Slovenski Pravnik.
Leto XIV.      V Ljubljani, 15. oktobra 1898.    Štev. 9 in 10.
Jeli pravo tako?
Vec šest godina se vodi pravda medju x i y rad diobe zajedničkog imetka. Postupak je redoviti ustmeni; po danih govorih stranaka uskladjeni su spisi i stvar je imala svršiti sudčevim pravoriekoin.
Medjutim, prije nego li je sudac dospio, da izdade osudu, molio je y za povratu u prijašnje stanje »ob novitcr reperta«, predlažuei, da mu bode dozvoljeno priložiti odgovoru njeku važnu izpravu. Nastala je pravda u pravdi, jer se je x opirao predlogu svoga protivnika, ali napokon je y zadobio u svih trih molbah traženu povratu s gorespomenutini učinkom.
Došla je godina 1898, u kojoj je stupio u kriepost novi gradjanski parbeni postupnik i sada se je morala nastaviti stara pravda.
Prvi sudac odredio je ročište po novome postupniku i usljed utoka .v" proti tom zaključku izjavile su se i obe gornje molbe za postupanjc po novome zakonu. X nemože naravski nista učiniti proti tome, več se mora opustiti u novu razpravu »ab ovo«.
Jeli tako pravo? Zar odgovara slovu ili duhu zakona, da stara pravda, dozorjela do osude, hude sad najedanput raz-pravljena po novome zakonu proti volji jedne stranke?
Naše je skromno mnenje, da v predležečem slučaju nije bilo mjesta novom postupniku i da se je pravda morala dovršiti po starom zakonu u smislu propisa članka XLVII. uvod-noga zakona k parbenom postupniku. U tom članku je odredjeno glede starih pravda, da če se iste morati razpravljati po novome postupniku, ako do 1. januarja 1898 nije jošte izveden odgovor ili ako se nije razpravljalo u samoj stvari.
Tu imamo dakle dvoje, jerbo inače nebi stojao na svom mjestu onaj »ili«: ima pravda, u kojih je več izveden odgovor, a imade i takvih, u kojih nije dan još odgovor ali se je ipak
15*
228 Jeli pravo tako?
razpravljalo u sumoj stvari. I što so rekli sudci v našem slučaji? Oni su izrekli, da povrata v prijašnje stanje »ob noviter reperta« uništujc cieli dosadašnji postupak i vrača pravdu u stadijum odgovora, koga ima na novo podnesti tirne, kažu sudci, što je dozvoljena povrata sa učinkom, da j/ smije priložiti odgovoru novo nadjenu izpravu, vratila se jo pravda u stanje odgovora, koji usjjed toga nije jošte izveden i zato na temelju propisa čl. XLVII. spomenutoga zakona, mora se pravda razpraviti po novom postupniku.
Ali to nije istina, da se u našem slučaju ima smatrati nedanim odgovor; pa da bi se i to dopustilo, nije opet istina, da svaka stara pravda, u kojoj nije jošte odgovora, mora se razpravljati po novom zakonu, jerbo čl. XLVII. nepredvidja samo slučaj odgovora, nego ima jošte onaj: »ili ako se nije razpravljalo u stvari«. Na ovu drugu eventualnost su sudci svih triju molba posve zaboravili, dočim su klieštima navukli prvu na konkretni slučaj.
Povrata u prijašnje stanje »ob noviter reperta« neruši, što se je do tada sagradilo u pravdi; ona daje samo "pravicu, da se dotičnik posluži novim dokaznim sredstvom u pobijanju protivničkih navoda. To leži u samoj naravi, pače u samom naslovu ove vrsti povrate, kaošto se jasno razumi učinak povrate »ob terminum elapsum« ili »ob malam defen-sionem«, pri kojih je svrha uništenje cielog postupka od sta-novitog časa unapred.
Sto može učiniti jj/, kad je zadobio povratu s učinkom, da odgovoru priloži novu izpravu ? On je ovlašten, da donese u pravdu to novo dokazno sredstvo i protivniku je slobodno pobijati isto, dočim je sudac pri razsudjivanju pravde dužan obazrieti se i na taj novi dokaz. Sve što je bilo več prije izvedeno u pravdi, sva poricanja ili prisege, to ostaje: »noviter repertum« biva samo nadodan jur obstoječemu, ali neuništuje prijašnje postupanje. To je absolutno pogrešno tumačenje zakona, što su učinili sudci u našem slučaju, proglasivši dogma-tično načelo, da povrata »ob noviter reperta« uništuje cielo prijašnje postupanje.
Ali i dopuštajuč, da se restitucija ima tako razumjevati, ipak nije u našem slučaju niješta novome postupniku, jer se
Jeli pravo tako? 229
je več »razpravljalo u samoj stvari«. Što znači razpravljati, ako se nije razpravljalo u pravdi, gdje su izvedeni odgovor, protuodgovor, drugotnica, zaključnica, protuzaključnica i još daljna izvedenja i protuizvedenja?
Ali i obzirom na drugu okolnost mora se koriti riešitbu sudaca u gornjem slučaju.
Poznate je, da su se pred 1. januara 1898 na kotarskih sudovih vodile pravde u stvarih, čija vriednost je daleko bila veča od 500 for., što po današnjem sudovniku več neide osim u odredjenih iznimkah. Sada pitamo mi, što se ima dogoditi s pravdom radi spornog predmeta, prekoračujučeg u vriednosti iznos od for. 500, ako ima valjati načelo uztvrdjeno od sudaca v našem slučaju? Hoče li pravda ostati i nadalje te biti raz-pravljena na kotarskom sudu ili če se morati odstupiti nad-ležnomu sudbenom dvoru?
Pradpostaviv što su predpostavili sudci u navedenem slučaju, mora valjati druga alternativa: pravda mora biti od-stupljena sudbenom dvoru, i to pravda, koja nesastoji samo iz tužbe, nego iz debelog omota spisa, kakvi su znali narasti pod gospodstvom starog postupnika. Kotarski sudac dakle mora ustupiti pravdu sudbenomu dvoru, a ovaj mora da se bavi istom kao da je tek u stadiju tužbe. Razpisati če se prvo ročište, dati če se ustniena razprava, brez obzira na stotinu araka papira što su ga odvjetnici ili sudci namrčili po starom zakonu.
U našem slučaju je išlo pitanje za razvrgnuče zajednice i diobu zajedničkog imetka u vriednosti od njekoliko tisuča forinta. Pa zar nisu videli sudci, da ako takva pravda v smislu člena XLVII uvodnega zakona gradjanskom parbenom postupniku ima biti razpravljena po ustanovah nove procedure, kotarski sudac nije niti smio odrediti ročište za razpravu na kotarskomu sudu, več je morao bezodvlačno, ili čim mu je prispio predlog za odredjenje ročišta, ustupiti spise nadležnemu sudbenomu dvoru? Kad su več htjeli, da ima valjati novi zakon »in merilo«, morali su i uvidjeti, što pak govori' sudovnik i uvodni zakon k istemu za takve slučajeve. Tada se nebi moglo počiniti, što se počinilo, i zakonu bi bilo udovoljeno barem »quoad formam«.       • Di-. Ž. Š. . . č.