Glasnik SED 21 (1981) 1
10
Schitzen „Schale der Huelsenfruechte" = slov, jezice
Gruschkitze = slov. kruškica
Geislitz „Haferbrei" = slov. kiselica
Proseck „Weiler bei Windisch-Matrei" (!) = slov. prosek
Pogratte (Pogrite, Pongritte) schlechte Schlafstelle -Lager fuer Holzknechte" = slov. pograd „daščani odar uza zid kao postelja; slamna postelja planinskih koliba".
Rob „Bergrand"
Promašeno je tada bilo objašnjevanje nekih tirolskih njemačkih izraza kao slovenizama, jer su se mogli odrediti i drukčije — kao napr. za Ari „ralo", jer je Ar! vrlo rasprostranjeni germanski izraz za tu oraču spravu — osim drugih sltčnih slučajeva.
Sto se medutim može iskoristiti iz cjelokupne do sada poznate grade o tirolskom stanovništvu prošlih vremena, to je, medu ostalim, u dokumentima prostosti cesto btlježeno opstojanje obiteljskih zadruga, nazivanih „Mit-hauserei" a njihove starješine „Vorhauser" (inače jamač-no administrativno i „Haus—Kommunton" ili „Kommun-hausung".)
Tako se brojne zadruge bilježe tamo u 16. stolječu, a medu njima i konkretni slučajevi upravo u Wtndisch-—Matrei 1552. g. Vlasti ih tada štite, za razliku od vremena Napoleonovih, kada se bilježi, da francuske vlasti podpiru njihovo raspadanje, Značajan je jedan posvjedoČent slučaj zadruge iz 1820. g., kada se podijelita a brojila je 38 zadrugara (na žalost neoznačene narodnosti). Ima medutim jedan pouzdan podatak, iz kojega se može po prezimenu zaključiti da je tamo bilo i slovenskih zadruga.
Otkada su bili ovi Slovenci u Tirolu, to nije nijedan od pisaca, koji su se njima bavili, izveo na čisto t uvjerljivo dokazao. Mozda če ostati kao najuvjerljivija hipoteza H. I. Bidermanna da su se u dosta davno vrijeme onamo odselili zajedno sa seobom Ladina iz Friuli pa bi prema tome ovo bio ogranak zapadnih jugozapadnih Slovenaca. Tu bi mogučnost trebalo ili opovrči ili utvrditi na osnovi još potanjih i savjesnjih proučavanja njihovih dosta brojnih tragova, naročito jezičnih, koji su gore u izboru navedeni,
1. O njima je napisao prilog i slovenski slavist i etnolog Ivan Kunšič (1874 — 1899), ali je dosadaostao u rokopisu, dok je spomenuti rad J, C. Mitterrutznera objetodanjen u slovenskom prijevodu kao „Slovani v iztočni Pustriški dolini na Tirolskem" (u posebnoj knjižici - Novo mesto 1880).
Za te podatke zahvaljujem Zmagu Šmttku, asistentu Oddelka za etnologijo Filozofske fakultete u Ljubljani.
MILOVAN GAVAZZI, Zagreb
2UPANIČEV DOPRINOS PROUCAVANJU ETNOGENEZE balkanskih NARODA
I
Ovo ¡zlaganje treba shvatiti samo kao prilog proslavi četrdesetogodiinjice razvoja slovenačke etnologije na Ljubljanskom univerzitetu. Ono je doslo neočekivano, kao zamena najavljenog predavača, koji iz opravdanih razloga nije mogao da prisustvuje ovom cenjenom skupu. Zbog toga je ¡zlaganje skicirano bez osobitih prethodnih prtprema. Više je sečanje na prvog predstojnika Etnološke katedre Ljubljanskog univerziteta i na trajnost njegovog obimnog naučnog dela, ¡z kojeg se ovom prilikom ¡zlaže samo jedan mali segment. S druge strane, ovo je moja lična zahvalnost Etnološkoj katedri u Ljubljani, gde sam bio na specializaciji 1958/59. kod prof. Dr Vilka Novak3 i od njega naučio mnogo iz etnologije, kao i od prof. Dr Boža Škerlja iz antropologije.
Zahvaljujem sadašnjem kolektivu Pedagoško znanstvene enote za etnologijo, koji mi je omogučio da prisustvujem ovom jubileju i pri tome uzmem reč. Moje izlaganje, dakle, posvečeno je najsumarnijoj oceni života i naučnog dela osnivača ove pedagoiko-naučne jedinice — Dr Niku Županiču.
II
Ime Ntka Županiča često se susreče u stručnoj I naučnoj literaturi. O njemu, njegovom životu i radu mogu se napisati brojne rasprave. Nauka če se još dugO suočavati i služiti njegovim delom a pojedtnci slediti i proučavati burnu biografiju i obimnu hibliografiju ovoga po mnogo čemu zanimljivog i markantnog čoveka. Poznavao sam ga lično. Umeo je da pleni i pojavom i rečju t delom. Umeo je da pridobije i veže za sebe. ZnaO je da bude originalan, duhovit, vedar, plemenit, srdit, družetjubiv, radan. Umeo je da bude i boem. Dakle, krasile su ga sve ljudske osobine, a iznad svega rodo-Ijublje. Živeo je za svoj narod i stvarao za njegovu nauku. Takav je utisak ostavio na mene, još one 1958., kada sam ga upoznao u Ljubljani za vreme moje specijalizacije.
III
Ovde medju prisutnima sigurno ima boljih poznavala-ca Županičevog dela od mene. Ali, ja ču se ipak usuditi da u ovoj prilici kažem nekoliko reči o Županiču, koji ostaje sa nama t produžava da živi u svorne delu. Dakle, ko je Niko Županič?
Najsazetije i najsadržajnije je to tskazala, čini mi se. Dr Marija Makarovič, nekadašnja njegova učenica, u Enciklopediji Jugoslavije (1971.): „Županič Niko, etnolog, istoričar, antropolog (Griblje, Bela krajina 1. XII 1876. - Ljubljana 11, IX 1961.), Gimnazijo polazio u Novom mestu, studirao geografijo, praistorijsku arheolo-giju, etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beču, gde je 1903, doktorirao. Radio u Antropološko-arheološkom institutu u Minhenu i na Terezljanskoj akademiji u Beču. Od 1908. kustus Istorijsko umetnic-kog muzeja u Beogradu. Za vreme prvog svetskog rata u emigraciji. Od 1915. član Jugoslovenskog odbora. Od 1921. bio upravnik Etnografskog instituta, odnosno od 1923. osamostaljenog Etnografskog muzeja u Ljubljani. Njegovom inicijativom pokrenut je u Ljubljani Časopis Etnolog, koji je Županič uredjivao 13 godina. Kada je 1940. osnovana samostalna etnološka katedra na Ljubljanskom univerzitetu Županič je bio njen (prvi) predstoj-
Glasnik SED 21 (1981) 1	10
nik. Penzionisan je 1957. godine. Prvenstveno je pro-učavao istorijske, antropološke i etnološke probleme balkanskog poluostrva i Male Azije, počevši od etnoge-neze do etnologije novijeg doba."
Ovo je najsažetije što se o higratiji Nika Županiča ■tiože reči o ovom trenutku, a ko želi bolje da upozna nJegovu životnu st3Zu, dugu osam ipo decenija, može to Riniti iz Zbornika „Pedeset godina Ljubljanskog univer-'"teta", iz časopisa Etnolog i Slovenski etnograf, iz osvrta ranja Baša, France Stelea, Milka Kosa i drugih, kao i iz Posebne sveske koju je o Niku Županiču izdao Belokranjski muzej u Metlici, pred kojim je postavljena '-upaničeva bista, kao i spomen ploča u Griblima, na "h'ši koja stoji na mestu Župantčeve rojsne hiše". U Svakom slučaju reč je o neumornom radniku, izuzetnom Pre9aocu i velikom rodoljubu (Slovencu, Jugoslovenu i Slovenu).
Iz bogatog Županičevog dela, koje broji nekoliko Et°tinanaslova, za ovu priliku se može izdvojiti samo nekoliko od njih, koja spadaju u razmatranja etnogeneze:
Telesna metamorfoza narodov na našem jugu. Dom in Svet XX, Ljubljana 1907
Sistem istorijske antropologije balkanskih naroda, Starinar ll-|||, Beograd 1908
Zumberčani in M3rindolci, Prosvetni glasnik, Beograd
1912
Etnogeneza Jugoslovena, Rad Jugoslovenske akade-^'ie znanosti i umjetnosti 222, Zagreb 1920
Tragom za Pelazgima, Naroda starina 111, Zagreb 1922
K antropologiji osmanskih Turaka angorskog i konij-sk°9 vilajeta. Etnolog I, Ljubljana 1927
Prvi nosilci etničnih imen Srb, Hrvat, Čeh in Ant, t1nolog ||, Ljubljana 1928
Značenje nekih starih geografskih imena na Balkan-m Poluostrvu, Etnolog V-VI, Ljubljana 1933 K fizio-etnični metamorfozi narodov s posebnim °2"om na Jugoslovene, Etnolog V-VI, Ljubljana 1933
f*vor in ime Antov, Etnolog Vil, Ljubljana 1934 . 'P^e Grk pri pomenu velikan pri Belokranjcih, Etno-l09 vi!, Ljubljana 1934
O rasi estetiki ljudstva pri Jugoslovanih, Etnolog 1,1-IX, Ljubljana 1936 sk ,^na^enle barvnega atributa v imenu „Crvena Hrvat-Ka Etnolog X-XI, Ljubljana 1938
mena rodbin, domov in naselij kot pomožni vir za "ov|no migracij, ter nekoliko belokranjskih primerov, 0rr>ik Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-1951, BeO0fad 1953
Boz rex Antorum, Situla, Beograd 1961
Po a °snovu ovih i onih daleko brojnijih ovde ne ^menutih Županičevih radova, može se stvoriti relativ-lasna i do danas uglavnom naučno ne pokolebana slika geneze balkanskih naroda. dariajre sve9a' Županič je uočio da se poreklo i sastav rnar n'e9 stanovn'^va Balkanskog poluostrva može pro-iitav ' Sam° y sklopu etno-antro po loške povezanosti Ba|,Ve Evrope, Azije i severne Afrike. Zbog toga je na naci,anS't0m Poluostrvu danas uočljiva uglavnom kombi-(ba| 3 dinarske, aplske, nordijske i istočno-evropske tako rasne komponente. Ali, u ovaj sastav ulaze isto lidi r% ^"J0™ 'li večom primesom, Orijentalidi, Mongo'* ' Uranidi, Negridi.
Županič je pošao od najstarijeg 3utohtonog balkanskog stanovništva koje je u početku obeležio nepozna-tom, što bi odgovaralo matematičkom izrazu X (iks}. Bila je to drevna (neolitska), praistorijska, alarodska, hetitska ili pelazgijska podloga. Županič je prvi uočio ovu nešto odredjeniju „etničku" stepenicu, koja se možda razvila ili zapljusnula Balkansko poluostrvo. Zna se ipak da je sigurno živela na područjima današnje Makedonije.
Pelazgi su, po Županiču, bili najstarijl poznati i etnički identifikovani stanovnici Balkanskog poluostrva. Oni su pripadali alarodskoj poroditi koja nije bila ni indoevropska, ni semitska, ni mongolska, več jezička skupina „sui generis". Od ove skupine, koja je svoje-vremeno naseljevala prostore oko Sredozemnog mora, ostali su, izgleda, samo Baski u Pirinejima i Kavkaski domorodci. Inače, ovamo su, po Županiču, pripadali Ligurci, Etruščani, Sikulci, Pelazgi, Amazonke, Kaitijci, Sumerci, Egipčani (vidi: Etnolog V-VI).
Županič je utvrdio da su Pelazgi onaj „praistorijski narod u Egeji" koji se odlikovao crnpurastom bojom kože, nižim rastom t brahikefalijom. Preko ovoga sloja razlili su se u drugom milenijumu pre nove ere prvi talasi indoevropljana. Ali, ovim, preko tragova njihove kulture ulazi se kasnije i u razdoblje pisane istorije.
Posle Pelazga —Jelini, Frižani, Mižani, Tračani i Iliri, predstavljaju po Županiču, prve etnički sigurnije odred-jene grupe. Oni su ostavill tragove svoje kulture po kojima se mogu identifikovati. U antropološkom pogledu sve ove grupe su, po Županiču, bile slične. Osnovne njihove antropološke karakteristike u vreme dolaska na Balkansko poluostrvo bile su: visoki, belokoži, modrooki, crvenskasto-plavokosi, dolihokefalni. Medjutim, sve ove svetlo pigmentisane dolihokefalne nordide jug je vremenom — kako kaže Županič — pretvorio u tamnopute brahikefale. To potvrdjuju nalazi u Bosni, Makedoniji, Srbiji, pa i Sloveniji (Ptuj, Bled).
Rimljani su predstavljali poseben etnički supstrat. Nekoliko stoleča rimske vladavine po Balkanskom poluostrvu sigurno nije ostalo bez šireg odjeka. Uostalom i danas živi primeri toga procesa su „Vlasi" koji su prihvatili romanska kulturna obeležja, afi isto tako sačuvali i dasta starobalkanskih odlika. Oni su se održali do turške okupacije, sklonili se delimično pod mimikriju grčkog imena i jezika (u Makedoniji i Srbiji) i takvi ušli čak i u gradska naselja. Kao Aromuni, Makedonski Vlasi, Kucovlasi, Cincari, oni su bili dobro poznati po Balkanskom poluostrvu.
Istarski Vlasi na severozapadu, zatim morlački vlaški lanac u Dalmaciji i aromunski na jugoistoku, bile bi največe „etničke pukotine" u kojima su očuvani tragovi starog dubljeg romanskog etničkog sloja na Balkanskom poluostrvu. Županič je utvrdio da su se, pored ovog , staroromanskog sloja po planinama, takodje i na nekim tačkama u Jadranskom Primorju, čuvali dugo ostaci starog romanskog stanovništva. Utvrdjeni primorski gradovi dugo su odolevali penetraciji. Slično je bilo i sa Albancima. Strma obala na jednoj, a Prokletije sa Šarom i Pindom na drugoj strani, štitile su prodor romanizacije I slovenizacije u intenzivnijem obuhvatu, mada su oba ova procesa nagrizala tamošnje albansko stanovništvo.
Dolazak Slovena na Balkansko poluostrvo pred-stavljao je nov etnički supstrat. Županič je nagovestio pravce slovenskih kretanja. Tri su bitna područja kroz koja su prolazili.
1) Iza Karpatskog luka zapadnom obalom Crnoga Mora,
Glasnik SED 21 (1981) 1
10
2)	Centralnom Panonijom sa udarnim tačkama kod Singidunuma i Sirmiuma i
3)	Pentracijom Alpskih Slovena sa srednjeg Dunava (od današnje Bratislave) prema Beču i istočnim Alpama.
Po dolasku Slovena na Balkansko poluostrvo i njiho-vom susretu sa romanizovanim starosedeocima, izvesno vreme nije bilo večih potresa, kako kaže Županič.
Turška epoha i njihova vladavina od četiri sto do pet sto godina u nekim krajevima, krije u sebi splet činjenica i veoma složenih procesa. Županič je ukazao na te procese koji su se odrazili ne samo u etničkoj strukturi, nego i u ekonomskom, kulturnom i društvenom životu balkanskih Slovena.
Postavlja se pitanje: U čemu je Županičev doprinos proučavanju etnogeneze balkanskih naroda? Ukratko, to bi se, po mom mišljenju, moglo svesti na sledeče:
1)	Županič je medju prvima ukazao na značaj ovog problema i uveo ga u našu nauku,
2)	Promatranje etnogeneze Županič je postavio veoma široko, na arheološkoj, antropofoškoj, istorijskoj, antropogeografskoj, kulturnoistorijskoj i etnološkoj osnovi,
3)	Ovakvim pristupom i postavljanjem problema Županič je trasirao moguče smernice razvoja pojedinih etničkih grupa i naroda u balkanskim i širim prostorima
4)	Uveo je istorijsku antropologiji! u okvir etnoloških proučavanja,
5)	Dao je osnovu i neosetno ukazao na potrebu proučavanja etnosa kao osnovne etničke kategorije u prostoru i vremenu,
6)	Činio je sve to sa mnogo naucne akribije pošto su savremene naučne discipline uglavnom potvrdile Župant-čeve tadašnje analize i zaključke,
7)	Radto je sve to u vreme kada naučne discipline nisu bile razvijene u današnjem smislu reči,
3) Najzad, etnogeneza je samo jedna oblast koju je Županič uveo u etnologiju, ne zaboravljajuči prt tom ni druga etnološka područja, koja su i danas predmet etnoloških proučavanja,
9) Etnogeneza je samo jedan segment iz ŽupaniČevog Širokog naučnog spektra, a o drugim područjima če se razgovarati u drugoj prilici.
Jednom rečju, Županičevo naučno delo ima svoje značajno mesto u razvoju slovenačke i jugoslovenske, pa i opšte, naučne misli. Ono je postaio njen integralni deo znatno više nego što to izgleda na prvi pogled.
PETAR VLAHOVIČ, Beograd
diplomanti iz etnologije pod a do leta 1980
1945	dr. Farkaš Andrej
1946	KuretNiko Severkar Franc
1947	Novak Vilko 1951 Baš Angelos
Bohinec Marija
1953	Urbas Antonija
Jerman—Kržišnik Magdalena Jagodic Marija
1954	Šušteršič Jernej Štrukelj Pavia Meze Ljudmila Lah Marija
1955	Vran Živka Maurovič Ivo Štefane i osa Vanda Machiedo Ira
1956	Kuhar Boris Poberaj Tatjana
1957	Cevc Anton Sekula-Erzin Dušica Rudolf Eva Ogorelec Milena
1958	Pavše-Žnidaršič Rozina Gumilar Pavla Beran— Koren Vlasta Bar Adolfina
Orel Boris
1959	Zupančič Danica Novak Ana Cilenšek Laura Kremenšek Vekoslav Čuperla Nada
1960	Senčar Helena
1961	Specogna Ettore Krča Breda
1966	Svoljšak Dragomir Ložar Helena
1967	Antič Ljiljana
1968	Plestenjak—Jemec Barbara Sedej Ivan
Bitenc Antonija
1970	KrižnarNaško Krnel Duša Ravnik Mojca
1971	Bogataj Janez
1972	Cuculič Mirjana Koch Živa Sinčič Gorjana Sterle Marjeta Zemljič Sinja
1973	Čeh Majda Ovsec Damjan Šlibar Vladimir Š mite k Zmago
1974	Vogel Milan Zega Danilo
1975	Hegediiš Boris
1976	Knific Vladimir Petek Tone Počkar Ivanka Vuk Vili