I OMO IEDRLINIČ, Ljubljant. »Opanci vise u mojemsalonu". (Nastavak.) Putnici-propagatori dodoše u Dubrovuik, »Atenu hrvatsku«, odavle u Metkoviee, Spliti kroz Bakar opetu Ljubljanu, >Atenu slovensku«, svuda noseči baklju, plamen. svetlo istine, bratstva. jedinstva i nade. Dr. llešič čovek je idejalan, koji jc več od davnine, valjda od svog rodenja. zagrejan za ideju potpunog narodnog jedinstva. U svakoj njegovoj reči vidi se. kako on govori \v srca, piuia Ijubavi i čuvstva. a sav je sretan i blažen, kad vidi, da sc njegove reči drugoga doimlju i kad padnti na plodno tlo. Predavanje bijaše pravo uživanje, pri tom je predavanju ninoga i seda glava klimajuči odobravala predavačevo lepo razlaganje, osobito kad jc naglašavao potrebu narodnog jedinstva. To je i razumljivo! Separatizam je kod na« plod otrovnog semena kletih dušmana, koji danas podržavaju i raspiruju oni, koji su bližc tudincu, koji su tudinci. Štreberi i parasiti! Narod je dobar, nepokvaren, a u koliko je pokvaren krivnja je one šugave inteligence, koja je taj otrov donosila i raznosila. No to je sve umetno, i kako rekoh, mora da propadnc. Još nesto. Na ovo predavanje došau je i beogradski sveučilišni profesor i narodni poslanik Rista Odavič sa svojom su prugorn. Kad je prof. Ilešič svršio svoje predavanje i kad se je stišao onaj veliki aplaus, ustao se prof. Odavič, krasan čovek još divnijeg kraja, da dade oduška svojoj radosti i veselju nad uspelim predavanjem. Govorio je srpski, osobito lepo i jasno, videlo se, da govori iz srca, a videlo se i to, da je potujuči u duhu sa predavačem po svojoj lepoj, krvlju najboljih sinova natopljenoj domovini, koju svaki Srbin onako žarko ljubi, kako bi je i mi morali da ljubimo, osečao neku tugu, žalost, sečajuči se onih krvavih dana iz najcrnjeg ropstva svog naroda, onih krvavih dana iz raznih balkanskih ratova za oslobodenje, onih najkrvavijih i najmučnijih dana iz užasnog svetskog rata, kad je i on kao vojnik najhrabrije vojske sa pu-škom na ramenu, go, bos i gladan, morao da napusti svoje ognjište, pa da preko strašnih i divljih albanskih gora, u pogi-belji života zbog elementarnih nepogoda,zbog golote i gladi, zbog albanskih divljihdvonožnih i četveronožnih zveri, prešaotu Golgotu, dode na sinje more, pa na otokspasa itd. Uza sve te grozote nijedna suza nije orosila njegovo junačko lice, »nijednu su zu nisam prolio u tim največim mukama. a danas prolih i rnoje srce od veselja i radosti plače ..,« I plakao je ... Mi smo ga razumeli, mi smo s njime čuvstvovali i mnogi je od prisutnih suzu  prolio. Slušali smo ga napeto, ta i — ne  dišemo... ()h, ta krasna, velika i plemenita srp ska duša! On nas je zagrljao i oduševio,  a onaj silni u dugotrajni plesak bio je iz-  raz našeg vclikog oduševljenja.  l kao dodatak ovom krasnom govoru, Kozinov kvartet zapeva onu veličastvenu: »Što čutiš. čutiš, Srbine tužni...«, a jedno malo, simpatično devojče, kao za- vršetak ove krasne večeri, izdeklamuje čuvstvenu Ganglovu »Slovenska zemlja«. Policijska ura i mi se rastadosmo vernjuči u.— opanke i opančare! Putujoči iz Ljubljane preko Zagreba, jcdan llešičev kolega, profesor u Zagrebu. neupučen u prilike ili separatist »evrope- jac« reče mu: Ne idi u Skoplje, tamo je život u opasnosti, možeš da nastradaš! Dodu u Vukovar, malen gradič u Sla- voniji, trgovačko mesto, najplodnije tlo za rad reparatista. U Vukovaru ima Hr- vata, Srba, Nemaca, Madara, Židova, ka- tolika, pravoslavnih, protestanata, kalvi- na, mojsijevaca. Kako se vidi: potpuna mešavina, pravi Orient. I tamo su održali naši putnici-propagatori predavanje, koje je izvanredno dobro uspelo, a slušalaca od onih naroda i vera i redova. Aplaus je bio silan, a sve za našu neoslobodenu braču i za (čuj!) »Jugoslavensku Maticu«' U Vukovarti, u tom kaosu. podružnica »J. M.« vrlo je jaka i osobito agilna. Isto tako u Oseku i Novom Sadu, »srpskoj Atini«. Preko Beograda i Niša odu i dodu u »mesto opasnosti«, u »balkanski« i »poludivlji« grad Skoplje. Što je bilo tamo, to je skoro neopisivo, ali nešto ču ipak da spomenem. Kad je vlak ulazio u stanicu, opaze naši putnici i propagatori kroz prozor vagona, da je stanica neobično puna šarenog sveta, civilista i vojnika, muških i ženskih, dece i staraca. Oni ulaze u stanicu, a vojnička muzika svira (čuj bludniče!) triglavski marš! Ovo putnici-propagatori nisu očekivali i držali su, da to nije njima riamenjeno. Kad izadoše iz vagona, na peronu predstavnici vojničkih oblasti, geuerali, predstavnici gradanskih vlasti, Kol-o Srpskih Sestara, predstavnici cvrejskog udruženja itd. Pozdravni govori, boke cveča, ulaz u grad, muzika svira, praznik ... Drugi dan ne jedno, nego dva predavanja. Toliko zanimanje! Svak poziva, da ih počasti, banket, govori, nazdravice oslobodenima, neoslobodenima ... Gore srca malodušni! Nije to pusto, prazno, več puno iskrenosti, puno života, nmogo nade za bolju budučnost. Neočekivani doček, neočekivano zanimanje, bratska ljubav i raspirivanje smisla i duha za slogu, uzajamnost, jedinstvo. U Skopljn, u prestolnici Dušana Silnoga, u čijoj okolici vidiš slotinu belega junaka Kraljeviča Marka i njegovog Šarina, u Skoplju, najjužnijem gradu naše velike Jugoslavije, u gradu Balkanaca i Orijentalaca, Srba. Turaka, Arnavta, Španjolskih Židova itd., gde se meša narodnost s narodnošču, vera s verom, put s putom, ideja s idejom, u tom kaosu života, tamo nadoše najbolje utočište, tamo naicioše na najbolje razumevanje. Predavač je spomenuo i učiteljsku organizaciju, koja je tamo osnovana, a za koju kaže. da je najbolja u našoj državi, te može da posluži za primer i Hrvatima i Slovencima. Skoplju grade! Doči če vreme, kad češ da se zagrliš u nerazdvojiv zagrljaj sa čarnom Goricom, tvojini dosle nestidenom družicom! Na putu kroz Šumadiju. vraeajuči sc iz Makedonije, svrnuše u kuče naših »prostih« seljaka »opančara«, kuče, koje bi čistočom i načinom života u njima mogle i morale da budu uzor nama »evropejcu  ma«. Da iskoriste priliku, zaputiše se put.  nici-propagatori u našu Meku, na brdo Op. lenac, da se poklone neumrlom Kralju. Ov, de je dr. Ilešič, kako reče, kupio za uspo- menu (jedne opanke, koji danas vise u njegovom salonu... Preko Beograda podoše u Sarajevo, to kobno mesto naše prošlosti, sadašnjosti i budučnosti. Sarajevo — tragedija jednog života, iz koje se rodi poezija jednog naroda. Sarajevo, po svojoj suštini orijentalni tip grada, modernizirano, plemenski i verski razrovano umetnim načinom neprirodne jedne države, koja je zbog svoje neprirodnosti i propala, kao što mora da propade i ono što je umetnim putem modernizirano i razrovano, taj grad bratske svade i mržnje dao je primer svoje ljubavi do zajedničke domovine, pokazao je( da može i znade čuvstvovati sa jednokrvnom, neoslobodenom svojom bračom. Sarajevo, skup Srba, Hrvata, MuslimanaHrvata i Muslimana-Srba, skup pravoslavnih, katolika i muhamedanaca, a isto natiunjen austrijskim štreber_ivom — parasitima, taj grad, svi ti skupovi pohrliše, da prisustvuju predavanju »Jugoslavenske (!) Matice«, pohrliše, da vide nevideno, da čuju nečuveno1 Složno su do5!i. složno gledali i slušali, čustvovali i slo/no se sa istim čuvstvima rastali! Predstavnci pojedinih »grupa« dali su banket u počast pionirima narodnog jedinstva i time pokazali i dokazali, koliko je onoumetno privremeno bilo, a kako je trajno sve, što naravnim putem doiazi. Gore sr ca! Kad češ, da progledaš slepče, kaččeš. da čuješ, neoglušio, kad češ da se preneš,. pospanče, pa da vidiš Sunce slobode, kako tamo daleko, daleko izlazi, a sve na< jednako greje i osvetljava?! Poleti duhom u nebesne visine, pa obujmi jednim pogledom ovu veliku našu otadžbinu, tvoj uski vidik, obzorje da raširiš!