JUGOSLOVENSKI SOKOL
PRILOG »SOKOLSKOM GLASNIKU«
GOD. III.	u	Ljubljani,	15.	junija	1927.	BROJ	3.
*
DR. IGOR F. VIDIC (Ljubljana):
Tabor
Pođeš li u Ljubljani dugom, uskom i vijugastom cestom sv. Petra, gđe su kućice tako stisnute jedna uz drugu i odišu nekim Patriarhalnim domaćinstvom, i nehotice se setiš starih na pola zaboravljenih vremena, kada je grad doista bio pun seoske ros •^antike, mesečine i momačke pesme u predvečerje...
Cesta se diže, širi i konačno se razlije u velik, svetao prostor, tu te pozdravlja, kao hodočasnika crkva na brdu, beo ponosan dyor. I nehotice zastaje ti korak, pogled uperiš u gradevinu, koja se bela i ponosna diže na prostranom trgu.
Gledaš u gradevinu i kao da osečaš sretno izvojevanu po* pedu nakon teškog i napornog rada, nakon očajne borbe. Čitava jstorija, sve patnje, probdjele noči i umorpi dnevi, redaju se pred lobom, a Ti to sve gledaš preobraženo u zori pobede i diviš Se ponosnoj, mladoj gradevini, koju je podigla Volja i Ljubav!
»Iz naroda za narod« lagano bi se blještio nadpis nad dve* nma pročelja Doma, koji je dom smelih Sokolova, nadobudne °mladine i sedište sreče, borbe i ljubavi.
Lagano stupaš bliže i gradevina se širi, raste, diže pred tobom kao u nebo, sve silnija, sve impozantnija. Bela fasada olešti se u sjaju mladog sunca i odseva ljubavlju; ljubavlju, koja d°siže daleko preko grada i sela, koja bukti od severa k jugu, d° skrajnjih meda gde se razleže naša pesma! Ta u tom Domu pzidani su predragoceni kameni. Donešcni su iz daleka, iz kra* Jeva gde svaka stopa priča krvavu stranicu naše istorije: Nanos Avala — Petrova Gora!
Uz njih priklonio se četvrti, dar brata Josipa Turka, starog b°rca za izgradnju sokolskog gnezda.
Sunce blešti, odbija se od belih zidina. Dom raste u budučnost, u viziju želja i sanja naših, postaje kulom, koja okuplja u sebi SVe šta je naše. I svatko tko si brat, bilo iz koje kolevke, tu psečaš i upoznaješ samo jedno: To je beli dvor Ljubavi, hram obrote i kula Junaštva; to je Dom nas sviju, koji smo jedne *rVi; to je naš beli, ponosni — Tabor!
Poput bojne trublje zvuči ovo ime. I borba je rodila, borba je gradila, borba je dovršila naš Dom. God. 1907. grupa mladih, idealnih muževa osnovala je u Ljubljani novo sokolsko društvo, Soko I. Ozbiljno shvatajuč smer i cilj sokolske ideje, odmah su započeli redovitom vežbom članova. I več narednog leta priklju* čila im se omladina, muški naraštaj, godinu dana docnije slede muška deca. God. 1912. priključuju se Sokolima sestre Sokolice, a njih sledi ženski naraštaj, a doskora razleže se dvoranom zvonki smeh ženske dece.
Pokretna sila, vrelo, iz koga je crpilo članstvo u danima najteže, najočajnije borbe, svoje snage, bio je rad. Tihi, ozbi* ljan, sveti rad i žilava, upravo herojska ustrajnost, stvorih su veliko delo.
Idealni propagatori, apostoli sokolske misli, zašli su medu narod, noseč u ponosne palate i siromašne kolibiec jcvandcljc sokolske etike: Snagu, Dobrotu, Bratstvo! To su bila gesla mla* doga društva, koja su mu naveštala borbu i pobedu. LJ narodu je planula luč slavenskog učitelja Tyrša. Gradovi i sela postajali su središta istomišljenika, koji su se kupili u društva i god. 1909. pozdravlja mladu, agilnu organizaciju: Sokolsku župu Ljubljana L kojoj je Soko I. bio dušom i mozgom. I tek tada, kada je sokolska njiva bila puna zlatnog klasja, koje se divno lelijalo na suncu. pomišljao je Soko I. na vlastito svetište, svestan, da če se ljubav razbuktiti u svoj svojoj snazi tek na vlastitom domačem ognjištu.
Godine 1919, prodala je opština Ljubljana Sokolu I. na trgu Taboru zemljište. Iz srdaca brače vinula se odušcvljena pesma buduče zore i pobede.
No crni oblači zastrli su nebo. Ali niskoču naših protivnika, sve izlive ogavne mržnje, nadvisila je sokolska Ljubav, koja je bila blaćena, ponižena i osuđivana. Upravo divskom požrtvov* nošču svladala je sve zapreke i koracala smelo i neustrašivo svojim trnovitim putem.
Svi zavratni napadaji, sve gnjusne laži, sav otrov, koii se sipao na naše sokolske radnike, ostao je bez vrednosti. Ta uz nas su bile dve sile, največi dobrotvori čovečanstva: Ljubav i Dobrota.
I na Taboru se započelo radom. U najteže doba, kada je svuda vladao zastoj gradevne inicijative, zadrla je u grudu so* kolske zemlje na Taboru prva lopata. I odzvuk njezin bio je jasan i pun vere: »Napred, radnici naroda, kovači budučnosti, napred iz tame i muka u zoru pobede!«
Letno vežbalište, uredeno po najnovijim, najmodernijim iskustvima pružalo je članstvu razmah i radost. Radov.io se i naraštaj, a ono je bilo puno sunca i dece. I Dom se dizao. Rasao je sve više, premda su neprijatelji upeli sve svoje sile da ga onemoguče. Nisu poznavali Sokole, prekasno su osramočeni upo* znali, da nema te sile na svetu, koja bi bila kadra da zaustavi smeli sokolji let.
I sada je Tabor dovršen. Ponosno na zlatnom suncu blješti se njegovo pročelje i pozdravlja širom slavcnske zemlje bratski i iskreno sva sokolska srca i duše svih onih, koji su jasne voije.
U njegovim prostorijama vlada vreva, život i neprestan rad. U vežbaonici kraljuje lepota i snaga, smelo težeč za idealnim savršenstvom tcla i duše. Odelenja se spremaju za letno veliko delo. Od najmladih sve do odraslih, nitko neće zaostati. Ustraj* nost i idealna volja vodi ih napred. U večernim časovima vežba članstvo, a vode društva večaju o radu sledečih dana, o načinu i podhvatima, kako da se Dom oslobodi teškog tereta, koji ga još uvek pritište, koji se legao poput pošasne more na čistu dušu sokolsku. Ruku uz ruku razvija se opet rad oko ogromnih pri* Prava za V. pokrajinski slet, koji neka udruži svu braču i sestre juga i severa pod svoje okrilje. Rad se gomila i širi, povečava se silnom brzinom, a iz dana u dan bivaju sve jasnije konture velikih sletskih dana. Rad, rad do u kasno noč, ozbiljan težak rad!
Popodne je Tabor kraljevstvo omladine! Tada svuda odzvanja zvonki smeh i iskrena radost naših mališana. Kao da od zidina °djekuje taj mili i dragi žamor. Čini ti se u tom momentu, kao da je čitava velika gradevina pretvorena u nekakav čaroban vrtič Pun cveča u kojem cvrkuču ptice i sanjari idealna, poletna duša. Tada je Tabor najlepši.
Tamna noč svojim mrklim velom prekrila je več zemlju. No Tabor on sjaji u tu noč kao ogroman svetionik i dozivlje na sever, dozivlje na jug:
»Dodite bračo da nam posvetite žetvu naših napora, da nam Majka Slava blagoslovi na Vidovdan ovaj beli dvor, što su ga podigli u znoju svoga lica, žuljevima svojih ruku, njezini sinovi ' kčeri.
Očekuju Vas otvorena srca, očekuje Vas Ljubav, bratstvo i sestrinstvo sokolsko!
Dođite, dođite svi koliko vas je god diljem našeg Doma od Triglava do Vardara, od banatskih ravnica do šumnog Jadrana.
Dodite da povežemo sever sa jugom, istok sa zapadom, da skupimo sve sinove i kčeri pod naše nikad nepobedive sokolske barjake.
Dodite da čemo biti na ovogodišnji Vidovdan svi od reda dionici slave i radosti, kada če se svoj brači i sestrama celokupnog našeg Sokolstva otvoriti dveri našeg divnog i ponosnog Tabora!«
Zdrav razvoj sokolskog društva ovisan je o trajnom radu u vežbaonici. Kani li sokolsko društvo posve nesnie* tano ispunjati svoju zadaću, mora imati svoj Dom, koji služi društvenim svrhama.
Jože Smertnik.
UROŠ AVDALOVIĆ (Ncvesinje):
Sinovi slobode
Siromašni i gladni stvaraju progres i civilizaciju, a bogati uživaju.
Kao što planete svetle svojom svetlošću po beskrajnom pro* štoru vasione, tako i veliki umovi sviju vekova i sviju nacija osvet* ljavali su i osvetljavaju po neizmernom mraku neznanja svoga naroda i celoga čovečanstva. Buda, Sokrat, Kant, Kopernik, Michel Angelo, Leonardo da Vinci, Galileo Galilei i svi drugi sejači progresa i slobode ostaće besmrtni za sve vekove, dok bude života na ovoj našoj zemlji.
Gomile čovečanstva od uvek su se borile protiv progresa, kulture i civilizacijo, pa veliki umovi retko kada da nisu bili žrtve gneva gomile u kojoj su živeli, a malo koji da nije završio svoj život na lomači ili ispio čašu otrova. Ali ideje su besmrtne. Ga* lileo Galilei došao je do lomače zato, što se usudio a mračno doba dokazivati, da se zemlja okreče oko svoje osi i oko sunca, a ne obrnuto, kao što se do tada verovalo. Danas svako dete u osnov* noj školi mora učiti ono što je Galileu bilo zabranjeno ispovedati.
Veliki sinovi naše nacije, koji su stvarali ideologiju Jugoslo* venstva bili su osamljeni, prczreni; njih je pratilo nerazumevanje pa čak i neprijateljsko raspoloženje i gomile i vlasti. Tamnice, okovi, odsečene glave i druga razna mučenja to je bio svršetak života apostola jedinstva i slobode našega naroda. Decenija su morala proći dok su se pojačali redovi boraca za oslobodenje i ujedinenje našega naroda, pa da »nastane tresak«. pod kojim če se sprašiti dva zaljuljana carstva, tresak u kome če se zajednički boriti sinovi pitome Šumadije i krševite Zete na čelu sa dva seda vladara, kojima u zgodnom momentu u pomoč priskaču dobro* voljačke divizije, regrutovane od begunaca iz neoslobodenih kra* jeva. Da dobrovoljački redovi nisu bili onako brojni kao kod brače Čeha uzrok je što' naš narod nije bio »kulturno ujedinjen«. Naše je duboko uverenje, da je političkom ujedinjenju trebalo da prethodi kulturno ujedinjenje, pa da večim elanom i brojnije napuste neprijateljske rovove legije sinova našega naroda u neoslo* bodenim krajcvima, od kojih su se mnogi »hrabro i neustrašivo« borili na strani neprijatelja sve do svršetka rata.
Moltke pobednik kod Sedana ponosno je uzviknuo: »Ko”! Sedana nije pobedio pruski vojnik nego pruski, učitelj!« Učitelji su duhovno ujedinili sve Nemce: seljake i gradane tako, da su svi jedno mislili, jedno hteli i jedno učinili.
Principov revolverski hitac ubrzao je tok dogadaja za nekoliko decenija unapred, ali kulturno ujedinjenje i pored toga što smo
Politički slobodni, tako sporo napreduje! Možda je jedan od uzroka što su braća pre nego što su se i upoznali našli se u zajedničkom domu, duhovno razjedinjeni. Samo tako se može unekoliko shvatiti, da i danas nakon 9 godina zajedničkoga života u slobodnoj Otadžbini zazorno je biti dobar Jugosloven, zazorno je istaći državnu trikoloru!! Dobri sinovi našega naroda, koji iskreno vole našu veliku Otadžbinu i c e o naš narod bez raz* like vere i plemenskoga imena cesto puta stradaju, a protivnici su favorizovani.
Veliki umovi eeloga čovečanstva prezirali su život i žrtvo« vali ga za dobro i napredak čovečanstva; dobri sinovi našega naroda ‘krvlju i kostima svojim obeležiše mede drage Otadžbine. Smemo li mi skrštenih ruku gledati da se »d e 1 o k u 11 u r n o g u j e d i n j e n j a« vrši »samo od sebe« i da se proteže stolečima. Savremena tehnika tako se naglo usavršava, da su danas pri= stupačni i oni krajevi gde ljudska noga nije nikad kročila, a zar tri rodena brata u svojoj bogatoj i lepoj Otadžbini da ostanu jedan drugom tudi?!
Učitelji, profesori, lekari i svi ostali inteligenti! Niko od vas nije toliko opterečen zvaničnom dužnošču, a da ne bi mogao dnevno jedan čas posvetiti se radu za narodno prosvećivanje. Jedan čas manje provedite u kafani, mehani i jalovom partijskom debatovanju, a posvetite ga radu za kulturni preporod neukih 1 nepismenih slojeva našega naroda pa da se plod vašega sistem matskoga rada oseti za nekolike godine. Izvine za nerad ne može biti ni za pismenog manuelnog radnika grada i sela, a još manje za inteligenciju. »Slabo ekonomsko« i »slabo materijalno« stanje pojedinca ne može i ne sme biti isprika za nerad na kul* turnom polju, jer je poznato da su svi veliki umovi sviju naroda bili ekonomski siromasi (Diogen je imao samo bure u kome je noćivao i čašu iz koje je jeo i pio) a ipak su svi bili duhovno bogati. Zna se da su pojedini velikani svo bogatstvo materijalno, koje ih je okružavalo od rodenja, odbacili, da mogu »punom Parom« posvetiti se radu za dobro i sreču čovečanstva (Buda).
Sokoli sinovi slobode, apostoli kulture, bratstva i jedinstva, smete li dopustiti, da naš narod, koji je iz svetskoga rata izišao kao pobednik, ostane u carstvu neznanja i duhovnog mraka; smete li na svojoj duši nositi greh ako se ne ugledate na svetle Primere naših očeva i brače, koji sa onako divnim elanom u Dobrudži, na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu, Vetrenrku itd. itd. zadiviše ceo svet i po čemu dozna pola sveta za nas, a vi njihovi sinovi i brača da ravnodušno gledate kako naš narod politički Slobodan i dalje čami u carstvu duhovnog mraka, nekulturan i ekonomski rob?!
Ne! Vi čete se ugledati na lepe primere kod drugih naroda: ugledačete se na Sneljmana finskoga prosvetitelja i Washingtona Ruckera, prosvetitelja crnačkih masa u Americi i druge primere.
Sokoli, sinovi sunčanih višina! Kao što su vaša stari ja brača za doba robovanja organizovali svoja jata i pripremali »pod«
zemni« rad za političko oslobođenje, organizujte i vi rad za kulturni i ekonomski preporod našega naroda. Kao što su za doba robovanja bili prezreni svi oni koji se neradom ogrešiše
0 svoj narod i koji ropski služiše mrskom neprijatelju, tako od danas pa za uvek neka budu prezreni i bojkotovani svi oni inte* ligenti počevši od seoskog učitelja pa do profesora univerze, koji se kao gusjenice začauriše, pa neče ni da pogledaju, u kako velikom neznanju živi apsolutno veči deo našega naroda. Mnogi se pravdaju da vršeči svoju zvaničnu dužnost, odužuju se narodu. To nije istina! Učitelj i profesor, koji samo u školi rade (nastavljaju, predaju), lekar koji samo bolesne leči čime se oni razlikuju od običnog cipelara, kovača, krojača itd.?! Kad se od trgovca, industrijalca, posjednika i zanatlije traži novčana pomoč, s kojim pravom da inteligenat zadrži svoje znanje — duhovno blago — samo za sebe?! Ako inteligenat svoje znanje
1 svoje sposobnosti upotrebi na prosvečivanje naroda i opleme* njivanje njegova srca hoče li i za dlaku izgubiti od svoga znanja, od svoje veličine? Ne! Naprotiv! To je jedini put i jedini cilj kome treba da streme svi inteligenti, to je put k sreči.
Sokoli! Stvarajte tip novoga čoveka, čoveka jakih mišiča. još jače volje, zadojena ljubavlju za narod i dragu Otadžbinu. Neka latentna snaga našega naroda i bogatstvo naših polja i šuma dodu do izražaja u borbi fizičkoj i kulturnom natecanju našega naroda sa kulturnijim narodima Europe i celoga sveta.
»Ko iskreno i strasno voli Istinu, Pravdu i Otadžbinu, slo« bodan je i neustrašiv kao Bog...« (Petar Kočič.)
Bogataš neka je brat onoga, koga usud nije obdario bogatstvom; tko radi u korist domovine umom i duševnom snagom, neka je brat onoga, koga rese žuljevi poštenog rada!
Jindfich Figner.
KUŠAR NADA (Šibenik):
Nakon kurza za Sokolice
(Osečaji i utisci.)
Od 13. do 26. februara o. g. održan je u Zagrebu ženski pred* njački tečaj. Došle su Sokolice iz raznih krajeva naše Otadžbine. Bilo ih je iz Beograda i Zagreba; Slovenije i Slavonije, Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Najviše sati uloženo je predavajuči sokolski telovježbeni sistem bilo teoretski bilo praktički. No osim toga pre» davalo se o sokolskoj ideologiji, historiji, organizaciji, štampi, govorničkoj školi; zatim o anatomiji i fiziologiji čovečjeg tela i o prvo j pomoči. Predavali su sami stručnjaci. Nakon položenih
pismenih radnja proglašene smo društvenim prednjačicama, a pri* znaje nam se pravo, da se prijavimo za župski ispit.
Po svome radu imao je ovaj tečaj karakter župskog tečaja, a dolaskom i predavanjima našeg sokolskog vode brata Murnika bio je i više nego obični župski tečaj. Završio je svečanom čajankom, na kojoj se, po prisustvu brojnih gosti iz sokolskih redova i govorima izrečenim tom prigodom, videlo kolika se važnost dala tom tečaju. To je bio prvi ženski prednjački tečaj u našoj državi.
Ostavimo na čas sokolske redove i obazrimo se na onu drugu veču celinu — ljudsko društvo!
Žena, član te velike zajednice, zauzimlje neko odredeno mesto. Ne treba da zadem u istoriju rada, to je več svakome Poznato, a da dokažem inferiorniji položaj njezin prema mu« škarcu. Ona je danas donekle poboljšala taj položaj, ali žensko pitanje još je uvek aktuelno. Ona sada traži političko pravo glasa, da uzmogne stupiti u javan život kao radnica. Ne da zameni muškarca, več da s n j ime podeli rad i da ona preuzme onaj deo za koji se oseča po prirodi zvanom i bolje spremnom. To su razna pitanja na socijalnom polju, o zaštiti majke, žene, deteta, pitanja koja su mnoga do danas još ležala netaknuta, a na koja napredna država ne sme zaboraviti.
Sokolska ustanova, po svojoj ideologiji napredna, ne pravi razlike izmedu muškarca i žene. Ono za što žena, član ove države, mora da se još bori, u Sokolstvu je več davno postigla. Sokolica treba da uoči taj povoljan položaj i da zauzme svoje mesto. Sokolstvo je po svome zadatku odgojno. Radeči na fizis čkom, intelektualnom, moralnom i nacijonalnom obrazovanju čovjeka ide za tim da stvori ljude savršenih karaktera, a članove naroda. Tko če da bude bolji uzgajatelj od žene, sestre Sokolice? Ona je po svome instinktu i nagonu zato zvana. No prirodna darovitost nije dovoljna. Empirija danas ne zadovoljava, več se traži, da svaki rad bude na znanstvenim temeljima baziran, a uzgoj u prvom redu, gde možemo da od čovjeka stvorimo diva ili nakazu bilo u telesnom ili duševnom pogledu.
Zato je ovaj prednjački tečaj bio od goleme važnosti za nas. Radeči po telovežbenom sistemu išlo se za tim, da se od nas stvori tehnički spremne prcdnjačice, a sa ostalim radom htelo se Prikazati nam sokolsku organizaciju i time zagrijat nas za velike ciljeve njezine ideologije.
Taj tečaj treba da je nama prvi poticaj za daljni rad usavr« šavanja. Svaka sada mora, da po vlastitoj inicijativi steče daljne Potrebno znanje i dogradi sebe. Nečemo sve potpuno uspeti. Vidimo i van naših redova, da je mnogo zvanih, a malo odabranih, Pa sc ni od nas ne traži da budemo sve odabrane. Ona pak koja se bude osečala jačom i bolje spremnom, dati če joj se prigoda, ^a se i dalje dotera u saveznom tečaju. Sada pako kada se do nekog relativnog savršenstva podigla treba da se istakne ili bolje reči nametne, ali samo svojim radom. Takovo nametanje je bla*
gosloveno, jer uvetuje da svaki pojedinac dode na ono mesto za koje je pozvan, ne po babu ni po stričevima — več po svojoj prirodi i spremi. Jedino takovi če postiči prave rezultate.
Hoče li sestra Sokolica doterati svoj rad tako da se uzmogne izjednačiti sa radom brata Sokola?
Prigovara se ženi, da nema dovoljno organizatorskog duha, da za administrativne posle nije zgodna, da nema inicijative. Priznajem da ih nema takovih u tolikoj meri kao u redovima muškarca, ta ona se u tom smeru nije ni odgajala. Ali da ih ima, o tom nema sumnje. Iznet ču samo jedan primer, prvi medu prvima, a to je sestra načelnica Anuška Jugova.
Sestra Anuška je uz pomoč brače Sokola vodila tečaj. Ona je ovom tečaju bila inicijator i tehnički voda. Obrazovanje naše vodila je sa najboljom metodom i psihološkom taktikom; a iz celog rada zrcalila se takova skromnost i samopregor, da možemo ustvrditi, da je ona u sebi udružila sva najbolja muška i ženska svojstva. Sestra Anuška je dokazala što žena može. Po prirodi darovita spremala se za svoj poziv. U Pragu na prednjačkom tečaju ČOS upotpunila je svoje znanje i dobila je potrebne kva* lifikacije. Ali ono što je najsimpatičnije kod nje, jest istinito shvačanje svog poziva. Nikakva zapreka ne postoji koja bi ju od sokolskog rada otrgla. Ona se udala, postala majkom, a sve to nije ju sprečilo da i dalje svom dušom radi. To je ono pravo shvačanje. Istina je, da žena u prvom redu mora da bude majkom. Ali radina, svesna i obrazovana žena nade vremena i za javan rad. Ne očituje se ljubav majke u pretjeranoj strepnji nad svojim detetom, jer če time stvoriti samo razmaženog i nesamostalnog slabiča, več u razumnom nastojanju oko telesnog i duševnog uzgoja, a to ipak ne zahteva neprestanu prisutnost majke.
Na ovom tečaju vidjele smo dakle uzoran primer sokolske prednjačice. Osvrnimo se i van naše države, vidjet čemo sestre Češkinje kako su daleko doterale u Sokolstvu. Zašto ne bi i naše sestre Sdkolice podavši se intenzivnije radu sokolskom jednako daleko doterale?
Naše Sokolstvo potrebuje telesno i duševno jake ljude, koji če svojim zdravim nacionalizmom privesti kraju narodno ujedi* njenje unutar več postoječih političkih granica i osloboditi one koji nisu slobodni, da uzmogne dalje koracati svome cilju — Slavenstvu, a i k čovečanstvu!
Zato sestre na posao veselo i energično!
Sokolska ideja nije sva iscrpljena samo telesnim odgo* jem; već je vreme, da stupe u život naša moralna načela i da se gaje van sokolskih krugova. Zato je potrebno, da So* kolstvo imade svuda svoje straže!
Dr. Tomaš Černy.
I. KRULEČ (Maribor):
U kome pravcu i kako treba odgajati sokolski naraštaj
Svi mi uvažavamo vrednost dobrog odgoja naraštaja za sve mstitucije našeg života: za porodicu, za obrt, trgovinu, kao i u raznim stručnim i kulturnim organizacijama. No kada to uvaža* varno, onda i tc kako moramo uvažavati vrednost naraštaja za opštu narodnu celinu i za njegovu najveću i najsavršeniju orga* nizaciju, za našu državu.
Ali, ako smo i došli do ove spoznaje, to nam se samo od sebe nameče pitanje: kojim treba da krenemo putevima. da postignemo Potpun uspeh u vaspitanju tako važnog faktora, kako je naš naraštaj.
Pre svega kod toga imajmo na umu staro rimsko načelo, koje vredi i danas: »Mens sana in corpore sano!« — Zdravi duh u zdravom telu. Tog načela ako itko, imadu se držati Sokoli, a imadu ga se držati s razloga, jer su po njemu bit Sokolstva označili več njegovi utemeljači Tyrš i Figner. Rimljani su ovo načelo poimali više deduktivno, mi Sokoli poimamo ga sintentski, naime, da odgojimo zdravo telo, a u vezi tim odgojem da pospe* širno zdrav duševni razvoj.
Telo jačamo u našim vežbaonicama. No kod toga ne mislimo striktno na dvorane ojgradene sa četiri zida, naprotiv, čim nam se pruža prilika, polazimo na letna vežbališta, dapače još dalje u slobodnu prirodu, da se telo vežbajuč što više izlaže svežem vazduhu i blagotvornom suncu.
Ta več 300 godina pre Hrista pisao je stari Grk Antylos, da sunčane zrake pospešavaju nutarnju transpiraciju, izazivlju brže i življe disanje, prouzrokuju znojenje, zadržavaju debljinu i pre* tilost, jačaju mišičje, pa tako ojačavaju one, ‘koji su uskih grudi.
Moderna lekarska nauka ne samo da podpisuje ovu nauku, več polazi i dalje, preporučujuč zračne, vodene i naročito sunčane kupke, pa dalje disanje na svežem vazduhu, jer sve to ubija toliko opasne po naše zdravlje bacile, naročito tuberkuloze. Dakako da je moderna nauka u torne savršenija, jer traži da se u prvom redu uvažava individualnost pojedinca. naime, da se život na vazduhu i suncu prilagodiva individualnom telesnom razvoju i zdravstvenom stanju čoveka, naročito mladog čoveka; slabokrvnom ne dozvoljava isto što punokrvnom, dok se jednom °e odreduju uske granice, drugome je dozvoljeno da se tek po* stepeno, u početku vrlo kratko vreme izlaže sunčanim zrakama, kako bi se telo lagano priučilo na ovu promenu. Razume se samo sobom da blagotvorni učinak sunčanih zraka ne izostaje ni kod slabunjavog. I kod njega se postepeno stvara pod kožom naročita boja pigment, koja zaštičuje telo od pogubnih bacila. Koliko smo oekada mladahnih lica pokopali, a da nismo znali, zašto ih smrtna
kosa tako nesmiljeno pokosila. Sada vidimo, da se za onda odviše gledalo na znanstveni odgoj, a zanemarivao telesni, a posle* dieom je bilo veliko širenje tuberkuloze. Tada se nije uvažavalo, da gotovo svi već od malih nogu nosimo u sebi bacile tuberkuloze, pa da u borbi ovih bacila sa organizmom slabo telo, još tome ne negovano, podlcgne. No živimo li duljc vremena na zdravom vazduhu i suncu, tada pobeduje organizam. Ali često puta varamo se, mislec, da je pobeda podpuna. Odviše razviti bacili nekako se pritaje, da danom zgodom — recimo prigodom kakove druge bolesti — opet ožive i započnu svoje razorno delovanje. Sada se več putem moderne nauke i odgoja boj protiv ovih bacila vodi sistematski, pa imade nade u podpun uspeh, ali i to samo onda, ako se strogo držimo svih pravila, koje od nas traži higijena. Naročito u zimi, kada je telovežba na svežem zraku onemogučena, valja paziti na čistoču u vežbaonicama, da očistimo sprave i stru* njače pravovremeno van vcžbaonica, da u vežbaonici ne pomičemo suvišno sprave, da prašne strunjače ne povlačimo, več da ih nosimo. Jednako neka ne bude u vežbaonicama odpadaka jela, jer ovi najrade prenašaju bacile.
Pošto je za naraštaj merodavna životna doba napornog nad< ziravanog rada, neka prednjak ne izvršuje odredene vežbe samo kako to čini naraštajac, več neka povrh svega toga daje potrebne upute, nadalje neka asistiri kod svake vežbe svakog pojedinca, šta često puta traži veliku pozornost, a u više slučajeva, naročito kod slabijih vežbača i veliki napor. Nadalje prednjak imade vazda biti prvi na mestu, treba li pomači sprave ili posredovati u kojem neočekivanom slučaju, budi da je to svada, nedolično vladanje ili slučajna nezgoda. Jasno je, da če se naraštajac tada pitati, šta je uzrokom tome, da prednjak unatoč svih tih neprilika ne popusta, da ne prepušta čitavu stvar drugima. Na ove neizgovorene upite neka odgovori prednjak iz vlastite pobude, i to na način, da vežbače poduči o sokolskim svetlim uzorima, koje imademo u našim utemeljačima naše organizacije Tyršu i Figneru. Tyršovo geslo: »Tužme se!« — »Jačajmo se« pokazuje nam, da on nije mislio toliko na sebe, kako u prvom redu na češki narod, da ga pridigne do najviše telesne i duševne jakosti. Kraj toga treba omladinu upozoravati na nesebično Fignerovo geslo: »Ni zisk ni slavu!« »Ni koristi ni slave«, pa kod toga upozoriti na činjenicu, da je Figner kao imučan čovek žrtvovao svoje bogatstvo, da je nabavio prvi češki sokolski dom u Pragu, da se Tyrš oženio sa Fignerovom kčerkom Renatom i da se njezin miraz čitav uporabio za Sokolstvo. Vidimo dakle pred sobom dva najplemenitija muža i oni neka nam budu svetlim uzorom.
Osim ovog, pokušajmo naraštaj u vežbaonici priučiti na orga« nizatorni rad. Organizirajmo ih u odbore naraštaja, neka si osnuju svoju blagajnu, mislim sletski fond, u kojeg neka imučniji davaju obilatije, da omogoče siromašnijima sudelovanje kod izleta i sle» tova. Time im u srce ucepljujemo ne samo požrtvovnost, več i smisao za društveni život i za opštu organizaciju.
Isti uspeh kod omladine postiči ćemo kada ćemo ih učiti redo« vite i proste vežbe. Baš kod ovih se najbolje opaža, da jedino disciplina i zajedničko delo dovađaju do uspeha. Time se naraštaj upučuje u samoodgoj, a ujedno upoznaje ogromnu važnost skupne organizacije.
Probudenjem interesa do jedinstvene organizacije, položeno jc seme dalnje spoznaje do uvažavanja največe narodne organi« zacije, a to je jedinstvena narodna država.
I tako smo, radeč ovako, upozorili naraštaj na idejnu stranu sokolskog rada, kojem su postavili temelje Tyrš i Figner, za koje veli slavni češki pisac i redaktor dr. Gregr, da Rim i Atena nisu imali plemenitijih građana! Ujedno smo naraštaju razložili važ« nost društvene organizacije u smislu izreke predsednika čehoslo« vačke republike Masaryka, koji veli: »Čovek mora biti organi« zovan, mora biti članom nekog udruženja, mora da uve'k bude s nekim, a nikada sam. To je pravo Sokolstvo, koje nas u svemu torne podučava!« Tim onda načinom približavamo se konačnom cilju, koji nam je označio naš vladar kralj Aleksander, koji je rekao: »Na temelju Jedinstva i Sokolstva podizače se dalji napre« dak snaga narodnih i državnih.«
Uzgojit demo po intencijama tih svetlih vladara zdrave čla« nove naroda i države kako u telu, tako i u duhu, probudit čemo u njima osečaj skupne vere jednog na drugoga. Tad svi oni, koji se nalaze na granicama ili van granica naše države neče strahovati, da su napušteni, jer če znati, da iza njih stoji u pravom sokol« skom vaspitanju prekaljen sokolski bratski rod i u narodnom duhu organizovana državna moč.
Sokolsko telovežbeno stručno polje ne može se deliti 9d opšteg sokolskog odgoja. Telesni, moralni i duševni odgoj Jest i mora biti u Sokolstvu samo jedan i to jedno zovemo sokolski odgoj!
Dr. Viktor Murnik.
DR. LJUBO DORIĆ (Gračac):
Sokolski domovi kao dečja obdaništa
U poslednje vreme mnogo se piše o prosvetlenju i staranju oko dece, pa me to nagnalo da napišem ovo par reči, za koje neznam kako če se shvatiti.
Ima sokolskih roditelja, koji su celi dan zaposleni tako, da im deca ostaju bez nadzora ili pod slabim nadzorom. Mislim da bi Soko morao voditi računa o toj deci, pa da ju uzme pod svoju pasku po mogučnosti preko celog dana. Ta bi se deca pod Paskom starije brače i sestara, uz igru i vežbu te nauku i gledanje, Polako razvijala u duhu sokolskom za dalnji život.
Ideja Sokolstva mogla bi ovde uz malo dobre volje da se čvrsto ucepi te bi vremenom Soko mogao da preuzme na se za«
daću raznih zabavišta i sličnih ustanova. Time bi se tako reči preko noči stvorio jak i čvrst sokolski podmladak, koji bi se vremenom sve više usavršavao. Dakako da bi se za taj posao tražila starija i ozbilnija brača i sestre koji bi bili svesni svoje zadače.
Koliko bi se time 'koristilo Sokolu i roditeljima, koji bi znali da su im deca u sigurnim rukama, koliko bi to koristi donelo samoj ideji sokolskoj, kolika bi to bila propaganda za one, koji još ne vode računa o Sokolstvu te bi tim zornim primerom počeli da drugim očima glede i prosuduju to društvo crvenih košulja? Držim da bi to bilo suvišno dokazivati. Znam da će mnogi kazati da je to neizvcdivo, ali u početku vredilo bi to za ona društva, koja imadu svoje domove, a posle kad bi se steklo neko iskustvo lako bi se to preneslo i na ostala društva.
Nama je dobro poznato, kako se provodi telovežba u našim školama i koliko naši pedagozi drže do Sokolstva, pa baš zato mislim da smo mi u prvom redu pozvani da tu uskočimo, još pre, nego deca dodu u školu. Kad nam budu dolazila deca u školu nadahnuta duhom sokolskim, naša če zadača biti puno laglja, a naša sokolska budučnost puno lepša!
Razmišljajte i pokušajte, uspeh ne če izostati. Naročito sada u predstoječim ferijama skupite decu, s njima u prirodu i dan za danom radite ovako, pa če kadar sokoliča biti sve veči i bolji.
Farizej ne poznaje harmonije izmedu osećaja i izražaja. Zato Soko mora biti na reči takav, kakav je u srcu; na delu takav, kakav je u mislima. Soko mora biti Soko! Drugog izraza i druge zapovedi nema!
E. Gangt.
DR. J. TIČAR (Ljubljana):
O čiščenju vežbaonica
Klimatske prilike u našim krajevima traže, da se telovežba kroz velik deo godine obavlja u zatvorenim prostorijama, a ne na slobodnom vazduhu. Kako ne bi vežba, koja je namenjena ojača* nju zdravlja, u vežbaonici postala štetna, potrebno je da se pro* štorije po više puta temeljito prozrače, a onda je nužno potrebno, da su prostorije i sprave stalno čiste. Kod vežbe ne sme da se diže prašina, sprave ne smiju biti zaprašene i uprljane, strunjače imadu biti oprašene, patos oriban i opran ili namazan uljem, odnosno voskom.
Pitanje čistoče u vežbaonicama tim je važnije, kada znademo, da se u njima često puta, dapače prečesto, obdržavaju razne za* bave i druge priredbe, kojima ne sudeluju samo zdravi i higijen* ski odgojeni ljudi. Unatoč napisima »ne pljuvaj na patos«, unatoč pljuvačnicama, koje moraju biti u vežbaonici, a naročito u tako* vim zgodama, u obilnom broju, patos je zaprljan i popljuvan, pa
treba pre ponovne porabe u vežbačke svrhe, ne samo temeljito očistiti, nego i pravilno oribati, a po potrebi i raskužiti.
Pitanje je dakle, kako se vežbaonice pravilno čiste?
Kako se u pljuvački često puta nalaze bacili tuberkuloze, to traži opreznost, da se popljuvana ili jače zaprljana mesta poliju još pre nego se započne metenjem smeča, sa 5% rastopinom kres sola (sanitola, lizola, ili ugodno mirisavog sanoforma, lysoforma). Ova se rastopina dobije ako u litar vode saspemo 4 žlice raskužila.
Nakon toga se prostorije pomeču i to kod otvorenih prozora, ali nikada na suho. Dapače niti na taj način, da se patos poškropi, jer se time prašina i blato samo prilepi za daske, več treba patos čvrsto posipati vlažnom pilotinom, a gde su parkete treba mesti samo četkom i to polagano i oprezno!
Nakon toga imade se prašina sa polica, sprava, ormara i svih Predmeta, obrisati vlažnom, ali ne mokrom krpom.
Tek tada se prelazi na pranje patosa. Najpre se oribaju i ostružu naročito uprljana i popljuvana mesta, koja su več pre bila Polita ras'kužnom rastopinom. Kad je to dovršeno, tad se opere i oriba čitav patos. Kod toga posla treba vodu često puta izmeniti. Dobro je, da se vodi dodaje sode. Opran i oriban patos treba da je beo.
Preporuča se, da se tako oriban i opran patos, naročito posle zabava, još povrh svega obriše gore navedenom raskužnom rasto* Pinom, odnosno da se prevuče krpom namočenom u ovu rastopinu.
Kad jc sve tako oribano i oprano; raskuženo i osušeno, tada se patos još impregnira uljem protiv prašine ili voskom.
Tada se još, najbolje krpom ovlaženom u rastopini, obrišu sprave, a sama vežbaonica dobro prozrači.
I	tako je vežbaonica opet spremna za redovitu telovežbu!
Kod perijodičnog temeljitog čiščenja, koje se imade obaviti redovito svaki tjedan, neka se uvek postupa na ovaj način, kako smo gore naveli.
Dnevno čiščenje imade svratiti pažnju na to, da se ne diže Prašina, da ju se odstranjuje, kako bi se isključila svaka moguč* nost, da se u prašini razviju kužne klice, a pre svega tuberku* lozne. Zato se i sada imade popljuvano mesto raskužiti i odmah oprati.
Još je pitanje šta se imade učiniti sa pilotinom i krpama, koje smo upotrebili za čiščenje? Pilotina se baca na gnojište, no naj* bolje u peč. Krpe se imadu raskužiti iskuhavanjem ili da se nas moče u raskužnu rastopinu, jer inače preti opasnost, da raz« nesu bolesti.
Bez kukavičluka kao i bez drskosti Sokolstvo se nikada rte sme izdvajati iz narodnog života, i nema toga slučaja, pa da bude najgori, kada bi Sokolstvo smelo i moglo da kaže: Perem ruke i povlačim se!
Dr. Laza Popovič.
DR. JURI ŠTEMPIHAR (Celje);
„Učme se rusky!“
Primedba, kojom je uredništvo »Sok. Glasnika« popratito članak »Pitanje sokolskog jezika« u 4. broju Sok. Glasnika 1926, pa onda opaske nekojih mojih drugova, upozoriše me na moguč« nost, da je pravi smisao članka pogrešno shvačen. Ja sam kazao, da treba »poruku br. Laze prihvatiti oberučke«. Kako glasi ova poruka? Ona glasi, da treba ruski jezik proglasiti zvaničnim jezi« kom SSS, recte: SS; to znači; zvaničnim jezikom Slavenskog Sokolstva, dakle ne zvaničnim jezikom jugoslavenskog Sokol« stva. Brat dr. Laza Popovič otac je misli, da bude ruski jezik zvaničnim jezikom slavenskih Sokola. To je u članku jasno istaknuto, tako da mogu na svoj osobni konto1, na račun mog osobnog mišlenja preuzeti pored propagande za misao br. dr. Po« poviča samo još ostale dosjetke rečenog članka.
Ja pišuči svoj članak nišam znao za činjenicu, na koju sam bio upozoren po jednoj belešei u istom broju »Sok. Glasnika«. U br. 7 »Sokolskog vestnika«, zvaničnog organa československe obce sokolske, objavio je br. K. Birna članak pod napisom: »Učme se ruskyl«, po naše: Učimo ruski! Razlozi iz kojih br. Birna sigurno nezavisno od mene — preporučuje izučavanje baš ruskog jezika, jesu:
Slaveni mogu se sporazumeti samo pomoču jednog slave n« skog jezika. Taj jezik mora da bude ruski jezik, jezik največeg slavenskog naroda, jezik jedine slavenske velesile. Češki turisti posečuju najviše njemačke zemlje, jer znadu njemački, pa se mogu lako sporazumevati sa domačim stanovništvom. Opštc po« znavanje ruskog jezika skrenut če gibanje slavenskog turizma u slavenske zemlje. Ovaj preokret če doprineti kako medusobnom upoznavanju i zbližavanju, tako i mcdusobnim gospodarskim ve« zama i gospodarskoj samostalnosti. Sokolstvo mora da organizira taj preokret turizma. Svi verujemo, da če se Rusija vratiti u svoj normalni kolosek, samo se bojimo, da to ne bi usledilo dockan. Danas prcplavljuju Nemci Rusiju, osvajaju njezinu trgovinu i obrt. Več pre rata imali su Nemci koban, presudan upliv u Rusiji. Danas se ispoljava njihov upliv još snažnije, pošto je Rusija gospodarski iscrpljena i lišena svoje inteligencije. Česi imadu ogro« man višak inteligencije, ko ji bi mogao u Rusiji zameniti Nemce.
Na kraju br. Birna nagoveštava nov sokolski list »Rusky Sokol« u Pragu sa preporukom na pretplačivanje. —
Zar se može odreči opravdanost razlozima br. Birne? Ne može se! Zar ovi razlozi ne vaze i za prilike u SS? Po večini važe!
Evo dakle Čeha, koji prave propagandu za misao br. dr. Popo« vića! U ubedenju, da nišam propagirao samo svoje osobno misije« nje, opetujem: Učme se rusky! A br. Birni: hvala!
Sada jednu uspomenu iz VIII. sleta. Slučajno sam se upoznao sa češkim Sokolom iz Košiča ili — ne sečam se više — iz Mun«
kačeva. Razgovarali smo o opštim prilikama u Sokolstvu pa smo se veselili, da se možemo sporazumeti bcz nemačkog ili fran* cuskog jezika. Pita me on, da li znadem ruski, ja: samo malo. Tada on reče: To je lepo, ali nije dosta. Na istoku ima ogroman teren, koji čemo predobiti za Sokolstvo i za Slavenstvo samo Pomoeu ruskog jezika. A nama ovog terena treba za opstanak. — Da li nije i taj Sokolac pravio propagandu za misao br. dr. Popoviča? —
To priznajem: unutar JSS mi možemo izači na kraj i bez ruskog jezika.
Sokolstvo, to je velika ideja, plemenita, nikom ne čineći y'a, no svakom korisna. Zato če se svatko odrešiti o buduč? n°st naroda, koji razbija čvrste redove sokolske osnivanjem separatističkih udruženja za telesno vežbanje u stranačke svrhe.
Dr. J. Čelakovski.
Žena i telovežba
(Nastavak.)
Dobrim držanjem tela smatramo uspravno, posvema pruženo telo, onakovo, kako ga to označuje vojnička zapoved »mirno«. Glavu uspravno, grudni koš izbočen, hrbtenicu stegnutu, krsta uvinuta, a noge u koljenima pružene. Lošim držanjem smatramo, kada je telo mlitavo, obešeno, spuštene glave i ramena, uleknutim Srudnim košem, zgrbljenih leda, krivuljastih krsta i klecavih kolena. Dobro i pravilno držanje jest uvek posledica napetosti Mišičja, loše držanje odgovara ravnoži tela u stoju, kada je naj* veči dio pojedinih mišica omlitavio.
Mnogome je dobro držanje prirodeno. No često puta, a naro* eito kod dece opažamo sklonoSt do nepravilnog držanja. Ako se toj sklonosti za vremena ne odupremo, onda se ovo predhodno stanje razvija u trajno, a telo koje raste dobiva sve više izražaj lošeg držanja. Ovo loše držanje temelji se na nedostatnoj nape* tosti mišičja; a u mnogim slučajevima imademo ga smatrati kao ’zraz prirođene telesne slabosti. Temeljiti lekarski pregledi dokazali su, da je slabo držanje u večini znakom slabog telesnog ustrojstva, koje je naročito naklono do tuberkuloznog obolenja ili opet naginje tome da mu se obesi utroba (spuštanjc želuca, jetara itd.). Naročito do ovih poslednjih pojava imade velik broj žena naročitu prirodnu naklonost. Jasno je, da ovakove telesne greške ne možemo lečiti Velikim uspehom, ali ih zato to laglje možemo sprečiti primere* nim ojačanjem mišičja u dobi telesnog razvoja. Osim prostih Vežbi i vežbi na spravama, koje su odgovarajuče životnoj dobi i telesnom ustrojstvu, treba pre svega uvažiti važnost telovežbe na slobodnom vazduhu, a naročito plivanje. Plivanje je prosta vežba
koja je vanredno prikladna za vaspitanje ustrajnosti, a koja zahteva za celo vreme Izvadanja dobro, kod više forme izvadanja dapače pretereno dobro držanje, a povrh svega toga pruža orga* nizmu sve dobrote i prednosti vode, sunca i vazduha.
Iz gore navedenih karakteristika ženskog mišičja sledi već nekako samo po sebi, da je lakoča i s njom spojena dražest u kretnjama prednost ženskog spola. No uvažit moramo, da ništa ne dode samo od sebe. Ne samo mimika — promjena u napetosti i radinosti pojedinih mišica obraza — več i manji deo ostalih mišičnih gibanja, odaje nam dogodaje s obzirom na njihovo delo* vanje na duševnost. Potištenost, lamanje rukama, preterena pratnja govora raznim gestama, a u mnogo slučajeva možebitno slabo držanje, primeri su, doduše u lošem smislu, kako se dušev* nost izražava i u kretnjama. No nešta naročite spretnosti u kret* njama prirodeno je ženi, jednoj više, drugoj manje. Ali ne čemo nači da joj je prirodeno neko više savršenstvo. To se tek dade postiči razumnim vaspitanjem. Naročite dražesti, bile one sada lične ili plemenske, žena ne stiče samo sa telovežbom. Dražest pojedine je dokaz, da je odgoj kod nje polučio sposobnost, da ona svesno radi i kreče se u pravoj meri sa određenim ciljem-Dražest nam dokazuje, da se nalazi u zdravom, pravilno razvitom, u kratko u lepom ženskom telu i blaga ženska duša. Manje nego lepota, Icoja je samo slučajni dar mušičaste prirode, privlači nas dražest. Potonja je privredena, trajna osobna vrlina pojedine žene, a u mogučnosti je, da se sve više usavršava.
Potrebi dovoljnog gibanja mnogima ne dostaje telovežba u prvotnom obliku. Nogomet, tenis, veslanje, plivnnje, skijanje i drugo, danas je nekima jedina telesna vežba, drugima opet nado* puna za telesnu vežbu po svakidnevnom uzoru. U vezi s time javljaju se često puta rasprave o pitanju, da li je »telovežba« za telesno obrazovanje bolja od »športa«. I kod takovog rasprav* ljanja rado zaboravljamo, da nema bistvene razlike izmedu »telo« vežbe« i »športa« u tom smislu, da bi bila n. pr. vežba na preči ili na ručama telovežba, a protivno n. pr. plivanje — šport! Telovežba je oboje i telovežba ostaje dokgod jedno i drugo izva* damo sa tom svrhom, da pružamo svojim mišicama potrebnu meru gibanja. Svaka telesna vežba, pa i vežba na preči ili na ručama. postaje športom, kada ju pojedinac goji sa svrhom, da bi u torne postigao neki poseban stupanj savršenstva, kako bi se uspeo u užem ili širem krugu do »majstora«. Ovo poslednje je za telesno obrazovanje masa bez ikakovog značaja, pa naročito kod žena telesni odgoj u smislu gornjih izvadanja o dražesti, nikako ne odgovara. Šport u tom smislu sili ne samo do ta'kmičenja, koje izaziva preteravanje vežba, več je na štetu zdravlja (n. pr. srčane greške), a dovodi i do profesionalnosti, koja sa obrazovanjem nema nikakove veze. I mnogo laglje nego muškarac, žena gubi u tom slučaju plemensku vrednost.	(Svršit	če	se.)