LiJSlhK. Čitanka ili vežbenica? Ljutomerško učiteljsko društvo na svojoj poslednjoj skupštini izjavilo se i stvorilo zaključak, da Jedrliničeva »Druga srpsku ili hrvatsku čitanku« ne če uvesti u svoje škole kao udžbenik za srp.hrv. jezik, jer da nije metodična (nema »govornih vaj« i nije sastavljena po primeru Schreinerove vežbenice), pa če, dok se ne stvori jedna metodična čitanka. koja če imati »govorne vaje« i koja če biti učinjena po Schreinerovom receptu, segnuti po samopomoči. Ja sam ovu izjavu, odnosno zaključak pročitao i stao da mislim i premišljam, na temelju čega je stvoren takav zaključak. 1 do danas to je za mene jedna zagonetka. Jer, pre svega treba da spomenem, tu se radio čitanci. ne o vežbenici. Vežbenica po primeru Schreinerove ili Berlitzove ili kojemu drago, služi za nčenje jednog sasvim stranog jezika, o kojem učenik nema apsolutno nikakva pojma. I kod učenja jednog sasvim stranog jezika upotrebljava se najpre vežbenica sa jednostavnim vežbama, pa teža. u višim teeajevima ne čemo se služiti vežbenicom, nego primerenom čitankom. koja sadržaje kračih i dužih, lakših i težih štiva. Na temelju čitanke, t. j. na te- melju kračih i lakših štiva obraduje se postepeno i slovnica i vežbe u govoru — pisanju, sastavcima itd. Tako se radi i postupa kod učenja sasvim stranog jezika. A pitajmo se rnalo, je li za Slovence srp.hrv. jezik sasvim strani jezik, o kojem učenici neiriaju ni pojma? Ta za boga, danes sav svet zna i govori, da je to jedan jezik sa raznim narečjima i sa dva pisma. I kad znamo da je to jedan jezik, sa nekojim razlikama. što nam preostaje drugo, nego te razlike tražiti, znati i zapamtiti. Za to je dovoljna čitanka, pa na temelju kračili i lakših štiva obradivati i slovnicu i vežbati se u govoru i u pis. sastavcima. A pedagoško pravilo i predmet za svako poučavanje je, da onaj koji poučava, treba da je sam potkovan. U obzir treba naravski ujeti prilike u kojima i pod kojima živimo. Skoro svi slovenski učitelji nisu naime učili srp.-hrv. jezik, te im zadaje, recimo, slovnica osobite poteškoče. Oni su po naredbi dužni da i srp.-hrv. jezik poučavaju. Težko je to, kad nioraš poučavati predmet, koji te nije dobro poznat! Ali tako je i stime se moratno sprijateljiti. Treba nastojati, da se taj predmet upozna, pa tražiti sredstva za to. Učitelj če mnogo čitati, a da upozna slovnicu, naručit če Grarnatiku od dr. Maretiča ili od Florschica, koja je jeftinija i lakša. Uzmimo primer, kako če učitelj poučavati srp-hrv. jezik. Onaj učitelj, koji nije nimalo vešt govoru, a koji je kod kuče kao za pripravu nastojao, da dobro razume sadržaj štiva i značenje svake pojedine reči, takav učitelj če naravski u školi s decom samo čitati i čitati, pa prepisivati. Čitat če najpre sam pazeči na naglasak, koji je u knjizi označen, zatim če čitati pojedinei učenici, pojedini red klupa, svi u zboru, sedeči, stoječi (da se obuka oživi), pa če mnogim čitanjern i učitelj i učenici naučiti mnoga štiva i pesme napamet. Naučeno napamet nastojat če se lepo deklamirati i ispripovedati. Za vežbe u ispitivanju, neka se uče napamet pitalice i šaljiva pitanja (Str. 109. i 114. ild.). I na taj se način mnogo vežba i nauči. Lakše je za učitelja, koji je nekoliko vešt govoru. I u 5. raz. počet čemo sa lakšim i kračim štivima. Uzmimo za primer št. 14. Gluvi. Učitelj ne mora učenicima svako štivo najpre sam pripovedati, vec može, navestivši cilj, preči odmah na čitanje. »Danas čemo čitati narodnu priču o bačvaru Vuku, koji je bio gluh (v). Najpre ču ja to pročitati, a vi pazite i slusajte, a kasnije čemo svi.« Učitelj čita. Kad učitelj čitajuči dode do Vukova odgovora, stat če i upitat če kojega učenika: kako bi ti odgovorio ili kako je Vuk trebao da odgovori na pozdrav »Dobro jutro, Vuče!«? Ali on nije rekao tako, nego je krivo razumeo pa odgovori: »Sečern obru- če!« Itd. Kad je štivo pročitao, učitelj če opaziti da svi učenici nisu razumeli sve reči, pa če ih učitelj upozoriti na Rečnik u knjizi, pri eemu se daci vežbaju u traženju reči. Manje poznate reči treba beležiti i pamtiti. Kad je i to učinjeno i kad su učenici zapamtili reči i nekoliko puta pročitali (a pošto je lepo, kratko i lako, rnnogi su ga učenici več i napamet naučili), učitelj može da ispituje: Tko je živio u nekom selu? ili: Gde je živio bačvar Vuk? Kakov je on bio? ili: Je li on čuo? Kamo dode (je došao) jednog dana? Pošto? Tko u tom naide (tko je u tom naišao)? Što mu je rekao? 111 kako je pozdravio Vuka? Što je Vuk odgovorio? Zašto je tako odgovorio? Što je još prijatelj pitao Vuka? Kako mu je Vuk odgovorao? Dobro, a sad tko bi to znao sam pripovedati? Još jedanput ti X, Y itd. Pitanja se katkada moraju pisati i pamtiti, da tako uzmognu i učenici jedan drugoga ispitivati. Štivo se može za vežbu prepisati, a može se zadatl, da ga daci napamet (iz glave) napišu. I tu se može nešto slovnice (razlike!) obraditi, n. pr. Vidite deco, mi kažemo: živel, bil, razsušil, a naši Hrvati i Srbi kažu: živeo, bio, rasušio. Kod njih se dakle ono 1 na koncu reči i sloga pretvorilo u o (Primeri: v Ptuju, vnuk, vstajati itd.); mi kažerao so, oni su (o — u; primeri: jo = ju, mož = muž, kopajo = kopaju, itd.); mi kažemo: kateri, oni: koji, mi: čeber, oni: čabar (e = a, prime- ri: pes = pas, orel = orao, našel = našao itd., mi: prijatelj, oni: prijatelj, mi: si li. ili, ali si, oni: jesi li (jesam li, jesi li, je li itd.). Itd. Na ovo štivo nadovezat če se št. 77. Gluhak i slepac. Na ovo št. 2. Svet (pesmice), pa 7. Dva brata bez senc (opet pesmica. Št. 13. U care Trojana kozje uši. dasta je dugo a sasvim lako i zanimivo. Kod svakog štiva može se upamtiti koje slovničko pravilo, koja razlika, i to slučajno ili sustavno. Mnoga se štiva samo čitaju, te se ne mora zahtevati samostalno pripovedanje. Takova su štiva 47., 48., 51. itd. Ali tako nacionalna štiva čitaju se mriogo puta i često. Deca to vole. Nekoja štiva trebat če naučiti napamet, n. pr. 59. »Oslobodena Jugoslavija«. Nekoja štiva prenet čemo u koje drugo lice jednine i množine. Na pr. št. 8. »Budi svoj« ovako: Bit ču svoj. Nije dosta. da posvetim um i da ga nakrcam znanjetn, treba da podam stegu i mojim osečajima i mojoj volji. Što mi kaže um itd. Na temelju štiva moči čem zadavati i pismene radnje. 1 ovako vežbajuči, uspeh je osiguran, a vežba se i učitelj i učenik. I po ovakovoj samopomoči treba da posegnemo. A čitanka ima po izbor štiva i pesama, lakših i težih, zabavnih i poučnih, pa nacionalnih. Molim kolege, koji poučavaju ovaj predmet, da se izjave u »Učit. Tov.« o metodi učenja srp.-lirv. jezika, jer je to vrlo aktuelno. N e k a u j e d n u i z n e su i poteškoče na kojc najlaz e u č e č i t a j j e z i k. Tomo Jedrlinič.