UST2Л SOKOLSKI NARAŠTAJ
GOD.XVII 1935 BR.OJ 6-7
SADRŽAJ
1. Sloveni na okup!....................................................... 161
2. Na Vidov dan 1935 ........................................................ 162
3. Pođi putem svojih uzgajatelja  ........................................... 163
4. Zadnja spoved skladatelja Jožefa Suka..................................... 165
5. Kako da plivam brže	i	lakše?........................................ 169
6. Novi načelnik Saveza	SKJ............................................. 173
7. Uspehi tekem poedincev in poedink za	prvenstvo SSKJ ...	174
8. Idu letnji dani........................................................... 176
9. Kad je mesto šumovito..................................................... 178
10. Brat iz Korotana......................................................... 180
11. Naši pesnici: Поздрав Краљу Петру II. — Соко и војник.
— Два Краљевска повратка. — Sokolana vas zove. — Zvestoba do groba. — Na Vidov dan 1935. — Poletje. — Ustaj! — Plač
loze. — Три Сокола. — Poletaši........................................... 186
12. Radovi našeg naraštaja: Brat je mio koje vere bio. —
Moja domaja. — Župne naraščajske tekme v Mariboru. — Uskok.
— Izlet naraščaja v Ormož. — Jugoslavija................................. 195
13. Glasnik: Silba - "j* Tonko Matulina. — Ormož - Naraštajski dan. — Varaždin - Logorovanje naraštaja. — Zagreb 3 - Iz naštajskog otseka. — Blato - Rad naraštajskog otseka. — Za
šalu..................................................................... 199
»Sokolić« izlazi svakoga 20 u mesecu. Godišnja pretplata Din 20’—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2'—.
Urednik: Josip Jeras. Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
U LJUBLJANI, JUNI-JULI 1935
GOD. XVII
BROJ 6-7
SLOVENI NA OKUP!
Povodom svejunačkog sleta u Sofiji
U nizu tako velikih događaja, koji su se zbili poslednjih godina na polju međusobnog upoznavanja i učvršćenja bratskih i susedskih odnosa i veza između jednokrvnog jugoslovenskog i bugarskog naroda, pada među njih još jedan događaj tako velik po svojoj zamisli i tako uzvišen i plemenit po svome značaju: slet braće bugarskih Junaka.
Iako je ovaj slet čista priredba braće bugarskih Junaka, njega su proglasili svojim Sokoli sviju slovenskih zemalja i oni će pohrliti na nj u veličanstvenom broju, da svojim učešćem doprinesu punom uspehu svoje najmlađe sokolske braće u Bugarskoj, da svojini bratskim oseća-njima potvrde pred čitavom bugarskom javnošću i pred čitavim svetom ljubav i bratstvo, koje provejava sokolskim srcima svih Slovena.
Na ovaj junački slet polazi i lep i častan broj jugoslovenskih Sokola i Sokolića. Nama Jugoslovenima naročito leži na srcu da braća Bugari uspeju, da ojačaju Tirševu sokolsku ideju u bugarskom narodu, čestitom i radinom. I Sokoli i Junaci, koje je duša bolela i kojima je srce krvavelo s nesloge i večitog gloženja jednokrvne braće pružiće desnice jedni drugima, pašće u još čvršći bratski zagrljaj da se nikada više ne rastanu, da ostanu braća, svesna svoje žalosne prošlosti, ali i svetle budućnosti, koja ih čeka jedino u bratskoj ljubavi, međusobnom poštivanju i slozi.
Delo koje su započeli blagopočivši Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj i bugarski car Boris našlo je odjeka među svima Bugarima i Jugoslovenima, oni su ga primili u svoja srca svom toplinom i ljubavi i na tom delu grade svoju budućnost i svoj opstanak. Sokoli i Junaci potpuno su razumeli taj rad i oni zajedničkim naporima, zajedničkom voljom i požrtvovanjem ponosno i junački kroče punom ostvarenju uzvišenih ideala i svojih Suverena i svog naroda, jer to je i poslanstvo organizacije idealista, nacionalista, i Slovena.
Srećni smo što polazimo u zemlju braće Bugara. Srećni smo, kao što su bili srećni i braća Junaci prošle godine u našoj sredini, u našem belom Zagrebu. Polazimo među njih čista srca, s bratskim osećajima, s toplom dužnošću da se bratske veze još više pojačaju, da se slovensko kolo još jače zbije.
Braći Junacima želimo najlepši uspeh, a našim Sokolima i Soko-licama čestitamo na njihovom pohodu ubeđeni, da će najdostojnije zastupati čitavo naše Sokolstvo i još jače produbiti naše međusobne bratske veze.	Zdravo	!	(Kljć.)
!S* «»?едр»;штв Кх. Иегк.-«, i>4i A j * Hfrvsk; 'јЛ
Sofija: Katedrala Aleksandra Nevskog
JOSO MATEŠIĆ, kaplar-planinac, Ogulin:
NA VIDOV DAN 1935
ugoslovensko Sokolstvo svake godine je na najdostojniji način proslavljalo ovaj veliki dan — uspomenu na nebrojene heroje, koji padoše u svim krvavim borbama za slobodu svog naroda od Kosova do današnjih dana.
■* ’ ru» Ove 2°dine biće nam Vidovdan još značajniji, jer ga po -O prvi put Proslavliujemo u svojoj oslobođenoj i ujedinjenoj Otadžbini, bez Onoga, koji je osvetio Kosovo, koji je pao kao ' žrtva domovinske ljubavi, koja je u njemu buktala neusporedivom snagom i zanosom. Veliki Viteški Kralj Ujedinitelj pao je kao poslednji junak bezbrojnih heroja našega naroda za slobodu svog naroda, za jačinu i moć Svoje zemlje kojoj je žrtvovao sav Svoj život, sve Svoje sposobnosti. Zauzeo je prvo mesto među našim vidovdanskim junacima i vitezovima.
Sva sokolska, sva jugoslovenska srca zakucaće ovog Vidovdana življe, jer će nam on još više da ozari oreol oko lika Najvećega Kralja, Kralja -Viteza, Kralja - Ujedinitelja, Kralja - Sokola, sada Najvećega Heroja slave naše.
Vidovdan 1935 osvanjuje nam bez Njega, ali ne bez Dela Njegova — velike i ujedinjene Jugoslavije, za koju je živeo. radio i umro, koju nam je u amanet ostavio, da ju čuvamo i predamo jaku i moćnu u ruke Prvencu Njegovome.
Ovog ćemo tužnog Vidovdana ponoviti zavet naš pred Herojem heroja i obećamo Mu da ćemo do zadnjega daha ostati verni Njegovome Delu: Jugoslaviji.
Sofija: Katedrala Aleksandra Nevskog
IVO MAJCAN, Gospić:
POD JI PUTEM SVOJIH UZGAJATELJA ...
araštaju! Budi ponosan što si pripadnik naše sokolske organizacije, što si član ustanove večitog pokreta, koja vodi ustrajnu i plemenitu borbu za visoke ideale Jugoslovenstva i celoga Slovenstva, za idealima koji teže za dobrim, lepim i plemenitim.
Zato širi sokolsku ideju i ceni Sokolstvo! Ali pre svega znaj, da ga pravilno može ceniti samo onaj, koji ga najpre zavoli, a da ga može voleti, mora ga upoznati, što će pravilno uspeti samo kroz sokolsku vežbaonicu.
Ta sokolska ideja je puna energije i moralnoga shvaćanja života, ona širi smisao za koristan rad i snažno očitovanje plemenitih sila. podiže svest o dužnosti pojedinaca prema sebi i narodu, te je nositeljica plemenitog, zanosnog i požrtvovnog patriotizma. Sve to hoće ona da usadi u duše, srca i um onih, koji su iz čistih i plemenitih pobuda stupili u naše redove.
Zato uvek i svagde rečima, a još više radom i životom, pokaži da si dostojan član sokolske porodice, da si dušom i srcem privržen sokolskoj ideji
—	ideji večitog nezadovoljstva, koje nas potiče i bodri na ustrajniji rad, na pregaranja i na borbu za povećanje i upotpunjenje već postignutih uspeha, na oplemenjenje i usavršavanje naše okoline, a pre svega samih sebe.
U toj borbi, u svom radu budi ozbiljan, ustrajan, dosledan, vrši ga s ljubavlju pošteno i verno, imajući uvek pred očima i u mislima sreću naroda i otadžbine. A ljubav prema otadžbini neka bude tvoja najveća i najsvetlija ljubav.
Za tim čezni, za to se bori i radi — ne tražeći lične koristi ni slave, jer znaj, da je kud i kamo vredniji cilj — sreća i blagostanje celine, naroda za
koga treba da živiš, a treba li da se i žrtvuješ, nego sebična sreća pojedinaca.
—	A tek u sreći celine, samo u sreći naroda može i pojedinac doći do svoje sreće, jer će tada, — znajući da je učinio dobro, da je izvršio svoju dužnost, — sva njegova nutrinja: njegova duša, srce i savest biti čista i mirna, a istom mirnoća i zadovoljstvo duše i čista savest — čini čoveka srečnim.
Jugoslaven si, sin naroda, koji je vičan strpljivo, ali s nadom pregarati i trpeti, ali i odvažno boriti se i ubedljivo pobeđivati. Zato radi i bori se, jer u borbi se razvija uverenje o vlastitoj snazi i vrednosti.
Prema braći i sestrama budi ljubazan i bratski se ponašaj.
Ugledaj se u stariju, iskusniju, prokušanu i sokolskom idejom zadojenu braću, naročito u onu braću i sestre, koji su kroz sokolsku vežbaonicu upoznali Sokolstvo i sokolski rad. — Slušaj ih i drži se njihovih uputa i saveta. Budi čestit uzgajanik vrednih uzgajatelja, koji nastoje i žele da postaneš pravi, potpun čovek, da postaneš dostojan naslednik onih, koji ti izvojštiše slobodu i čovečje dostojanstvo, da možeš vedra čela i ponosno stupati kroz život.
Znaj da Sokolstvo svojim uzgojem hoće da zbliži ljude, kako bi se osećaii iskrenom braćom, bez razlike staleža i položaja, ne obazirući se je li neko bogat ili siromah, učen ili neuk. A jer u sokolske redove dolaze ljudi raznih nazora, prohteva i težnja, ono- zna da sve što je o tome lošega treba otstraniti, a dobro razviti, usavršiti i dovesti u sklad, kako bi se uspešnije i brže približili ostvarenju sokolske ideje.
Zato sada dok ti je potrebna čvrsta ruka, koja će te sigurno voditi i budno čuvati na tvom putu u život, dok ti je potrebna pomoć iskusnih, doslednih i značajnih ljudi, koji hoće da te izgrade do samostalna i slobodna čoveka, treba da si poslušan i spreman na izvršivanje njihovih zapovedi. — Osim toga od tebe se traži savesno vršenje svih kolikih dužnosti: sokolskih, školskih, građanskih i t. d. i dostojno vladanje.
Činioci tvog uzgajanja stvoriće tako od tebe dobrog člana obitelji, vrednog
i	pouzdanog građanina i državljanina, a takav biti — tvoja je najveća i sveta dužnost, — stvoriće svesnog i ponosnog Sokola i značajnog, samostalnog i samosvesnog čoveka.
,« г
, • Š -
Sofija: Trg Cara Osloboditelja i Sobranje (Narodna skupština)
ZADNJA IZPOVED SKLADATELJA JOŽEFA SUKA
V	četrtek, 30. maja 1935., bi mcral sloveči češki skladatelj in umetnik na gosli Jožef Suk prisostvovati slavnosti svoje šestdesetletnice rojstva na narodni šoli v čerčaneh pri Pragi. Tu je hotel spregovoriti šolski mladini par besed. Vozeč se na proslavo z avtobusom iz Beneseva, mu je prišlo nenadoma slabo. Izstopil je za trenutek, naslonil se je na bencinsko črpalko, poslednji zdihljaj in Jožefa Suka ni bilo več med živimi. V njegovem žepu so našli koncept govora, ki ga je hotel govoriti šolski mladini v čerčaneh. Njegove besede so bile namenjene sicer le mladini iz Čerčan, toda danes sc lastnina vsega češkega naroda in tudi vsega človeštva, zakaj Jožef Suk je svetovni umetnik. Za sokolstvo si je pridobil velike zasluge. Za vsesokolski zlet v Pragi 1. 1932. je zložil znamenito sokolsko koračnico »V novi život«. Sukova izpoved se glasi:
Predno vam, otroci, preberem to, kar sem se namenil, moram odložiti očala, kajti otrokom zrem rad naravnost v oči. ■— Na lepakih berem napis:
»Slava mojstru Suku!« — to je prav lepo, toda še lepše bi bilo: »Striček Suk med nami«. Tako, sedaj se razumemo in ne bomo drug drugega gledali postrani. In sedaj malo kramljajmo.
Otroci, kot šolarčki in šolarke preživljate najlepše dneve svojega življenja. Če ste še tako srečni, da imate še očeta in mamico, ali celo še dedka in babico in pri tem še gospode učitelje ali učiteljice — kaj je potem še kras-nejšega na svetu? Jaz sem že dosti star, toda vedite otroci, tako često mislim na svoja otroška leta in morda ne bi niti verjeli, da se mi še sedaj čestokrat sanja, da ne znam šolske naloge? — Ah, ta vaška šola! — Ta se mi danes zdi kakor pravljica.
Učiteljska rodovina.
Beli dan sem zagledal v mali vasici, iki je bila za mojih dni tako rekoč pozabljena. Še danes je prav tako tiha; toda je tam lepa cesta, pošta in orožniška postaja. Šola je tam že dolgo, skoro od pamtiveka. Moj prapradedek Jan Česlky je bil tam pred približno 125 leti prvi učitelj, moj pradedek Matej Českv mu je sledil in potem je prišel na vrsto moj oče Jožef Suk kot nadučitelj. Svojo službo v tej vasi je nastopil kot mladenič 19 let, 50 let je tu poučeval mladino in je v starosti 86 let v Krečovicah, tako se ta vasica imenuje, tudi umrl.
Rodni kraj.
Krečovice niso od tod prav daleč. Če bi me hoteli, dragi otroci, tamkaj obiskati, tedaj z železnico v Benešev, Neveklev in od tod zagledate že griče ob Vltavi. Naša vasica je lepo položena v vabljivo kotlino, odkoder je le par korakov do VI ta ve. Vsaki Čeh bi moral poznati Vltavo odi izvira do Prage. — Kako je bilo tod tiho za časa moje mladosti! In ravno ta tihota je bila vzrok, da sem že kot otrok razumel dušo tega kraja in ljudi. Pravijo, da
morejo biti ti ljudje na mojo osebo ponosni — to ni ravno najbolj prav — zakaj jaz sem ponosen na to, da sem tam prišel na svet, da sem se tam naučil premišljati in moje hvaležnosti do rodnega kraja ne bo nikdar konec.
In v to vasico se neprestano vračam; moj sin jo ima tako rad Ikakor jaz; sedaj imam tam dva vnučka, dva ljubezniva dečka — Pepula in Tonula, ki tovarišujeta z vaškimi otročaji. In mamica teh dveh dečkov ima Krečovice prav tako rada. — V Krečovicah sem največ delal. Poleti ne hodim v zdravilišča in kopeli, čeprav mi to gospodje zdravniki svetujejo. Rajši bi umrl v Krečovicah, kakor da bi od strahu ginil nekje v zdravilišču.
O	moji mladosti.
Že kot štiriletni deček sem hodil v šolo in sedel sem pod očkovo mizo, drugje namreč ni bilo prostora — saj nas je bilo v šoli nad 200 otrok v enem razredu. Ko pa mi je bilo 6 let, sem postal resnični šolairček. To je bilo nemirno v šolski sobi. Saj veste, otroci so bili tedaj ravno tako živi kakor so danes in ravno tako veseli, kakor so danes in pri taki množici otrok bi bil v šolski sobi neizmerni ropot, da ni bilo močne učiteljeve roke. Tedaj je bila tudi kazen s palico čisto na mestu. Pri delitvi takih kazni sem bil jaz navadno prvi na vrsti, da bi ljudje ne rekli, da mi gospod učitelj — moj očka — prizanaša. Če je bilo zunaj mraz, tedaj je palica na dlani prav posebno zapekla in vendar ni bilo to nič hudega — roko smo vtaknili v žep in dobro je bilo. Na to se prav rad spominjam. V šoli smo tedaj prav mnogo pTepevali; narodne pesmice in božične kolednice so mi bile najbolj po volji.
—	Otroci, morda vam bo všeč to, kar vam bom sedajle dejal:
Čast mladim ženam.
Deklice niso v naši šoli nikdar poznale palice. Njihova največja kazen je bila stanje izven klopi. In koliko so se že radi tega jokale. Mi, fant je, smo jim zavistno nagajali: »No, koliko je to joka radi tega, če morate za trenutelk stati, mi pa molčimo, čeprav poje palica.« Včasih je moral očka za urico zapustiti šolo, tedaj je eden od dečkov pazil na razred. Enkrat je prišla vrsta tudi name. Moja naloga je bila paziti, jaz pa sem zaigral gospoda učitelja. Klical sem v največje veselje fantov same deklice; v dobri pol uri je klečalo pred tablo nad 20 deklic. V tem se je vrnil očka in začudeno gledal na moje pustošenje. Malo se je zasmejal in je dejal: »V klop ddklice! Ti, Suk, si nekak strog gospod učitelj,« dal mi je klofuto in bilo je konec moje učiteljske slave.
Kako sem postal muzikant.
In ko mi je bilo sedem let, sem se na željo maminike naučil v 14 dneh na gosli pesmico »Skakal je pes« in pa »Na tej loki zeleni«. Očka je bil sicer zelo strog, toda bil je zlati očka. Ko sem mu zaigral pesmici, je imel solzne oči in je dejal: »Ali hočeš postati muzikant?« Jaz sem pokorno dejal: »Da« in že je bila moja usoda odločena. In sedaj je bilo prav za prav konec moje brezskrbne mladosti. Od rana do večera si je sledilo učenje godbe pri očku in učenje v šoli. Čez eno leto, in to na nasvet očka — sem zložil prvo svojo skladbo — p o lik o, ki sem jo zaigral mamiriki za god. Moja maminka je bila svetnica, kakor vsaka maminka in kakšno veselje je imela nad mojo polko. Hočete, otroci, da vam to polko zaigram? (Opazka: igram polko.)
Ko mi je bilo menda 11 let, sva šla z očkom v Prago. Tu sem napravil sprejemni izpit za konservatorij. Počitnice sem imel proste. Podil 'sem se in valjal z otročaji in očka mi je dal popolno prostost, češ, da se bom popravil, ker sem bil telesno dosti slab. Toda prišel je konec počitnic. Dopoldne in popoldne sem se še igral s tovariši, zjutraj pa me je maminka zbudila s poljubom; na dvorišču je čakal voznik — maminka me je spremila do vaškega križa, napravila mi je križec na čelo, še enkrat sem se pritisnil k njej — solze so tekle —, voznik je počil z bičem in že smo stekli proti železniški postaji v Bistrici in se odpeljali dalje z vlakom v Prago. — Konec detinstva in delo, samo delo in zopet delo.
iHladost, otroci, to je resnično najlepša doba življenja — toda že v otrocih je nagnenje k dobremu ali k manj dobremu, in ta nagnenja dajo slutiti, v katero smer se bo obrnil bodoči razvoj otroka. Kako je krasno, če so otroci veseli, — oči bi pustil na takih veselih vrstah otrok.
»Imejte radi živali...«
Nekoč sem videl dečka, (ki je mučil muhe, kako je trgal čmrljem krila, kako je pobiral ptičkom jajca in jih metal proč, videl sem, kako muči pse in mačke in prišel sem domov z jokom. Iz takih otrok, ki nimajo radi živali, dreves in prirode, ne bo nikoli nič dobrega. Če pa ste dobri, otroci, niti ne veste, koliko dobrega morete storiti; če se boste imeli med seboj radi, če boste imeli usmiljenje z drugim otrokom, včasih tako ubogim, če: boste tešili z dobro besedo in dejanjem žalost v dušah, tedaj se boste naučili spoštovanja do soobčanov, spoštovanja do dela in vaše plačilo za to, ko dorastete, bo, da boste mogli vsakomur mirno pogledati v oči.
Tedaj otroci: dobrota duše in delo!
O, da bi nam dobrotljivi Bog dodelil mnogo dela!
V	Pragi sem se učil igrati na gosli, razumevati glasbene skladbe in vser kar je z godbo v zvezi. Pri tem pa mi je preostajalo še dosti časa za splošno izobrazbo. Veste, da sem delal od 7. ure zjutraj do 9. ure zvečer, pozneje pa tudi do 3. ure zjutraj? Že tedaj sem skladal pesmi, tako na primer »Uspavanko« za malo nečakinjo. Otroci ste obljubili, da mi jo zapojete. — Na to se zelo veselim. (Opazka: Otroci pojo »Uspavanko«.)
Otroci, to je bilo zelo lepo; prav veseli me, da vam je petje talko všeč. Saj so mi že pravili, da so tu v Čerčanih in v okolici prav pridni otroci. To bi mi gotovo potrdili tudi gospodje učitelji in gospe učiteljice, če bi jih povprašal.
Anton Dvorak.
In slednjič me je doletela največja sreča; veste, kdo je postal moj učitelj? Eden največjih sinov našega češkega naroda, ki ga občuduje ves svet — moram vstati, kadar izgovarjam to ime — tudi vi, otroci, vstanite in učite se tako spoštovanja do naših velikanov. To je bil veliki mojster godbe — Anton Dvorak. Šele on mi je odprl oči.
Prvi uspeh.
In skladal sem čim dalje tim več; ljudje so me začeli hvaliti. In ko sem dokončal visoko šolo glasbe, hajdi domov v Krečovice k oelku in maminki. Maminka je od veselja jokala, ko je brala one lepe reči, ki so jih tedaj ljudje napisali v časopise o meni in ginjena je stopila k stari častitljivi škrinji, odkoder je iz tajnega predala vzela male, raztrgane fantovske hlačke. V žepih fižol, gumbi, grah no skratka vsi otroški zakladi in to so bile baje hlačke, v katerih sem se pred odhodom v Prago igral zadnji dan.
Češki kvartet.
In potem sem šel v svet s še tremi umetniki, da smo bili štirje. Dali smo si ime »Češki kvartet«. Ne samo, da se je naši igri poklonila vsa Evropa, temveč se je poklonila tudi delom naših čeških mojstrov, ki smo jih povsodi igrali. In ko smo se- vračali z dolgih poti v rodno češko zemljo in ko smo zopet slišali našo sladko češčino, tedaj smo od radosti jokali, tako smo bili prečni. Počitnice v Krečovicah so bile zame čas največjega dela, tu sem zopet skladal godbo. Povsod po svetu je dobro, povsod so dobri ljudje, toda pri nas doma, verujte otroci, je vendar najlepše. In izmed vseh mest je najlepši kraj, kjer smo se rodili in kjer smo preživeli svojo mladost. Enkrat spoznate, da sem imel prav.
Križi in težave.
Potem so prišle dobre in težlkie dobe, kakršno je pač življenje. Umrli so mi moji dragi, toda tudi to žalost sem premagal z delom. Mnogi ljudje so me imeli radi, toda tudi mnogi, saj mora tako biti, so metali name kamenje. Vendar sem imel preveč dela, da nisem imel niti časa, da bi kamen vrnil in dobro je bilo tako, zakaj naučil sem se zmagovati samo z delom in to je bila moja najboljša obramba.
Izpoved.
In ko mi je torej poteklo šestdeseto leto, sem spoznal, da me imajo tisoči ljudi radi in danes vidim, da me ljubite tudi vi, dragi otročički, in to je silno lepo in milo. Moje delo je koreninilo v ljubezni do naroda, do rodnega kraja, v spoštovanju do slavne preteklosti naše zgodovine in umetnosti. Toda obstati nisem smel, moral sem iskati novih poti in tako mislim, da mora biti, če naj narod živi in če naj z radostjo gleda v gotovo bodočnost.
Tako. To smo lepo pokramljali, kaj ne? Še mnogoka j bi si lahko povedali. toda čas hiti. Baje me hočete presenetiti s petjem naših narodnih, ali kakor tudi rečeno »ljudskih« pesmic. Na to se resnično veselim in vesel sem še posebej tega, da ljubite petje.
Strup velemest.
Nekaj vam povem, otroci — toda tega ne bi povedal, če bi bili med nami tujci. Na Češkem se po deželi malo prepeva — in včasih sem še tistega petja žalosten. V Ameriki, kjer se preje ni porajala resna umetniška godba, so se domislili nečesa silno prebrisanega. Začeli so iskati nekaj, kar bi ljudi zabavalo in izmišljevali so si nekaj po napevih zamorskih pesmi in po gibih, ki to petje spremlja. Reči moram, da je ta godba ameriških skladateljev, povečini plesna muzika, včasih bolj počasna, včasih hitrejša, čisto duhovita, toda mislim tudi, da tako dražilo ne bo imelo dolgega obstanka. Okužila je ves svet, posebno pa velemesta in sedaj so to amerikansko spako začeli posnemati včasih dobro, včasih pa tako slabo, da je človeka groza. In iz tega so se rodili priljubljeni spevi tako zvani »šlagerji«, ki imajo včasih prav slabo besedilo, narejeno, odporno žalost, pa zopet hlinjeno veselje, ki meji že na skrajno surovost. In 'kakšna je prav za prav ta godba? Kriči, javka, piha, kruli, bobna, da človek resnično ne ve, če igrajo ljudje ali pa čreda oslov. Najhujše pri tem pa je to, da se širi ta kuga tudi na deželo in da je že okužila tudi najmanjšo vas. Žalosten sem, čo slišim na vasi prepevati te neukusne reči, pa se pri tem spomnim, da imamo narodno umetnost, da imamo narodne pesmice češkoslovaškega naroda.
In te ipesmi s tako krasnim besedilom in s tako krasno melodijo so izve-čine delo ljudi, ki so v nekdanjem robstvu tako težko živeli in trpeli. V teh pesmicah je prava žalost, tu je pravo in čisto veselje. Te pesmice so tudi večne in ne take kakor so »šlagerji«, ki so danes priljubljeni, jutri pozab-lieni. To je naša velika dediščina — ta velika narodna umetnost — pesniška, glasbena in pod’obna. Tvorna umetnost našega naroda je temelj in zakladnica vzvišene Smetanove, Dvorakove godbe, je močna opora našim velikim pesnikom, pisateljem in slikarjem. Menda poznate krasne slike našega mojstra Aleša, ki spremljajo naše sladko narodno pesništvo? Iz svoje svetovne skušenosti vam morem povedati tole: Na Irskem, Škotskem, Angleškem, v Franciji, Španiji in Italiji poje narod še vedno brez prestanka tudi sto let stare pesmice, da in tam so celo šole radi tega, da narodna umetnost ne propade.
Zaklad naroda.
Zakaj pa bi ravno mi in zopet samo mi, ki bi se morali zavedati, kaj je pomenila češka in slovaška pesem v dneh našega suženjstva, morali žrtvovati našo narodno pesem in jo vreči med staro železo radi neke čisto napačne naprednosti? In radi tega sem vesel, da nam iz te naše zakladnice nekaj zapojete.
Da tudi sam nekaj prispevam in da vam napravim veselje, zato sem naprosil našo slovečo pevko ■— Ašo Slavičkovo — da nam danes zapoje nekoliko pesmic. Otroci, ta gospodična vam bo zelo všeč; prvič, ker vam bo že sama po sebi všeč, drugič pa, ker tako krasno poje in ker je prišla med vas iz ljubezni do vas. Ona je že sedaj sloveča umetnica in čestokrat jo lahko slišite v češkem razglasu (radio).
Ko torej gospodično pokličem in ko pride, mi jo lepo pozdravite, da bo videla, da jo imate radi. Prosim, gospodična: Aša..............Tu jo imate.«
Tako je hotel na šolski proslavi spregovoriti otrokom narodne šole v čerčaneh največji sodobni češki skladatelj in muzikant mojster Jožef Suk. Ni mu bilo dano. Preden je prišel k proslavi, je umrl. Svoje besede pa je zapustil dragi mladini, postale so last vsega naroda in vsega človeštva. Naj postanejo vodnik tudi jugoslovenskim Sokolićem in Sokolom, ki .ne smejo nikdar pozabiti, da so nam ravno narodne pesmi rodile več sto let mrtvo svobodo. Slava in čast spominu velikega muzikanta Jožefa Suka! A. L.
Solnce. (Linorez: ing. arh.
O. Gaspari)
HRVOJE MACANOVIĆ, Zagreb:
KAKO DA PLIVAM BRŽE I LAKŠE?
MALO FIZIKE I MALO SA VETA SLABIJIM PLIVAČIMA
Čim neki početnik stekne kakvu takvu sigurnost u vodi, smatra sebe plivačem! Retko su takvi početnici skromni i oprezni u svojim izjavama, pa kada nekoga od njih pitate, da iskreno i pametno prizna retko ćete čuti odgovor: slab sam plivač, mučim se u vodi kada plivam, ne raduje me plivanje, bojim se duboke vode i čudno mi je nekako da se oslobodim u kretnjama ...
Prelaz iz onog posebnog raspoloženja nakon prvih plivačkih uspeha, na ono neraspoloženje, koje dolazi od prepolaganog napredovanja, od čestih razočaranja i zbilja brojnih poteškoća, opšta je pojava kod svih plivača početnika. Taj prelaz je vrlo osetljiv, i baš onda je uloga prednjaka najvažnija. Prednjak mora u tom času da s najvećom pažnjom prati razvoj i napredak svog vežbača, i da mu pomaže u svakom pogledu. Uglavnom da ga bodri i zadržava u vežbačkoj disciplini i poslušnosti.
Stvari se obično ovako razvijaju: vežbači neplivači su »proplivali« (kao što se veli »prohodali« za malu decu!), i sada željni plivanja nastoje da u jednom zamahu nadoknade sve ono vreme neplivanja i željkovanja, koje je za njima. Obično misle da sada kada ne tonu, ne trebaju više učitelja ni vođu, i da im je prednjak suvišan. Sami se nestrpljivo upuštaju u svaku vodnu pustolovinu, pokušavaju sve, samo da bi što pre omerili, iskušali svoju »plivačku« veštinu. Ali nedovoljno izvežbani, oni će domala osetiti, da se isto tako dave, kao i nedavno, dok su još biti neplivači, samo ako preteraju u svojoj sigurnosti i u svojim vežbama. Onda nastaje sasvim suprotno raspoloženje. Umesto želje za napretkom i preterane sigurnosti u svoje plivačko znanje, kod tih se plivača početnika pojavljuje možda preterana malodušnost. Ne vole da se ponovno razočaravaju, i da ponovno osete kako ipak još nisu plivači u punem smislu reči. Prednjak treba da sve to unapred predvidi, i da za svako raspoloženje i za svaku nepriliku ima pripravna sredstva, koja će brzo i lako vratiti ono najbolje i najkorisnije raspoloženje: volju za rad, ali i uverenje, da se u dva dana ne može postati dobar plivač, i da dobro plivati, doterano, lako, skladno plivati nije jednostavno !
Dobro je, da to znade svako, pa i onaj, koji sebe smatra već dobrim plivačem, kao i onaj, koji se istom sprema da ovog leta postane plivač. Treba marljivo i strpljivo učiti plivanje. I treba sva razočaranja dočekati onako kaošto sokolski vežbač mora da dočeka poteškoće u vežbanju. I još nešto: treba proučavati plivanje. Pomalo i naučno.
Kada pažljivo ispitujemo plivanje moramo iskoristiti sve što znamo iz hidrotehnike, a naročito je važno, da sva načela i sva iskustva, koja imamo iz drugih grana telesnog vežbanja prilagodimo novim uslovima u vodi. Kretnja izvedena u zraku ima sasvim drugi učinak, cd iste te kretnje izvedene u vodi. Vežba izvedena odrivom od tvrde zemlje sasvim je nešto posebnog, kada se nastoji opetovati odrivom od tekućine. Po svojim pokretima iste, savršeno iste kretnje čovečjeg tela, daju drugačije učinke, u novom sredstvu, u tekućini.
Potrebno je da se svi povedemo, tim novim metodama u proučavanju plivanja, kako bismo postigli u svemu najpovoljnije uspehe.
Po hidromehaničkim pravilima, bez suvišne teorije, s pokusima i ličnim iskustvom stvoriće svako sebi jasnu i prirodnu predodžbu najboljeg i najsavršenijeg plivanja, najdoteranijeg stila i najlakšeg načina podučavanja.
Dok su ostali elementi svakog načina plivanja (slobodnog, prsnog, leđnog i t. d.) specifični za taj način, položaj tela u vodi, »stav plivača« je elemenat, koji se u istom obliku i s istim posledicama pojavljuju kod svih načina plivanja. Kada govorimo o »stavu plivača« u vodi, onda ne pitamo: »za koji stil?«, ali kada se govori o ostalim elementima uvek moramo znati o kojem je načinu plivanja reč.
Ostali su elementi svakog stila: rad rukama, rad nogama, disanje, i
povezivanje svih pokreta.	—
Od ovih pet elemenata, »stav plivača« je osnovni, temeljni element, koji ćemo baš zato posebno i na prvom mestu spomenuti.
Već sam izraz »stav plivača« odaje duhovitu zabunu. Stav dolazi od stajati, a čovek stoji uspravno na nogama. U »suhozemnom« nazivoslovlju mi imamo spetni stav, raskoračni stav, spojeni stav i t. d., u vodi — makar se i to često dešava — pravi plivač uopšte ne stoji: on leži na vodi. Naziv »stav plivača«, koji su neki noviji stručnjaci promenili u »položaj plivača« odaje eno što sam na početku istaknuo: vodene vežbe (ili vežbe u vodi) su nešto sasvim posebnog, različitog od vežba na zemlji.
Vrlo je česta pojava da slabi plivači u vodi »stoje« kada plivaju. To je moć navike, tu je čovek, suhozemac, i u novoj sredini zadržao svoje običaje i navike. Svi ljudi — osim retkih iznimaka — prve plivačke pokrete prave uspravno u vodi, u vertikalnom položaju, tako da je glava (na kojoj su usta i nos, organ za disanje) okomito nad trupom i nogama (sl. 1). Dok sve životinje znadu plivati i bez učenja, svojim prirođenim i nasleđenim svojstvima, dotle čovek i — najsličnija mu životinja —■ majmun, тотаји da uče plivati. I majmuni plivaju uspravni, i oni se kao i čovek — dave u vodi!
»Stav« plivača u vodi mora da bude položaj savršenog ležanja (si. 2).
Zašto?
To je vrlo lako dokazati!
Svako je ljudsko telo (osim par iznimaka na stotinu) jednako teško koliko i voda, ili stručno: jednake specifične težine. Većina ljudi je čak i lakša od vode. Svako je lakši od vode kada pluća ispuni zrakom, zatvori usta i nos, i mirno uroni s celim telom, pa i s glavom u vodi. U moru pogotovo!
Telo pliva, odnosno plovi po staTom Arhimedovom zakonu, da uronjeno telo postaje toliko lakše, koliko je težina istisnute tekućine. Radi tog pravila je slabom plivaču vrlo teško da roni, da se zadrži pod površinom. Pokušajte samo uroniti, pa ćete sami osetiti delovanje Arhimedova zakona.
Kada telo mirno plovi, onda je postiglo ravnotežu: sila njegove težine izjednačila se sa silom, s kojom tekućina »nosi« to telo. Tu je specifično teža ravnoteža sila dala rezultantu (setite se fizike) jednaku ništici: i kada bi i svi drugi uslovi ostali trajno isti, to bi telo moglo bez prestanka da tako plovi na vodi. Tako, ne samo nekoliko sati, već i dana, meseci, godina. Ali čovečje telo nije čeličan brod stalnog i nepromenjivog oblika, već se specifična težina čoveka menja, i to baš u vezi s disanjem: kada su pluća puna zraka telo lakše plovi, a -kada se izmanjuje iskorišćeni zrak s novim, u času kada se pluća ispražnjavaju, nastaje i poremećenje one ravnoteže, i nastaju promene položaja plivača. Sila A (slika 2) postaje veća i manja,
Slika 3
menja se periodički u svakom disanju, a isto tako i sila B, koja »nosi« telo na vodi mora da se menja, da bi zadržala ravnotežu plivača. Nastaje jačanje i slabljenje sila, nastaju promene ravnoteže, i s tim nastaje spuštanje i dizanje tela, koje plovi na površini vode. Svaki je plivač to sam iskusio, kada je ležao na leđima na vodi. (SI. 3.) Kako bi disao tako bi se spuštao i dizao u vodi. To spuštanje i dizanje u vodi od ravnoteže sila stvara novu fizičku olinu: sila i gibanje daju — rad. Kada telo diše, ono radi, poremećuje ravnotežu sila, a otpor vode stvara također protivan
rad. Kada se to čovečje telo bude krenulo, kada se bude kretalo po vodi, ono če tu ravnotežu nastojati zadržati i smanjiti rad utrošen za održanje te ravnoteže.
Zakoni, koji vrede za svaiki brod i za svaku lađu, vrede sada i za telo plivača. Jedna ravnoteža postoji kada telo miruje, plovi na vodi, a druga je ravnoteža potrebna kada se kod plivanja telo kreće na vodi. Kada telo leži opruženo na površini vode (slika 3), ono čitavom svojom površinom tlači vodu, i daje najveći otpor tonje-nju. Kada telo stoji uspravno (slika 1) onda manji otpor suprotstavlja tonjenju, ali zato najveći otpor daje napredovanju, kretanju po vodi. S malim crtežom, mogli smo sve ovo odmah lako i jednostavno protumačiti. Ali sam namerno sve ovo iznosio, kako bi sve one, koji se zanimaju za plivanje upoznao s načelima, koje napredno vežbanje postavlja prednjacima i vežbačima, kao sredstva za uspešniji i napredniji rad. Na slici 4 može se videti zašto je za plivanje položaj ležanja na vodi bolji cd stajanja u vodi. Kod ležanja je otpor daleko manji. To se može još. lakše ispitati pruženim dlanom u vodi. Prođite otvorenim dlanom u vodi, najpre tako, da je dlan uronjen uspravan pa ćete osetiti tlak — otpor napredovanju, a drugi put prođite dlanom tako da je usporedan površini vode. Otpor je mnogo manji, pa je zato i snaga potrebna za kretnje manja.
iPre nego pređemo dalje jcš jednom prođimo ovo što smo ovde samo postavili, a da nismo konačno izvodili, jer se to niti ne može u ovakvom jednom članku.
Svaki neplivač, čim propliva želi da brzo i naglo postane dobar plivač. Ali biti dobar plivač nije lako, zato treba mnogo volje, strpljenja i pametnog, sustavnog rada. Pre nego počnete s vežbama dobro je da promislite da u vodi imamo druge zakone kretanja, i nove, sasvim različite uslove. Telo u svakom plivanju ima isti temeljni položaj u vodi, ono leži na vodi. Jedno je ravnoteža mirovanja, a drugo je ravnoteža kretanja u vodi. Dok se u mirovanju nastoji samo postići plovljenje, u kretanju nam je cilj, da čim manje naše snage trcšimo u održavanju ravnoteže, kako bi nam čim više snage ostalo za — plivanje, napredovanje. 1 čim otpor tela tom napredovanju bude manji, tim će nam plivanje biti lakše. Samo što se taj otpor menja brzinom kretanja, čim brže plivamo, tim je otpor napredovanju veći, kod istog položaja tela u vodi.
Kada god vršite neku kretnju u plivanju, morate po ovim zakonima hidromehanike razmisliti: povećava li ta kretnja otpor napredovanja, povećava li tonjenje. Je li ta kretnja korisna, ili je jalova. I koliko od svake kretnje korisno upotrebim, a koliko utaman trešim, ne samo bez koristi za plivanje, nego možda baš i štetno za plivanje i napredovanje. Vežbač, koji ovako prilazi plivanju biće stalno oboružan protiv svih zaseda i iskušenja. Za svaku nepriliku i svaki neuspeh naći će jedno prirodno opravdanje. Sve ovo je preduslov za plivačkog prednjaka. Plivački prednjak mora ovako da posmatra plivanje i svoje plivače.
Sada kada znamo da je najpovoljniji stav za napredovanje (plivanje) ležanje na vodi, možemo postaviti tvrdnju da će najbolje i najlakše plivati onaj plivač, koji bude trajno zadržavao ovaj najpovoljniji položaj. I da će biti najprirodniji način plivanja onaj način, u kojem svojim kretnjama plivač neće kvariti taj najpovoljniji
početni (temeljni) stav. Isto tako je jasno, da svaka plivačeva kretnja može da bude korisna ili štetna, već prema tome da li pomaže ili odmaže napredovanje ili se troši u održavanju tela na vodi. Sada smo već prešli drugim elementima svakog načina plivanja: kretnjama ruku i nogu. Tu treba posebno pcsmatrati pojedine načine plivanja: crawl (krol), prsno plivanje, leđno plivanje, razne složene načine, koje u tehnici plivanja nazivljemo njihovim engleskim imenima: Side arm stroke, Over arm stroke, Trudgeon, Double over arm stroke, i dr. O tome opširnije pišem u svojoj knjizi.* Ovim sam člankom hteo da mladim vežbačima, i to baš onima, koji će ovog leta naročito marljivo učiti plivati, iznesem načela, s kojima baratamo danas u proučavanju pravilnog i naprednog plivanja. Od najveće je važnosti da prednjaci i vežbači shvate ta načela, i da se koriste svime što znaju iz fizike i iz ličnog iskustva. Mnogo brže i pravilnije će napredovati u plivačkim vežbama oni, koji se budu po ovim načelima ravnali. Ako je igde teorija korisna, to je sigurno ovde, u plivanju. Teoretskim ispitivanjem, f) okusi ma i raspravama uspeli su baš poslednjih gcdina najbolji svetski stručnjaci da usavrše načine plivanja i stvore neslućene mogućnosti. Svaki pomalo neka razmišlja, neka opravdava teoretski sve ono što radi u vodi, pa će mu uvek biti lakše, a pogotovo onda, kada ga zbune poteškoće, i kada naiđe спа promena raspoloženja, o kojoj sam govorio u početku.
* H. Macanović: Plivanje u Sokolu, Split 1934, 100 strana, 40 slika, cena Din 15 —.
NOVI NAČELNIK SAVEZA SKJ
Zbor župskih načelnika i načelnica te glavna godišnja skupština Saveza SKJ izabrali su za načelnika našeg Sokolskog saveza br. dr. Alfreda Pihlera, profesora u Zagrebu.
Br. dr. Alfred Pihler rodio se 17 januara 1897 u Osijeku, gde je već kao dete vežbao u sokolskom društvu, a otac mu je bio starešina. U petom razredu gimnazije postaje prednjačkim pripravnikom, a malo kasnije vodi vrste muške i ženske dece, pa i člansku kategoriju. U sokolskom društvu obnašao je razne časne dužnosti. Učestvovao je svim poznijim svesokolskim sletovima kako kod kuće tako i u Češkoj, gde se potpuno udubljuje u sokolski život i sokolsku misao. Kad je nakon rata odložio vojničko odelo ponovno osniva Sokolsko društvo u Osijeku. Nato polazi na studije u Zagreb, gde radi u sokolskim društvima. Radio je na svim sokolskim poljima: i tehničkom i рго-svetnom. — Brat Pihler prošao je sve	Brat	dr. Alfred Pihler
stepenice u sokolskoj organizaciji: od
vežbača u sokolskoj jedinici do načelnika u Sokolskom savezu. — I na književnom polju istakao se je brat Pihler, obogativši našu sokolsku literaturu s mnogim svojim radovima. Prošle godine videli smo ga kao vođu zagrebačkog sleta.
Čestitamo br. dru Pihleru na velikom poverenju, koje mu je iskazalo Sokolstvo, želeći mu ujedno i pun uspeh u svojoj teškoj i odgovornoj dužnosti. Zdravo!
USPEHI TEKEM POEDINCEV IN POEDINK ZA PRVENSTVO SSKJ
Ker je bil letošnji Pokrajinski zlet v Subotici odgođen na prihodnje leto, so se vršile tekme poedincev in poedink za prvenstvo Saveza SKJ v Ljubljani 22. in 23. junija na telovadišču Ljubljanskega Sokola.
K tekmam so se priglasili 33 tekmovalci in 18 tekmovalk; nastopilo pa je 27 tekmovalcev (med tekmo sta dva odstopila in sicer Primožič Jože m Bcr-nobič Silvan) ter 10 tekmovalk.
Tekme članov so obsegale: eno obvezno in eno poljubno prosto vajo; po dve poljubni vaji na drogu, na bradlji, na krogih, na konju na šir z ročaji, na konju vzdolž brez ročajev; skok v daljino, skok v višino, met krogle 725 kg oberočno, plezanje po vrvi 7 m visoko, brez prislona, tek na 100 m. — Tekme članic so obsegale obvezno in poljubno prosto vajo; po dve poljubni vaji na bradlji dvovišinsko in na drogu dočelno ali doskočno, poljubno vajo na konju na šir, poljubno vajo na gredi 120 cm visoki, met diska 1 kg, skok v višino, tek na 60 m.
V	vseh panogah so dosegli člani lahko največ 2800 točk, članice pa 1800 točk.
Po končanih tekmah, ki jim je bilo vreme naklonjeno, so se ugotovili nastopni rezultati:
Člani:
1 Gregorka Boris, Ljubljanski Sokol, 2430 točk (86’8%)
2 Pristov Janko, Jesenice, 2363 točke (84'3%)
3 Grilec Konrad, Maribor - Matica, 2304 točke (82‘2%)
4 Budja Juraj, Beograd I, 2286 točk (81'6%)
5 Boltižar Stjepan, Zagreb II, 2277 točk (81'3%)
6 Košnik Milan, Kranj, 2257 točk (80'6%)
7 Malnarič Janez, Ljubljanski Sokol, 2239 točk (79‘9%)
Takmičarske odeljenje članova s načelnikom br. dr. Pihlerom i zamenikom
nač. br. Vojinovićem
8 Antosiević Edo, Ljubljanski Sokol, 2143 točke (76'5%)
9 Jelic Drago, Zagreb I, 2134 točko (76*2%)
10 Mihočinovič Rade, Beograd HI,
2129 točk (76%)
11 Skrbinšek Miloš, Ljubljanski Sokol, 2113 točk (75'4%)
12 Merzlekin Dimitrije, Beograd V,
2104 točke (75'1%)
13 Potokar Milan, Ljubljanski Sokol, 2102 točki (75%)
14 Kovačevič Boško, Zagreb II,
2045 točk (73%)
15 Lesjak Franjo, Celje, 1997	točk
16 Stergar Miloš, Beograd V,	191b	točk
17 Vadnov Jože, Ljubljanski Sokol,	brez	5	disciplin, 1839 točk
18 Popovič Dragomir, Zagreb	II, 1828 točk
19 Fluks Antuin, Zagreb I, 1799 točk
20 Jeras Hubert, Zagreb I, 1657 točk
21 Ule Hinko, Kranj, 1409 točk
22 Rovan Dreja, Kranj, brez 5 disciplin, 1316 točk
23 Kucrevič Milivoj, Zemun, 1313 točke
24 Skrbinšek Marijan, Ljubljanski Sokol, brez 6 disciplin, 1223 točke
25 Romelič Svetislav, Beograd II, 1200 točk
Članice:
1 Stefanini Zulejka, Zagreb II, 1557	točk	(86'5%)
2 Krajinovič Zrnka, Beograd - Matica,	1420 točk	(78’89%)
3 Radivojevič Dušica, Beograd II, 1412 točk (78‘45%)
4 Hofman Flora Beograd - Matica, 1355 točk (75’27%)
5 Veršec Maja, Zagreb II, 1144 točke (63'56%)
6 Kozjak Zora, Zagreb II, 1094 točke (60'87%)
Takmičarske odeljenje članica (prva na levi prvakinja Saveza s. Stefanini)
Razovka (s. Stefanini)
7 Rajkovič Olga, Pančevo, 1079 točk (59 95%)
8 Veljkovič Vera, Beograd - Matica, 1040 točk (5778%)
9 Jovančevič Danica, Beograd - Matica, 933 točke (51’84%)
10	Romanič Vera, Zagreb II, 867 točk (48’ 17%).
Brat Gregorka Boris je na ta način postal savezni prvak. Ker je dosegel več ko 85% vseh dosegljivih točk, dobi kot priznanje lipov venec z znakom in trakom z napisom »SSKJ Obča tekma za prvenstvo posameznikov« ter diplomo. Isto prejme savezna prvakinja sestra Stefanini Zulejka. Vsi oni bratje tekmovalci in sestre tekmovalke, ki so dosegli manj ko 85% pa vsaj 75% vseh dosegljivih točk prejmejo diplome.
Na zletu bolgarskih Junakov v Sofiji bo nastopila vrsta prvih osem bratov in še brata Merzlekin ter Vadnov; izmed sester pa prvih osem.
Tekme sta vodila novi savezni načelnik br. dr. Pihler Alfred in savezna načelnica Skalar Elza.
Tekme so potekle v najlepšem redu in sokolski disciplini
Stav o pleća, šake o bokove — raznožiti
Pretklon veliki, glava se dotiče kolena — rukama dohvat na grane stopala
IVANKO BENDIŠ, Zagreb:
IDU LETNJI DANI...
Osečamo već sparinu letnjih dana. Škole su se zatvorile i naša omladina raštrkala svojim domovima. O, s kolikom se čežnjom iščekivao taj veseli dan. Nije šala posle deset meseci ostaviti školske klupe, po kojima je gdekad i koja suza kapnula, i dočepati se slobode.	Koliko li je veselje onih koji su dobili
odlične svedodžbe,	a tuga onih koji nisu bili toliko marljivi
i moraju da ostave	svoje drugove i ponove razred. Neka im to
bude opomena da iduće godine svojski prionu nauci. Jer svaki pripadnik sokolske organizacije ne sme da bude ni u školi zadnji. Sokoli moraju i u školi prednjačiti i biti prvi ili medu prvima.
Nekoja su naša mlada braća pošla u svoja divna sela, da u Božjoj	prirodi okrepe i osnaže	duh i telo, neki na more da se nauživaju
toploga	sunca	i mora. Duševne i	telesne energije treba nadoknaditi, da se
na jesen ponovno pristupi radu. Teže je onima koji su ostali u mestima gde je škola, po varošima i gradovima. Oni neće uživati nikakovu promenu, osim što neće ići u školu. A promena življenja utiče korisno na naš duševni život, oživljuje ga i osvežuje, daje poleta sticanjem inovih utisaka. Promena vazduha utiče i na telesni razvoj, kao i promena hrane.
Kako je divno u našim selima među narodom, koji ti nosi srce na dlanu. On ti otkriva svoje brige, svoju tugu, izrazuje svoju radost i udivljenje. SamO treba da mu se pokažeš prijatelj. Traži tvoj savet i tvoju reč prima rado. Samo nemoj nadići nos, kao da si svu mudrost sveta popio, jer će se pred tobom narodna duša zatvoriti. Budi demokrata! Pristupačan svakomu. S narodom ćeš se veseliti na žetvi, pri berbi, na poselu i u kolu. Kakovi su to ugodni časovi! Razumećeš dušu narodnu i zavolećeš je. Bilo je seljačke dece, ali kadi su se pogospodila i s neke visine gledala na narod iz ikojega su nikli, narod ih je prezreo. I imao je pravo. Puk nam je otac, a zemlja majka naša, kazao je naš šibenički sin Nikola Tomaseo.
Mnogi se dosađuju na selu. Soko se ne dosađuje nikada. Kad ne bi imao ništa da radiš, uzmi knjigu i pođi pod granatu lipu ili hrast, čitaj i razmišljaj. Ono znanje što si dobio u školi samo je temelj na kojem treba zidati, uvertira iza koje treba da dođe veliko delo. Čitaj samo korisne knjige. I sokolske. Pa sastani se nedeljom sa svojim vršnjacima i pričaj im kako je u gradu, kako teče život u sokolani i potakni ih da se i oni posvete tom lepom i korisnom životu. Videče u tebi lepog, razvijenog momka, treznog, zdrave duše i tela i povešće se za tobom. Ako je u tvom selu već osnovana, sokolska četa, budi od pomoći braći. Okupljaj oko sebe decu i vežbaj ih.
I	ti, mladi brate, što si pošao na more, nemoj od zore do mraka provoditi na žalu. Nije ni sunce zdravo, ako ga se prekomerno uživa. Uživaj divno more, naslađuj se njegovim čarima, aii se ipak seti, da si član sokolske poro-dice.
A što će. naši naraštajci i naraštajke, koji ostaju i preko praznika u svojemu mestu: I njih vuče neodoljiva želja za morem, za planinama, ali jače su prililke koje ih vezuju da ostanu tu. Neka se teše, da će se valjda druge ili treće godine i njihove želje ispuniti.
Verujte da će se brzo, vrlo brzo ti letnji dani isteći i opet će doći hladna, tmurna jesen. Iskoristite te dane. Oboružajte se snagom telesnom i duševnom.
MATIJA I. BOSANAC, učitelj, Dekanovec:
KAD JE MESTO ŠUMOVITO
vremenu vladavine Miloša Obrenovića živeo je u selu Ramaći Sima Paštrmac, Milošev barjaktar. Njegova kuća nalazila se u zaseoku na mestu zvanom »Paštrma« u jednom dolu pod samom kosom. Kuća je bila sagrađena u orijentalskom stilu s povećim doksatom za sedenje u letu. Na ovom je doksatu uvek bio povetarac i hladovina. Ispod kuće je vodio seoski put, koji je vodio iz rudničkih šuma.
Više ovog puta bio je podignut kameni zid iz koga je
• ina dve gvozdene česme tekla dobra pitka voda. Pod česmom •	se nalazilo veliko hrastovo korito, uvek puno hladne i bistre
vode, koja je služila selu za piće, pojenje stoke i druge kućne * potrebe. Stari ljudi su pričali, da su žene leti, a dosta puta i zimi kupale u ovom koritu pod česmom malu decu i odnosile kući crvenu, kao da su iz žara izvađena.
Planinski venac poviše ove kuće, ikoja se nalazila na vrhu sela zove se »Paštransika kosa« i produžava se u duljinu od oko 3000 metara. Njene strme strane spuštaju se u padine i završavaju u paštrmskom potoku.
Ceo ovaj prostor (oko 80 do 100 hektara) bio je obrašten kipom hrastovom i cerovom šumom, izmešanom divljom kruškom, jabukom, brekinjom, oslkorušom i t. d. Ova šumica bila je celom zaselku pravo blagostanje, bogatila je ovaj kraj svojim blagodatima: rodom, hladom, zdravim vazduhom i lepom pašom za stoku. Pored visoke stoke, koja se na ovom plandištu s pro-leća oetavljaila sve do Petrovdana, dok se livade ne pokose i žita ne požanju, izgonile su se ovamo u jesen ovce, svinje, koze pa i ćurke, koje se je blago lepo popravilo naročito žirom i divljim kruškama.
U minulim ratovima od 1915 do 1918 godine neprijateljska vojska po-sekla je na ovom lepom i pošumljenom prostoru svu šumu tako, da na celoj površini nije ostalo ni jedno stablo.
Usred toga se celokupni izgled ovoga kraja znatno promenio i nastupile su žalosne posledice haračenja šuma. Kod prolećnjeg rastapanja snega i let-njih kiša nastajale su bujice, koje su s ovog ogolelog prostora s vremena na vreme odnosile ceo vegetacioni sloj zemlje, koji je mogao davati bar ponešto trave. Nakon toga pojavili su se na ovoj površini kameni majdani iz kojih su seljaci počeli vaditi kamen za popravak svojih kuća. Kopanjem zemlje i vađenjem kamena nastale su na površini rupe, a vučom krupnijeg kamena ostavljen je na ovom terenu samo sitan kameni pesak, koji je jačim letnjim bujicama odnašan niz litice
V	gozdu. Lesorez: ing. arh. O. Gaspari
u selu, navraćajući u pojedina dvorišta i noseći iz njih sve stajsko đubre
i	okolišnu plodnu površinu zemlje u Paštrmski potok.
Na taj način su tamošnji seljaci izgubili svoje ranije baište, koje su sada zamenile kamene hrpe. Ogoleli prostor ostao je nesposoban za bilo kakvu kulturu. Daljnja posledica) svega ovoga je bila, da su 1924 godine usahnuli ne samo svi bunari i izvori u ovome kraju, već i ona čuvena »Paštrmeeva česma« sada strši s dve prazne gvozdene lule iz suvog duvarai i bez divnog hrastovog korita.
U ovakoj situaciji sopstvenik Paštrmčeve kuće bio je prisiljen da istu prenese u daljinu od 3000 metara. Ostaše historijski poznata mesta gola i prazna da pričaju svetu i poznijim naraštajima gde je bila kućai Sime Paštrmca, Miloševog barjaktara, kako su se prilike u tome mestu izmenile i kako je sopstvenik morao kuću prenašati. Sve ovo pruža danas svakom prolazniku, koji ovim putem prođe, jasnu i žalosnu sliku kakav strašan prizor može načiniti nerazuman čovek sekiram, kada mu se dade mogućnost da na šumu naleti i uništi sve one blagodati, koje nam šume pružaju.
Presušivanjem ovih izvora usahnuo je i Paštrmski potok, nestalo je na njemu onih domaćih vodenica, nestalo je i onog izvora koji su po pričanju još Turci u česmu ugraditi, nestalo i onih lepih bašta, stočnih pojila, dečjih sastanaka i lepih pesama koje su devojeice oko svojih stada izvodile i njima celo selo veselilo.
U poslednje vreme u okolini ranijeg izvora pojavila se nova žica vode, koju su seljaci jedva dočekali. S ovog izvora nosilo je sada ćelo selo vodu u sudovima) na dosta velike udaljenosti, koje su prelazile i preko 1000 metara. Us-led oskudice na vodi služio je ovaj izvor istovremeno i za pojenje stoke, tako da o nekoj čistoći i higijeni vode, koja je gasila žed stanovnika od preko 50 domova, nije moglo biti ni govora.
Posledice svega ovoga bile bi još očaijnije da se iz 1931 godine nije našao izvestan broj školovanih i dobrih ljud!i, koji su se zauzeli da se izvrši savre-rnena kaptaža vodenih izvora i podigne vodovod za ceo ovaj kraij. Šta je ovo značilo za selo to nije potrebno ni spominjati! Sada se među seljacima pojai-vila ponovno želja za pošumljenjem ogolelog prostora u Paštrmskoj kosi, pa su se stoga ovi preko »reskog šumarskog referenta u Kragujevcu već obratili Kr. banskoj upravi Dunavske banovine s molbom da im odobri 30.000 do 40.000 bagremovih sadnica, koje bi vlastitom radnom snagom u ogolelim predelima besplatno posadili.
Napori i shvaćanja seljaka iz sela Ra-mače trebao bi biti lep primer i pouka ostalim selima, koja se nalaze u sličnim okolnostima, i koja će se na taj način najbolje uveriti kakve sve koristi i blagodati daju šume našem selu.
Braćo i sestre, na posao! Radite sokolskom snagom svom za Kralja, za narod, za mili dom.
Starinska soha Matere Božje. Linorez: ing. arh. O. Gaspari
IVAN ALBREHT, Ljubljana:
BRAT IZ KOROTANA
(Nadaljevanje)
IV.
Parizu zboruje mirovna konferenca. Tam je ozračje napeto m moreče. Lokavost se bori z lokavostjo in za visokimi besedami preži nizkoten pohlep. — V dinjah v Rožu pozdravljajo Slovenci glasnike svobode, slovensko, jugoslovensko vojsko. Tu je vzduh topel in blag, kakor v domači sobici, ko se po dolgih ietih razstanka zopet objameta mati in sin. Srce govori srcu. Iz preprostih, skoraj jecljajočih besedi odmeva mogočna pesem ljubezni in	zvestobe, pesem življenjske sile,	ki je niso	mogla
zatreti niti	stoletja tujega gospodstva,
jfc	Padale	so žrtve, tekla je kri. Mir vam,	junaki, mir tebi,
џ sveta mučeniška kri! Kjerkoli si za nas rosila zemljo, Bog te blagoslovi, da bo seme vate položeno kakor drevo večnega življenja.
V	dvorani, ki ji je roka našega dekleta ozaljšala lice, čeblja prisrčna veselost. Zastopniki vojske sede za mizo, med njimi domačini, svoji pri svojih, bratje med brati.
Kdo je vse tu? Nihče	ne vpraša, kdo si; dovolj je, da si	naš! Čutiš	v sebi
pluti našo	kri? Potem pozdravljen in Bog te sprimi! Izberi	si prostor,	kakor
ti narekuje srce —
Tu vidiš zdravnika, tam častnika, višjega, nižjega, preprostega vojaka, ki se je odzval klicu domovine. Lahko si misliš, da je tudi njega po dolgih letih ločitve in vojnih grozot gnalo srce v objem svojcev, da bi rad videl ubogo mater, da se mu toži po ženi in deci, da nemara misli na mladenko, ki koprne plaka za njim, da bi rad vsaj za nekaj bežnih trenutkov stopil pod rodni krov, vendar je premagal v sebi topli klic in je šel na pomoč domovini. Stopi k njemu in mu sezi v roko, toplo ga poglej in reci:
»Bog te sprimi, dragi brat!«
Tako. Veruj, da si mu olajšal pezo prevzete naloge.
Viš, tudi Srbin je tukaj, podporočnik Žiko, in se ozira okrog, kakor da se je predramil sredi pravljice. O Slovencih je že slišal, ves čas je vedel, da velja srbska kri tudi svobodi Slovencev, vendar ga resničnost pri vsakem , koraku sproti preseneča. Na poti semkaj je videl pokrajino, ki je kazala na zunaj čisto nemško lice, in ljudi, bolj preplašene nego navdušene. Še zdaj ne more čisto verjeti, da je vse res, kar sliši in vidi nocoj, pa si venomer z dlanjo boža čelo, kakor da se mora šele predramiti. Zagorelo lice se čudi, črne oči so budne kakor na straži. Stopi, človek, k njemu in mu reci prijazno besedo! Ako ne bo do kraja razumel zvoka, nič ne de. Saj bo čutil utrip srca, ki je razločnejši mimo okorne besede.
Kdo je še vse tu, ko je dvorana tako do kraja polna, da se skoraj ni mogoče ganiti?
Nič ne vprašuj! Kar poglej jih, saj jih poznaš. Visoki, nekoliko upognjeni mož, ki zdajle gre proti odru, je tovarnar Janez Podgornik. Daleč je že hodil po svetu, marsikaj je videl in skusil ter se nazadnje, rodu in zemlji zvest, vrnil domov, kjer je ustanovil lastno tovarno. Da, to je Janez Podgornik. On bo govoril pozdravni govor. Po dvorani je še več tovarnarjev in samostojnih obrtnikov, ki se kljub biču niso izneverili. Glej, kako jim sijejo oči! Same trdne, odločne korenine, tako topli v radosti in tako možati, da bi človelk vsakega posebej objel in poljubil. Nocoj se z radostjo spominjajo vseh bridkosti, vseh črnih in viharnih dni, ko je padalo po plečih in rezalo v živo meso, nocoj jim prestanega trpljenja ni žal.
Im delavci so tu, Duškarji in delavci iz jeklarne. Ni jih še vseh premamil tuji zmaj. Kako je Štekljeva Hana vesela! Kar samo se ji smeje in povsod ima oči.
Poglej no, koliko je prišlo kmetov! Kakor v vetru otrdele grče so ti koščeni očanci. Dokaj je sivolasih vmes, lica so jim razorana, obrvi resaste, vendar jim v očeh in krofi usten poigrava nasmeh. Iz raznih vasi so prišli in žene imajo s seboj. Mnogim je bila pot dolga, pa so kljub letom in ostremu vremenu prispeli, zato jih tudi tako bodrilno pozdravlja tovarnar Podgornik. Vmes so očetje in matere, ki jim je vojna ugrabila po dva, po tri sinove, v srcu še gloje bolečina, toda nocoj so jo premagali. Saj sinovi, najsi žrtve tujih mogotcev, le niso padli zaman. Matere in mamice vedo, da so vsi njih ljubljeni, katerih izmučenih trupel se ie usmilila bogve čigava zemlja, nocoj nevidno prisotni in pozdravljajo bratske borce, prinašajoče oznanilo svobode Slovenskemu Korotanu. Zato tako toplo sijejo materine oči, zato tako mehko božajo vse in vsakogar, zato jim je beseda nežna kakor molitev nedotaknjene dekliške duše.	.
»Bog vas blagoslovi, mučenice in svetnice nase!« moli vedri obraz gospoda Jurija. Da, saj res. tudi on je tu, župnik, borec in apostol. Samo nekaj ostrih gub na obrazu priča o trpljenju, ki ga je prestal, visoko čelo pa je jasno kakor teme Karavank, kadar jih po vihri spet poljublja sonce. Od povsod ga pozdravi ja jo oči, besede, žuljave roke in drobne roke živahine mladine, ki
noče zaostajati za starejšimi.	, •-	o . o
Pa koliko se je zbralo mladine! Si hodil kdaj poleti križem po kozur* Vem, da nikjer na svetu še nisi slišal toliko petja in si malokje videl toliko cvetja kakor na oknih teh ličnih kmetskih domov. In vidiš, nocoj se je vse to pojoče živo cvetje preselilo semkaj. Dekletom rde lica, oči so sami dragulji, kakršnih bi zaman iskal po vseh zakladnicah sveta. Kje si kdaj videl rubin, ki bi bil bolj rdeč mimo teh svežih usten, ki jih zdravje venomer pozibava
v nasmeh!	.	.	...
Mladeniči so tu, malo okorni so v kretnjah ti trsati sinovi slovenskih gora toda bogme res, oko mora biti veselo teh krepkih poganjkov našega rodu! Še stare korenine same se jih vesele. Samo starega Petriča po-glej! Da nima sivih las, bi ga sodil za ženina, tako je razgiban. Zdaj sega v roko temu, tam onemu, pravkar je še pozdravljal priletno sosedo, šment ga ne bodi ze kramlja z mladim dekletom, kakor da bi se menil, kdaj pride v vas. Vzlic temu ne pozablja njih, ki jim je v prvi vrsti namenjen večer. Tudi k Srbmu stopi, Bog ve, kaj mu pripoveduje, biti pa mora vsekakor kaj vedrega, za-nositega, zakaj podporočnik Žiko še dolgo* potem, ko stari korenina že kramlja drugod, ne more odtrgati pogleda od njega.
Kod je tako dolgo hodil Lipe? Psisst, na odru je bil. Saj je vendar zastor še zagrnjen in zadaj čakajo pevci in pevke. Nocoj se morajo postaviti, nocoj je praznik, kakor ga še ni bilo.
Kje je Nanin Tonče, da je Lipe sam? Tamle ob strani sedi puškar Joža s teto Rezo. Svetloba ga slepi, vse mu je tako čudovito, slavnostno in nenavadno, da sam ne ve, kako bi se obrnil. Cigaro si je nažgal, viržinko, kakor fant, pa gleda sem in gleda tja in prilkimuje, kot da hoče sam sebi potrditi:
»Res je! Še smo Slovenci živi na Koroškem —«
Po kaj je neki prišel semkaj Lene, ko ga vsaka kretnja izdaja, da se počuti kakor na žerjavici? Včasih ga od kod ošvrkne začuden, skoraj nejevoljen pogled, kakor češ:
»Kdaj si se pa ti izpreobrnil?«
Lene poveša oči. Rad bi bil kakor drugi, v srcu se drami zamrta zavest, toda vera je v njem premajhna, ker vera ni nikoli delež tistega, ki si je ogrnil plašč izdaj alstva.
Da, Lene poveša oči. Tovarniško vodstvo mu je naročilo, naj gre pogledat v Glinje, kdo vse vleče s Kranjci in Srbi. Sicer tega ni nikomur naravnost povedal, vendan se je pri puškarju toliko zagovoril, da mu ta zdaj lahkso ponagaja:
»Nikar ne dremlji, Lene, če nas res misliš šteti! Vis, koliko nas je že, pa še zmeraj prihajajo novi!«
Lene, ki nima s seboj niti žene niti hčere, se po sili nasmehne, češ:
»Je res kar dosti ljudstva, res. Kdo bi si bil mislil, da bo po tolikih letih vojne ostalo živih še toliko ljudi —«
»Nič ne maraj, Lene«, mežika Joža, »to je kakor v uganki: Bolj ko pritiska, bolj se bliska! Nas ne iztrebi ne toča ne moča. Boš moral kar povedati privandranim gospodom, naj se začno polagoma odpravljati na pot —«
»E, komu bom jaz pravil! Kaj pa misliš, da pomeni delavec tem in onim!«
»No, no, tako za v smeti tudi nismo. Delavec pomeni delo, to pa moč! Če bo le moči dovolj, bo vse prav. Dobre volje nam itak nikoli ni zmanjkalo.«
Lene skomigne z rameni. Sam med tolikimi, kaj naj človek reče?!
»Mojca, daj, daj. prinesi še vrček mosta!«
Izza zastora je bilo čuti rahel glas in Reza se zgane. Zdajle se je razmaknila zavesa in vse oči se upro v skupino pevk in pevcev, ki domala vsi v narodnih nošah zapojo na odru slovensko pesem domačo, nekdaj tako kruto preganjano in zasramovano našo ipesem.
— Gor čez izaro —
Viš ga. viš, tudi Tonče je tu! Pa celo k dekletom so ga deli, ko je tako brhko mlad. In kako mu prekipeva glas:
— Kjer so me zibali mamica moja
in prepevali hojli, hojla —
Čuješ, Srbine dragi, da nisi med Švabi? Doma si. pod rodnim krovom si: ista kri polje tu ob Dravi 'kakor v srcu tvoje Šumadije.
— Pel nič več ne bom, ker ni več moj
dragi dom —
Ah ne, nikar tako žalostno! Morda je veljalo nekoč, danes je resnica drugačna. Ali čujete ploskanje, vidite oči, kako se krešejo v njih iskre novih dni? Dvorana grmi, vsa množica je eno samo telo in kakor živ bron je tudi podporočnik Ziko vlit vanjo in ploska, maha z rokami in pozdravlja z očmi. Pesem mu je povedala, da je res doma, pesem mu je izvabila solzo iz oči.
Pevci sami so presenečeni. Kakor živa slika mirujejo na odru, dokler se ne odloči Srnikov:
— Hej Slovani, kje so naše meje, hej Slovani, kje je naša kri? —
To ni le pesem! Iz mladih grl vre izpoved in sveta prisega:
— Oj, za Celovcem, tam so maše meje, oj, za Celovcem, tam je naša kri! —
In za Beljakom, za Trstom, za Reko in krog in krog našteva pesem irt množica posluša in gospod Jurij moli iz globine srca:
»Glej, Večni, zvesti rod. Ohrani ga in vodi na zemlji in ne daj ga v roke njegovim sovražnikom.«
Dvorana se razgiblje. Pevci so prišli sem dol in posedli za mize. Tudi Tonče je prisedel k stricu in polno nagajivih škrateljčkov se mu smeji v očeh, ko se obrne k Lencu:
»Ali se nismo dobro odrezali? Se moramo kar sami pohvaliti, ko nas nočete vi.«
Reza bi ga rada malo pokarala z očmi, češ, naj se tako ne loteva starih ljudi, a je tudi sama preveč vesela in ponosna. V vsakdanjosti je vendar samo preprosta delavčeva žena in poleg domačih opravil še postrežnica pri dveh, treh nemških družinah. To je trd kruh, grenak. Človek mora vsak dan sproti pogoltniti toliko štorov in teseJ in vindiških svinj, da se do večera že res
sam sebi zaskuti in se smatra za manj kakor smet v cestnem blatu. Nocoj pa je vsakdanjost daleč za gorami, komaj medlo včasih za trenutek pokuka v srce in se naglo umakne, nocoj je Reza kakor gospa med gospodo in še vse lepše je, oj, tako čudovito, kakor da so se odprla nebesa in je stopil med svoje Bog sam:
»Pridite k meni vsi.«
In zdaj govori Janez Podgornik. Skraja se mu nekoliko' trese glas. Trenutek je tako veličastno lep, trenutek, kakor so si komaj kdaj v najtišji tišini verna srca drznila sanjati o njem, je zdaj živa resnica. In Podgornik govori. Beseda je bolj in bolj topla, srca si prihajajo bliže in bliže, v oči silijo solze navdušenja, sreče in žive vere, ko tovarnar izpove:
»Pozdravljam vas še einkrat, rešitelji in junaki, v imenu vsega slovenskega Korotana prisrčno pozdravljam jugoslovensko vojsko v želji in upanju, da skoraj ponese našo trobojnico na staroslavno Gosposvetsko polje in pripravi na Vojvodskem prestolu prostor junaku — kralju Petru I. in vsemu slavnemu rodu Karadordevičev!«
Po dolgih stoletjih sme nocoj prvič odkrita beseda na dan. Čuj, kaj ni prisluhnila Drava, kaj ni v zavzetju obstal veter, begajoč po zasneženih poljanah? Joj, kako odmeva po dvorani, kako silen je ogenj, ki narekuje:
»Živela naša vojska! — Živel kralj Peter I.! — Živijo regent Aleksander!
—	Živela Jugoslavija!«
Vse vstaja, vse dviga roke, vse živi, ihti v brezmejni sreči, vse je čudovito sproščeno in poveličano, Iko se vnovič oglase pevci:
—	Iz bratskog zagrljaja poleti pjesma svjeta...
Slovenac, Srb, Hrvat za uvijek brat i brat! —
Ali slišiš, Lene? Čemu sklanjaš glavo in povešaš oči? Saj bratje vedo, da nisi Judež, ampak le premagan, zapeljan siromak. Razjokaj se in spoznaj to uro, spoznaj veliki čas, odpri oči in srce, da pride k tebi očiščenje in odpuščanje. —
Na pozdrave odgovarja slovenski častnik. Besede so kratke, vojaško resne, vendar tople. Jugoslavija da noče biti boginja osvete, noče maščevanja nad nikomer. Grmade žrtev in reke krvi so oprale vse, kar je minulost kdaj slabega navalila na nas. Zato prihaja Jugoslavija kot ljubeča mati in se iskreno veseli zvestih, hkratu pa živo kliče nje, ki jim morda še ni padla koprena raz oči-
»Tukaj je pripravljen dom in očetova streha.«
Vsi razumejo klic, vsi se ga vesele. Poglej, Lene, kako se prožijo mišičaste roke, kako se bočijo prsi, kako celo matere in dekleta ponosno zro:
»Bog te sprimi, junak, za te besede!«
Ali še ne vidiš in res ne čutiš, Lene, kako se odpirajo vrata domov? — Ne, siromak ne vidi in ne čuti. Medtem ko vsa dvorana ognjevito ploska častniku, se revež Lene iztihotapi venkaj. Celo veža je polna ljudi in tudi pred hišo se gnete gruča, ki bi rada šla noter, zbegani Lene pa si potegne klobuk nizko na oči in odhiti v noč. V lica reže mraz, pod nogami škriplje, škrta sneg:
»Greh — greh — greh« —
Da, greh je bilo, Lene, in sam Bog naj ti odpusti! Slišiš pesem, kako te biča v noč:
—	Kdor narod izdaja, svoj narod taji, še zemlja ne pije njegove krvi. —
Lene hiti, skoraj beži, v dvorani pa valovi dalje najčistejša radost. To je kakor studenec žive vode. Srca se krepe. Sanje hite dalje in dalje ter odgrinjajo sončno bodočnost.
»Mi verujemo v pravico,« hrabri vojska.
To da je samo prehodno, dokler svet še tako vre. Sicer vsi upamo, da nas Pariz ne prezre. Dokaj naših ljudi je tam in njih beseda je postavljena na granitni temelj hrabrosti, ki se je z njim ovenčala srbska vojska ter v pobratimstvu z njo legije jugoslovenskih dobrovoljcev.
»Tudi mi gremo, kadarkoli bo treba«, se kakor za prisego ponudi mladina.
»Morda bo res treba. — Tedaj, mladeniči, pozdravljeni!«
Vojska nazdravlja, čaše zazvene.
—• Zovi, samo zovi, svi će sokolovi zato život dati. —
Vsa mladina žari v ponosu, Tonče pa nestrpno pogleduje zdaj Lipeta, zdaj Podgornika. Ali sta pozabila na njegovo deklamacijo? Toliko je že bilo govorjenja in petja, samo on še ni prišel na vrsto.
»Kaj res ne moreš čisto nič mirovati?« ga hoče teta Reza zadržati pri mizi, toda mali šviga križem kakor živo srebro. Najrajši bi smuknil pod dolgo mizo in se splazil k Srbinu ter mu povedal:
»Mene so določili, da posebej pozdravim tebe, viš, pa so zdaj vsi pozabili na to. Reci jim vendar, naj mi ukažejo stopiti na oder.«
Končno se je Lipe menda vendar domislil. Zdajle je stopil k Podgorniku in mu nekaj zašepetal, nakar sta se oba ozrla na Tončeta. Res, Lipe prihaja k m j emu:
»Boš znal gladko povedati?«
»Naprej in nazaj, kakor želiš! Saj sem komaj čakal in sem se že bal, da ste vsi skupaj pozabili name.«
Kaj si neki misli teta Reza, kam gre Tonče z Lipetom? Hotel ji je pripraviti malo presenečenja, pa se je učil skrivaj in ni nič povedal doma. To ga bo gledala, ko se s trobojko v desnici prikloni z odra!
»Razločno govori, jasno in čisto po domače, kakor da govoriš mami ali teti!« šepeče Srnikov in Tonče prikimuje. Kri v njem je ogenj, lica temnordeče rože, oči dva mlada drozga. Na desni in levi stoji poleg njega deklica, Rožanka in Ziljanka. Zavesa zašumi in se razmakne, dvorana utihne kakor na povelje, Tonče z dekleti se prikloni, trobojka v desnici mu visoko* vzplapola in že zvene v dvorano pozdravne besede. Jasen, skoraj uporno odločen je ta sveži deški glas in ljudje poslušajo kakor zamaknjeni. Stric Joža mežika in hlastno vleče viržinko, teta Reza venomer pritiska rutico na oči, oče Petrič pa je prekrižal roke na hrbtu in niha v ritmu govorjenih verzov.
Tonče zaključuje:
—	ki zavihtel do nas svobode si zastavo,
»Pa Nemci so onkraj Drave zasedli?« zaskrbi Petriča.
pozdravljen, srbski brat, naš jasni sokol, zdravo! —
Tonče se prikloni, po dvorani je za trenutek še vse nemo, nato pa:
»Zdravo! — Živela Srbija! — Bog vas sprimi, mili bratje!. Zdravo, zdravo!«
Zdaj sploh ni več mogoče zagrniti zavese. Dvorana grmi. Častniki vstajajo, z rokami mahajo Tončetu, ki stoji na odru kakor kip, navdušenje valovi in valovi, ko nekdo nenadoma razmakne mize in si začne utirati pot skozi množico. Glej ga, to je srbski podporočnik in naravnost proti Tončetu gre! Kakor zamaknjen ga gleda, ga usrkava z očmi.
»Ne bodi mu urok«, sklepajo matere roke, »kako se mu blaženo smehlja. Kakor sinu, res, kakor lastnemu otroku.«
Tonče stoji, ljudje ploskajo, dekletci zardevata in v zadregi maneta s prsti vsaka svoj predpasnik, ko stopi podporočnik Žiko pred oder in razpro' stre roke:
»Zdravo, moj soko! Zdravo, mili moj braco iz Korotana!«
In že je deček v njegovem objemu, v njegovem naročju. Častnik ga nežno privije k sebi in- ga poljublja. Matere in dekleta se zgrinjajo v venec krog njiju. Saj oko samo sebi ne more zaupati, da je res mogoče kaj takega! Čast-
mik-junak objema otroka - siromaka in ga ljubkuje, otroka uboge služkinje, ki mora za grenki kos kruha dan za dnem preslišati v Celovcu in više gori v Nemcih nič koliko štorov in krampov in vindiških svinj. —
Kaj neki tolikanj govori Srbin Tončetu?
Ako mu je sojeno umreti, tukaj pasti za domovino, zdaj rad umre, ko je videl, kakšno deco rodi slovenska zemlja.	-----
Zdaj gresta s Tončetom po dvorani, naravnost k puškarje vi mizi jo mahata. Podporočnik je že prisedel. Moj Bog, teta Reza dekliško zardeva in ne’ ve niti kam bi z rokami niti kako bi z očmi, častnik pa govori in boža malega po laseh ter ga venomer iznova stiska k sebi. Da sta zdaj brata, pravi, in mu Tonče ne sme več rckati gospod, ampak brat, da: Žiko, kakor ga kličejo doma. Tudi domov bo pisal o malem bratu iz Korotana in povedal, kakšno veselo presenečenje je doživel tu med Slovenci, pa Tončetovo sliko bi rad poslal materi v Prizren, da bo videla, kako čvrstega sokoliča si je našel njen sin. —-
Vse hoče biti blizu Tončeta. Kakopak, tudi oče Petrič pride. Saj je tako srečen, da skoraj niti govoriti ne more več.
»Vidite, gospod«, se mu trga glas, »da res še živi naš rod!«
Srbin veselo pritrjuje, poboža Zalko in Folteja, ki se stiskata k dedu, seže materi Mojci v roko in spet pokaže na Tončeta:
»Evo, moj najmladji i najmiliji brat.«
In kako se ta človek lahko pomenkuje z njim! Kako so mogli trditi ljudje kot Lene, da Srba ni mogoče razumeti? Petrič, Mojca, Joža, Reza, vsi ga razumejo, s Tončetom si imata pa toliko povedati, da bi bil Lipe že res kmalu ljubosumen, ko pride tako malo na vrsto, čeprav je šolan in sam kar cel gospod.
No, no, saj v resnici Sirnikov ni tak. S podporočnikom sta se že zdavnaj pozdravila, zdaj pa z župnikom možujeta in ugibljeta o bodočnosti.
Da, ree, alko le ni pravi trenutek zamujen, skrbi gospoda Jurija, ker delajo Nemci onstran Drave s postoterjeno silo. Denar, obljube, grožnje, pest, vse mora v boj proti dramečemu se Slovencu. Za peščico teh Nemcev strnjeno stoji ostanek Avstrije, ki bo za vsako ceno skušala rešiti, kar bo le največ mogoče, a za njo stoji Nemčija in nemštvo vsega sveta. German-stvo je trenutno res na tleh, a za Slovence je borba z njim še vedno trda naloga. Boj je neenak. Ako bi bil vsaj ves narod kakor tale deček, tako prebujen in odločen, o, potem bi lahko kriknili v svet:
»V svobodo ali v smrt!«
Kje je sila, ki bi si nas take upala pokončati?! Tako pa, moj Bog, kaj bi si prikrivali! Stoletja nemškega jarma so strahotno opravila svoje delo.
Ko se začno razhajati, molči že pozna noč. Nekateri imajo baklje s seboj. Svetli jeziki ližejo v temo in si sekajo pot na vse strani.
»Kakor sveti večer«, občuti Lipe, ko postoji pred hišo.
Tonče se drži podporočnika. Z njima jih je cela vrsta iz Borovelj: možje, žene, dekleta in fantje, tudi župnik Jurij je z njimi. Skoraj mu je, da bi zaukal.
Onstran Drave včasih blisne luč v temo. Kdo? Patrulja? Vohun? Morda samo pozen popotnik, ki tava domov. O, da bi vsaj našel za časa pravo pot!
»Lahko noč!« sega oče Petrič vsem zapored v roko. »Daj Bog, da se kmalu takole snidemo v Celovcu.«
»Srečno«, vošči Tonče na vse strani, posebej še botri, češ:
»Vidite, zdaj sva se z Zikom že prav za res domenila, da bom Sokol«.
»Soko biče Tonče, jest«, mu položi podporočnik roko na ramo.
»Jaz tudi«, mehko zaprosi Z alk a.
»I ti, sekice«, je Žiko vesel.
»Pa jaz—?« se med materjo in sestro rine Foltej v ospredje.
»Također i ti! Bičemo svi kao moj mali brat iz Korotana otadžbini junaci, narodu svom Sokoli.«
(Dalje prih.)
NAŠI PESNICI
MIĆUN M. PAVIĆEVIĆ, Zagreb:
KOB
Ču se jeka sa mora daleka,
Crni glasi, nose ih talasi:
»Više inije zv’jezde najsjajnije, Koja s’jaše sve obzorje naše« ... Zajauka duša mladog puka,
Kao guja kad grmi oluja;
Stenju gore, plače Jadran More.
A Topola, do juče ohola,
Sagla glavu u zemlju i travu!... Šumadija, sablja demiskija:
Pogreb sprema!... Od bola nijema!... I bez suza — ranjena Meduza:
Ćuti, čeka pravdu bez leleka. Svjesna noći, ali i svemoći,
Koja klija iz njenih ćelija!...
Sa Lovćema, u crno zav’jena,
Ko da su se vile pomamile:
Piste, plaču, u oblake skaču.
A Cetinje, kroz suze proklinje Krunolomce, Jude i lakomce,
Što iz pizme, ispod tuđe čizme,
Krv proliše, obraz ocrniše ... Kaluđeri otvorili dveri:
Bogu služe, nariču i tuže. Zan’jemile glave od Države:
Od serdara, pa do đenerala.
Od vezira do arhipastira.
Sve je na tle palo, zaječalo ...
Na Dedinje, kukavice sinje,
Krila svile, dvore ocrnile!...
A Marija ciči kao zmija:
»Šta će Majka s tri Čeda nejaka. Na Balkanu, vječitom vulkanu.
Bez zaštite Muža — rukodrža. Pregaoca, Oca, ratoborca?« ...
»Ne guši se, Mama, u suzama, Moga Baba ne pob’jedi Švaba,
Madžar ljuti, ni Turčin okruti;
Iza plota pogibe od skota;
АГ Država, Njegova tvrđava,
Stoji jaka ko grom iz oblaka; Milioni, i ako su bolni,
U nesreći, uv’jek su najveći!... Nemoj, Mati, za Tatom plakati: Brekće snaga u Tvog Sina draga, On će rasti i brzo dorasti Do alata, do sablje od zlata.
Do mundira i carskog porfira,
I na presto, na Očevo mjesto, Skoro sjesti i kolo zavesti:
Sreće, mira i narodnog pira« ... »Blago meni, Diko i Mladiko!
Sve što reče, neka Ti se steče.« »Amin Bože!« — kliknuše velmože, I puk cio, što se okupio Na Oplencu, na molitvu Svecu ... Dusi vođa, sve od Karađorđa,
Kroz oblake lete i prijete:
»Petre, Sine, čuvaj naše čine:
Od krvnika i od izdajnika,
Od zlotvora i od ljudomora... Brani, Sine, carske tvorevine: Mačem, radom, ljubavlju i pravdom. More r’jeka od pamtivijeka Krvi naše lismo i prolismo,
Dok se nije stvorilo zdanije,
Iz kostura i granita sura,
Ljepše nije u s’vjet majstorije.
Ni od hrida još tvrđega zida!... Krvca Tvoga Oca — Čudotvorca, Neka bude pričešće za ljude,
Koji stoje na slavne razboje,
Od Marice do vrela Savice ...«
ПОЗДРАВ КРАЉУ ПЕТРУ II
—	Срећно владај, Срећо наша, Живио нам, надо жива! —
To су речи рода Твога С којима Te благосива.
Светла зрако будућности, Зарана нам поче ејати,
Већ се види да ћеш роду Пружит многе благодати.
Млад си јоште, ал’ пун снаге Kao што су Твоје Пређе.
Краљу млади, достојан си Свога Бабе за наслеђе.
Погодан си Тп следбеник Свога Оца н Свог Деде,
Који дуго борише се Да нам живот обезбеде.
■Коеово je освећено Вековима што га свете,
Све су сада узалудне Мрачне силе што нам прете.
И сада су помислили Да нам станка нема. више. A кад гуше »Чувајте je!...« Е, онда се преплашише.
Видеше нас ојађене У жељезној једној сили,
Како смо се брзо снашли Младог Тебе пригрлили.
Ми смо с Тобом, чувамо Te, Kao ока наше зене.
A освета мора доћи За губитак неизмерни.
Сви до једног на стражи смо Без прекида и без смене,
Ta људи смо, жене нисмо Ми смо чврсти као стене.
ДР. В. В. РАШИЋ, Београд:
СОКО И ВОЈНИК
Рецп мени, моја мила мамо:
»Зашто сада војнике имамо?
Све их гледам поносне и младе Како само хитају и раде?«
—	»To je лепо што ме ппташ тако, Треба да знаш к’о и дете свако:
У најтеже и одлучне дане Војници нам Домовину бране!«
»Они бране?! Кажо je то мило, Племенито, узвишено, силно!
Сад разумем! Ох, како их волим,
За њих ћу се да и Богу молим!«
»Тако, сине, мој Соколе мио!
И твој тата војник нам je био И твој деда и сви наши мили,
Сви су они, сви војници били!«
»Слатка мамо, na и ja ћу с њима, Јер шта лепше Домовина има:
Но кад има све синове своје Да joj спремни на бранику стоје!«
»Е тако je, моје дете мило,
И нека би тако увек било!
Усред боја цео свет нас виде:
II Краљ увек с војницима иде!«
»Мамо, .мамо, како ћу ти рећи?! Кад бих мог’о нешто бити већи! Куд’ бих тада, ja бих добро знао: Ja бих право у војнике стао!«
»Миље моје, ноће дуго проћи И то време брзо ће ти доћи A дотле се и снажи и крепи,
И Соко ми буди, мој Соколе лепи!«
»Хоћу, мамо, и рећи ћу свима, Свима мојим милим друговима: У Соколе, kom’ je живот мио,
Да би доцне још и војник био!«
ДВА КРАЉЕВСКА ПОВРАТКА
Болни удар, тешка туга, Јадни народ снашла беше; Кад нам оно ту недавно Дичног Вођу одузеше.
Надасно се само срећи, Живили смо у весељу.
Ни слутити нисмо могли
0	рхагици у Марсељу.
Молисмо се вишњем Вогу Жнв ii срећан да се врати, Али к’о да ј’ и Bor хтио Зликовцима среће дати.
Па каквим je путем иш’ло To се може кратко pehu: Тражио je само стазе које воде нашој срећи.
Eto, на том сјајном путу, Ha високом томе делу, Нашао се изрод људски Што одапе на Њег стрелу.
И нестаде белог дана, свуд’ завлада тамна сена. Угаси се сјајна звезда.
Крв je света проливена.
Eto дана, дошли су нам Как’вих никад није било. Зар je икад сунце жарко Ha небес’ма потамнило?
Почело je све да рида Море силно бучи, пени.
И стене су проплакале,
И небо се зацрвени.
Нигде није так’ве боли,
Нигде нема туге веће.
Где се тол’ко суза проли; Има л’ веће где несреће?
Ал’ док све то тако бива, Докле народ сузе лије,
Утеха му озго слази Преко дивне Словеније.
Из далека долази нам Заточена нада наша,
Чија исто млада душа Тешке боли сад поднагаа.
У туђини школује се Приправља се, учи, штије,
И тек само iiito je поч’о Eto болне трагеднје.
Разумије Краљ наш млади Зао удес, све те јаде.
Знаде дете да Му Бабо свршн живот — мучки паде.
И оставља своју школу, Домогшна јер Га зоЕе,
Да он место свога Бабе Сад настави све послове.
—	Краљ je мртав — ево вести, Што нам срца боде, napa,
Ево кобне приповести,
Од нашега Господара.
II у ове црпе дане,
Дане туге, дане бола;
Из туђине враћају се Два нам Краља, двај Сокола.
Наш »Дубровник« поное лађа, Тугом диже своја сидра И доноси преко мора Мртвог Краља Александра.
Кад у своју земљу ступи,
Када пређе преко прага;
Тад’ милиони рањеније’ Усклидима поздравља Га.
Ал’ докле се Краљ наш Петар Дочекује на тој страни,
Eho тамо крај обале Клече многн уплакани.
И ридати народ поче II највише суза лити,
Јер »Дубровннк« сад за часак Тужан ће се усидрити.
С њим долази Херој, Владар, Ha њему je света жртва. Довози нам дичног Вођу, Укочена, нема, мртва.
SOKOLANA VAS ZOVE
Gdje ste, braćo?
Gdje ste, sestre?
Gdje ste, draga djeco?
Kud lutate?
Kuda li hodite?
Dođ’te k meni Da se odmorite I' najljepše da se zabavite. Dođ’te k meni moji mali tići, Vi ćete se na visoko dići Niko neće vas moć dostići.
Sokolana vas zove Dođi, brate — sestro,
Dođi, biće od koristi tvoje Ostavite, braćo, vi kavanu
Posjetite češće sokolanu —
Primiću vas kao sine — kćeri svoje, Što će biti od koristi tvoje!
Dođ’te, braćo — sestre,
Dođ’te, draga djeco,
Sokolana za svakog se trudi Da svi skupa postanemo ljudi.
Sokolana to je vaša kuća,
U njoj. braćo — sestre, razvijate pluća, U Sokolu svak se bratski gleda —
Soko nikom ispred sebe ne da.
Zato, braćo — sestre, svi u soko smjelo, Bez obzira na grad i na selo,
U Sokolu, braćo — sestre,
Razvijamo duh i jačamo tijelo.
A. FRANCEVIĆ, Ljubljana:
ZVESTOBA DO GROBA
Nipon utonil v žalost je veliko: preminul jadno zvesti je Harciko.
Šestnajst duhovnih, tisoči ljudi za rakvijo so mu k pogrebu šli.
Harciko ni bil človeik, marveč pes, gospodu svojemu bil vdan je ves.
In ta — zdravnik Hildesaduro Ibeno — ravnati zmeraj znal je z njim pošteno.
Vsak dan na službo vozi se v Seisajo, žival ga zjutraj spremlja na postajo, zvečer ko spet je tu železni konj,
Harciko vselej že prišel je ponj.
Nekdaj Ibeno mora med očake , oj dolga pot in brez vrnitve vsake!
Harciko pač ni vedel, kaj je smrt, in upal trdno je, čeprav potrt, ne zjutraj ne zvečer vam ni zamudil, da ne bi verno se na vlak potrudil.
Enajst pomladi ni bilo gospoda, tedaj še njemu sklene se usoda.
Ves narod bridko se zajoika po carstvu sončnega iztoka, in da ohrani slava se Harciku. kipar mu vklesal je na spomeniku:
»Harciko — vzor ljubezni trajne,
Harciko — vzor zvestobe skrajne.«
NA VIDOVDAN 1935
Zašto danas slavska vila tužnim glasom ljude budi? Zašto zora sa istoka danas tako kasno rudi?
Znamo 'da je dan veliki — sveti praznik Vidovdana — A1 zašto su lica dece Majke Slave uplakana?
Ne pitajte — vila zbori — kad znate da rana stara,
U srcima još krvari i duše Vam ljuto para.
Jer je ovo spomen prvi na Heroje i Junake,
Da nam nema zemlje ove: njenog oca, njene majlke.
Koji pade u Marseju radeć za Dom i slobodu,
I za večnu sreću svome Jugoslavskom dragom rodu. Pa sad mesto zauzeo, prvo među Herojima,
Kakve samo narod zemlje ispaćene ove ima.
Na njega će prva miso da poleti ovog dana:
Osvetniku Mučenika sviju naših Vidovdana,
Što osveti sve Heroje od Kosova do Soluna,
Zašto Njemu čelo resi večne slave zlatna kruna.
Njemu narod spomen sazda, jači nego vasiona,
Što će učit pokolenja kroz godine miliona:
Kako za Dom radit treba, za državu glavu dati Jugosloven što će svaki, svakog časa sledit znati.
Pa ovoga Vidovdana ponavljamo zavet sveti:
—	Za jedinstvo i slobodu Jugosloven znače mreti.
Jer i On je život dao za veliko delo Svoje Koje vekom čuvat znaće ova zemlja braće troje.
Čuvaćemo svi amanet i slediti Tvoje reči,
U potvrdu česa gromlka zakletva nas sviju ječi:
Živeti će delo Tvoje dok je sveta i vremena,
Dokle bude zemlje ove i jednog Jugoslovena!
Svi ćemo pre izginuti, neg otstupit sa branika,
Ove zemlje — čija snaga — jača jeste od čelika.
Zato Tebi nek je slava, Osvetnice svih Heroja,
I nek Ti je večna hvala za velika dela Tvoja!
RICA, Ljubljana:
POLETJE
Le zavriskajmo v sončni dan, smehlja vesela se mladost, ponuja cvetje nam radost, ki v soncu se smehlja čez plan!
Le zapojmo pesem vsi,
Iki glasno krog naj zadoni, saj v naših srcih moč kipi in kri nam živa valovi!
Poletje se povsod' smehlja in smeje se na dnu srca, da kakor ptica gostoli v te srečne, sončne, mlade dni!
VILKO R. LJUBIN, Nova Gradiška:
USTAJ!
(Budnica)
Klikči, klikči, Sokole, Klikči na sve strane Kako li nam sunašce I zorica svane.
Ustaj, ustaj. Sokole Sokoliće vodi, Jedinstvu i Bratstvu Zlaćanoj slobodi.
Ustaj, ustaj. Sokole Kupi Sokoliće Sunašce ie granulo I zorica sviće.
Ustaj, ustaj, Sokole! Kupi Sokoliće Sunašce je granulo I zorica sviće.
Ustaj, klikči. Sokole, Smjelo i veselo Neik te čuje starosta, Naše društvo celo.
BOSANAC I. MATIJA, Dekanovac:
PLAČ
Plače loza u proljeće Kada vitki nož je sječe.
Kaplje joj suze doli Kanda ćuti teške boli.
Što je tebi, lozo vita,
Koja ti je bola skrita,
S koje plačeš bez prestanka Od večeri do uranka?
Kako ne bi ja plakala I vječito tugovala,
Kad se ljudi svakom zgodom Truju mojim slatkim plodom.
Od mog ploda prave vino I ko lude njega piju,
Bez mjere ga u se liju.
Mjesto da im bude lijekom Ono im je smrću prekom.
I ja nišam blagoslovna Već prokleta i otrovna.
Stoga plačem sa proljeća.
Već unapred nož me sjeća Na sve jade ljudskog roda Što će patit od mog ploda.
Uživanje preko mjere Gubitak je svake vjere.
Zla pora-ba Božjeg dara Na zemlji vam pako stvalra.
LOZE
ДУШАН Ђ. ЦВЕТКОВИЋ, Бања Лука:
ТРИ СОКОЛА
Деветог октобра, врх Кајмакчалана,
'Гри брата, сокола, беху пред капелом, Али страшну језу, осетише телом, Опазивши гуслара тужна уплакана!...
•Ја сам престар мог’о б’ у гроб лећи; Стог’ памтите ову моју жељу: Осветите злочин у Марсељу;
Злотвор не смс тој казни избећи!..
Гусле своје стиснуо на груди,
Ћути немо!... Муња све нролама;
Ha све стране олуја и тама!...
Поглед старца у даљине блуди!...
Забрииуто, три сокола сива,
Кнтају га: »Старче, шта то значн, Што се небо нагло наоблачи,
Реци! — Шта се ово данас збива?«..
Дрхте усне и образи бледи:
Старац грда!... Звоно већ се чује, Са капеле тужно одјевује!...
Болним гласом збори гуслар седи:
Изгубисмо најмоћннјег Краља! ...
Где год има наше крви брата, Орбина, Словенца ил’ Хрвата;
Завета сс светог сећат ваља!...
Шта je оно!?... Старе очи ове,
Виде виле: с 'Григлава, Авале,
С Велебита, Балкана и Шаре!... Свака своју тужну децу зове!...
A што дрхтнш, као да ћеш мрети?
—	Види.м браћу: Старде, жене, децу, Заклињу се Гробу на Опленцу: »Чуваћемо Твој аманет свети!«
Краљ je мртав!... Чедо наше крви!... У Марсељу; на пут’ за мир света;
Од злочинца ком слобода смета,
Паде Витез, Александар Први!...
Крв се леди!... Авај!... Срца боле ... Ha колена, ко један се сруше,
Пред капелом. Па, за покој душе, Великога Краља — Бога моле! ...
I u се смешнш, ал
тн сузне очи;
•.-iauiTo тако ejajc твоЈе зене!.
— Видим еложну сву браћу Словене!. Oko ... сузе ... — радоснице точи!...
Je л’ истина, ил’ je оамо сена?...
— Видим храброг, милог, сивог Тића, Другог Петра Карађорђевића;
Новог вођу свих Југословена!...
Старац дрхти тужан, деца сузе лију,	Сви под скиптар Младога Владара!...
Одједном скочише, — ал’ их старац спречи; Отаџбина зове децу своју!...
Ha умору Краља, задње чујте речи,	Поћи ћемо и у бојном строју!
Соколи: »Чувајте ми Југославију!«	Кад устреба: За словенског цара!...
A. FRANCEVIČ, Ljubljana:
POLETAŠI
Vesela jata poletašev plove po toplem Tihem morju sem ter tja, ie.raje reže sin j kas te valove, ko lahno dviga jih Neptun iz dna.
Največja slkrb jim je: kako bo s hrano? Za druge misli rod je pač prelen.
A nekaj pazi tudi na obrano, sicer ujedam sam bo hitro plen.
Hej poletaši, švigajte iz luže, iz slane luže čilo v čisti zrak: lovite spretno ribe in mekuže, kdor več ujame, jati bo prvak!
A neki dan napade iz ozadja vso četo velik morski požerun, odspred pa je tedajci plula ladja. — Oh, kaj bo, blagi očka naš Neptun?
Drhteč od groze smrtne v visočino zažene se krdelo iz valov, nato pa v loku se sipusti v nižino, počepa v ladjo, ji pokrije Ikrov.
To zgodbo morskih petelinov pravil nekoč pomorec skušen je in star.
»Iz nje posnemam«, mož je še dostavil, »da človek vendar je v prirodi car«.
KRESNICE
(Legenda)
Nizbreg odhaja vedra Deva-mati, Krog nje pa dete Ješček drobenti, spoštljivo se priklanja grm košati in veja cvet-kadilnico vihti.
Nad njima kroži živ aeroplaneek, slovesno trosi doli svoj pozdrav: to kvišku se zasukal je škrjanček, da njuno pot pregleda iz daljav.
Pobere Sin igračo, svetlo školjko, pa vtakne si jo v čisto haljico in nagloma poboža bogomoljko, ki srečna daje Bogu hvalico.
Ko pa za hip metulj ga je povabil, naj odhiti od družbe majčine, kaj vidi? žužka je sovrag pograbil v pogubno past pretkane pajčine.
Zaman živalca širi temna krila, da smrti bi prerani še ušla, ko že ročica sveta potegnila in jo spustila je na varna tla.
V	večernem mraku — čudežne resnice! žuželki zadek demantno zatli: tako ustvaril Ješček je kresnice za čast in slavo si do konca dni.
O	kresu zdaj svetlica mlada blodi, iščoč le Kristovih stopinj prek cest; po rimski cesti na nebesnem svodu potem iskri se v carstvu zlatih zvezd.
KOSEC
Smrt spet ob njem kosila bo mu šepetala: »Vzemi slovo, dosti nedolžnih si cvetk pokosil,
GUSTAV STRNIŠA, Bistrica:
Travica žalostno šepeta, cvetke boječe drhte, ostra kosa zalesketa, kosec ponosno čez polje gre.
Plašno prepelice trle, zarod mladičkov trepeta, dviga boječe se, frfota, smrt zadiha čež jasno polje.
Kosec znojen veselo kosi, kosa se bliska, a on se smeji, poje radostno in vriska vmes, da se razlega čez grič in les.
Koliko cvetk je že pokosil, toda nikoli ni žalosten bil, saj mu življenje je pisani vrt, kaj naj bi mislil na žalost in
smrt?
Enkrat pa sivi starček bo truden nabrusil svojo koso, travo in cvetje počasi kosil, sanjal, da nekdaj mladenič je bil.
zdaj se boš v črnem grobu
spočil!«
OGULINU
Tamo ispod starca Kleka,
Gde počinje kršna Lika,
Grad Ogulin gordi stoji Stare slave prava slika.
Usred njega u visine Gradina se diže stara, Frankopana grad to beše Div-junaka i vladara.
Oin mi posta dragim domom, Drugim mojim zavičajem,
Pa mu ovom pjesmom malom Za sve toplu hvalu d’ajem.
U njemu je Soko svio Jako gnezdo hrabrih ptića, Njegove su kuće pune JugoslavSkih Sokolića.
Tu planinci vojska hrabra Već godinu drugu žive, Tome gradu danas radi — Rodoljublja — svi se dive.
Sad od njega daleko sam Na granici Otadžbine,
Ali moje srce mlado Svakog dana za njim gine.
I pozdrav mu bratski šalje: »Zdravo, grade Sokolova, Ti i dalje vredan budi Slave Tvojih pradedova!«
BOSANAC I. MATIJA, učitelj, Dekanovci:
HRAST
Od iskona na istom mjestu stojiš,
O,	ti moćni kralju našega drveća'! Snaga Ti biva iz dana u dan veća, Krošnje svoje širiš, ničeg se ne bojiš.
Zla, niti vjekova, što su prošli tuda Ništai više nije — ko što bješe prije. U tvom šumu neka se tajna krije, Tajna koja zanosi i pravi čuda.
Riknuo je bik. Turobno pastir svira Dragu doziva i pjeva, zatim stane. Najednom je vjetar zaljuljao grane Savija ih ikida — to mi ne da mira.
Šumi, hraste, ko ti se nije divio? Pričaj mi dugo, što si sve proživio!
RICA, Ljubljana:
TOČA
Toča, toča ostri bič zasvišči čez gozd in log, biča polje, vseokrog, izpreminja žito v nič.
Kmetič čuti njen udar, ki ga peče in skeli, da otožen zaječi, ko vihra leden požar.
Toča. toča. ostri bič biča žalostno zemljo, zorno žito ie mrtvo, lakota bo, kruha nič!
RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA
DRAGO M.POTOČKI, Zagreb:
BRAT JE MIO KOJE VERE BIO
To nije samo poslovica nabačena na papir, nego je to kruta stvarnost, koju niti mi, niti itko drugi ne može da uništi. To se vidi najbolje iz našeg sokolskog života, gde smo svi zajedno, svi se volimo ma kakvog staleža bili i svi smo u jednakom delu deonici sokolske slave. Kod nas nema razilaženja u veri i plemenu. Kod nas se to ne spominje. Mi smo svi jednaki; dobri Sokoli i svesni Jugosloveni. Samo tako možemo mi postojati, živeti i napredovati, jer slogom rastu i malene stvari, a nesloga sve pokvari. Znamo i uverili smo se što se događa kad je neko šovinista i kad gleda na verske i plemenske razlike. Zašto bi se uzalud međusobno trli i svađali Ikad znamo da nam to nije potrebno, jer smo jedna duša i jedno telo. Radi takvih sitnica natezaše se naši preci godinama na veselje naših neprijatelja, ali su konačno uvideli svoju pogrešku i kad nisu mogli pronaći ni najmanju zapreku među sobom pružili su bratske ruke i zagrlivši se obećali, da će dalje živeti složno borivši se rame uz rame protivu neprijatelja. Sada smo se uverili, da smo zaista jedno i da samo tako možemo da nastavimo započeti naš rad na boljitku i napretku naše lepe domovine. Nama je svaki pošten i plemenit čovelk mio i on nam je brat u našem mukotrpnom životu.
-	Ko gleda među sobom neke razlike, taj ne spada u naše kolo. Nama mora biti svaki jednako drag i mio i mi moramo svakog potpomagati, želeti mu dobro i na svaki način ukloniti i izgladiti sve verske, plemenske i staleške razlike, jer samo tako bićemo i nadalje složni i korisni našoj državi i našem narodu.
Naše plemenito sokolsko srce znače da ljubi svakog čoveka, duž lepe naše domovine, tko misli dobro i pošteno i tko znade da je čovek.
DRAGO M. POTOČKI, Zagreb:
MOJA DOMAJA
Tamo gde šumi Vrbas I Neretva divlja;
Gde Nišava U Moravu srlja;
Gde se Triglav beli U oblake diže.
Tuda sve moja Domovina siže.
Okružena je relkom. Gorom i dolom. Grintavcem vrlim I ponosnim Stolom. Velebit kršni K nebu se stere, Podnožje njegovo Sinje more pere.
Ono šumi,
Ko da se preti.
Boji ga se Dušmanin kleti,
A Kajmakčalan slavni Na straži stoji;
Moja domaja Nikog se ne boji.
SEVNIK SRDAN, Ptuj:
ŽUPNE NARAŠČAJSKE TEKME V MARIBORU
19. maja so se vršile, letos drugo leto, naraščajske tekme v Mariboru, katerih so se udeležili v velikem številu naraščajniki in naraščajnice iz vse mariborske župe, da pokažejo vso svojo voljo in željo doseči čim lepše, čim popolnejše uspehe, kakor stremi pravi Sokol za vedno lepšim, za vedno popolnejšim.
Sredi telovadišča je ponosno plapolal naraščajski prapor, prehodno darilo vsakoletnega župnega prvaka, ki jo bil lani last Ptuja. Prapor je vzpodbujal tekmovalce, da so vztrajali v borbi, da je vsaka vrsta hotela prekositi drugo in si priboriti čast in pravico, ko bo smela dvigniti prapor na svoje rame in ga ponesti domov, v čast vsemu društvu.
Na telovadišču nas je bila zbrana množica tekmovalcev in netekmo-valcev in nemirno smo pričakovali trenutka, ko bodo razglašeni uspehi, ki jih je slednjič takoj po govoru br. staroste objavil br. Pertot. V drugo si je zasluženo priborila prapor vrsta ptujskih naraščajnikov, vrsta Maribor - Matica pa je dosegla drugo mesto.
Obe vrsti sta trdno sklenili, -da se bosta pripravili za prihodnje tekme še bolj, da bosta dosegli še veliko 'lepše uspehe, kajti obedve imata enakovredno in častno nalogo: ena, da prapor očuva, druga pa, da si ga pribori.
Na ta način pa bo ostala v Sokolstvu vedno želja, doseči nekaj boljšega, vedno se bo vršila vztrajna in viteška borba boljšega s še boljšim za plemenito stvar in Sokolstvo bo s krepkimi koraki in ponosno glavo stopalo v bodočnost in se približevalo svojemu cilju.
Zmagovalna vrsta višjega oddelka; bratje: Šoler Boris, Šoler Marjan, Vindiš Jurij, Šalamun Bojan, Lipič Ernest, Polič Radko, Kostanjevec Zvonko, Močnik St.
Glavni rezultati tekem:
Moški naraščaj, višji oddelek:
1. vrsta:	Ptuj	3711	točk	77’38%
2.	„	Maribor	-	Matica	3274 „	68‘20%
Moški naraščaj, nižji oddelek:
1. vrsta:	Studenci	1	3432	točk	8171%
2.	„	Ptuj	3409	„	81’19%
3.	„	Tezno	3388	,.	80-66%
Posamezniki, višji oddelek:
1. Škofič Milko	Maribor	-	Matica	642 točk	80‘25%
2.	Šober	Boris	Ptuj	632	.	79’—%
3.	Kostanjevec Zvonko	„	617	„	7742%
1. Zorko Slavko	Studenci I	683 točk	97‘57 %
2. Debelak Ivan	Ljutomer	679 „	97—%
3. Pečar Franc	Maribor II	670 „	9571%
Ženski naraščaj, višji	oddelek:		
1. vrsta:	Maribor III	3253 točk	90'36%
2- „	Maribor - Matica	3226 „	89'61%
Ženski naraščaj, nižji	oddelek:		
1. vrsta:	Maribor - Matica	2983 točk	82'86%
2.	Sv. Lenart	2879 „	79'97 %
3. „	Maribor II	2824 „	78'44%
Posameznice: višji oddelek:
1. Dolenc Marija	Maribor	III
2. Ribarič Vida	„
3. Mastnak Alenka Maribor - Matica
Posameznice, nižji oddelek:
1. Brumen Heda	Sv.	Lenart
2. Fak Angela	Studenci
3. Weber Marica	Tezno
589 točk 586	„
578	„
593 točk 542	„
541	„
98'16% 97'66% 96' 33%
98'83%
90'33%
9015%
ZEC VELIMIR, naraštajac, Sok. društva Prijedor:
USKOK
Hridina gorda u nebo se vije,
A pod njom tiho more spava.
Ranjen uskok bolno se previja od rana I krik mučenja do neba se čuje.
Plave se usne i bliži se zadnji čas,
Grče se ruke i šumi talas,
Poslednji ledeni usklik i glas Mučenika zemlje svete ode u nepovrat.
Srce se ledi junačko od bola,
Smrzava krvca od žestokih rana,
Tiho, ledeno more i dalje spava,
Dok Porta širi zlikovačka krila.
Dok pada tvrdi Klis i Senj grad I pište mučenici, mori ih glad,
Duhovi mrtvi plaču, grozi se i sam Bog.
A jadnu raju kolje janjičairski nož.
Gavrani crni nad mrtvim kruže telom,
A soko suri gledai iz oblaka svog,
I	talas tmurni se lije obalom tom,
A mrtvi Uskok leži daleko od kraja svog.
m
v
IZLET NARAŠČAJA V ORMOŽ
Dne 12. maja so od vseh strani prihitele množice mladih, navdušenih naraščajnikov in naraščajnie v Ormož. Prišli so tudi bratje in sestre iz Središča in Varaždina. Na kolodvoru so nas lepo sprejeli Ormožani.
Ko smo prispeli na telovadišče, so se najprej vršile bratske tekme med posameznimi edinicami, kjer so sestre in bratje pomerili med seboj svoje mlade moči.
Dosegli so prav lepe uspehe.
Po tekmah je bil nastop naraščaja vseh društev (Ptuj, Središče, Varaždin in Ormož), ki so se udeležili izleta. Bilo je zelo lepo. Vreme nam ni nagajalo, tako da je prireditev vsestransko uspela. Popoldne je bilo lepo poselo, za katerega je vsaka edinica oskrbela nekaj točk.
Po poselu je bila prosta zabava in je bilo veselje splošno.
Zadovoljni smo se vračali domov.
Na tem izletu so se še bolj utrdile vezi z brati in sestrami ob dolenji Dravi. Z njimi nas že itak druži vez državnega edinstva. a še bolj nas veže bratska vez — sokolska zavest.
Nihče ni obžaloval, da se je udeležil tega izleta. Splošna želja pa je bila, da bi bilo še več talkih izletov.
Slike sa natecanja u Ormožu
DRAGO M. POTOČKI, Zagreb:
JUGOSLAVIJA
Jugoslavijo, zemljo mila. Tko se Tebi još ne divi. Ti si majka div-junaika. Svak u Tebi rado živi.
Stvarahu Te stoljećima Najbolji sinci roda Tvog
I	levali krvcu svoju Čuvajući Kralja svog.
Bilo ih je mnogo koji su hteli Da je unište i razdele.
Ali čete branilaca hrabrih Neće to nikad i nisu htele.
Mnogo je kosti i lubanja Uzidano u temelje Njene.
Ona je čvrsta i stalna,
Jer je čuvaju poginulih sjene.
Ona će takva i ostat,
Jer k savršenstvu leti.
Neće je skrhat nikad,
Ni đavo, ni dušmanin kleti.
GLASNIK
SILBA. — f Tonko Matulina. Nemilosrdni, kruti udes, ote nam tragičnom smrću našeg uzornog brata Tonka. U cvetu svojih sedamnaest godina, pun mladenačkog poleta i ideala, ostavi nas nenadno zauvek. Mi svi duboko kosnuti njegovom nenadnom smrću, grcamo u plaču, a naša se srca lome od tuge nad preranim grobom našeg dobrog Tonka. Oh, s kolikom boli, mi osećamo prazninu, koja je nastala u našim redovima njegovim gubitkom, a koja se neće tako lako ispuniti. Nestade ga, nema ga više među nama, ali uspomena na nj, ostaće večna, njegova draga slika lebdeče nam uvek pred očima i bodriti nas, da idemo onim putem, kojim je on išao.
Naraštaj, zajedno s starijom braćom, dostojno ga je ispratio do večncg počitka, da mu reknu svoj poslednji »Zbogom!« Nad otvorenim grobom oprcstio se, u ime svih članova, br. Kuljević, društveni tajnik, veoma dirljivim govorom, a zatim na-raštajac R. Marinič, položivši na grob krasan venac s narodnom trobojkom.
Neka je slava našem milom bratu — Tonku Matulina!	L.	M.
ORMOŽ. — Naraštajski dan. U nede-lju 12 V 1935 organizirali su naraštajski otseci Sokolskih društava Varaždin, D. Središče i Ptuj sa Sokolskim društvom Ormož, kao domaćinom, izlet naraštaja okolnih društava u Ormož. Impozantan broj od preko 200 naraštajaca(-ki), zajedno sa sokol, decom i članstvom društva Ormož, prošao je mestom. Meštani su živo pozdravljali. Na stanici pozdravio je sokol, omladinu u ime društva Ormož br. Turk. Nakon kratkog odmora održana su pod vodstvom samih naraštajaca iz Varaždina i Ptuja lakoatletska takmičenja između su-delujućih društava. Organizacija i izvedba utakmica bila je uzorna, pa su i sami rezultati kao i uspeh ovog takmičenja, — u
posve bratskom sokol, duhu, — zadovoljavajući.
Posle povratka s mise, odigrana je utakmica u odbojci između naraštaja iz Ptuja i Varaždina. Pobedio je naraštaj iz Ptuja sa 2 : 1 (16 : 14, 5 : 15, 15 : 13). Posle je druga vrsta društva Ptuj odigrala utakmicu s naraštajem iz Ormoža te izgubila sa 3 : 0 (15 : 9, 17 : 15, 15 : 13).
Posle ručka bilo je razgledavanje Ormoža. U 2 časa počelo je uz dosta veliki poset općinstva iz Ormoža vrlo uspelo po-selo. Posle pozdravnog govora br. Turka, uzorno je Varaždin, muški naraštaj odvež-bao Kovačev mornarski sastav, a muš. naraštaj iz Ormoža »Kozački ples«. Diletanti
—	naraštajci iz Ptuja odigrali su vanredno dobro jedan pozorišni komad te bili popraćeni velikim aplauzom. Posle toga otišli su svi učesnici na vežbalište gde se je održao skupni nastup muš. i žen. naraštaja, a posle toga održana vrlo uspela omladinska zabava.	A. K.
VARAŽDIN. — Logorovanje naraštaja. Ovih su dana ispunjene delomično želje naraštaja Sok. društva Varaždin, jer je Narašt. otsek nabavio za vlastita svoja sredstva, koja je skupljao 3 godine, vrlo dobre šatore za 26—27 osoba uz cenu od 4888 dinara. Sada određena braća traže teren za prvo logorovanje, koje će se vero-jatno održati u našem Zagorju. U blagajni narašt. otseka preostala je još svota od 1500 dinara, čime će biti pomognuto logorovanje.	A. K.
ZAGREB 3. — Iz naraštajskog otseka.
Na uskršnji ponedeljak 22 IV priredio je N. O. izlet na Liscu pod vodstvom brata Marčelje. Izletu je prisustvovalo preko 40 naraštajaca i naraštajki, koji su ugodno u sokolskom raspoloženju proveli jedan dan u našoj krasnoj prirodi.
Sokolsko društvo Zagreb III priredilo je 12 V omladinsku akademiju u Maksimiru. Akademija, za koju je sve točke uvež-bao br. Radej Zlatko, je vrlo lepo uspela. Prisutno je bilo mnogo roditelja koji su sa zanimanjem i zadovoljstvom pratili program i pljeskom nagrađivali svoju decu, marljive vežbače. Akademija ima veliki moralni uspeh.
Sokolsko društvo Zagreb III priredilo je omladinsku akademiju 30 V. Sve tačke su uvežbale isestre Beličević i Vunetić. Akademija nije najbolje uspela radi pre-kratkog vremena uvežbavanja. Braća i sestre, koji su na toj akademiji nastupala tr-siće se ubuduće više, pa će napredak biti veći.
Naše društvo priređuje ove godine letovanje za naraštaj u Kaštel-Sućurcu kraj Splita, i to za muški naraštaj u julu, a za ženski u avgustu o. g. Osnovana je i putna blagajna, a priređuju se i akademije i druge priredbe kako bi se namakla sredstva za letovanje. Naraštaj će imati prilike da provede mesec dana na našem plavom Jadranu, pod okriljem toplog dalmatinskog sunca.
BLATO. — Rad naraštajskog otseka.
Tek je mesec dana otkako se je u našem društvu osnovao naraštajski otsek sa svojom posebnom upravom.
Od našeg osnutka do danas uprava je održala 4 svoje redovne sednice, te jedan naraštajski sastanak. Priredili smo 2 vrlo uspela izleta, 24 aprila na brdo »Kom« visoko 508 m, a 10 km udaljeno od Blata. Na ovom izletu pored nas 45 bio je i društveni starešina i načelništvo, te 20 naraštajaca naše čete Smokvica sa svojini vodstvom.
Danas 22 maja smo održali svoj drugi izlet kcd zaselka »Sitnica« 7 km udaljeno od Blata. Na obim ovim izletima priredili smo zajednički poljski ručak. Sa sobom smo poneli loptu i konop, te smo izvodili razne igre i vežbe.
30 maja održali smo naraštajski dan, koji je lepo uspeo.
ZA ŠALU
Tehnika. Majka: »Za boga, šta je to s našim klavirom? Ne da odjednom ni glasa.« — Marijan, pošto se malko zamislio: »Možda je to od toga, što smo ja i bato izvadili žice da načinimo antenu.«
Mali diplomata. »Žuri se, Petre, da ne zadocnimo! Jesi li već obukao cipele?« — »Jesam, majčice, sve do jedne!«
Dobro dete. »Tvoj drug Ivan velik je nevaljalac. Jutros je kutiju od konzerve privezao mački za rep. Je Г da ti to nikada ne bi načinio.« —- »Nikada, mamice!«
—	»Pa zašto nisi Ivana sprečio kod tog pasjaluka?« — »Imao sam posla.« — »Ta kakva si posla imao?« — »Pa ja sam držao mačku!«
Ko najdulje čeka. Smešeči se stupi zubni lekar u čekaonicu te kaže: »Ko najdulje čeka, doći će sada na red.« — »Vrlo dobro«, odgovori njegov krojač te mu preda račun.
Točan odgovor. »No, Milice, šta je dobio tvoj bato za rođendan?« — »Konja, pušku i ospice.«
Tačno. Učiteljica: »Može li mi ko između vas kazati, gde je Napoleon bio prvi put pcbeđen?« — Učenik: »Na strani 85, gospođo!«
Natuknuo. »Konj, što ste mi ga prodali prošle nedelje uvek ide oborene glave.« — »To dolazi cd njegova ponosa. Izvolite ga platiti, pa ćete videti, kako će odmah, i te kako, dignuti glavu.«
Sofija: Narodno pozorište
Iz uredništva
Kao što smo već u prošlom broju javili, izlazi »Sokolić« ovog meseca u dvobroju zbog velikoa školskog raspusta i to za mesec juni i juli. Iz istog razloga izići i naredni broj kao dvobroj u mesecu septembru.
Preporučamo našim naraštajcima i naraštajkama da svoj dvomesečni odmor najbolje iskoriste na svoju korist i korist Sokolstva, kojemu treba uvek da služe pa i za vreme velikog školskog raspusta; da se i odmore za novi rad i napor u budućoj školskoj godini.
Rešenja iz 5 broja „Sokolića“
Ispunjalka. 1) D, 2) Hun, 3) Ribar, 4) Taurisk, 5) Dubrovnik, 6) Dnevnik, 7) Banka, 8) Kit, 9) K. — Od I do II Dubrovnik.
Slovčanica. Granada, Petar, Gorivo, Olimp, Kanada. — Od I do II Neron; od III do IV Atila; od V do VI David.
Brojčanica. Maraton, Atlanta, Somalia, Arhipelag, Roland, Ilimani, Ka-rikal. — Od I do II Masarik.
2ika Nikolić, Solin kod Vukovara
Popu nj alka
vrst železa
čast, dobro ime, dobar glas vihor
vazdušna lađa početak dana teret
žensko ime
hrabar, odvažan, neustrašiv čovek lek u tuzi ptica
trava iza košnje grad na Jadranu posuda muško ime beogradske novine ime jedne ulice u Zagrebu vrst žitarice sokak
Od I.—II. Amanet Viteškog Kralja Ujedinitelja
I
1	1			
	1			
—				
				
				
				
				
				
				—
—				—
				
1		1 1