Број 15.
Одеса, 24. јула 1916. год.
Год. L
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
ИЗЛАЗИ СВАКЕ НЕДЕЉЕ. НОВАЦ И ПИСМА ШАЉУ СЕ НА УПРАВУ сСЛОВЕНСКОГ ЈУГА» У ОДЕСУ, УСПЕНСКАЛ УЛИЦА 46, КВ. 22.
ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ.
ТЕЛЕФОН 28—65. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУЕОПИСИ СЕ НЕ ВРА-ЋАЈУ, НЕПЛАЋЕНА ПИСМА СЕ НЕ ПРИМАЈУ.
N
ПРИОПЋЕЊА СЕ НЕ ПРИМАЈУ. ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГОДИЦ1ЊЕ 6 Р., ПОЛУ-ГОДИШЊЕ 3 P, A ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ 10 К.
ANGLEŽI O JUGOSLOVANIH.
M. Wickham Steed, ravnatelj političnega oddelka «Times», je napisal v «Edinburg Review» (aprila 1916, št 456) važni članek o pogojih bodočega miru. Brezobzirno in naravnost je M. Steed s svojo bistrovidnostjo natanko očrtal cilje, katere morajo doseči zavezniki v tej krvavi vojni. V malih besedah najdemo v članku slavnega angleškega publicista celi program, ki bo gotovo globoko uplival na vse one, ki se še vedno ne zavedajo važnosti položaja in si niso svesti, da je absolutno nemogoče, da bi se borba končala, ne da bi zavezniki dosegli svojega cilja — ali morajo priznati nemško svetovno nadvlado. Stojimo pred alternativo, vsak kompromis je izključen. Iz članka M. Steeda citiramo le ona mesta, ki se tičejo Srbije.
Slavni angleški publicist misli, da osem nasl. točk zajamči trajni mir v Evropi:
1.	Da se vrne Franciji Alzacijo-Lotarinško;
2.	Da se zopet ustanovi Belgija in se ji določi meje po njeni želji;
3.	Da se vstvari narodno zjedinjeno Srbijo v okvirju jugoslovanske federacije ;
4.	D* se vstvari avtonomno Poljsko pod rusKim žezlom;
5.	Da se vstvari neodvisno ali vsaj avtonomno Češko, ki se bo rastezala tudi na Moravsko in na slovaške dežele severozapadne Ogerske;
6.	Da se spoji z Rumunijo ru-munske dežele Erdelja in Bukovine pod pogojem, da Rumunija v resnici pripomore k osvoboditvi teh dežel;
7.	Da se otprejo Bosfor in Darda-nele in da se Rusiji zajamči ali da Carigrad.
8.	Da se dovrši jedinstvo italijanskega naroda tako, da se prepusti Italiji italjanske zemlje Trentina in Julijskih Alp, pobrežje Trsta in Istrije, in da se da Italiji pomorsko nadzorstvo na Adriji s tem, da se ji odstopi Pulj, Vis in Valono.
M. Steed trdi, da so ti pogoji minimum, brez katerega zavezniki ne morejo resno misliti, da končajo vojno in dokazuje, da ni mogoče zaključiti miru pod drugimi pogoji. Pokazuje na važnost premen, katere prinesejo navedeni pogoji in pravi, da ta vojna popolnoma upravičuje tako spremembo evropejskega zemljevida in novo organizacijo narodov na kontingentu. M. Steed ne prikriva težkoč, s katerimi je spojen tako obširen načrt in posebno o jugoslovanskem vprašanju se tako izraža:
Vprašanja Jugoslavije, Češke in Poljske, ki se morajo razrešiti popol-
noma na novo, so gotovo najtežja, Govorili bodo tu novi faktorji, nasprotovali si bedo tu razni interesi in brez jasnih in trdih principov ne dosežemo trajne rešitve. Vsa tri vprašanja zase-gajo neposredno eksistenco Avstrije in posredno se tičejo bodočega političnega položaja nemškega naroda. Težko odstranimo stare vkoreninjene predsodke: mnogo ljudi v Angliji, Franciji in gotovo tudi v Italiji je prepričano, da je Avstrija neobhodno potrebna ravnotežju evropejskih sil in ako bi Avstrije ne bilo, treba bi jo bilo «vstvariti». Oni, ki tako sodijo, pozabljajo, da je bila habsburška dinastija do 1 1866. morebitni privesek in cd 1. 1879. pravi privesek nemški in da je njen «mo-zajik narodovo, o katerem si površni sodniki mislijo, da se razbije pri prvem sunku, v resnici še vedno silni element v nemškem cesarstvu. Dokler bodo ti narodi pod habsburškim žezlom in jih bodo držali v železnih kleščah armada, birokracija, policija, cerkev in Židi, ne bodo drugega nego orodje Berlina in proti svoji volji sovražniki miru. Od Avstrije moramo odtrgati te elemente, ki spadajo narodnostno k drugim. Usodo ostalega določi politika, katero si izberejo zavezniki glede Nemčije.
V prvi vrsti moramo odtrgati od Avstrije jugoslovanske dežele. Na prvi pogled je to jako lahko vprašanje, v resnici pa zelo komplicirano, kar je lastno tudi mnogim drugim vprašanjam, katera, je prinesla evropejska vojna Srbija je tako mnogo žrtvovala, da s pravico zahteva, da ji zavezniki ugodijo v vseh teritorijalnih zahtevah, na katere ima pravico. Ali v preteklosti je bila Srbija izključno balkanska država, na katero so večkrat uplivali neopravičeni zunanji faktorji. Ako so zavezniki mnenja, da zadostuje, da se Srbiji povrne, kar je imela pred raz-gromom pretekle jeseni in da se ji da še različne kompenzacije, ostane jugoslovansko vprašanje nerešeno in bo oviralo rekonstrukcijo Evrope. Ustvaritev narodno ujedinjene Srbije, pravilnejše rečeno Jugoslavije, je prvi pogoj sploh rešiti avstrijsko vprašanje, od katerega je odvisno bodoče evropejsko ravnotežje.
Ne pretiravamo, ako trdimo, da brez objedinjene Jugoslavije ni mogoč trajen mir v Evropi. Ako kratkovidneži še vedno zahtevajo delitev katoliških Hrvatov in pravoslavnih Srbov, ako ne dovolimo, da se zjedinijo Slovenci, Hrvati in Srbi iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne in Hercegovine, slovenskih dežel in nekaj delov Istrije s Srbi iz kraljestva, otpremo vrata na stežaj medsebojnim trenjem in več-
nim intrigam, katerih ne bo mogoče odstraniti brez nove vojne. Zjedinjena jugoslovanska država bo štela 5.000.000 katoličanov, 7.000.000 pravoslavnih in nekoliko sto tiseč mohamedancev. Da se spojijo vjedno celoto ti elementi, ki so jednega pokolenja in govorijo isti jezik, treba je nekaj časa, kot nas uči primer zjedinjene Italije, toda pri političnem edinstvu, pri skupnem patriotizmu in pri svesti skupne nevarnosti, ta proces zlitja v enoto ne bo dolgo trajal. Evropa je lahko prepričana, da jugoslovanska država z 12.000.000 pr., ki se rasteza od gornje Save do Vardarja, od Donave do Adrije, bo dobro stra-žila vrata v Orijent. Taka država ne more ogrožati italjanske nadvlade na Adriji in tudi ne more preprečiti raz-\oja italijanskega trgovskega in jezikovnega vpliva na Balkanu, nasprotno, Italiji bi se nudilo tu obširno polje delavnosti in dalo bi to italjanskemu vplivu tak podvig, ki ga nismo več videli od benečanski dob. Avstrijski in ogerski pomorski interesi so tudi popolnoma varni, ako je Trst svobodna luka pod italjansko in Reka pod srbsko upravo. Med Reko in Sv. Ivanom v Meduji ostane še mnogo pristanov za jugoslovansko pomorsko trgovino.
-M-
J. R. (Omsk).
VELIKI DANI.
Dodjoše dani velike vječnosti, Užasa, muke, prijegora i plača — Dodjoše dani čeznuča i klanja, Boja i krvi, osvete i mača. Što davno, davno čekali smo prije, U punom plamu sada se razgara; Velika vojna dignutih naroda Za grijehe stare krivca če da kara. Sad plaču majke, izgubljena djeca, Sad stenje srce ranjena junaka; Sad vapaj, kletva, jauk, lelek, buka Iz crnog, teškog uzdiže se zraka... Dodjoše dani užasne oluje, Sputani narod okove razlama — Ne boj se brate ! — I Jugoslovenu Sužanjstva davnog doteščala tarna! Dugo je jadnik sramotno patio, Slobode drage došlo je vrijeme — I divna zora bratskoga jedinstva Ko alem-kamen rešit če mu tjeme!.
Мађари у свјетском рагу.
Данашњи свјетски рат, који се води проти германској премоћи, при-нудио је неке народе и државе, да одреде свој положај. Све што је могло у ближој ирошлости утјецати на један народ у његовим односима
прама еусједним народнма, избило је у овај мах у појачаној мјери. Док су се прије мишљења појединих по-литвчких вођа једиога народа коле-бала и често мијењала и у питањима најкрупкијега значења, садањи од-лучни час дао је ријеч најодлучни-јима међу њима, јер се није смјело чекати. Тако је дошло до тога, да су се једни одредили раније или касније током рата, већ према томе, дали је било времеиа да се још по-чека или не.
Пошто овај рат има да ријеши и славенско пнтање, сасвим је разум-љнво, да смо се ми Славени интере-совали држањем својих неславевских комшија, нарочито оних, који су утјецали на нашу судбину све до данашњег дана.
Сјеверо-западни и Јужни Славепи, отишавши најдаље у i-.утарњост Евро-пе од свога исходишта, не створише у средљем вијеку велике заједничке државепоглавито због вањских узрока.
Но пајглавнија сметња њиховој развојености и нестварању политичке заједнице. одмах с почетка па све до данас, били су Мађари. Довукавши се концем 9. вијека у срце Славен-ства и угњездивши се у њему, они скривише смртно према нама и вје-ковима сисаху нам крв нашу. Гри-јех њихов према Славенима тако је ввлик и неопростнв, да неће и не смије остати некажњен. Овнм рије-чима осудио је најезду мађарску је-дан писац прошлости.
Ко иоле позна хисторију Славена, који су осјећали и подносили мађар-ско господство, биће ва чисто с тиме, пгга би се догодило с том нашом браћом, кад би Мађари славили по-бједу под покровитељством Германије. Ти заклети противници свега што је славенско увијек су били спремни да се здруже са сваким, когод је био против нас. HbtixoR иступ и потпуна сагласност са Нијемцпма одмах на почетку рата нијесу пикога од Сла-вена изнепадили. Сва њихова галама и борбеност прама Бечу, због чега су дизали толику прашину и правилл се пред Европом мученицима, стиша-ла се за трен, чим је само требало иступити проти Славенима.
Мржња и непријатељство толико су iiM у крви, да су по суду хлад-них поематрача тако далеко забраз-дили и толико се комнромитовалп пред цијелнм поштепим евнјетом, да се човјек мора чудити неозбиљности љихових политичара, који су ужи-вали приличан глас ва Западу. Своје осјећаје солидарностн са Нијемцима најочитије су доказали убмјањем не-вине и незаштићеке дјеце и жена у Србији, a исто тако вјешањем и пљачкањем Русина ио Галицији.
2
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
Бр. 15.
Искреност мађарско-њемачког брат-ства највшпе је освијетљена прогон-ствима свих свијесиих Славена у Аустро-Угарској. Инстинкт мржње довео их је дотле, да својих подлож-них Славена нијесу звали правим, кего подругљивим именима и дода-вали назив »biidos« (смрдљиви). Све њихове ратне пјесме, које су у но-вије вријеме настале, пуне су погрда и уврједа за Русе и Србе, да их пристојан човјек не може изговорнти. Њихови официри и солдати сложно их пјевају без и најмањег стида чак и пред својим женама и сестрама. Према њиховом друштвеном схватању све се дозвољава и сви се обзири могу мимоићи, кад се ради o мрским Славенима.
Далеко би rac довело, кад би хтјели низати доказе i адувености и безобразлука овог монголског пле-мена. O том би требало читаве књиге пнсати. Најновије њнхово братство са Бугарима разоткрило је прљаву душу ових послиједњих и разувје-рило свакога o елавенству Бугара, али je уједно доказ, како je Мађа-рима свако добро дошао, ко је про-ти нас.
Гријех хисторије, гријех вјекова треба да бзгде искупљеп. Неправда, коју су подносили синови наше за-једничке мајке, a да је никада ие изиевјерише, мора бити уклоњена. Словаци, Русини, Хрвати и Срби, ссјећајући кајтеже иго мађарски, упрли су очи своје на исток и че-кају, даим отуда гране сунце сло-боде.
Дуго се чекало, али вјера се није изгубила, као што iiii старозавјетни људи не престадоше вјеровати у до-лазак Искупитеља прародитељског гријеха.
Животворпе зраке са истока по-челе су пригријавати, побједоносне руске војске примакоше се границама Мађарске. Сад се истом узрујаше Мађари и препадоше од руских та-ласа. Вођени стољећима злобом и мржњом порушнли су све мостове 1<за себе, a у овом рату им и тра-гове искоријенише, па кад зајечаше трубе генерала Брусилова и зачуше
се с ону страну Карпата, истом сад се тргоше »витешки« Мађари и заџочеше дволичну игру. Нашло се тобоже и код њих људи, који желе мир са Русијом без обзира на Гер-манију, ве би ли се сачувале држав-ке границе. Из странке Кошутове, проповједнице самосталности и једин-ства чисте мађарске држаме (са ве-ликом већином немађарских народа) иступила је четвртина посланика, около петнајст, јер да траже сепа-ратни мнр. O судбини подложннх Славена не говори се ни код ових. Али ће зато говорити o њиховој еуд-бини онај, у чије име Брусилов мар-шира, a ваљда неће ни Румуњска дозволити, да се без ње рујеши суд-бина Румуна у Ердељу.
Мађарска држава требала је Бер-лину и Бечу, па нека се они брину за њезине границе. Русији требају слободии Славени и она ће их осло-бодити.
У то тврдо вјерујемо.
Progcni u Istri.
Kao što sve naše zemlje na sloven-, skom jugu Austrije, tako nije — na-; ravno — ni Istra ostala poštedjena od austrijskog terorizma prigodom objave rata. Razlika bila je tu samo ta od drugih zemalja, što su u Istri zatva-rali sve od reda bez razlike stranaka i bez pitanja bio dotični krivac ili ne. Najinteresantnije je svakako to, da su dospjeli u ruke austrijske pravde ljudi i vodje stranke, čiji je sastavni dio programa bio: ujedinjenje Hrvata u gjiviru monarhije pod žezlcm Hapbur-govaca. Mi se nismo mogli da čudimo, kad se zatvara jedan Dr. Orlić, premda je i on tako bezazlen, da ga se Au-strija nikako nije imala razloga bojati. Ali upravo je iznenadilo sve aupšenje čestitog. inače i popularnog pravaša popa Luke Kirca iz Medulina. Sve se pitalo, šta je taj poštenjačina mogao sagriješiti. Da predusretnu eventualnim komentarima sa strane pučanstva, po-služiše se vlasti lažju i rekoše da je don Luka zatvoren zbog neurednosti u računima crkvenim. Glavno, je da je
?7,
Подлистак. ДОЋИ ЋУ ТИ. .
čovjek ni kriv ni dužan odležao 4 mje-seca u najstrašnijim zatvorima, bez le-žaja, na betonu, bez čestite hrane po-nižavan i blačen. Gonili ga i presluša-vali, dok ga konačno ne ispustiše uz opasku: «Mi vas puštamo, ali to ne znači, da vi nećete opet ovamo doći; ustrebate li nam, mi ćemo Vas dakako pozvati». Došavši don Luka u svoj pi-tomi Medulin, nemalo se začudio, kad je doznao kakvim je mukama bio pod-vrgnut onaj njegov narod. Austrijski ga oficiri nazivali «Serbenfreunds> samo za to, što nije htio da kliče tobož-njim pobjedama u Galiciji. Sve što je samostalno moglo da misli, bilo je več strpano u zatvor. Ostadoše jedino starci, žene i djeca. Kad je prestolonaslednik Kari Franjo Josip došao, malo na-kon ispuštenja don Luke iz zatvora, u Pulu, da pregleda utvrdjenje iste, na-vratio se i u Medulin. Naš Luka sa-kupi onu jadnu dječicu, iskiti hrvatskim trobojkama, te izvede da pozdrave Hapsburga. Prestolonasljednik, nezna-juči da imade posla sa dojučerašnjim veleizdajnikom, sasluša ga i pohvali. Radi toga graknuo puljski «Giornaletto» ko hijena na don Luku.
Osim Luke čamilo je i čami još i danas u ljubljanskim i gradačkim tam-nicama vrlo mnogo naših inteligenata. Sve što se nije u prvi mah spasilo u vojsku od šestoga razreda gimnazije prema gore, bilo je strpano u haps. Iz-medju ostalih trune još i danas u Ro-vinju daroviti pravnik Aničič, komu glavni zločin sastoji u tom, što je za vrijeme balkanske vojne hvalio srpsko oružje.
Osim njega imade u Rovinju još mnogo njegovih drugova, osobito mladjih. U Ljubljani čami slabi i bolešljivi pop Červar, a Orlica otpraviše u Salc-burg, gdje ga. kako nekoji vele, osudiše na smrt i objesiše, što uostalom nekoji poriču.
Krivnja je i proces od prilike kod svih optuženika isti i vrlo zabavan. Okrivljenik dodje u zatvor, gdje sjedi nekoliko sedmica, uvijek zaklinjujuči nemilosrdne sudije da ga preslušaju. Uspije li kome doči do preslušavanja, i doznaje za zločin. Obično su inkri-mirane tobožnje izjave, dane davno
pred rat pred tim i tim ljudima, koji redovno i ne dolaze da svjedoče. Kad-god se osuda izriče, kadgod se «zlo-činac» ispušta, a u više slučajeva ne do-gadja se ni jedno ni drugo, nego se nastavlja sa sakupljanjem materijala, da se dotičniku ne dokaže tobožnja krivnja.
Koliko je naših ljudi u Istri zatvo-reno, koliko osudjeno i koliko osuda izvršeno, nemoguče je sada znati. Da če biti broj zamjeran, nema nikakve sumnje. Mi želimo svima, koji trunu u zatvorima za naš ideal krivi ili ne-krivi, da nam se sačuvaju do onog momenta, kad če i kršna naša sirotica Istra da udje u sklop oslobodjene i ujedinjene naše Jugoslavije !
Bilo što skorije! Onu pako braču Istrane, koji žive raštrkani po prostra-noj Rusiji, pozivamo da se sjedine s nama da oružjem u ruci osvete ne-pravde i zulume, što no ih počini Au-strija i gusarski joj gazde na našem napačenom jugoslovenskom narodu.
Австршскш террорЂ.
Копенгагенсшл телеграммц не-давно сообш,или, что вЗшскимђ окруж-ннмђ судомЂ приговоренм Kt смерт-нои казни вБвдашииесл чешсше поли-тики и д-Јзлтели Др. Карлв КрамаржЂ, депутатЂ земскаго сеима и реихсрата, Др." Алоисђ Рашин-б, депутагв реихс-рата, редакторЂ газетн «Народни Листи» В. Червинка и бухгалтерт. тоиже газетн Замазалг. Телеграмма присовокупллла, что та же участв ожидаетг и лидера чешскоИ нацт-налБно-соцЈалистическоИ партш Вл-чеслава Клофача.
В-бнское правителБство не удо-влетворлетсл посилашемЂ на боШш Bcfexi> безв разбора чешскихт. муж-чшгб, арестовашемЂ или казнвк) вскХЂ в:плтелБНБ1хг ческихЂ политиковђ и д-ћлтелеИ, aaKptmeM'L или самБШЂ суровБшг npec^i^oBanieM'b чешсков печати. ABC'rpižCKoe правителБСтво осу1дествллегБ дави^Ишук) свош идек): устранетемБ главареА чешскаго на-рода обезкуражитБ и покоритв весв 4ecKiii народв. Bt пути длл дости-
Удаљен сам, ван свога дома, ми-лог огњишта; изгубно сам своју Отаџбину. A у њој све оно, што ми беше најдраже, најмилије u тако лу-тајући по свету, осетих њежност из-губљеног раја, кога имађаше моја душа у теби, мнли завичају мој.
Диван си ми ти. Али, да ли ми ти беше мио само са тога, што у тсби моје малено око угледа прве зраке сјајног сунца; да ли твоје стење, питОме равни беху те, што ми душу и у овој хладној туђини за-грева, да те сада још силније љубим, иего док бејах тамо међ твоје груди? Ох, сада их осећам. Њена топлота загревала је моје срце у мразу ту-ђег неба; она мн је кравила душу у тренуцима, када помишљах, да и живот мој више свету није од потре-бе. И тада, у тим црним мислима, слика твоја, мили мој доме, излазила mii je пред очи, те гледах сјајне очи твоје, твоје сочке груди које ме себи зваху и раширених руку летео бих теби. И ти би ме иригрлила, љубила u нове снаге, соком твојих очију,
подхрашнвала и уздизала, да не иад-нем. да се у туђини осетим, да сам делпћ једног великог иарода и да не могу пропасти, јер ти то не даш. —
Тренуо бих се из тога слатког сна, осетио истину; али твој дах об-летао је око мог трошног тела, осе-hao одах његов, пољуб твој и ти би ми се нечујно удаљила онако исто као и када си ми пришла.
Гледнуо бих небо, те да у њем' видим своје небо. Али и оно ие беше оно, каквог га гледаху моје очи.док у те живот проводих. Суро јо и мут-но без оних јасних, јутних звезда. Па и њихов трептај беше укочен, као и душе оних што ме сада опко-љавају. A тамо .. . оно беше леиотом силније од љубави, мекше од душе мајчине, оку драже од живота вечног. У трептају слушах одисај живота оног, што лебдијаше над нама. У њему слушах вечну песму, песму бајки јуначког прохујалог живота мојих предака. A ca њоме слушах подвиге, оних, који животе положише на браннку твом, да те непријатеље-ва нога не оскрнави.
Дивно то небо бојаше ... a сада и мени, a и теби, оно је тужно, су-
морно, тешко и ропско. Да, и ти ми, 8авичају мој. робујеш као и твој блудни син, који оста без прага свог, a пређе туђе, других народа. Сузом небо сада оросава твоје сочне груди, a очи твоје суза немају, до само из груди болни вапај, којим би хтела прикупити своју погубљену и по свету расуту децу. Али, она су ти сада даљт.-а, разасута као звездамо небо над тобом у овим дивним летњим ноћима: сјајна али без топлоте, без живота свог, јер твога немају.
Ти си нам сада остала сама. Оио иејачи, што их грлиш са за-грљајем милих нам родитеља, иејако је за оно, што бн ти хтела. Робо-вање претешко је и теби и њима, a у њему немаживота. Ами, који оку-сисмо слободе твоје, ми смо далеко li хоћемо ли моћи да ти повратимо оно, што пам првим својим загрља-јем пружи? Имаш ли уздања, мили завичају, да ће нам снаге бити за те витешке дане борби, који нам предстоје: рад тебе, рад наших ми-лих? Ако га имаш, дани слободе синуће ти и једнога дана твоја tie деца бити окупљена ма и на гробо-шша својих милих, a које ћеш нам ти у утроби својој сачуваги до namer доласка.
И тога дана тешко оном за iora нам ти речеш: «То је тај што ми оте оно што mu je најдраже, слободу и вас, децо моја!»
У шумиим валима ирибрсжног мора ехо твога вапаја чујем. То нам тужие гласе доносе оае милијарде капљица иаших милих вода, које заиљускују недра твоја. Хрле и хи-тају вали хучног Дунава, тихе Саве, валовите Дрине u брзе Сане, Уне u Врбаса, a уз ibux крвљу обојене петстолетном патњим Србиновом, воде Ситнице u Мораве. И у том звуку, груди да поиудају, слушам сваког часа вапај мог народа од Триглава до Тнмока, од Семеринга до Солуиа ii од Јадраиа до Родопа, који иружа руке пут тебе, завичају мој, и хита, да га у твом загрљају загрејеш то-плотом слободе, које си и ти сада лишеиа. Али твоје горе и дубраве сачуваше слободу за хитре ускоке u у шима ћеш нам сачувати лучу сло-боде за оне, који их вековима не имађаху.
Прими их, обгрли их, то су твоја деца, сачувај нам их, a ми ћемо ти доћи скорих дана.
Бр. 15.
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
з
жетл 3T0ft идеи оио не гнуситсл никакихг средствЂ. Депутатскал не-прикосновенностБ, на которуго не осм-блилосБ послгнутв ни одно госу-дарство, вб теперешнеИ Австрш ни-чего не значитв. Шмецко-габсбург-скал В4на чувствуетсл теперБ хозл-инојгб Bcefi имперш. Оно приводитг вб жизнб ташл »реформн«, o кото-рнхБ даже самне радикалБнне мецше шовинистн никогда не м"6ч-тали. Даже и длл г.г. ВолБфа, Тита и др. приговорт. лвитбсл неожи-данностБШ.
Но кровБ Крамаржа и его друзеА не пролветсл даромЂ. УлБЈбка на гу-6axt осуждешшхг nocjifc прочтенјл лриговора свид^телБствуетЂ o твердов в£р£ чешскип. вождеИ вђ воскресенве чешскаго народа.
Не перввга разЂ народв чешсшМ приноситБ столб тлжкјл жертвБ1 на олтарБ своеи независимости. 500 л4тб тому назадБ Лнђ Гуев осуж-денЂ бнлг констаицкимЂ католичес-кимб celiMOML кб сожженш. Сг тоА же улнбкоа на губахт, внслушалЂ тогда чешскШ пацшБалБннА repofi cbož приговорБ. И его пепелт., раз-несеннљШ водами РеАна, пробудил-в воЈјхђ спл1цихђ и чешсшИ народг сб жел^зомг вђ рук^ и креСТОМЂ вђ сердц-ii круто расплатилсл сг врагами, послгакицими на права, справедли-востб и свободу народа. Такт> и те-перв чешсше шгћннне, счаствк) судвбн попавипе вб братскугаЗ Pocciio, уже форм иру јотђ дружное boftcko длл расплати сђ гнилоИ АвстрЈеА. Кровв Крамаржа призиваегв всћхЂ сплшихђ или не р-БшителБнихЂ поднлтбсл и показатБ врагу, что живетБ euje угне-таемми народв и что никашл стра-дашл не умолчали вт> немт> чувства мести.
КакБ разБ посл$ полученш со-об1денјл o судвб-6 Крамаржа полу-ченБ1 извЗхтл o главноА поб^д^ воАскт, генерала Брусилова. Террорг вб Австрш не замедлилБ сказатвсл. Не взирал на вслшл ув^решл вЗјн-CKoft офшџалБноА прессн o прево-сходвомб иастроенш австрШскоИ >по-б-бдоносноА« армш, солдатн двуеди-Hoft монархш встр^чагоп. наступлеше русскихБ внсвобождегпемБ изб когтеб австрШскаго зв-ћрл. Австрјл полу-чаетЂ посл-бднШ ударЂ, изђ котораго eii не суждено болвше оправитвсл. И на развалинахг зто& лоскутно^ монархш внрастугв новбш свободннл государства hobož свободноМ жизни.
K. I. Р^зничект.,
Talgani i Sloveni na Jadranu.
članak pod naslovom .Italija i jugoslo-venski program", koji je u originalu izišao u „Gorriere della sera" a preveden u br. 10 našega lista, imao je za poslijedice živu izmje-nu misli izmedju poznatoga engleskog publiciste, dopisnika vanjske politike svjetske no-vine „Timesa", Wickhama Steeda sa talijan-skim publicistom Audrea Torre, stalnim uvod-ničarom „Corriere della Sera".
Komentiranje i pobijanje tvrdnje talijan-skog publiciste prepuštamo Englezu, koji shva-tajući dubinu i veličinu našeg pitanja ne samo u pogledu ravnovjesja i mira na Balkanu, nego u interesu Evrope, nazivlje „sretno riješenje istoga" evropejskim interesom prvoga reda.
Medju našim prijateljima jasno se ističe Wickham Steed, koji ne žaleči truda, neustra-šivo stoji za naše pravedne zahtjeve i u englesko) štampi priprema čitaoce za velike dogadjaje, kad će da se riješi naša sudbina u opreci sa talijanskim zahtjevima, koji su do sada u engleskom javnom mnijenju imali dosta pristalica.
Radi važnosti donašamo u cijelosti pole-miku koja je izašla u 187. broju uvaženog
poluslužbenog lista .Corriere della sera* pod gornjim naslovom:
Otrag nekoliko nedjelja donijeli smo o tom pitanju članak g. Torre, koji baveči se težnjama Slovena i pristajanja na iste u ne-kojim državama Sporazuma, spominjaše medju ostalim podrživačima Slavena gosp. Wickhama Steeda, dopisnika vanjske politike Timesa. Na odgovor gosp. Torre-u, Steed nam je upravio pismo, Ifoje smo radi političkih i vojničkih razloga morali malo kasniie donijeti, a isto sada veoma rado donašamo ujedno sa odgovorom gosp. Torre. —
Poštovani gospodine uredniče !
Dozvolite mi najprije popraviti jednu riječ, koju je gosp. Torre u svojem članku „Italija i jugoslovenski program" o meni doneo. On reče, da sam ja „i ako prijatelj Italije", po-državačem maldane čitavog slovenskog programa na Jadranu u opreci sa onim talijanskim.
Kad bi naprotiv gosp. Torre mjesto „ako-prem prijatelj Italije" bio napisao „za to što prijatelj Italije" bio bi s njime potpuno sporazuman.
Mislim da u tančine poznam program slovenski i onaj talijanski tičuči se Jadrana. Imade po prilici 20 godina, da se tim jadranskim pitanjem bavim, bilo u samoj Italiji, gdje sam proživio nekoliko godina, bilo u Beču i na drugoj obali .pregorkoga" Jadrana.
Resultati mojih nauka dadu se tako re-asumirati:
1.	Ne opstoji nikakova mržnja i neuklo-niva opreke izmedju interesa Talijana i Jugo-slovena.
2.	Potpuni sporazum izmedju Talijana i Jugoslovena, ne samo što je moguč, nego je i nuždan, jer sačinjava evropejski interes prvoga reda.
3.	Ako se ne dodje do toga sporazuma, Jadransko more neče biti nikada ni talijansko ni slovensko, nego njemačko.
4.	Najgori neprijatelji Italije i Jugoslovena, a najbolji prijatelji Austro-Nijemaca su baš oni, koji potiču i podržavaju živi nesporazum i mržnju izmedju Talijana i Jugoslovena.
5.	Ko želi dobro Italiji, a poznaje či-n j e n i c e, ne može želiti Italiji posjedovanje zemalja, u kojima su Jugosloveni u velikoj večini ; jer bi takovo posjedovanje bilo zaprekom nužnom sporazumu.
6.	Pomoču sporazuma, jezik, kultura, trgovina, politički utjecaj Italije mogao bi se ne samo održati, nego na neočekivani način pro-širiti na drugoj obali Jadrana i na Balkanu. Ako se sporazum ne bi načinio, to bi Tali-jani vidjeli, gdje nestaje svaki talijanski utjecaj sa svih neokupiranih jakim vojskama mjesta i navukli bi na sebe groznu mržnju 12 milijona jakei odrješite rase, koja bi otvo-rila škole i vrata jeziku i trgovini germanskog bloka.
7.Germanija,	manje kratkovidna od Austrije, več od mnogo godina nastoji sjediniti pod svoju hegemoniju jugoslovenske narode, sa dvostrukom namjerom, da osjegura sebi pre-vlast na Jadranu i da ujedno liši Italiju jakog bedema njenih sigurnosti i samostalnosti, kako-vim bi bilo osnovanje jedne Jugoslavije, uje-dinjene i složne, privezane jakim prijateljskim vezama sa Italijom. Eto radi kojih sam razloga poštovani uredniče postao .podržavačem" jugoslovenskih zahtjeva i to baš za to, jer se osječam prijateljem Italije.
Ponižni Vaš Wickham Steed.
Wickham Steed, dopisnik vanjske politike Timesa tuži se, da sam u jednom mom članku o jugoslovenskom pitanju kazao o njemu, da i ako prijatelj Italije postade podr-živačem maldane čitavog slovenskog programa na Jadr?.nu u opreci sa talijanskim. Steed bi valjda htio, da ja kažem, da on podržava i brani slovenski program proti onom talijan-skom baš za to, što je on prijatelj Italije.
U suštlni tvrdnja Steedova jest slije-deča:
Interes Italije mora iči za tim, da bi slovenski program Jadrana dobio poštivanje i oživotvorenje, a ne talijanski program. Veličina tvrdnje jasna je. Ali Steed. čovjek pro-tančenog uma, brani svoju tvrdnju takovom vještinom, da nije moguče dozvoliti, da bi ta njegova tvrdnja u Italiji prošla, a da se ne pokaže, gdje leži njena bitna slabost. To bi značilo sa naše strane primiti predloge, koji se jasno protive temeljnim interesima našeg narodnog jedinstva i naše slobode na kopnu i moru.
Ja sam potpuno sporazuman sa Wick-hamom Steedom, što se tiče prvih četiriju ta-čaka njegova pisma. I Ja držim, da Talijani i Jugosloveni moraju biti u sporazumu radi njihove zajedničke obrane i radi sigurnog raz-vitka svog naroda.
Držim nadalje i ja, da bez ovoga sporazuma Jadran neče biti nikada ni talijanski, ni slovenski, nego njemački. Več sam prije ustvrdio, da talijansko-slovenski sporazum nije samo stvar, koja se tiče Italije i jugoslovenskih zemalja, nego evropejskog mira; naime to je problem, čije su posljedice evropejske. Nespo-razumci dakle izmedju dvaju naroda moraju biti uklonjeni. Sukob mora da se izbjegne. Sporazum mora da bude zahtjevan i sa jedne i s druge strane iskrenom dušom i svijetlim umom. I baš radi toga ne može se zahtijevati riješenje tog pitanja jednostavnim izvanjskim podacima, kako to Jugosloveni zahtijevaju i njihovi podržioci Englezi, medju kojima se najviše ističe V/ickman Steed.
Povijest, ona oživljena u vrijednosti naroda, geografija, ona koja označuje krajeve i zahtjeve jedinstva i obrane narodne i sve ostalo, što je u savezu sa ova dva temelja, his-toričar i geograf, kulturna predaja, snaga kulture, strateška obrana, vlast nad pomorskim putevima, moraju pružiti ne izolirane, nego u savezu i bitne činjenice za važnije i konačno riješenje tog pitanja. Steed bi naprotiv htio riješiti ovakovo jedno zamršeno pitanje, koje samo za sebe stvara ovakove poteškoče, kakovim su u druga vremena Rimljani i Mlečani, to jest zapad prama jadran-skom istoku morali u susret iči i riješiti ih za svoju sigurnost i obranu, tako, kako je u povijesti poznato ; on bi ga htio riješiti na naj-jednostavniji i na najpovršniji način, gleda-juči naime jedino na brojčanu nadmoč pu-čanstva, kojim su naseljeni sporni krajevi. Sada, ako bi ovo načelo moralo vrijediti uvijek i svuda, koliko bi se toga moralo pro-mijeniti u odnosu država, koliko bi se stvari moralo povratiti koliko bi dioba dužni bili izvršiti ! Engleska sama, prva od sviju i najviše od sviju, bila bi smanjena na malu stvarcu. Jedna nacionalna država, nije samo skup pojedinaca, nego jedna povijest, jedna civilizacija, jedna politička moč sa svojim karakterističnim i životnim zahtjevima; nijedno od ovih stvari za sebe ne sačinjava tog, nego sve skupa u jedinstvenoj sveži. To je baš osnovna tačka, sa koje se mora polaziti, da se pravedno uzmogne riješiti Jadransko pitanje. Slovenski su narodi zapremili jedan dio zemljtšta, kojega je narav sama označila Italiji za nužne primorske i kopnene obrane. Zar invazija daje nekakovo pravo osvajaču ? Osva-jač nije za sobom donio jednu jaču kulturu, nego jedino jaču brojčanu snagu ; radi toga imade li kakovog prava nad jačom kulturorri, koja vlada znacima svoje prošlosti i sa nad-moču svoje duhovne snage? Kada ja govorim, da se jadransko pitanje mora riješiti na osnovi bitnog političkog razloga, ne mislim nipošto I ustvrditi jedno pravo proističuče iz imperija-lističke ideje, nego pravo osnovano na zahtjevima obrane nacionalne države i narodnosti, jedno pravo pojačano razlozima tradicionalnim i sa sadašnjim ujedno slivenim razlozima života i razvitka, koji ne mogu da budu na-pušteni, a da se ne odrekneš obrane svoje egzistencije. Istočna obala Jadranskog mora pristaje na sporazum, koji če voditi računa sa interesima i zahtjevima Italije i dati k tome široko pravo zahtjevima Jugoslovena.
Jugoslavija, opetujem, ne može se i ne smije se stvoriti protiv Italije; moguče je i mora se ista stvoriti u sporazumu sa Italijom, sa iskrenom pomoči čitave naše nacije. Ostvarenje jugoslovenskog ujedinjenja moguče je postignuti na sami svoj način ; i samo sa potpunim sporazumom, sa prijateljskim sa-vezom sa Italijom, Jugoslavija može biti sigurna za svoju samostalnost, za svoju slobodu, za svoj razvitak politički i nacionalni.
Wickham Steed vidi pogibelj u panger-manskom programu, te imade potpuno pravo. Ali način, da se za uvijek izbjegne panger-manska pogibelj i šteta — to je jedini sporazum, kojega moraju Jugosloveni tražiti sa Italijom. Mogu ga postiči, ako realno priznadu granice postavljene njima po prirodi samoj, i ako priznadu prava, koja ona tri nerazlučna faktora, historija, geografiia i politički razlozi, graničeči i popunjujuči se izmedju sebe, daju našem narodu. Mi možemo pristupiti njima na pomoč, za uzvrat. U Italiji postoje mnogi, koji su raspoloženi pomoči jugoslovenskom uje-dinjenju, ali nitko ne može shvatiti tako, da bi ta država bila stvorena protiv Italije i na njenu štetu. Ja sa moje strane želim sporazum, jer sam najbolje uvjeren, da Talijani i Jugosloveni mogu biti saveznicima i da je njihov životni interes zajednički postupati, za zajed-ničku obranu i izmjenično pomaganje.
Ja se nadam, da ovo par mojih riječi može poslužiti takodjer odgovorom dvama člancima Lazara Markoviča prof. beogradskog universiteta, posvečenima meni u listu „La Serble", napisanima u prijateljsko] formi i po-mlrljivom duhu.
Andrea Torre.
Gosp. Torre ostao je pri svome i nije ničim konkretno pobio kratke i bez mnogo riječi navedene točke u pismu g. Wickhama Steeda.
Čitavo pitanje i riješenje istoga mora da bude riješeno po shvačanju g. Torrea, ne samo na temelju statističkih brojčanih podataka, nego na temelju historičkih, geografskih i političkih razloga.
Mi s naše strane nemarno ništa proti toga, nego se potpuno slažemo, zahtijevajuči da se ovo pitanje riješi baš na temelju onih triju elemenata, koji vojuju svaki za sebe i svi ujedno popunjujuči se ža naše pravo i za naše stanovište.	\
БОРБА ЈУГОСЛОВЕНА ЗА УЈЕ-ДИЊЕЊЕ.
Кратак историјсни преглед.
(Свршетак.)
У земљи Монархија је водила огор- * чену борбу цротив Југословена. Мучење Срба у затвору, који 1908. г. беху опту-жени за велеиздају, даде повода студен-тима да поздраве оптужене, али то изазва да полиција није попггедила ни универзи-тет Хрватске, због чега преко 1000 сту-дената напустише Загреб и потражтпе склоништа у Веограду и Прагу, изјављу-јући на тај начин своју способност за борбу. У Загребу, Љубљани, Мостару, Дубровнику, Сплиту, Врну, Прагу, Бечу и Пеигги ученици нижих школа изјавише солидарност са студентима у Загребу. Уиотребљујући своје старе методе, као што је радила у почетку XIX. века про-тив извесних Словенаца оптужујући их да су у служби Русије, у 1840. "г." вротив «Илира» Монархија сем загребачког про-цеса створи Фридјунгову аферу у Вечу. служећи се лажнпм документима само да би укаљала Србију пред Европом.
Да би дали израза свом незадовољ-ству, млади људи под утицајем свог ин-пулзивног карактера, приредише читав низ атентата против управљача Монархије. У 1908. г. студевт Жерајиђ, родом из Херцеговине, изврши атентат на царског гувернера у Босни. у моменту кад је овај уводио вови режим. У Загребу, узастоп-но распуштање сабора и држање вдасти, које хтедоше да спроведу мађаризацију, беше повод учестаних атентата, чији из-вршиоци беху Јукић, Дојчић, Планиншчак, Шефер и Херцигоња. Одзиви протеста против угњетача јавише се у Бечу, где млади Његош изврши атентат.
Балкански ратови 1912. и 1913. уни-пггише и оно мало обзир? према Монар-хији. У 1912. год. сви преставници на-родни искупише се у Задру и, без раз-лике на веру и партију, манифестоваше идеју Југословенства. Неки се изјаснвше отворено за уједињен.е са Србијом, a ве-ћипа варода слављаше Србију. Монархија се опет даде ва посао. У Далмацији рас-вусти судове, у Босни паправи српску опозицију автидивастичком. У јужној Ма-џарској укипуше Србима аутономију, за-бранише да се по школама употребљује народви језик и конфпсковаше народне фондове. У Словенској забранише свечави скуп сСокола*.
Успеси Србије изазвпше још веђу мржљу Монархије. Пошто су јој биле везане руке ва северу, она — Монархија( да би омела развијање Србије, измисли Прохаскипу аферу, забрави Србији излаз на Јадранско Море, створи питање o Ал-баннји, изазва побуну Арнаута, ваговори Бугаре да раскину Бадкански Савез и да објаве рат Србији. Када је Србија умакла свима опасностима и увеличава новим крајевима постаде цевтар Југословена, Аустро-Угарска и Њемачка изазваше ве-лпки рат, који во размерама н жртвама преставља рат, кога историја није забе-лежила.
Аустро-Угарска монархија, која се увек трудила свима средствима да унипгги li саму идеју уједин>ен>а Хрвата, Срба и Словенаца, јавља се као наш највећи не-пријатељ. У овом рату, који је она деце-вијама прппремала и caua га изазвала, Аустрија преставља најмрачнију и нај-мрскију стр;>ну своје историје, употребља-вајући српске, хрватске, словевачке и друге словенске пукове да се боре против своје рођене браће. Да нам Аустро-Угарска вије пишта урадила, само ово клање из-међу рођепе браће довољно је да нам унесе највећу мржњу против те деспотске и у светској историји најкрвавије државе, која је наш народ употребл>авала само за
СЛОВЕНСКИ ЈУГ
Бр. 15.
одбрану сопствеиих пнтереса, a увек га сматрала као лодјармљеног, који није до-стојан да жнви.
Монархвја и данас не сматра друк-чије наш народ. Док српско-хрватско-сло-веначки и чески пукови бране Монархију н проливају потоке крви цротив рођене браће u наших великих заштитника Руса, дотле та перфидна држава, којој није места ни међу дивљацима, оптужује и веша сваког Југословена и Чеха, који јој се учиви и најман,е сумњив. Најновији цри-мер са Др. Крамаржом, вајлојалвијим политичаром Монархије изазнва грозу це-лог културног и поштеног света.
У кратким разлагањима видели смо напред велику борбу што ју је наш на-род водио са Монархијом. Та борба, која није нвкад престајала како на поли-тнчком тако и на културном пољу, све-дочи o изванредној жилавости и способ-вости нашег народа за живот и његов смисао за опстанак. Јер и ако је цео жи-вот Срба, Хрвата и Словенаца оличен само у борбама, иролазећи кроз различите фазе, ипак Југословени вису ни на јед-ном пољу заостали од других народа, који су се слободно и без икаквих трзавида вековима развнјалл и уживали све бла-годати мира. Ila када смо ми, развијајући се под оваквим вриликама и околностима успели да се такмичвмо са великим па-родима, зар ми не испун^вамо услове Дарвиновог правила o опстанку једног народа ?
Борба против Аустро-Угарске, то је борба за опстанак. Ни Словенци ни Хр-вати ни Срби нису ни једног тренутка сустали у тој џиновској борби, a што борба није успела да доведе до уједишења Југословена уједиу засебну државу, раз-логе треба тражнЈИ у оним политичким факторима, који су довели до пропасти Илирије, до окупације Босне и Херцего-внне, a које смо раније нагласили. Ти разлози не постоје више. Аустро-Угарска и Немачка које су запалиле Европу, ма-нифестовале су своје освајачке намере и тежње. Припцип нациовалних држава, кога заступају наши велики пријатељи u савезници надјачаће све вамере грабљивих монархија. Никада политичке прилике нису биле повољније него сад за уједи-н>ен>е Хрвата, Срба и Словенада у једну велику и самосталну државу.
A они што cv нротивви уједнњењу Југословена треба да се запитају, шта ће бити са нама, ако останемо и даље овако растргави? Одговор је прост и јасан: уједнаени Словенци, Хрватн и Србн у •жшфу једне државе престављају залогу нашег мирног и културног развитка, који иам омогућава да се користимо природшш богатством наших земаља, да водигнемо и просветими народ, да га учинимо срећ-нвм, да ra учвнимо слободним. Поцепани, ми остајемо оруђе у рукама наших непри-јатеља, који ће nac употребљавати једне lipoTHB других, као што се данас ради. Ми ћемо бити сенка, од које ћемо се сами нлашптн, a потоци пролпвене крви изги-нулих- мучецнка за народиу слободу ппшће на нашу главу.
Лађа Југославије воси слободу ; свака друга Дозару. Има ли кога, ко је против слободе ?	M. h. A.
Недељни преглед.
Politika.
Kako smo poslijednji put nagoviještali, odlučni se preokret u politici Rumunjske svakim danom približuje. Vidni su znaci šiljanje Ru-muniskoj iz Rusije municije, te komešanje, koje je nastalo u poslijednje vrijeme u kabi-netima Centralnih vlasti. U ostalom Nijemci sami priznaju, da je Rumunjska za njih izgubljena. Uzrok je prije svega močno napredovanje ruskih armija i neuspjeh njemačkog oružja pod Verdenom. Doklegod su nalme Nijemci imali inicijativu na frontama u svojim rukama, dotle je i Rumunjska škiljila ljubazno preko transilvanskih Alpi. Mi znamo da je to prouzrokovalo u Rusiji takovo nepovjerenje prema Rumunjskoj, čemu imade Još i danas tragova.
Drugi je razlog nezadovoljstvu Rumunjske neispunjavanje Njemačkom ugovora, sklop-ljenog izmedju obe države u poslijednje vrijeme. Njemačka se naime obvezala za žito, što če ga dobivati iz Rumunjske, šiljati u Rumunjsku željezo i druge potrebite kovine.
Razumije se, da je Njemačkoj nemoguče šiljati takve predmete u Rumunjsku, kakve bi sama za veliku potrebu dobila od druguda. Na veliko iznenadjenje i razočaranje rumunj-skih komersanata došle su pred nekoliko dana u Bukarešt, mjesto obečanih nužnih stvari, nirnberške igračke za djecu.
Bit če jedan od važnih razloga za naj-skoriji istup Rumunjske i političke prilike u Ugarskoj. Stranka „nezavisnosti 48 godine" regbi da bi bila spremna, da spasi Madžarsku, sklopiti separatni mir sa državama Sporazuma. To — naravno — Rumunjsku uznemiruje, jer bi, dogodi li se to, izgubila svaku nadu u ostva-renje največeg svog nacionalnog ideala, u prisajedinjenje Transilvanskih Rumunja Rumunjskoj. •— Neke ruske novine, a medju njima na žalost i inače vrlo uvaženo .Rusko Slovo", idu tako daleko, da ne govore samo o tobož-njoj autonomiji Transilvanije, u okviru vlasti Ma-djara, nego i „široj* autonomiji Hrvatske. Ne znamo,da li su ti ljudi prospavali ovo poslijednje vrijeme, kad je Pašič bio u Rusiji, te rekao, da je program i srpske vlade i jugoslovenskog komiteta, oslobodjenje i ujedinjenje svih Jugoslovena u jednu jedinstvenu državu, na što su pristale sve države Sporazuma. Mislimo da ne trebamo tek tu-mačiti poštovanim ruskim novinama, da i Hrvatska spada u jugoslovenske zemlje. U ostalom — to shvatanje i rezoniranje ruskih publicista, — desauira sam hrv. sabor, koji je na usta svojih članova priznao, da je i Hrvatima i Srbima i Slovencima jedini spas u ujedinjenju.
U Grčkoj se razmahala tako živahna predizborna borba i agitacija, kakvu ne pamti zemlja. Germanska propaganda upotrebljava najogavnija sredstva, da stvori poslušnu sebi večinu.
Nadajmo se, da če pravedna stvar i Veni-zelos ipak pobjediti. Mi idemo još i dalje, te se nadamo, da če Grčka — slijedeči primjer Rumunjske, — sa kojom je vezana i ugovorom, istupiti takodjer u skorom vremenu na strani Trojnog Sporazuma, protiv najpod-lijih gazitelja medjunarodnih ustanova, protiv bijesnih Teutona, te tako uskoriti pobjedu sa-vezničkog oružja, u koju tvrdo i nepokolebivo vjerujemo!
R a t i š t e.
General Brusilov sa svojim Junacima ponovno je iznenadio Hindenburga i to baš ondje, gdje se je ovaj najmanje nadao, i zadao mu je takav udarac, od kojega če se teško oporaviti.
Klin, koji je načinjen u pravom dijelu Ijetne ofenzive, nije mogao nikako da bude (spravljen, usprkos svim naprezanjima Nijemaca, koji su u tom rajonu koncentrisali bili svu silu teške artiljerije. General Saharov u cen-trumu Brusilove armije, započeo je početkom jula malko jače pritiskivati Austro-Germance, koji su u rajonu Brodi koncentrisali jače sile, da započnu protunastupanje s namjerom, da zauzmu natrag Luck. Generalu Saharovu pošlo je za rukom u nekoliko mahova odri-ješito razbiti desno krilo Licingena tako, da Je ovaj morao bezglavo umaknuti na zapad, izgubivši Brodi, vrata Lavova. Udarac Saha-rova bio je znakom opčem nastupanju, koje je udačno proveo sjeverno stoječi od njega i bacio natrag Austro-Germance na liniji Kovelj-Sarni na 28 km. od Kovelja. Desno krilo Brusilovljeve armije pod komandovanjem generala	pristupilo je energično opera-
ciji Saharova, te prešlo Stohod na njegovom južnom i srednjem toku tako, da je provaljena jedina još naravna pregrada do Kovelja. Ovaj udarac nanio je \ustro-Germanima velike gu-bitke u zarobljenima, koji su nadmašili 58.000 momaka, 900 oficira i okolo 114 topova, od kojih 27 teških.
Te su udačne operacije vodjene na des-nom krilu Brusilovljeve armije. Centar u pravcu Tarnopolja taktički miruje, dočim je na jugu od istoga general	proveo
jako i široko nastupanje na Stanislavov i južno od istoga sve do karpatskih gora. Brusilov na taj način zatvara sa juga i sjevera centar austro-germanskih armija, koje po po-slijednim vijestima same od sebe na brzu ruku evakuišu, boječi se opasnosti, da se nadju sa svih strana opkoljenima.
Kroz ova dva mjeseca ruskoga nastu-panja hametom je uništena armija generala Pflancera i Licingena, dok se armija Botmera i Bem-Ermoli još nekako drže. Gubici njihovi su bajoslovni te su postigli rekord u povijesti ratova; u zarobljenlcima su Austro-Germanci izgubili okolo 380 hlljada momaka, 3000 oficira, 400 topova, nekoliko hlljada mitra-ljeza i sprava za bacanje bombi. Tomu
broju zarobljenika odgovara dva puta veči broj ranjenih i mrtvih, tako da se dade zaključiti, da je Austro-Germancima, kad se ovomu dodadu i ostali njihovi porazi od Pri-pjatija do Baltičkog mora — izbijeno iz stroja kroz sama dva mjeseca ruskog nastupanja okolo jedan milijon boraca.
Na francusko-engleskom frontu nijesu Nijemci bolje sreče bili. Francusko-englesko nastupanje zadalo je Nijemcima toliko nepri-lika i žrtava, da su konačno i najslijepiji od njih uvidjeli, da su izgubili igru. Nijemci su bacili sve svoje raspoložive rezerve na sje-verni dio francusko-engleskog fronta izmedju Ankra i Some, da bi stali na put dalj-njem prodiranju saveznih armija. Sva naprezanja ostaše im uzaludna, jer su Francuzi i Englezi hrabro izdržali protunastupanje Nijemaca i pomakli se dalje na istok. Napredovanje Fran-cuza i Engleza imalo je za posljedicu, da su Nijemci prestali sa jurišanjem na Verden, koji ih je stajao okolo pol milijona žrtava, a nije im donio nikakova ploda. Sa bezuspjšnom opsadom Verdena počinje zvijezda Germanije gasnuti, te usprkos toga, što su Nijemci činili pitanje Verdena, pitanjem svoje narodne časti, morali su od istoga odustati. Plodovi zajedničke akcije saveznika tako su veliki i vidni, da se može mirne duše reči, da konac ovog groznog rata nije više tako dalek i da se približuje ve'iki čas razračunavanja sa kriv-cima ove svjetske tragedije.
Demoralizirana turška vojska nije više u stanju da izdrži udarac hrabre kavkazke armije, koja sve više i. više prodire u dubinu Otoman-skog Carstva.
Savezničke vojske u Solunu, valjano, spremne za borbu, počeše nastupanje u kojem se odlikovaše naši srpski sokolovi, koji su uzeli na juriš nekoliko bugarskih pozicija okolo Vodena i bacili Bugare preko grčke granice.
Ovakav za Saveznike povoljan položaj na svim ratištima, dat če jaki i poslednji impuls Rumuniji, da se lati oružja, te da rame uz rame podje proti zajedničkog nam neprijatelja i izvrši svoju historičku dužnost, oslobodivši svoju braču od švapskog-madjarskog iga.
Bugarima, izdajnicima Slovenstva i raz-bojnicima, koji nama, rodjenoj brači rinuše nož u ledja, približuje se sudbonosni čas, u kojem čemo da im vračamo milo za drago, oko za oko, glavu za glavu.
Вијести из домовине.
Жртве Југословена. Губици Југо-словена у Србији, у Црној Гори и у Аустро-Угарској изнашају около 500 хиљада мртвих и неспособних. Будуће борбе ће подигнути тај број на 7—800 хиљада људи, што значи 8°/e читавог нашег рода.
Тако велики размер губитака није дао ни један од ратуј^ћих народа, Као један важан разлог да се одште-те Југословени, долази и тај порез даи у крви, који мора да буде узет у обзир од паших савезника при склапању будућег мира.
Конфискација добара др. X. Хин-ковића. «Народне Новине>, службени лист Хрватске Владе у Загребу донио је у свом броју од 20. новембра од-луку загребачког Судбеног Стола у Загребу којом се конфисцирају сва покретна и непокретна добра, која посједује др. Хииковић у границама Аустро-Угарске монархије.
Конфнскација добара оснива се на закону 19. јула 1915 по којему одговарају добра за велеиздајничка дјела почињепа за вријеме рата.
Државпи одвјетлик загребачког Округа упутио je пресљедовање про-ти др. Хинку Хинковићу ради зло-чина проти војничкој сили и држави, имајући у себи све скрајиости зло-чнна велеиздаје.
Укинута друштва. «Edinost» 25. VI пигае: «Ц, кр. намесништво уки-нуло је ова друштва: 1) «Сриска читаоница у Трсту»; 2) «Читаоница у Гориц« на Бланчах»; 3) «Словен-ска читаоиица у Горици».
Osude dalmatinskih novinara. Ok-
ružni Sud u Gracu osudio je Oskara Tartalju, glavnog urednika «Zastave» na pet godina zatvora, a Jerka Čulića odgovornog urednika «Slobode» na 18 mjeseci zatvora. «Zastava* i «Sloboda», jugoslovenske novine, koje su izlazile u Splitu prije ultimatuma Austrije Srbiji. Od istog časa obe su novine suspendirane i njihovi urednici zatvoreni.
Austro-Nijemci zarobiše civilno pu-čanstvo. Dopisnik «Neue Freie Presse» piše, da su Austrijanci zarobili u Srbiji sve muškarce od 15-.60 godine. Dopisnik eZuricher Morgen-Zeitung> potvrdjuje tu vijest. da su Austro-Nijemci odveli u ropstvo sve starce od 50—60 godina, s razloga što su on! po vojnim srpskim zakonima vojno obvezanici. Radi navedenoga, jasno proističe odakle su u njemačkim novinama onako visoke cifre o zarobljeni-cima u Srbiji.
Разне вијести.
Мађари хоће да освајају. «PeštL Hirlap» од 17. VI пише у уводном чланку o немогућности status quo ante-a после рата. — «Јесте, потреб-ва су нам нова земљишта, да осво-јене територије постану иедељиви део Мађарске, да би на њих могли позвати и сместити све оне, којн tie се празних рукувратити са бојишта, или би радо заменили Америку са увећаном мађарском отаџбином.»
ОД УРЕДНТШТВА.
Молимо све читаоце «Слов. Југа>, заробљенигке, да вам, у случају од-ласка у које друго мјесто, одмах то јаве, да им не шаљемо узалуд листа. Чим нам јаве нову адресу, лист ће им се онамо слати.
Лист се увијек уредно отпрема. Ако когод не прими кога броја, нека вам пише, па tie му се поновно по-слати. Исто тако иека се нико не узрујава, ако не добије одговора иа своје писмо, јер уредништво безу-вјетно свакоме и у најкраћем времену одговара. Кривица је или на пошти или на онима, који предузимају са поште, па неуредно достављају. Но врло често је кривица и иа самима читаоцима нашега листа, јер погрешно и нејасно пишу своје адресе.
Дужност је свих родољубних Срба, Хрвата и Словеиаца, да лист шире међу свом заробљеном браЂом, a то није тешко, јер им га дајемо бесплатно. Ако нам ко јавља, да у некоме мјесту има наше браће, нека увијек назначи број, да знамо, колико би им примјерака слали.
Своје адресе треба увијек иапи сати руски.
»У спомен мајци Србији и њеним див-синовима, дичним Соколовииа Југословенства«. Под горњим насло-вом изашла је брошурица, у којој писац — г. потпуковник Драг. Ми-хајловић — на, врло интересаитан на-чин излаже борбу Србије за осло-бођење и уједињење од косовске битке до данас. Књмжица је врло укусно опремљена, на корицама са бојама племенских застава југосло-веноких, те са сликом великог муче-ника краља Петра I., иа другој страии. Цена је брошурици 20 коп,, те се може добпти у редакцији натпег листа
Издаватељ и одговории уредник: Милован К. Митричевић.
Дозволено војнои' цензуром. Одеса, 22. јула 1916. r.
Тип. Анцјон. (Ожно-Русскаго 0-ва Печ. Д%ла Одесса.