuju i prate.
Bare, Krnc
J - 100	J. 92
m
Na red, na red,
ki - ce —	—	ni	—	sva
i
88
to - vi,
ki — ce —	—
m sva —	—	to	-	vi
Na red, na red, kičeni svatovi, Da vidimo ko je djuveglija.
Kad smo jutros na polasku bili, Molila me djuveglina majka:
— Rano id’te, rano se vratite, Rano meni sna’u dovedite!
Br. 3 Jednoglasje, svatovska po putu, kad se nosi ruba (devojačka sprema) uoči svadbe. Pevaju dve grupe po dve devojke. Druga grupa ponovi stih koji je otpe-vala prva grupa.
126
$
m
Batočma kod Svetozareva
Ko
ja
go - ra
go — vo
m
mo,
sB
mo — j«.
raz - go
vo —	—	ra
Koja gora razgovora nema,
Prodje Pavle, pa je razgovara:
— Pavle, brale, da 1’ te bole rane?
— Da ne bole ne b' se rane zvale.
Br. 4 Dvoglasno pevanje na bas sa sekundom na kraju. Izvodi 5 žena, jedna vodi a ostale prate. Pesma je kopačka.
J =
112
: 106
100
Cerovac kod Kragujevca
Po
irri J J ni J -JÜ -					
v '° * ' ^ — 	 — voj 	 ke, s ,	r (- M4 ga po-ra - ni — le, oj			—0 o
	 o		J J J J		-J	a a r • ^
Poranile Gružanke devojke, Pokraj Gruže da naberu ruže, Pokraj Save da naberu trave.
Br. 5 Dvoglasno pevanje na bas sa kvintom na kraju. Pesma je čobanska. Izvode 6 žena, jedna vodi a ostale prate.
■	Topcnica	kod	Kragujevca
1=84	J	=52
ce
Čuvam ovce u livadi sama, Nikog nema od naših čobana, Samo Rade, što kosi livade. Rade kosi, a ja kupim seno, Niko ne zna da se mi volemo.