tSSj 3. * V LJUBLJANI, MAREC 1927.	*	godina	IX.
Ljubomir Kokić:
Zašto idem u Soko?
таИт	_	a ovo mi	pitanje nije teško da odgovorim, jer	sam
ЦЈ	H	od malih	nogu Soko. Sećam se, kako me je	u	najs
Ш }	ranijoj mladosti nazivala moja majka: »Sokole
Ш	■ \	% moj!« Onda sam se svojoj majci oduživao za tu
■	Jj \	ф	lepu reč	smeškom ili zagrljajem, no tekar	danas
uviđam, što	su	značile one	dve reči moje majčice.
Moja je majka ostala verna svome pokliku; kad bejah malko poodrastao, poslala me, dogovorno s ocem, u Soko, da okrepim i osna* žim svoje slabahne mišice. Otada pa do danas ja razvijam u Sokolu svoje telo.
Osećao sam iz dana u dan sve veću ljubav za zajedničko bratsko vežbanje, za Sokolstvo. Nikada nisam zanemario prilike da širim sokolsku ideju i da tako pridobivam i druge za naše sokolske redove, i sada se sa naših telesa odrazuje junačka sokolska snaga.
To je jedno. U drugu ruku razvijala se u meni ljubav prema svima, š kojima sam u Sokolu vežbao; ta je ljubav porasla u mom srcu, kad sam počeo shvaćati, da nije samo telovežba što nas spaja, nego nešto više, a to je sokolska ideja, ideja sloge, ljubavi, bratstva i jedinstva sviju Slovena. Sokolska ideja je sveslovenska, ona želi da nas okupi u jednu nepredobivu frontu, koja je — vezana vezom naših čelik* mišica — strah i trepet našim neprijateljima.
Eto zato sam ja Soko, da si osvežim telo i mladenačku dušu.
Vladimir K.:
Domovina se je maščevala.
1—Је mlad. Njegovo srce je bilo polno nad in zlate »radove je postavljal v oblake. Domovina se mu je zdela premajhna, prerevna in zaželel si je v svet, v tujino, ki jih je že toliko izvabila in razočarala. I	Tudi	njega je klicala, odzval se ji je in šel, niti
v pozdrav ni zaklical domovini. Gozdovi so šumeli, trate zvenele, potoki žuboreli, vse mu je klicalo in ga vabilo, naj ostane. On pa jih ni videl, njegovo srce ni občutilo klica domače grude, ki ji je tujina izvabila sina. Tuji svet mu je zatemnel ljubezen do rodne grude. Ni mu zarosilo oko, ni zamahnil v pozdrav z roko, ko je odhajal — ni pozdravil sin matere. Odšel je z usmevom na ustnih.
Ležal je bolan, sam in zapuščen tam v tujini. Tedaj se je spomnil: »Tam daleč šumijo lesovi in se razprostirajo pisana polja. Cvetje šepeče med seboj, se giblje in priklanja. Tam dehtijo razorane lehe in visoko v zraku poje škrjanec. Tam je življenje...!«
Zahrepenel je po onih šumah in tratah, da bi poslušal ono čarobno pesem drevesnih vrhov in pisanih trat na dalnji domači zemlji.
»Tam je življenje; tam daleč, na onih poljanah. Jaz pa tukaj umiram. Moje življenje gine in jaz sem še tako mlad. O, moje varljive sanje! Zakaj ste me varale? Iz daljave mi šumijo lesovi. Proklet bodi dan, ko sem jih zapustil! — Kako prijetna je ta pesem. Kako me vabi in kliče. O, zakaj ne smem zreti še enkrat domačih lok? Zakaj ne smem poslušati glasov domačih trat, zakaj ne smem okušati opojnosti domovine?... Moje srce hrepeni in mr je po njej!... Zakaj ginem tu v tujini?«
Iz dalnjih domačih lok je čul šumenje gozdov, glasove trat in žuborenje potokov, ki jih ni videl, katerim ni zaklical v pozdrav, ko je odhajal. Vabili so in klicali... Zdelo se mu je, da čuje pesem škrjanca, ki se giblje visoko nad domačim poljem in poje pesem življenja — pesem mladosti. Zdelo se mu je, da vidi njive, kako se giblje klasje v vetru ter se poljubljajo rdeči cvetovi žarečega maka in da vidi domače gore, ki jih obsevajo poslednji solnčni žarki. Vse je vabilo, vse ga je klicalo... Njegovo srce je hrepenelo in koprnelo domov, toda ona tujina, ki ga je izvabila in oropala domovini, mu je dala tudi grob; zakaj ni vreden, da bi počival sin v krilu matere, ki jo je zatajil, ki ji ni zaklical v pozdrav, ko je odhajal...
O,	domovina, sveta domovina, hudo si se maščevala nad sinom, ki je zatajil tebe — mater, ker si se mu zdela premajhna in prerevna.
Hajrudin Ćurić:
Šta nas čeka?
»Na mlađima svet ostaje.«
«*
>ovječji život je kao mašina, koja radi dokle je zdrava i nepovređena. Samo se mašina može da popravi i da opet radi, a čovječji život, iako se u izvesnim slučajevima može da popravi (ako je oslabio), ipak mora podleči neotklonjivom prirod* nom zakonu: smrti. U istoriji smo videli narode, koji su živeli i izumiš rali. Svi su oni bili i prošli. Biče smešno ako im i ja sada kliknem: »vixerunt«..., kao što su vikali u rimsko doba kada bi se više ljudi pogubilo. Dakle: »oni su živeli«... Iza njih su dolazile mlađe gene* racije, slabiji i jači naraštaji i zamenjivali ih u životnoj borbi. Ono što je vredilo za njih, treba da vredi i za nas. Danas — sutra stupamo i mi omladinci u ljutu borbu za opstanak i nas čeka mnogo zapreka, koje moramo da savladamo. Nikada ne treba da gubimo nadu, nikada ne smemo klonuti duhom. Iako nas čeka smrt, ipak treba da budemo svesni, da se može živeti i iza smrti. Životna borba je teška. Da mognemo stupiti u tu borbu, treba najpre da sami sebe pripravimo za nju. Trebamo iskoreniti iz sebe sve ružne klice, koje bi se kasnije razvile u nama. Ukratko: moramo biti pravi Sokoli. A šta to znači? Biti Soko znači — biti čovek. Dakle za životnu borbu trebamo biti ljudi. Kao takovi možemo slobodno stupiti u nju i možemo se nadati, da ćemo iz nje izići kao pobednici. Ali nikada ne smemo zaboraviti, da moramo pre svega sami sebe pobediti. Životni put je trnovit i pun zapreka. Trebamo preći preko svih zapreka, da dođemo do cilja. »Per aspera ad astra!«
I.	B.:
Kako skrbim za svoje telo?
plošno je zavladalo mišljenje, da mora mladina obojega spola negovati svoje telo, uriti svoje telesne zmožnosti ter pomagati prirodi pri raz« voju in doraščanju telesnih organov in s tem skrbeti za svoje telesno zdravje, skratka, vsaka mladenka, vsak mladenič je dolžan, da skrbi za lastno telesno vzgojo. To pa ne velja več samo za šolsko mladino ampak za vsakogar, torej tudi za trgovski, obrtniški in delavski naraščaj, da, celo kmetiška mladina je že več ali manj pritegnjena v ta krog in deloma že sodeluje pri tem.
Za onega, komur je zdrav rod na srcu in komur je mar, da se mladina lepo razvija, so ta dejstva razveseljiva, ker vidi v tem, da splošnost spoznava potrebo po telesni vzgoji.
Istočasno se pojavljajo različne struje, ki skušajo pridobiti mla= dino za svoj delokrog in jo privabiti v svojo organizacijo, v kolikor take organizacije sploh obstoje.
Za mladino samo pa nastane vprašanje, kam naj krene, da pride na pravo pot? Sirenski glasovi vabijo na levo in na desno in težko se je odločiti. Po vsem prirodno je, da bo nepoučena mladina šla tja, kjer je zanjo ugodnejše, kjer je prijetnejše in kjer je več zabave. Zato treba, da mladina sama spozna, kje je zanjo primernejše.
V	glavnem obstojita dve struji, in sicer telovadna in športna, ki obe skušata pridobiti čim več mladih prijateljev in pripadnikov. Katera pot je prava?
Sport se je začel razvijati pri nas šele po svetovni vojni, zato je za našo mladino novost in vsaka novost ima svojo privlačno silo. Zato in pa ker vidi mladina v sportu večjo prostost, manjšo disciplino in večjo zabavo, je sport v sedanjem času mladini silno priljubljen.
Nasprotno telovadne organizacije in kot glavni zastopnik teh — Sokolstvo — izgublja nekoliko na popularnosti, zlasti tudi zato, ker mu nasprotniki predbacivajo zastarelost in konservativnost. Mnogim pa tudi stroga disciplina ter zahteva po nravni in nacijonalni vzgoji nista po godu ter se zaradi tega odmikajo iz sokolskih vrst.
Nismo absolutni nasprotniki sporta ter mu priznavamo vse vrline, ki jih vsebuje. Strogo objektivna presoja obeh telesnovzgojnih orga* nizacij 'ter primerjava njunih vrednosti pa pokažeta, kje so vrline in kje hibe. Naši mladini bo to koristno, zakaj mnogo je med njo takih, ki so dostopni za resno razmotrivanje in zreli za objektivno presojanje. Tem so namenjene nastopne besede brez predsodkov in skritih misli.
Sokolstvo ima za svoj smoter vsestranski razvoj telesnih organov in telesnih zmožnosti. Zato je v telovadnici najrazličnejše orodje, ki se mora uporabljati vse in disciplina ne dopušča, da se posameznik posveti samo eni panogi. Sokolska telesna vzgoja ni omejena na letni čas pa tudi na določen teren ne in ne na gotove vremenske prilike, v sokolski telovadnici je prilika, da vselej posvetiš nekaj časa fizični kulturi in skrbiš za telesno zdravje. Seveda, kadarkoli dopuščajo vremenske razmere, se preseli iz telovadnice na sveži zrak, pod milo nebo. Tu je dana prilika, da poleg redne telovadbe gojiš lahko atle= tiko in igre. Pa ne samo to. Smučanje v zimskem času, plavanje v po< letju, pešizleti in turistika so sestavni deli sokolske telesne vzgoje. Toda mera v izvedbi povsod in vsestranost so glav-ne zahteve. Ne poznamo specijaliziranja za gotove panoge in brez stroge discipline ter brez ravnanja po predpisih sokolske ideje ne gre.
In kako je s sportom? Večinoma vse športne panoge se goje pod milim nebom. To je glavna vrlina, ki jo ima sport, je pa zaradi tega pogosto odvisen od vremenskih razmer. Med športnimi panogami jih je nekaj, ki za mladino nikakor niso prikladne. V prvi vrsti težka atletika zaradi telesnega zdravja, nogomet zaradi posirovelosti ter končno vsi napori za dosego rekordov, kar je pri sportu običajno. Do 18. leta ne prenapenjaj svojih sil, zakaj takrat je telo v dobi razvoja in rasti ter zaradi tega potrebuje v vsem gotove mere in meje. »Vsak sport je drag,« je prislovica, ki odgovarja popolni resnici. Istina je, da tudi udejstvovanje v Sokolstvu ni popolnoma brez stroškov, vendar so izdatki za sport dokaj višji, to pa zaradi tega, ker mora skoraj vsak športnik imeti svoje lastno orodje, ki je navadno precej drago. Tudi čas pride pri športnem udejstvovanju pogosto v poštev. Razen nedelj navadno naši mladini ne preostaja časa, ki bi ga posvetila negovanju sporta, večkrat pa niti nedelje niso popolnoma proste. Za telovadbo, ki se vrši ob večernih urah, je torej lažje dobiti potrebni čas nego za sport.
Te kratke in splošne paralele naj zadostujejo. O podrobnostih raznih športnih panog in o njih vrednotah pa spregovorimo še kaj v bodočnosti, ne z namenom preganjati sport, temveč edino za raz* bistrenje pojmov in za pouk mladini, ki naj premišljuje sama, pre* tehta in se odloči.
V	boljše razumevanje še tole: Sokolska telesna vzgoja pridobiva vedno večji ugled in priznanje. Tega nismo dosegli mi — kar odkrito priznamo —pač pa Čehi. V dokaz navajamo: Amerika — ki je gotovo dovolj »športna« — prosi za sokolsko prednjačico, ki bo uvedla sokolsko telovadbo v Ameriko. Bistri Američani so uvideli, da je treba preobrata. — Telovadno društvo v Rimu išče sokolsko pred= njačico. — Gimnasti na Danskem prosijo dovoljenja, da smejo upo* rabiti godbo k zletnim prostim vajam v Pragi. — Belgijsko telovadno udruženje prosi, da sme vežbati proste vaje članic iz zadnjega pra* škega zleta. — Belgijski gimnasti so uvedli naše jugoslovenske so* kolske čepice (šajkače) za obvezne. To sicer s sokolskim sistemom nima nič skupnega, vendar kaže prijateljstvo do nas. In kaj porečejo hrvatski Sokoli, ki deloma tudi zaradi šajkače ne morejo vstopiti med nas?
Rečenice.
Ko službu služi, on se uvek tuži.
Čovek (ide) po svijetu kao čela po cvijetu. Hišni prag je najvišja planina.
Ko se često seli, taj se ne veseli.
U sokolani.*
(Prizor iz sokolane na naraštajskom satu.)
ozornica predočuje sokolanu. Na levoj strani u kutu ulaz u dvoranu. Uz srednji zid sredinom postavljene ruče. U desnom kutu dvorane glaso* l-L /(11	vir-	Uz	desnu	stranu sokolane konj i kozlić, pa
^	strunjače,	dok	su	ostale sprave smeštene uz
preostale prazne delove zidova. Pred ručama spram sredine pozor* nice postavljene su motke za preskok sa odskočnom daskom.
Kad se digne zastor u dvorani imade 20—30 (ili po volji) vežbača muškog naraštaja, svi u propisnom vežbačem odelu. Na pozornici imade da vlada graja, penjanje po spravama, hrvanje na strunjačama, preskakivanje i jurnjava amo i tamo. Uopće pozornica imade da pokaže živahnost nestašne dece.
Od časa do časa ulaze novi vežbači jedan za drugim u stano* vitom razdoblju i pozdravljaju prisutne sa glasnim: »Zdravo!« Čim koji uđe u dvoranu prilazi ovoj ili onoj skupini i započinje sa vežbanjem.
Općenito za celo vreme mora da vlada velika živahnost, ali opet tako da se opaža da u svima vlada neko dostojanstvo, a ne ulič« njačka raspuštenost.
Ova vreva imade da vlada tri do četiri minute, da se tako pruži pregled u živahnost vežbača, volja za vežbom i onda kada su nara* štajci bez vodstva, a opet sve imade da bude tehnički tako provedeno i udešeno, da se pokažu najobičnije vežbe na svim spravama.
Nakon što se ovi prizori nastavljaju na način da pojedini vež* bači odlaze i prilaze sad ovoj ili onoj spravi, skupi se u sredini pozor* nice četvorica vežbača, koja među sobom nešta govore uz jaku mi* miku (markiranje objašnjavanja). Oni među sobom živo gestikuliraju rukama pokazujuć na pojedince koji vežbaju.
K ovim sada prilazi jedan od naraštaja (A.).
A.: Braćo, što je danas u sokolani hladno! Tko će da ovđe vežba, ta gotovo se smrznuh.
B.: Nije baš tako. Protegni se malo po spravama, pa ćeš se odmah ugrijati.
A.: Trebalo bi dvoranu što bolje naložiti!
* Ovaj kratak prikaz rada i života u sokolani izveden je već po nekim društvima, pa se dokazalo, da vahredno propagandistički deluje na gledaoce, koji nisu Sokoli, osobito na roditelje. U nadi da će ga i ostala bratska društva prikazati, baš s obzirom na propagandističku svrhu, donašamo ga u našem »Sokoliću«, dopuštajuć da pojedina društva sadržinu istog modificiraju spram svojih lokalnih prilika.
B.: Lagano tebi govoriti, a ne pitaš od kuda nabaviti toliki ogrev? Ta naše je društvo siromašno, a od kukavne članarine sve se to ne može nabaviti.
A.: Imadeš pravo, ali bi ipak trebalo više obzira spram vežbača. Naš upravni odbor samo sedniči i sedniči, a da zaviri ovamo vidio bi kakove su prilike, a ako se potužiš onda te užutkaju: mlad si i slušaj!
B.: To ne možeš kazati da se ne učini sve što je moguće, no ako si ti tako osetljiv tko ti je kriv?
C.: Nemoj da sve braniš i preko svoje volje. Naš blagajnik je velika škrtica. On drži da je društvena blagajna ovđe da nosi kamate, a ne da se s njome podmiruju društvene potrebe.
D.: Ah on još kako tako, ali naš oružar, taj tek štedi. Evo već mesec dana nisam vidio ni mrvice magnezija, a moraš da se koprcaš po ovim spravama. Evo sve mi ruke ižuljane kao kakovom drvocepi.
C.: Za magnezij nije me baš mnogo brige. Ja kad ne ide dru* gačije otarem ruke po zidu ili izgrecam malo žbuke, pa natarem dla* nove.
B.: No imadeš se i čime pohvaliti. Zar ne znaš da time oštećuješ sokolanu. Sokolana treba da ti je svetinja. Nju imadeš da čuvaš kao crkvu. Šta ti je kuća kao roditeljski dom, to ti je kao Sokolu vežba« onica.
E.: A šta se prepirate o taj magnezij. U ostalom ja ga imadem pun džep.
A.: Pa kako si došao do njega?
E.: Oružar je ostavio neki dan otvoren ormarić, a ja lepo (poka* zuje rukom da je krao), pa u džep.
B.: To baš nije dostojno Sokola, jer na ovaj način ne samo što nisi pokazao plemenito svojstvo, već oštećuješ i društvenu imovinu. Jedan evo po vlastitom priznanju oštećuje zidove, drugi krade ma* gnezij, treći ne čuva sprave, pa kuda ćemo braćo? Ta valjda i u vama imade nekakovog ponosa, da smatrate sve društveno svojom imo« vinom, ta to je vlasnost sviju nas. A evo kako nam izgleda dvorana? Zar nije lepše da je ona u redu i čista.
A.: Pa čemu sada ove tvoje moralne propovedi. Ta onako sam čuo da se kani graditi vlastiti sokolski dom. E onda u novom domu pazit ćemo na red.
B.: Pričekaj malo, jer je još daleko do toga.
A.: Kako daleko, ta čujem da je već određeno mesto i da su iz* rađeni nacrti.
B.: A pare?
A.: Ala mi muke, ta ja držim da bi samo ovđe u (ime mesta) mogli sabrati potrebne pare.
C.: Jest, jest. Toliko imade ovde bogataša, pa da svatko dade samo po sto dinara, evo nam doma. Velikog i sjajnog s velikom dvo* ranom, tuševima, garderobom, letnim vežbalištem, prostorijama za prosvetne sekcije i t. d.
B. (upada): Lagano braćo. Ponajpre treba da se u tih bogataša podigne smisao za Sokolstvo. Ta vidiš da se ovđe grade kojekakove nepotrebne ustanove, ali za lep sokolski dom slabog je smisla.
C.: Pa općina će priskočiti u pomoć. Njoj je u interesu da se ovđe podigne lep sokolski dom.
D.: Da, da, da nema politike.
U to ulazi u dvoranu jedan naraštajac. Odmah kod ulaza podiže buku, a obučen je u svoje obično ulično odelo sa šeširom na glavi i cipelama na nogama. Ispod pazuha mu vire papuče. Ulazeć u dvoranu gđe još uvek vlada slobodno vežbanje, dere se u sav glas: »Tko imade ključeve od garderobe?«
Ostali podižu buku i viču: »Van iz dvorane!«
B.	(prilazi k njemu): Zar te nije stid, kako se to vladaš? (Skida mu šešir s glave.) Pod šeširom u dvoranu? Jeli ovo krčma ili sokolana? Da te vidi brat vođa odmah bi te izbacio.
Opet među ostalim graja i poklici: »Na polje! Na polje!« Priskaču nekolicina i izguraju ga kroz vrata.
Vežbanje (bumlovanje) neprestano traje dalje. Na jednom jedan padne iz ruča i ne može se pridići. Oko njega se okupe drugi i pružaju mu prvu pomoć, a onda ga na rukama iznose iz dvorane.
(Ulazi vođa kategorije): »Zdravo braćo!«
Svi u jedan glas odgovaraju: »Zdravo!« i dalje vežbaju.
Vođa sada obilazi dvoranom i nagovara pojedince, miluje ih i od* ređuje pokretom ruke da se urede sprave.
Vođa: Pozor! U odele nastup!... Braćo danas ćemo vežbati na spravama (čita iz knjige). Sprave (te i te) i to odel: Prvi, drugi, treći i t. d. (to i to) i proste vežbe (te i te). K spravama stupaj!
(Započinje vežba.)
Vođa obilazi pojedine odele, zagledava i bilježi u knjigu.
Vođa (kod jednog odela): A gđe je danas opet brat Žarko? On je u poslednje vreme postao nekako nemaran.
Jedan Sokolić: On se voli skitati ovaj sat, a kod kuće veli da je na vežbi.
Vođa: Ne dođe li drugi puta na vežbu biti će brisan.
Vođa (kod drugog odela): Kako je sa bratom Zvonkom?
Jedan Sokolić: Po malo je ozdravio. Jedva čeka da dođe u Soko.
Vođa: Da, da, vredan je to Sokolić. Zdušno shvaća svoje dužnosti.
Sama vežba traje pet do šest minuta tako da se pojedini odeli na pojedinim spravama izredaju dva puta.
Vođa: Pozor! Sprave pospremiti! (Slede zapovedi za proste vežbe.)
Voda: Od prostih vežba uzet ćemo danas... Brat (taj i taj) ti ćeš pratiti na glasoviru.
Brat (taj i taj) prilazi glasoviru i započinje vežba. (Zapovedi za razvoj.)
Vođa: Sa radošću moram konstatovati da je današnja vežba prošla u uzornom redu i lepoj disciplini. Ovako mora da bude i u buduće, pa da se uvek tako pokažete dostojnima. Nikada ne smijete smetnuti s uma da ste vi onaj dio našega članstva koji se sprema da jednog dana uzme u društvu vodeću ulogu i da nastavi započeto delo. Odgoj kakav ćete sada poprimiti, ostati će vam za budućnost, kada ćete biti oni pravi Sokoli kojima će biti dužnost da narodu odgoje nove i jake generacije. Taj odgoj za ovu veliku zadaću i smisao za veliku sokolsku fdeju morate poprimiti ovđe u sokolani, gđe se upo* redo sa odgojem tijela radi i na oplemenivanju duše. Zato neka vam uvek bude na umu, da Soko mora biti potpun čovek, čovek jakog tela, žarkog domoljublja i plemenite duše. Našem narodu treba ka= raktera, jakih karaktera i neumornih radnika, koji će ga voditi putem prosvete i istinske spoznaje, a koji će opet da od tih širokih masa stvore ljude jakih mišica, koji će znati kad ustreba da obrane našu rođenu grudu. I vi ste svi pozvani, da budete danas sutra takovim radnicima, pa zato radite i dalje neumorno, da onda kada dođe čas, da preuzmete vodstvo, da ćete doista biti potpuni ljudi, oni pravi Sokoli u koje će imati neograničeno poverenje narod i domovina.
Još bi nam preostao nagovor. Posljednji puta odredili smo za današnji dan temu: »Kako treba da radi Soko?« Hajde da o tome čujemo brata ...
Sokolić ... stupa pred razvoj i govori:
Braćo! I ako smo još mladi te se tek spremamo za slobodan život, to ipak i mi mladi osećamo da živimo u važnim vremenima, gđe treba da se već sada odgojimo za savršene tipove u telesnom i duševnom pogledu. Ova nas spoznaja sili, da idemo za time, da se što bolje obrazujemo, da radimo ustrajno i da se što jače organizujemo. Sve to pako možemo jedino i najbolje postići u Sokolstvu. Evo zašto! Pris stupanjem u sokolsko društvo preuzimamo na sebe mnoge dužnosti od kojih je prva da se dobrovoljno podvrgnemo sokolskoj disciplini, koja je glavna osnova Sokolstva, jer samo ovđe u Sokolu dobiva se prva čvrsta osnova ojačanju volje i karaktera. Da se u Sokolu ne učimo ničem drugom nego savršeno svladati zle navike, naučili smo mnogo, jer čovek, koji znade sebe svladati, jest slobodan, ide čvrstim putem stalnim korakom u susret svojoj sreći i uspehu. U Sokolu nam je dalje dužnost da vežbamo, i to ne radi zabave, nego da telesno ojačamo i da uništimo jednu telesnu manu, a to je lenost. Nadalje kao članovi Sokola imademo da ispunjamo još jednu dužnost, a ta je da valjanim ponašanjem i karakternim načinom života činimo sebi
i čitavom društvu pred javnošću čast. Zato se moramo ponašati tako, da svatko vidi na nama da smo članovi sokolskog društva. Naš korak već treba da bude gibak, lagan, a čelo smelo uzdignuto. Soko treba da bude u svakom pogledu uredan, pa da uz čistoću tela neguje i či* stoću duše. To su sve odlike koje treba da nas rese kao buduće ljude. Ali ovđe u Sokolu stićemo još jedno, a to je da se odgajamo za dobre sinove ove naše domovine. Soko treba da u svakom pogledu bude narodan čovek, koji će sve svoje sile uložiti za korist naroda i pro* cvat domovine. Kad ćemo da se odgojimo za takove, onda ćemo moći da se ponosimo, što smo Sokolovi, jer ćemo baš kao takovi biti pot« puni ljudi na ponos i diku roda svoga. Zato braćo spremajmo se da pokažemo da smo dostojni članovi sokolske obitelji, a po tome vredni sinovi svoga naroda i roda ljudskoga. Zdravo!
Svi: Zdravo!
Voda: Budući nagovor imade biti o telesnom odgoju u. Sokolu. Naredna vežba u sredu. Zdravo!
Svi: Zdravo!
Vođa: Voljno! (Razlaz.)
(Zastor pada.)
Никола ДошеновиК:
Дани грозота!
Облаци се васијоном боре, јече горе, таласа се море, ветри пире и страхоте шире — цела земља ко да изумире!
A шта човек ? Поднаша ли муке ? Да л je мирно прекрстио руке ? Да ли смрти таковој пркоси— или пушта да ra вода носи?
A громови тутњем од озгоре страховиту песму своју зборе, силни јеци шихови се оре ко да хоће сав свет да разоре!
Свест je људска у човека јака, деснице je као у јунака, борба му je његов живот цели, он мегдане и с природом дели!
Сикћу стреле широм земље целе, ко да су их смрти одапеле, бију, пале, из облака пусти, да све сатру и да свет опусти !
Борећи се не познаје страха, неда води, неда грому маха! Ум и снага с човеком се роде a јачи су од грома и воде!
Нигде сунца, нигде неба ведра, облак мрачна отворио недра, загрозио јадном роду људском давећи га потопом и пљуском!
Радом сложним и са више руку човек тешку ублажује муку, дај му боже благослов с небеса, доста му je муке и чудеса!
Niko:
Dva druga z juga.
epega dne sta se rodila nad Albanijo dva svetla oblačka: Belin pa Sivinka. »Kako se imenuje to mesto?« vpraša Belin. »Že vem, to je Tirana. Tu sta dve državi pred meseci sklenili dogovor proti tretji državi, svoji sosedi.« »Aha,« reče Sivinka, »to je tiranski pakt, to se pravi po naše trinoški, brezsrčen.«
Vzhodnik ju je pognal in skoraj sta dospela v romantični Ulcinj, najjužnejše mestece v Jugoslaviji. Zagledala sta morje. »Glej, glej, to je pa kakor dolenje nebo,« sta se začudila oba hkratu. Jadrajoč na sever sta uzrla Bar. »Ti še menda ne veš, da so v starih časih rekli temu kraju Antibaris, ker je nasproti italijanskemu mestu Bari,« reče Belin. »Ali bi ga malo pobrizgala?« se pošali Sivinka, ne meneč se za tujo učenost. »Ni treba, v Baru je zmeraj dovolj vode. Vidiš, tik njega je pa Špic, to je hospic ali zavetišče. A midva ne bova iskala tu zavetja.«
Belin je dobil nekaj hlapov okrepčila iz rečice, ki ji pravijo Že« ljeznica. »Haj, haj, žena moja,« je začel popevati. »Nehaj!« mu veli družica. »Ho, ho!« se oglasijo novi hlapovi v Belinu, »nehote sta uga« nila ko slepa kura: tu doli pod nami štrlita dve stari turški trdnjavi: Haj in Nehaj.«
Tovariša sta šarila jadrno naprej. »Evo ti Budve,« opozori Si« vinka; »zgrajena je na jezičku zemlje posred morja.« »Seveda zato, da ta jeziček ne more tako migati kakor tvoj,« jo zbode Belin. »Tamle pa zeva peskoviti zaliv Drobni Pisak,« nadaljuje Sivinka, ki je prezrla sosedovo zbadljivko, »nad zalivom pa se dviga strma reber Skočidjevojka. Pesnik Ljubiša jo proslavlja v povesti, kjer govori o deklici, kako se je s strmine vrgla v morje, da ne bi prišla turškemu paši v roke.«
»Ajme meni, strah me je,« je po daljšem molku povzela Sivinka besedo, »kaj pa tu doli tako rohni in bobni?« »Nič se ne boj, nad Kotorom sva. Streljajo, pa ne zoper točo, ni se ti bati rane. To je v proslavo zavetniku svetemu Trifunu. Danes je namreč tretji svečan, Trifunj dan. Ko so še Grki bivali tod, so dejali kraju Dekathera.« »Ali niso tu kovali svoj novec, trifun?« »Uganila si, gotovo si dobila nove hlapove od tal,« ji pritrdi beloperec.
Radovedna in radogledna Sivinka se je spustila ko meglica niže in malce polukala v cerkev svetega Luke, ki je bila svoj čas pravo« slavna in katoliška. »No, no, to mi je pa všeč,« modruje meglica, »takšno bratoljubje bi moralo biti povsod.« Pri tem se je meglica urezala ob zvoniku in prestrašeno puhnila više k Belinu. A sunil je
zapadnjak in ju zanesel nad 1000m visoko v Crkvice blizu Kri* voši j. »Beživa odtod, drugače se izsolziva,« svetuje Belin, »tukaj pade več dežja nego kjerkoli drugod v Evropi. Rajši bi sfrfotal nad Oštri Rat, kjer ga pade najmanj. Ondi bi vsaj imela zagotovljen obstanek.«
In glej ga spaka! Želja se mu je uresničila, splavala sta nazaj mimo Sutvare, t. j. Sv. Barbare, črez Vrbo, potem nad zalivom Risnom na Sokolovo Gredo. Muhava zračna struja ju je zasukala proti zapadu. »Vidiš Moj dež in Mokrine?« vpraša Sivinka. »Kakšen dež? Saj je vse jasno do polotoka Kobile in njenega repa, Oštrega Rta.« — »Meni je kar neprijetno, glej, ono Oko, ki naju tako čudno motri.« — »Beži, neumnica, morskega zatona se bojiš!«
Iz prekrasne Boke Kotorske sta plula na severozahod. »Čuvaj se trdnjave Španjola, Sivinka. Tu so se Španci in Benečani ravsali s Turki. Dospela sva namreč v Ercegnovi, kjer je lepše nego na francoski rivijeri.« Po nekaj trenutkih pa se oglasi Sivinka, nekam že razkus štrana od potovanja, medtem ko je bila v početku gladko polizana in počesana: »Vidiš li ona dva krševita otočka kakor dva boba, mrki Mrkan in barbarsko Bobaro? Tako junaški branita jugovini vhod v Cavtat, ki je prapraded Dubrovniku.« — »Zakaj pa je Bobara barbarska?« — »I, ker žive samo številne kače na njej.« — »To pa že ni res,« se vmeša pravkar prispela kapljica novinka iz morja, ki je torej imela več soli v glavi, »saj hodijo ponoči semkaj počivat galebi, ljudem svete ptice.« — »Svete, ker imajo neužitno meso,« jo zasoli nova kapljica, izhlapela v Slanem, ki ga je pozneje potres pošteno prerešetal. V naslednjem trenutku sta se oblačka šaropeTca že svetli« kala nad temnim otokom Lokrumom pred krasnim Dubrov* nikom. »Če se spustim tik nad morsko razino, pa pokrijem s svojo tenčico ves otoček, pa bom videla, kaj delajo bolehni malčki v tem dečjem zaklonišču.« Aj, Sivinka, nevidna bledinka, kako si hitro zbe« žala z oranžnega ostrova v hladnejše višave, tja na vrh Napoleonove trdnjave na Srdju. Nekaj kapljic ti je palo s čela, prišle so v znames niti dubrovniški Onofrijev vodnjak in ujete so za dolgo let. A ko se je znočilo, začujeta oblačka samotarčka divje streljanje kakor zjutraj v Kotoru. »To je pa sveti Vlaho, pokrovitelj tisočletne republike, deset dni ga slavijo. Vidite, na stotine žarnic električnih po stolpih cerkva?« pojasnjuje domači kanec vodice.
Preletevši otoke: Dakso, Lopud, Šipan sta se potnika ozrla na polotok Pelješac. Ondi leži »Krvavi d6«, prozvan po bojih, tam žene še zdaj hodijo v črnino oblečene. »Tudi Srbi po bitki na Ko* sovem so v Črni gori in Hercegovini ovili kapo s črnino in samo na vrhu se kaže malo rdečine. Slično žalujejo na otoku Krku ženske v črnih opravah za knezi Frankopani,« dopoveduje novodošla kaplja. »Najbolj pa me jezi,« reče Belin, »da verujejo tod v razne vraže.
Tako trdijo, da letajo po zraku in oblaku Irudice ali Herodovke, žene zlega duha, in delajo točo: ni čudo, če potem ljudje godrnjajo po nedolžnem še zoper nas.«
Nad Hvarom, prav za prav Farom, se oblaki ne smejo ustavljati, ker je to najznamenitejše naše letovišče, zato sta Belin pa Sivinka odvihrala v Omiš, na ustje Cetine, da se malce ohladita. Ob morju pod gorovjem Mosorom pa je sedaj v zimi pasel pastirček koze in pel poletno popevko:
Oj Mosore, moj debeli ’lade, šta u tebi čobanice rade?
Lomu grane pa se mu’am brane.
Ali hitro se je premislil. Z Ljubljanskih dolcev vrhu grebena je zatulilo: i«a*u*usu! Burja je menda hotela oponašati kozarjevo govo* rico imam mu’u u u’u (imam muho v ušesu) in kozar je pričel: Bura puše oko kuće, pita kruva i obuće... Če bi znal španščino, bi lahko zakrožil kitice argentinskega konzula Rossanija:
Mosor, que contemplas el Adriatico	Mosor, ki motriš Jadran
y ves tu figura sobre el;	in vidiš svoj obraz na njem,
, como eres bello y majestuoso	kako si lep in veličasten
con esa tu patina blancuzca	s to svojo belkasto skorjo,
que pareces hecho de papel.	da se zdiš iz papirja storjen.
Dih mrzlega krivca je zapodil zračna plovca nad Dioklecijanovo mesto, ponosni Split. Divila sta se velikanskemu stolpu nad stolnico prenarejeno iz poganske palače. Domačini se z veseljem štejejo med potomce slavnih prednikov. Belin je celo pošepetal družici vsebino neke nagrobne ploče, stare nad 200 let: ,Ah ti, ki greš mimo, malo postani. Bil sem Spličan Ivan Fabiani. Zadela je mene slava še druga, pa sem jo odbil. Biti Spličan je meni dovoljna zasluga.1 Sivinka pa se je domislila povesti o splitskem uporu po razsulu Venecije 1. 1797. Tedaj je poginil polkovnik Juraj Matutinović s svojo družino. Oblasti so iskale krivca za ono krvavo narodno sodbo. Na vprašanje: ,Kdo je ubil Matutinovića?4 je ljudstvo v en glas odgovorilo: ,Bat!‘, a na vprašanje: ,Kdo je držal bat?‘, se je začulo: ,Vsak!‘ Tako so ravnali samozavestni prebivalci krasnega pristaniškega tržišča.
S Klisa je pihnila tetka burja, oblačka postopačka sta se sprijela in malo zaplesala nad Kaštelanskim zalivom, kjer je predlani letal in letoval kraljevič Peter, plesala naprej črez vasi Slatine in Albanijo, črez prastaro mestece Trogir mimo rtiča Ploče, kjer je zapihal pomorski vetrič. V Šibeniku sta se napila sladke Krke, v Vodicah pa dobila zopet ojačenja. V Biogradu je Sivinka spus stila s čela nekaj srage, ker domačini stradajo pitne vode. Prav tako je storila nad Zadrom, menda od žalosti, ker so ga zavzeli zemlje* lačni pritepenci. Mimo mest in otokov sta prijadrala do Senja. »Proč, proč!« posvari Belin, »lani je tule burja dvignila moža 20 m visoko in
ga raztreščila na skali.« V naglici sta pribežala nad Aleksandrovo na otoku Krku, kjer si postavijo Ljubljančani dečjo hišo. »Oblaki raz« kropite se, meglice razpršite se,« je v soseščini zapela mlada gospa Debevčeva in oblaka mehkodlaka sta jo v strahu pobrala črez Selca, kjer ima naš naslednik prestola svoj pomnik, na Sušak. Ogledavši si novi most preko Rečine, sta se poslovila, da se ne bi posušila, in po daljši poti zapazila ljubljansko meglo. Ker se ni dalo nič razločiti, sta jo urezala proti Triglavu. Spotoma so nekje peli: »Oblaček ti, ovčica bela«. In kaj menite, da se je zgodilo? Resnica so postale te besede. Očka Triglav je spustil iz meha ledeni krivec in ta ju je začel striči kakor ovčici, da so veliki beli kosmi padali na tla. »Beživa, tu nama preti poguba. Umakniva se na Bled. To je prelesten kraj. Neka Angle« žinja piše o njem: »Bog je ustvaril Bled s svojim nasmeškom.« Sivinki so se zdele te besede tako zabavne, da je začela puščati kaplje, za njo pa še Belin, zakaj zeh in smeh gresta po ljudeh — in oblačkih. Kaplje so popadale v Blejsko jezero, oblačka sta izginila. Kje se spet porodita?
Hajrudin Ćurić:
Proleče Sokolstva.
Nakon duge, teške zime proleče nam milo dođe, odbacismo teške lance: Robovanje naše prode.
Slobode nas sunce greje, slobode se pesme ore. Složna braća složno rade, složno zbore, složno tvore.
Podigoše kip Slobodi od Vardara do Triglava, svuda pesma, svud veselje, svuda radost, svuda slava.
Proleće je nama došlo, slavimo ga braćo mila: Jugoslavska naša vila mnogo leta sretna bila!
Naraštajsko selo u Sokolskom društvu SušakiRijeka. U nedelju, dne 13. februara, od 4 do 8 sati posle (podne priredilo je Sokol, društvo SušaksRijeka »Naraštajsko selo«, koje se je spojilo s proslavom oblet* niče rođendana velikog vladike Josipa Jurja Strossmayera. Na selu se okupio ve« lik broj naraštajaca (oko 50) i naraštajki (oko 40), a isto tako i članstva. Bili su pri* sutni svi vođe odelenja, br. načelnik Boras, zamjenica načelnice s. Jelica Albaneže, a isto tako i društveni starešina br. Bogomir Grkinič, koji je u početku pozdravio sa* brane i vodio celu priredbu. Naraštajac Renko deklamovao je pesmu Sim. Gregor* čiča:	»Slovenci	biskupu	Strossmayeru«, a
naraštajac Vrcan Preradovićevu pesmu »Josipu Jurju Strossmayeru«, dok je pred* sednik prosvetnog odbora br. prof. Ivan Ivančič govorio o ličnosti velikog Stross* тауега i postavio ga uzorom svakom va* ljanom Sokolu a napose mlađim članovima i naraštajcima. Sakupljene se je ponudilo čajem i pecivom, a na koncu se uz pesmu, šalu i igranku razvila vrlo intimna i ugodna zabava, koja je na opće zadovoljstvo po* trajala do 8 sati.
Subotica. Pre nekoliko meseci mi na* raštajci bili smo prinuđeni da predvodimo odelenja; ta dužnost nije laka i jako nam je ometala naš rad i napredak, a danas i mi bivši prednjaci stojimo u vrsti a da ne imamo onoga dosta teškog zadatka. Sada rad ide sasvim drugim putem, blagodareći našoj braći, članovima prednjačkog zbora, koji se neumorno trude da od nas spreme dobre buduće članove i narodne vaspitače za sokolsku stvar. A i sama sokolana je dobila ovim sasvim drugi oblik i radosniju sliku. Već samo to pokazuje, kako je divno biti Soko! Taj rad! Ta disciplina! To vež* banje! Zaista je divno!
Osim redovni časova za vežbe imamo još dva puta nedeljno proste vežbe za Aka*
demiju, koja će se održati početkom aprila u Gradskom pozorištu u Subotici.
»A« grupa muškog naraštaja vežba od 23. januara proste vežbe od br. Viktora Černeta. »B« grupa muškog naraštaja vežba od prve polovine januara vežbu s motkama. Ženski naraštaj vežba od početka januara ritmične vežbe od br. Očenaška.
Sav rad je bio obustavljen zbog nagle epidemije gripe od 10,-—28. februara, pa čak ni sela nisu održavana, koja su se inače održavala redovno svake nedelje u soko* lani. Rad ćemo dalje nastaviti i doći k že* ljenom uspehom. — Zdravo!
Gabrič.
Akademija Kruševačkog Sokolskog drui štva u Ražnju. Kruševačko Sokolsko dru* štvo održalo je Akademiju u varošici Ražnju 13. marta ove godine, koja je bila vrlo dobro posećena.
U 2 časa po podne održat je zbor na kome su učestvovali građani varošice Ražnja i članovi Sokolskog društva iz Kru* ševca. Na zboru je osnovano Sokolsko društvo u Ražnju. Pri osnivanju Sokolskog društva naročito se istakao br. Dušan Sta* menković, apotekar, kao i svi ostali gra* dani, koji su shvatili značaj Sokolstva za naš narod.
Na dobro posećenoj Akademiji brat Sreten Milojević je održao predavanje o Sokolstvu i oduševio je sve prisutne sokol* skim idejama. Oduševljenje je bivalo sve veće i veće kako je koja tačka programa izvođena i trajalo je za vreme cele Aka« demije. Članovi su izvađali proste sletske vežbe i boks, članice proste sletske vežbe i naraštaj vežbe palicama i proste praške vežbe. Građanstvo je bilo zadovoljno pro» gramom i pomoglo je ovdašnje Sokolsko društvo u podizanju svoga doma i širenju nacionalnih ideja.	M.	M.
Česar vse ljudstvo ne zna, nihče ne zna! Česar ljudstvo še ni moglo, nihče ni mogel! Kar se ljudem ni zgodilo, se nikomur ni zgodilo!
Miroslav Tyrš.
*}* Brat Jan Hiller.
Češko Sokolstvo je zadel zopet težek udarec usode. Dne 25. februarja 1927. je po daljšem bolehanju umrl brat Jan Hiller, predsednik prosvetnega odbora ČOS, bivši urednik Vestnika Sokolskega in član načel= ništva ČOS.
Brat Hiller je posvetil vse svoje moči, ki mu jih je dopuščal njegov poklic — bil je ravnatelj državne realne gimnazije v Pragi — Sokolstvu. V prejšnjih letih je bil župni starosta, po osvobojenju pa predsed* nik prosvetnega odbora ČOS ter je dal prosvetnemu delu v češkem Sokolstvu go» tovo smer in cilj.
Bil je odkritosrčen mož, ki ni nikdar skrival svojega mišljenja, ki je živel kakor je govoril in govoril kakor je mislil. Češko Sokolstvo je izgubilo enega najboljših in najdelavnejših članov, zato bo njegov spos min ostal trajno v srcih vseh pravih So* kolov.
Ludvig vari Beethoven. (Ob stoletnici njegove smrti.) 26. marca 1827. je umrl eden največjih skladateljev L. v. Beethoven. Ob lOOletnici njegove smrti proslavlja Beethov* na ves kulturni svet, saj je on obogatil s svojimi umotvori glasbeno kulturo kakor malokdo ter si tako postavil med svojim narodom in v vsem človeštvu nesmrtni spomenik.
Ne bomo razpravljati o njegovih veli« kih delih, ogledati si hočemo moža samega, ki nam je zgled jeklene volje in neuklonjive vztrajnosti v življenskih neprilikah.
Beethoven je bil rojen 1. 1776. v Bonu blizu Kelmorajna kot sin glasbenika dvorne kapele. Skromni očetovi dohodki niso mo* gli pripomoči k Ludvikovi lepi in brez* skrbni mladosti. Že zgodaj je kazal veliko
nadarjenost za glasbo in njegov oče, ki je bil včasih malo preveč lahkomiseln, je videl v sinovem izrednem daru samo močno sredstvo, kako priti lahko do denarja. Pri* ganjal je otroka k učenju na jako čudne načine in dostikrat se je dogodilo, da je moral mladi Ludvik vstati iz postelje, ko je prihajal njegov oče v poznih nočeh domov.
Vso ljubezen pa mu je dala njegova blaga mati, ki mu je bila v žalostni mla* dosti edino zavetje.
Svoje študije je nadaljeval pri raznih drugih glasbenikih in nastopal kot pianist v raznih krogih, kamor ga je vpeljal oče jako rano, ko mu je bilo komaj 11 let. — Kot 161etni mladenič je odšel prvič na Dus naj, a se je vrnil kmalu, ker mu je mati težko obolela in umrla. Po njeni smrti je ostal Ludvik več let doma in tu skrbel za svoja brata in oslabljenega, za delo ne» zmožnega očeta. Z neumorno pridnostjo se je uveljavljal vedno bolj ter si kmalu pri* dobil naklonjenost na dvoru, kar mu je omogočilo poznejšo preselitev na Dunaj. Tudi vsi oni, ki so imeli smisel za glasbeno umetnost, so začeli Beethovna spoštovati in visoko ceniti.
Z 32. letom je Beethoven skoro popoL noma oglušil, a z delom zato ni prenehal. S podvojeno silo je nadaljeval započeto, ustvarjal novo in podal svetu prave bisere glasbene umetnosti.
Za to svoje delo je prejemal od vseh strani počaščenja in odlikovanja. Tudi Ljubljana se je spomnila velikega moža. Takratna Filharmonija v Ljubljani mu je namreč ponudila častno članstvo, ki ga je tudi sprejel. Se danes se nahaja v Filhar* moniji njegovo lastnoročno zahvalno pismo in poklonjena »Sinfonija«, katero čuva ta zavod kot dragocen spomin na velikega moža.	R. P.
„ S o k o 1 i č “ izhaja vsak mesec ter stane za vse leto 18 Din Urednik Ivan Bajželj v Ljubljani, Miklošičeva cesta št. 28./1.
Uprava v Učiteljski tiskarni v Ljubljani, Frančiškanska ul. 6.
Izdaja, zalaga in tiska Učiteljska tiskarna v Ljubljani, zanjo odgovarja France Štrukelj.