512
Splošni pregled.
Pokusaču reči ukratko svoje mišljenje o tome več toliko potezanom, a još konačno ne rešenom pitanju hrvatsko-srpskog imena.
Svi dosadanji pokreti, da se narod istoga porekla i jednoga jezika, razdvojen istoriskim razvitkom dogadjaja, opet ujedini, ostali su bezuspešni, ma kako snažne individualnosti da su im stajale na čelu. Izgleda bar, da nije bilo uspeha, jer se uvek sve vračalo na staro; uistini je ipak sama misao ostavljala traga, te jako još ne kod mase, ali u dušama jednog dela kulturnijih sinova danas je to pitanje prečiščeno i rešeno, i sad je posao vremena, da čvrsto uverenje o jedinstvu i istovetnosti prodre u sire slojeve. Čim se snažnije bude ovako uverenje širilo, tim če indiferentnije biti ime i naziv, koji če se upotrebljavati. Jer to i jest upravo karakteristično za dosadanje pokrete, da su večito počinjali kod imena te stvarajuči pre svega jedno ime mislili, da če na taj način združiti razbračenu braču. Med-jutim, to su korteska sredstva za burna vremena, kad pod jedan poklic treba iskupiti što više pristalica! Ili, u boljem slučaju, to je vatrena težnja oduševljenih rodoljuba, da, kad opasnost navali i trenutak postaje težak, nasilno krste jednim neutralnim imenom sve što je bliže i što ima zajedničke interese, da bi ih neko vreme držali na okupu. Ali kad opasnost predje i duhovi se rashlade, ili ako iskrsne što, da se brača zavade, postaje opet ono, što je bilo, i svako zadržava misli, što ih je nasledio od otaca. Tek kad se izmakne ovaj temelj večitim povračajima: kad se misli stanu menjati i uverenja čistiti, nastupiče obratan red u toku dogadjaja, — ime če se ostaviti za posledak i ono če doči samo od sebe;  pa če i uspeh biti obratan.
Buduči u stvari uveren, da suHrvati iSrbi jedno i da to treba i da ostanu, meni lično ime je sasvim indiferentno, te kad kažem »hrvatski" mislim i „srpski", i obrnuto. I kadgod upotrebim ime »srpski", zato što sam na to navikao, naravno da dopuštam da ga svaki ko hoče zameni imenom »hrvatski". Polutanski ustupci u nazivima »hrvatski i srpski", »srpski-hrvatski" i si. priliče tesnogrudim filistrima, koji i kad im je stvar jasna, ne mogu da pregore formalnosti, za koje su prirasli.
Svakojako bi najiskreniji izliv ovakog uverenja bio, kad bi baš onaj deo naroda, koji se naziva Srbima, ustupao uvek prvo mestu nazivu »hrvatski", a obratno Hrvati nazivu »srpski". Jedini opravdani izuzetak bio bi u tom pogledu : istorija, gde se putevi ovim nazivima dele, te gde ih ne bi trebalo mešati, da ne bi bilo zbrke i zabune. Ali i tu samo tačnosti i potpunosti za ljubav, kad se več tako desilo, da isti narod ima dve istorije. U večini slučajeva odlučuje več osečaj te nikom ni u oči ne padne, kad na pr. uz Strossmavera ide ime »hrvatski", a uz Miloša Obrenoviča »srpski". I onde gde se oba imena u istoriji dodiruju, obično ima dosta kriterija, koja če, uz malo širokogrudosti, prevagnuti na jednu ili drugu stranu. Tako sam ja mislio, da uz naše narodne pesme istoriski bolje priliči naziv »srpski", osobito kad je reč o njinom negovanju u tudjini, koje sasvim počiva na istoriskim momentima. U stvari mi dabogme ne može biti krivo, da svaki ko hoče čita onde: Das kroatische Volksiied, jer je za me, kao što sam rekao, ovde u pitanju samo jedna formalna malenkost.                                          Dr. Milan Čurčin.
Izvestje „Goriške Tiskarne A. Gabršček". 1906. Opozarjamo na brošurico, ki je priložena tej številki »Ljubljanskega Zvona" ; iz nje je razvidno, katera dela je navedena tvrdka založila ter jih ima v zalogi.
Tiskovna hiba. Na strani 459. je citati v pesmi »Tiha kraljica" v 9. vrsti car in ne čar.