D. ŽUNKOVIC
PTUJ, Ljutomerska 23
/
k/
Џ-*г
РАЗВИТАК ОРГАНИЗАЦИЈЕ НАШЕ CTAPE ЗЕМАЉСКЕ ОДБРАНЕ
A. Предисторија
O негдашњој древној организацији земаљске одбране наших више мање планинских предела немамо скоро никаквих непосредних писаних доказа или вести. Истина, наилазимо с једне стране понекад на такве писане податке који потичу из неких нарочитих прилика, па и као такви стоје с тим питањем само у лабавој вези, — a с друге стране наилазимо међутим на податке тамо где се најмање надамо, премда су бар исто тако драгоцене и уважења достојне као оне писане. To су у нашем језику традиционално сачувани називи висова, узвишица, река, равница и обитавалишта, који нам пружају највернију припомоћ за реконструкцију пластичне слике реалних прилика у погледу постанка и развитка наше старе земаљске одбране. Овај ретро-спективни мозаички начин рада додуше je теориски већ давно на правоме путу, ипак je синтетски поступак рада практично данас тек у почетном стању.1)
Данас се још није развио никакав ближи, детаљнији апли-кациски рад у ширем смислу, нити постоје способни радници или наставници који би на томе пољу могли дати нешто плодо-носно и убедљиво за реконструкцију знања о негдашњим при-ликама земаљске одбране. Ми знадемо свакако и без напоме-
1) Писац je у тој цељи још године 1915. у делу: „Етимолошки лек-сикон имена места“ објавио неку врсту приручника (на немачком језику) у којем даје главно место, па и првенство, локалним постројима и предо-хранама војног карактера, који свакако и интересују највише војника од позива, јер се код тих објеката јаено уочавају нападни и одбранбени смерови, који се међусобно измењују или допуњују, управо као неко њихање чинијица на теразијама или две кофе на чекрку бунара. Па ипак je пиоац својим излагањима постигао више успеха чак и код лингвистички високо учених пуриста, него ли код војних читалаца, вероватно с тога, што je на овом пољу ипак потребно извесно језикословно предзнање, са «ојим ће располагати једва неколико њих. Војна педагогика, са својим многобројним школским предметилга, и војно образовање са својим многим наукама, не може се емпириски бавити лингвистичким проучавањем местних назива, или ако то у ређпм случајевима и чини, то бива обично на диле-тантски начин.

нутог предзнања, које нам a priori често наговештава већ мате-рински језик, где су некада стајале за лакшу одбрану стражаре, опкопи, паланке, табори, утврђења исл., или где су биле станице за ватрене сигнале са задатком да приправе становништво на непријатељски напад. Постојање тих одбранбених објеката и срестава, ма да je зуб времена избрисао њихове спољне трагове, сачувало се већином у местним (топским) називима који су се одржали помоћу народног предања, док за разумевање њихово стара се управо несвес^о наш сопствени језик.
Да бисмо омогућили ширем читалачком кругу лакше разумевање свега што следује, треба да претходно дамо кратак преглед негдашње организације земаљске одбране у њезиним основним облицима, и то тим више, што у томе правцу не распо-лажемо никаквим помоћним срествима која би нас у популарној (ј)орми оријентисали. Јер оно што je до сад створено да нам служи гобож као путевођа, већ je у самом темељу погрешно у својим зачетцима или премиса.ма због неупотребљивих и неоправданих хипотеза о непобитно високој историској и културној старости Славена. Јер онај нпр. који при закопчавању шињела погреши већ код првог дугмета, нећебити никада готов са закопчавањем, док не почне изнова и правилно.
I
У древно доба за које не можемо да одредимо најстарије и најмлађе крајне границе, постојала je већ у дословном смислу речи општа војна обавеза, коју балкански народи још инстинк-тивно осећају и даље развијају. Одрастао младић био je већ аутоматски обвезан за војну службу, чим je за њу био физички способан и од тога времена сматрају га „соколом", тј. младим ратником (код Срба) и „јунаком“ (опет младим ратником) кбд Бугара; а у Југославији декретована државна соколска орга-низација није ништа друго него модернизован рефлекс од дав-нине проживелих прилика. Због површног знања и неупуће-ности наших знанствених кругова проширено je и опште прихва-ћено криво тумачење појма „сокол“, као да je тај појам језично идентичан са птицом грабљивицом „соко“. Смисао за језично-генетичку етимологију речи „сокол“ која je изведена из речи „сок" у нароДној свести није се потпуно изгубио успркос кривог схватања. Снажан момак je управо човек који се налази у доба кад je „пун сока“, a старе народне песме Срба и Руса не разу-мевају под појмом „сокол" ништа друго него .чладог ратника, а у љубавном животу драгана, тј. за женидбу способног момка.
Као што je познато, одбрана народне груде, породице и иметка није била у најстарије доба у рукама војника од позива, него се сваки морао сам бранити од непријатељског препада, што je управо доказ за некдашњу општу војну обавезу. Сваки
• ц
49 ' ;
—|Г ■
Mii
се бранио како je знао и могао, и будуНи да je појединац за .тр био понајвише преслаб, организовале су општине међусојзЈно потребне дефанзивне мере. Ако je наступао премоћни непријатељ, удружиле су се општине ad hoc у веће савезе. 0 општем позиву (рекрутовању) или о плаћеничкој војсци нема још тада апс.о-лутно ни трага.
Али, људска физичка снага убрзо и лако се исцрпи. Ра-зуме се да се настојало појачати je на некакав начин. Да би се то постигло и дало нагону за самоодржање јача и трајнија основа стварана су нападна и одбранбена срества, оруђа, а одбрана се олакшала тиме што се приближавање противника на све мо-гуће начине отежало. To je довело до стварања разноврсних заштитних мера и запрека. Ове су временом нарасле и распро-стирале се толико да се могу на једној већој просторији и области предочити пластично на тај начин, да нпр. покријемо читаву средњу Европу густом мрежом, те замислимо на сваком чвору (укрштању) по једну за регионалну одбрану изабрану утврђену тачку, која уједно одговара и топономски, тј. њено име означава и њену намену. При томе особито пада у очи да су сви називи — у колико их данас већ познајемо, односно који су већ језично објашњени — искључно само Славенима разумљиви, a mo вреди често и за Азију и Африку, што ће се у даљем излагању показати на конкретним примерима.
Оваква и тако многобројна примитивна срества логично претпостављају тежњу за несметаним привредним развитком као и несметаним сталним настањивањем већ у мирно доба, те стварају и утврђују уједно нагон и настојање да се сваки појединац мора осећати позваним да обезбеди свакоме опште а себи приватно власништво. Зато je већ и с тога гледишта бесми-слено и даље веровати, да су људи без присилног разлога могли ненадно напустити своја обиталишта која су изграђивали са тако великим трудом. Та се околност може сматрати такођер једним пуноважним доказом, да сва позната приповедања о тобожњој сеоби народа имаду само карактер дечијих прича.
Ако даље истражујемо, долазимо до уверења да je свака општина, — која се аналого као данас идентификовала са појмом „парохије", — имала већ у мирно доба сопствени одбранбени и до детаља израђени мобилизацијски план. Појединости тога плана су се до данас сачувале традицијом потпуно или бар већим делом. — Наводим овде један конкретни пример, како сам га чуо у младости од деде и других старих људи, са намером да се та данас врло ретка традиционална оставштина иза моје смрти не би предала забораву. Ове традиције немају карактер приче и маштања, пошто се већина може још данас стварно доказати, и пошто се односе делимице на моју завичајну општину, а дели-мице и на наш породични посед. Овај je због своје нарочите
Ратник, св. I, 1933.
4
геолошке и теренске формације играо у општини велику улогу у општем настојању децентрализације одбране.
Наша тежња иде изричито за тим, да пружи парадигме (примере) из наше старе земаљске одбране и да покаже како je чзгледао тај мозаик из којега се некада састојао наш одбранбени систем. Ако би било могуће проверено описати све састојке тога мозаика, као што овде хоћемо да урадиио, добили бисмо тако једну очигледну слику негдашњих културних и војних при-лта чшпаве данашње југословенске територије у најситнијим појединостима а уједно и поуздану слику о некадашњим станов-ницима тога подручја у језтном погледу.
&
Као један од најеклатантнијих примера у реченом смислу изложићемо овде све што се могло дознати о великом табору (утврђеном логору) „Черна гора“, 25 км. југоисточно од Мари-бора, који се данас погрешно назива службеним именом „Птујска ropa", акојем се неможенаћи ни близу ни далеко ничега сличног у погледу његових, нама овде потребних особина. Овде су се природа и техника узорно сјединиле да створе неприкосновени отпорни дефанзивни положај са задатком, да околишним ста-новницима створи безусловно поуздано склониште.
На гломазној конгломератној стени (словеначки „чер"), која чини врхунац брда 352 м високог, стоји данас велика готска црква која нотиче из почетка 15 столеИа, и опкољена je тврђавом.
Приложена слика приказује овај „табор" како je изгледао год. 1680.1) четврту кулу скрива сада на слици црква а на месту треће стоји парохијски двор (лево).
За велику дефанзивну вредност овог табора говори и исто-ријски факт да Османлије, који су у току трију столећа овуда безброј пута пљачкали и убијали, нису га могли заузети.
У његов положај на природном хриду, којем би чак и да-нашња техника рушења и бушења тешко могла нашкодити, има своју поглавиту вредност у начину снабдевања водом, која код сваке одбранбене фортификације преставља најкритичнији проблем, а тај je овде дубоко смишљено и генијално решен. Премда, како je познато, природа не ствара на највишим тачкама брда изворе, ипак се овде већ на подножју конгломератне стене налазе у истој линији слојева три издашна врела са одличном питком водом која никада не пресахне. He зна се, да ли je то тако уредила сама природа својим спроводним цевима, или се вештачким бушењем дошло до слоја који пропушта воду и који се налазио можда у средини самог хрида, или je пак стена про-
1)	Исту слику налазимо и у Моравској, где je кула „Черна хора“, саграђена такођер на отромној конгломератној стени, те je на темељу истих премиса исто тако и названа!
бушена (обилажена?) да би се дошло до земљиног слоја натоп-љеног водом. Најјаче je врело окружено зидом, те се некада могло затварати. Будући да су сва три извора била изван подручја табора, снабдевање водом било би немогућно, чим би непри-јатељ табор ефективно опколио. У ту цељ био je одЈцркве кроз.
стену пробушен један подземни приступ, лагум, до овог извора. Није познато да ли je био направљен приступ и к осталим двама изворима. Капитулација због оскудице воде била je према томе искључена.
Када сам похађао основну школу, упозорио нас je учитељ. на једно зазидано место у своду бунара, што се тада још могло јасно видети. To je било можда место за вађење воде на крају подземног ходника, чију праву екзистенцију морамо сматрати саму по себи разумљивом, због стицаја разних других доказа, које то потврђују. 0 постојању поменутог ходника међутим нисам могао дознати ничега позитивнога, јер му je тај улаз био по свој прилици зазидан касније или ма^киран за све слу- £ чајеве, нпр. да би се могло туда утећи за случај иенадног пре-пада или да би се одатле предузео испад.
Разумљиво je и то, а то се сачувало и традицијом, зашто су имали у припреми и велику залиху камења разне величине: тиме се хтело омести непријатељ који се хтео помоћу лествица успети на зидине тврђаве. To je нарочито било опасно кад je у касније доба ватреног оружја нестало барута, те се за овакав случај морало имати при руци обилно и каменог оружја.
Тако тумачимо одакле су оне хрпе камења које су се на-лазиле још пре две генерације у ћошковима унутар зидина; иначе je немогуће објаснити ко би други имао интереса довла-чити овамо на висину тако крупно камење.
Даље мере које су се тицале становника, биле су: да се на први знак узбуне поседну сви приступи на ивици општине (брдско земљиште) од вечерњег сутона до јутарње зоре. Куће које су имале вршити ту службу, биле су унапред одређене. Дању била je једна осматрачница постављена на црквеном торњу, одакле се на све стране отварао далеки видик. Главни део бораца кренуо je из села на табор и допуњавао je мере за одбрану, примио оружје, оштрио га и дотеривао, и акоје ово пре изума ватреног оружја било најпримитивније израде и састојало се већином од шестопера, чије су главице биле начичкане дугим клиновима. Југословенски „буздован“ звао се овде „пората“; етимологија те речи je језично јасна, јер „поратити“ значи код Словенаца завојштити на кога, онеспособити. Уз то су поједине жене и одважне девојке вршиле самарићанску службу, при чему je црква служила за лазарет и за спрему хране, а за коју се морао сваки сам и на табору да стара. Међутим су жене-мајке, старци и деца упућени у оближњу планину Халозе, где je скоро сваки имућнији обитавалац имао свој виноград са више-мање прими-тивном кућом. Тамо су склоњене и скупоценије покретности, као и стока ако није била одређена за исхрану бораца1). Около
г) Овде треба поменути и факт, да Турцч са својим мањим упадима нису подузимали опсаду или какве веће акције; њихове појаве и нестанци пролазили су обично као олуја. У осталом, непријатељ у брдовитим пре-делима није имао многог чега да уграби, те су Турци избегавали овакве крајеве. Постајала je опасност да буду на сваком кораку нападнути или натерани на заседу. Тако су се већином враћали врло проређени, те су веће партије у тим герилским окршајима неколико пута скоро потпуна уништене.
табора настањени слабији домаћини помагали су се на вешт начин такозваним „скришама", чија се егзистенција и облик сачувао и код нас, а њихово језично значење разумљиво je сва-коме Југословену као скровиште. Ипак je њихово значење и намена тек у најновије време исконструисано аналогијама1).
To су биле од прилике 3'5 м дубоке јаме са профилом једне усправно постављене боце. Људи су их ископали по потреби или су их већ имали у приправности. За време турскихнајезди нашле су у њима за кратко време жене и деца, а и скупоценије ствари, пролазно и управо идеално склониште. Прављење оваквих јама за заштиту и спасавање било je овде зато могуће, што се на више Јиеста налазе јаки слојеви иловаче, na се с тога јаме не могу затрпати ни за време дугих киша. Улазило се у њих на лествицама, па се потом улаз скривао. Ако je који од непријатеља случајно пао у јаму, није могао напоље без туђе помоћи због профила укопа, у колико се није при паду набо на шиљаст храстов колац, који je био забијен у средини јаме. (В. слику)* 2).
Шта су иначе појединци овде још из-мишљали и предузимали за своју безбедност и спас, не може се данас уопште више уста-новити, јер су све породичне као и локалне традиције замрле. Низ носилаца тих тради-ција и овде-онде вероватно je већ више пута прекинут, а странац дознаје то само при-ликом каквог нарочитог случаја.
Изнимак чини, као што рекосмо, само наш породични посед, где се још данас сваки може лако лично уверити о следећем. Поро-дица je имала очито за своје потребе још неку врсту табора у минијатури. Недалеко од салаша налазе се две шумске парцеле
*) Поглавито на основи истраживања самога писца. — Прим. Ур.
2)	У нашем случају није се у новије доба више открило оваквих „скриша“, а није вероватно да ће се н у будуће моћи на овакве наићи, јер су постојећи слојеви иловаче већим делом ископани за прављење цигли. Овоме начину техничке припомоћи код наше земаљске одбране дошли смо тако у траг, да смо нарочито код Ведровице (у Моравској, делимице и у Доњој Аустрији) поновно наишли на овакве јаме (укопе) у земљи које тамошње становништво назива „скрУше". Археологија при-ппсује њихов постанак једноставно преисториотом добу поготову зато што су се нашли на дну јаме згаришта и керамички остатци, na je према томе могао тамо неко да станује. Знаност није могла дуго да протумачи, коју су практичну цељ имале ове јаме, док није била упозорена да су то морала бити скровншта, јер зато говори словенски назив „скрише“. To посве природно тумачење било je једноставно одбачено с мотивацијом, да тада када су те рупе биле ископане, ннје бнло још Словена, место да би закључили баш противно, да je шо поновно новп доказ за дубоку -старост Словена n њнхове војннчке способностп. Ако су јаме прастаре,
Сл. 2. „Skrise“ (скровиште)
од којих се једна назива „Ограја“ (ограда), а друга „Крча“-(крчевина).3) Обе су опкољене више-мање дубоким рововима. Код „ограје“ налази се такођер слој иловаче у којем су можда биле ископане „скрише“. Ту се налази и једно врело, које стално тече, а у средини удзиже се громадни део чуке. Изгледа да су тамо биле исклесане каверне које су можда употребља-вали и као „скрише“ и које су уједно служиле као скровишта за човека и његов мал. Сећам се како се у мојој раној мла-дости срушио кров једне овакве каверне. У колико ми je познато, није овде нико потање истраживао. Између оба-двеју парцела стајала je некада нека грађевина, јер се на-ишло на остатке зидова. Можда су ове каверне служиле за бусију, јер овај камени предео образује мален теснац, а можда је простор био уређен и за какво споредно бојиште.
И простор пред табором био je тако уређен да ствара не-пријатељу само сметњу и штету. Први појас око табора био je потпуно прочишћен, го, да се непријатељ не би тамо неза-пажено прикупљао. Други појас образовао je затворену шумску зону. Њу je могао непријатељ проћи само највећом опрезом, јер изгледа да je читава зона била посејана „вучијим јамама“, скришама, засекама и заседама. Цела та пошумљена падина није била потанко истражена са војничко-техничког становишта. Оно чини ипак са својим нападним јамама, ископаним тереном и јарцима, управо тајанствен утисак, као да je сав овај крај једанпут био прекопан, што посведочавају и локални називи, чија су значења често само домаће тајне. Један од наших суседа има одмах до своје куће позади стрми слој иловаче који je скоро 10 м висок. Према породичном предању био je читав слој из-■дубљен те je у њ водио из подрума подземни ходник. Ова пе-ћина била je као скровиште сасвим обезбеђена, јер je оног који je хтео да у њу продре, могла свака жена при улазу, на-најједноставнији начин учинити неспособним.
Околина je од вајкада названа од околишних становника „Савинско“, a то се име понавља на простору од 6 км дужине поновно након неколико прекида. To нас упућује на то, да назив произлази из истих побуда, јер етимологија тога имена значи: простор за спасавање или простор за заштиту. Чини се да су становници с.уседних предела — који терен није зато
то доказује само, да данашњи Словени још увек стоје у језичном конти-нуитету са онима који су те јаме ископали. — Врло je вероватно такођер,. да су то биле нека врста клоаке, које су ископали пред непријатељским надирањем на предвиђеним тачкама приближавања, да би се непријатељско наступање задржало; јер чим je неко од противника упао у једну такву јаму, ублажио би се темпо надирања, непријатељ би постао опрезнији, те: je тако изгубио у времену за даље неке своје смерове.
3)	Упореди опис: „Крча, Крчевина" у даљем току ове расправе.
подесан — тражили за време непријатељске опасности и овде заклона или су ту имали технички припремљена прибежишта. Ко није познавао овај терен, био je на сваком кораку у опасности живота; непријатељ, који je хтео да наступа на табор, задобио би тешке губитке пре него ли je могао да прође кроз овај раско-пани шумски одсек.
У том je и узрок, што су се поједине нападачке групе, — као што гласе разни извештаји о турским упадима, •— изненада и без очитог повода повукле, а да нису показале већу актив-ност, пошто им je тамошње пучанство спретним техничким искоришћавањем земљишта нанело великих губитака. — Овде у опште изгледа, да je сваки поседник створио за се властити систем обезбеђивања, који je одговарао терену. С тога се не треба чудити, што народни језик зна овуда за толико турских крстача, јер су ту можда закопани они Турци који су пали у борби. Гдекоји водени проломи или неки малени теснаци исто су тако названи „турски кланец“ или „турска грапа“, јер су тамо Турци пали у заседу и били потучени. Зато се и у даљој околини табора више пута понављају овако названи локали-тети, а да се не може испитати њихова оправданост.
Али иначе све се више обелодањује да je у историју турских упада ушло много нетачности и претеривања. Тако се нпр. израчунало да je у доба од 1396—1710. год. било 34 таквих упада у Словенију, од којих на основи нових истраживања нису доказани они у годинама 1396, 1415, 1418 и 1469. У осталом и израз „турски упад“ често се сувише уопштава, те се тако називају и обични разбојнички напади који су однекуд дола-зили од преко границе у Словенију, обично с истока и југо-истока, а који нису били искључиво напади правих Османлија.
С друге стране знамо и то да су поједини султани поновно долазили са великом војском ради освајања у Аустрију и Угарску. Османлије нису сачињавали ни главни део ових трупа, јер према једном историјском извору из год. 1532, где се исцрпно описује упад од год. 1529, сазнаје се, да су тада султанове чете биле састављене од: Арбанаца, Грка, Срба Босанаца, Бугара, Влаха, Арапа, Анадолаца, Перзијанаца, Египћана, Мађара и Чеха, који су међусобно разговарали немачки, словеначки и хрватскм. Напротив можемо да сматрамо време од 3 столећа турских узнемиравања управо као херојско доба Југословена, у које je уз различите борбене епизоде играла нарочиту улогу хајдучка романтиш. Тада су се појављивали храбри и снажни појединци, који су у јединачној борби и дво-боју стварали чудеса. — Тако je једном згодом неки заробљени словеначки сељачки момак — који je био увршћен у јаничарску чету — после безброј пустоловних доживљаја, довео кући једну отету лепу словеначку девојку. — Код Срба створио се о ју-
начкој појави Краљевића Марка циклус песама и прича као код Словенаца о краљу Матјажу, при чему имамо немило иску-ство, дасе нарочито из старијег херојског доба сачувало ра-змерно мало грађе, јер се за то није нашао у право време један Хомер, а кроничари су се прекасно латили пера. Ми се данас морамо задовољити више са секундарним изворима, при чему не смемо сметнути с ума ни то, даисторија народа све своје дога-ђаје радо поставља на један точак, који се за поједини случај тако окрене како то захтева моментано научно „осветљење“.
Овде смо за наше потомство изнели све оно, што се данас још могло сазнати и утврдити о прошлости управо узорног табора „Черна ropa". Овим смо уједно изнели и доказ, како je у војничко-техничком правцу морао бити високо развијен смисао старих Словена, без обзира да ли су то били источни, северни или јужни Словени. Они су при том показали најпро-ницљивију смотреност, из чега произлази уједно и уверење, да je све то имало у првом реду изричито одбранбени, а не на-падии карактер. Отуда потиче и опште убеђење, да су стари Словени били no ћуди мирољубиви. У поменутом конкретном случају налазимо потврду тога, јер се при том пре свега импул-зивно испољио нагон самоодржања, као и осећај заједнице, те je сваки доприносио у томе правцу онолико колико je најбоље и највише могао.
Докази за војничку способност и ваљаност Словена ван-редно су многобројни, само што нису дотични извори, који су свуда поразбацани, духовно повезани, нити стручно обра-ђени, те се Словенима приписује недостатак ратничких спо-собности, још за неко време,само с простог разлога, што се до-сада још није нашао ни један стручњак, који би сабрао и забе-лежио многобројне противдоказе. Ми ћемо у доњему ову пра-знину што више могуће попунити те да утемељимо неразлож-ност оних прекора.
11
Ми данас сви стојимо још увек под сугестијом, да су наши учитељи ратовањабили Римљани.Да бисмодоказали да je то само зановетање, навешћемо конкретни случај, да та тврдња није само бесмислена, него уједно и анахрона. У староруском епу „0 походу Игора на Половце“ читамо да je кнез Полоцки Все-слав, који je владао до год. 1101., провалио капију Новгорода (Зап. Русија) с овновима на колима.
Та површна напомена баца управо сјајну светлост на културне прилике старих Словена, а нарочито на ратну технику, која je била на високом ступњу развијена, јер ако je у оно доба било могуће с овако тешким и широким ратним стројевима проћи пут од Кијева до Новгорода дужином од 240 км у ваздуш-
ном правцу, онда je тада морао постојати и широк друм на чврстим темељима. Факт да су стари Руси знали оспособити за вожњу на велике даљине механичке направе за опседање гврђава, има се сматрати као ванредан напредак у ратној тех-ници, ако то упоредимо с нашим тобожњим „учитељима рато-вања“ Римљанима, који су са својим примитивним „овновима“ (aries) могли постићи само врло скромне успехе. Ове су овнове наиме могли само у растављеном стању превозити, те су их на лицу места састављали и само на кратким остојањима гу-рали напред помоћу витлова, где се хтело да обори зидина или да поткопа бедем. Да су Ркмљани икада дошли у.Ру-сију, могли би им баш Руси бити војнички учитељи!
Та староримска справа за рушење састојала се од крупног дебла дужине преко 20 м, које je на дебљем крају било масивно оковано жељезом или бакром. To дебло било je за употребу на ланцима хоризонтално обешено о кров јаке заштитне ку-ћице, те га je у случају потребе могло потерати 20— 50 момака великим замахом и силином према зиду. Дејство ове направе било je у томе, што je постепено скидала или „стригала“ одбран-бене зидове, што значи да их je почела рушити од горњег руба, тј. зидине тврђаве и слојеве опека или камења,те су сетако сасвим „разирали“ зидови, али само до висине која се могла преко-рачити. Појам „strikus“ je с тога у старословенском врло типи-чан, јер глагол „стрићи, стригати“ значи управо: шишати, скидати. — Ова опсадна направа, али само у малим димен-зијама, била je позната већ од најстаријих времена скоро свима ратничким народима.
Кешто, иначе у историји ратова непознато па ни при-ближно слично, описано je у епској песми „Ратни поход Чеха на Власлава, кнеза Лужичког" око половице 9 столећа у тзв. Краљедворском рукопису. Епизода о освајању града Крувоја јуришем описује се овако: нападачи направише петокатни спрат, пошто су копљима и штитовима поставили постоља. Пети кат додирнуо je скоро горњи руб зидине и одатле су рат-ници четвртог спрата ускакали директно преко зидина те се ту одмах утврдили.
Старословенски стручни назив за ову јуришну направу није у поменутом извору наведен. Чеси je означују модерним изразом „злезадло“, и нећемо много погрешити ако га означимо старословенским „злезало“ тј. помоћна направа за пењање (успоница).
Чески ратни историчар Хануш Куфнер бавио се интен-зивно конструкцијом и проучавањем ове специфично старо-чешке јуришне направе и приказује je у спису „Забој а Чест-мир" (Праг 1923) начином како се употребљавала, као што je престављено на приложеној слици. (Види сл. 3.)
И овдетсу могли од старих Словена нешто научити Рим-љани, који су у истим случајевима употребљавали двоструку „корњачу“, која уопште није била виша од 2 спрата.
Исто тако не држи Пеио кероватврдња, премакојој стари Словени нису познавали бојног распореда, а која произлази из незнања или се заснива на из-мишљотини. У балади „Упад Татара у Моравску“ (1241) из већ поменутог Краљевдворског рукописа, налазимо већ у упо-треби „тактички клин“ који. су Римљани назвали cuneus. To je било неко особено груписање у нападу: образован je од бораца један шиљаст клинасти предак, у којем су се борци заштитили штитовима десно и лево, те су тако промицали копљима на ра-менима у више редова према непријатељском положају.
Овде je прикладно место да се помене и тзв. царска посла-ница (Majestätsbrief) Александра Сл. 3. Успонице	Великог од г. 334. пре Христа.
Ту Александар помиње Словене као своје најверније и најва-љаније војнике, и најјаче помоћнике код свију својих поду-зећа. Александар je поизвесно био ауторитет за просуђивање нечије војничке способности, свакако више него Пеискерово мишљење у војничким. питањима. — Да je баш овај похвалнн декрет улраво од слависта проглашен познијом патворином, не мења много на ствари, а ми смо већ одавна на то навикли да се све исправе о давној егзистениији Словена проглашују већ из принципа за подметања.
До таквих из темеља кривих хипотеза, које се без раздш-шљања даљешире, не би се могло у опште доћи, да славистика није заузимала према свему томе беспомоћни и збуњени став. Она би требала да се једном снађе, где треба већ једном даза-махне, место да пасивно посматра, или, шта више, да пристаје на онакве злобне тврдње.
Све што смо до сада навели, показује свакоме, да je Сло-венима управо својствена и прирођена висока интелигенција за ратништво. 0 некој њиховој инфериорности као ратника може да говори само онај, који имаде субјективни интересда Словене у опште понизи. Нажалост војна стручна наука премало je стварно и енергично сузбијала таква брбљања.
III
Да би се Словени на свима линијама и даље потискивали у позадину, протурало се последњих деценија неправилно објашњење, да построји одбране на утврђеном пољу, који још постоје, потичу сви без изузетка из доба превласних силникаг вишег племства и средовечног феудализма, јер се није могло или хтело објаснити њихово природно постање разумљивим разло-зима потребе и самоодбране. Као првенствена претшоставка узима се да je немачко витештво, његов обичај подизања гра-дића (Burgenwesen) искључиво исходиште свију мера за обез-беђење целе земље и појединих области, и то без икаквог при-родног предразвитка. Тако се дошло интуитивно до уверења, да je витештво рефлекс општих културних прилика, покренутог и напредног таласа културе и изградње државног живота, који се све више учвршћује, а при томе су сматрали да су, тако рекавши, све фазе еволуције, сви поједини степени развитка прескочени...
Стварно међутим, цело се витешко, ритерско грађевинар-ство (Burgenwesen) има сматрати као природни прелазни облик са већ давно постојећих одбранбених и станбених прилика,: јер je близу памети, да je и пре тих градова било дефанзивно осигураних заклоништа, која су затим опет добила своје друк-чије изобликоване следбенике, пошто свако доба ради вла-ститим срествима које му намеће нужда.
Све je и овде напредовало истим генетичким путем без скокова, и то управо онако како се развијало нпр. и општа војна обавеза, а из тога су већ аутоматски ницале неке врсте народних заштитних построја; јер свака област, свако племе, свака већа породица, која се у социјалном погледу осећала као нека целина те je била упућена на међусобно потпомагање, развијала се управо из оног праодноса, у колико то нису реме-тиле насилне сметње, при чему je примљено наслество предака ипак и даље задржало свој утицај.
Тај напредак регулисао je у осталом и расположиви, ма-теријал: дрво, земља, камен, према својој обради и употреби. Од примитивне дрвене ограде постаде (заштитна) колиба, затим караула; од ископане земље постаде насип, бедем; од камења стражара, табор, град, — и у колико све то имаде словенске називе, што je скроз наскроз случај, у толико се све то може сматрати старим славенским народним заштитним срествима.
Све те одбранбене радње чине уједно интегрални део ратничке вештине старих Словена, или иду упоредо са њом. Наравно да спајање обеју тих група — оне која припада искључиво словен-ству, и оне која из тога потиче или иде упоредо са овом, — спречавају две околности, јер, прво, таквим студијама баве се у главном само људи којима су та подручја потпуно страна^
за што смо већ навели неколико крупних примера. С други стране није се досада нико тиме могао успешно бавити, док није била уклоњена пречага створена укорењеном заблудом о сеобе народа и док није било расветљено порекло Словена као и њи-хова аутохтоност (староседелиштво) у Европи.
Ми на овом пољу немамо или само врло мало сазнања све до хуситског доба (1420—1427), које je у погледу ратне технике и метода војевања у многочему изградило своје соп-ствене назоре. — Ипак нам пружа сретним случајем, премда врло ретко, сачувана старословенска писменост и песништво, као и појединачна топска (географска) имена каткада добродошле војнознанствене ослонце, које чак ни најбезобзирнија и Слове-нима непријатељски расположена знаност није више могла да лрећути или да препусти грајном забораву.
IV
Прву и праву основу за тактичку безбедност земље ство-риле су свуда страже на висовима, којимаје органски припадала ■служба сигнализаџије, јер прва и најглавнија брига састојала се баш у томе, да се свака област што више и благовремено упозори на претњу непријатељске опасности, како би се што боље спремила за одбрану.
Ова служба сигнализације дели се већ по својој природи у фоничку и оптичку, у давање знакова глазбених и видљивих. Први начин био je прмитивнији, али и бржи. Састојала се у до-викивању од виса до виса, дизања граје, звонења, употребе до--зивала, а,наконизума барута, и пуцањаиз прангија, стога су вмале овакве стражаре неки згодан простор, где су на сухоти држали барут.1)
Најбрже и најпоузданије срество за хитну узбуну јест н остаје човечји глас. To најпростије срество споразумавања употребљавају издашно већ од некада и још до данас прими-тнвни народи. — Они довикују своме суседу или другу опомене и директиве таквим начином, који не разуме непосвећени, па jua иначе владао наречјем тамошњих становника. — Ксенофон нпр. описује неприлике које су му правили урођеници крајева, кроз које je пролазио са својих десет тисућа војника. — Не-пријатељски расположени становници Босне и Херцеговине јако су отежавали операције аустриским четама у годинама 1878. и 1882. јер су њихова кретања издавали са висова.
Далеко je сложенија оптичка сигнализација, јер треба да се врши на више мање удаљеним одстојањима. Најједноставнија срества су лако разумљиви покрети рукама, ногама и мењањем
1) Отуда изгледа да потиче и позната изрека: држи барут на су-зом месту!
положаја тела, који се и у обичном животу лако разумевају без нарочитог претходног договора. Теже je, ако ти знаци имају да значе нешто унапред одређено. Нешто даље отишао je знаковнп говор, каквог су га удесили стари Рети за међусобно разумевање дању из својих сигналних и стражарских кула и како то опи-сује римски ратни техничар Вегеције (око 450 по Хр.) у своме делу(Оеге milit. Ill, 5). Споразумевали су се дизањем и спуш-тањем једне даске, што je одговарало уговореним изразима. Нешто слично било je заведено у бившој аустроугарској војсци као „Feldsignaldienst“ (ратна сигнална служба), код које су се употребљавала два разнобојна барјачића. Завреме светског рата je та ванредно неспретна сигнализација аутоматски отпала„ а да нико тога није ни осетио, јер се располагало са доста других, технички савршенијих срестава. У практичној употреби била je у осталом та ратна сигнална служба и у мирно доба, али само ради вежбања. Тако су се у извесним приликама пренашале за-повести на делове војске, које je делила дубока јаруга или вода, куда није могао допирати глас, а пренос помоћу ордо-нанаса био je заметан или скопчан са губитком времена.
Далеко важнију улогу играла je у старије доба органи-зација ноћне телеграфије помоћу ватре, која je захтевала између осталог врло знатну географску оријентисаност и тегобну из-вежбаност, јер су чести мртви простори били на сметњи, те се овај морао најпре уклонити пре него се с успехом могла по-ставити таква стража негде на подесној осматрачкој тачкн. Момчад на оваком месту имала je бити из одабраних, поузда-них, неподмитљивих и ванредно опрезних људи. Уз то je требало да буде на месту нагомилано увек довољно сувог горива, насла-ганог на једну скелу, коју Словенци називају „грмада", тако да би се ватра могла што више да види у даљину и ширину. У словеначким пределима винове лозе налазимо још данас старијих људи, већином виноградара, који знаду спретно по-дићи сваку скелу за свето-јовањску ватру, што није друго него заостало сећање на некадашњу организацију „ватрене теле-графије".
Данас постоји опште веровање да je некад било довољно за наговештење непријатељског приближавања и за узбуну једне области: кад би се запалиле те грамаде за сигнализацију и кад би следио наставак низа ватрених сигнала (који су често били састављени само од снопића сламе, што ћемо да покажемо код описа једног „чардака“). Али то je могло имати за после-дицу стално узнемиравање становника и држање у неизвес-ности, што се кадгод и дешавало, јер се оваква „громада“ могла да каткад запали случајем (муњом, из неопрезности или несташ-лука). Зато je с тим била спојена увек нека предаја оптичке де-пеше, којој je била основа једна договорена азбука или^кључ за дешифровање, па се стално знало о чему се овог пута ради.
Обично je та депеша била предавана кретањем буктиња, с гога се тај начин називао телеграфија буктињама, те су нам из старог века сачувани чак и неки текстови оваквих теле-грама. Тим путем дознали су нпр. Грци год. 481. пре Хр. у Артемизу, да им je Ксерксес уграбио неколико лађа. Перзиски војсковођ Мардоније јавио je на тај начин своме краљу преко , јегејских острва Сарда заузеће Атине у 480. — Агамемнон оба-ßs вестио je из	своју жену Клитемнестру кроз јасну ме-
еечну ноћ, када су све страже биле на својим местима, о паду Троје, како то исцрпно описује Есхил у својој трагедији „Ага-мемнон“ (1, 3). Ваздушна линија Троја—Спарта износи до-душе само 450 км, ипак се зато није могло, да употреби море, већ подесни висови у преломљеној линији тако да je правац светлости нарастао на 770 км. Зато je пак било довољно само осам станица, при чему je највећа удаљеност тј. између 2. и 3. страже (предгорје Атонско и оток Еубеја) 170 км ваздушна правца; премда би се данас могло посумњати, да ли се може на такву даљину простим оком поуздано запазити кретање бук-тиња. Ипак je то било могуће, јер се сигурно на таква места постављали људи с одличним видом, пошто je депеша стигла на место у реду и неокрњена. Осим тога било би тегобно постав-љање линије ватрених сигнала већ у принципу бесциљно кад не би ма и један део ланца беспрекорно функционисао.
Из свега тога сазнајемо, да су се већ војсковође старог века старале, да буду стално у вези са домовином помоћу ва-трених сигнала, јер je и с ове и с оне стране могло бити дневно повода за давање важних обавештења. И Агамемнон, као вр-ховни војсковођа јелинске војскеу Малој Азији, уредио je овакву пошту искључиво за ратне потребе, али не само за депешу о победи, како су неки хтели да нас увере, јер он није могао знати, да ли ће Троја одиста пасти.
To срество за безбедност и споразумевање дакле већ je прастаро и било je надалеко раширено. Знамо да су га већ Грци и Перзијанци употребљавали. Ксенофон нашао га je код Кардуба у Малој Азији, а Цезар у Галији. У Риму на Тројановом стубу који се доиста може да сматра скулптурним архивом старе ратне мсторије, овековечене су такве станице за ватрене сигнале Скита. Појединачна индијанска племена у Америци познају такођер овакву пошту среством ватре, и то у оном обиму како je за време турске најезде била организована по читавој средњој Европи. Делимично су се том примитивном телеграфијом слу-жиле и аустроугарске окупационе трупе год. 1878. у Босни и Херцеговини.
Будући да се дању, како je познато, не види ватра на ве-лике даљине, служили су се у старо доба сигналима димом, јер се дим управо по дану, — кад се гориво тако запали, да се
издашно развија дим, — много даље и јасније види него ватра, која се обично не уздиже тако високо. Истина, ми до сада нисмо могли ни из каквог извора сазнати, како се вршила сигнализација тим начином. Али не треба заборавити да су се; Аустријанци год. 1908. и 1909. на српској и црногорској гра-ници служили такозваним „Rauchkugelöfen“ (нарочите пећи, из којих су се пуштали помоћу вентила млазеви дима у облику кугле), које су омогућиле предају депеша помоћу сигнала димом.
Неку другу врсту телеграфије ватром управо светлошћу, али само за кратка одстојања, описује већ поменути Вегеције-и то опет код Рета. Овима je за предају депеша од једне до друге стражаре (карауле) служила испрекидана светлост. Тај се начин примењивао само у подручју тврђава а делимично се одржа© чак до светског рата. У бившим аустроугарским тврђавама служио je зато једанпрозор с двема покретним капцима и сдвема светиљкама, при чему се добивало довољно варијација за аз-бучни кључ, који се држао у тајности. Писац ових редака при-суствовао je још 1905. год. таквој телеграфској вези у тврђави Л1остар.
Ма да оваква помоћна срества данас припадају војно-историском музеју, те их посматрамо са осмехом, јерихјенапре-дак технике учинио непотребним, ипак још увек не знамо не бисмо ли их којом згодом опет реактивирали, нпр. ако би све телефонске, телеграфске и радио станице једног утврђења биле до темеља порушене од аероплана, јер се у историји, као што je познато, све понавља.
0 томе да су и код нас постојале такве прилике, и то од најстаријих времена, говоре многобројни називи висова као: Грмада, Стража, Жиче и др., који већ својом јасном и простом етимологијом доказују, да су служили оваквој намени.
У	Штајерској налазиле су се овакве тачке тактичког земаљског обезбеђења у средњем веку чак под надзором власти, јер су у извесним особито немирним временима земаљски ста-лежи постављали ради тих задатака чак и нарочите организаторе и надзорнике (инспекторе), од којих je нпр. Јован барун Вел-зерхајм (1662—1664) познат као највреднији и најсавеснији.
Ми Југословени немамо истина никаквих писаних извора из старог века о томе, како се код нас практиковала телегра-фија са буктињама, али без сумње онако како je историске тра-диције означују, јер иначе поузданијег поступка нема, а није га наравно ни могло бити.
Овакво наше нагађање међутим потврђује једна белешка из год. 1797. у словеначком часопису „Новице", у којем познати словеначки песник из Наполеоновог доба, Валентин Водник, говори о томе, да су се с оном надалеко видљивом ватром да-
вали знакови c виса на вис, тако да се то могло читати ако се претходно утаначило, којем гласу одговара поједини знак. А тај je начин био узет из народа.
V
Вероватно се у бурним временима, као нпр. у Словенији, где се je од 15—17 столећа морало дневно рачунати са турским упадима, више обраћало пажње овој грани земаљског обезбе-ђивања неголи другде. Ипак још и данас може се установити, где су биле овакве стражаре и места за ватрену сигнализацију, и то према топономским називима у свим правцима бусоле. To je доказ, да je то била у давнини одиста општа потреба обез-беђивања и да су поменуте направе биле стварно у употреби. Њих можемо да сусрећемо у Корушкој, Тиролу, Горњој Ау-стрији, Чешкој, Моравској, Словачкој помоћу обилних до-тичних локалних ознака, као и у Хрватској, Босни, Србији, Бугарској иГрчкој, премда се, колико нам je познато, нико није тим предметом систематски позабавио.
Друкчије je било наравно у равничастим покрајинама, где се сигнали ватром не виде, ако су међу њима насеља, или где би се они могли побркати са другим светлосним изворима. Ту не остаје ништа друго него употребити гласнике јахаче за от-премање депеша.
У бившој аустроугарској војсци je још и у најновије време поглавље „Ордонанска поштанска служба“ чинило један део ратне службе, што je свакако било немодернизовано преостало наслество сопствених старијих ратних епизода.
Најстарија оваква вест сачувана нам je из доба владања краља Дарија I (550—485 пр. Хр.) који je владине наредбе и обавештења отпремао у главне крајеве перзијске државе на овај начин. Зато су биле уређене за сваки одсек од 22-5 км станице назване „ангава“ одакле je већ приправљен јахач одмах преносио државну пошиљку најбржим темпом наредној „ангави". На тај начин стигло je своме циљу нпр. овакво писмо на скоро 2500 кмдугој раздаљини Сард—Сузаутоку од6дана(јахало сеи ноћу).
Такав поштански саобраћај уредио je и Александар Ве-лики (356—323 пр. Хр.) за време своје експедиције у Азији, а исто тако и касније калифе свој „барид“. — Неко усавршење овакве службе настало je доцније код Римљана увођењем брзих возила под именом „cursus publicus“. Овакве убрзане везе слу-жиле су у првом реду за вожњу императора на све стране ве-ликог римског царства, где су била уређена и нека ноћишта (mansion) и станице за измену коња (mutatio.1)
0 За последње сачувала се чак и словеначка ознака „постојна“ (постаја — станица); једна таква била je нпр. тамо, где je данас место Постојна (сада италиј. Постумиа) у италијанској Словенији.
Овакве јахачке пошганске гласнике уредио je за своју употребу у Аустрији некадањи „дворски ратни савет“ одмах у почетку непријатељстава за везу са армијама које су оперисале ван земље. Из овог можемо видети да би наша историја изгле-дала битно друкчија, да смо већ у старије доба располагали брзим срествима споразумевања и веза.
Најзад, данас би већ било време да се попут катастра сниме све те одбранбене мере, као и њихова секундарна усавр-шавања, ради тога да се задржи или да се може ретроспективно оживети некадашња мозаичка слика наших напора око пасивне земаљске одбране. Овакав синтетичан рад имао би ц разне користи у погледу народног васпитања. Пре свега наши станов-ници сукцесивно би се уживели у некадашње културне при-лике својих предака и добили би уједно боље мњење о правој ста-рости Словена. Осим тога уздигло би се родољубље, особито ло-кални патриотизам, из којег се онај први елементарно састоји; то тим више, што je сав интерес за прошлост властитих предака или местне историје данас због необуздане превласти поли-тичког и материјалног живота потиснут у позадину, те je знан-ствено као и народно-педагошки сасвим без пиетета, na je чак и непродуктиван, јер нема пострека. Предлог у осталом није тако.удаљен од могућности остварења, јер je човеку већ од при-роде урођена примарна склоност за пригодно језично истра-живање. Сваки одрастао човек постаје у животу етимолог, каткада и спонтано, ако je једном размишљао о томе, одакле потиче његово презиме, име његовога родног места и шта значе разни називи појединих делова његова поседа; али њему недо-стаје за то најпримитивнија оријентација већ из основне школе.
На тај начин би се аутоматски установило и то, какве сукод нас некада биле политичко-социјалне прилике; јер, добивамо утисак, као да су нпр. у најстарије доба владале у Хрватској, Далмацији, Србији, Босни и Бугарској веће централне силе, пошто нам се на први поглед чини, да су детаљне дефанзивне мере ту малобројне. Историја сама говори нам, да су то биле још почетком средњега века монархије или „царства“. Напротив не јављају се нпр. у Словенији у историјско доба нигде какве веће политичке групације сила и чини се овде да je одбрана отаџбине децентрализована и препуштена појединцима, као што смо то већ објаснили код описа табора „Черна ropa“. Овде je свака општина имала највишу аутономију, na je зато пре-пуштена самој себи у случају непријатељске опасности, у колико се нису све аутономије одлучиле у заједничкој невољи ad hoe на заједничку одбрану и јединствено вођство под једним вој-водом. Изгледа да су ова, територијално већином непространа одбранбена окружја довела до тога, да су у бившој Ауетрији све мање провинције биле „војводине". За војводину Корушку
Ратник , св. I, 1933
5
знамо тачно, да су приликом неке навале Хуна брзо изабрали једног сељака за војводу. Међутим, историјски je исто тако познато, да су се балкански народи у нарочито критичким вре-менима привремено такођер удружиле у савезну државу, те су из средине својих кнезова бирали савезног кнеза, кога су називали „обркнез“.1)
0 старости назива небројено многих локалитета који упу-fiyjy на земаљске одбранбене цељи и који се налазе на данашњем југословенском подручју, може се у опште рећи само толико, да морају бити врло стари, али, ма да само код појединих, знамо да су настали већ неколико тисућа година пре почетка римске ере.
Како су те одбранбене мере и објекти били многобројни, опште раширени, брижљиво и тактички увек правилно израђени и на своја места постављени, види се из јасно сачуваних топских назива тога правца, тј. поређењем тих местности са положајем њиховим у природи (на земљишту). За њих не би ни један так-тички геније био у стању наћи боље решење. Одиета морамр се дивити природном практичном смислу наших предака у, иско-ришћавању пластике тла за сопствену безбедност и благостање, те како су смишљено одабирали за поједине случајеве најзгоднија места. To су узорни примери за науку о фортификацији, при чему би требало за поједине случајеве свакако узети у обзир и некадашња борбена срества. И у том погледу би дакле наше, малочас изнето мишљење о потреби катастарског обележавања тих местности имало дубока поучна значаја.
0 истинитости реченог може се уверити сваки који етимог лошки испита она подручја, чији положај, физиономију и исто-рију потанко познаје. Ако се то чини и изналази нпр. у средњој Европи, онда постигнуто сазнање неће можда толико ни изне-надити, али иста искуства стачемо и у врло удаљеним земљама.
He треба дакле никоме да изгледа необично што постоје и данас толики стари, наслеђени местни називи из којих се може закључити на општу и методичну организацију земаљске одбране. Јер сваки се старао, већ од најстаријих времена, на било који начин, да не буде изненада нападнут и опљачкан без боја. Лока-литети су тако били називани, да се сваки већ по имену могао инстинктивно оријентисати, где ће ступити у акцију у случају непријатељске опасности.
Интензитет ових мера давао je насељу чак и извесан ранг, јер општа имена> село, паланка и град нису давана самовољно а нису била везана ни за број становника. — Општина која je располагала само примитивним срествима за одбрану, називала
!) Ово je старословенска ознака за: горосшас, велпкан, висок човек у физичком као и социЈалном смислу, те се не сме да сматра ни у једном случају германизмом. У Срба се тај израз одржао до новијих »ремена у речи обркнез (дакле не оберкнез).
■се село, и ако je имало више становника од насеља са градским карактером. Ако je село имало природно утврђену тачку, нпр. један вис, који je тешко било заузети, или чак табор, онда je добило ранг паланке. Ако je имало и кружне зидине, куле и јарке око језгра насеља, онда je то био град. Будући да je имао за своје одржање већих трошкова, добио je извесне привилегије, које je делимично добила и паланка, али никада отворено село.
Насеље je аутоматски постало град само ако je одговарало захтеваним условима безбедности. Установљење једног града није била никаква новост, него je то било управо једно село које je у историјско доба било утврђено и којему je због тога и поделио привилегије земаљски господар, коме je наравно годило, кад се какво насеље претворило у неку врсту тврђаве, јер je тиме било отежано туђинско освајање земље, a с друге стране зајемчавало je уједно и безбедност његових поданика. Многа причања о појединим владарима, који су се као оснивачи градова особито истицали, значе према томе само то, да су се они више старали да постојећи посед учине способним за одбрану неРо ли да прошире своју државину.
Из свега тога се види, да су се са културним напретком човека умножавали и елементи језика, отуда je у историји ства-рпња и развитка појмова уједно и најреалнија и најпоузданија културна историја нашег прадоба.
He може се порећи да je компаративно истраживање језика већ зато вршено тако једноставно и да се није никад макло с мртве тачке, што су истраживачи сматрали славенско језично благо као инфериорно или су га чак посве игнорирали.
Па ипак све се јасније обелодањује да су се говорни еле-менти управо код Словена најмање изменили по облику и зна-чењу, тј. да су се најоригиналније сачували.
Филозофија о аутоматском стварању појмова и природној изградњи језика постаће само тада озбиљном науком, када ком-паративно истраживање буде у ствари обухватило цео свет.
Досадашњи почетци.мада добронамерни, већ су a priori <ј)рагментарна због искључења словенских језика, зато и оску-девају у објективној широкогрудости и обухватности. Погрешне претпоставке могу да имаду само погрешне закључке.
Ако овде узимамо за базу само словенски, а не можда гер-мански или романски као основни језик (премда би и ова друга два језика могла, — због заједничког нашег језичног порекла, — да захтевају за себе исте обзире), то чинимо с потпуним правом, покрај све знанствене објективности, пошто je словенски језик скроз наскроз једноставнији и конзервативнији. Отуда je он остао сличнији прајезику него ли остале језичне гране, које су се својим одвајањем од прајезика више или мање јако диферен-дирале, или да боље кажемо, које су се одвојиле истом у оно
доба када ни прајезик сам није био више оригипалан.
Тај факт води нас логички и инстинктивно к томе, да при истраживању постанка и значења местних имена узимљемо у првом реду за основ словенски језик. Ко би хтео да то обиђе и да употреби који други језик као водећи фосил, дошао би безу-словно до емпиријске потребе, да тај језик по једноетави, чиме би дошао на исту полазну тачку коју смо пре означили.
Остатци праисторијских одбранбених грађевнна, које на-жалост већ предуго сматрамо удобним мајданима за зидање, за-служилису већдавновишекултурногуважења.Истина,у новије доба,— кадјевећдавнобилодоцкан,—почело се марљивије и те-мељније истраживати. На том пољу предњачи Француска, која je установила сопствену „Commission d’ etude des enceintes pre-historiques et fortifications anhistoriques". —Али и иначе свуда се исцртавају планови, описује се прошлост, и како je то изгле-дало у давно доба, ископавају се, па чак и дограђују поједини стари градови у тобожњој првобитној форми. Али значење на-зива, име града или развалине, то се варварски идаље квари, место да се поправља и рашчишћава; а којем језику припада, преко тога се прелази увек истом стереотипном изреком: „Доба и оснивачи града завијени су у највећу таму".
Али баш због оваког занемаривања узели смо на себе дужност, да протумачимо извесне још данас постојеће географске називе, у којима се обелодањује војна намена.
Јасно je да су одбранбена срестваг некада баш тако као и данас, и ако у неким случајевима у измењеном облику, испу-њавала преку потребу; јер су нападаји на виталне тачке туђег власништва, које су по своме положају и вредности нарочито биле пожељне, почели већ почетком људског културног живота и трајаће тако дуго док буде човека на земљином шару.
С тога није чудо, што je већ више од хиљаду година пре него што je постала давнашња римска изрека: si vis pacem„ para bellum, израиљски краљ Аса (929—875 пре Хр.) рекао у једном говору народу: „Дограђујмо градове, обезбеђујмо их зидинама, утврђујмо их кулама, капијама и бедемима, копајмо бунаре .... итд., да остане наш поеед у случају рата непо-вређен".
(Свршиће се)
ДАВОРИН ЖУНКОВИЋ,
ппуковник у пенз. (Птуј)
РАЗВИТАК ОРГАНИЗАЦИЈЕ НАШЕ СТАРЕ ЗЕМАЉСКЕ ОДБРАНЕ
(Свршетак)
Б. Одабрана типична топографска имена из области организације старе словенске земаљске одбране
Бесконачан je број давнашњих и данашњих географских и местних назива словенског порекла. У том броју je једна за-машна количина војног значаја. Код такве множине појмова те врсте искључено je да на овом месту дадемо нешто исцрпно. Али треба једном већ учинити први корак у том правцу. — Ради лакшег изналажења распоредили смо тумачења азбучним редом ћирилице.
Бежиград. — Овај топски назив јавља се често у јужној Европи. Етимолози, који се апсолутно не могу да ослободе немачког филолошког утицаја, тумаче га као „Бежиград“, при чему полазе од словеначког глагола „бежати". Детерминатив je овде напротив „вежа", тј. тороњ, који израз употребљавају Чеси још увек у томе смислу, а Словенци такођер за ходник и предсобље, што одговара „авлији“ или „припрати“ на Балкану, Градови са солидном кулом, која je служила као осматрачница или стражарница, звали су се „вежиград", јер се у старо доба под утицајем ћирилске азбуке скоро увек замењивало б са в.
Брана, Бранка. — Под тиме подразумева се пре свега место на земљишту, које je no природи подесно за одбрану, то je место, где се противнику хоће да запречи прекорачење границе.
Овакве тачке налазимо врло често нпр. у Средњој Европи, само што су њихове називе Немци често на тај начин наказили, да су словенску основну реч „бран" (одбрана) почели да пишу и изговарају временом као „Бранд" или „Браун".
У Чешкој звали су именом „Zemska brana" многобројне фортификацијске построје, који су имали да задржавају непри-јатеља на најопаснијим пограничним местима и прелазима. Органски узајамни однос слова б и в у старословенском учинио je, да се многа таква имена не употребљавају више језички гене-
Ратник, св. II, 1933.
5
тично. Зато су називи „Брандук, Бранск" завели нас да пишемо „Врандук, Вранск“ итд.
Вар, Варка. — Из прајезичног корена „вел" (велико, високо) ваљда je „вар“ културно најпроширенији, јер припада и у војно-техничком смислу праинвентару главних појмова огште социјалне организације земаљске одбране. Тај „вар“ сачувао je само у словенским језицима тачно органско значење, јер се код других језика примарна (прапочетна) етимологија може да изведе само путем словенских језика.
„Bap“ je првобитно значило место за заштиту или одбрану у опште, а уједно и вођу, који je био у војно-техничком, као и у сваком другом погледу одговорни управљач. Под „вар, варош, вареш“ треба да престављамо себи пре свега насеље, које je било или још je утврђено (у средовечном смислу). Хрвати и Срби означују још данас сваки град као „варош", али то језично генетички више не држи, јер je ново доба већ рашчистило са културноисторијским предусловима (окружне зидине, бедеми итд).
За праву старост употребе појма „вар" за заштитне и утврђене локалитете недостају нам још све конкретне ослоне тачке. Ми знамо додуше да су многе „Warka“ — развалине, које су открили Енглез Вулеј у Мезопотамији и немачка ар-хеолошка експедиција под водством Јул. Јордана у Ираку, оцењене према врло лабавом нагађању као да су 5—7000 година старе, а могле би да буду још старије, јер су се сачувале под сувим песком пустиње.
Појам „вар“ сусрећемо у многим језицима, а уједно често још у сродном значењу. У санскрту „варати“ значи зашти-тити, одбранити, у старовисоконемачком wara значи пажња; на готском (warjan) — штитити. Словеначки „varuh" = за-штитник, старатељ; varovati = заштитити, заваровати = осигурати, Хрватски „варда" = стража, разгледна тачка; немачки Warte, чешки „варта", пољски obwarowacz (= утвр-дити), италијански faro = светионик, lat. pharus. — У старо-египатском Уна-натпису налазимо „вар, варт" у значењу: ве-лики град, велика тврђава. — Сва властита, функцијска и општа имена од корена „вар“ као и „фар" (Pfarrer) pharao, стоjeначелно у вези са људским заштитним мерама у активном и пасивном смислу. Одвратни „барбари“ (варвари) нису ништа друго него словенска ознака за: заштитнике, стражаре. Данашње бечко лредграђе Währing звало се у средњем веку још Warich (Варич), а Беч сам називље кроничар Бонфини (око 1450) град „барбара“, зато што je био јако утврђен, те je имао посаду („варвари"). И најстарије име за Атину било je „Варвакион". — У етно-графском погледу требало би с тим у вези напоменути:
Вардаци. — Тако се називало илирско племе, које je према Плинију некада становало у Италији; то значи да кад су Словени
још пребивали у Италији, било je тамо тако називаних погра-ничнах одбранбених организација. Овај назив народа постао je одмах беспредметан чим je, поводом измењених географско-политичких прилика, чување неког угроженог одсека постало сувишно. Римски географ Помпоније Мела пише изменично „Вардаци“, „Ардаци“, где се земењује прво „v" ca дигамом (w, које, као што je познато обично отпада). С тога не би се смело говорити ни о „аријским“ него о „варијским" народима, тј. о таквим, чија je бојна организација била означена као „вар“.
Варини. — Историја означује тако извесне „народе“, који су били насељени уз Источно море, уз Рајну, у Италији и Шпањолској. To нису ипак били „народи“ у географском смислу, него само „варини", што значи у словенском стражар, бранитељ. Ови су имали у том случају задатак пре свега да чу-еају обалу од гусара.
Варјаги, Варјаци. — To би имало да буде друго име Нор-мана, што се не сме узимати етнографски, и ако се посвуда тврди, да су то народи око Источног мора, у Француској, на Сицилији и у Византији, итд. Баш на овом последњем месту они се изри-чито означавају као стражари, а под тим се опет крије сло-венски појам „варјак", тј. стражар, бранитељ. Касније je свуда нестало ових „народа“, јер je оправдање њихове егзи-■стенције само толико трајало, док су то тражиле локалне прилике обезбеђивања. — Покушало се да се и стари „Барди“ етнолошки групишу. По Цезару било je у Галији певача, који су опевали јуначка дела, и које су касније Римљани прогнали. Они су се најзад населили у северној Шкотској. Њихов историјски нејасан ттоложај указује на то, да су то били само ратници или бојне заједнице, који су називани „варди“. Овде смета само почетни „б". У осталом изгледа врло смешно, да би неко војнтка про-гањао неке певаче.
Како се у осталом комично тумаче имена овог порекла, показаћемо на називу тврђаве „Варшава", у чију праву етимо-логију не може нико да сумња после rope изложеног. У „Југо-словенском филологу" (III), пише загребачки универзитетски врофесор Фр. Илешић о постанку тога имена ово: Кнез Мазо-вецки био je крсни кум близанцима, који су добили имена „Warsza и „Sawa“. Ta двојица су затим саградили тврђаву, која се називље no њиховим састављеним именима. Уз то дознајемо да je име трада „Бањалуке" пољског порекла и преведено значи: „нело-гично брбљање". Мало којем југословену биће непознато, шта значи „бања“, и да поменути град има у истини топло врело. Потпуно je несхватљиво, какву сврху имаду оваке насилне «тимологије, као што je неразумљиво, да се овако нешто може да прими у једну озбиљну научну ревију?
б•
Град, Градина, Градиште. — У Јужној Европи нала-зимо ова имена као називе за ограду ијш за град (кула) и то безброј пута. To су била одбранбена места заштићена оградом од најпримитивније врсте па до чврстог града (куле и утврђеног града). Хрвати подразумевају под називом „градина“ данас само развалину или рушевипу, то значи да je првобитни назив остао и даље у употреби и ако je о&јекат већ био у рушевина.ча. Најоригиналније сачувао се глагол „градити" на словеначком језику, где значи пре свега оградити, нешто оградом окружити.
Јабланица» — Тако се називају многи погранични насипи и долинске уставе. На руском језику означује се као „габљун", југословенски и пољски као „габела“ — царинска граница, погранпчне ограде те нема тај назив са „јабланом“ (дрвом) ни-какве органске везе.
Тако je у старим записима шлески „Јаблу“ означен увек као погранична тврђава. На пролазу „Јаблункау“ имаде без-број различно названих шанаца, од којих je део под називом „Стари шанац" у истини свакако врло стар, јер овде на бившој граници Шлеске и Угарске било je од памтивека нарочито по-десно место за упад с истока.
„Јабланица“ (Херцеговина) je важна долинска устава на Неретви, која je била за време Турака увек војнички поседнута. „Јабланица“ звао се један редут старе тврђаве Босански-Нови. „Јаблање“ (Доња Штајерска) имала je некада већи шанац којн je класификован у неком извору из г. 1502 као „табор“. — Истој етимологији можемо очевидно прикључити и стари ратнички народ „Јапуда“ с њиховим многобројним кулама на хриди.ча уздуж Јадранске обале.
Кале. — Обично се тврди да су ову реч, која значи насип, град, тврђава, узели Југословени од Турака, што je заблуда. Основна реч je словенски „кал“, „калити" = челичење, каљење. У пренесеном смислу значи учврстити или утврдити неку висину помоћу насипа или изградњом објеката тврђаве за борбу или одбрану (калити значи одиста првобитно: чврстити, очвр-стити, па тек у доцнијем значењу челичити). На Балкану нази-вали су се стари шанци више пута „Кале“, који су имали понај-више и допунски назив, као нпр. Марково кале, да не би дошло до забуне.
Истог извора je такођер Calais у Француској, где je некада-на морској обали на најужем месту мореуза Ла Манш, морала бити нека фортификација, да пречи улазак непријатеља на соп-ствену територију. Првобитни назив „кале“ добио je касније стран облик у писму, што смета етимологији.
Караула. — Балкански народи означују под појмом „ка~ раула“ зидану стражарницу са четвероугластом основом, где
<се може да склони једна јача стража, или мања тактичка једи-ница (вод), при чему се рачунало да ће за неко време моћи сама да издржи непријатељски напад. Код тих народа има оваких зграда још много, само што се данас већ великим делом распа-дају. За снабдевање посаде водом служили су водозбири (ци-стерне) шештене у унутрашљости зграде.
Код Руса се стража зове „караул“. Каравански путови кроз Централну Азију осигурани су свуда оваквим караулама. Језички je реч састављена од „кара, чара“ (— граница), што исцрпније описујемо код „чардака“, — и „аул“.1) Додатак „аул“ означује претпросторије код цркава и већих објеката, које су биле удешене за одбрану, какве још данданас налазимо на Балкану особито у турским кућама и које називају „авлије“. Ове су биле опреЈЧљене пушкарницама, отворима за вирење или машикулама. Скуп оваких објеката назива се код Козака аул, тј. село.
Кључ. — Кључ значи заустава речног и долинског де-филеа. — Многи крајеви именом Chiusa (у Италији) леже на ушћима уских долина. Ово je случај код немачких местних имена „Klause, Klausen“. Некоја од ових имена гласила су iipe „Klusium“, те су многа од њих постала манастирима (Klöstern, lat. claustrum) као што и код нас већина наших старих монастира, а нарочито она места на којима су били подигнути, није била првобитно ништа друго него зауспгава, која je допу-њавала службу земаљске одбране. Доцније се то, историским развитком, разуме се, изменило.
Да су прастановници Јужне Европе, где у главном по-стоје ови називи и одбранбена места, та имена позајмили од Римљана или чак од Немаца, искључено je већ и због тога, што реч „кључ“ служи Славенима као основни назив за све појмове затварања.
У томе je и право порекло манастира. Ови су били некада зауставе (препречни објекти) планина, долина, прелаза и река, ако су они сачињавали важни део земаљске и пограничне одбране. С тога стари манастири имају и томе прикладни по-ложај. Да би одговарали својој намени, били су технички појачани, окружени одбранбеним зидовима и имали сталну посаду. Ако се за чување оваквог кључа (Klause) старао само један човек, тај се онда звао „Клаузнер“ или пустињак, ако je било њих више, то je била онда „ордо“ („ред"). Монотонија
:) Данас превлађује мишљење, да je основ те речи, тобожња турска реч „кара“ (црно), што je сасвим погрешно. Ова измена значења je наиме несвесно прешла у оне језике, који немају č (нпр. грчки), зато су почелч да пишу „кара“ место „чара“, али су уједно подлеглк промени значења. To je довело до безброј језичних заблуда, како смо зато навели неколико примера год тумачења о чардаку.
живота и самовања, на што je већ по природи саме ствари била принуђена посада овакве фортификацијске направе, захтевало je нарочити правилник. Тај je отежавао излаз из манастира, обвезао je на строго одржавање кућњег реда и на посеони начин живота и водио je чак аскези (пустињаштву), јер се морало водити рачуна о свима евентуалностима за случај неприја-тељске опсаде. — Незапосленост упућивала их je да се лаћају различитих споредних послова; јер одбрана и бој, чега су често врло енергично и јуначки прихватали опати и приори (игумашг и архимандрити) како то прича историја већине старих мана-стира, нису били свакидашње занимање. Вођа овакве стра-жарске службе звао се италијански „гуардиан“ (од „гуарда“ = стража) те се та титула сачувала до данас у многим манастирнма за једног нарочигог функционера, ма да она нема никакве ети-молошке везе са правим калуђерским позивом.
Крч, Крчевина. — Географска имена у облику: Крч, Крча, Крчевина идр. необично су раширена.
Пада у очи факт да je већ у прво доба старог века познато једанаест оваквих „Крча", који су од старих писаца, — који се нису могли спријатељити с обликом „крч“, — двбити про-ширену форму Chers, Chersones. Taj назив можемо наћи у Индији, у Арабији, уз Црно море, у Тракији, Грчкој, Северној Африци па и у Шлезвигу. Поменути локалитети, односе се увек на суживање копна илп вода, као на пр. на „Керсонесос Таурика“ на полуотоку Криму, а на друму за „Керч“. Или Керсонесос Трацика“ у Дарданелима. Под „Керсонесос ауреа“ разумевало се Малајско полуостров, с ону страну Гангеса; као „Керсонесос Цимерика“ сматрало се полуострво Данске, Шлез-виг—Холштајн и Јитланд укупно; „Керсонесос парва“ био je утврђен град у Египту покрај Александрије; „Керсонесос“ звали су рт у Арголиди (Грчка); предгорје у Северној Африци; полуострво у Арабији и један град на Црном мору. Иначе имаде много оваких некадашњих места за одбрану и склониште, чија су имена тако изопачена, да их je тешко познати; јер се није могла егзотична словенска реч ни јасно изговорити, ни гласовно исправно написати. Ипак можемо још увек на основи земљишне особености пронаћи или реконструисати њезин прво-битни облик. Реч „крч“ je према томе прастари словенски појам, који припада прајезичним коренима, јер та реч није могла да изгледа простије и скраћеније.
Кула. — Под тиме разумевамо на Балкану високу округлу зграду, обично са пушкарницама, која je служила већином као истакнути део јаког одбранбеног места, или као осматрачница^ у којој се стално налазила стража. Оваквих кула има на Бал-кану безброј, ипак су понајвише рушевине. Каткада су и необично високе и то нарочито онда, када служе за извиђање
или за надгледање мртвог простора пред тврђавом. На татар-ском и арапском језику значи „кола“ — „предзграда“ (једне веће фортификације).
Његуш, Неготин, Негова. — Сва оваква имена односе се на припремљена места за одбрану и заштиту. Оснивају се на појмовима „нега, неговати“. Службени назив онога, који се старао за одбрану, био je „негуш“ или „његуш“, који je некада морао бити врло раширен, јер je врло загонетно, како je крал> Етиопије (Абисиније) дошао до ове словенске функционарне титуле, коју иначе имаду само кнезови Јужних и Северних Словена. Предак црногорских владара звао се „Његуш“. Се-верни Словени употребљавали су облик „Ниегоз“ како се види из неке исправе од 16. фебруара 821, којом тамошњи „Ниегоз“ потврђује даровницу поседа манастиру Фулда „in regione Sla-vorum".
Окрог, Округлик. — To су увек имена за одбранбена и заштитна места, која су имала зграду с округлом основом. Они су данас већим делом у развалинама, те су били само претци кулама.
Паланка. — Овако су се називале на Балкану многе нег-дашње карауле, чија се права отпорна снага састојала у томе, што су имале јаке дубоко усађене палисаде („пал“). Југословен подразумева под „паланка“ (Словенац „планка“) храстов ступ у некој огради, међутим Рус индентификује неку праву тврђаву са сојеницом, што je накада и био случај. — Ако je овакав дефан-зивни објекат служио за обезбеђење неке насеобине, разуме се да je и крај добио по њему свој назив. Зато имаде толико пала-нака на Балкану, којима се онда морало додати за разлико-вање разни атрибути, као: Крива Паланка, Лом Паланка, итд.
Пандурица. — Тако су називали на Балкану она стра-жарска места на разгледним тачкама, која су чували „пандури“. Аустријски корпус пандура чувао je некада југоисточну државну границу.
Пећ. — „Печ, печа“ значи у словенском бригу за сопствену сигурност уопште, дакле опрезу, а налазимо je као назив за старе утврђене крајеве или стражарске висове, као: Пећ (Стара Србија), Печ (Печуј), у Мађарској, Беч, Бечкерек. Значајно je да се нека ropa на југословенско-корушкој граници зове „Печа", у којој се према причи налази „краљ Матјаж“ са својодг војском и чека да се појави повољан тренутак, да ослободи Словенце. Овај појам често налазимо и у састављеном облику, као: .дМирна печ" (погранична стража) или „Бела (вела) печ“ (велика стража). Словенци употребљавају данас за горски масив „Печа“ од Немаца преузети облик „Пеца" (Petzen), и ако je то име у 18. столећу па немачкомслужбено гласило Petschen. С тога
би требало за то место у сваком случају и писмено и усмено да се употребљава „Печа“. Овамо спада и „печат“, којим се исправа зајемчи (осигура).
„Пипер“. — У срезу ГТодгорица (Црна Гора) живи племе Пипери. To су били некада браниоци Дукље од навала са се-вера. Они се и данас осећају нешто бољима, као нека врста старословенског војничког племства. И данас се још чује: Ј.онај je пипер“, или: „овај би заслужио да се прими међу пи-пере“. Кад сам упитао људе, шта разумевају под речју „пипер“, рекоше: једног храброг смелог војника, који се у борби наро-чито истакао. Етимологија сама није им више позната, јер се опште име променило у лично.
Кад то знамо, онда ћемо лакше разумети ово што иде. У Бугарској и Тиролу има безброј насеобина и висова које се називају Пипер, Пире, Пипенберг, Пипург исл., где се налазе богати културни остатци из преисторијског, римског и старијег средњевековног доба, те се у њима наишло на некадање тврђаве или наоколо утврђене просторе. Праву етимологију тога нала-зимо у словеначком језичном благу. Овде „пип, пипа, пипати се" значи кавга, рвати се у штајерском немачком наречју Piphahu значи „бојни кокот" (петао) кавгаџија, а Piperhahn — срдит, страстан човек. Овде се ради безусловно о појму, који се односи на бој,
За борбену способност Пипера говори и једна епизода, коју треба овде отети од заборава, пошто историја ратова не познаје нешто слично. Год. 1853. настојао je Омер паша да заузме Црну Гору, што je била столећима највећа жеља Турака. Он je хтео најпре да опколи црногорске комитске чете, у коју цељ je већ био придобио неке ниже заповеднике. Развила се бесна борба близу природне тврђаве Спуж на реци Зети, која je била главни тактички ослонац на подручју племена Пипера. Црногорци су остали скоро без муниције. Они се тобоже дали у бег те се повукли у близину Ријеке Црнојевића, где се нала-зила ћирилска штампарија са великом залихом штампарских слова од олова. Тамо су брзо прелили олово у пушчана зрна, швалили поново на Турке и одлучно их потукли. У самом Спужу био je затим склопљен мир, којим je Никшић придружен Црној Гори, а кнез Данило од Турака признат независним господаром Црне Горе.
Та присутност духа, којом претворише за време борбе штампарију у фабрику муииције, била je обилно награђена.
,,Сигурац“. —Тако означују домаћи Арапи оне прастаре зграде, које су откривени пре неколико година под пешчаним брдима Мезопотамије. To су некада била места за чувањ? и осигурање, што нам казује сам назив, у којем Словен наслућује своју реч „сигурати“, врло сродну са немачком речи sichern
и латинском sicurus. Да би избрисао славенски карактер имена пише нпр. археолог Вулеј (Woolley) то име као Ziggurat, те замењује мушки са женским родом. To ипак не спречава да се види права „крштеница“ те речи.
Будући да се Сигурац у свима битним деловима поклапа с појмом Варка, нека се све што je казано код наслова Вар, Варка, примени и на назив Сигурац.
Спас. — Значење тог појма разуме сваки Југословен без даљег коментара. Овде се ради увек о неком месту, где се тражи или где има наде да ће се наћи склониште или заштита. Топска имена тога корена налазе се врло често, разуме се у Русији, Галицији, а зати.м и на Балкану (село Спасари, Спас или Шпас у Арбанији, западно од Љум Куле).
Стража. — Сва теренска места у земљи, која су омогу-ћила лако, незапажено приближавање и подилажење против-нику, била су, како се и разуме, стално застражена од становника оближњих насеља и то тим више ако je стража уједно вршила и поштанску службу помоћу ватре. Да би се заштитила од невремена стража je имала више-мање чврсту заштитну колибу, која je била обично толико способна за одбрану (ограда, пу-шкарнице), да се мо^ла држати бар толико времена, док није стигла помоћ обавештених суседних становника.
„Стража" као назив места налази се врло често у Средњој и Јужној Европи, нарочито у крајевима настањеним Словенима. Овакво стражарско место било je нормално уједно и место за узоуну и збор у случају непријатељске опасности.
Немци су се преузимањем тога појма у свој језик понели необично непромишљено. Они су га идентификовали укратко са „Штрасе" (цеста, друм). Њима je фоничка сагласност била довољна, да тај чист словенски појам тако понемче, као да су га Словени преузели од Немаца. Немци су од тога створили ове називе места: Strassburg, Strassberg, Strasseberg, Strassgang, Strassnitz, Hochstrass, Strozen (према луж. српском: stroža). Они нису дошли чак ни код назива Strassengel на то, да то ту.мачење имена као „друмски анђео“ нема смисла, и да значи управо „ан1јео чувар“.
Делимице су такођер Југословени и Чеси аналого томе погрешили, кад су почели да сматрају, да je овде основа „страх“ стварала имена, одакле су произашли наши локални називи, као: Страшун, Страшнице, Страшник (место: Стражун, Страж-нице, Стражник), које би такођер требало свести на првобитну етимологију управо званичним путем.
Чардак. — Војно-технички као и језично-историјски раз-витак овог појма потпуно je објашњен. Тако се пређе обично називала у Средњој Европи јача стражарска станица, која je
у већини случајева уједно вршила телеграфску службу помоћу ватре. Она je била начелно постављена на неком пограничжж или планинском путу, нарочито на прелазу, или на каквом месту куда je непријатељ морао безусловно да прође. Јача тактичка бојна посада имала je уједно на овом месту задатак, да непријатеља који наступа задржава дотле док не стигне помоћ. За ближу оријентацију нека служе две приложене илустрације.
Слика 4. преставља скицу чардака из г. 1650 у Штајерској. Караула, која почива на четири стуба, имаде у горњем делу склониште за посаду од 15—20 момака. Да не би непријател»
пресекао или претестерисао ступце, могло се гађати и с таванаг који je био опремљен пушкарницама. Лестве могле су се према потреби повући. Улаз je био затворен или забарикадиран.
Слика 5. приказује чардак са ватреним знаком (снопић сламе) из околице Славонског Брода, какве je имала бивша аустроугарска војна крајина (према цртежу Павла Катушића из год. 1800.) и које су биле скоро истог типа. Овакве чардаке сусрећемо такођер по читавој Босни, Хрватској, Славонији, затим по Штајерској и по другим алписким крајевима, као н у Чешкој и Словачкој.
Поменута војна крајина имала je од г. 1816 за сваки чардак оваке сигурносне мереји одредбе за узбуну:
На нашој страни постоје осим тврђава на сувоземној граници с обе стране Саве стражарнице на обали, које се нази-вају „чардаци", постављени на већој или мањој удаљености један од другога, али тако размештени, да стражар у сваком чардаку имаде лод оком оба своја суседа. Где то у горским пре-делима није могуће, онда су стражарнице тако размештене, да je свако место чувано (застражено). Ради што бољег осма-трања а и због честих и јаких поплава, чардаци су постављени на неколико високих храстових стабала. — Граничари који врше стражу, остају овде једну целу седмицу, те се морају сами да хране (зато су и били ослобођени свију пореза). — Било je случајева кад се чамцима долазило к чардацима.
Сл. 5. Чардак и знак за упаљивање за време турске опасности.
Дужност пограничне страже била je у томе да будно мотре како не би из Босне прешао нико, био го хришћанин, Турчин или Јеврејин, осим у данима сајмова, који су били одређени за саобраћај с Турцима. — Затим: За случај непријатељске навале дуж целе границе предузете су подесне мере. Ако би луслимани где упали, читава je граница била најкасније за четири часа узбуњена и припремна да оперише тамо где би било потребно.
Код сваке официрске станице, која je била дуж границе на главном друму, постављени су били ступци обавијени сламом, а крај њих био je стално мерзер, који се могао зачас напунити и испалити. У случају турског напада најпре су одали паљбу чардаци, а код суседне станице запаљени су ступци за узбуну
и испалиди мерзери. Оближње станице чине исто и тако се та узбуна ширила највећом брзином по читавој граници. Сваки граничар, одређен на службу, кренуо je наоружан и у својој униформи к најближој официрској станици. Ордонанси оба-вестили су команду пука, а ова бригаду, па се тако цела граница нашла за „најкраће време у узбуни и припреми. — На сличан начин je било то и другде организовано.
Основна реч за „чардак“ јест, „чара“ (граница). Опште нагађање, да je та реч турског порекла, скроз je погрешно, јер већ и у турском језику „чардак“ значи таван, простор под кровом. А Чеси и Словаци свакако нису питали Османлије како да називају овакве карауле, без обзира на то што прве овакве пограничне стражарнице нису ни биле подигнуте против Османлија. Ове су биле познате и старим Дацима. У Риму на Трајановом стубу, који потиче из г. 114 по Хр., видимо њи-хове одбранбене направе које сасвим личе на „чардаке“.
Код Словенаца развио се погрешан назив „чрна војска“ за домобранство (задњи позив), што би се заправо морало на-зивати „чарна војска“ (погранична трупа). На исти начин постала je код Словенаца изрека: „Трпим ко чрна живина“ у доба кад се почела утврђивати граница истом онда када je за-претио непријатељ, при чему je морао и човек и теглећа стока до крајности напрезати своје силе. Аналого звао се у Русији „данак нужде“, који je био намењен за утврђивање границе „чорнаја дањ". Топски назив као: Чрно морје, Чрна ropa, Чрна вода, Чрни поток не би дакле означавали нешто што je црно, него нешто што je погранично, суседно.
Завршна реч
Из свега изложеног види се колико je плодоносно истра-живање наше старе земаљске одбране, јер нас води културно-историјским путем с једне стране у неку прошлост у коју нисмо могли да продремо (јер су нам прави пут закрчили разним за-прекама), a с друге стране јача нам љубав ка матерњем језику, која нам омогућује да дубље уђемо у тамне (управо вештачки затамњене) мистерије. Али поред тога, оне јачају и нашу љубав према отаџбини, јер претражујући je на све стране начином како смо покушали у до сад речемом да обележимо, ми налазимо пуно факата који нам дају оправдана разлога да се поносимо њеним давнашњим културним степеном развитка.
Осим тога открића ге врсте пружају војничком читаоцу не само којечега новога и побуднога, него и много шта, што би он могао приликом и у пракси да примени.
Ако нпр. неко добије задатак да у потпуно непознатбј покрајини поседне или брани какву узвишицу која je на карти означена као: Стража, Бранка, Градина, Пандурица, Варда
исл., може да буде већ унапред убеђен, да то место нема само добар видик, него да га je и тешко заузети; јер су примитивни народи, које без даљег можемо да убројимо у наше најста-рије претке, тражили за своју безбедност најподеснија места за осматрање и одбрану. Ми треба да сматрамо оваква места неког округа са апсолутном сигурношћу као тактичш најваж-нија, јер наша најстарија историја je уједно и искључиво ратна историја, зато има наша најстарија теренска номенклатура само војнотехнички значај.
Знање овакве језичногенетичне мнемнотехнике може да допринесе војничком заповеднику у случају рата врло добро-дошле тактичке користи, a то се не може сматрати као нешто споредно или чак као нека језично знанствена играчка, а у нашем случају тим мање, што je за то потребно да се знаде можда само око једна стотина дотичних појмова.
Треба ли да сматрамо управо као лакоумност, кад би нека нашао на карти какво место означено називом „заседа“, па се на то не би више обазирао, место да буде убеђен, да се тамо мора налазити нека тачка, која je већ по природи подесна за бусију. Јер у противном случају не би je тактичар тако означио. У ратно као и у мирно доба треба таква факта сваком официру већ интуитивно да послуже као озбиљна опомена за највећу опрезност.
Још један пример. Вођа патроле или туриста трпи лети од жеђа на карсту. На карти опази у невеликој даљини две могућности за помоћ: „врело" и „локву“. Он долази у дилему на којем би месту могао боље да утоли жеђ. Овде одлучује профињени језични осећај. Врело би могло да буде већ пре-сахнуло, зато се одлучи за локву, јер знаде да ће тамо наћи воду подземницу која избија на површину и која, и ако није сасвим хигијенска, никада не пресушује, јер имаде сталну подземну залиху. Ако би та водена жила кадгод пресахнулаг не би je становник никада назвао локвом, јер само она водена жила, о којој емпирички знаде, да никада не пресуши, значи за њ „локва". Зато овакав назив не може нас никада завести у заблуду.
И најзад, проучавање оваких војно-дидактичких језичких проблема може у нашим приликама да буде и помоћна наука за практично читање карата.
ДАВОРИН ЖУНКОВИЋ,
ппуковник у пенз. (Птуј)