«	31
Glasnik SED21 (1981) 1
®dinega predmeta, in z manjšim številom študentov tudi 'ažje organizirali raziskovanja.
Dr. Vesna Konstantinovič je pripomnila, da bi etnologa v povezavah z drugimi predmeti v toku študija lahko ^oblikovala popolnoma nove profile strokovnjakov (na Primer povezava etnologija — medicina).
Dr. Slavko Kremenšek pa je menil, da se z osamosvajal jem stroke trgajo povezave, ki SO bile prej močne in Plodne (primer psihologija kot samostojna študijska ^•Jpina), kar je za razvoj stroke lahko zelo nevarno.
Mag. Terseglav je poudaril, da so za taka razmišljanja odločilna predvsem pričakovanja, ki jih ima širše okolje ocJ etnologije. V tej zvezi je dr. Boris Kuhar poudaril, da ,e Pomembna čim širša razgledanost in široko znanje diPlomantov. Hkrati se danes kaže prešibka povezanost študija s prakso in obvezne prakse v etnoloških ustanovah so očitno premalo. Poleg tega muzeji niso edina ustanova, ki lahko zaposljuje etnologe. Možnosti se kažejo v trgovini, turizmu, zahtevajo pa seveda specializacijo v okviru študija. Specializirani diplomanti bi „prisilili" *ainteresirane delovne organizacije, da bi jih zaposlovale.
Asist, Janez Bogataj je poudaril, da te misli na oddelku niso novost, vendar so javnost in potencialni ■•^Porabniki" etnologije oziroma etnologov premalo Oznanjeni s širino etnološkega dela. Zato PZE za etnologijo predvsem S praktično usmerjenimi seminarskimi ¡n diplomskimi nalogami poskuša pokazati na uPorabnost etnoloških izsledkov v praksi in jih tudi Predstaviti javnosti in uporabnikom.
INGRID SLAVEC
slovenci u negdasnjem tirolu
Opstojanje Slovenaca u negdašnjem Tirolu — i pitanja s tim u vezi — bilo je uočeno več prije neko 200 godina, uglavnom od austrijskih historika, medu njima i pozna-toga A. Schloezera i drugih nekih, pače s po kojim nategnutim tumačenjem ili slutnjom o tome u vrlo davna vremena.
60-ih godina prošloga stolječa objavljuje časopis „Slavische Blaetter" (Wien 1865) Karlovčanina Abela Lukšiča značajnu raspravu Hermanna Ignaza Bidermanna o tim Slovencima, a malo poslije toga izdan je „Tiroll-sches ldiotikon"J. B. Schoepfa i A. I, Hofera, gdje se našlo okupljeno sve do tada poznato jezično (leksičko) blago domorodnoga stanovništva. Taj rječnik uvelike koristi Davorin Trstenjak u radu „Slovenske besede v tirolskoj (!) nemščini" (Kres 1884). 80-ih godina bave se torn temom u više navrata i A. Unterforcher (1885 — 1890) pa J. Patigler (1887), a još 1879. značajnijim prilogom J. C. Mitterrutner, kada iste godine i A. Veselovski objavljuje svoju opširniju raspravu o ovim Slovencma u „Žurnalu Ministerstva narodnogo pro-sveščenija".1
Tako su se tokom druge polovice 19. stolječa taj predmet i pitanje dosta Često pojavljivali, večinom u stručnim izdanjima, dok spomenuti H. I. Bidermann ne objavi završnu verziju svoje spomenute rasprave s napisom „Uebersicht der Slavenreste tri Tyrol" (Globus Braunschweig 1891), naŠto se javi još i dr.Grabovv raspravom kritičkoga, uglavnom jezičnoga značaja ,,Slo-venische Forschungen iiber Tirol" (Globus 60 — Braunschweig 1891), pobijajuči neke tvrdnje o nekim riječima u tirolskim govorima kao slovenskima.
U večini spomenutih spisa radilo se o iznošenju podataka iz prošlosti, naročito jezičnih i medu tima toponimijskih izraza kao tragova, da je tada u Tirolu, napose u Pustertalu, bilo Slovenaca.
Bit če korisno vratiti se na ovaj predmet odnosno osvježiti ga. I danas je aktualan naročito po jednoj značajnoj spoznaji, koja slijedi iz podataka iznošenih o ovoj grani Slovenaca i o stanovništvu negdašnjega Tirola uopče i koja može imati i značajniji epilog — što če biti ovdje na kraju ohjašnjeno a do sada nije bilo dovoljno uočeno.
Jezične potvrde, koje su iznošene u gore spomenutim radovima u prilog nazoČnosti Slovenaca i slovenskoga jezika u negdašnjem Tirolu, napose u Iseltalu odnosno Pustertalu. Posebno su tu značajna — kao i u nebrojenim sličnim slučajevima — imena različnih lokaliteta, koja su dijelom izrazito i neporecivo u prilog toj nazoČnosti (a dijelom su bila u tom nastojanju promašena zbog promašenih ili bar posve nepouzdanih brojnih izraza tirolske dijalekatske nijemštine iz slovenskih riječi.
Tako je več toponim jednoga mjesta u Tirolu Windisch— Matrei upravo krunski svjedok za nazočnost bez sumnje velikoga broja Slovenaca u tom mjestu — ne bi se moglo inače objasniti dugo upotrebljavano i administrativno postojano ime Windisch — kad tu ne bi uopče bilo stanovnika, koji su se negda njemački nazivali windisch = slovenski. Ali i znatan broj drugih riječi potvduje gore rečeno — od kojih ovdje samo manji izbor:
Dober „yjt" (zabilježeno u mjestu Lenkenthal)
Obletzen ,,gekochte ganze Rueben" = slov. oblice (zabilježeno u Unter—Pusterthalu)
Glasnik SED 21 (1981) 1
10
Schitzen „Schale der Huelsenfruechte" = slov, jezice
Gruschkitze = slov. kruškica
Geislitz „Haferbrei" = slov. kiselica
Proseck „Weiler bei Windisch-Matrei" (!) = slov. prosek
Pogratte (Pogrite, Pongritte) schlechte Schlafstelle -Lager fuer Holzknechte" = slov. pograd „daščani odar uza zid kao postelja; slamna postelja planinskih koliba".
Rob „Bergrand"
Promašeno je tada bilo objašnjevanje nekih tirolskih njemačkih izraza kao slovenizama, jer su se mogli odrediti i drukčije — kao napr. za Ari „ralo", jer je Ar! vrlo rasprostranjeni germanski izraz za tu oraču spravu — osim drugih sličnih slučajeva.
Sto se medutim može iskoristiti iz cjeiokupne do sada poznate grade o tirolskomstanovništvu prošlih vremena, to je, medu ostalim, u dokumentima prostosti cesto bilježeno opstojanje obiteljskih zadruga, nazivanih „Mit-hauserei" a njihove starješine „Vorhauser" (inače jamač-no administrativno i „Haus—Kommunion" ili „Kommun-hausung".)
Tako se brojne zadruge bilježe tamo u 16. stolječu, a medu njima i konkretni slučajevi upravo u Windisch-Matrei 1552. g. Vlasti ih tada štite, za razliku od vremena Napoleonovih, kada se bilježi, da francuske vlasti podpiru njihovo raspadanje, Značajan je jedan posvjedoČeni slučaj zadruge iz 1820. g., kada se podijelila a brojila je 38 zadrugara (na žalost neoznačene narodnosti). Ima medutim jedan pouzdan podatak, iz kojega se može po prezimenu zaključiti da je tamo bilo i slovenskih zadruga.
Otkada su bili ovi Slovenci u Tirolu, to nije nijedan od pisaca, koji su se njima bavili, izveo na čisto i uvjerljivo dokazao. Možda če ostati kao najuvjerljivija hipoteza H. I. Bidermanna da su se u dosta davno vrijeme onamo odselili zajedno sa seobom Ladina iz Friuli pa bi prema tome ovo bio ogranak zapadnih jugozapadnih Slovenaca. Tu bi mogučnost trebalo ili opovrči ili utvrditi na osnovi još potanjih i savjesnjih proučavanja njihovih dosta brojnih tragova, naročito jezičnih, koji su gore u izboru navedeni,
1. O njima je napisao prilog i slovenski slavist i etnolog Ivan Kunšič (1874 — 1899), ali je dosadaostao u rukopisu, dok je spomenuti rad J, C. Mitterrutznera objelodanjen u slovenskom prijevodu kao „Slovani v iztočni Pustriški dolini na Tirolskem" (u posebnoj knjižici - Novo mesto 1880).
Za te podatke zahvaljujem Zmagu Šmitku, asistentu Oddelka za etnologijo Filozofske fakultete u Ljubljani.
MILOVAN GAVAZZI, Zagreb
2UPANIČEV DOPRINOS PROUCAVANJU ETNOGENEZE BALKANSKIH NARODA
I
Ovo ¡zlaganje treba shvatiti samo kao prilog proslavi četrdesetogodiinjice razvoja slovenačke etnologije na Ljubljanskom univerzitetu. Ono je doslo neočekivano, kao zamena najavljenog predavača, koji iz opravdanih razloga nije mogao da prisustvuje ovom cenjenom skupu. Zbog toga je ¡zlaganje skicirano bez osobitih prethodnih prtprema. Više je sečanje na prvog predstojnika Etnološke katedre Ljubljanskog univerziteta i na trajnost njegovog obimnog naučnog dela, ¡z kojeg se ovom prilikom ¡zlaže samo jedan mali segment. S druge strane, ovo je moja lična zahvalnost Etnološkoj katedri u Ljubljani, gde sam bio na specializaciji 1958/59. kod prof. Dr Vilka Novak3 i od njega naučio mnogo iz etnologije, kao i od prof. Dr Boža Škerlja iz antropologije.
Zahvaljujem sadašnjem kolektivu Pedagoško znanstvene enote za etnologijo, koji mi je omogučio da prisustvujem ovom jubileju i pri tome uzmem reč. Moje izlaganje, dakle, posvečeno je najsumarnijoj oceni života i naučnog dela osnivača ove pedagoško-naučne jedinice — Dr Niku Županiču.
II
Ime Nika Županiča često se susreče u stručnoj i naučnoj literaturi. O njemu, njegovom životu i radu mogu se napisati brojne rasprave. Nauka če se još dugO suočavati i služiti njegovim delom a pojedinci slediti i proučavati burnu biografiju i obimnu hibliografiju ovoga po mnogo čemu zanimljivog i markantnog čoveka. Poznavao sam ga lično. Umeo je da pleni i pojavom i rečju i delom. Umeo je da pridobije i veže za sebe. ZnaO je da bude originalan, duhovit, vedar, plemenit, srdit, družetjubiv, radan. Umeo je da bude i boem. Dakle, krasile su ga sve ljudske osobine, a iznad svega rodo-Ijublje. Živeo je za svoj narod i stvarao za njegovu nauku. Takav je utisak ostavio na mene, još one 1958., kada sam ga upoznao u Ljubljani za vreme moje specijalizacije.
III
Ovde medju prisutnima sigurno ima boljih poznavala-ca Županičevog dela od mene. Ali, ja ču se ipak usuditi da u ovoj prilici kažem nekoliko reči o Županiču, koji ostaje sa nama i produžava da živi u svorne delu. Dakle. ko je Niko Županič?
Najsazetije i najsadržajnije je to tskazala, čini mi se. Dr Marija Makarovič, nekadašnja njegova učenica, u Enciklopediji Jugoslavije (1971.): „Županič Niko, etnolog, istoričar, antropolog {Griblje, Bela krajina 1. XII 1876. - Ljubljana 11. IX 1961.), Gimnaziju polazio u Novom mestu, studirao geografiju, praistorijsku arheolo-giju, etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beču, gde je 1903, doktorirao. Radio u Antropološko-arheološkom institutu u Minhenu i na Terezijanskoj akademiji u Beču. Od 1908. kustus Istorijsko umetnic-kog muzeja u Beogradu. Za vreme prvog svetskog rata u emigraciji. Od 1915. član Jugoslovenskog odbora. Od 1921. bio upravnik Etnografskog instituta, odnosno od 1923. osamostaljenog Etnografskog muzeja u Ljubljani. Njegovom inicijativom pokrenut je u Ljubljani Časopis Etnolog, koji je Županič uredjivao 13 godina. Kada je 1940. osnovana samostalna etnološka katedra na Ljubljanskem univerzitetu Županič je bio njen (prvi) predstoj-