TJSPOMENA

IVA

SLOVENIJO.

SPISAO

AliTUif 140«,

PRAVNIK KR. AKAD. U ZAGREBU.

- --

U ZAGREBU.

NARODNA TISKARNICA Dra. LJUDEVITA GAJA.

1863 .

44730


MottO :

Kaj si mi storila ,

S čim se pVikupila,
Si mi priljubila
Se'dežela mila?

Valjavec.


*T'

! •>



Obazrievši se duhom natrag ua puteve, koje sam
prošao prošlih školskih praznikah, nemogu da nezabi-
lježim različitih dogadjajah, koji mi se pridesiše. I bu-
tluči sam osviedočen, da ee moje bilježke ma komu
dobro doči, evo ih izničujem javnosti.

Hodu da poemem sa slavnošču mariborske narodne
čitaonice 3. kolovoza 1862. Skoro mi nepodje za rukom,
da prisustvujem pomenutoj svečanosti; jer moj se je
otac izrazio, da i bez mene mogu u Mariboru sve opra¬
viti. S ovim, premda važnim, dokazom nezadovoljan,
umolio sam za onu stvar, koja se zove „nervus rerum
gerendarum“. Dobili niešta, hvala Bogu, pa buduči bijali
n dnu serca svoga osviedočen, da nije dosta, molio sam
jošte. Nu to mi je staroga čačka tako razjarilo, da je
reko: „Hudimar te vedi, ako ti dam jednu forintu, pa
me još moliš za pet!“ Premda težko, ipak sam sretno
izveo što htiedoli, te vesela serca odvezoh se u Maribor.

Došavši u Poličane, čekah niekoliko vremena na
vlak, koi je naskoro došao i doveo iz Ljubljane i Celja
više gospode, koja su se takodjer spremala u Maribor.
Medju njima bijaše dika slovenska dr. Janez Blehveis.
Veselo projurimo željeznicom u Pragersko. Nemogu da
dovoljno izrazim veselje, koje nas obuzimaše, kad za-
gledasmo iznenada do 12 Varaždinacah u narodnoj ker-
vatskoj odieči, došavših, da pozdrave čitaonicu u ime
katinske ljubavi hervatske. Nebijaše dosta vremena, tla

4

se podpuno pozdravimo, t, j. upoznamo, nu ništa zato, Vi
bijaše vremena u Mariboru, kamo smo imali za pol sata lj
svi cloči. ri

Sa serdačnim »živili!" primiše nas mariborski Slo- i (

venci na kolodvoru i odvedoše u grad. Neču opisivati, *
kako su Niemci izbuljili oči zagledavši toliku množin« r
surkašab. činjaše im se, da je to strašna smielost, doči I
u surkama u niemački (sic!) Maribor. Psovali su več c

onda i rugali nam se, ali mi smo imali toliko bezobraz-

luka, da smo se napadačima smijali u lice. Obavismo 1
svečanost dostojno i vriedno, veselja i radosti bijaše
preko miere.

Isti dan sakupismo se u večer na vertu u Tapei-
nerevoj gostioni, gdie je svirala gradska banda. Nieko-
liko Slovenacah zauzme stol u sriedini verta, dodje ih
više, te primaknu drugi stol k pervomu, dodju Hervati
i nastave započeti posao, te tako naraste naš stol od
jednoga konca verta do drugoga. »Vince z gore greje
srce" kaže piesmica dolenska, i zbilja, prije nego prodje
pol sata, razigraše se serca naša i napitnice počmu se
glasiti jedna za drogom. Največim uzhitom bijaše pri-
mljen dakako pozdrav Hervatima, pa zatim zdravica
dru. Bleiweisu, koga jedan izmedju Varaždinacah nazva
»slovenskim Petrom". Živio slovenski Petar! čaša uz
Sašu u vis, a Petar oko gorostasna stola na okolo, da
se zahvali svakomu pojedinomu za serdačan pozdrav.

Niemacah bijaše množina na vertu; gledahu nas
po strani i izpod obervah, — ali nitko nas nije smetao
u našem veselju. — Govornici počeše se glasiti, nieki
smiernije, nieki opet malo žešče, svaki po svojoj čudi.
Kamo sreče, što mariborski Nemškutari nerazumiju her-
vatštine! Kad bi koi Varaždinac preduboko zaorio, durnii
ga susied, rekavši: »Brate, nemoj misliti, da si u Her-

5

i, vat;_koj. “ Odgovor siiedjaše opomenu ; ajde, da i ja zabi-

a lježim j e dan : »Pa kaj, ako me ulivate i odtieraju u Va¬

raždin, podjem kroz Krapinu u Rogatac; ako ne, a onda
idem kroz Poličane." Ali, kako rekoh, nitko nas nesni e-
, taše , i mi se zabavljasmo i radovasmo u. prijateljskim
i razgovorima dugo poslie polnoči , i zatim odosmo na
i počinak, da se pripravimo za veliku svečanost dojdu-
5 čega dana.

U nedielju jutro bijaše nam pervi posao, da idemo

> na kolodvor, da primimo dostojno goste dolazeče iz juga

> i si e vera.

Tom prilikom dodje množina slovenske mladeži iz
sveučilišta bečkoga i gradačkoga; prof. dr. Muršec i
ljubimac slovenskoga naroda dr. Lovre Toman.

Ur. Dominkuš odvede Tomana u svoju kuču, gdie
bijaše i Blehvcis. Medjutim dovažahu se iz svih‘stranah
seljaci, da učestvuju kod narodne svetkovine. Slovensko
Štajersko bijaše podpuno zastupano; mogao si nači gos¬
podu i seljake iz svili gradovah, tergovištah, dapače i
selab. Preko 200 bijaše seljakah, što nam sviedoči, da
je narodni duh več podosta prodro u život i narav slo¬
venskoga puka.

U 9 satih bijaše pripravljen zajutrak (doručak) za
sve goste bez razlike staleža u liepo urešenoj dvorani
„čitaoniee“. Sve bijaše živo; vidieti je bilo svakomu na
obrazu, da mu napunjuje serce nieka izvanredna radost.
Netom sve ušuti, i čuje se obči: st! st! te sad stupe
u dvoranu gospoda Hervati, obučeni izvanredno sjajno
u narodnom odielu. Gromoviti obči uzklik: »živili!“ po¬
zdravi unišavše. Uodje dr. Blehvcis, pozdravljen je isto
tako. Izvanredno kretanje medju seljacima nastane. Čuju
se šaptajuče rieči: »Vidiš, to je tisti gospod, ki vredujc
Novice. 11  Sve se kupi oko muza, koi je narod p robu-

(3

dio iz sanka — iz duševnega mertvila. Njegove rieči, ds

koje prosbori mirno i odvažno, bijahu primljene s ve- ta

likim uzhitom. Dru. Blehveisu vidi se odvažnost i tverdi K

značaj več na obrazu. Toliko ljubavi pako prama domo- gl

vini i narodu svomu, koliko jc zbilja čuti, nebi čoviek b

izabrati mogao iz njegova vanjskoga kretanja. Bečka z:

»Pressc" pisala je o njem god. 1801 : »Der popularste n

Mann in ganz Krain, ausserlich die grosste Bube, fast p
eisige Kitite zur Schau tragend." b

Dr. Toman dodje u pratnji dra. Dominkuša; gro- k

moviti »živio!“ ga prime, a on odmak odvrati pozdrav i

prekrasnim govorom. Svaki se clivio njegovoj riečitosti, c

i zaista, težko je nači čovieka, koi bi ga u toj štruci }

nadkrilio. Sto govori, sve je poetično, imade niešta tako ]

čarobna, da mu u pervi mah prikloni serca svili sluša- ’

teljah. Koji ga jošte osobno nepoznahu, gledahu i div-
ljahu se njegovoj liepoj, cernoj bradi, kojoj neiina para
na daleko i široko u Austriji.

Sad stupi do dvadeset seljakah iz slovenskih Go¬
ricah k Tomanu. Govornik, več sied starac, progovori
po prilici ovako: „Y serce ste se nam vsmilili, gospod!
ko smo brali v »Novicah", kako so Vas tam v der-
žavnem sboru večkrat zmlatili."  Dr. Toman na¬
snuje se, udari seljačkoga govornika ha ramena i
reče: »Znate, moji dragi 1  Kraljevič Marko imadjaše se
uviek boriti sa Turcima; često ih nadvladavaše, često
opet i oni njega smlatiše, ali im uviek sretno izmaknu, te
ih opet na drugoj strani napade. Tako se i meni dogodi.

Ako me izbiju, sretno im izbiegnem, te ih opet drugdie
prihvatim." Ganuti od prijazna pogleda Tomanova go-
vorahu seljaci jedan k drugomu: »To je gospod!"

Poslie dokončana ručka digne se družtvo i uputi
se u cerkvu gimnazialnu i bogoslovsku sy.  ViekoslaYa,

7

da se Bogu zahvali za blagoslov, koga je podielio či-
taonici u pervoj godini njezina obstanka. Kanonik Jos.
Kostanjevec pievaše sv. misu svojim liepim, dubokim
glasom. Za asistenciju mu bijaše jedan profesor i osam
bogoslovacah; i ja bijah medju ovima, i nikada neču
zaboraviti, kako me dirnu. prekrasno slovensko pievanje
na koru. Suza zasja u mom oku, kad poče pianissimo
pievati viešto kolo pievačko, sastoječe iz čitaoničarali,
bogoslovacah i gimnazialacah pod vodjenjem g. J. Mi¬
klošiča, koi je i sastavio slovensku misu, te si tim liepo
ime steko. Glasba bijaše niekako na starinsku, reko bi,
da se' u njoj nalazi ruski tipus. Nama doduše ne odviše
prijazni Mariborčani priznavaliu, da tako izverstnoga
pievanja nebijaše jošte čuti u Mariboru. Najliepša mari¬
borska cerkva, ovaj dan osobito liepo nakičena od gg.
bogoslovacah , bijaše dubkom puna. Što ima Maribor
krasoticah, skoro svc bijahu u našoj cerkvi.

Poslie sv. mise razidjosmo se po gradu, dok nas
nesakupi opet dvanajsti sat na vertu „Macberjeve go-
stione“ k obiedu. To bijaše metež! sve prijateljski i
bratski, nebijaše razlike medju bogatašem i siromakom,
ni medju dostojanstvenikom i Seljakom, ni medju du¬
hovnim pastirom i njemu izručenom ovcom, kao što
rekoh, sve bijaše kao medju jednakom i ljubečom se
bračom. Nazdravljaše se narodu slavjanskomu, slozi
slavjanskoj, krasnomu spolu slovenskomu, poštenim se-
ljacima, hervatskim gostima, Strossmajeru, pievačima
ljubljanske čitaonice, koji su pievali kod oltieda i raz-
veseljivali cielo družtvo — ali nanizati sve zdravice,
čini mi se nemoguče. Poslie tri sata razidjosmo se opet.

Medjutim posavietovahu se Niemci i Nemškutari,
kako bi nas mogli razdražiti. Otidje ih do 50 na otok
„Felberjev“, da se dogovore, što im je učiniti?

8

Ja dodjem u nieku poznatu mi kuču; kad opazi si)
gazdarica strašne boje slovenske na mojim persima, P'
sklopi osušene ručice i zavapi: „Za Boga! zar ste i Vi ši
polag? Neznate li, da če Slovenci napraviti večeras re-
voluciju?" Utiešim ju po mogučnosti i savietujem, neka
se potrudi na Felberjev otok, da če se tamo utaboriti
Niemci, i da če se s njima spasiti.

Oko pet satih naviesti nam pucanje iz mužarah, n
da dolaze novi gosti iz slov. Bistrice. Mnogi se napute b
na susret dragoj bistričkoj brači. Kočije se dovezu na-
kičene zastavama i — Bistričani su eto medju nama. ti
Zatim se dovezu po Dravi narodno narežem splavi na- P
punjeni ljudima. Bijahu to bogati Pohorčani i Rušani, »
koji su poznati svojoin tergovinom čak u Beogradu. I d
oni budu serdačno primljeni. 1

Sada dodje vlak željeznom prugom od juga. Nena- 1
dana množina izkerca se iz vagonah. Tu bijaše jedini 1
zastupnik Slovenacah na gradačkom saboru, gosp. Mih. ’
Herman iz Optuja, pievači št. Jurski, naime: dr. Benja- (
min i dr. Gustav Ipavic i vojnički kapelan Drag. Ripšl 1
sa bratom svojim liečnikoin št. Jurskim. Nadalje: Da¬
vorin Terstenjak , Božidar Raič , Oroslav Caf, Ivan
Žuža, Jos. Kopač, Fr. Kapus i množina svečenikali i
seljakah.

Vneme teče, mrak nastane; što se čuti u Mari¬
boru da je slavjansko, sprema se u dvoranu „Macher-
jevii“. Dvorana je velika, imade prostora za više od
tisuču ljudib. Oh, kako je tu sve liepo i sjajno! Nači-
njeno je uzvišeno miesto za pievače i govornike, nad
tim popersna slika Nj. velič. čara Franje Josipa I., ovi-
jena zelenim lipovim viencem, na desnoj zastava ausri-
janska, na lievoj zastava slovenska, obie iz težke svile.

Sve naokolo vise štiti, njih dvanaest na broju, sa napi-

9

zi sima iz svili slavjanskih nariečjah. Nalaze se ovdie:
a, Puškin, Lermontov, Mickievicz, Čelakovski, Kolar, Mu-
/i šicki, Gundulič, Prešern, Koseski itd.

Svetu pokažite lik domače navade in misii;
a Biti slovenske krvi bodi Slovencu ponos!

j j J, Koseski.

Na svim napisima bijahu eervena slova na bieloj,
1, modro obrubljenoj artiji. I prozori bijahu zasterti tro-
e bojnim zaviesama.

Dvorana se napuni, i predsiednik mariborske či-
i. taonice, dr. Janko Senic, stupi na odlučeno miesto, te
pozdravi sakupljeno družtvo. Medju ostalim reče i ovc
i, „ Pri j e godinu danah sakupismo se Slovenci u Maribora,

I da dostignemo sjedinjenim silama svoje pravedne na-
miere, te da zadovoljimo svojim željama za prosvietu
našu i naroda slovenskoga. Malo nas bijaše u početku,
i ali eto pomnoži nam se družtvo četverostruko i slo¬
venski narod posla nam iz svili Stranah svoje pervake,
da nas počaste svojom prisutnošču. Ali još veča čast
1 nas je dostigla, jer i srodni slavjanski narodi imadu
večeras svojih zastupnikali u našem družtvu; jer su se
i i ova gospoda obazrieti izvolila na radnju i veselje Slo-
venacah. Liep je naš uspieh; prije godinu danah sa-
brasmo se u tiesnoj sobici, a večeras najmismo največu

dvoranu u gradu za naš sastanak.Znano bo vam

je, da se Slovenac svoga jezika u javnim učionama ne-
mogaše naučiti, i da smo odgojeni bez pripomoči mate-
rinskoga jezika. Sdružismo se dakle, da se izobrazimo
u milom svom jeziku, da ga možemo rabiti, kad imamo
posla sa Slovencima, i glede toga neprevarismo se,
kad-no nam kaza kod ustrojenja našega družtva gosp.
savietnik c. kr. namiestničtva u Gradcu: „Zašto vam
treba, da čitate slovenske časopise, kad znadete svi

%

10

niemački?“ Željeli smo nadalje po mogočnosti sve du¬
ševno blago uživati, što nam ga sakupiše slovenski i
u obče slavjanski spisatelji i piesnici iz prijašnje i sa-
dašnje dobe; po mogučnosti ono spoznati, što je slav-
janska znanost spoznala , što je slavjanska umietnost
liepa, i verla učinila ....  Na sveršetku govora još dvie
stvari; pervo, niešto slovenskim seljacima, koji nas
danas od bliža i daleka u tako obilatu broju posie-
tiše. Medju vama imade mnogo več izobraženih, koji
znadu, da je čovieku treba i duševne hrane, i da ne-
živimo samo od kruha — koji znadu, da im je slo¬
venska izobraženost bližja i srodnija od ma koje tudje,
te da domaču izobraženost mnogo prije dostignemo,
nego je moguče dostiči tudju, koja nam je oddaljena.
Primite, što vam naše družtvo domačega pruža. Gle-
dajte s nama krasne istine, koje je znanost več spo¬
znala, veselite se s nama onim krasotama, koje izradi
čoviečja umietnost u piesuičtvu , u glasbi i slikarstvu.
— A sad hoču da pozdravim vas, čestita gospodo, koji
ste iz daleka došli, da učestvujete našoj svečanosti. Vie-
rujte, da su vama naša serca otvorena; naše glave i
sve naše sile, premda slabahne, stoje vam pripravne na
službu. Srodna nam bročo! sve vas serdačno i ljubezno
pozdravljam! da, živili slavjanska bračo!“

Sa svili Stranah zaori n živio!" i „slava!“ To se je
često i tekom govora dogadjalo. Kad je govorio dr. Sernc,
vidio i čuo sam, kako je nieka seoska dievojka svojoj rnajci
prišaptnula: „Toti gospod, pa ima dober jezik."

Po doveršenoni govoru čitao nam je gosp. pred-
siednik pozdrave stigavše iz Tersta, Riekc, Karlovca,
Tomina, od preuzv. gosp. biskupa Strossmajera i od
pukovnika domačega puka grofa Kinskoga. Svi bijahu
primljeni s velikim uzhitom.

n

Za predsiednikom popne se na govorničko miesto
zastupnik ljubljanske čitaonice, g. dr. Blehveis, te po¬
zdravi družtvo u njezino ime. „ Slava!“ »živila 1“ glasilo
se po dvorani. Govoraše nadalje o žestokoj borbi, koju
mora sada slavjanstvo biti proti navalama protivnikab,
i reče, da pobieda mora biti naša, buduči je s nama
Bog, car i pravica; pobicdit čemo neprijatelja, ako bu-
demo uzterpljivi, po Stojani, složni,  te ako
budu ove krieposti spojene sa bratinskom uzajem-
nošču.  »Slava!“ i »živio! f ' priečiše često govornika i
sprovadjahu ga sa govorničkoga miesta.

Gosp. Davorin Terstenjak, podpredsiednik celjske
čitaonice, izrazi takodjer najprije serdačan pozdrav od
mile nam sestrice čitaonice celjske; zatim kaže: »Neiz-
reciva mi je radost, što vidim, da naša stvar tako kriepko
napreduje — naša stvar, za koju sam i ja u ovom pri-
jaznom gradu radio i terpio (čuje se glas: »da, da, dosta
si terpio!“) ponosno kažem, da sam svojom rukom po-
sijao mnogo zernja, koje sada živo i kriepko tiera klice.
»Živio!“ »slava! 11  razleže se po širokoj dvorani.

Sada se pojavi dr. Toman. Stajaše dugo vremena mirno
i tiho; jer mu nedopusti govoriti gromovita pozdravna
buka i vika, koja vladaše medju slušateljima. Kad se u
niekoliko občinstvo umiri, stane napokon govoriti. Nje¬
gove, u serca dirajuče rieči prouzroči.še neopisivo, još ne-
vidjeno oduševljenje. Opazivši govornik toliku uzhičenost,
reče: »Kad vas vidim i motrim, sve tako uzhičene
i goruče, pada mi na um pričica od one karthažke
brače, koja se dadoše zakopati na medji svoje domovine
za njezin spas. Tako mi se čini, da ste i vi pripravni
za blago svoga naroda i za njegove pravice sve žertvb-
vati, što bi od Yas zabtievao, pa da je nuždno, dali bi

12

se i vi živi zakopati na medji vaše zemlje, prije nego za
bi dopustili, da vam se promiene granice vaše otačbine,,. li
Ove njegove rieči prouzrodiše mnogo jada protiv- ph
niciina, kojih bijaše dosta prisutno. Tumačiše si ih nie-
koji u „Tagesposti“ ovako: »Prije dete se dati pod zi- h«
dinama grada Maribora zakopati, nego dete dopustiti, sv
da bude grad ovaj niemački." Skoro dva mieseca bies- m;
nili su neprestano kao gladni vuci po desetim niemač- tr
kim dasopisima, potvarajudi svakako dra. Tomana i pod- v<
mecudi mu svakoverstnc namiere, dok ih nije izverstnom P
logikom potukao i smiešnima nadinio nieki mariborski

Slovenac u bedkom „Vaterlandu“. P'

C. kr. kotarski sud u Celju pozvao je seljaka Mih. »i

Vizjaka, te ga izpitivao, da li je zbilja dr. Toman ka- 111

zao, da je namiera Slovenacah, ako se grad Maribor d,

svojevoljno Slovencima nepredade, da de ga na šilu za-
uzeti i razoriti? te da li je dr. Blehveis rekao, da mo- s

ramo Menice iz Maribora iztierati ? — Možete si misliti,' s

kako duge bijahu uši, koje su mogle Čuti, što tisude v

ljudih nisu čule, pa vidite i zlobu onoga dovieka, koi S

je išao sudu što takova javiti. n

Nu vratimo se k »besedi 11 , koju su doduše ved v

»Novice 11  opisale, pa i mnogi niemadki listovi više nego r

im je i trebalo; ja mislim, da nece biti ni ovo suvišno,
jer namieravam koješta dodati, što.su »Novice 11  oprostile
mariborskim »kulturtragerjem 11 . i

Najprije pievala se je Jenkova piesma »Naprej ! 11  5
zatim Riharjeva »Savica 11 . Netreba mi spomenuti, da
bijahu primljene s velikim uzhitom, buduci se liepe
a izverstno pievane piesme moraju dopasti svakomu, '

koi neima serce od kamena. Mladjabni piesnik, g. Gr. *

Krek, mudroslovac na gradačkom sveučilištu, razveseli
nas krasnom besiedovkom (deklamacijom), koju priredi

IB

go za onaj večer. Brižljivo izpitkivanje krasoticah, tko da
3„. li je taj mladič, sviedoči jasno, da im njegove rieči do-
iv- pirahu do serca.

ie- Poslie Kreka pojavi se seljak M. Vizjak iz Te-

a-  harjah blizo Celja, nagovarajuč svoje drugove, da štuju
ti, svoju narodnost, te da se neplaše protivne sile. Raz¬
iš- matraše veoma jasno važnost i korist čitaonicak i po-
č- trebu narodnoga jezika u školi i uredu na zemlji slo-
d- venskoj, koja je naša, koju mi svojim rukama i svojim
m trudom obradjivamo. Opisivaše nadalje veoma dosietljivo
ki opako nastojanje protivnikah naših, koji, hoteči da nas
poniemče, okerstiše u svojoj neumnosti naše družtvo

h. „ Palca-riba-Vereinom (Stockfisch-Verein) 11 , i kaže, da če
i- možda jošte niekoliko vremena na nas navaljivati, ali
m da če im se i to napokon do saditi.

i- Pievaše se zatim Tomanova piesma „Mar i bor“

)- s napievom J. Miklošičevim. Ljubljanski pievači razve-

i, seliše nas sa českom četveropievkom „Pod oknom 11 . Naj-
ie veču pako pozornost prouzroči Miklošičeva „ Ali smem
>i Slovenec biti ? 11  koju pievaše tajnik mariborske čitao-

nice g. prof. J. Šuman u pratnji pievačkoga sbora. Pie-
č valo se jošte: „Kje so moje rožice? 11 , „Zvezda“, „Stru-

0 nam 11  i na čast Hervatima „Hej Slovani 11 ,

i, Tim se sverši beseda.

e Dvorana se pretvori u gostionu ; sveobča se radost

nastavi. Dok je trajala večera, sviraše gradska banda

1  same narodne komade, počemši od „Napreja“.

i Poslie počmu se nazdravljivati zdravice. Gosp. dr.

> Senic nazdravi Nj. veličanstvu našemu čaru, zatim otač-
, bini. Gosp. dr. Toman vladiki Slomšeku, koga nebijaše
u Mariboru. »Napijam dakle , 11  kaže poslie poduljega go¬
vora, „g. vladiki Slomšeku i njegovim verlim suradni-
cima, svim slovenskim svečenicima, i želim, da vietrovi

14

odnesu zdravicu ovu do blagoga serca vladike, da mu
se serce razveseli. “ Gosp. dr. Blehveis napije predsied- ^°.
niku i odbornicima mariborske čitaonice, koja je perva P 1(
i najstarija medju čitaonicama u Sloveniji. Gosp. dr. l ,u
Toman nazdravi sreči i blagostanju jugoslavenske aka¬
demije ; gosp. dr. Pavlič svim Slavjanima ; gosp. dr. »^
Bleirveis posebice Hervatima , koji imadu ovaj večer va
pervi put svoje zastupnike u Sloveniji; odzdravi mu na
gosp. odvietnik Sabljič i kaže: „Dok taj slovenski narod P fi
ovaku čverstoču, ovaku narodnu sviest i narodan život 118
pokazuje, te pripravlja toliku i takovu radost i veselje, 11
dotle nije dvojiti, da je vriedan i sposoban vlastitom P (
močju razvijati se i odlikovati, odtergnuv se izpod tu- 111

djega skerbničtva. U to ime napijam zdravicu s lov en- 111

skomu narodu !“  G. Šuman napije dru. Bleiweisu, 11
koi več dvadeset godinah vodi Slovence; g. dr. Bleiweis v
odgovori mu tim, da nazdravi svim domorodcima, koji n
ga podupiraše i jošte podupiraju u »Novicama 11 . G. bi- P
lježnik dr. Horvat napije dru. Tomanu i kaže: „Vi Slo- »
venci imate slavne muževe, koji se bore za slavjansld 11
i za svoj narod , doduše na takovu miestu , gdie nas 1

Hervatah neima. Slavimo dakle one muževe , koji se r

bore za prava slavjanska tamo, gdie nama nije moguče 1
da dodjemo ; g. dr. Toman zahvali mu se i govoraše uz- '
hičeno o budučnosti Slavjanah , obziruč se na poviest (
starih narodah. Prije nego sverši svoj krasan govor, po-
grabe ga Hervati i dignu u zrak, što se je činilo do¬
pisniku „Tagesposte“ dakako „strahovito barbartvo 11 . Još
se mnogo nazdravljalo: gg. Hermanu, Černetu, dru. Do-
minkušu, dru. Kočevaru, Terstenjaku, Modrinjaku i —
»Podravskomuježu 11 .  G. Antolek se zahvali u ve-
oma šaljivu govoru, te reče, da želi Slovencima mnogo
»ježkih želudacah“.

15

m Št. Jurski pievači, kraca dri. Ipavici i brada Ripšli,

d- koji su osim toga racdjusobno bratiči, zapievali su dvie
?a Piesme: „Pod lipo" i „Napitnicu“; pervu su morali tri
[r. P uta opetovati.

a- Medjutim dodju iz Felberjevoga otoka niemački

r. i)Turneri“, sastoječi iz ni c mački h gimnazij alacah, tergo-
n- vačkih pomočnikah i dietičah, svi u tverdoj volji, da
m nas na,uče „p o š te n j a“. Premda se savietovahu čitav
irl poslie podne kod dobre pive, ipak neznadoše, kako da
it na nas navale. Počmu pievati na vertu pod prozo-
e, rima naše dvorane niemačku piesmu. Nu kad im ne-
n podje za rukom nači povoda k svadji, pošalju jednoga
i- niemačkim tracima nakičenoga „Turnera“ u dvoranu u
[. misli, da če ga Slovenci iztierati; ali ljuto se prevariše.
i, Došavšemu Niemcu u dvoranu pruži poznati mu Slo-
s venac ruku, te ga vodi po dvorani opisujuč mu radost
ji našu. Pošto se je Niemac nagledao i nadivio svemu, što
je čuo i vidio, izidje van te kaže svojim prijateljima:
»Gospodo moja! mi činimo Slovencima nepravdu, ne-
j mojte ih smetati!“ Do zla Boga nasernuše niekoji na
s njega, kao tobože da je izdajica; nu nieki ga ipak bra-
3 njahu. Jedna rieč rodi drugu, digla se vika — i smet-
3 nja bijaše gotova. Razlupanih cilindrah bilo je dosta
vidicti drugo jutro, jer ih ostaviše kao kakov „corpus
t delicti “.

U tri sata poslie polnoči odnesoše Slovenci zastave
u čitaonicu, pievajuči »Naprej zastava Slave! K  Niekoliko
i „Turnerah“ zaprieči im put, ali kad zastavnik, pravnik
iz Praga, zavikne: „Tko če se usuditi, da nam napadne
našu zastavu, ostavit če kožu ovdje!“ razidju se svi
bez traga. —

Tako obavismo svečanost godišnjice mariborske
čitaonice.

16

Poslie besede ostao sam još jedan dan u Mari¬
boru, jer sam saznao, da ide i g. dr. Toman u roga-
tačku Slatinu, u moje rodno okružje. Vozili smo se
zajedno. S nama idjaše više svečenikah, i ovi su dra.
Tomana tako dugo nagovarali u Konjice *), dok ga zbilja
nenagovoriše. Mene je zaiskao, da mu priskerbim u Sla¬
tini stan. Došavši tamo, idem odmah u pisarnu i opra¬
vim, što mi bijaše naručeno. Niekako sarkastično na-
smije mi se pisar i reče: „No, kommt er denn sein
Konigreich anschauen?“ — Neodgovorim nista, nego
otidjem.

Dr. Toman dodje. Istinu ču reči ako kažem, da
takova priklanjanja još za života nevidjoli. Sve mu se
je klanjalo, sve mu davalo visoke i častne naslove , pa
i oni, koji su prije o njem koješta klevetali. — Oj, to
su Januši, pomislili, ali ne kaošto  je bio mitologičm
Januš , koi je imao natrag staro a napred mlado lice :
ovima se je glava okolo na okolo vertila!

Čekajte lije! pomislih si, dolijale ste. Kažem dru.
Tomanu nieke klevete i naznačim mu onoga, koi me
je zapitao gore navedenim načinom. Malo zatim dodje
dr. Toman na prag pomenute pisarne , i onaj gospodin
dodje mu se po svom običnom načinu pokloniti. Dr,
Toman progovori i kaže: „Nije li krasna zemlja
Tomanija?“ — Cerven kao puranova brada, nežna Ja¬
nuš što da mu odgovori i kamo da se obrati.

Dr. Toman ostade pet danali u Slatini. Mislim, da
mu nije dug čas bio; neprestano obkružavahu ga her-
—* — ---

*) Konjice, terg blizu Poljčanah. I tamo su liamieravali Slovenci
ustrojili čitaouicu, ali nisu dobili dozvolu. Saznao sam, da im
je odgovorilo vis. c. kr. namiestničtvo u Gradcu: ;) Ako dozvo-
limo čitaonicu Konjicima, onda bi s vremenom svako selo tra-
žilo dozvolu za čitaonicu."

17

vatski i slovenski domorodci. Za čudo nam bijaše, što
su se i Niemci s njim družili. Osviedočili su se, da
nije takav divljak, kao što su mislili podučeni lažljivim
dopisima u „Tagesposti“, „Pressi !<  & comp. Nicka gos-
poja iz Gradca, radošču uzhičena uzkliknii: „Ist’s mo-
glich ! das ist dr. Toman ? er scliaut ja gar nit so
scbrecklich aus!“

U četvertak 7. kolovoza odvezosmo se s drom. To¬
manom k starorau župniku g. Antunu Wolfu u Medve¬
dovo selo. Radovaše se neizmierno vriedni starina, što
vidi u svojoj kuči tako slavna gosta. G. Wolf je Slo-
venac stare korenike. Radio je s drom. Kočevarom več
za Gajeva probudjivanja i bijaše jedan od onih, koji su
sercem i dušom prionuli uz ideju Gajem propoviedanu.
On je utemeljitelj „Matice ilirske" i naručuje si još sada
deset  slavjanskih časopisah. Pošto sam mu prijašnji
dan '1’omanov dolazak obznanio, pozva više susiednih
svečenikah k obiedu, te je družtvo naraslo do 15 osobah.
Bijaše prisutan i prof. Kleine iz Sibinja, koi je iz te
župe rodom. Napijahu se radostne zdravice svim sla-
venskim granama, dru. Bleiweisu, jugoslavenskoj aka¬
demiji, Riegeru itd. Dr. Toman, postavši po jugoslaven-
skom običaju „kuče gazda", tako nam je k sercu govorio,
da smo si želieli tri šatore napraviti, da uviek uz ona-
kovu radost živimo.

Kad se je dan nagnuo, oprostio se je dr. Toman,
vidljivo ganut u oči tolike priverženosti i prijaznosti
štajerskih svečenikah, i odvezosmo se natrag u Slatinu.
Oaleko več bijasmo, i jošte stajahu gospoda pod cerkve¬
nim lipama, pozdravljajuči odhadjajučega ljubimca Tomana.

Poslie dva dana odoh iz Slatine i ostavih dra. To¬
mana sa željom, da bi P»og dao, da više putili dodje u
naše krajeve zdrav i veseo!

§

18

U nedielju 10. kolovoza bijah na Ponikvi kod mlade
mise moga prijatelja g. Jos. Šuca. Nove mise su u Slove¬
niji, osobito u slovenskim goricama, prave pučke svečanosti.

Onaj dan, kad se dieli šesti sv. red, t. j. red mis-
ničtva (presbiteriat), obično otidju roditelji u Maribor,
da prisustvuju redjenju. Mati dobi pervi blagoslov od
sina, zatim otac, brača, sestre i ostala rodbina. Dobra
majka plače i lieva suze radosti: tako sretna nebijaše
jošte nikada za života. Odmab isti dan mora ljubezni
sinak na kola i kuči. Majka siedne uz njega, i skoro
da nežna, kako bi ga nagovorila. „Ti“ joj se čiri ne-
uljudno, „Vi“ neobično, premda joj susiede često kazi-
vabu, da mladomisnika moradu i vlastiti roditelji poštovati.

Na medji domače župe često je priredjen slavoluk,
gdie ga pričekuju župljani sa gudbom, da ga odvedu,
pračeni glasom zvonovah i puranjem mužarah, u cerkve.
Raduju se svi župljani , buduči se smatra mladomisnik
kao vlast svili. Berzo se raznosi glas na daleko i široko,
kad če se služiti nova misa. Zvonovi i mužari navieš-
taju več u subotu večer radostni dan.

Kod mladomisnikove kuče prirode na berzu ruku
kolibu iz dasakah ili sienicu iz zelena granja, koja sva
ovienčana i urešena zastavama i raznoverstnim eviečem
ima služiti za gostovalište. Svetkovina traje po 4—5
danah; sakupi se često 200—300  osobab iz rodbine,
susiedab i prijateljak mladomisnika. Učenici gimnazije
imadu takodjer po običajnom pravu miesto kod stola.
Obično dodje u slovenskim goricama oko Ptuja i Ma¬
ribora na mladu misu 40 — 50  gimnazialacab, u zapad-
nom dielu biskupije labudske mnogo manje. Da nebna
ovili mladičah, nebi bilo toliko radosti, jor pievanje i
razne igre i šale spadaju u njihov dielokrug. Družicah,
tako zvanih svatovcah, imade mladomisnik obično 24 ,

19

a najmauje 12. Obučene su bielo, nakičene modrim i
eervenim tracima.

Obično ostave ovi mladi ljudi poslie podne družtvo
u kolibi, te pobiegnu sa giulbom u školsku sgradti ili
koju drugu poveču sobu na ples. I gg. bogoslovnima je
dopuštcno plesati na mladoj miši.

Dok trnje svetkovina, skerca se svako jutro druž¬
tvo na kola, da se vozi do podružnice ili susiedne koje
župne cerkve k sv. miši, i oko podneva vrati se natrag.
Cielim putein vlada izvamedno veselje : Banda svira,
mužari germe, seljački mladici ijujkaju, djaci pievaju —
razlegaju se glasovi domači daleko po domačoj zemlji !

I ovdie, hvala domoljubnim gg. bogoslovcima i
gimnazialcima , bijaše sve na domače n govoru i pie-
vanju. Nieka nemškutarska gospodična reče u pone-
dieljak u večer, da joj se čudno vidi, što jošte nepie-
vasmo drugčije no slovenski; ali je dobila takav odgovor,
da je mukom umuknula. Tako valja zaprieke odbijati u
zarod ici i učit se pobijati malene, da čoviek postane
viešt i veče nadvladati. Poslovica bo kaže: »Kaplica
kamen votli, ne s močjo, nego jer čestokrat kane.“

Nišam namieravao dalje putovati, nu jer mi se je
pridesilo, da sam se s niekim prijateljem odvezo u Celje,
mislio sam si: Ele napredi

U Celju preživih više godinab u nižjim ško'aina, zato
potražih ona miesta, koja me spominjahu dietinstva. Tužni
bijalm u ono vrieme naši odnošaji glede narodnosti. Sve
tudje, ubijao nam se duh, širila se niemština, slovenski
nije govorio nitko; ime pisati slovenski bilo je zabranjeno,
slovenska piesma nije se čula, slovenski gimnazialci pie-
vahu „niemačke piesme iz niemačkih serdacahN Kako
sada? Citaonica ima 134 člana, stoji tverdo i širi uspiešno
narodni duh — stara Celeja Slavenima neče propasti!

20

Dobili u ruke lietopis gimnazije celjske. Osim na-
slovah slovenskih zadačah dakako sve je niemačko, nu
ipak imade niekolicina slovenskih imenah slovenski na¬
tiskanih. Ravnatelj g. Jos. Premru, — „ Ehrenbiirger von
Agram“, pervi se je dao sklonuti, da se štampaju slo¬
venski imena onih učenikah , koji iniadu n kerstnim
listovima imena slovenski napisana. To se sbilo ove
godine pervi put, Sto sviet stoji — hvala mu na daru!
Ako pomislimo, kako se postopalo dosad sa slovenskim
imenitna, moramo priznati, da je taj napredak važan
osobito s toga, Sto si ga je mladež sama znala izprositi.

Tko je dakle kriv, da se tako nemilice i tako okrutno
postupa sa slovenskim imunima V Hoču da kažem?

Ako uzmeš u ruke „Classification der Hauptschule
in Cilli“, kaplja če te udariti, jer češ takove nakaze,
prava „monstra marina" ugledati. Ako zapitaš g. rav¬
natelja, koi je (N. B.) slovenski domorodac, kazat če ti,
da mu inače nije dopušteno. Ako pitaš ma kojega sve¬
čenika, zašto nepiše slovenska imena slovenski, morat
če ti odgovoriti: „In der lavanter Diezose ist die Amts-
spraehe deutsch." — Ma bila Amtssprache deutsch ili
chinesisch, Sto to na nas i naša imena spada?

Deder pogledaj šematizam mariborske biskupije,
nači češ isti onakov priekor. Za dokaz navodim evo
ovdie „ducent ; ' imenah sasma slovenskih , kako bi se
morala pisati, pa dodajem niemački način pisarija, kako
se zbilja pišu u šematizmu za godinu 1862.:

Matjašič* — Stvarnik — Stiianiig.

Pi\*,c — Župančič —• ©uppontfdjitfcl).

Žagar — Singer. Črepinšek — Tfdjrfrinfcfiegg.

Žličar, — ©d)lttfd;er. čučko — Tfcfmtfdifo.

Žuža* — Srfmftta. Vihar — 55id;cr.

Žižek —- ©djiifdjegg.

Volovšek —

21

Nitko nam nece moči zanijekati, da smo Slovenci
„narod"; pripoznava nas bo i visoka vlada kao takav.
Kao narod dakle u ustavnoj deržavi imedemo i prava;
medju ova Spada bezdvojbeno po naravnom pravu naš
prirodjeni narodni jezik; a buduči daje  pravopis bitan
dio svakoga jezika, imadeino i vlast pisati svoja imena
svojim pravopisom, pa ujedno i strogo i pravedno za-
btievati, da ih i naši uredi cerkveni i svietovni tako
pišu. To mi zahtievamo punim pravom , i zahtievati
čemo tako dugo, dok nam se nezadovolji.

Ako se tim komu zamierimo, briga nas za to;
rimsko bo pravo kaže: „Qui jure suo utitur, nemineni
laedit." U ostalom mi se čini, da ovaj način pisanja
slovenskih imenah može proizlaziti nasumice  samo
od one versti ljudih: „quibus non est intellectus.“

Pregledav u Celju prostorije „čitaonice“, uputih
sc piešice prama Žavcu (Sachsenfeld), Odmab za mnom
poveze se nieki Žavčanin i zovne me , da siedncm
k njemu na kola. Drage volje primib poziv, zapitavši
ga, koliko li da ču morat p lati ti V

„Vidih Vas iči u čitaonicu," kaže, „znam. da ste
Slovenac, pa zato netreba da sto plati te. “

Znadoh dobro, da je Žavc najnarodniji terg u Slo¬
veniji , ali toga neznadoh, da i seljaci ciele savinske
doline osiečaju, da su Slovenci, da znadu, što je na¬
rodnost.

Pitam ga, da li pozna g. Ž. , koga baš naumih
posietiti. /•

„Poznam ga dakakol ma on Vgm je jedan od naj-
iskrenijih medju nama Sloveneima. Vi čete vidieti, kako
veselo je u Žavcu; sve one piesme, što se pievaju u
celjskoj čitaonici, pievamo i mi.“

,,Polazite često čitaonicu?"

22

„Često baš neirnam vremena; ali kad je „beseda“,
razda i ja idem — vozi nas se više zajedno. Danas
sam bio takodjer kod Zamurca, ali u čitaonicu nišam
išao, buduči imam sam „Novice“.“

„Što ste radili u Celju?"

»Imam nicku panlicu radi baštine moje žene, pa
sam i niešta poreza platio. “

»Dobivate li več šta u slovenskom jeziku pisana
iz ureda ?“

»Manite se toga pitanja, gospodine! to Vam je u
Celju sve uzaludu. Kruh naš slovenski dopada se gospodi,
za jezik pako slovenski nemare podnipošto. Moljasmo
več i kod ministra za narodni jezik, podpisasmo se
skoro svi, pa i ono nije pomoglo upravo ništa.“

„Samo vi zahtievajte," rekoh mu, »gospoda moraju
raditi po zakonima; a zakon zapovieda, da se svakomu
narodu jezik mora štovati."

„Ali, kako vidim , Vi niste čitali, da u zakonu,
koga Vi mislite, na svakoj strani po sedam put stoji
cerno na bielu: „Nach Moglichkeit" ili „Nach Thun-
lichkeit" ?

Dočim se tako razgovarasmo, opazim gorostasnu,
bielo-modro -cervenu zastavu, koja nas pozdravljaše od
petrovske cerkve.

Seljak odmah opazi, da me je zastava pozornim
učinila, te stane pripoviedati, da su ju napravile mlade
Žavčanke, i da su ju seoski mladiči pervoga svibnja po¬
stavili na ovu visoku smreku. Bile su tri ure poslie
ponoči 1. svibnja, kad su ju onamo uzdigli. Občinski
tajnik žavski razlagaše uzhičcnim govorom spomen slo¬
venske zastave, i pošto je prosborio, svi su po tri
puta veselo zaukali; zatim su počeli mužari pucati
i u zvoniku jutarnce zvoniti. Po sveršenoj sveča-

23

nosti odoše svi zajedno u gostionu, da se pobrate na
temelju rodoljubja.

Kad seljak dodje do svoje kuče, zovne me na čašu
vina. Najvolio bi mu se zahvaliti, ali pobojah se, da ga
neuvredim. Izpijem čašu, zahvalim se i hoču da otidjem,
nu on me stane siliti, da slednem opet na kola, te on
potiera konja i odveze me tja pred kuču moga prija¬
telja , gdie, serdačno primljen, ostadoh do sliedečega
dana. Poslie večere kaže mi prijatelj: „Ajdmo u školu,
večeras če se pievači viežbati." I zbilja, dodjem i čujem
iz više od 20 mladih gerlah po svim glasbenim pravi-
lima oilti se:

Hej rojaki! opasujmo uma svitle meče,

Plemenita kri po krepkih naših žilah teče,

Bog nam dal je dobro srce, um in pamet zdravo;
Povzdignimo krepke glase domovini v slavo!

Iz Zavca dobiva celjska čitaonica mnogo podpore,
buduči su teržani iinučni pa i iskreni rodoljubi i pri-
verženici narodnoj stvari. Liepe Žavčanke jošte su u
dobroj uspomeni od perve „besede“ u Celju, gdie su se
prikazale u sasvim narodnom odielu. Žavčani mi se tako
priljubiše, da ih težko ostavih. Odoh piešice rajsko-kras-
nom savskom dolinom. Kad dodjoh do št. Petarskoga
mosta, Savinja me voda tako prijazno primamljaše, te
nemogoh da dugo oklevam, nego se priredim, da se u
njoj prokupam. Priznat mi je, da nenadjoh kod nas još
vode tako ugodne za kopanje, kao što je Savina, premda
sam se kupao u Savi kod Zagreba i blizu Ljubljane, u
Pravi kod Maribora i Varaždina, u Sutli, u Krapini i
u jadranskom moru. Tim pokriepljen, podjoh prama
Vranskomu tergovištu , gdie sam ostao niekoliko satih
kod ondašnjega g. bilježnika Bratkoviča, koi je osim
duhovne gospode jedini domoljub u tergovištu,

24

Još isti večer požurih se, da prevalim granicu
medju Štajerskom i Kranjskom. Ovdie Slovenija,
t a m o Slovenija, nu i p a k treba prekoračiti
medju!!

Put prania Kamniku veoma je dugočasan. Čitav
sat sam hodio, i nikoga nišam sastao, sve je bilo tiho
i mirno; isti potok, koi inače obično uz cestu romonom
svojim sumi, bijaše se osušio.

U tergu Motniku oskerbih se dovoljno smotkama,
i tako sasma utrudjen dodjoh do Špitaliča. Skoro me je
bilo strah putovati nočju po tako gerdom klancu. Spavah
u starom gradu špitaličkom.

Drugo jutro odputih se s hodočastnicima iz mot-
ničke okolice, koji su išli u Tuhelj na proštenje. Bijahu
dievojke doduše liepe, ali su mi se činile odviše na-
ravske, bez ugladjenosti, koja se obično u Kranjskoj
nalazi; nu berzo me ostaviše, i ]>očeh druge susretati:
dievojke i žene su več na kranjska nosile rubce (peče)
privezane, mladiči pako imadjahu persluke sa debelim
bielim pucetima i cerveno-svilene rubce oko vrata.

Bijaše upravo pbdne, kad-110 se primicah ka Kam¬
niku, ali ga jošte nevidjoh, kad poče u petim cerkvama
zvoniti na podnevni pozdrav Marije, tako da se je glas
zvonovah veoma zvučno i ugodno razlegao. Onda stadoh
laganije iči, misleči, da Kamnik n i j e više daleko, pa i
zbilja stajaše preda mnom. Dodjem u grad i sreča me
zanese upravo na postu , gdie sam našao veoma pri¬
jazne domačine.

Ostadoh u Kamniku dva dana i veoma mi se u
njem dopalo. Čist planinski zrak pribavlja svake godine
ovomu gradiču dosta inostranacah , navlaš iz Tersta,
koji ovamo dolaze zdravlja tražeči.

25

čitaonice u Kamniku jošte neima, a u kazini go¬
spoduje Niemac.

Nalazi se ovdi*i kavana, nu kakova je!? U n j oj
imadu samo jedan jedini časopis „Laibachericu“, i ta je
več uviek tri dana preživila, kad dodje na obcu uslugu,
Gradjani uobče govore slovenski, i dieca se igraju me-
djusobno po slovenski, što je svakako znamenito. U no-
vije vrieme imade mnogo vojnikah, jer se gradi tvornica
za prah. Otci Franjevci veoma su prijazni i dobri, te
uživaju povierenje i ljubav pučanstva. Išao sam s otcem
Berardom ulicom i uviek sam se morao deržati za šešir;
sve ga je pozdravljalo, i dieca su mu se, reko bi, samo
viesila o ruke. U Mariboru biva sve inače: tamo se
dosta putih dogodi, da mali „faloti" letaju za sveče-
nicima i bogoslovcima, te ib napadaju vičuči: „Pfaffen!“
Žalostan plod niemačke kulture!

Iz Kamnika sam namieravao iči u Bled; nu več
bijaše prekasno k svečanosti 15. i IG. kolovoza. Buduči
pako, da, kao Arabin u Mekku, svake godine putujem
u Ljubljanu, mislio sam si: Od ovud imade bliže
nego od kuče, dakle napried u Ljubljanu!

Dodjem u Mengiš, rodno miesto riečkoga g. prof.
Terdine, i tamo mi se pruži prilika, te se odvežem do
Ljubljane.

Biela Ljubljano! niežna neviesto junačkoga Za¬
greba! Šest putih več te posietih, i uviek si mi milija!
Da mi je u tebi stanovati i boriti se za tvoje pravice
proti sili na te navaljujučih Nemškutarah, čini mi se,
da bi zadobio Hreljinu jakost. Ti si Ljubljana zaisto
ljubljena, ljubljena od Slovenacah, kao što Atena od
starih Gerkah. Ti si sriedište Slovenije, ti daješ najviše
duševne hrane jadnim, preziranim sinima tužne Slove¬
nije — svietlo ti bilo lice! Profivno pako hraniš čitavu

4.

26

rulju dušmanah slovenske narodnosti — zašto ih ne-
poždere cerna tvoja zemljica?

Odseo sam po običaju koc# »slona®, gdie se je
tada nalazilo ognjište slovenstva, »narodna čitaonica®.
Nedavno se je preselila u svoje dvorane, koje joj sa-
gradi verli domorodac tergovac g. Souvan. Broji sada
363 člana i naručuje si 48 časopisah, medju kojima
se nalaze liervatski: »Glasnik dalmatinski", »Narodne
No vin e 11  s »Danicom ilirskom®, »Pozor®, »Glasonoša®,
»Katolički list® i »Naše gore list 11 ; serbski: »Serbski
dnevnik®, »Napredak®, »Vidov dan® i »Serbobran®.

Stupiv u gostionu, nadjem u kutu kod stola poveče
društvo u žestokoj razpri. Siednem bliže, da slušam.
Mladi podučitelj (nemškutarček) naserne na siedoga
starca, ljubljanskoga gradjana i člana čitaonice, koi,
kao što kaže, več dvadeset godinah čita »Novice®. Ostali
podučitelji, ljudi umniji, onomu se uzprotiviše, i tako
dodju s njim u prepirku. Bojah se, da če možda i do
šakali doči, što bi se lahko bilo i dogodilo, da ih nije
pomirio starac.

Učitelji pučkih učionah u Sloveniji, osobito u Šta-
jerskoj, premalo su izobraženi; iznimku sačinjavaju oni.
koji se sami nastoje izobraziti na temelju materinskoga
jezika.

Imade učiteljah, koji svim silama nastoje, da po-
niemče svoje učenike, premda sami neznadu dobro nie¬
mački. Mislite si seljačkoga diečaka, dvanaest godinah
stara; ovaj ide iz domače škole u 4. razred niemački,
zatim dvie godine u nizu realku, poslie jednu ili dvie
godine u pripravilište, i gotov je učitelj. U ovim četirim
ili petim godinama zaboravi ono malo slovenštine, što
je usisao s materinim mliekom, buduči se je neuči
nigdie , kako bi morao; nauči se niemački (ali kakol)

27

te ide po svom apostolskom poslu, nastojcči, da pre¬
obrazi slovensku školu u niemačku naseobinu.

Imade i učiteljah, koji takodjer u cerkvu turaju
niemštinu. Ako im se vidi g. župnik na niemačku stranu,
zapieva gdiekoju (variatio-delectati.. niemačku piesmu.
Prije niekoliko godmah pievahu gimnazialci u sloven¬
skim goricama niekomu učitelju pod prozorom travestiju
one niemačke piesme, koju je u cerkvi skoro svake ne-
dielje pievao.

Ona glasi ovako:

VVir vverfen uns darnieder
Im Wirthshaus auf die Bank,

Der Wein starkt uns’re Glieder
Das VVasser macht sie krank.

Wir opfern keine Kalber,

Wie’s Aron hat gethan;

Wir fressen sie gleich selber
Dann sind vir besser d’ran!

Taj dogadjaj razljuti pobožna učitelja tako žestoko,
da se odmah okani niemačkih i nauči krasnih cerkvenih
slovenskih  piesamah.

Niekoji učitelji kod nas osiečaju u sebi pievačkoga
duha, te stanu piesme kovati. Nadje se gdiegod dobro
zernce, ali obično nevaljani su umotvori ove verste. O
božiču i uzkersu mora svaki učitelj bez iznimke zapie-
vati novu piesmu, ma ju tražio Bog zna kuda. Ako ne-
dobi nigdie napieva, što ga puk jošte neču, mora sam
biti skladatelj  (Compositeur), a obično i piesnik sv.
piesme, t. j. „Poeta par excellence“.

Jednomu pade na um, da opiše u piesmi za pol-
nočku narodjenje Isusovo. Opieva liepo sve, što se nadje

28

u svetim blagoviestima, na kad dodje do onoga miesta,
koje govori, da sv. Josip s Marijom nemogaše nači u
Betlehemu prenočišta, zapieva ovako:

Marija se je jokala,

* Svet Jožef je pa klel!

Ali dosta je i kratka certica iz 1  života učiteljskoga,
premda bi se o toni mnogo dalo napisati; nu valja
mi dalje.

Jedva se drugo jutro malo prošetah po prijaznoj
»zviezdi" (Sternalee), počeše več dolaziti hodočastnici
iz bledskoga jezera, i odmah nadjoh družtva. Bijahu mi
poznati iz Celja, Maribora i Zagreba. U večer smo sie-
dieli u vertu gostionice kod „cara austrijskoga", danju
pako u Gnezdovoj „narodnoj kavani“ ili »čitaonici". Nie-
koji izmedju inostrane gospode posietiše rodnu kuču
pervoga slovenskoga piesnika Val. Vodnika  u Šiški,
pol sata od Ljubljane oddaljenu, gdie se kod „ka-
mene mize“  spominjahu prošlih, za slovenstvo tužnih
vremenah.

Da mi vrieme čim ugodnije prodje, občio sam
mnogo sa mladjim svietom, osobito sa djacima iz sve-
učilišta bečkoga, pa i ljubljanskim gimnazialcima, koji
su svi dobri Slovenci.

Grohotom se nasmijah, kad dodju niekoji dosta
kasno u gostionu, te stanu pripoviedati: „Pie vas m o
ulicom »Prosto zrakom", i nisu nas zatvo-
rili!"  — »Bog vas dao,“ kazah, »takovim načinom
bilo bi treba Zagreb bedemom obkoliti i grad promie-
niti u tamnicu!" Ali mi kazalni, da neima šale u ljub-
ljanskoga redarstva, koje ima osobiti »pasion", da hvata
i zatvara nemirne slovenske demonstrante,

29

Što bi mogao biti Zagrebkinjama Tuškanec, to i
mnogo više je Ljubljančankama „Roženpoch“ *); jer se
tarno nalazi kavana, u koju nevodi mužkarac žensku,
nego obratno ženska mužkarca. I ja bijah tako sretan,
te sam vodio dvie gospoje i jednu gospodičnu — ili
bolje da kažem: dvie gospoje i jedna gospodična vodile
su mene u „ Rožnik". Gospoje Ljubljančanke, iz verlo
uglednih kučah, bijahu po rodu i po čudi Slovenke,
samo jedna izmedju njih rnoraše da sakriva svoja čuv-
stva napram mužu, koi je doduše za prijašnjih vremenah
takodjer Slovenac bio, ali dobivši visoku službu i zlatni
kerst, okanio se je slovenstva te postao Niemac. Gospo¬
dična , ljubezna dievojčica, kčerka one druge gospoje,
kojoj nebi jase od nužde da sakriva pred mužem, što
joj slovensko serce čuti, jedva je u ono vrieme izišla iz
samostana, gdie se je podosta napila izobraženosti fran-
cezke i niemačke, pa zato je istom počela osiečati,
da je zbilja Slovenka.

U toj družbici dakle posietih pervi put i ja ovo-
svietni raj ljubljanskih gospojah. — Kako sam došao u
tako izabrano družtvo? mogao bi me tko zapitati. To
mi se upravo čudnovato pridesilo. Pozva me naime onaj
poznati mi gospodin sa zlatnim kerstom, da ga posietim.
Imaše volju, da me uvede u ljubljanski „kazino“, možda
zato, da se podpuno osviedočim, kako liepo cvate niem-
ština u Ljubljani uzperkos nastojanju slovenskih agita-

*) Kako hi se „Roženpoch“ u slovenštini kazalo, jošte se nežna,
buduči ljubljanske gospoje najvole govoriti u „kranjskoj šprahi“,
i ovu neče podnipošto da zamiene, najmanje na putu u ,,Rožen-
poch“, kad su u svom elementu. Zato ljubljanske gospoje nista
tako neljuti, nego ako se tko usudi: „čez kransko špraho
šinfat in se iz špaciranja na Roženpoch lustig na¬
redit,"  Nu ja ču ipak upotrebiti „Rožnik“.

30

torali, da joj prikrate prava, koja več od niekada uživa.
Ja sbilja podjoh poslie podne k njemu, ali ga nebijaše
više kod kuče, te sam zakasnio. To mi je, skoro da
rečem, dobro došlo; ostavi mi doduše gospodin poziv-
]iicu, da dodjem za njim, ali mi se činih mnogo ugod-
nija druga pozivnica, i to ona od milostive gospoje, da
idem s njom i njezinom prijateljicom na šetnju.

Da i hoču, nemogu opisati „Rožnika“, buduči sam
tako malo pazio na okolicu, da skoro neznam, kako i
kada sam natrag došao u Ljubljanu.

Govorasmo na putu svašta. Gospodični moradoh
pripoviedati koješta iz djačkoga života; nepropustih kod
ove prilike, da joj živo opišem domorodne čuti kod
mladeži, i plemenitost ove čuti, izvanredne radosti,
proiztičuče iz domoljubja i dužnosti, koje prinadleže
rodjenim Slovenkama. Slušaše me vierno i obeča, da če
biti iskrena Slovenka. Gospojama se je dopadala moja
riečitost; i jedna mi u šali savietovaše, da otvorim
školu za dievojke u Ljubljani, a druga primetnu, da
se poslie neče više u „Sternalee-u“ niti jedna niemačka
rieč čuti.

Drugi dan pošaljem gospodični liepo svezane „ Kre¬
kove poezije", a ona mi vrati biljetu s napisom u slo-
venskom jeziku:

„Če bote kedaj dosegli svoj namen in
bote srečni, Vas prosim, da nepozabite one
devojke, s ktero ste se upoznali dne ** av¬
gusta  1862 .“

Tako prodje niekoliko danah u veselju i radosti.
Zadnji večer pripravljasmo se štajerski Slovenci na put.
Bilo je več polnoči; gospoja Mokarca, gazdarica velike
gostione kod „slona“, podvori nas još sladoledom. Sie-
djasmo za pečju u prijaznom razgovoru, i tako smo na

31

odlazeči vlak zakasnili. Nije mi bilo žao, jer sam sc barem
častito naspavao i drugi dan se danju vozio a ne noeju.

Vozio sam se do „Laškoga terga“ (Markt Tiiffer),
gdie sam namieravao ostati jedan dan, pa iz jednoga
naraslo ih je pet.

Ovdie mi počiva i spava u pokoju sanak mertvih
pobratim Janko Vijanski,  koi je morao ostaviti
suznu ovu dolinu u 25. godini svoga života. Pisao je
prema svojoj dobi mnogo za svoj narod i upravo se
je spremno izdati drugi tečaj svoga zabavnika imenom
„Nanos“, kad mu eto presieče nesmiljena Parka nit
života. Bijah mu dužan suzicu i odužih mu ju na
preranom grobu. — Cerna zemljo, nebudi mu težka!

Boiovao je jadan več dulje vremena, potrošio svoj
imetak, i tako došao, kamo ga je serce vuklo — na
Laško. Tamošnji liečnik, g. Žnidaršič, uze ga u svoju
kuču,  ali izliečiti ga nemogaše, zatre ga suha bolest.
Cesto mi je pisao u Maribor, da ga je stid, što živi od
milosti dobrih ljudih i nemogaše prehvaliti brižljivost
gospoje i gospodične Hildike Žnidaršičeve. Kad 23.
svibnja umre, ovienčaše ga gospodične, te mu uriesiše
odar narodnim bojama, koje je za života vazda ljubio.
K pogrebu ga sprovedu skoro svi teržani, dapače i c.
kr. urednici kotarskoga ureda sa predstojnikom. Celjska
čitaonica, kojoj bijaše član, priredi mu i od svoje strane
mnogobrojnu pratnju. V idilo se je na njihovoj tuzi, da
je umro pravi Slovenac. G.  kateheta Janežič iz Celja
prosbori na grobu slovensku rieč, a mladež više gimna¬
zije celjske zapieva mu Cegnarjevu „Na grobih 8 .

Blagor mu, ki se spočije,

V črni zemlji v Bogu spi!

Lepše solnce njemu sije,

Lepša zarja rumeni.

32

Laško več od dekada slovi kao slovenski terg.
„Fcuerprobe“ je istom lani prest,ao, kadno su celjski
niemački kazinari sa pievačima došli bili na Laško, da
nadju „Das deutsche Yaterland“. Misliše Niemci, da če
im Laščani napraviti slavoluk, da če mužari pucati i
Bog zna, što jošte ne. Ali se liepo prevariše! Ni žive
duše nije bilo vidieti, sve je išlo po svom svakdanjem
poslu. Dodjoše k županu gosp. Valentiniču i nasernuše
nanj, zašto da se nije pokazao na kolodvoru; nu im
on liepo odgovori: „Kao da imam možda svaki dan
vremena u fraku i cilindru iči na kolodvor da čekani/
1 tako su otišli Niemci, štono rieč, dugim nosom
natrag u Celje.

Nadamo se, da se neče više htieti celjski Niemci
„blamirati“ sa svojim „Ausflugom“ na Laško. Bijaše im
prilike osviedočiti se prošastih pokladah, da na Laš-
kom i u Žavcu može nači Slovenac, čitaoničar, prija¬
teljskega družtva, kazinar može ga tražiti, ali nači ga
nemože; jer teržani nisu tako bezumni, da bi si ikad
više u njedrima grijali zmiju.

Slovence primiše Laščani prošlih pokladah upravo
staroslovenskom gostoljubivošču. Sve kuče bijahu otvo-
rene, svi stolovi za njih prosterti, i nitko se od njih
nije u gostioni nastanio. A kakovo li istom veselje vla-
daše u večer u dvorani kod „besede“ i plesa! Niemac
se tako veseliti nemože, takovo veselje može osiečati
samo serce domoljubnoga Slovenca!

Osobito mi se ovdie dopade, što je navlastito
krasni spol zauzet za domaču stvar; i kod besedah u
celjskoj čitaonici nadješ vazda obilan broj laških go-
spojah i gospodičnah, urešenih dakako narodnim bojama.

Na desnoj obali Savinje, nedaleko od laškoga ter-
govišta, nalaze se toplice „Franz Josefs Bad“. Vlastnik

33

im je prof. dr. Stein u Beču. Podosta gospode dolazi
svake godine ovamo, da im ugodnije vrieme prodje ili
da se u toplicama lieči. Medju časopisima u kupalištu
našao sam takodjer „Novice“ i „Glasonošu“. Saznadoh,
da nebijaše početkom nijednoga slavenskoga časopisa,
nu poslie je nieki gospodin zapisao u „Besch\verdebuch‘ :
pritužbu, po kojoj je zahtievao niekolicinu slavenskih
čas ni kali. Za tjedan danali bijahu več oni na stolu.
Dobro je, kad čoviek na pravom miestu pokuca.

Deržao sam se na Laskom kao „smola“, jedva
sam se mogao odterči.

Posietih u „Hudoj jami" g. rudarskoga predstoj¬
nika Andr. Pirnata, koga več pet godinah poznam i
svake godine običavam posietiti, buduči me uviek kao
Slovenca, kao brata prima i dvori. U njegovoj kuči
sprovodjene dane zabilježih si medju najliepše u životu.

U št. Jurju saznadob, da je g. župnik, slavni Da¬
vorin Terstenjak, veoma bolestan, i to u pašalini. Veoma
slab i duhom klonut bijaše, kad mu se najavili. Pri raz-
stanku pruži mi ruku ireče: „ Sada se vidimo posliednji
put na ovom sviet.u.“ Kosnuše mi se serca njegove rieči
i nišam mirovao, dok nesaznadoh, da mu se zdravlje
povratilo.

Do Slatine sprovadjaše me nieki gimnazialac celj¬
ske više gimnazij«'. Izpitivah ga brižljivo, kako stoji sa
slovenštinom, a on mi živahno opisivaše zaprieke, koje
se stavljaju na celjskoj gimnaziji slovenskoj mladeži, ako
goji domorodne misli. Pod vladanjem gg. Jarca i Pre-
mru-a pievahu u Zagrebu gimnazialci u Dvorani, što
još danas biva, i javno u kazalištu i kod inih sgodah;
u Celju nedao Bog, da se koi usudi polaziti besede u
čitaonici. Dapače bilo je gimnazialcima zabranjeno, da
idu na kolodvor, i da vide Ljubljančane, imenito pak

5

34

gg. dra. Bleiweisa i dra. Tomana, kad su imali doči
k otvorcnju celjske čitaonice. Zašto dakle ta promiena
i razlika? nisu li školski zakoni ti isti u Celju, koji
bijahu u Zagrebu? Čini nam se, da zec u drugom
germu leži. Za vrieme Bachovanja naime pievahu gi-
mnazialci u Zagrebu niemačke popievke, sada bi se
moglo pridesiti, da se zapieva koja narodna davorija ili
baš i „Bubanj silno budi“; a takovu piesmu bi nazvali
u Celju „Eauberlied“. Zašto li je dozvoljeno gimnazial-
noj mladeži u Sloveniji, da sudieluje kod niemačkili
„Schillerfestah“, „Sangerausflugah“, „Turnerfahrtah“ itd.?

Ta, u Mariboru su o duhoviina morali slovenski
mladiči ex offo podpomagati kod uredjivanja pripravah
za svečanost gradačkih pievačah na Felberovu otoku;
g. ravnatelj je izrazio želju, a plačljiva mladež nižje
gimnazije posluhmi; slovensku mladež višje gimnazije
mudro je u miru ostavio, dobro znajuči, da bi mu se
protivila — a to se dakako podnipošto nebi slagalo sa
dostojanstvom ravnateljskim. Nu zato je ravnatelj mari¬
borske gimnazije dozvolio djacima, da slobodno pievaju
u čitaonici, i tim je pokazao, da je pravedan i prama
slovenskoj narodnosti.

Saznadoli dalje, da ove godine izosta u Celju
svečanost, kojom se običava zaključiti školska godina
po svim gimnazijama. Iz kojega razloga se je to
sbilo, nije težko pogoditi. Slovenska naime mladež ho-
tijaše, da slovenski pieva, a to bi bilo moglo razljutiti
celjske „Spiessbu!gere“. Priredila je zato celjska čitao-
nica besedu, da su se mogli veseliti abiturienti u česti-
tom družtvu prije odlazka na višja učilišta. Mladež hoče
i treba poslie doveršena posla i zabave, zato joj valja
pružiti prilike, da se poštenim načinom može veseliti,
jer inače traži po kojekakvim „spelunkama“, da nado-

35

miesti ono, Sto joj se javno uzkračuje. Da pako nevalja
i da je griešno siliti mladež slovensku, da sudieluje kod
svečanostih njezinoj narodnosti neprijateljskih i pogi-
beljnih, to če svatko uvidieti, komu nije serce obraš-
teno hrastovom korom.

Kad sam došao kuči, bijaše mi perva skerb, da
se razgledam po Slatini, nebi li našao koga poznatoga.
Nadjoh sad pokojnoga g. biskupa A. M. Slomšeka. Po¬
klonim mu se u njegovu stanu, a on me primi prijazno,
kako mu bijaše u običaju, te se razgovaraše sa mnom
preko pol sata. Nišam mislio, da vidim svoga vladiku
posliednji put u životu.

Prošečem se dva, tri puta po prijaznom perivoju,
kad eto ti prijateljah, mladih Slovenacah, koji žele iči
na Donačku goru, da se naslade liepim razgledom. Bu-
duči im bijaše put nepoznan , odoh ja s njima, da ih
po bližjem putu dovedem do verha. Bijaše vruči dan,
sunce pripekavaše, nu mi, neobaziruč se na ovakove
zaprieke, dodjemo podosta trudni na verh gore.

Mili Bože! krasna li zrenika! čoviek nežna, kamo
bi ponajprije pogledao. Kamo se obazre, josvuda nadje
dosta krasna i liepa, i misli, da je narav ovaj kraj kao
svoje ljubimče osobitoin brižljivošču nakitila.

Premda gora Donačka nije više od 2795' nad mo¬
rem, ipak se vide sa njezina bila bez durbina poljane
i predieli štajerski, hervatski, ugarski, kranjski i ko-
ruški, jerbo je od ostalih visokih gorah odaljena i tako
na samotnom kraju stoji, da je s nje na svc strane
otvoren razgled.

K sieveru vidi se ravno optujsko polje i mutna
Drava, koja dere iz Koruške u Hervatsku, i nosi na
svom herbtu različite terete. Maribor, Optuj, Ormuž i
Varaždin dižu se na obalama slavjanske rieke. Vide se

36

na ovoj strani takodjer gradovi: Kačjek, Rače, Turniš,
Polskava, Radgona, Gmurek i množina drugih, kojim
niti imena neznadem. Nadalje na istoj strani gore kod
Vildona i Gradca a durbinom prostim okom, kod jasna
neba: Hochschvvab, Sjevernik i Sniežnik kod Beča.

Na sievero-zapadnoj strani leži košato Pohorje s Veli¬
kem kapom (486G')> i prieči razgled na ovoj strani. Na pod¬
nožju Pohorja leži grad Slovenska Bistrica i terg Konjice.

Na zapadu: Boč, Savinska dolina sa Celjem i ne-
brojenim gradovima, Sučavske planine (Sospahske —
Sulzbacher Alpen) na granici koruškoj, Ojstrica (7428'),
sv. Uršula, Igla itd.

Na južno -zapadnoj strani: gradovi Jelše, Rifnik,
Žusanj, Planina, gora Kozjak blizu terga Laškoga i Kum
blizu Zidanoga-mosta u Kranjskoj.

Na jugu: Mali Tabor, Milana i razvalina Carevagrada
u Hervatskoj, Rudenca sa Podčetertkom, Veternik, Svete
gore, bregovi kod Save i u daljini Uskočke gore.

Na južno - izhodnoj strani razprostira se cvietuče
Zagorje do Jakopova berda kod Zagreba. Vidi se Oro-
slavje i Marija Bistrička, Kastel, Sava kod Brežcah,
Mokrice u Kranjskoj, Plešivica kod Karlovca i daljni
bregovi oko Kupe.

Na izhodnoj strani vidi se visoki Macel kod Kra¬
pine i Ivanščica kod Varaždina.

Prama sievero-izhodu šire se vinske gorice u Ila-
lozima, vidi se grad Bori, Velika nedelja, Ormuž, Srie-
dište, vinske gore Jeruzalemske, Čakovac, Prelog, ili
riečju sva mursko-podravska ravnica, a s druge Strane
Lendva tja do blatnoga jezera u Ugarskoj.

Niekoji kažu, da se vidi, kad je jasno nebo, Tri¬
glav, Velebit, Klek i Veliki zvon u Koruškoj, ali mi se
to čini nevierojatno.

37

Buduči svake godine ovamo dolazi množina go¬
spode iz Slatine, zato je godine 1853. dr. Frohlich utro
liep i prijazan, 3000 hvatih dugačak put od podnožja
do verhunca gore. Zahvalni su mu svi prijatelji krasne
narave i bujne prirode.

Največe mi je čudo, što ova gora ima na svakoj
strani drugo lice. Tako imade s jedne Strane sliku obe¬
liska, s druge sliku ostra zuba, s treče imade tri glave,
a od ormužke Strane vide se samo dva verhunca.

Priča kaže, da je na ovoj gori bio za Rimljanah
poganski hram, posvečen sunčanomu bogu.

Do godine 1740. stajaše na ovoj gori cerkva po¬
svečena sv. Donatu; odtud ime Donačkoj gori. Sporne-
nute godine zapali ju i razruši grom, a sada se nalazi
cerkva sv. Donata na podnožju gore blizu Rogatca.

Pošto se razgledasmo na sve Strane, počmemo iz
torbice vaditi mastne kobasice, te se okriepimo čašom
rujnoga vina., koga si nabavismo u gostioni na podnožju
gore. Napili smo zdravice svim Slavjanima, kojih obita-
lišta nas iz bliža i daleka pozdravljahu.

Kod čaše vina neče da siedi Slavjanin niem, nego
hoče da pieva i razveseluje sam sebe i slušatelje. Mi
doduše neimadosmo slušateljah, barem nam se tako či-
njaše; nu prebrojiv glasove, vidimo, da nas ima dovoljan
broj za četveropiev. Zato umolismo vieštaka, da nam
naznači glas za piesmu „Ustanimo!“ U zračnoj višini
Donačke gore ojunačiše nam se serca, i zato zapie-
vasmo junačku piesmu. Čarobno razlegaše se na četiii
strane svieta glasovi:

Ustanimo! zarja vstaja
Po livadah hrup razsaja
Zagrabimo, odpodimo
Vse sovrage Slavije!

38

Pasti mora divja sila,

Jo zakriti noč nemila,
Da zazremo, se zavemo,
Kaj je sloga Slavije!

Strela udri iz višine
Napadavca domovine,

Zavolj sreče ne odreče
Sloga sinom Slavije.

Naglo bratje, zdaj je vreme,

V prah zdrobiti vražje pleme,

Ne odlašaj, le zanašaj
Se na slogo Slavije!

Drum, drum.

Dvigaj, dvigaj se na noge,

Napred urno sinek sloge,

Vraga steri, v prah poderi
Vse overe Slavije!

Jedva to izpievasmo, pojave nam se glasovi: „Bravo
signori! assai bello!“ Bijaše družtvo sastoječe iz više^
talijanskih obiteljih, dolazeeih iz Slatine, koje nemogosmo
prije zapaziti, jer je gora do verha obraštena prašumom.
Svih bijaše niešto preko trideset, više ženskih nego
mužkih, a medju njima niekoliko verlo ljubeznih, cerno-
manjastih terščanskih liepotieah. Upoznasmo se berzo,
jer bijaše medju njima nieki mladič, moj niegdašnji su-
učenik u 6. gimnazijalnom razredu u Terstu, i osim
toga moradosmo im tumačiti, kako da se zove ovaj ili
onaj gradič. Razgled im se je tako dopao, da je hotiela
jedna niešto odviše čutljiva gospodična pasti u nesviest.
Hvala Bogu, da se to nije dogodilo, jer u oskudici vode

bili bi ju morali vinom polievati, a za vino bilo bi nam
zaisto žao bilo.

Stari nieki terščanski tergovac motrio je s velikom
pozornošču stogodišne, gorostasne dubove i u svom do-
mišljaju vidio ih je več u arsenalu, gdie tešu iz njih
ladje. Proračunao je takodjer, koliko bi hiljadah forintih
ova gora više vriedna bila , kad bi stala blizu Tersta.
Kad mu na ovu opazku primetne njegova gospoja, da
bi se dao iz ove gore verlo liep „svietionik a  (Leuckt-
thurm) napraviti, onda joj sasvim hladnokervno odgo¬
vori : „Ti si prava guska!“ pa motri nadalje šumom
obraštene gore Boč i Pohorje, te reče, da toliko i tako
liepih šumali jošte nije vidio, premda je več odavna
pol vieka provalio.

Medjutim prirede gospoje i gospodične družtvenu
igru, te i nas pozovu, da učestvujemo. Težke nas je
muke stalo, prije no si zapamtismo neobična kretanja
i čudnovate rieči, koje moradosmo govoriti. Dok se mi
zabavljasmo igrom, stajaše terščanski tergovac kao pred-
straža na okrajku gore. Netom stade nam rubcem na-
značivati, da zašutimo. Što ima ovaj opet? „Oh, che
voce! come d’ una Primadonna!" viče starac i pleska
ruknma. Posluhnemo i čujemo milenim glasom pievati
dievojku na podnožju gore:

Kdor ima srce,

Zna za dom solze,

Za slovenske domovine raj;

Za njo rad živi,

Za njo hrepeni,

Njo le njo bo ljubil vekomaj!

Poslie svake kitice uzvisila je pievačica svoj glas
do nebeških višinah u ljubeznim promienama, da nam

40

serca derhtahu od radosti. Bijaše krasan lietni večer;
sulice kao rumena neviesta na dan svatbe spustaše se
k zapadli, te je upravo mile svoje zrake pri razstanku
na nas sipalo. Bijaše krasan, da, prekrasan lietni večer!
Jedan izmedju mojih prijateljah uzme olovku i zapiše,
neobaziruč se na talijansko družtvo, niekoliko redakah
i stisne mi listič u ruku. Izgubio sam one redke, a za-
pamtio sam si samo početak:

Prej po gričih je Slovenka pela,

Milo glas se je razlil;

Pa samotno pesem je donela,

Glas domači — ni budil.

Zdaj pa.

Nastane vrieme, da se vratimo u dolinu. Jedan za
drugim moradosmo uzkom, amo tamo vigajučom se sta-
zom do podnožja, gdie stajahu kočije za taMjansku go¬
spodu. Smielia bijaše cielim putem više nego dosta.
„Tre donne fanno un mercato,“ kaže Talijan; a ovdie
bijaše gospojah za šest sajmovah, i zato vladaše vika
kao što na „novom tergu“ u Zagrebu na sajmov dan
poslie sv. Stiepana kralja. Pozovu nas, da se s njima
vozimo u Slatinu, ali se zahvalismo, jer nam bijaše na-
miera, da provedemo noč u Rogatcu.

Pievajuči unidjemo u Rogatac. Na tergu se usta¬
vimo, da zapievamo još niekoje piesme. Sakupi se ve¬
lika množina slušateljah, a mi onda „Bubanj silno budi“
i „Naprej zastava Slave!" te odosmo u gostionu.

Poslie sam čuo, da te piesme niekoj gospodi nisu
bile baš po čudi, premda su bile za sluh veoma ugodne.
„Alles zu wild, riecht zu viel nach Blut." Ovoj gospodi
bili bi svakako laskali, da smo pievali, kao što prije
niekoliko godinah niekoji poniemčeni Slovenci:

41

Die Pinzgauer tliaten gern wahlfahrten gehn,

Sie tliaten gern singa, kuntens aber nit gar sehon.
Cahi, čaho, ča hija hija lio!

Du heiliger Johannes, Studenten Pateron,

Beschiitz' uns vor die Dreier, die Zvairer hobmer sehon!
(!ahi — etc. etc.

Imade ipak i u Rogatcu nieicoliko domorodnih du¬
šah, premda ili je modi prebrojiti na perste jedne ruke.
Osim toga je c. kr. kotarski ured rogatački pravedan
slovenskomu jeziku, kako možda nijedan u Štajerskoj,
Da nije toga, bio bi Rogatac pravi niemački „Krah-
winkel“.

U subotu 30. kolovoza kažem svomu svaku: „čuješ
Roče, odvezi me u Zagreb! On ni pet ni šest, nego
upreže svoje kljuse, pa ajde samnom u Zagreb. Vozih
se kroz Brežce, gdie sam ostao dva sata i koješta vidio
i čuo. Imade tamo čudnovatih ljudih, slovničarah, kojim
je najsladji posao, kad se sakupe u gostioni, da nie-
mačke rieči krivim načinom prevadjaju u slovenštinu,
te ih zatim niercvare na ruglo novoj Bleivveisovoj slo-
venštini. Neznarn, duše mi, da li 1o rade iz neumnosti
ili zlobe.

Kad se je nieki abiturient celjske gimnazije poslie
izpita zrielosti latinski govoreč u društvu kod čaše vina
pomco i kazao: „Ego fuisti", onda mu se je grohotom
nasmijalo i rugalo sve, pa mu je i njegov učitelj kazao,
da bi mu najvolio pritisnuti „kljuku“ u sviedočbu, kad
mu več nebi u džepu bila.

Sto bi istem čoviek morao načiniti sa akademijom
šupljih glavah u Brežcima?

Brije svoga preobraženja napisao je g. Dežman
piesmu „Proklete grablje", u kojoj pripovieda, kako je

6

42

nieki mladič, došavši po doveršenim gimnazialnim nau-
cima kuči, kako je rekoli samo niemački govorio, kao
da nežna više ni rieči slovenske. Tjedan danali nije čuo
več nitko razumljive rieči iz njegovih ustijuh. Buduči
mu je več dugo vrieme postajalo, j er se nije imao s kini
razgovarati, uputi se na livada, gdie su baš kosili trava.
Idjaše tamo oholo medju koseima i govoraše niemački,
kad eto stupi na grablje, sakrivene pod travom; nu jer
ove narube ležahu, udari ga grabljište tako žestoko
po tistima, da se zaboravi i glasno zavapi: „Proklete
grablje!“ i time se izda, da je zbilja Kranjec. Sa svili
Stranah razlegaše se smieli; mladič upoznade svoju kriv -
njo, te se osviedoči, da je zbilja potrobite bilo, da mu
se grabljama uciepi na usta slovenština. Znao je opet
^erlo dobro domačim jezikom govoriti i okanio se je
niemštine. Zaključi g. Dežman svoju liepu pripoviedku
ovako:

Naj bodi tistim v prid leta 'povest,

Ki gerdit’ le domači jezik znajo,
ln druz’ga nič, kot kruh domači jest’,

Če glas slovensk le sliš’jo — godernjajo.
Gotovo ni za tak nesramne žnablje
Mazila boljšega na svet' kot — grablje!

Iskreno kažem, da su meni stotine „ prokletih
grabljah", ja bi ih odneo u Brežce, i ponastavio bi ih
po ulicama, a zatim bi ih nastavio i po ostalim grado-
viraa i tergovištima ciele Slovenije; nu da mi ih bude
i tisuče, još bi iii imao premalo, jer bi ih rado i u
Hervatskoj po južnoin zagrebačkom šetalištu i po va-
raždinskoj promenadi niekoliko razbacati.

Malo da neizminuše več tri godine, što nišam vidio
Zagreb. Malo doduše vremena, ali se je mnogo pro-

43

mičnih). U surki se tada nije smio nitko na ulici poka¬
zati, bio bo je u pogibelji, da ga nebi koj „špicl“ po-
grabio; javno pregovoriti poštenu hervatsku rieč, bilo
je pogibeljno. Čitaonica zagrebačka bijaše propala, jer
su ju deržali, da je „Herd politiseher Agitationen."
Nišam mislio, da če tako berzo odzvoniti zatiračima
narodnih stvarih. Oživila je do uzhičenosti tlačena na¬
rodnost i počela se razcvietati kao u ranoga pramlječa
ružica, kojoj je prosjalo prijazno sunašce te ju prebu¬
dilo k novom življenju. [Zagreb mi se sada vidio sasma
preobražen, ne samo što se narodnoga duha tiče, več i u
obziru na materijalno stanje. Zapazio sam nove sgrade na
kolodvoru, novih kučah u gradu, a osobitim veseljem napu-
niše me hervatski  napisi na dučanima. Dodjem na
terg Jelačiča bana, te vidim pri Katzu krasni gerb tro-
jedne kraljevine s napisom: „Narodna kavana“. Ja po¬
hitim skokom unutar, ali zlo sam došao ! Poslužnik
dodje mi na susret, te me pita: „&choffen’s?“ Obazrem
se po novinama, pa nenadjoh osim tfijuh zagrebačkih
novinah baš nista narodnoga, nasuprot pako čitavu herpu
niemačkih „Pressah“, „Tagespostah“, „Militar-Zeitui)gah“
i šilu drugih nalile „Kikeriki-u“. Šteta, pomislih, za onaj
liepi gerb nad ulazom , te odem jednu kuču dalje u
Weissovu „Narodnu kavanu 11 . Mnogo više slavjanskoga
uadjoli u ovoj kavani, premda ni ovdie nebijaše sve,
kako bi se pristojalo u glavnom gradu trojedne kralje¬
vine. Osviedočiv se o polovičarstvu kavanah, posietih
niekoliko niemačkih kolonijah, t. j. gostionah. „Speis-
zetteli" postadoše doduše posvuda hervatski jestvenici,
ali kad zahtievam n. pr. peržolicu sa lukom, zapita me
nevina i niežna dušica sasma naivno: „Was ist das?“
Ta, bies te odnio! pomislim, i stanem nolens volens
tumačiti jestvenik.

44

Upravo u onoj dobi ležaše družtveni život zagre-
bački u niekakvu inertvilu. Nebijaše narodnoga kaza-
lišta ni drugih zabavah. za tudjinca dakle nista. Po-
sietih niekoliko prijateljah , i to bijaše sav moj posao
u Zagrebu.

Za dobrodošlici! otidjem sa prijateljima u gostionu.
Uredismo sve po starodavnom običaju, dakako i piti
moradosmo po običaju. Oko ponoči idjosmo, ne baš
liepo pievajuči, kroz Iliču. Trojica pandurah ustavi nas:
..Gospodo! kaže jedan. debelim glasom, nemojte sada
larmati . 11

„Što vas to briga V je li je vaša ulica ? 41  odvrati
mu jedan od naših.

Drugi pandur: „Molimo gospodo, sviet več spava,
več je. 11

Pravnik: (mu presieče riečj „Cija je ulica? Tko
ste vi, možda kakov Švaba

Pandur: „*Xisam hvala Bogu Švaba, ja sam pravi
pravcati Hervat iz Krapine . 11

Treči pandur: „Svi smo svi Hervati . 11

Pravnik: „Kad je tako, onda dobro, možete iti
dalje . 11

Panduri: Lahko noč gospodo! s Bogom! s Bogom!‘‘

A mi udri pievati:

Napred, naprcd, hajd Slavjane!

Iz duboke tmine;

Danak nama bieli svane,

Sva opakost mine!

Korak, korak za korakom itd.

Što mislite, prijatelji ljubljanski, da li bi nas bili
zatvorili, da smo pievali: „Prosto zrakom ? 11  Jok!

45

Drugi dan izrazi jedan gospodi« , koga takodjer
posietih, želju, da se poveze sa mnom u Sloveniju. Ra¬
dostno prigerlim njegovu zelju, i 2. rujna za rana osta-
vismo gniezdo, gdie bijaše zarodica probudjenoum življu
narodnosti južnih Slavenah, gdie je i sada sriedište her-
vatskih spisateljah , koji nepopuštaju, da narodni duh
oinlitavi, gdie je stečište vilah znanja i urnienja —
ostavismo bieli grad Zagreb.

Putovanje bijaše veoma ugodno po prijaznom Za¬
gorju. Vozili smo se mimo Novih dvorali, gdie počiva
neumerli naš Jelačič ban. Dodjosmo do Novih dvorali
kod Klanjca; zvonovi sv. Trojstva u Kraljevcu, sv. Lov¬
renca na Bizelju i jošte niokojih podružnicah nam oba-
vieščuju, da je podne, pa i naši želndci počmu nas uz-
nemirivati, zahtievajuči svakdanjega kruha. Stanemo i
odemo u kerčrnu.

Okretna gazdarica počme kuhati i pražiti, i mi
dva, čekajuč obieda, odemo u vert novodvorski, kamo
nas sliedjalm dvorski čuvari »Sultan “ i »Hektor 11  (ako
se možda nisu drugačije zvali).

U sieni košatih lipah odmerimo se, razgledajuči
divnu ovu okolicu. Plodna polja i plemenite vinske go¬
lice razprostiraju se sve na okolo, i Sutla talasa pola-
gano mirne svoje valove proti derečoj Savi. Bizeljsko
vino poznato je i može sc uzporediti najboljima u Šta-
jerskoj. Bizeljanci znadu dobro štovati svoju kaplicu,
pa ga i piju pošteno. Susiedi ih draže piesmicom:
Bizeljanc je pijane
Kad je dobro leto;

Ce pa ni , pa živi
Brumno ino sveto.

1 nama putnicima je bizeljsko vino dobro u slast
išlo. Sasvim okriepljeni nastavismo putovanje prama Pod-

46

četertku, kamo smo došli več u šumniku. Najliepši pre-
diel hervatskoga Zagorja čini mi se onaj od Klanjca uz
Sutlu pod razvalinama Carigrada. Da su gore, koje stis-
kuju Sutlu od obijuli Stranah, malko više, činilo bi se
čovieku, da se nalazi u kakvom švajcarskom kantonu.
Podčetertek je tergovište tik Sutle. Visoko na skali koči
se veličastan grad, sagradjen po svim pravilima sried-
njega vieka. Niemci ga kerstiše „Windisch-Landsberg“.
Ime „Podčetertek“ sieča nas one dobe, kad-no su se-
ijaci vlastel svoju imali za sudce. Svaki četvertak bijaše
u Podčetertku, svaku sriedu u Podsriedi (Horberg) sud-
beni dan. Iz prozorah grada Podčetertka razprostira se
krasan razgled po hervatskoj Posutlini. Vidi se porodni
kraj liepe Veronike Deseničke, zaručnice celjskoga grofa
Miroslava, koju je njegov otac Herman grof celjski za-
tvorio, a sestra Miroslavova, kraljica ugarska Barbara,
godine 1428. u kupelji usmertila zato, što nije bila gro¬
fovske kervi, nego kči prostoga hervatskoga plemiča *).

Iz Podčetertka do rogatačke Slatine neima više no
dva sata. Nismo se vozili u Slatinu, nego smo ostali u
Pristavi, u porodnoj kuči Vehovara, vlastnika tergovačke
učione u Terstu i niemačkoga nadripiesnika, koi, hoteči
se natiecati sa Schillerom, ostade na plitkoj ravnici, do-
čim je prirodjeno si polje oholo ostavio.

Nebi se čoviek nadao, u malenu selu nači toliko
„comforta“. Sobe bijahu veoma ukusno priredjene, a
najviše veselja nam pripravi pun koš sladkih breskavah,
koje nam je gazdarica za večeru ponudila. U jutro smo
dobili dobre kave i platili za sve skupa do 40 novčičah.
Prije 20 godinah nebi bilo što takova čudnovato, ali

^Veronika desenička", junačka piesnia u 15 pievanjah, od Jos.

Iskrača, dodje na svietlo u Janežidevom „Cvelju iz domačih in

tujih logov".

47

danas bognie jest. Sretna Pristavo! nadri-prosvieta jošte
se nije naselila u tvoju sredinu!

Ostavismo kola i odosmo u Slatino.  Mieseca
rujna prestane o Slatini glasba, broj gostali giue, dugo
vrieme uastaje. Ovako sprovedosmo poslie podne kod
verloga domoljuba, župana Jan. Žurmaua, koi,  premda
prost seljak, medju inima dopisuje u slovenski časopis
„Novice“, a večer sprovedosmo običnim načinom bez
ikakva razveseljivauja u Slatini. Najvažnije bijaše za
nas, što smo u gostioni slušali niekoga Niemca, dakle
dakako izobraženjaka, i kao što čudom čusmo, činov-
nika od telegrafa, koi je kojekakvih strašnih, sriedo-
viečnih ludorijah o duhovima i magnetizmu poput babah
predavao nauk viernim svojim slušaocima.

Drugo jutro uputimo se u Rogata c, t. j. tergovište
jednu uru daleko od Slatine.

Nad Rogatcem stoji liepa cerkvica Majke Božje na
Malom Taboru; župnik, g. Šnap, rodom je Zagrebčanin
i prijatelj moga suputnika. Zašto ga nebi posietili? Za
pol sata bijasmo preko Sutle na Taboru. G. župnik nas
primi i počasti baš po hervatskom običaju. Bez okoli-
šanja moradosmo se urediti po domače, kao da smo u
svojoj kuči. Bojah se veoma „dobrodošlice", kojom me
je plašio g. župnik; nu drugi dan kod obieda uvidio
sam,  da se je niekadašnje ovo zagorsko strašilo meni
na spas hvala Bogu dosta umanjilo.

Rio sam dobrodošlimi samo jedanput za života, i
to u Medjumurju iz velike staklene čižme, i od onoga
vremena preplašio sam se svagda, kad sam samo čuo
rieč »dobrodošlica". Mislio sam naime, da imadu u Her-
vatskoj u svakoj kuči čižmu priredjenu, da plaše s njom
neizkusna tudjinca.

48

Sliedeči dan poslie podne nastavismo put u Žitale.
Primi i pogosti nas tamo ljubljanski profesor g. Hrovat,
te nas sprovede do sv. Trojice u Halozima. To vam je
klasička, samo vinorodna, dakle uz prolietni mraz obično
gladonosna zemlja, kojoj su Rimljani, kako nieki vele,
nadienuli ime „Colles“, a odatle vele tobože, da dolazi
ime pokrajine, prostiruče se od Donačke gore sve do
Zavrača na Dravi. Od tuda smo pospiešili do sv. Bar¬
bare, gdie kapelanuje slavni slovenski spisatelj, nieka-
dašnji profesor mariborske gimnazije, g. Božidar Raič.

Kad se mulju jednakomisleče duše, nije im dosta
jedan dan, da se porazgovore i jedan drugomu da otvore
serce. Tak-o i ovdie nebijaše ni kraja ni konca pita-
njima: Kako je u Zagrebu? Šta rade Hervati? L opet:
Kako je u Sloveniji? Šta rade Slovenci? — Polnoč
prodje u prijateljskom razgovoru, dok se napokon da-
dosmo Morfeju u naručaj.

Sliedeči dan probudim se, gledam po sobi — ne-
ima Zagrebčana. Koi ga je bies odnio? — Nitko nežna.
Za tri sata dodje sav usopljen — bio je na niekom
berdu, da gleda sunčani izhod. Cudnovat čoviek ! Ja
sam se jedva odmorio od težkega potovanja, noge mi
bijahu nabrekle i otečene, a njemu ništa!

O podne poeme padati kiša, nemogosmo dakle
ni kud ni kamo. Premetavasmo karte čudnovatim uz-
trajanjem cielo poslie podne. Na sreču došli su četiri
mariborska gimnazialca u posiet k niegdašnjemu svonn:
profesoru. Opet nove radosti, govoriti s mladičima toii
uzhičenima za majku svoju Slaviju.

Drugi dan hočemo da nastavimo potovanje. G. Raič
sprovede nas, i buduči je poslie kise nastalo blato, dado
nam g. dekan sv.-barbarski kočijo i konje, da se odve¬
žemo u Zavrač.

49

U Zavraču opet nove radosti kod župnika g. Strajn-
šaka. Dodje kod obieda govor i na moju bolestnu nogu,
koju mi je čižma na putovanju do zla Boga ožulila. Naš
Zagrebčanin prilivati rieč te kaže: „Imade ljudih na
svietu, kojili nije doduše čižma ožulila, ali imadu ker-
vave, ljute rane, kojili mi najiskrenijom voljom izliečiti
nemožemo. Ljudi, koje mislim, po rodu su nam brača,
biedni Cernogorei i Hercegovci. Kao što kazali, nemo¬
žemo im rane izliečiti, ali možemo ih barem ovezati,
možemo tiešiti slavne borioce, nko činom pokažemo, da
ih sažaljujemo, da čutimo njihovu nesreču. Hervati i
Češi mnogo su več učinili, mi Slovenci malo. Došlo je
vrieme, da i mi pokažemo svietu, da slavjanska kerv u
našim žilama teče, da nam je stalo za braču, koja več
toliko godinah neprestance junačku svoju kervcu lije za
vieru i zlatim slobodu, te za svoje ognjište. Nadam se,
da ču ugoditi slavnomu družtvu kod ovoga domorod-
noga stola , ako predložim, da i mi, svaki po svojoj
mogučnosti, pripomognemo olakšati tužno stanje spome-
nute brače slavjanske ....  .“ „Živio!“ i „Slava!“ pre-
sieče govorniku rieč, čaše se izprazne na zdravlje i
sreču Oernogoracah i Hercegovacah, te se odmah počmu
sabirati prinesci. Sabralo se je ovdie i zatim u Ormužu
niešto više od 20 for., koje je govornik poslao u Ljub-
ljanu dru. Blehveisu, da ib izruči gospojinskomu odboru
u Zagrebu.

Kod obieda bijaše i seoski župan M. Kokot. U
koliko sam ga spoznao, moram priznati, da je on jedan
od onih, koji su iz svega serca prijazni stvari slaven-
skoj. Zato se usudjujem nazvati neistinitom onu viest
u „Agramerici“, da je župan u Zavračju u cerkvi su-
siednoga Hervata durnuo, te se zatim hvastao: „Sad
sam izplatio Hervata!" L to ču dotle niekati, dok nekaže

7

50

imenom onoga surova župana. Žao mi je, što je i
„Glasonoša“ uzeo iz „ Agramerice“ onu viest, nepo-
misliv, da imade ljudih, kojima je največa naslada, ako
mogu neslogu i meržnju sijati medju bratske narode.
Slične pričice mogu lahko odvratiti serca jednoga ple¬
mena od drugoga. A kamo to vodi? Dušmanin naš ra-
dovat če se na paklensku, uvidiv, da je njegovo vražje
sieme dobrim plodom urodilo!

Iz Zavračja nastavismo put opet piešice preko
Velike nedielje u Ormuž. U Velikoj nedielji primi nas
g. dekan Petar Dainko, niegdašnji slovenski slovničar i
spisatelj. Kjegovu alfabetu, dainkici, nije se niti boho¬
ričica uklonula; Gajev pravopis ga je utamanio sasvim,
i tako je ostalo njegovo nastojanje bez uspieha. To ga
je tako razdražilo, da se je iz slovničkoga polja sasvim
u zabitnost povuko.

U Ormužu se sakupi opet liep broj domorodacah
u stanu gosp. župnika, i tako sprovedosmo popoldan u
veselom družtvu. Bilo bi vneme, da se počmu i ormužki
domorodci napokon starati oko ustrojenja „čitaonice“.
Nie-mština neprieči u toliko Ormužane, nego nesretna
ona letargija, t.. j. duševno spanje, koje je skoro u svim
tergovištima Slovenije mah preotelo. Prama. večeru oti-
dosmo u ormužku kavanu, da se malko pobiljarimo.

Više nego biljarenje zanimaše mene i Zagrebčana
bielokosa kčerka kavanarova, koja tako liepo slovenski
govoraše, da se čudom začudismo. Bez germanizma tako
je gladko govorila, da bi se sentimentalan čoviek mahom
zaljubio, nu ja — nišam sentimentalan!

U drugoj sobi zapazim kod stola sasvim po pravi-
lima niemački govoreče družtvo. Mislim si: Niemci nisu,
Niemci negovore tako liepo niemački; i zbilja, bijahu Va~
raždinci, koji napraviše „Landparthie“ u Ormuž. Mužki

51

bijaliu u narodnom odielu, ali ženskama za volju — dru-
gačije si bo neznani taj pojav tumačiti — razgovarali su se
niemački, ili, da im pravo učinim, oni su se „ miter kol tali
Žene, žene! kad če doči vrieme, da budemo mogli
kazati: „žene su naše 1 ' ? Treba znati, da onda istom,
kad se probude kčerke naše iz dugotrajnoga sna, kad
otmu od tudjinca ruke i nam padnu na persa te nas
ogerle, onda istom če nad slavjanskim svietoin po lic-
poj, čarobnoj zori zasjati jasno sunašce narodne pro-
sviete i obče sviesti narodne. Štovat čemo vas i obo-
žavati, ako pristanete uz nas ; ako ne , nastat če zbilja
ona doba, o kojoj pieva varaždinski piesnik Kračmanov:

Naj nova doba bode nova ženska:

Besede naj teko ji medosladke,

Al’ te gredo naj samo ji z jezika
In serce naj nečuti jih nikoli,

Iz ust ne hodi prava naj ji misel,

Obeta naj, spolnuje pa le redko,

Pravica ji ne bodi več pravica,

Zaup ostani stvar ji nepoznana,

In ženske vse naj bodo nji enake:

V mladosti naj ne čutijo ljubezni,

Edina strast naj bode jim gizdavost,

Na starost naj se jim pa vžiga serce
In stare naj ostajajo device.

Device? ne, ne! matere brezmože,

Iludobniše naj bodo kakor možki
In možkim naj le bodo za igračo!

A vi mladiči, cviet naše budučnosti! nedajte se
svakim zaljubljenim pogledom omamiti, nemojte pod-
nipošto rodjenoj Slavjanki, pa bila ona još tako
Hepa i ljubezna, laskati neslanim onim „Kiiss die

52

Hand“, nagovorite ju materinskim slovom, ako vas
uesluša, nek ju voda nosi! „Terret labor, aspice
praemium!“ __J

Moj suputnik htiede, da idemo u štajerski Jeru-
solim, to da posietimo tnmošnje vinske gorice. . Meni
bijaše več preko glave dosta toga potovanja, zato mu
se priporočim i ostavim ga, obečavši mu, da čemo se
a Varaždinu opet vidieti, pa se odvežem željeznieom do
Čakovca. Kad sam se pervi pot vozio s dostavnikom iz
Čakovca u Varaždin, platio sam 50 novčičali; drogi pot
70 novčičali, a sada 1 forint. Liep ti je to napredak!
Ali ništa zato. Pervi i drugi put vozio sam se u druž-
tvu one verste ljudih, koji se neznadoše o drugom raz-
govarati, nego: „Wie geht’s G’schaft?“ a sada? sada u
družtvu dvijoh veoma izobraženih damah varaždinskih.
Mladja bijaše tako besiedljiva (dakako po niemački), da
mi nije bilo treba drugo, nego glavom prikimavati. Mi-
slio sam si: Bože daj, pretvorila se ti u knjigu, imao
bi najliepši „Universal-Lexikon“!

Kod „Wilden Mann" razstanemo se; pozvale su
me gospoje u posiet, ali u teku govora zaboravile so
mi naznačiti stan.

Veseo, što se oslobodih zlokobnih i ogromnih kri¬
nolinah, koje me malo da nepotopiše, nastojah, da se
razgledam po hervatskom Frankfurtu. Imao bi koješta
pisati, ali neču da se iznevierim naslovu ovoga spisa.
Niešto ipak nemogo prebolieti: Nieki prijatelj me uvede
u „Kasino“. Liepa dvorana — ali šta češ? ime Kasino
mi nije po volji, a još matije riečica „Kranzchen“, ko-
jom se ovdie nazivaju večernje zabave. Grad Rieka ima
čitaonicu, Karlovac isto tako, Zagreb množinu domo¬
rodnih družtvah, a Varaždin — Kasino. Nebi li bilo

53

liepše, da bi se substituiralo miesto Kasino „čitaonica“ *)
(samo ne Leseverein), a miesto Kranzchen „beseda“ ali
ma kakova god zabava, pa makar Soiree, samo ne
Abend-Soiree, kao što se može u Varaždinu na svakom
uglu čitati, jerbo mi se čini, da je rieč „Abend“ su-
višna, buduči več Soiree znači večernju zabavu.

Zaderžah se tri dana u Varaždinu; ljubezan taj
gradič sa mladim svojim naraštajem ima niešta osobita,
što nenadjoli nigdie; tako zvane „etikete“ neima baš
mnogo, sve je niekako po „ domače Šteta, što nije
bila pokladna doba, rado bih bio gledati, kako se verte
Varaždinke u narodnoj odieči kod „Walcera“ !

Moj suputnik dodje iz Jerusolima, razstanemo se, te
on udari putem u Zagreb a ja se vratim u Sloveniju. Vozih
se željeznicom kroz Ormuž, Optuj, Pragersko u Maribor.
Bijaše upravo 14. rujna. Bečki časopis „Vaterland“ do-
mo je 12. istoga mieseca veliku obranu Slovenacah
proti napadanju neprijateljskih dopisnikah u časopisima
„Presse“, „Tagespost“ i „Correspondent“ pod naslovom:
„Die Slovenen und ihre Gegner in Marburg. 11  Ovaj spis
je svietu odkrio sve lukavštine bezsramnih dopisnikali,
te je prouzročio u gradu veliku senzaciju. U svim kru-
govima govorilo se je jedino o tom predmetu. Po ka¬
varnama se sakupljahu Nemškutari, da ■ kuju kliešte i
škripce, kako bi ovu sramotu sa ledjah otresli, no
uzalud! Pravedna stvar nadvlada, svaki poštenjak mo-
radjaše priznati, da su Slovenci nedužni, da je krivnja
na protivnoj strani. Tverdi, pravi Niemci počeše prizna¬
vati nastojanje Slovenacah kano stvar pravednu, i tako
bijaku Nemškutari prisiljeni ukloniti se nemiloj sud-
bini — barem za časak.

)  Več se na bolje okrennlo, Varaždinci imadu sada „dvoranu“.

54

Čitaonica mariborska stoji uzperkos navaljivanju
svih dušmanskih silah, i širi blagonosan svoj upliv po
štajarskoj Sloveniji.

Da neima u Mariboru čitaonice, bogoslovja i gi¬
mnazije sa slovenskim učenicima, nebi se skoro ni znalo
za Slovence. Tako biva u Optuju, gdie neima nikakova
slovenskoga zavoda. Mali je broj domorodacah raztre¬
sen, neima stečišta, neima sabirališta, pa neima niti
uspiešne radnje. Optuj je uz Maribor i Celje najzname-
nitiji grad u slovenskom Štajeru, ali što se narodnosti
tiče, tu je posliednji od svih.

U Mariboru je stolna cerkva lavantske biskupije
niemačka, u Optuju gradska župna cerkva isto tako.
Celje i Slovenska Bistrica imadu u svaku nedielju po
jednu niemačku propovied, ali ne u župnoj cerkvi, nego
u podružnici. Osim četirih cerkvah dakle sve su ostale
u lavantskoj biskupiji slovenske. Dosta uzroka, da se
slovenski jezik večom brižljivošču goji u bogoslovju, te
u gimnazijama u Mariboru i Celju. Do sada se u gi¬
mnazijama nije ništa za slovenštinu činilo, u bogo¬
slovju do lanjske godine takodjer ništa. Lani istom
pošlo je za rukom, da se niekoji predmeti u bogoslovju
predavaju u slovenskom jeziku. Največe zasluge si pri-
dobiše kod toga posla gg. kanonik dr. Vogrin, učitelj
pastirstva i kateketike, te dr. Ulaga, učitelj eksegeze,
hebrejskoga jezika i govorničtva, koji su pervi počeli cie-
linu orati. Osim navedenih predmetah predaje i duhovni
otac g. Fr. Kosar obredoslovicu u slovenskom jeziku.

Hvala Bogu, što smo i toliko dostigli! Več sada
je veselje slušati mlade cerkvene govornike, kako čistim
i gladkim jezikom navieštaju svojim viernima nauk Isu-
sov, ali strah obuzima čovieka, kad sluša govornike iz
stare škole, koji niemački misle i zatim u govoru rieči

55

u slovenštinu prevode. Mogu se čuti iz ustijuh starijih
svečenikah gadni germanizmi, pa i sasma niemačke rieči.
Evo niekoliko primierah, što sam ili sam čuo od raznih
govornikah: „Ta križev pot te cirkve bo denes noter
žegnan gratal.“ — „Mi vsi od Boga dol visimo. “ —
„Vi se gor oslanjate proti tim fugungam božjim. “ —
„Tudi mi smo že čez našega bližnega sodbo peljali. “ —
„S to andolitjo smo že fertig gratali." — „Jezus je pale
dvajsti šritov nazaj položil. 1 '- — „Toliko prifing je že
skoz napravil, ga še menda to ta ne bo okoli pernesla.“
— Ako istinu nepišem, nepio više rajna vinca! — Ni
najbolja hrana nemože slastno goditi, ako se pruža u
gerdoj posudi; tako i rieč božja neprodre u serca sluša-
lacah, ako se ovija u tako ružne dronjke, miesto u liepo
ruho čistoga jezika.

Sa žalošču moram napomenuti, da se u ljubljan-
skom bogoslovju neštuje dostojno od višje vlasti jezik
slovenski, nego da se više zatira. Nu mogo bi tkogod reči:
Nije zdravo rukom u vatru bez rukavicah; zato -.

Poslie dva dana vratini se opet u Slatinu. Koliko
promiene nadjoh ovdie! Prije sve živo, mečta narod'
nostih, izbor krasoticah, umietna glasba; sada ništa od
svega onoga. Pred kavanom siede jošte tri, četiri gosta
čitajuč časopise, a po perivoju se šeče do 70 sveče-
nikah, koji dodjoše amo na duhovno viežbanje od 15.
do 19. rujna. Nijedan neprogovori rieči (silentium stric-
tissimum tenendum erat); čini se čovieku, da je miesto
radostih promienilo se u kartaizarski samostan. Bijaše
i biskup Slomšek ovdie, zdrav i čverst; tko bi bio po-
mislio, da če nam ga tako berzo nestati? Dne 21. rujna
blagoslivljaše cerkvicu sv. Zarije blizo Slatine, vrati se
zatim u Maribor, i na večer 24. rujna nebijaše ga više!
„Seruit arbores, quae alteri saeculo prosint.“

56

U Slatinu, t. j. po niemačkom prevodu „Sauer-
brunn“ (kisela voda), dolazi svake godine više stotinah
Hervatah, zato se nadam, da nete biti suvišno, ako pro-
sborim koju rieč o ovom u istini prijaznom kupalištu.
Niekoliko stotinah koračajah od hervatske medje oda-
ijena, u naručaju slovenske zemlje, obkoljena plodo-
nosnim dervljem i lozom obraštenim brežuljcima, izvira
voda, premda kisela, nu ipak dobrotvorna svima, koji
traže u njoj pomoči u različitim bolestima. Slatina se
neponosi po običaju ostalih susiednih toplicah tim, da
su ju več Rimljani upotrebljavali. Laške toplice (Romer-
bad Tiiffer) u Štajerskoj, krapinske toplice (aquae vivae)
i varaždinske (thermae Constantinae, aquae Jasae) u Her-
vatskoj bijahu dobro poznate Rimljanima; kisela voda
rogatačka pako bijaše sakrivena ostala, premda se znade,
da je poput nje rimska cesta iz stare Celeje u Optuj
vodila, i da je bližni terg Rogatec (Mansio Ragandone)
več pod Rimljanima bio znamenit kraj.

Mariborski fizik dr. Griindl pripovieda u svojoj
„Roitschocrene“ 1685., što je saznao od domačega li&č-
nika Nj. velič. carice Eleonore, supruge čara Ferdinanda
III., dra. Sorbaita, o našašču rogatačke Slatine ovako:
„Oko godine 1640. došao je do vira kisele vode nieki
grof Zrinski, koi je bolovao na vranici i na jetrima. Na
lovu se odmori kraj vrelca, želeči si pogasiti žedju.
Pije i osieti, da mu kiselica dobro ugadja. Nastavi
piti, te ozdravi/

Poviestnica nam sviedoči, da spomenuti Zrinjski
nije nitko drugi, no grof Nikola Šubič, koi godine 1640.
postade hervatskim banom, i koi se je toli sjajnim us-
piehom borio proti Turcima, dok ga nezateče iznenada
smert u kuršanskom lugu kod Čakovca u Medjumurju
godine 1664., gdie ga je na lovu raztergao vepar. —

57

Iviselica rogatačka dakle pokazala je svoju blagotvornu
moč najprije na mužu, kojega slavi domovina kano
svoga spasitelja, i koi bez ove vode nebi bio možda
toliko učiniti mogao za jadrni svoju domovinu!...

Borzo se raznese glas o zdravstvenoj moči pome-
nute kiselice, osobito kad dr. Sorbait u Beču više
bolestnikah njom ozdravi, te osobiti uspieh u svojoj
„Praxis medica' 1  razglasivati počme. Več dr. Grandi
pripovieda, da je u kratku vremenu Slatina toliku
uglednost zadobila, da su ju izvažali ne samo u austri-
janske krunovine, nego i u Italiju i Poljsko.

U pervoj dobi imaše križevski župnik pravo to¬
čenja i razprodavanja kisele vode, zatim je dobio Petar
pl. Hammer u Beču privilegij; nu barun Curty Stermol-
ski u Rogatcu počme se s njim prepirati, te si Sla¬
tino osvoji. Ovaj si pridobi mnogo zaslugah za kupa-
lište, buduči je više prostorijah sagradio i sva potrebita
priredio; ali naskoro se je vidielo, da mu je odviše za
vlastiti dobitak. Godine 1076. več je prodavao stakle-
nicu vode na miestu po 30 kr., a u Beču je stala preko
forinte. Takovu početku suprotivio se je najprije dr.
Sorbait u Beču, zatim i optujski magistrat. Izgubio je
barun Curty pravo na Slatinu, i bečki kerčmar Ambrož
Frank, koi se je kod obsade Beča godine 1683. hrabro
deržao, dobio je povlasticu (privilegij) na mnogo go-
dinab. Uzperkos carskoj zapoviedi, da se ima voda pro-
davati po nizkoj cieni, nije bio Frank ništa bolji od
svoga predšastnika. Poslie njegove smerti podielio je
car Josip I. Slatinu niekoinu Konradu pl. Henkl-u god.
1706. Dragutin VI. je doduše potverdio posied Slatine
Henkl-u, ali ju je god. 1721. izručio bečkim lieka-
rima (aylf burgerliche Apotheker) , koji su ju 61 go-
dinu imali u vlasti. Niekoliko vremena išlo je sve po

8

58

sreči. Obzidali su vrelo i popravili niešta malo, ali
nisu d o sta novacah potrošili za policpšanje kraja i po-
spiešenje tergovine, tako da godine 1742. nisu u Beču
više nego 5236 staklenicah vode prodali. Carica Marija
Terezija zapoviedila im je god. 1773., da bolje nastoje
oko Slatine, ali ni to nepomože; propadalo je sve
od dana do dana. Godine 1782. oduze car Josip II.
bečkim liekarima povlasticu, i točenje došlo je u ruke
susiednim seljacima. Naravno nisu se ni seljaci brinuli
za podiguuče kupališta, nego svaki je tražio dobitka,
dok nije počelo sve propadati još i gorje, nego pod
upravničtvom bečkih liekarah.

Godine 1801. nastala je za Slatinu veselija doba.
Iiodje u ruke štajerskim stališima, koji ju počeše sve-
strano gojiti. Nabaviše si najprije od susiednih seljakah
potrobita zemljišta, te počmu iz svili silah graditi. Ta-
dašnji zemaljski glavar, grof Ferd. Attems, pridobi si
mnogo zaslugah za Slatinu, ustanoviv službu nadzira-
telja i doktora, i pobrinuv se za dobro uredjenje ku-
]>ališta, te za primierno razveseljenjc gostovali. Godine
1813. položio je temelj liepoj dvorani, koja se je, bu-
duči prema]dna, več godine 1847. morala ugnuti novoj,
veličanstvenoj sgradi, koja nadkrili sjajnošču najliepše
dvorane povečih gradovah. Nieki muž iz okolice krapinske
upita me, kad je vidio ovu dvoranu: „Gospone, kaj
misliju oni, je-li hude u nebesih tako lepo?"

U 20. godinah promieni se Slatina u toliko, da
sad ima sasvim drugo lice. Eto se skoro svake godine
dogotovi nova sgrada i broj gostovali množi se goro-
stasno. Godine 1835. bijaše ih 817, godine 1855., dakle
poslie 20 godinah 2400. Sada ih dolazi preko 3000. Ki-
sele vode se je razprodalo godine 1852. upravo 546.180
staklenicah, a godine 1862. preko 800.000.

59

Slatina je bližnjim seljacima od neizmierne koristi.
Zaslužbe ima uviek dosta, osim toga može svaki svoje
blago za liep novac prodati. U rogatačkom okružju i
kotam pregradskom nalazi se mnogi forint, kojega nebi
bilo, da neima Slatine. Voda sada nije odviše skupa;
20 nove. stoji steklenica zapečatjena i za razpošiljanje
priredjena. U zimi ju piju seljaci miešanu s vinom, bu¬
dilci ju bez no vacah dobivaju ; u lietu ju može svaki
kod vrela piti, ali odnesti je nesmije bez novacab.
U obče pako seljak necieni toliko kisele vode kao što
gospoda. Naši seljaci traže lieka u vinu. Nieka gospoda
ju piju često i odviše, misleči: čim više, tim bolje. Več
dr. Griindl pripovieda o niekom Horvatu, koi je svako
jutro sedam bocali kiselice izpio, i nije mu škodila.
Dalje piše: „Vor etliclien Jaliren ist nocli ein grosser
Sauerbrunn - Sauffer und Scblemmer gefunden \vorden,
\velcher an einem Vormittag 15 bis 16 steyrische Maass
mit gutem Effect ausgesoffen und ebenfahls durch et-
liche Tag continuirt, von dem nocli folgende Vers im
Pfarrhof bey dem heil. Creutz zu sehen seyn:

Exhaurire vales mensuras quinque decemque

Ex acidis undis, quis tibi par numero 1“

Dr. Frohlich piše u »Sauerbrunnen-Krankenjour-
nale“, da je nieki Giacomo G. iz Friaulske svaki dan
deset bocah izpraznio, od česa je ozdravio. Ali mnogi
su več ostavili ovaj sviet poradi toga, što su odviše
kiselice na jedanput popili. Tako n. pr. prije niekoliko
godinali zagrebački kanonik Korač. God. 1860. je nieki
Židov iz Kaniže odmah, čim je došao, izpio 24 čaše ove
vode, i nočju je umro naglom smerti.

Imade gospode, koja več 30—40 godinah polaze
Slatinu. Sada se gosti strogo razdružuju po narodnosti,
zato kažu stariji posietitelji Slatine, da nije više tako

60

veselo, kako bijaše za prijašnjih vremenah. Starcima
se tako čini, ali mladež nemisli tako.

Kazala mi je stara baba: „Ah! niekoč se ljudi
ljubljahu, sada je i toga nestalo!" — Da, tako se
obično kaže: niekad je bolje bilo, kad su se ljudi rado
imali. — Nije ona bena pomislila , da se mladi sviet
još i sada ljubi, dočim je bakama sa čislom u zapečku
miesto, pa tako i njoj ostarieloj dievici.

Sdruživanje po narodnosti nesineta veselja, buduči
nadje svaki dovoljan broj suplemenikah, s kojima se
može zabavljati. Slaveni, Magjari, Talijani i Niemci sa-
činjavaju jezgru gostovah; ako dodje koi inostranac, on
se več pritisne kamo god uz druge.

Magjarska i hervatska odieča našim seljacima se
osobito dopada. Ako dodje koi pop iztočnoga obreda, misli
gdiekoja Stariča, da je kakav „prorok“. U ostalom su
naučeni seljaci iz slatinskoga okružja raznim nošnjama;
nu ipak im dodje pred oči često niešta i nevidjena. Tako
je n. pr. nieki seljački mladič, zapazivši otca Pramon-
stratensera, izbuljio oči te rekao: „Kaj si hudič fašnik,
ali si pa obnorel?!“ Nije mu kraj pameti došlo, da
imade svečenikah i u bieloj haljini.

Jednoč je došao iz Slatine Cernogorac k sv. Križu
k božjoj službi; gledahu ga dievojke plašljivo, misleče,
da je možda Turčin. Nu kad se stane s njima razgova-
rati u svom jeziku, uvidile su, da nemože biti Turčin,
i počele su s njim šalu sbijati. Kaza mi kasnije jedna
od njih, da gospodin s pištoljama govori slovenski, samo
„da malko po hervatski zavija 11 .

Slatina je do sada još naša slovenska; narod se
neda poniemčiti, premda mu se pruža k tomu dosta
sredstvah. Nagovori dievojku kod zdenca niemački, kad

61

ti podava čašu vode, od stida ponilmut če oči, jerbo je
još naravna i nepokvarena Slovenka. Koja ti odgovori
niemački, znaj, da joj je več serce otrovano i duša
pokvarena.

Niemački touristi u svojim spisima riedko kada
priznavaju, da se Slatina nalazi u slovenskoj zemlji.
„Deutschland“, sve „Deutschland“, pa još „muss grosser
sein“. Da nebi tko iz kojega imena spoznao koreniku
slovensku, nastoje po svom načinu germanizirati svako
slovensko ime, te izkuhaju n. pr. iz „Novak“ a Bog
zna po kojem pravilu „Nouackh“; „Boč“ pretvore u
„ Wotsch“, »Pohorje 11  u „Bacher-“ ili „Wachergebirge“,
„Jankomir“ u „Jobannesruhe“ itd. Nu što im sve to
koristi? Skoro — nista. Ako im se hoče, da pišu „Pet-
schounigggg“, „Ttarrschuschscbe", „Takkkatschtschewo“
itd., ostane ipak »Pečovnik 11 , što je bio od prastarih
vremenah, isto tako »Teržište 11  i „Takačevo“ i mnogo
drugih podobnih.

Popisom Slatine evo saveršujem »Uspomenu na
Sloveniju 11 . Samo niekoliko još o putovanju u Zagreb.
Dne 28. rujna ostavih otčinsku kuču. U Poličanima
siednem na željeznički parovoz, te se odvežem prama
Zidanomu mostu. Ima ti svakojakih ljudih na željeznici;
kad se čoviek dalje vozi, ima često prilike, da se upozna
s kojekakvim originalom. Tako dodjoh odmah u Poliča¬
nima u družtvo s niekim »kulturtragerjem* koi je nepre-
stance Boga hvalio, što je k sebi uzeo biskupa Slom-
šeka. Na pitanje zašto? odgovori mi: „Jetzt trerden die
Bindischen doch amol bieder in den Schulen deutsch
lernen.“ To je dalo povoda, da smo se prepirali o na¬
rodnosti tja do Celja. Hoču da spomenem samo niešta.
Došla je rieč na „panslavizam“. On odmah: „Evo kako
su Slavjani oholi, nazivaju svoj sla vizam 'gospodinom, 11

62

— „Kako to?“ zapitam ga, pa mi počme razglabati, da
rieč „pan“ znači u českom gospodin. Liepa mi jeziko¬
slovca! „Optat ephippia bos, piger optat arare caballus.“
(Sedlo vol si želi, nemarno kljuse oralo.)

Siromašna je mladina, kojom vladaju tudjmci te ju
ubijaju na duši u najniežtiijoj dobi. Iz izkustva znadem,
koliko mora preterpieti diečak slovenski, prije nego si
kako tako usvoji jedino spasonosnu niemštinu. Došavši
u treči razred niemačkih učionah u Celje, znao sam od
niemštine upravo toliko, koliko sada od hebrejštine.
Znao sam citati i možda 50—100 riečih, koje sam se
n pučkoj učioni na izust naučiti morao. Dosta malo sam
znao, buduči mi bijaše, kod mladeži inače verlo poznato
ime „Esel“ nepoznato. Učitelj me je naime blagovolio
odmah pervih danah počastiti imenom „Esel“, a ja dur-
nem svoga susieda, te ga veoma brižljivo poluglasno
zapitam: „Kaj pravijo gospodV“ Ali gospod, nerazumiv
šale, pošteno me „nabiksa“ i zatim mi dade za kaznu
sto putih napisati: „Der windisclie Esel bleibt immer
ein Esel, so lange er lebt.“ (Možda bi moralo biti „so
lange er nicht ein deutscber Esel wird?“)

U Celju me ostavi apostol niemačke kulture, koi
me od poličanske postaje počamši neprestance uznemi-
rivaše svojim opakim naukom. Promieni se putujuča
družba znatno, što se dogadja na svim večim posta¬
jama. Neimadoh vremena motriti nove pridošlice, svu
pozornost obratih na pobratima g. Fr. Z., slušatelja lie-
karstva iz bečkoga višega Josefinum-a, koi se je vozio
sa mnom do rimskih toplicah. Razgovor medju nama
bijaše tako živahan, da jedva zapazih u Jaškom tergu
poznatu gospodičnu, koja mi prijaznim nasmiehom za¬
želi sretan put i povratak u Sloveniju. Preberzo prodje
čas, več smo u rimskim toplicama. Prijatelj me poljubi,

63

kaže s Bogom! i neima ga više. Pošteno slovensko serce,
da ti je sreča mila medju tudjim svietom!

Razmatrajuči, kako nas, niegdašnje suučenike, pro-
ganja sudbina po širokom svietu, dodjem u Zidani most.
Torbica mi bijaše puna, u kesi imadoh zatvorenih jošte
niekoliko papirnatih prijateljah, koje se željahu oslobo-
diti tiesnih sponah; zato si pomislih : ajde dalje, le
naprej ! da vidim što više svieta. Naglim skokom po-
žurim se te platim vozarinu do sv. Petra na Krasu;
zaključili naime pogledati si Rieku i hervatsko Primorje,
pa zatim sve od Rieke do Zagreba.

Cesta iz Zidanoga mosta do Litije vodi kraj Save,
koju ovdie od obijuh Stranah goleme pečine zatvaraju.
Za prijašnjih vremenah vozeči se ovuda, uviek sam
^ motrio visoke berdine i slape (vodopade) na kranj-
skoj strani, ali sada povede moju pozornost na se ostarieli
nieki Talijan, koi se vozaše u družtvu mlade nieke die-
vojke. S početka pomislih, da je njegova kči, ali kašnje
zaključili iz njegova ponašanja prama n j oj, da nije tako.
Siedila mi je dievojka vis-a-vis, ali, neznani zašto, več
u Hrastniku premiestio ju je starac. Meni to nije na
um palo, što si je on možda mislio, i zato ja bezbrižno
jednu smotku za drugom pretvaram u dim i pepeo, i pri
svakom odpuliu se spoinenem: „sic transit gloria mundi“,
dok nedospiemo u Ljubljanu.

U Ljubljani obieduju putnici. Vremena je malo,
zato poslužnik nikoga nepita, što da želi jesti ili piti,
nego mu donese štogod i to mora pojesti ili barem pla-
titi, rado ili nerado. Zanimivo je, kako znadu na kolo¬
dvoru ljubljanskoni računati; evo primicra: „Suppe,
Fleisch , Soss etc. 30—60 — 80 kr. Was noch?“ —
K nichts — „ist 1 tl. 20 kr.“ 0 o vi ek se na put.u koješta
nauči!

64

Zvonac zovue potnike i gostiona je prazna. Hlapon
zažvižda i neima nas više u Ljubljani.

Osim nas trojice, Talijana naime sa krasoticom i
mene, nebijaše nikoga u ononi vagonu. Starac počme
driemati, a ja gledam prama Verhniki, gdie sam prošle
godine zadnji put vidio pokojnoga pobratima Vijan-
skoga. Borovniški most me probudi, ja se dam na
drugu stranu, da ga bolje vidim, kad eto ti pade die-
vojki rubac iz ruke. Ja ga dakako berzo dignem i njoj
izručim; ona mi se zahvali — pa mirna Bosna. U Lo¬
gatcu se probudi starac, zamoli od mene vatre te za¬
pita u talijanštini, kamo putujem ? Ja ga počmem izvieš-
čivati o svom putovanju, i buduči mi se jezik zapletao,
dodje mi ona u pomoč preuzevši rolu tumača. Sada se
počme u niemačkom jeziku sa mnom razgovarati, s po-
četka polagano, zatim živahnije, tako, da nije dugo tra¬
jalo , dok je stavila svoj „perpetuum mobile“ u berzi
tek. Ja ju mirno slušam te premišljavam rieči Sophokla
u Ajantu: yvvm^i noafiov r <nyr l \  < y{ost. u  Iz početka

mi se nije dopala tolika liečitost njezina, ali tekom pri-
poviedanja sasma mi je drugo pojnače udahnula o žen-
skoj krieposti; osviedočio sam se iz njezinoga životo-
pisa, da je Schiller istinu kazao, govoreči: „Das Weib
ist nicht schwach; es giebt starke Seelen in dem Ge-
schlecht." Mnogo zla i dobra je doživila kao odgoji
teljica u Francezkoj, Englezkoj, Egiptu i Italiji, dok
ju napokon zateče sreča, te ju onaj gospodin Talijan
uzme za Ženu. Iz siromašne dievojke postala je bogata
gospoja.

Berzo prodje vrieme, dodjosmo u postaju sveti
Petar. Oprostim se sa suputnicima u kratko, te sko¬
čim van. Od sv. Petra vozio sam se poštom na Rieku.
U družtvu gosp. profesora Terdine posietio sam grad

65

Bakar, Tersat, i ogledao ostale znamenitosti riečke,
zatim sam sc uputio „Apostolorum more K  kroz Kar-
lovac u Zagreb.

Radošču uvidih na svom putovanju po Sloveniji i
Hervatskoj, kako se uzajemno vesele i tuguju Slaveni. Godi
li se jednoj grani slavenslroj krivica, sve ostale sučuv-
stvuju; dostigne li jednu šta vesela, raduju se sve. To je
liepo, pa tako i mora biti. — O, da se nebi našao nigdie
medju Slavjanima čoviek separatist, koi sam sebe i
svoju podnarodnost slavi i uzdiže , a sve ostale gerdi
i zabacuje! Ružno, dapače gadno bi bilo, kad se nebi
veselili svi nad napredkom jedne grane, kad bi zavidio
jedan veču srecu 'drugomu, ili se radovao njegovoj ne¬
sreči. Pa što bi mu koristilo da bude pervi medju zad¬
njima? „Inter vaccas bos est abbas, inter coecos luscus
rex!“ Zato: Jedan se mora naslanjati na drugoga, jedan
drugoga podupirati; jer sam za se mogao bi pojedini
oslabiti, ako ne i • — pasti.

Bijahu dnevi — nisu daleko — u kojima mora-
djaše slovenski domorodac koješta terpieti, i to samo
toga radi, što se je ovdie ili ondie branio proti kri-
vomu napadanju neprijateljske stranke. Ako je koi
nemškutar izrekao štogod neumna, morao je Slovenac
uz njega pristati ili barem šutiti, inače jao-njemu! —
Dvie godine danah navaljivahu neprestance zlobni do¬
pisnici po niemačkim časopisima na naše muževe gad-
nim oružjem: lažju i potvorom. Prestala je doduše u
novije vrieme ta borba ,• ali tlačenje naše narodnosti
jošte ,nije prestalo.

Neču da vodim čitatelje u sabor koruški ili šta¬
jerski ; ostanimo u Ljubljani, osviedočit se je i iz toga,
kolikim gnievom gaze niekoja gospoda i u središtu naše
zemlje narodne pravice! Uništili bi nas, da mogu, jed-

* 9

66

nim udarcem, samo da ih nesmetamo više u rajskom
sanku niemačkom.

Ali toga neče biti nikada! Imademo svoje muževe,
koji nas vode po pravom putu do duševne izobraže¬
nosti ; u nje stavimo naše povierenje i — sretni smo
u nesreči! Neka se napinja dušmanin, neka se gerčevito
steze od jada, neka si iz glave čupa kose —■ sve uza-
lud! Idea narodnosti tako duboko je proderla u naš
narod, da je nemože nikakova sila zatrieti.

Svernimo okom na gerdne napadaje bezsaviestfiih
dopisnikah i ostalih ugnietateljali naših, kako nastojalm
svim silama ocerniti naše pervake kod visoke vlade i
pred svietom; nu što bje plod njihova nastajanja? Prah
je, koga nestane, kad vietar puhne; snieg je, koi se
razkopni u pervim prolietnim dnevima, kad ga mile
s linčane zrake stanu topiti.

Činjaše se putniku u oči oluje, da vidi ogromne
berdine na moru, u kojima blisak zlatne kaže žile; stu-
piv bliže k umirenomu moru, vidi, da je to samo pusta
ravnica, samo — voda! Tako gledasmo i mi iz daljine
strašne bregove, koje su dušmani na nas turali, nu
došav bliže vidismo, da su magla, da puka magla.

Svetčana rieč sjajnoga našega vladara temelj nam
je, na kom stojimo; neobazirajmo se dakle plaho medju
tudjinciina u našoj domovini, na domačoj zemlji, nego
stupimo tverdo na noge i pokažimo im, da serce, koje
bije za domovinu, nepoznade onih strašilah, kojima se
straše dieca u večer sv. Nikole.

Jnimici hominis domestici ejus.“ Ova izreka sieča
me članka „ G raj a, Nemškutarem“ u „Drobtinicah“ za
godinu 1862. od Slomšekove ruke. Blagi vladiko! vidi
se, kako si rnerzio i prezirao izdajice svoje narodnosti,
osviedočen, da su ovakovi ljudi bez serca i bez saviesti.

67

Citati če tvoj spis naši unuci, spominjati če se oni
prošlih, žalostnih vremenah, u kojima je bilo potrebito
pisati tako, kako je pisalo zlato tvoje pero a ne kako
drugčije.

Sramotan je to posao, udarati po onom, sto bi
moralo čovieku najdragocienije biti! Serce ovakovih lju-
dih nalično je kotlu, u kom se kuha kantar i smola.

Oj Niemci! vi, koji ste pravedni i pošteni, da vam
je znati, kakovi su ljudi, koji vam se pridružuju, te vas
draže proti nama, obraz bi si sakrili i biežali bi kao
pred čoviekom okuženim.

Debelo mi piše pero, a zašto ? kojih se tiče, do
onih nedopre moj glas, jer oni preziraju sve, što je
slavjanskoga; nu pišem, jer bi se moglo pridesiti, da
spis ovaj dodje u ruke čovieku mladu — možda Slo¬
vencu, koi još nežna za svoju domovinu, koi jošte misli,
da je pozvan ciepiti niemačku kul turu u narodu svom.
— Nemoj toga, brate! Ako živiš sretno kao Lazar u
naručju Abrahamova, ako tebe usrečuju znanosti nie-
mačke, pomisli si, da puku nije moguče doči bez pri¬
pomoči svoga jezika do potrebite izobraženosti. „Ako
u tvojoj kuči svieča gori, u mojoj se nevidi.“

Prijateljska rieč obično više važi, nego učiteljska;
zato molim i zaklinjam vas kao prijatelj i drug, da se
vazda deržite poslovice: „Svoje ljubi, tudje poštuj;“ jer
to zahtieva gravica, to zahtieva domovina.

Ako tko izmedju vas več u mladjahnoj dobi što-
god zla mora preterpieti zaradi domoljubja, neka mu
se serce neohladi za domaču švetinju. Vragu treba pre¬
ziranjem povračati njegove zlobne nakane, ugibati se
otrovnim pandjama, dok nedodje vrieme, da bude do-
zvoljeno na zakonitom polju bez pogibelji raditi za
blago otačbine i narodne .prosviete. Doči če vrieme,

68

kad čete moči dokazati, da ste Slavjani čverste kore¬
nike , koji se nedadu po zubima tuči! Ponižnost je
istinabog dobra i 4  hvale je vriedna čednost, ali ima
svoje medjo; i co.rv se miče, gmili i giblje, kad mu
tko stupi na glavu: zašto se nebi uzdigli mi oštrim
peroni i ozbiljnom riečju proti napadačima, kad nas ni
krive ni dužne gaze i tlače, i kad nam krate svete,
prirodjene nam pravice?!

Bez truda nečemo postiči ništa; kod svakoga bo
podhvata treba je gvozdene uzterpljivosti; več je Hesiod
pisao : Tri i d’ figettjg idocora &eoi rroonuocnOn' e &rjxoiv '^4-0-a-
vnroi. C’Eoyu y.al r:/jtora v. 289.)  Isto kaže Horac (Sat.
1,9,  59.) „Nil sine magno vita labore dedit morta-
libus“, što znači u slovenštini:

Lenega čaka stergan rokal,

Palca beraška, prazni bokal.

Slovenijo tužna! ljubezna majko moja! iskreni ti
i serdačni šaljem pozdrav iz sretnije od tebe posestrime
tvoje zemlje hervatske!

—-

\%7r  ; ..

HRROONfi IN UNIUERZITETNH
KNJIŽNICA

00000441895