Broj 4 • Ljubljana, april 1934 • Godina XVI
Pesma mi<aidfo§tii ------------ pesima	piroi@Ć<ai	Ivanko	Bendiš,	Kotor
Osećate li zadah proleća? Kako je svež, mirisan, topao! Kako oživljuje celo naše biće! Kako i starca pomlađuje!
Okrenite se naokolo! Sve se budi na novi život i peva pesmu novoga života, pesmu mladosti. Jer mladost je proleće. Veselo. Snažno. Funo pesme što nas opaja.
Laste su već tu. I rode. Prvi vesnici proleća. Vesnici novog, pomlas denog života. Sve je izmiljelo u božju prirodu. Mravi. Pčele. Gušteri. Zove ih sunce. Život. Slavuj se glasi iz luga. Peva. Očarava nas. Uzdiže u nebesa. Ni jedna mu ptica nije ravna.
Novi, bujni život struji kroz drveće, kroz cveće. Svako jutro nova svežina. Opojni miris. Sve peva pomlađeno, razdragano u čežnji za novim životom. I planine svlače sa sebe snežnu košulju. Zeljne su sunca da ih pomladi. Osveži. U greje.
Izađite i vi, braćo i sestre, iz sokolskih gnezda u prirodu. I vas zove sunce. Zove proleće. Vedro, nasmejano proleće. Udahnite sve' žega vazduha s gora, s mora i neka iz vaših mladih grudi odjekne pesma mladosti. Snažna. Sokolska.
Katolički nadbiskup gosp. dr. Nikola Dobrečić o Sokolima
Pred nekoliko dana, kada je ban Zetske banovine gosp. dr. Aleksa Stanišić, dobrotvor Sokolstva, vršio zvaničnu posetu u primorskim krajevima njegove banovine, bio mu je tom zgodom priređen u Baru banket, u Srpskoj primasiji. Na banketu je bilo dosta uzvanika, a priređivač banketa bio je gosp. dr. Nikola Dobrečić, primas srpski i arhiepiskop barski. On je dočekao gosp. bana na ulazu u Primasiju u svečanim odeždama, poljubivši se s njime. Tom prilikom je na banketu palo nekoliko zdravica Nj. Vel. Kralju i Kraljevskom domu. Jednu zdravicu je nadbiskup gosp. dr. Dobrečić podigao u čast Sokola, nazdravivši im s ovim rečima:
»Pozdravljam naše dične Sokole, koji su se uvek borili za „krst časni i slobodu zlatnu“, za napredak Kralja i domovine, te radeći u u tom smeru, ja ću biti gotov da im u širenju jugoslovenske i sokolske ideologije uvek pomognem, jer nema nikakve smetnje da sa Vama sarađujem na širenju Sokolstva, koje najčistije propagira integralno jugoslovenstvo, a svi treba da radimo za dobro Kralja i otadžbine.«
Lepe su ove reči visokog crkvenog dostojanstvenika preuzvišenog g. dra Dobrečića o poznavanju i pravilnom razumevanju Sokolstva i njegove misije u našem narodu i svem slovenskom svetu. Ne mržnja već sloga i međusobna ljubav sevaj u iz tih reči, ona ljubav, koju uči Kristov nauk, a koju propoveda također i uzvišena sokolska misao.
Pred sletovima	Asim	Hodžić, Bos. Brod
Nalazimo se u danima, kada se po svim sokolanama naše prostrane domovine vrše velike pripreme za naše sletove u Sarajevu i Zagrebu, kada će velika jata sokolova u brzom letu i uzdignute glave pojuriti našem iromarn-tičnom Sarajevu i belom Zagrebu, da se tamo rame uz rame nađu braća i sestre, kako oni ispod Triglava, tako oni sa Vardara, kako oni iz ravne Bačke, tako oni iz gorovite Bosne i Hercegovine, osećajući svi podjednako da su jedno nerazdruživo telo, kojeg je svaki molekul zadojen ljubavlju prema ovoj divnoj zemlji.
Tih dana će svi oni, koji predaše svoj život na oltar otadžbine sa zadovoljstvom promatrati čvrste falange hrabrih Sokolova, kako ponosom ispunjenim srcima stupaju ulicama šeher - Sairajeva i lepog Zagreba. I tih dana će na njihovim licima opet zasjati zraka zadovoljstva, što njihov uloženi trud znaju potomci dostojno da cene.
Dani ovih sletova zgodno su izabrani, jer se baš tada navršuju dva decenija, otkako se obalom plave Miljacke razlegao revolverski hitac, koji je navestio propast crno-žutom dušmaninu i spas i oslobođenje Južnom Slavenstvu, a u Zagrebu je pred 60 god. osnovano prvo sokolsko društvo na ozemlju Hrvatske i Slavonije, te 10 godišnjica ponovnog osnivanja Saveza slovenskog Sokolstva. Zgodno su, velim, ti dani izabrani, jer će se sarajevske i zagrebačke ulice tih dana živo sećati događaja koji su važni po sav naš narod i po sve naše Sokolstvo, gledajući gusta jata Sokolova, čuvara slobode i jednakosti.
Mi pak sami možemo se ponositi time da je nas sudba odredila da dočekamo i proslavljamo te važne i časne obletnice, kada je bledi osamnaest-godišnji maturant gimnazije Gavrilo Princip ispalio sudbonosini metak, ne misleći na to da 'tim metkom uništava i svoj mladi život, da prekida nit svojega života pre nego što je zapravo i počeo da živi. Srećni smo također,
,'fUUj
U desnici snaga — u misli domovina
da ćemo moći u srcu hrvatskog dela našega naroda da oživimo svoja seeanja na one, koji su uskrsli misao jedinstva našega naroda i dali novih potstreka sokolskom životu i radu ii kolu svih Slovena.
Gledajući maša ponosna jata, setićemo se i zadnjeg dolaska austrougarskog prestolonaslednika, slušajući skladne zvukove sokolske koračnice, setićemo se i onog revolverskog pucnja, pa ćemo, ispoređujući 'to, poput brze strele poletiti u nebeske visine oduševljenja.
Zato, braćo, na posao! Učite i radite sve lepe vežbe, kako bi njihovim skladnim izvođenjem na našim sletovima dali oduska svome zajedničkom, skladnom osećanju.
Žganjar Tomaž
Rica, Ljubljana
Majhen je bil in neznaten. Vedno je mežikal z očmi, se smejal pred se in nekaj mrmral.
Njegova žena je bila nad vse pridna kmetica, prva je zjutraj vstajala in se trudila kakor živina, samo da bi ohranila posestvo svoiim otrokom, ki iih je bilo pet.
Tomaž se za vse to ni dosti menil. Njegovo bogastvo je bila žganjica. Kadar je sedel v vaški krčmi, je bil zadovoljen in vesel, kar zaplesal bi bil rad, tako srečnega se je čuitil pri svoji žganjici.
Žena ga je večkrat posvarila:
»Ali se ti ne smilim? Poglej, kako garam! Otroci so skoro strgani in bosi, ali te nič ne boli srce?«
Zasmejal se ji je in zbežal v krčmo.
In potem je popival kar tri dni skupaj. Ko se je vrnil domov, je bil bled in prepadel. Legel je. Žana je spoznala, da je bolan, za zdravnika ni imela denarja, vendarle ga je klicala. Zdravnik se je samo jezil, zakaj mož pije, zapisal neke kapljice in odšel.
Neko noč je Tomaž poklical ženo:
»Vstani, takoj moraš vstati! Poglej!«
In pokazal ji je na strop iter jo vprašal, ali vidi majhne vrage, ki silijo skozi strop in ga hočejo podreti.
In žena je morala prinesti burkle ter z njimi podpreti strop, da bi vragi ne prišli v hišo.
Sirota je čepela na postelji kar več ur, preden se je mož pomiril. Dražiti ga pa ni upala, da bi ne pobesnel.
Zjutraj je zbolela tudi sama. Prehladila se je. Na srečo ni bila njena bolezen prenevarna in je v kratkem okrevala.
Ko je mož ozdravel, je pričel hoditi v cerkev. A njegova pijanska strast je bila močnejša kakor njegova vera. Kmalu je spet pijančeval.
In spet se mu je zbledlo. Sedel je doma pri kmečki peči in trdil, da so v vsaki glinasti vzboklini štirje hudički, ki kvartajo in ga vabijo, naj prisede. Pričel se je tresti in prositi svojo ženo, naj mu pomaga, da se jih reši.
Uboga žena je vedno več trpela, vse dni je delala, a ponoči jo je iz najboljšega spanja budil mož in ji kazal svoje pijanske prikazni.
Ko je okreval, so vsi napeli vse svoje moči, da bi ga izpreobrnili. Tudi gospod župnik in učitelj sta mu prigovarjala, naj' se spametuje, a nič ni pomagalo. Nekaj časa je že še šlo. A po'tem ga je nenadoma zgrabilo in. bil je izgubljen. Njegova volja je bila pač že popolnoma oslabljena in ni se mogel braniti. Spet je krenil v krčmo, kjer je pijančeval, dokler je imel kak- dinar v žepu.
Neki dan je mirno sedel doma na skrinji. Pa je nenadoma skočil kvišku in zakričal ženi:
»Marjana, vraga imam v skrinji, že dviga pokrov, sedi urno nanj, jaz ne morem več!«
Divje je zatulil in zbežal iz hiše.
Žena mu je prigovarjala, naj dela na polju, zlasti še, ker je upala, da bo priroda nanj dobro vplivala.
A vse ni pomagalo. Večkrat je stal na njivi in se divje pačil. Potem je vrgel s sebe predpasnik in zarjul:
»Danes že čepi na	mojem predpasniku, pa naj ga ima!«
Kasneje je večkrat	priletel domov skoro popolnoma nag	in	vpil:
»Kar po vsej obleki so mi čepeli vražički, komaj sem jih odgnal, a obleko sem jim kar pustil. Zdaj je dobro!«
Proti koncu ni več	pil. Ljudem se je žena smilila in tudi	krčmar	mu	ni
hotel daja'ti na kredo. A njegova pijanska bolezen, ga ni pustila,	kajti	bilo	je
prepozno. Postal je še bolj pobožen, zahajal je v cerkev in pridno pristopal
k mizi Gospodovi. Šele kasneje je gospod župnik opazil, da gre kar večkrat na dan k sv. obhajilu. Spoznal je, da je Tomaž popolnoma zblaznel in ni ga več obhajal.
Tomaž je tako bolehal kar tri leta. Počasi je pričel še bolj pešati.
Preden je umrl, je bil tako strašno žejen, da je prosil ženo za božjo voljo, naj se ga usmili s kapljico žganjice.
Ker je slutila, da je vsaka pomoč prepozna in da bi mu morda s požirkom res olajšala bolečine, mu je prinesla Šilce žganjice. Poduhal jo je in vrnil: • »Zdaj mi pa smrdi, ne morem je piti!«
Mož je imel pač vse grlo požgano.
Nekaj dni ina to je vsital s postelje in se zvlekel do krčme. Nič ni pil. Sedel je na klop pred krčmo, kjer je nekaj časa žalosten gledal pred se. Potem se je vlegel in obležal.
Ko je nekdo prišel mimo, ga je stresel za ramo. Tomaž je bil trd in neobčutljiv. Poklicali so ženo, a bil je že mrtev.
Prav tisti dan je žena morala prodati zadnjo kravico.
Tomaž je umrl. Bil je žrtev alkohola, tistega strupenega žganja, ki ruši naše kmečke domove, razdira zakonski mir in srečo in uničuje naše zdravje.
Ostala je njegova žena Marijana s petimi otroki.
Lotila se je znova dela. Še bolj se je vbadala in tudi otroci so ji morali pomagati, kajti hotela je zmagati.
In res je rešila oitrokom zemljo.
Če je kdaj 'kateri pokusil žganjico, ga je samo prijela za roko in povedla na pokopališče, kjer je spal njen nesrečni mož. Otrok je moral pomoliti za dušo svojega nesrečnega očeta. Potem ga je odvedla mazaj domov in mu povedala vse to, kar sem pravkar zapisal.
In otroci so se bali žganja. Pridno so delali in grunt je rasel. Danes je na Tomaževem blagostanje. Stara njegova žena še vedno živi. Zelo stara je že, a še vedno gre večkrat na grob svojega nesrečnega moža in joka ter moli za njegovo dušo, saj ga je ljubila in 'trpela zanj. Velika ljubezen pa veliko odpušča.
r '
I
Razovka v podpori na desnem komolcu
a) Prednos v vzpori	b)	Vinos	v	vzpori
Životni ciljevi	j.	j. Brat
Pri površnom pogledu na život, koji nas okružuje, počesto mam se čini, da sebičnost vlada životom, da iz sebičnih pobuda izviru možda svi čove-kovi čini i sva realnost. Razume se, da su načelo samoodržanja i zakon o saeuvanju i izvršivanju života prirođeni izvori čovečijih čina; pojedinac se i družba^ staraju, da dadu tome načelu i zakonu sadržinu, upravo tako i narod i čovečanstvo u svojoj celini.
Ipak postoje još drugi, viši razlozi i uzroci za čovečije čine, koji rade i stvaraju iz života više nego zgolj besmisleni boj za prostor na suncu; viši razlozi i uzroci vode život iz zarobljeništva meobuzdanog gonjenja za užit-cima, koje se vrši počesto i za cenu vlastite štete i uništenja drugih.
I ovde smo kod drugog životnog cilja, koji izvire iz osećaja čvrste suođ-visnosti čovečije s događajima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, te iz proćućene ljubavi prema bližnjemu, prema porodici, prema narodu, prema domovini, prema čovečjem društvu uopšte, a koja je ispunjena odgovornošću, koja meri svaki čin s ćudorednim zakonima i obavezuje čoveka -— gledajući na sve pod zornim kutom večnosti — k aktivnoj suradnji pri duševnom radu čitavog sveta.
»Ne mesto, koje zauzimamo, nego cilj, za kojim idemo, je važan. Sa svakoga mesta jednako je blizu do večnosti.« Tako kaže mudrac, i ko ozbiljno promisli, razumeće, da je život također i u našim rukama, da nije samo igračka nekog usuda. Također i najpriprostiji život sastavljen je iz časova, koje se može da ispuni s dobrom sadržinom, ako su prazni, i iz kojih je moguće da se crpe dragocene darove, ako nam ih pruža život sa svojim radosnim poslanstvom.
Ali toga ne možemo da budemo potpuno svesni i to treba da predočimo, da život nije samo raskoš, uživanje, zabava osetila, udovoljavanje nagonima i strastima, lov za materijalnim dobrima.
Život je pre svega dužnost i dužnost — to je rad.
Pu't neodgovornosti ostavlja iza sebe senu raspadanja, truleži, padanja kako pojedinca tako i društva.
o)	Sed prednožno snožno no desni lestvini zunaj	b)	Sed	raznožno	pred	rokama
U tom pogledu uči nas povest izumrlih naroda, a ovamo spada i izreka Rimljanina Tita Maulija, da je bolje, ako izgubi otac sina nego domovina svoju disciplinu. Također i dnevna novinska kronika crpe svoje tragedije iz carstva uživanja, gde je osećaj umuknuo pred sebičnošću.
Put dužnosti je težak, ne uvek prijatan, i odgovornost leži na ramenima onoga koji radi, koji je prisiljen da doprinosi žrtve ustrajnosti i često junačkih podviga.
Jamačno je, ako treba da ima čovečiji čin svečovečku večnu cenu, onda treba da se ravna prema svojim smernicama. Veran je onaj skup načela, po kojima treba da radimo. I tu je potrebno spoznanje i savlađivanje samoga sebe i uzgoj samoga sebe. Tek isklesan moralni osećaj daje našemu činu i prestajanju pravu vrednost i čistotu; i etički značaj je u svojoj potpunosti onaj ideal, kojemu treba da se približimo.
Vladanje čoveka, koji ima čvrst, etičan moral, načelno je i odgovorno. Odgovornost je pak ono, što nedostaje danas mnogim ljudima u njihovu životu. Svako od nas odgovara neikome za svoje čine. I omladina će jednom polagati budućnosti račune o tome. kako je gospodarila sa svojim zdravljem, sa svojim snagama, sa svojim talentima, s mogućnostima za izobrazbu, s vremenom, s mogućnostima za1 dobro delo; tome niko ne izbe gine, naročito tada ne, kada se približuje konac njegova života, kada ga zaključuje i gleda na njega već unatrag s nekim, takorekući iz večnosti mu poslanim pogledom.
Sokolski ideal je etički ideal.
Sokolsko bratstvo i sokolski rad nas uči i navodi nas ma onu požrtvovnu, nesebičnu vezu s celinom, koja gaji u značaju svest odgovornosti za svaki rad.
Sokolska čast, čist oklop, naš barjak, korist celini, rascvet sokolske misli — tako plemenite i pune života, dobro naših porodica, naroda, domovine: sve to učvršćuje Sokola u moralnoj suradnji te mu bez prestamka pokazuje životni cilj.
I	samo iz odgovornosti rađa se vrednost rada, samo iz misli, da pripada svaki čin i drugima, izvire ono sveto i čisto oduševljenje, koje je sposobno da izvrši velika, krasna i večna dela.
(Prema »Sokolske budoucnosti« — god. V, 9 broj, prir. M. K-ć.)
Dobar Soko
Majcan Ivo, Senj
Dobar Sako je svuda, širom naše lepe Otadžbine, a s pravom možemo da ustvrdimo i u svim slovenskim državama i svuda gde ima Sokolstva, na svome mestu. To mora da prizna svako ko i samo malo zna po čemu se sudi vrednost Sokola i ocenjuje njegov rad. — Nepriznavanje te istine i potrebe nedostatak je sokolske svesti, površno ili krivo shvaćanje uloge, značenja i dužnosti Sokola i sokolske porodice.
Težiti za ostvarenjem naše velike i plemenite sokolske ideje — znači — slobodno i svesno delovati u pravcu postiginuća najvećeg narodnog i sveslavenskog cilja, znači oživotvoriti narodne težnje u kojima je sadržana trajna sloboda naroda — uslov narodnog stvaranja, napretka, sreće, časti, lepše i pravednije budućnosti. Ko takvu ideju propoveda, ko se za nju bori i radi i ko u svom radu, u njenom tumačenju i širenju ne poznaje popuštanja — taj je pravi Soko, takav je uvek u pravu i na pravome mestu — ma gde, kada i među kim se on nalazio. — Svaki drukčiji postupak, sve ostalo: bojažljivost prema izvesnim licima, popustljivost i površno ili polovično držanje nije sokolsko. Zato pravi Soko тота da se uvek i svagde čvrsto oseća na svome pravome mestu i da suzbija, raskrinkuje i ruši sve što u sokolskim redovima nije sokolsko i ne odiše čistim sokolskim duhom — i mišlju velikog slovenskog apostola i preporoditelja, našeg neumrlog učitelja dra Miroslava Tirša, koji je pravovremeno uočio opasnosti koje prete Slovenima —■ i pokazao sredstva za njihovo uspešno suzbijanje.
Ugledajmo se i mi — njegovi sledbenici u njega, unašajmo svoje naj-lepše misli u sokolsku ideju, koju Sokolstvo želi ostvariti. Ali uporedo s time, dužnost nam nalaže, da odvažno — bez krzmanja otstranjujemo nepravdu, zablude i 'bilo kakvo nasilje, koja se po mračnim putevima nastoji urneti među nas, i neumorno tragajmo za pravdom, istinom, dobrotom i svetlošću, koje тотаји vladati u našim srcima i dušama, kako bi sve to mogli da prenesemo u Sokolstvo.
Pa onda treba znati da svuda oko nas ima mnogo više osvetljenoga i onoga što se ima osvetliti, — osvetliti i na pravi put dovesti, nego onih koji svetle, koji značajne ljude odgajaju. — Zato je naša sveta dužnost da se usavršavamo, da obogaćujemo naš duh, našu dušu i srce — lepim, dobrim i istinitim — i korisnim za telo, kako bi mogli postati malene lučonoše, sitni, ali jasni svetionici, koji će osvetljavati svoju okolinu.
Pa kao što je svakome jasno da je dobar vojnik, bez obzira na svoje rodno mesto — svagde — širom naše bogate i junačke domovine uvek na svome pravome, odgovornome i potrebnome mestu, i da čvrsto i budno stoji na straži naših zajedničkih dobara, naše skupim žrtvama stečene slobode i jedinstva, svetih ideala naših najvećih pređa; — tako isto je i pravi Soko svagde i uvek potreban i na svome pravome mestu.
Oranje
Teleban gre križemsvet	Ivan	Albreht,	Ljubljana
Lutkovna igra v dveh dejanjih.
LUTKE:
Car Požerun.
Carična.
Prvi minister.
Drugi minister.
Krivogled, carski sel.
Jurček.
Teleban.
Prvo dejanje se vrši v gozdu, drugo na dvoru carja Požeruna.
Opomba.
Doslej običajnega Gašperčka sem zamenjal z Jurčkom. — Glede režijskih opazk veljaj, da jih ni treba tolmačiti preveč doslovno, zlasti ne onih, ki ee tičejo kretenj posameznih lutk. Treba je pač upoštevati tehnične možnosti in to, kar bi morda bilo tehnično težko ali morda sploh neizvedljivo, nadomestiti s čim, kar ne dela izvajajočim preglavic. Vsekakor naj bo Jurček skoz in skoz zafrkljivo živahen, da pride tako figura omejenega Telebana bolj do izraza.
/
I.
Gozdna jasa. Na desno in levo med drevjem več izhodov. Poletno popoldne. Miha Teleban jadikuje na levi, oprt na drevo, medtem ko se oglasi Jurček.
Jurček (za sceno). Naj mi ljudje karkoli reko, povsod je na svetu še zmeraj lepo.
Teleban (s povešeno glavo). Lepo pa, lepo! Oh, da bi tako ne bilo! (Se sklanja vedno niže in omahuje kakor človek, ki je prav do kraja obupan.) Kako mi je vendar pri srcu hudo!
Jurček (jo veselo primaha z desne). Bog daj, dečko! Kaj se cmeriš?
Teleban (se nekoliko vzravna). Kaj se ne bi, ko ne vem, kam naj v svet neznani grem!
Jurček (se veselo zasmeje in začne poskakovati). Kam naj greš, ne veš, sirota? (Se smeje, vrti in škače od začudenja. Preleti nekajkrat pozornico v obeh smereh, se prekopicne in se končno postavi pred osuplega Telebana.) Saj drže vsekrižem pota (še zmerom v smehu), kamorkoli se podaš, greš lahko, če res kaj znaš!
Teleban (čmerikavo). Znam? Kako naj znam, ko nisem še ničesar se učil!
Jurček (ga v glasu oponaša). Tudi to je nekaj, dečko! (Se zasmeje in vrtoglavo hodi sem in tja.) Boš vsaj lahko norce bril. (Iz smeha nenadoma veličastno, s spoštovanjem.) Boš na levo, boš na pravo hodil kakor veternjak — in povsod pojo ti slavo: (Zakriči) »Glejte, to je korenjak!«
Teleban (stopi strme proti njemu). Kaj poveš! Res, ti si ptiček. Le kako ti je ime?
Jurček (prijazno šegavo). Jurček danes po navadi mi že skoraj vsi vele.
Teleban (začudeno). Pa kako si dobre volje.
Jurček (se zavrti in burkasto poskakuje). I, čemu naj bi ne bil? Misliš, da bi bilo bolje, ako bi se tu solzil. (Se smeje.) Čuj, prijatelj me neznani —
Teleban (naglo). Jaz sem Miha Teleban.
Jurček (krepko). Če pa Teleban si, bratec, potlej le krepko na plan! Telebanov je po svetu več kot v mestih je podgan. (Se ponosno razkorači pred njim.) Prideš kamorkoli, bratec, in pozdraviš: »Dober dan!« — že namigne s koderkoli ti prijazen teleban. Ha ha, ha ha, prijatelj ha ha ha, teleban — to je beseda, ki za drugih šest velja, med veljaki in prostaki, med ministri, pri gospodi — teleban je zmeraj v modi in povsod je on doma.
Teleban (začne med Jurčkovim govorjenjem vidno rasti in važno kimati z glavo. Ponosno). Ako vse to prav presodim, sem že skoraj velikan.
Jurček (nagajivo poskoči in se z roko dotakne Telebanovega ramena, nakar se ta takoj zopet skrči. Poredno). Ko največji boš, pomisli, da si le še — teleban! (Zleti od njega in se nagajivo hihita.)
Teleban (leze bolj in bolj na kup, plaho). Toliko že govoriva, a doslej vendar ne vem — (Se boječe prestopa.)
Jurček (kakor da ga ni slišal). Česa bi se rad naučil? Kar odkrito mi povej!
Teleban (se prestopa, potem se domisli). Ko bi vedel, bi povedal. (Se sklanja in omahuje; končno.) Svet bi malo rad pogledal.
Jurček (veselo zavrisne): Prav. (Poredno.) Si že videl kdaj oslička?
Teleban (prikimuje): Videl, videl, kajpada!
Jurček (razposajeno): Ali ti je kaj povedal?
Teleban: Vpil mi je: i-a, i-a.
Jurček (se smeje in poskakuje). Dobro, bratec! Učenosti prvo kal zares poznaš. Nisi čisto brez modrosti. Poleg tega — kaj še znaš?
Teleban (zaradi navidezne pohvale začne zopet rasti; domišljavo in oblastno). Znam, poznam, kako bi rekel — Videl sem že marsikaj — Nekdaj že krompir sem pekel —
Jurček (se zasmeje in poskoči). Ti povej, kaj znaš sedaj! (Nori in se prekucuje krog osuplega Telebana.)
Teleban (neha rasti; v zadregi). Ako hotel ibi našteti —
Jurček (še vedno razposajen). In seveda jaz verjeti —
Teleban (že bolj samozavestno). Spretnosti bi bilo dcsti!
Jurček (nagajivo). Si že slišal žabe gosti?
Teleban (naglo, odločno). Žaba poje: rega, rega —
Jurček (norčavo). Nisi si zapcmnil vsega!
Teleban (se malo prestopi, kakor da premišljuje; potem naglo). Včasih tudi le: kvak, kvak —
Jurček (poskoči in se mu hudomušno prikloni). Zdaj pa vem, da si možak!
Teleban (začne vnovič rasti; domišljavo). Res obilo mora znati, kdor se hoče v svet podati, toda jaz sem	Teleban! Brez učenja	in trpljenja vem, kako se	kaj počenja,
duh modrosti mi je dan.	(Se z viška ozira na	Jurčka.) Nisi slutil, nisi	čutil,	dragec
moj, kako bogat je po duhu, učenosti — Teleban, tvoj novi brat!
Jurček (začne med Telebanovim govorjenjem vriskati in poskakovati). Jiihuhu, juhe, juhć, svet vesoljni naj izve, kakšen dragocen zaklad Teleban postal bi rad! (Naglo skoči k njemu, se mu z roko dotakne ramena in takoj odskoči.)
Teleban (postane mahoma zopet majhen; jeclja je). Ka-ka-ka-a-a-aaaj z mano si na-na-na-re-e-e-eee-e-e-dil zdaj?!
Jurček (zažvižga in se	kakor v začudenje ozira naokrog). Hej, prijatelj, kje	pa si?
(Se skloni k njemu.) Se ti	že modrost suši?
Teleban (obupano). Sram te bodi, Jurček, fej, bržčas si kak čarodej —
Jurček (se zadnjiški odmika od njega in se mu nagajivo priklanja). Jaz sem Jurček veseljak! Ko bi tudi ti bil tak, skupaj bi lahko oba s smehom križemsvet odšla.
Teleban (proseče iztegne roke proti njemu). Pa pojdiva, Jurček dragi, saj se bom s teboj smejal.
Jurček (kakor da mu ne verjame; hodi brezbrižno sem ter tja). To ni dosti; vrli dečko; najprej moram te spoznati, če se boš smejati znal!
Teleban (hlastno). To pa, to! In še kako! (Se začne na vse pretege smejati, da se celo Jurček ne more vzdržati smeha). Ha ha, ha ha, hi hi, ho ho, vidiš, Jurček, da že bo —
Jurček (komaj zadržuje smeh). No, no, no, no —
Teleban (se začne sklanjati, stopicati in mahati z rokami, kakor da bi se otresal novih nasvetov).
Jurček. Za silo bo — Toda —
Teleban (se vzravna). Ali nisi nekaj rekel?
Jurček, škoda — S samim smehom ne bo šlo.
Teleban. Bom pa vmes še jokal, cvilil —
Jurček (poredno). Si že slišal kdaj kozć?
Teleban. Sem. Takole: me-ke-ke. (V nadaljnem Teleban po vsakem Jurčkovem vprašanju skuša oponošati glas živali, ki jo ta imenuje. Hudomušni Jurček se smeje
Telebanovemu trudu in kar poskakuje od veselja, Teleban se pa tudi zadovoljno priklanja in smeji, ko vidi Jurčka tako razigranega. Prizor je treba odigrati kar mogoče živahno in naglo.)
Jurček. Tudi psičke?
Teleban. Hov, hov, hov —
Jurček. In teličke?
Teleban. Mee, mee, meee —
Jurček. Brhke putke?
Teleban. Ko, ko, ko —
Jurček. Petelinčke?
Teleban. Kiikirikiii, o, to pa, to!
Jurček. Goske, račke?
Teleban, Ga, ga, ga —
Jurček. Mucke, mačke?
Teleban. Mijau, mjau, mjau — Slišiš, Jurček, to velja: Mačka vsak veljak pozna! Jurček. In morda celo volka?
Teleban. Uu, hu-uu, uuu —
Jurček. Kravo, vola?
Teleban. Mu, mu, muu —
Jurček. Pa konjička?
Teleban. Ihaha —
Jurček. V gozdu tudi kukavico?
Teleban. Tudi to: ku-ku, ku-ku.
Jurček. In na njivi prepelico?
Teleban. Ej, sveda: pet-pedi!
Jurček (se neha smejati in poskakovati ter stepi tesno k Telebanu). Ribe peti tudi že? (Odslej se vrši prizor zopet bolj mirno in prevdamo.)
Teleban (se zdrzne in odskoči). Tega, Jurček, pa še ne —
Jurček (se zahihita). Potlej je ves trud zaman! (Začne hoditi po gozdu.)
Teleban (se venomer ozira za njim). Kaj poveš? Zakaj? O, joj, Jurček, vzemi me s seboj.
Jurček (odločno). Slednja prošnja je zaman: Nisi pravi teleban! Kdor ni slišal ribic peti, ta ne sme z menoj po sveti.
Teleban (proseče izteza roke proti Jurčku in začne previdno in plaho hoditi za njim). Saj bom mukal, cvilil, lajal, da ti vedno bom ugajal, rigal, kukal, rezgetal, gagal, tulil, se smejal — (Zopet zapored oponoša glasove najrazličnejših živali. Jurček še vedno hodi križem, se smeje in odkimuje, iz gozda pa se oglasi Krivogled, sluga carja P o ž e r u n a.)
Krivogled (za sceno). Ako sluhu smem verjeti, zbira tu se vsa zverjad.
Jurček (zakliče v gozd). Le naprej, kdor si, prijatelj, damo vse ti, kar bi rad! (Stopi proti desni.)
Teleban (se plaho stisne k drevesu, kjer je stal v začetku). Oh, ne kliči kar na slepo, Jurček! Kdo ve, kakšna zver prilomasti k nama —
Krivogled (še za sceno, a že bliže). Ge mi daS, kar iščem todi, srečen boš vse žive dni.
Teleban (se ves trese). Jurček, slišiš, zver se bliža, meni lomi strah kosti.
Jurček (pozdravlja v gozd). Dobro srečo, dobro zdravje! Pridi, da bomc trije. Krivogled (čokat debeluh, grd, z dolgimi brki in debelo glavo, nerodno priraca z desne in se ozira okrog sebe; Jurčku). Kje pa imaš svojo čredo? Saj si pasel tu zveri.
Jurček (smehljaje). Vse sem spravil (Pokaže na drhtečega Telebana.) v ono skledo, ki pod drevjem tam mezdi.
Krivogled (v začudenju razprostre roke). Blagor, čudo čudovito — (Hoče k Telebanu.)
Teleban (se zadnjaški odmika). Jurček, Jurček, zdaj gorje, zver že koraca pome! (Se hlastno zasuče in zbeži na levo.)
Krivogled (nejevoljno). Zdaj pa res ne vem, kako urnem naj vedenje to — Jurček (se zasmeje). Nič ni hudega! Samo — mož, ki pravkar tu je bil, je neskončno sramežljiv, a sicer pa noč in dan slavni — doktor Teleban!
Krivogled (se začne spoštljivo priklanjati). To zares me veseli. Car moj učenost časti.
Jurček (malo osuplo). Carju služiš? To ni malo —
Krivogled. Nisem prišel sem po hvalo. Veš, prijatelj —
Jurček (se spomni, da se še ne poznata; naglo). Jurček moje je ime; kdor pozna me, vsak ga ve. (Se norčavo priklanja in vrtinči krog Krivogleda.)
Krivogled (pokroviteljsko). Jaz sem sluga Krivogled, carju sluga, zvesti sluga, carju prvi (Zelo s poudarkom), prvi sel!
Jurček (ga obzirno oponaša). O, pozdravljen, Krivogled, carju prvi zvesti sel! Nisem še časti imel, da bi slišal kaj o tebi. To seveda nič ne de, saj imaš roke, noge kot sicer in sploh ljudje. Kam si pa namenjen, kaj? Važna pota?
Krivogled. Važna pota, huda pota — Da bi takih ne bilo!
Jurček. Zbiraš carju mar vojsko?
Krivogled. Car, moj car se ne vojskuje, je prenežnega srca; kar kje sreča, kar doseže, vse kar v svoj trebušček da.
Teleban (se je bil med tem previdno primuzal z leve, vendar tako, da ga sluga ni opazil. Ko zasliši Krivogledove besede, se takoj zasuče in kriče zbeži). Na pomoč ■— Zveri! Zveri!
Krivogled. Kdo pa tu nekje kriči?
Jurček (pokaže z roko v smer, kamor je zbežal Teleban). Oni kliče svojo čredo, tigre, volke in govedo.
Krivogled (začudeno). Kaj mu vsaka zver je znana?
Jurček (brezbrižno). Vprašaš to za Telebana? (Se razkorači.) Njemu vse se pokori: tigri, levi, krokodili; volki, risi in lisjaki! Zajci so ga izvolili si za kralja v Suhi mlaki -— Vse zdrvi takoj na plan, če pomigne Teleban! — Vprašaj gade in modrase, kdo jih v mesečini pase, medvede dobroglede, srne plahe vitkonoge, krte, polhe, kozoroge, vse bo vpilo v beli dan: »Mojster naš je Teleban!« (Med Jurčkovim naštevanjem je venomer slišati iz gozda glasove najrazličnejših živali.)
Krivogled (se spoštljivo priklanja). Čast in slava taki glavi! To za nas bi mož bil pravi!
Jurček (zmajuje z glavo). On — za vas? Ne vem, kako — (Zaničljivo.) Mar je njemu takšen car kakor tvoj je gospodar! On razume vse	skrivnosti,	on	prežene	vse
bridkosti, zanj še noč je jasen dan, takšna luč je Teleban!
Krivogled. Kar mi praviš, je odlično! Takega bi rad moža! Kajti car moj jasni ni tako za tja v en dan. (Se globoko prikloni.) Naj mu bodo dnevi krasni — (Zelo toplo in sočutno.) Zdaj je siromak bolan.
Jurček. Kaj poveš! Da tudi carji so na svetu kdaj bolni?
Krivogled. Požerun, moj car vseh carjev -— silovito zdaj trpi.
Jurček. Požerun se imenuje?
Krivogled. Kaj, da res lepo se čuje?! (Med tem se z leve zopet priplazi Teleban, a tako, da ga opazi samo Jurček.)
Jurček (naglo pokima Telebanu in se nato takoj obrne h Krivogledu). Dasi res ime je lepo, vendar se mi zdi: Na slepo — k vam ne pojde	Teleban! Car	tvoj, praviš,
vse zadavi, vse v trebušek svoj pospravi, Teleban pa rad	živi! Tod	po	hosti in	po
trati — (Iz gozda je zdajci čuti glasove raznih živali.)i —1 s svojo čredo se košati, pase, žvižga, vriska, poje in zabava se po svoje, carju dober tek želi. (Teleban vneto prikimuje Jurčkovim besedam.)
Krivogled (ponižno). Jurček, Jurček, ne odreci mi pomoči v stiski tej —
Jurček. A kako naj jaz pomagam, ljubi moj, to mi povej!
Krivogled. Pregovori Telebana, da sc v carski dvor poda! Da pa pot bo bolj prijetna, z njim pojdiva še midva! (Teleban srdito odkimuje.)
Jurček. Za prijetnost k Požerunu se mi preveč ne mudi. Teleban pa že čez glavo ima posla, se mi zdi.
Krivogled. Jurček moj, pomisli malo! — Res, da sluga sem samo, toda kdor ozdravi carja, mu carična da roko!
Jurček. Je očetu kaj podobna?
Krivogled. Čisto materina hči.
Jurček. Mila? Nežna? Bolj hudobna? In pa kakšne je krvi?
Krivogled. Mila, nežna kakor zarja, ko najlepše zardi; lice njeno — sveže cvetje, ko neb« so nje oči.
Jurček (nagajivo). To si se lepo naučil, ljubi mojster Krivogled, a za mene vendar nisi našel pravih še besed. (Norčavorazigrano.) Jurček, vidiš, je veselje, dobra volja in radost, Jurček je svoboda, dragec, smeh samo in zgol mladost! — Kaj naj bi počel z ženico, bodi stokrat carska hči, Jurček rajši sam potuje, kjer in kadar se mu zdi.
Krivogled. Misli vsaj na Telebana! On bi jo nemara vzel —
Teleban (ki je že med Krivcgledovim pripovedovanjem o carični ves čas kimal Jurčku, naj pritrdi, se zdaj ne more več premagati; radovedno). Koga? (Krivogled se naglo okrene proti njemu.)
Jurček (skoči med oba). Zdaj je vsa skrivnost izdana!
Krivogled (mimo Jurčka Telebanu). Ti si mojster Teleban?
Teleban (ponosno). Bil doslej sem slednji dan.
Krivogled (hoče naštevati, kakor poprej Jurčku). Jaz sem sluga —
Teleban (ga jezno prekine). Saj že vem, da bi te kuga! Kaj boš pravil, kdo si ti! Ali nič te ne skrbi, kaj počne tvoj svetli car, ko po svetu motoviliš, on pa sam doma trpi?
Jurček (Krivogledu). Kaj ti nisem rekel, dragec, da ne bo preveč voljan — tvoje srkati modrosti — naš preslavni Teleban?!
Krivogled. Ljubi Jurček, ne zameri! (Telebanu.) Tudi ti ne štej v zlo! Le zvestoba, skrb za carja sta zmešali mi glavo. (Jokavo.) O, ko vedela vidva bi, kakšne sončne, vedre dni smo na dvcru s Požerunom carjem vsi preživljali! (Slastno.) Jedli smo, ej, draga, moja, kot nihče zdaj več ne je! Brž za zajtrk tri volkove, pet medvedov za obed, car pa še jedila svoja: race, koze in ovce, ki jih je pomakal v med. Malice bile so take: Dali so nam ribe, rake, goske, žabe in kcpune, a nato še vranje kljune in nazadnje — zajčjo sled. — Jedli smo, ej draga moja, brez nesreče in brez znoja dolgih trikrat tristo let; car in sluge, vsi navprek smo imeli dober tek.
Jurček (se začne poredno prekopicevati). Vranje kljune, žabje dlake, gosje perje, druge spake, ej, seveda, čudno ni, če tak Požerun zboli! (Resno in ostro.) Kdor ni sebi gospodar, tudi drugim ni vladar, pa naj bo devetkrat car! Naj le bo bedak bolan! (Telebnu.) Ali ne, moj Teleban?
Teleban (se v zadregi nerodno prestopa). Carje je po mojih mislih treba pač imeti v čislih —
Krivogled (z globokim poklonom). Slava, modri Teleban!
Teleban (že bolj samozavestno). Potlej gre pa še zato, kaj	sedaj	s	carično bo!
Ako carja smrt pobere, lahko carstvo se pedere; to pa —	jasno	—	no,	seve,	niso
mačje več solze!
Krivogled (se zopet spoštljivo prikloni). Večna čast in stokrat slava, Teleban, ti modra glava! Ali pojdeš res z menoj?
Jurček (požuga Telebanu). Zdaj premisli, modrijan!
Teleban (neodločno). Sem — Saj bom — Takoj, takoj —■
Jurček zacepeta). Kaj si rekel?
Teleban (boječe). Da sem skoraj se opekel. (Proseče.) Morda šel bi ti z menoj?
Krivogled (pikro). Kdo pa tu je gospodar?
Jurček. Bog in zdrava pamet! Drugo naj ti nič ni mar! (Se zahihita.)
Teleban (menca in ne more prav do besede). Da, seveda, zdrava pamet! Jurček je	ima obilo. Lahko bi je še posodil, ko bi nama kaj teknilo	—
Krivogled (iprikimuje). Ce tako se tebi zdi —
Jurček. Dobro, pa naj se zgodi! — Krivogled naj zdaj lepo najprej nama razloži, kje, zakaj, čemu, kako car obolel je tako, da pomoči si želi. — Mar ga lakota pesti? — Ali ga srce boli? — Morda ima čelo mračno in mu v glavi je oblačno? — Morda Požerun želi si miru na stare dni — Saj nadlog je brez števila in za vsako so zdravila, a kdor hoče jih pregnati, mora jih najprej poznati!
Teleban (naglo, domišljavo). To je treba verovati: Ako hočeš kaj pregnati, moraš najprej to poznati!
Jurček (se malo obregne ob Telebana, ki se tako prestraši, da takoj pade vznak). Na primer — tako. (Se zasmeje.)
Teleban (se pobira). Nak, je malo premočno.
Jurček (Krivogledu. s porednim naglasom). Modrijani so čudaki. (Pokaže na Telebana.)
Krivogled (osuplo in bolj potihoma). Dobro, da mi nismo taki —
Jurček (poskoči in zavrisne). Kam bi pa potem z bedaki!?
Teleban. Ako Požerun trpi, mislim, da se nam mudi —
Krivogled (s poklonom). Zopet pametna beseda! Čujta, draga me soseda!
Jurček. Kam pa zopet meri to?
Krivogled. Kratko vama bom povedal! Sedemkrat po sedem let tavam, iščem križemsvet, kje junaka bi zagledal, ki bi zdravje znal vrniti, Požeruna razvedriti —■ Čujta me sedaj, kako do bolezni je prišlo. Tisti dan se je zgodilo, ko je pajek predel svilo, ko je muha platno tkala in je mačka pestovala mlado miško za pečjo, car zaplesal je z ovco. Vsi ministri in dvorjani so bili na dvoTu zbrani. Brhke, zale gospodične in gospe okroglolične, vse so pridno se vrtele in prijazno gostolele. Sedem murnov, sedem čričkov, sedemkrat devet kraljičkov nam za ples je sviralo.
Teleban. Kaj pa carica — gospa? Je bila takrat doma?
Krivogled. Oh, saj sem že hotel reči, pa se mi prav ne posreči —
Jurček. Kar od kraja spet začni, morda se ti kaj zjasni.
Krivogled. Od začetka prav do kraja je bil takšen ringaraja kot ga nikdar več ne bo. Toda h koncu, joj, seseda, to prestrašna je beseda: Car se spomni — carice! Jurček. Je bila nemara huda?
Krivogled. Saj je poleg ni bilo!
Teleban. Kod je pa tedaj hodila?
Krivogled. Vidita, to je tako: Nekdaj, pravim, v prejšnjih časih je bil Požerun junak, križemsvet se je podajal, z velikani se boril —
Teleban. I, čemu je pa razgrajal?
Krivogled. Kaj mu hočeš?! Mlad je bil!
Jurček. Ti si pa doma ostajal, dremal v gradu za pečjo —
Krivogled (užaljeno). Kakor senca zvesto hodil s carsko sem povsod vojsko. Teleban. Veš kaj, to pa ne drži!
Jurček (je začel med Krivogledovim zatrjevanjem hoditi sem ter tje in skimavati z glavo). Malo prej si nama pravil —
Teleban (naglo). Da tvoj car se ne vojskuje —
Jurček. Da samo doma caruje —
Teleban. Zdaj o vojskah govoriš!
Jurček. Ako lažeš, Krivogled, nama glavo boš zastavil.
Krivogled. Brez potrebe se jeziš. Prej sem pravil po pravici, zdaj pa tudi po resnici.
Jurček. Ali slišiš, Teleban?
Teleban (zaničljivo). Menda v glavi je bolan.
Krivogled. Ne prezirajta me, brata, ko mi je tako hudo! Ko je car po svetu hodil, pravim vama, prejšnji čas — turški sultan dolgobrki obiskal nekoč je nas.
Teleban. Turški sultan?
Krivogled. Turški sultan, ta nesreča — pridrvel je ko vihar.
Teleban (začne letati in mahati z rokami, kakor da ga nosi križem vihar). Jcjme, jojme, taka groza!
Krivogled. Oh, še danes me je strah! — In pomislita, na dvoru se je vedel ko doma!
Jurček (šaljivo). Turški sultan ali kdo?
Krivogled	(se trese). Ker pač	carja ni bilo, je počenjal	on	tako	kakor da	je
gospodar — sedem dni, devet noči,	da še zdaj me mraz krivi.
Jurček (buši v s-meh). Saj te zraven ni bilo.
Teleban (podrhteva). Oh, prijatelj, nehaj no, meni se pregrozno zdi —
Krivogled (samozavestno). Zraven res da nisem bil! To mi je še danes žal. Ko bi bil doma ostal, sam bi sultana pregnal —
Teleban (se začne previdno odmikati). Ali takšne si krvi?
Jurček (hodi okrog Krivogleda in ga z vseh strani ogleduje). Pa ti res ni videti. Krivogled (proti Telebanu). Vzel bi sabljo, brušen meč —
Jurček (se mu zasmeje za hrbtom). In se urno skril za peč!
Krivogled	(stopa za odmikajočim se Telebanom; zamahne, kakor	da ima meč
v	rokah). Mu	odsekal glavo preč!	(Teleban zakriči in zbeži	na	levo,	a Jurček	se
veselo smeje in poskakuje.)
Jurček (kazoč za pobeglim Telebanom). Ako sultan tak bi bil, bi se z njim lahko boril —
Krivogled (se zdrzne). Jojme, zopet je narobe, učenjaka sem pregnal; kar za njim jo bom ucvrl, ga lepo nazaj pozval. (Zleti na levo in kliče.) Slišiš, mojster Teleban, saj je sultan že pregnan —
Jurček (sam na pozornici). Kaj pa jaz? Počakal bom, naj bo strela, naj bo grom, treba bo se pomeniti, k Požerunu v goste iti.
Teleban (se previdno primuzne; boječe). Kam pa je divjak zavil?
Jurček. Za teboj se je podil —
Teleban (trepeče). Reši, Jurček, me zverine —
Jurček (mirno). Le potrpi, to vse mine! Ali greva k Požerunu?
Teleban. Jaz? Nak, za nobeno ceno! Glavo imam samo eno, pa še ta ni dosti prida!
Jurček. O nemara bi le šla? Če carična je doma —
Teleban (nekoliko mirnejše). Ko bi za carično šlo, bi že še kako bilo, toda, Jurček, kaj pa car?
Krivogled (naglo z leve; veselo). Zdaj mi ves svet ni več mar! Da sem te le zopet našel, moj preljubi Teleban —
Jurček. Pa si se res naglo vrnil. No, prijatelj, dober dan!
Krivogled. Dober dan in dobro zdravje, le moj car je še bolan —
Jurček. To si večkrat že povedal —
Krivogled. A do kraja vendar ne!
Jurček. Čas bi bil, da razodeneš slednjič res, za kaj tu gre.
Teleban. Tudi jaz sem takih misli —
Jurček. Sicer pojdi svojo pot.
Teleban. In pa srečno ostanita, ti in s tabo tvoj gospod.
Krivogled (jokavo). Oh, nikarte te ostrine —
Jurček. Kaj se cmeril boš! Govori!
Krivogled. Čakaj no, saj že hitim. Oh, ne veš, kako trpim. (Žalostno.) Ko je turški sultan šel, carico s seboj je vzel —
Teleban. Požerunovo gospe? To pa ni bilo lepo!
Krivogled. 1, seveda ne, pa kaj, ko ne da	je	več	nazaj!	(Iznenada	zgrabi Telebana,
si ga vrže čez ramo in začne dirjati z njim	po	gozdu).	Kar na	konja	z	njo in	—	hop!
šli iz dvora so v galop.
Teleban (brca in se skuša rešiti). Oh, pomagaj, Jurček moj!
Jurček {leti za njima). Saj že dirjam za teboj.
Krivogled (leta s Telebanom križem in vpije) — Vse čez trate in vode, čez planine in dole sultan carico je nesel, da se svet pod njim je tresel. (Cepeta.) Takrat dobri Požerun je zagledal vranji klun. Kljun je bil močno krvav, Požerun pa krmižljav. Teleban (vpije). Jurček, Jurček, na pomoč, mene že objema noč!
Jurček (še vedno v diru za njima). Le junaško, Teleban, Krivogled bo takoj ugnan! (Skoči od strani in podstavi Krivogledu nogo, da se spotakne in s Telebanom vred pade po tleh.)
Krivogled (na tleh, medtem ko Jurček pomaga Telebanu pokonci). Oj me, oj, da, prav tako takrat z nami je bilo! Bolj kot blisk in kakor grom smo hiteli branit dom.
Teleban (stoika). Uboga moja rebra zdaj —
Jurček. Ali ga premlatim naj?
Krivogled (se počasi pobira pokonci). Za dobroto me vendar ne boš tepel, gospodar?
Teleban (milostno). Pa ga pusti, naj se usti —
Krivogled. In ko smo domov prišli, oh, kaj smo zagledali! Naša zala gospodična —
Teleban. Hotel reči si — carična?
Krivogled. Ona, ona, kajpada, je bila objokana! — Hrami prazni, dvori pusti kakor žabje so čeljusti, čez in čez le jok in stok! Takrat car za mizo sede, v kot obesi meč in lok, sede in napiše pismo, dolgo pismo tja v Turčijo. S pismom sluge odletijo, jaz za njimi trobim v rog.
Jurček. Si prišel kaj daleč z doma?
Krivogled. Le do grajskega zidu. Car me v žalosti ni pustil prav nikamor iz gradu. Jurček. Kaj pa vsi junaški sli?
Krivogled. Še do danes nismo mogli nič o njih izvedeti.
Teleban (sočutno). Oh, seve, iz take dalje —•
Krivogled. A naš car pa posihmal ni se nič več vojskoval.
Jurček (pikro). To je pametno ukrenil —
Krivogled. Najprej vsi smo žalovali, potlej smo se tolažili, a nazadnje jedli, pili, kakor sem poprej dejal.
Teleban (očitajoče). Carico pa pozabili —-Jurček. Jaz bi vse vas Turkom dal!
Krivogled. Saj smo sle za njo poslali!
Jurček (porogljivo). In orožje v kot dejali!
Krivogled. Da bi dnevi prej minili, car je vabil svet v gosti, ko smo se najbolj gostili, se nezgoda pripeti.
Teleban
Jurček
Tak povej zdaj vendar no, kaj je prav za prav bilo!
Krivogled. Sredi vsega radovanja skloni Požerun glavo in o carici zasanja, solze lica mu pero.
Teleban. Da je jcikal, hočeš reči?
Jurček. Ta pa ni posebno mož —■
Krivogled. Kakorkoli, draga moja, car neznansko res trpi!
Teleban. I, pa vendar morda s časom se mu vrnejo moči?
Krivogled. Le kako, ko jed nobena mu zdaj nič več nc diši!?
Jurček. Da ne more jesti, praviš?
Krivogled. Čisto je izgubil tek! Saj zato sem šel po svetu, da mu najdem pravi lek! Jurček. Če ni hujšega, le hitro svoje konje osedlaj!
Krivogled. Slava vama, slava carju — gozd in dol naj zacri! (Odhaja na desno.) Jurček. Ko opraviš, zopet pridi sam po naju sem nazaj — (Krivogled sc priklanja in odide.)
Teleban. Slišiš, Jurček?
Jurček. Kaj bi rad?
Teleban. Ti si mi res pravi gad! Ali nič te ne skrbi?
Jurček. Kaj naj bi me pa skrbelo?
Teleban, če se nama kaj zgodi —
Jurček. Kaj pa more se zgoditi?
Teleban. Znala bi ob glavo priti.
Jurček. Se tako bojiš za njo? Koliko je neki vredna?
Teleban. Vredna mnogo, vredna malo, moja je pa vendarle —
Jurček. Pametno jo s sabo nosi, pa se dcbro bo izšlo!
Teleban. Rad bi pametno jo nosil, ako vedel bi, kako.
Jurček (mu kaže). Zdaj bolj nizko, zdaj visoko, a naravnost vedno glej, in kadar ti je najhujše, se prav iz srca zasmej!
Teleban (poskuša). Včasih	nizko, spet	visoko (vzraste),	vmes	pa naj se še smejim! (Se smeje.) Dobro, Jurček, videl boš,	da	vse po tvoje	prav	in	zvesto	naredim.
Krivogled (se vrne). Konji so že osedlani —-Jurček. Zdaj pa jadrno na	pot, krivogledi,	telebani -—
Krivogled. Z nami Jurček,	naš gospod.	(S	Telebanom sprejmeta	Jurčka	v sredo,
nakar se začno prerivati.)
Teleban. Bolj na desno!
Krivogled. Bolj na levo!
Jurček. Jaz pa pravim: Kar naprej! Kdor ni figa-mož, za mano! Teleban, juhej, juhej! (Vsi trije vriskajoč zdirjajo na desno.)
(Zastor.)
Naši pesnici
Soko ПО Jadranskom Moru Gašpar R. Bergam, Krapanj kod Šibenika
Sloven Soko baš iz Dalmacije,
Čuda takog još vidio nije.
Kao što je proljetnoga dana Ploveć lađom preko tog Jadrana.
Veli, da je prošlo mnogo ljeta,
Kad na moru, ugledao lađe pune — veseloga svijeta.
Daleko su! АГ koga pitat mi je?
Što se zbilo? I nad kormilom zastava koja ono vije?
0 more drago i Jadrane mili!
Silom svojom prevezi me tamo, sa svojim krilim!
Zapovjedih mornarima svojim —
Svom snagom voz’te onamo! Nikog se ne bojim!
Dođoh tamo i vidih lađe pune, —
Viteških mornara, a od veselja se bune.
Munjevitom brzinom pogledah lađe
I	na njima uzor momke, »viteške mornare«.
Nad kormilima pogled mi zasta i zapnu,
Pobjedničko veselje srce mi zgrapnu.
Zar sam oslijepio, pa ne vidim više Zastavu onu, što nad kormilom njiše.
Ne vj'erovah, — zapitah jednog mornara:
»Brate dragi, mene oko vara,
Ded mi reci, bracane mili,
Koja zastava nad kormilom miri?«
»Jugoslovenska! Jugoslovenska, brate!
Nitkoviće oni, sad će da mlate.
Poznat’ će omi, vitešku ruku našeg mornara,
Koja sa zemlje »poturice« obara!«
Svom snagom bacahu se na lađe.
Svatko za sebe utjehu da nađe.
Grliše se, ljube i pozdravljahu —
Bratskim — Zdravo! se međ sobom zvahu.
Tada Jadransko More,
Navjestilo mi je slobodu i veselje.
1 od tada kličem gromkim glasom:
»Zdravo da si — ti more Jadransko!«
Ca заставом соколском!*	Др.	Boj.	В.	Рашић,	Београд
Поклич Сокола Краљевине Југославије
Напред, напред у бојни ред . Ко je Соко душом свом, — Наиред, роде, напред само Са заставом еоколском!
Хеј, трубачу, дед затруби Да одјекне снагом свом: Наиред, браћо, сложно увек Са заставом соколском!
'Греба л’ жића, — да га дамо За слободу роду свом, — Да се дшке цело племе Са заставом соколеком!
Нек’ оживе наше rope,
Име, понос, част и дом, — Нек’ ге слави наше племе Са заотавом соколском!
Življenje	Marijana Željeznova-Kokalj, Ljubljana
(Heinejev motiv.)
Jelka na strmi višavi	Palma v	peščeni puščavi
globoko se k zemlji priklanja	globoko	vejevje poveša,
v snežnem viharju in sanja	v soncu	življenje ji peša
o	soncu žarečem v daljavi.	in sanja	o vihri, poplavi.
Sonce je jelki sanjavi vsa sreča, a palmi trpljenje.
»Kdo bi razumel življenje?« zatulil je veter v daljavi.
* Ову песму напнсао сам 4 септембра 1007 г., када сам као оснивач нашег пред-ратног Сокола у Београду био у највећем раду на подизању нашега Соколства, да би ra о Видовдану 1908 г. омилно и утемељио Прославом 25-годишњице нашег првог бео-градског друштва за гимнастику и борење (основано 3 I 18S2 г.) коме сам као тајник уепео дати име Соко на ванредној скупшти-ни 7/19 априла 1891 r. и тако то име први пут увео код нас и у целом Српству. Јер, дотле не само да се Соколство код нас није ирихватило већ re није ни схватило, na чак су и сви моји вршњаци и сурадннци на гимнастици или телесном вежбању би-вали јавно потцењивани и изобличавани. Али ja сам ипак самопожртвовано и даље олушевљено и предано радио, као и дан — даљи.
Хиала Богу: сада су та тешка времена за наше Соколство одавно прошла и оства-рсни су ндеали и моји и мога нараштаја,
—	данас je наше Соколство на достојној висини и na челу му je сам наш мили Пре-етолонаеледник Петар!
Ова песма први пут je угледала света прилнком I Српског соколског вечера 8 дс-
гхмбра 1907 г. приређеног од Београдског Сокола (види Споменицу на I Српско сокол-ско вече) у Београду у просторијама код »Коларца«. A ово je заиста и било прво вече нз низа »Словенске еоколске вечери«, које сам био завео ради упознавања наших пле-менских Сокола, да би на тај начнн омилио Соколство код нас. Успех je био одличан н далеко одјекнуо у нашој домовшш.
Ову пеему за тим je прихватио и мој »Српски витез« за 1909 г. потом и други Hamu лиотови, као н Словачки Соко у Аме-рики, a брат Милан Гетинг унео je и у imixob Sbornik Sokolskv за 1909 годину.
Пре неку годину ову песму дивно je компоновао наш стари Соко брат Ради-воје Петровић, оснивач n дугогодншши гта-решнна Сокола у Ади (где je управитељ Основне школе), те je под њиме први пут певана од стране мешовитог хора у Ади и у Србобралу, a подешена je и за соколгку (Јшнфару, те je одушевљсни Соколп изводе, na ће je и сада изводити na окружноме елету io јуна ове године у Ади.
Живили Соколи сви и свуда! И увек!
Напрод! Са заставом еоколском!
Dođite!
Majcan ivo, Senj
Dođite, dođite — Istranin	vas zove	Kad smelo sa verom pristupite k nama
i čeka vas, braćo, sa verom na svome,	milioni će srca	zadrhtat sa hvalom,	—
dođite, Sokoli, u krajeve ove	jer složni junaci sa žrtvom će malom
da ostvarite naših dedova	snove.	odužit se duhu	što tinja u nama.
To	vama je naše	ideje cilj prvi,
a konačnom cilju vas ovaj put vodi, — i kao nekad — ni sad’ ne žal’te krvi, jer samo kroz borbe — put vodi —
slobodi. —
Pritlikavec in velikan
Dvorišče polno je bilo perjadi.
In kakor jim od nekdaj je v navadi, kokoši stare, jare čibe, pute drobtin iščoč oprezno stopajo, tu grahke se po prahu kopajo, da bolje si otrebijo tekute.
Tam pesek zoblje čopka kokodajca, da bo lupin za žolto bela jajca.
Med pisano družino kokodaško sprehaja petelinček se bahaško, japonske pasme drzni ta Kokot pašuje samopašno ko despot.
Za boljše pleme pride vmes nekdaj čvrst astrahanec, po imenu Zmaj.
In glej, že kuram se dobrika, naj majhna bo, naj bo velika.
»Odtod, Kokot, ne hodi mi na pot!« podi japončka, »tod sem jaz gospod.«
Соколићи!
Кад ce сетим, Соколићи,
Да на вама свет оетаје Нарасту ми лака крила И сва душа радосна je —
Кад помислим. Соколићи,
Да je ваша сутрашњица И да ћете бити снага И државе узданица:
Сав ce топим од милине И неко ме миље хвата Јсрбо бидим да волете Један другог као брата.
\
Дедови су ваши били Узор части и јунаштва И свему су сведочили Да су пуни прегалаштва.
A. Francević, Ljubljana
»Koko! tu sam ne boš mi zmajeval« je mali jezno z glavo zmajeval.
A Zmaj neznansko se razkači, hudo rentači, predenj zakorači, preteč, da mu razpara kožo.
Kokot pa suinkoma mu skoči v rožo in s kljunom ostrim obvisi na njej. Tako nemilo mu greben tišči, da Zmaj preplašeno vrešči, z bremenom bega sem ter tja, naprej, nazaj, na levo, desno s sovražnikom otepa besno, nato se zgrudi, mrtev obleži.
Je hrusta strah ubil, ubil ga sram? Kokot oznanja, da ga je on sam: »Kako šibak, a krepka volja ta strahuje astrahanca goljata!«
Душан Живковић, Чилипи-Дубровник
И роду су објавили У освитку наше зоре Да у вама посветили Сва прегнућа и напоре.
Па ce од вас очекују Сред јединства и слободе Дела која побеђују И бесмртној слави воде.
Соколићи, напред смело,
Путем знаша и морала Па he ваше сјајно дело Бити круна идеала.
У то име топли поздрав Брат вам шаље са Јадрана И жели вам мир и слогу Широм дивног нам Балкана.
Vse je tiho. — Mlade sanje v trudni duši vstajajo, čujem v polju šepetanje, že duhovi rajajo.
Luna, bleda samoitarka, se je vsa vsesala v noč, vozi se po nebu starka, bliska zlati se obroč.
Stric Neroda
Poslušaj, brate, zgodbo iz Sosnovca. Imeli tamkaj divjega so lovca, z imenom stric Matic.
Nekoč gre čakat jerebic.
Prečudna misel v logu ga objame: »To nekaj novega bo zame!«
Popne se na drevo, na vejo sede pretenko.
Usahla veja pravi: resk!
Matij če pa na zemljo: plesk!
Tako nesrečno je omahnil; še malo, pa bi bil izdahnil: na tleh si zlomil je inogo, izpahnil desno si roko.
Za blagor rodoljubja
Slovenci in Slovenke vse smo rodni bratje in sestre. Zato se vedno in povsod vsi z rodoljubno složnostjo branimo vseh nadlog, nezgod in vsi z naj večjo zmožnostjo za skupno srečo delajmo in splošni blagor vseh stanov po vzgledu vzornih nanodov! Pri nas najresnejše pozvan naj bo v 'ta dela kmetski stan, ki rodoljubja manjka mu tako hudo, da večkrat tu in. tam v vaseh slovenskih se fantini med seboj more ter s tem ves narod krvave in sramote! Vi, Sokolići, pa z besedo in dejanjem ga rešite zdaj še tega zla!
V	mirnem gozdu sova vriska, se odziva ji skovir, v travi drobni val se bliska: vabi me nemirni vir.
A poljana lepa mlada, vsa pogreznjena je v molk, včasi veter se oglasi in zavija kakor volk.
A. Francević, Ljubljana
Šel čisto sam je bil na lov, zdaj štirje ga neso domov.
Od tam pa s samokolnico kar najhitreje v bolnico.
Usmiljenke — zares človeštvu božji dar z nebes — prijazno ga obvežejo pa dan in noč mu strežejo.
Matijče vsem roko poljubi, potem slovesno jim obljubi:
»Če kdaj še hodil bom na jerebice, držati hočem se lepo zemljice, saj drevje, to je zgolj za ptice, za ptice in za veverice.«
Fr. Rojec, Ljubljana
Radovi našeg naraštaja
Preko Macedonije in Črne gore k Jadranu B°9denLjKan£
(Konec)
Naša finančna sredstva so se bližala koncu. Zato smo hoteli ceneje priti v Podgorico. Pogodili smo se prijaznim šoferjem, ki nas je za 50 dinarjev odpeljal v sto kilometrov oddaljeno Podgorico. Cesta drži najprvo skoro popolnoma naravnost do Meteševa, kjer se cepi pot v Kolašin. Odtod pa se polagoma dviga v ridah do tiscč metrov višine, nato pa se zopet v vijugah poveša vse do Podgorice, kamor smo prispeli šele ob devetih zvečer. Zopet nismo vedeli, kam naj bi glavo položili. Tako je študentovsko potovanje. Vendar smo ohranili ves čas svoj humor, ker je najboljša medicina za gada v žepu. Za boljšo posteljo ni bilo denarja; hana, kakor imenujejo v Črni gori poslopje, kjer moreš prenočiti, smo se pa previdno izogibali. Mahnili smo jo torej kar na policijo in prosili, ali bi nas hoteli vzeti ped streho. Ker niso imeli drugega prostora, so nas peljali v zdravniško čakalnico, kjer smo se zleknili po klopeh in trdno zaspali.
Naslednji dan so nas zgodaj zbudili, kajti sluga je prišel sobe pospravljat. Vstali smo, se oblekli in šli razgledovat mesto. Hoteli smo se namreč še ta dan odpeljati v Plavnico, toda zamudili smo vlak. Čakati sme morali do drugega dne. Hodili smo iz ulice v ulico, toda nič posebnega nismo videli. Slučajno pa smo našli novo gimnazijo in prosili direktorja, ali bi megli prenočiti v njej. Ta nas je sicer zelo prijazno sprejel, vendar je dejal, da ne more, ker nima prostora. Ko smo pa le zatrjevali, da sicer ne dobimo nikjer zavetišča, nam je pregledal legitimacije in nazadnje vendar izjavil, da se smemo nastaniti v eni izmed učilnic. Privoščili smo si to dovoljenje in legli spat že ob sedmih zvečer, misleč, da se bomo lahko odpočili; toda zmotili smo se. Vročina, ki je bila čez dan še kolikor toliko znosna, je zvečer tako dušila, da sploh ni bilo mogoče oči zatisniti. Pozno v noč smo šele onemogli od berbe med spancem in soparico drug za drugim zadremali.
Naše potovanje se je bližalo koncu. Drugi dan smo se zopet z ono malo železnico, ki vzbuja v potniku liliputanske občutke, odcizali v Plavnico. Od tu pa z ladjo društva »Boke« po Skadrskem jezeru v Virpazar, kjer se že pozna mehki vpliv morja. Odtod smo krenili v Bar. Pot, po kateri smo hodili, se vije med griči, ki so porasli z drevjem, kakršno vidiš v Dalmaciji. Skoz in skoz te spremlja cvrčanje škržatov. Nenaden pogled z višine na morje nas je tako navdušil, da smo stekli po hribu k obali, vrgli obleko s sebe in skočili v morje. Toda žal, nismo se smeli dolgo muditi, ob peti uri nas je potegnil parnik proti Dubrovniku. Z nami se je peljala odlična gospoda, elegantni kavalirji in nežne dame, mi pa med njimi trije raztrgani, zarjaveli fantje, toda zdravi in bogati popotnih dogodivščin, ki smo jih tvegali na svojo roko, s svojo podjetnostjo. Med potjo smo imeli razburkano morje. Gospoda je zapored podlegala zavratni morski bolezni, celo mornarjev, vajenih zibajoče se
ladje, se je lotevala, mi pa smo ji kljubovali s humorjem. Imenitne gospodične so hodile ob mesečini čez krov k ograji morje »gledat« in pomorskim božanstvom žrtvovat, mi pa smo se jim hudomušno smehljali.
Ob enajstih ponoči smo prispeli v Dubrovnik. Po	sedemurni	vožnji	smo stopili
na kamenita tla nekdanje benečanske trdnjave in pohiteli v Ferijalni savez na počitek. Tu pa smo naleteli na mnogo Slovencev, ki so prišli nekateri z Durmitorja, drugi z dalmatinskih otokov ali Bog ve odkod in se po	kratkem	odpočitku	v Ferijal-
nem savezu vračali vsak na svoj dom ali si ogledavali	mesto.
Po enomesečnem ahasverjenju sem se naslednji dan odpeljal z vlakom preko Sarajeva, Užic, čačka v Niš in Prokuplje. Ostala tovariša pa sta se namerila v Split in Ljubljano.
Se ves mesec sem preživel v Prokuplju, v začetku septembra pa sem se odpravil v Ljubljano. Šel sem na dijaški sejem, kjer sem našel popotna tovariša. Krepko smo si stisnili roke in zatrdili drug drugemu, da v naslednjih počitnicah ponovimo svoje popotovanje v še večjem obsegu. Saj sta bila oba z menoj vred navdušena in polna najrazličnejših presenečenj nad lepotami našega jugoslovenskega juga.
Doživeli smo mnogo, prebredli pol Macedonije in Črne Gore, kjer se stikata albanski in jugoslovanski svet. Prisluhnili smo starim srbskim bajkam in odprli so se nam novi viri zgodovine in narodopisja. Videli smo naravo, kakršne ni pri nas in kakršne si ne predstavljamo na zaničevanem Balkanu.
Верност ДОМу	Живомир	Б.	Лаловић,	Београд	VI
Кроз те бујне векове дуге,
Са страхом прелазисмо rope и луге.
A у дому, све што je било,
Проклето je време уништило.
Неста хлеба, неста добре хране,
Да преживе и те грозне дане.
Али, ос.та братска снага стална,
II	снага духовна и моралпа.
Иред душманином кад год више.
Свуда га уз песму саломише.
Таква им je слога била,
A изнад свега слобода мила.
Пале су зато многе жртве,
Али јоште живе,
Да окрепе соколиће сиве.
Многа je заилакала мајка своме сину,
Јер je у њему изгубила наду једину.
Јунаштво и снага беху,
Показале заплаканом дому утеху.
Ах још једном ... и та жеља мину,
Видесмо како Соко мре за домовину.
У остварењу братских идеала,
И соколска je замиеао стала,
Чувајући слободу iw највећу дику,
Ha горостасном бранику.
Прелазећ дуго миљу no миљу,
Храбро иде свом узвишеном циљу.
Грчевито, снагом гвом,
Чува поприштс и дом.
Па када би дупшанн Наиали нас на евакој страни,
Ту je наш Соко први,
Да их смело смрви.
Борећи за дом, a у бури и ветру, Здраво да кликнемо старешшш Петру. Нас још дуго поживи Ти соколе сиви ...
Naraštajski otsek Sokolskog društva Varaždin
Povodom trogodišnjeg opstanka
Pred tri godine osetila se potreba, da se mnogobrojnom naraštaju Sokolskog društva Varaždin dade prilika za samostalan rad, kako bi se svaki nara-štajac i naraštajka za vreme spremili i usavršili u dobrog i korisnog pripadnika sokolske organizacije. 20 aprila 1931 godine osnovao se je društveni naraštajski otsek. Naraštaj dobiva u osobi jednog prednjaka — uvaženog Sokola — svojega pročelnika, koji nadzire sav rad u otseku. Između naraštaja bira se maraštajski odbor u koji ulaze najspremniji i najbolji naraštajci i naraštajke iz svih kategorija, koji zajednički većaju i odlučuju o radu otseka, a želje naraštaja iznose pred upravni odbor društva. Naraštaj neprestano radi, te uvek teži za lepšim, boljim i korisnijim.
Naraštajski odbor vodi brigu da se naraštaj uz telesni odgoj i duhovno odgaja održavši mnogo sastanaka, na kojima su po starijoj braći održana razna prigodna i idejna predavanja kao na pr.: o T. Masariku, Tiršu, o sokolskoj štampi, zadacima otseka, rođpndanu Nj. Vel. Kralja, ideji Sokolstva
i	t. d. Samom se pak naraštaju dala pobuda da sami održavaju kratke nagovore pred vrstom.	'■>
U poslednje vreme uvedena je tačna statistička kontrola polaska vežbi,
i	statistika o brojnom stanju svega naraštaja. Ovaj je posao u rukama nara-štajca — statističara. Naraštajski otsek broji danas 50 ženskog i 100 muškog naraštaja. Ujedno se postepeno uvađa i naraštajska kartoteka, koju vodi naraštajac — matičar. Naraštajski otsek ima i svoju blagajnu u koju ulazi prihod od priredbi, članarina i izvanredni dohoci. Kroz ove tri godjne celokupno blagajničko poslovanje bilo je do Din 6.000’—. Od toga je dano: pot-рота za slet u Pragu (4000 Din), u Ljubljani (1000 Din), a u poslednje je dob,a odlučeno da se za dobiveni novac nabave šatorska krila kako bi se na godinu omogućilo logorovanje sveg naraštaja.
Da i za tehnički rad vodi odbor brigu pokazuje se na naraštajskim priredbama, koje uvek dobro uspevaju. — Da bi imalo društvo dobrih prednjaka, pokrenuta je akcija da se uvedu stalni naraštajski prednjački časovi na kojima se izabrani naraštajci odgajaju za dobre vodnike. Te časove polazi sada 12 naraštajaca.
Potrebno bi bilo da se kod svakog većeg društva osnuje naraštajski otsek, jer treba naraštaju, uzdanici naroda i Sokolstva, dati prilike da se pod nadzorom starije braće samostalno razvija, a potom da postane veran i dobar pripadnik mile nam otadžbine.
Aleksandar Kovačić, Varaždin.
a) V posiavi bočno sredi bradlje: Sklek stojno za rokama
b) V postavi bočno na začetku bradlje: Vis ležno spredaj pred rokama
Naraščajnika Jakec in Mihec	Rosenstein	Karel, lesenice
Dan se poslavlja. Na jasnem nebu se kažejo zvezde številnejše in svetlejše. Velika, krvavordeča luna vstaja na obzorju. Mrzel veter prinaša gosto meglo, ki polagoma pokriva ozko dolino in industrijsko mestece, katerega hiše se boječe stiskajo ob vznožje strmega hriba. Skozi meglo pomeži-kavajo svetilke. Sliši se ropot strojev in iz daljave prihajajo tožni glasovi zvonov.
Ne daleč od kolodvora se preriva gruča ljudi. Obcestna svetilka meče medlo svetlobo na kup kamenja, kjer leži človek. Slabotno postavo mu pokrivajo cunje, ki so bile nekdaj obleka. Lice mu je upadlo in močno poraslo. Globoko iz prsi mu prihaja pritajeno hropenje.
»Kdo je? Ali je pijan?« vpraša nekdo v gruči.
»Ne,« mu odgovori drugi »ves čas sem korakal za injim in sem ga videl, kako je padel. Božjast ga je vrgla. —«
»Eh, — kakšna božjast! Opijanil se je!«
»Tako je!«
»Mogoče je pa res bolan!«
»Zmrznil bo v tem' mrazu!«
»Zakaj so pa opaja!«
Tako in podobno so govorili gledalci tega prizora. Nikomur pa ni prišlo na misel, da bi možu pomagal...
Tedaj prideta po cesti Jakec in Mihec. Bila sta pri sokolski telovadbi in se vračata domov.
»Kaj pa je tamle«, pokaže Mihec na kup kamenja. »Ali ne leži človek? Poglejva!«
Stopita h kupu kamenja in ostrmita nad žalostnim prizorom.
»Ali je pijan??« vpraša Jakec svojega tovariša s tihim, žalostnim glasom.
»Ne vem! Pijanec smrdi po vinu, ta pa ne.«
»Pomagati mu morava. Naj bo kdorkoli. Četudi pijanec. Dolžnost vsakega Sokola je, da pomaga bližnjemu v nesreči!«
»Prav imaš! To je najina dolžnost. Toda. kaj naj storiva. — Že vem! Odvedeva ga h gospodu G., ki je tudi Sokol. Ta rad pomaga siromakom. Dal mu bo hrame in prenočišče.«
»Da, tako narediva!«
Naraščajnika stopita h kupu. Vsak prime nesrečneža za eno roko in ga počasi odpeljeta h gospodu G. Ta ju sreča pred hišo in vpraša, koga sta pripeljala. Naraščajnika mu razložita, kako in kje sta revnega moža dobila in zakaj sta ga sem pripeljala. Gospod G. ju je pohvalil in rekel, da naj bosta vedno tako dobra in naj vedno vršita sokolske dolžnosti.
Jakec in Mihec sta se veselih src vračala domov, v sladki zavesti, da sta storila dobro delo ...
Пролеће
Милка Симеуновић, Веоград 4 — Чукарица
Мило сунашце благо сија кроз гору, цвеће се креће из земаљског дна, славуј пева, успављујућ у зору — птице се Оуде из дугога сна.
II	наше тело гори у душевном жару, срца нам кипте од радости, сви се дивимо природном чару — и .уживамо у младости.
Оживело je поље уз реку,
ii	поточићи кроз зелени raj, мирисно цвеће пуни поља —
ii	ствара земаљски paј.
Сва Гфда јече од милина, ирспуна деце по цео дан, и уживају срећу са висина — док не дође мрак и лаки сан.
Звуцима звона што стада носе, зелена гора стално се ори, пробуђено цвеће са пуно росе — диван изглед даје јутарњој зори.
Пролећње вече пуно дражи, лако се спушта са висина, свак пева песму и њом’ се снажи све je весело. пуно милпиа.
Соколица
Соколица сам. — Тиме се днчим. Соколство волим, њему се дивим.
Соколство ми даје чврстину и снагу, да сачувам дуго — своју младост драгу.
Руман Ружица, Београд 4 — Чукарица
Соколица сам. — Тиме се дичим. Соколство волим, њему се дивим.
Соколство ми пружа снагу и моћ, за времена она — која ће доћ.
Соколица сам. — Тиме се дичим. Соколство волим, љему се дивим.
GLASNIK
Nj. Vel. Kralj Aleksandar podiže spomenik Neznanom junaku. Njegovo Veličanstvo Kralj podiže na Avali veličanstveni spomenik palim borcima za naše oslobođenje i ujedinjenje. Taj spomenik, kao vidan znak zahvalnosti i dubckog pijeteta prema svim onima, koji su pali za slobodu i čast otadžbine, podiže naš veliki Kralj o svome trošku. Taj će spomenik biti jedan od najveličanstvenijih spomenika svoje vrsti na čitavome svetu. Podiže se po nacrtu našeg velikog umetnika svet-skoga glasa Ivana Meštrovića. Time je Nj. Vel. Kralj, a putem Njega i sav naš narod još jednom potvrdio kako znade da ceni velike žrtve, koje su položene na oltar krvavo plaćene naše slobode i ujedinjenja. To najbolje zna da oceni naš veliki Vladar, koji se rame uz rame borio uz svoje div-junake u šančevima, gde se je odlučila sudbina našega ispaćenog naroda.
Velike svečanosti u Skoplju. Dne 14
i 15 aprila održane su u Skoplju velike nacionalne svečanosti u čast 20 godišnjice stupanja prvih regruta iz tih krajeva u srpsku vojsku. Tim svečanostima prisustvovali su stari ratnici, koji su se borili u svetskom ratu, a i brojne nacionalne organizacije kao Sokolstvo, Narodna odbrana, četnici, milicija, vojska, vatrogasci
i	mnogi drugi. U povorci bilo je preko dvadeset tisuća učesnika, a u samom Skoplju skupilo se tih dana preko osamdeset tisuća naroda iz svih krajeva naše otadžbine. Bili su izaslanik Nj. Vel. Kralja, pretstavnici Vlade, Senata, i mnogi drugi odličnici. I tu se je još jednom pokazalo da smo jedno i da su nam i ciljevi isti: sloboda otadžbine, njena veličina i njeno blagostanje.
Izbirna takmičenja za Budimpeštu. Za
međunarodno takmičenje, koje će se vršiti od 31 maja do 3 juna u Budimpešti, marljivo se spremaju sve vrste, koje će na njima učestvovati. Naši takmičari, koji će nastupiti na tim takmičenjima, održali su svoja II izbirna takmičenja u Ljubljani dne 14 i 15 aprila na letnjem vežbalištu Ljubljanskog Sokola. Takmičenju su pristupila 22 brata iz sedam sokolskih župa. Uspesi ovih takmičenja vrlo su dobri. Prema pokazanim uspesima takmičari su ovako razvrstani: Pristov (Jesenice) Primožič (Ma-ribor-matica),' Zupančič (Ljubljanski Su-kol), Forte (Ljubljanski Sokol), Grilc (Celje), Vadnov (Ljubljanski Sokol), Boltižar (Zagreb II), Ivančević (Zemun), Žnidarič (Zagreb II) i t. d. Od ovih 22 izabrano je
12	takmičara, koji će zajednički vežbati u Ljubljani sve do polaska u Budimpeštu.
II POKRAJINSKI SLET U SARAJEVU
U mesecu junu ove gedine Sarajevo će dobiti svečan izgled, kakav do sada u svojoj istoriji nije imalo. Hiljade i hiljade Sokola i Sokolića iz svih krajeva naše mile domovine doći će da uveličaju II pokrajinski slet, koji priređuje Sokolska župa Sarajevo, kao domaćin, skupa s ovim župama: Banja Luka, Tuzla, Kragujevac, Užice, Mostar i Cetinje. Pripreme za ovu veličanstvenu manifestaciju sokolske misli u punom su jeku. Svi odbori, koji se brinu za ovaj slet, rade marljivo i savesno. Prijave za učešće na sletu stižu svaki dan. Do sada se prijavilo preko 3800 školske omladine, preko 3500 muškog i ženskog naraštaja, a za glavne sletske dane prijavilo se do sada preko 5500 vežbača i preko 17.000 ostalih učesnika. Naravno, ove će cifre narasti, jer neke župe i škole na teritoriju tih župa nisu još poslali brojno stanje učesnika. Interes za ovaj slet je ogroman. Taj interes pokazuju ne samo sokolske jedinice na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, naše škole
i	naša vojska, nego i braća Čehcslovaci, koji će, na glavnim slctskim danima, vežbati prvi put u Sarajevu, u većem broju. Pored
Čehoslovaka pozvano je Rusko zagranično Sokolstvo, Poljaci i Bugari. Za razvoj jugo-slovenske i sveslovenske sokolske misli učešće spomenute braće biće od neproce-njive vrednosti.
Raspored sleta je ovaj:
2	juna uveče polazi štafeta iz Sarajeva u Topolu. U njoj će učestvovati preko 2000 trkača, koji će položiti u Sarajevu zapaljenu baklju na grob blaženopočivšeg Kralja Petra Velikog Oslobodioca.
2	i 3 juna biće dani srednjoškolske omladine.
9 i 10 juna su utakmice Sokolske župe Sarajevo.
16 i 17 juna su dani sokolskog naraštaja, dece i vojake.
27, 28 i 29 juna su glavni sletski dani.
27 juna biće otvorenje sokolske izložbe u Gradskoj većnici. Na izložbi će se prikazati istoriski razvoj sokolske misli u našim krajevima. Istoga dana prirediće se u Narodnom pozorištu I muzički slet, na kome će se vršiti natecanje pojedinih sokolskih muzika, fanfara, tamburaških zborova i guslara.
28 juna biće svečana sednica u Narodnom pozorištu u znak proslave 25-go-dišnjice osnivanja prve Bosansko-hercego-vačke sokolske župe.
Sletski odbor, koji rukovodi ovim sletom, naročito je aktivan. Povodom sleta iz-daće se naročita Spomenica. Da bi učesnici na sletu dobili tačne informacije o svemu, Sletski je odbor počeo izdavati list »Slet u Sarajevu«, koji će izlaziti svakih 15 dana do sleta. Sem toga, Sletski odbor će izdati i »Vodič« za slet. Sletsku značku izradio je g. Marin Studin. Značka pretstavlja sokola u času kada je odapeo strelu, a iznad njega vide se dva sokola u letu, s lipovim grančicama u kljunu. Sletska marka je u radu prema nacrtu slikara g. Pere Šaina. Prikazuje sokola raširenih krila kako se iz snažnog zaleta spušta na Principov most. Sletski plakat je također u izradi i biće uskoro razaslan svima jedinicama. Gradnja stadiona počinje u mesecu aprilu. Predviđa se, da će sletište moći primiti oko 20.000 gledalaca.
II	pokrajinski slet u Sarajevu biće veličanstvena slika našeg Sokolstva, i gradskog i seoskog. On će dokazati da je nacionalno Sarajevo uvek spremno za ovakve patriotske manifestacije. Zato je naša dužnost da svi bez razlike uveličamo ovu retku sokolsku svetkovinu.
i	Hajrudin	ćurić,	Sarajevo.
I. NARAŠTAJSKI SLET SOKOLSKE ŽUPE BJELOVAR U VIROVITICI 5—6 maja 1934 god.
Zaključkom glavne skupštine Sokolske župe Bjelovar održaće se 5—6 maja o. g.
I	naraštajski slet Sokolske župe Bjelovar u Virovitici.
Ovom će se prilikom razviti naraštaj-ska zastava naraštajskeg otseka Sokolskog društva Virovitica, kojoj će kumovati osnivač i prvi starešina Sokolskog društva Virovitica br. dr. Oton Gavrančić, starešina Sokolske župe Zagreb.
Dan pre sleta održaće se akademija u Sokolskom domu, na kojoj sudeluju bratska društva Zagreb, Osijek, Maribor, Virovitica i t. d.
Na dan sleta će se održati turnir u odbojci između naraštaja Zagreb, Maribor, Bjelovar, Virovitica, Daruvar i t. d.
Ovaj slet bi bio pokus za slet naraštaja u Zagrebu.
Sletski odbor je zatražio od g. ministra Saobraćaja besplatne karte.
Nastanba zajednička besplatna, prehrana 10 dinara dnevno.
POGIBIJA ZRINJSKOG I FRANKOPANA (30 IV 1671 — 30 IV 1934)
Gornji datum doziva nam svima u pamet strašni i žalosni događaj iz Bečkog Novog Mesta, gde su mučeničkom smrću poginuli narodni naši mučenici: Petar Zrinjski, ban Hrvata, i rođak mu Krsto Frankopan, velikaš. Tuđin ih je pogubio samo zato, jer su se borili za slobodu svoga naroda, jer su radili za boljitak otadžbine sveje. Pali su hrabro, a sav naš narod u njima gleda mučenike za slobodu i jedinstvo — prve Sokolove naše zavetne misli.
Petar Zrinjski je lepo kazao u jednoj svojoj pesmici: »Viruj Nimcu, kao zimskom suncu«. To se obistinilo i na ovim mučenicima, koji su krv svoju prolevali dajući sve što su imali za obranu austriske carevine proti nadiranja Turaka. Oni su bili bedem
o	koji se razbijala osmanlijska sila; oni su dane i noći gubili u neprestanoj borbi za sigurnost ovoga cara, koji ih je dao pogubiti na nemilosrdan i nečovečan način.
Znamo iz povesti, kako je Nikola Šubić Zrinjski stradao pod Sigetom prepušten sam sebi i šačici vernih pred silom turskom, a u blizini je car Maks počivao sa silnom vojskom. Ali Nikola Zrinjski je rađe poginuo nego sramno poklecnuo pred Var-varinom, i tako još jedanput dokazao kolika je jaka moralna svest u našega naroda.
Nije se tuđin zadovoljio samo time, što je pogubio ove narodne velikane. Njihovim porodicama oduzeo je sva imanja, koja stekoše boreći se za narod. 1 poslednji potomak ove slavne narodne porodice umire u ludilu. Tuđin im je nastojao čak i ime uništiti, ali nije uspeo. Prevarni način, na koji je doveo Zrinjskog i Frankopana u Beč, tiransko mučeništvo ovih heroja i uništenje njihovih porodica ostalo je dobro zapisano u narodnim dušama i srcima. Pa je nakon oslobođenja prenešen njihov prah u slobodnu otadžbinu, koja im je dala grob u svome slobodnom krilu.
A mi Sokoli s posebnim osećajima dočekujemo svaki 30 april, kada se sećamo bečke tragedije naših mučenika.: Pa, ove, i ovog 30 aprila odajemo kroz naš »Sokolić« dužnu poštu narodnim velikanima Petru Zrinjskome i Krsti Frankopanu. A s nama i s našim Sokolstvom danas se duhovno sastao sav naš narod da se pokloni senama onih, koje tuđin ubi. Daćemo zavet njihovoj uspomeni, da nikad tuđinu verovat nećemo, nego ćemo raditi za večno jačanje naše slobodne i jedinstvene Kraljevine Jugoslavije.
Joso Matešić, Generalski Stol.
Sokolsko društvo Pag. Dana 2 o. m. priredilo je Sokolsko društvo u Pagu vrlo uspelu akademiju u kojoj su uglavnom učestvovala omladinska odeljenja našega društva, sa sledečim programom: 1) Sokolski pozdrav. 2) Muška i ženska deca: vežbe za slet u Sarajevu. 3) Muški naraštaj: devetorica (Mudri). 4) Mlađi muški naraštaj: šesnastorica (J. Grašo). 5) Muški i ženski naraštaj: slikovite proste vežbe (J. Sabalić). 6) Članovi: Trokut (B. Mudri). 7) Muški naraštaj (karike). 8) Muška deca i muški naraštaj. Igre.
Ovog puta naročito je bio biran program, koji su sve kategorije izvele pravom preciznošću. Uspeh moralni bio je odličan, materijalni dobar.
NAŠ VIDOV DAN — UJEDINJENJE
Za praznik Vidovega dne ali pa za 1. december, so bila naša šolska in sokolska društva vedno v zadregi, ker je manjkalo njihovi mladini primernega gradiva za proslavo teh slavnostnih dni. Iz te stiske nas je sedaj rešila naša marljiva pisateljica in velika prijateljica mladine Manica Romanova, ki je sestavila za našo mladino dva slavnostna prizora prvega za Vidov dan, ■drugega za 1. dec. in sicer tako posrečeno in lepo, kakor zna samo Manica, ki pozna
otroško dušo do dna, pozna razmere in prilike v katerih se giblje naše šolstvo in Sokolstvo, Oba prizora sta kratka (vpri-zoritev enega kakor drugega bo trajala 15 do 20 minut), a polna pestrosti in živahnosti in bosta delovala na mladino vzgojno in strogo nacionalno. Oba prizora sta lahko vprizorljiva v vsaki šolski sobi ali sokolski telovadnici. To zares potrebno delo je že zagledalo beli dan. Tisk in založba Učiteljske tiskarne v Ljubljani. Dobi se v vseh knjigarnah. Cena samo 3 Din. Sokolska društva, dolska vodstva, sezite po njej!
Za šalu
Uspešna uteha. Jednog večera čuje stara Marija, kako Nevenka u svom krevetiću ljuto plače. Kad je Marija sva zabrinuta upita, da li je što boli, ona joj jecajući odgovori: »Ta ja sam učila u školi da ima pet delova sveta, a sada se sećam samo na četiri dela. To će se gospođica učiteljica ljutiti!« — »Nemoj plakati, Nevenko, nego ti samo lepo spavaj; sigurno ih nema više nego četiri!« — Odmah se pokazao blago-delan učinak ove utehe; Marija je skoro čula jednakomerno disanje, a u snu sve su zemljopisne brige odmah zaboravljene.
U pravo vreme. »Zašto plačeš, dušo?«, upita majka svoju malu Zorku. — »Jučer sam pala, te se udarila na kolena«, odvrati Zorka. — »E, zato bome ne treba da plačeš danas«, primeti majka. — »Kako ne, — kad ti jučer nisi bila kod kuće«, odvrati lukava Zorka.
Ne da se uhvatiti. Učitelj: »Kaži mi, Frane, koji broj!« —• Frane: »35« — Da se uveri, kako učenici paze, napiše učitelj na tablu 53. —■ Učitelj: »Kaži mi i ti, Jozo, koji broj!« — Jozo: »87«. — Opet napiše učitelj na tablu obratno 78. — »Kaži sada ti, Đuro, još jedan broj!« — Đuro ustane i kaže: »Napišite 66! Ne dam se ja uhvatiti.«
Premalo mu je. »Tatice, koliko je udaljeno sunce od zemlje?« — »Sasvim točno ni sam ne znam, ali sigurno nekoliko milio-na kilometara«. — »Zar nije više? A ja sam mislio da je mnogo dalje«.
U školi. »Što je, Milane, hrptenjača?«
—	»Hrptenjača, to jeste... to jeste ... na jednom kraju sedi moja glava, a na drugome sedim — ja sam«.
Iz uredništva
Rukopisi treba da se šalju uredništvu najkasnije do 10 svakog meseca.
Nekoja braća i sestre šalju svoje rukopise u nedovoljno frankiranim pismima, te mora stoga uredništvo da nadoplaćuje razliku i kaznu. Kada se šalju rukopisi putem sokolske jedinice, opskrbljeni sa žigom društva ili čete
i	s oznakom: Poštarine prosto, izravno uredništvu (ne uredniku!) oprošteni su plaćanja pisamske pristojbe, u protivnom slučaju treba frankirati dovoljno svako pismo.
V	tej številki je začela izhajati v slovenščini lutkovna igra »Teleban gre križemsvet«, ki jo je napisal za »Sokolića« znani slovenski pisatelj Ivan Albreht. Do konca tekočega leta pa priobčimo od istega pisca še eno lutkovno igro »Gozdana«. Opozarjamo na to naše lutkovne pozornice.
Pošta uredništva
R. K. v J. — Dogodbico smo prejeli in priobčili. Predno pošlješ kako stvar uredništvu v priobčitev, naj jo pregleda in popravi v pisanju izkušeni brat. Pošlji še kaj. Piši vedno samo na eno stran.
J. J. v M. — Pesmica »Zvesti Sokol« je nezrela. Uči in vadi se naprej. Popunjalko priobčimo v prihodnji številki, toda prej pošlji rešitev.
F. R. v Lj. — »Nova pomlad« — nezrela! »Kdo je kriv« ni za Sokolića; isto velja za »Dobrohotno opozorilo kmetskemu stanu«, ki naj bi se morda ponudilo prilogi Sokolskega glasnika »Sokolsko selo«.
Rešenje iz 2 broja »Sokolića«
Zagonetan češalj. Samo okomito: 1) Satrap, 2) Odora, 3) Korane, 4) Olovo, 5) Laskat, 6) Sitan, 7) Trgana, 8) Vodič, 9) Orator. — Od I—II Sokolstvo, od III—IV Petar.
Ukrštene reči. Vodoravno: 1) Ot, 3) Ino, 6) Taster, 10) Niš, 12) Alkar, 14) Nadev, 16) Rot, 19) Ono, 21) Avari, 23) Korab, 26) La, 27) Na, 28) Istra, 32) Karaš, 35) Rat, 36) Uho, 37) [u slici pogrešno 32] Somot, 40) Staja, 44) [Ne 43!] Got, 45) [Ne 44)] Javori, 48) Una, 49) Oh. — Okomito: 1) Os, 2) T, T, 4) Na, 5) Ol, 6) Ta, 7) Ar, 8) En, 9) Ra, 10) Ne, 11) Iv, 13) Kora, 15) Dvor, 17) Or, 18) Ti, 19) Ok, 20) No, 21) Ali, 22) Vas, 24) Ana, 25) Baš, 29) Trom, 30) Ra, 31) At, 32) Ku, 33) Ah, 34) Rosa, 37) [Ne 32!] So, 37a Ot, 38) Oj, 39) Ta, 40) SR, 41) [Ne 1!] Ti, 42) Ju, 43) [Ne 45!] An, 46) Vo, 47) Oh.
Slovni mozaik. U desnici snaga, u srcu odvažnost, a u misli domovina.
Magični kvadrat. Vodoravno i okomito: 1) Imela, 2) Malen, 3) Elita,
4)	Lotil, 5) Anali.
Ispunjalka
Sastavio: Svoboda Slavo, naraštajac, Tivat.
1) Najjača slovenska organizacija: 2) Grad u Japanu; 3) Muslimanska sveta knjiga; 4) Ime Gun-duličevog eposa;
5)	Verige; 6) Odisejev otok; 7)
Sag. Od I do II treba da izađe jedan sokolski omladinski list.
Književna zagonetka
Sastavio: Svoboda Slavo — Tivat
Od slogova: a, ča, čau, čić, de, de, di, e, gi, je, ko, kralj, kro; le; lu; mi; o; pa; ri; šič, ski, slav, sto, tre, ve, vi, vla, zma, žić — treba dalje napisati šest roči ovih značenja
1)	Delo Jovana Subotiča, 2) Delo P. P. Njegoša, 3) Tužne lirske pesme, 4) Prezimena našega pisca (Život Hrvata u Severnoj Americi), 5) Pisac dela Sigetski junak, 6) Pisac dela Bijesni Rolando.
I
Slova na križićima od I—II okomito daju delo od A. Šenoe
ПОПУЊАЛКА
Саставила Симеуновић Милка, Београд IV — Чукарица
даје нам перад први човек део човечјег тела помоћне справе храна
велика вода
део куће	/
врста змије
6. падеж од жен. имена
II
Од I до II — соколско гесло
Popunjalka
Sastavio: Svoboda Slavo — Tivat
1)	Indijansko pleme. 2) Brdo u Rusiji. 3) Brdo. 4) Deo glave. 5) Blesak. 6) Reka u Jugoslaviji. 7) Ustanova državna (bez zad. slova). 8) Napoleonov otok. 9. Broj. 10) Prozor.
11)	Brdo u Jugoslaviji.
Okomito od I— II — Pisac hrvatski Okomito od III—IV — Njegovo delo
П. IV.
I. Ш.
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8. 9.
10.
11.
1) +
2) +
3) +
4) +
5) +
6) + II