©
Slavistična revija (http://www.srl.si) je ponujena pod licenco Creative Commons, priznanje avtorstva 4.0 international.
UDK 821.163.41.09 Pekic B.:821.163.6.09 Zupan V: Željko Milanovic, Slobodan Vladušic Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu
VITOMIL ZUPAN I BORISLAV PEKIC:
OD zatvorskog iskustva do Žanra
Književna dela Levitan Vitomila Zupana i Godine koje su pojeli skakavci Borislava Peki-ca narativno uobličavaju zatvorska iskustva njihovih autora na način koji je poetički blizak. Obojica autora biraju žanr svojih dela u zavisnosti od inicijalne pripovedačke situacije u kojoj se njihov junak/pripovedač nalazi, situacije koja ne obecava svojim pripovedačkim potenci-jalom. Ovaj rad pokazuje, s obzirom na to da i Zupan i Pekic prepoznaju da njihova dela koja problematizuju lična zatvorska iskustva ne mogu očekivati recepcijsku dobrodošlicu, kako je došlo do izbora žanra u kome se to iskustvo pomera iz ličnog u opšte a da pri tome nije napu-štena perspektiva autentičnosti doživljenog.
Ključne reči: pripovedni potencijal, recepcijska dobrodošlica, esej, slovenačka književnost, srpska književnost
The literary works Levitan by Vitomil Zupan and Godine koje su pojeli skakavci (The Years the Locusts Have Devoured) by Borislav Pekic are poetically similar narratives of their authors' prison experience. both authors chose the genre for their works based on the initial narrative situation in which their main character/narrator is placed, i.e., the situation that does not seem to have much narrative potential. The paper shows how Zupan and Pekic—who were both aware that their works dealing with personal prison experience cannot expect a welcome reception—selected a genre in which personal experience shifts to general, but without losing the perspective of authenticity of the experience.
Keywords: narrative potential, welcome reception, essay, slovene literature, Berbian literature
Vitomilu Zupanu i Borislavu Pekicu su njihova zatvorska iskustva (Zupan sedam, Pekic pet godina) poslužila kao bogata autobiografska grada za nastanak proznih tekstova različitog obima ali poetički i žanrovski sličnog karaktera, iako to na prvi pogled nije uočljivo. I Zupanov Levitan i Pekiceve Godine koje su pojeli skakavci polaze od protivrečne pripovedne situacije u kojoj se nalazi glavni junak - od dugo-godišnjeg zatvora u političkom društvu koje ne priznaje da zatvori postoje. Umesto zatvora, priznaje se postojanje kazneno-popravnih domova u kojima se pojedinci »popravljaju« podjednako koliko se njihova tela muče, o čemu govore obojica autora na mnogo mesta u svojim tekstovima. Fukoovo zapažanje da kažnjavanje ipak nije svedeno na preobracanje duše, ali da se posledice teze o kazni koja pogada dušu a ne telo, osecaju i danas obuhvata i Zupanova i Pekiceva zatvorska iskustva u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. U oba slučaja je očigledno da se sudi »i nečemu što nije sam zločin: duši zločinca« (Fuko 1997: 21). Optužnica protiv Jakoba Levitana polazi od stavova o njegovom nemoralu koje potkrepljuju čak i žene sa kojima je bio, krece
se preko pokušaja ubistva i završava u špijunaži. U Pekicevom slučaju istraga bi takode želela da završi optužnicom za špijunažu. Dakle, u oba slučaja optužnica traži uporište koje bi potvrdilo odanost duše zatvorenika (na)stranom koje je neprijateljsko i demonsko. Levitan i Pekic su »politički« zatvorenici i kao takvi manje cenjeni od, na primer, »privrednih« kriminalaca. U vreme »opce čistoče i obnove« (Zupan 1983: 36) Levitanu, Zupanovom alter egu, sudi se zbog seksualnih perverzija i »šale« sa političarima, a Pekiču za organizovanje protiv naroda i države.
Fuko primečuje da je u sudski proces, tokom njegovog istražnog dela kao i tokom izvršenja kazne, vremenom uključen niz lica koji pored sudije odlučuju o presudi i načinu izvršenja kazne. Medu tim licima je i psihijatar čija briga nije odgovornost več kažnjavanje: »na njemu je da kaže da li je subjekat 'opasan', na koji se način od njega valja zaštiti, šta učiniti da bi se on promenio, da li je celishodnije kazniti ga ili lečiti« (Fuko 1997: 24). Zupanovom junaku se tokom istrage nudi mogučnost da pristane na odlazak u ludnicu: poznati lekar, koji nije ni pregledao Levitana i zna ga samo iz skauta - potvrdio je da je reč o psihopati, što če iznova potvrditi i islednik: »kako bih inače javno govorio takve i takve stvari - i rugao se svetinjama, pravio budale od političara na tako visokim položajima?« (Zupan 1983: 34). Duša zatvorenika je ugrožena jer joj se ne priznaje »normalnost« koju je etablirala vlast svojim novouspostavljenim i neprikosnovenim znanjem - spas za tu dušu je obečan u samoprihvatanju njene izopačenosti, u prihvatanju samoistrage koja vodi ka porazu. Levitan odbija takvu mogučnost. Pred iskušenjem samoistrage nalazi se i Pekič koji kaže da »kakav ste čovek, ko ste, šta ste, u stvari [podvukao B.P.], saznajete pod istragom« (Pekič 2004a: 305). Istraga je stvar duše, »neka vrsta kantara na kome je sva težina na strani islednika, a vama ostaje jedino veština ekvilibriranja, sposobnost da ravnotežu održavate upravo svojim nedostatkom - svojom lakočom« (Pekič 2004a: 306). Levitana volja za stvaranjem pomera iznad zatvora - ona ima »linije levitacije, dragi Levitane; osečaj bestežinskog stanja« koji je več uništio mnoge (Zupan 1983: 270). Kako spasiti dušu u zatvoru ali i posle izlaska iz njega je pitanje koje sebi postavljaju i Zupanov junak i Pekič: obojica odgovor pronalaze u stvaranju dela koje če sačuvati sečanje na zatvorske dane. Sečanje kod obojice autora pronala-zi oblik u kome če najbolje biti reprezentovano, pronalazi žanr koji jedino može da sačuva dušu onog koji se seča ali i da pripovedno uobličavanje zatvorskog sveta ne izgubi ništa od svoje bliskosti sa autentičnim dogadanjem i onda kad izgleda, naro-čito kad se tekst uobličava kao esej u svom čistom obliku, da se od njega udaljava.
Levitan, taj stostruki erotoman, piše, ne samo jer je pisanje ono što najbolje zna, več i da bi ostavio knjigu koja može koristiti budučim zatvorenicima. U svom tekstu ne imenuje močnike kao što imenuje zatvorenike i kaže da ističe samo ono što je mogao da proveri a da je sve ostalo stavljeno pod »reflektor sumnje« (Zupan 1983: 39). Pekičeva sečanja na zatvor, u kojima samo uspelije epizode bi se mogle »u roman prepisati« je »čin duhovnog solidarisanja, unutrašnjeg saučesništva sa onima koji su, zbog istine, slobode i pravde, još u njemu« (Pekič 2004a: 29).
Levitan odbija da u zatvoru piše svoju autobiografiju kao oblik samoistrage, taj omiljeni zatvorski žanr koji uprava zahteva da se piše i po nekoliko puta. On zato piše poeziju i pisma koja če postati integralni deo dela Levitan, žanrovski odredenog podnaslovom kao »roman, koji to i nije«. Na način polihistora, Levitan ispisuje i
neku vrstu sume čovekovog znanja (filozofija, logika, etika, psihologija...), intenziv-nije u vreme kad se njegov status promeni i kad se približi izlasku iz zatvora. Uspeva da iz zatvora u svet pošalje svoje knjige, koje doživljavaju čak i odredenu recepciju. Sa druge strane, koristi svaku priliku da dode do knjiga koje ce čitati - medu njima se nalaze i knjige dugogodišnjih zatvorenika. Na više mesta u trotomnoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci Pekic citira Zupanovog Levitana i tako nastavlja in-tertekstualni niz medu zatvorenicima, ali ne na način na koji je to očekivao Zupan koji piše roman »zatvoreničke škole« za čitaoca koji ce se naci u zatvoru. Pekic ne ispunjava Levitanovo očekivanje iz prostog razloga što je zatvoren u isto vreme kad i on. Zupanov roman je pisan sa oprezom da ga ne shvate čuvari zatvora i posebno je namenjen piscima, buduci da ce ih »vjerojatno zatvarati (bar u nekim razdoblji-ma) dok se ljudska priroda ne promijeni onoliko koliko ne možemo ni predvidjeti« (ZuPAN 1983: 102).
Levitan pronalazi osvetu za zatočenje u uspehu, uspeh u onome u čemu je najbo-lji - a to je za njega književnost, »ali ne izmišljeni, beletristički buckuriš, nego zapis samoga života« (Zupan 1983: 184). Levitan kaže da svoje pripovedanje organizuje tako da ne bude predugo tako što preskače sve ono što se ponavlja i menjajuci redosled dogadaja. Istovremeno, veruje da ce njegova priča biti okvalifikovana kao pornografija jer »svijet nije zreo za istinu« (Zupan 1983: 102). Kad govori o svom radu na sumi znanja, pita se zašto je čitaocu postalo dosadno: »Ta ovo je najseksualnija priča na svijetu, najtvrda pornografija: mijenjanje spolnosti u društvenost, što uvjetuje opisani rad« (ZuPAN 1983: 293). U Zupanovoj poetici erotika je izjednačena sa pisanjem, predstavlja izvor životnog elana, antirepresivno i terapeutsko sredstvo, središnju temu -ona je i »osnovni motiv i dominantna perspektiva« (Zupan Sosič 2004: 158). Alojzija Zupan Sosič primecuje da su ranije Zupanovi romani uznemiravali čitaoce zbog re-prezentovanja stvarnosti, odnosa prema komunističkoj ideologiji i opisima političkih manipulacija, kao i da je sada ta dimenzija njegovog dela izgubljena - ostala je samo erotika da privlači čitaoce (Zupan Sosič 2004: 157). U svojim analizama društva Levi-tan ce otkriti da je pornografija proterana iz socijalizma, odnosno da društvo čulnost proteruje u ilegalnost. Pored svih funkcija koje erotsko ima u Zupanovom delu, može se govoriti o dve ključne, od kojih bi prva bila usmerena prema spolja - ka društvu i političkoj nomenklaturi koji farisejski odbacuju erotsko (i u životu i u umetnosti, erotsko u Istočnoj i Srednjoj Evropi bilo je »oblik egzistencijalnog otpora zvaničnoj kulturi umerenog socrealizma i sovjetskog puritanizma« [Bojm 2005: 358]), dok bi druga funkcija erotskog bila usmerena ka unutrašnjosti junaka - kao potvrda i uslov stvaranja koji nisu odvojeni od telesnog (»Tjelesna želja za oplodavanjem prepletala se s društvenom željom za oplodivanjem misli« (Zupan 1983: 302)).
Vec po objavljivanju dela Levitan, kritika je primetila da je reč o delu čija struktura nema dijahronu dimenziju, da je tema zatvora dostigla univerzalnost kao i da je Zupan stvorio neku vrstu zatvorskog leksikona (Zlobec 1983: 104). Zupanov zatvor-ski leksikon polazi od autobiografskog, iskustvenog i doživljenog a da pri tome nema poverenja u »model romana« (Pibernik 1983: 30). Dakle, Zupan ima mnogo razloga da svoje delo Levitan žanrovski odredi kao »roman, koji to i nije«. Jedan od njih je svakako i direktno iskazana namera da posluži kao zatvorski udžbenik buducim za-tvorenicima. Levitan, svestan da se u pojedinim delovima romana upušta u analize
(na primer, demokratije u zatvoru ili života stenica koji zaslužuje vecu pažnju od života mrava), reci ce da to čini jer su te analize vrlo korisno znanje za zatvorenika.
Saznanje o ograničenom pripovednom potencijalu junaka u zatvoru koji tekst neizbežno vodi ka esejističkom diskursu stvara delo koje sebe ne može sa sigurnošcu da imenuje kao roman, delo koje tek svojim nestabilnim žanrom može da spoji au-tobiografsko sa shvatanjem čovekove egzistencije kao stalno zatočene u civilizaciji koja je lažljiva i kojoj otkrice zatvora predstavlja način humanizacije čoveka. Situacija u kojoj se nalazi Levitan je protivrečna ponajviše zbog svog neobecavajuceg pripovednog potencijala, odnosno kvaliteta »koji situacije i dogadaje čini podobnim za pripovedanje, vrednim da se o njima izveštava« (Prins 2011: 161). Ova situacija bi mogla, teorijski posmatrano, da pripovedanje odvede u nekoliko pravaca: ka romanu o bekstvu iz zatvora ili kriminalističkom romanu što je i bio slučaj u Zupanovom romanu Miris čoveka (1976). Kao i Zupan, Pekic nece propustiti da kaže kako zatvor ne obecava pripovedanje: »U ovoj selekciji, usled kratkoce obuhvacenog vremena -1948-1954 - izbor koji bi priču formirao nije moguc. Priča zahteva razvoj, promenu, ideju. Godine koje su pojeli skakavci nemaju ništa od toga« (Pekič 2004a: 30). Za Zupanovog Levitana zatvor je ogledno polje na kome se »mogu proučavati sva razdo-blja ljudske povijesti i uopce sva mudrost i ludost čovječanstva« (Zupan 1983: 127); u zatvoru je isto kao van njega sa tom razlikom što su sve pojave preglednije i lakše uočljive; zatvorski zidovi povezuju zatvorenike u narod a njegova secanja govore o prvim godinama »zatvorske civilizacije u Sloveniji« (Zupan 1983: 215).
Primecujuci da se društvo promenilo od vremena njegovog boravka u zatvoru, da su zanimljiva vremena prošla jer sada policija manje tuče, sudstvo je malo samostal-nije, novine pišu o političkim delikventima a erotika je sveprisutna - od striptiza u barovima do pornografskih filmova u uglednim kucama - Zupanov Levitan izjedna-čava vladu i javnost (narodno mnjenje, sam narod) sa zatvorom i zatvoreničkim svetom govoreči da sada izmedu njih »teče matica standarda i duše pojedinaca odnosi u bezdan menadžerske bolesti« (Zupan 1983: 12). Ipak, pored ovog uvida Levitan nije imao recepcijsku dobrodošlicu jer, kako beleži Alojzija Zupan Sosič, mogao je da se pojavi još 1973. godine (prvo izdanje je objavljeno 1982) kada je Zupanu isplacen honorar za ovu knjigu (Zupan Sosič 2004: 172). Medutim, Zupanova možda naivno-optimsitična slika delimično promenjenog društva u kome se očekivao njegov »roman, koji to i nije« kao i njegova prolegomena zatvorske enciklopedije dobice epilog u Pekicevom delu koje ce se pojaviti u vremenima zanimljivim na drugi način, delu koje je još u vecoj meri okrenuto eseju i čiji završetak čini upozorenje buducem isto-ričaru da silueta usamljene sive gradevine pred njim, ako ne pazi šta radi, predstavlja njegovu buducu kucu, odnosno zatvor.
prvo poglavlje svojih memoara o hapšenju i petogodišnjem boravku na robiji, pekic posvecuje, savim neočekivano, arheološkom nalazištu u mesta Sutoon Hoo. Opis skromnih ostataka groblja iz V veka nove ere, koji se tek uz pomoc visoke tehnologije mogu sačuvati u dodiru sa modernim vazduhom, poslužice Pekicu kao metafora ne-sigurnosti našeg istorijskog znanja. postmoderna skepsa u Godinama koje su pojeli skakavci ne iznanaduje poznavaoca Pekicevog opusa: sa njom smo se sreli sadam-desetih godina u sotiji Kako upokojiti vampira koja predstavlja gotovo sistematski napad na istorijske nauke. Novina koju donose memoari jeste u tome što je sumnja u
mogucnost istorijskog znanja sada povezana i sa kritikom monolitnog subjekta. pekic u prvom poglavlju memoara piše da je čovek pre »zajednica ličnosti nego ličnost« od-nosno »pre družina nepodudarnih krivaca kožom osudena na isti zatvor nego jedinka koja večitu robiju izdržava u samici svog duha i svoje kože« (Pekič 2004a: 16). Jasno je da ovako shvacen subjekt ne može raspolagati sigurnošcu u ispisivanju memoara, odnosno uspomena, te da se naratološka podela na doživljanji i pripovedajuci subjekt ovde još više radikalizuje. Služeci se metaforom Vinamula - polimera koji sprečava uništavanje tragova groblja u dodiru sa vazduhom - Pekic nam sugeriše da je piščev Vinamul zapravo selekcija dnevničke grade. Dakle, uz pomoc selekcije grade pisac izvlači jednu liniju prošlosti kojoj daje čvrstinu u dodiru sa sadašnjošcu, i tako omo-gucava da se o toj prošlosti nešto zna. Istovremeno, na taj način Pekic sugeriše da njegove uspomene koje slede ne mogu biti shvacene kao istina prošlosti vec pre kao jedna od mogucnih istina, kojoj je veštački dato pravo prvenstva: tačnije rečeno, u žanrovskom smislu, njegov dnevnik ce biti manje dnevnik a više roman. Pekic to decidirano sugeriše čitaocu: »Imajuci sve ove rezerve na umu, predlažem da se i ovaj Dnevnik shvati manje kao dokument o piscu, pre kao roman o njemu, neka vrsta ro-mansirane biografije, tek tu i tamo u realnost usadene« (Pekič 2004a: 20).
Pekicevo distanciranje od dnevničkog/memoarskog žanra, nema samo uporište u samoj fikcionalnoj prirodi istorijskog znanja. Naime, iako su dosadašnja istraživanja piščevog opusa pokazala da ono zauzima poziciju na razmedi moderne i postmoderne književnosti, možda bi ipak njegov postmoderni stav prema ne(mogucnosti) istorijske istine trebalo posmatrati ne toliko u kontekstu njegove odanosti duhu vremena, koliko u okviru njegove lične sudbine. U tom smislu važna je fusnota br. 7 Godina koje su pojeli skakavci jer u njoj Pekic, citirajuci jedan svoj intervju, navodi specifični položaj njegovog robijaškog iskustva tako što ga uporeduje sa iskustvima Golootočana:
Goli otok nije naš jedini zatvor. Ni u drugim zatvorima tog vremena, nije vladao baš švedski sistem izdržavanja kazne. Ali se o tome ne govori. Govori se samo o Golom otoku. Možda se ljudi koji su bili sa mnom u regularnom zatvoru nece složiti, no ja mislim da je to prirodno. Najpre stoga, jer se Golootočani i oni koji su ih tamo slali, slažu da je nama i bilo mesto u zatvoru (njima naravno nije) [podvukao B. P.], a zatim što je ta epizoda deo partijske istorije, neprijatan, ali deo. A šta smo i ko smo mi? I kao tema i kao sudbina na dubrištu smo istorije. A ko se brine za ono što je pozadi, daleko i iza kuce (Pekič 2004a: 29).
Iz ove Pekiceve napomene može se naslutiti drugačiji razlog zašto se Pekic distancira od pisanja dnevnika, odnosno memoara: zato što njegovo zatvorsko iskustvo nije iskustvo koje može da računa na recepcijsku dobrodošlicu. To iskustvo, paradoksalno, udružuje Golootočane i njihove islednike u smislu da ga ni jedni ni drugi ne žele: ne žele ga ni čitaoci, jer u sistemu partijske istorije za to iskustvo nema mesta i oko toga vlada konsenzus. Konsekventno tome, to zatvorsko iskustvo moralo je postati nešto drugo, da bi moglo da preskoči recepcijsku prepreku koja ga je čekala u zasedi.
opisana recepcijska situacija uticala je, pored skepse u pogledu istorijskog znanja, na poetičku transformaciju ranijih Pekicevih pisanja o vlastitom zatvorskom is-
kustvu. Ta ranija pisanja predstavljaju njegove dnevničke beleške iz 1948-1954. kao i prvi izbor iz te grada koji je pisac štampao pod nazivom Tamo gde loze plaču iz 1984. godine. Tim izborom je upravljala želja za pričom. Pekic piše »Nisam, medu-tim, odoleo iskušenju da ga [dnevnik iz 1948-1954] naročitom selekcijom formiram kaopriču koja nešto znači... [podvukao B. P.]« (Pekič 2004a: 30) Na prvi pogled, čini se da pretvaranje iskustva u priču vec odgovara transformaciji memoara u roman. Medutim, to je samo prva faza u poetičkoj transformaciji grade putem koje pisac nastoji na nade čitaoce, na isti način na koji junak (njegovo doživljajno ja) nastoji da nade pisara za svoje nikom potrebne uspomene.
U Godinama koje su pojeli skakavci priča ustupa mesto eseju. Pekic više ne datira celine i tako napušta hronološku ogranizaciju grade. Umesto nje, pisac se drži neče-ga što naziva unutrašnjim ili sadržajnim sledom, koji je suprotstavljen spoljašnjem, formalnom, odnosno hronološkom sledu. Jednostavnije rečeno, u Godinama koje su pojeli skakavci dominira esejistička struktura koja je organizovana nalik na enciklo-pedijske odrednice. To znači da je u strukturi Pekicevog teksta moguce rekonstrui-sati odrednice jedne sveopšte zatvorske enciklopedije.
Ovakva esejističko-enciklopedijska organizacija grade suprotstavljena je narativ-no-dnevničkoj organiziciji po tome što se zatvorsko iskustvo junaka daje kao nešto što je odjednom dato, a ne tek naučeno. Godine koje su pojeli skakavci dakle, ne žele da budu bildungs roman zatvorskog života. Pa ipak, u prvoj knjizi pod nazivom »Isledenje ili samoisledenje« Godine se najviše bliže upravo takvom načinu kazivanja usled činjenice da je ta prva knjiga utemeljena na dnevničkim beleškama objavljenim pod imenom Tamo gde loze plaču - u kojima dominira, kao što smo to vec napomenuli - Pekiceva namera da dnevničku gradu oblikuje kao priču (a ne kao esej). Stoga se baš tu najdramatičnije ukrštaju želja za pričom i želja za enciklope-dijskom generalicizacijom vlastite sudbine, te tako čitalac prisustvuje neprekidnom cepanju priče unutar koje se interpoliraju kraci komentari (dati u zagradama) i duži komentari smešteni u fusnote koje nekada zauzimaju i čitavu stranicu teksta. Na delu je nešto što bismo metaforički mogli nazvati sudarom izmedu »egzistencije« junaka (za koju je zainteresovanoa priča) i »esencije« onoga što mu se dogadalo (čemu teži esej). Taj duel je rešen pobedom eseja koji dominira u narednim knjigama Godina koje su pojeli skakavci.
Dominantni enciklopedijsko-esejistički tip pripovedanja omogucava Pekicu da lično iskustvo sa dubrišta istorije premesti u centar zatvorskog iskustva. Uz pomoc intertekstualnog pripovedanja on to iskustvo pretvara u tačku u mreži totalnog za-tvorskog iskustva kome pripadaju, u idealnom sluačaju, svi zatvori sveta u svim epo-hama sveta.
Tako se u horizontu Pekiceve enciklopedije zatvorske civilizacija pojavljuje i Zupanov Levitan, za koga Pekic eksplicitno tvrdi da je «sjajan» (Pekič 2004a: 149). Nedvosmisleni vrednosni sud ospoljava se u činjenica da je Zupan jedan od najčešcih Pekicevih «sagovornika» na stranicama Godina koje su pojeli skakavci. Interteks-tualna pozivanja na Zupana prisutna su u tematizovanju pitanja mogucnosti i volje za bekstvom (Pekič 2004a: 70), komparacije zatvora na teritoriji Srbije i Slovenije (Pekič 2004a: 121, 149), držanja na robiji (Pekič 2004a: 251) karakterologija robija-škog života (Pekič 2004c: 333, 370). Ta vrsta intertekstualnog srastanja Pekicevih
Godina za Zupanovog Levitana nije uzrokovana samo zajedničkim robijaškim isku-stvom dvojice pisaca, vec, što je možda još i važnije, nedvosmislenom i autopoetički osveštenom sumnjom u tradicionalno romaneskno pripovedanje. Upravo zato što roman nije dovoljan da obuhvati iskustvo robije, i Zupan i Pekic ga prevazilaze hibridnim žanrovskim rešenjima. Pekic krece ka eseju, odnosno enciklopediji a Zupan ka leksikonu zatvorskog života, odnosno ka svojevrsnim antropološkim studijama zatvorske civilizacije, nadilazeci tako vremensku oročenost autobiografskog pisanja kao i sumnju u sigurnost svakog secanja koje bi da se legitimizuje kao istorijska verodostojnost.
Izvori i literatura
svetlana Bojm, 2005: Buducnost nostalgije. Beograd: Geopoetika.
Mišel Fuko [Michel Foucault], 1997: Nadzirati i kažnjavati: Nastanak zatvora. Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica.
borislav Pekič, 2004a: Godine koje su pojeli skakavci: Uspomene iz zatvora ili an-tropopoeja (1948-1954) I. beograd: solaris.
--, 2004b: Godine koje su pojeli skakavci: Uspomene iz zatvora ili antropopoeja (1948-1954) II. beograd: solaris.
--, 2004c: Godine koje su pojeli skakavci: Uspomene iz zatvora ili antropopoeja (1948-1954) III. beograd: solaris.
France Pibernik, 1983: Čas romana: Pogovori s slovenskimi pisatelji. Ljubljana: Cz.
Džerald Prins [gerald Prince], 2011: Naratološki rečnik. Beograd: Službeni glasnik.
marijan Zlobec, 1983: vitomil zupan, Levitan. Sodobnost 31/1. 104-06.
vitomil Zupan, 1983: Levitan. zagreb: globus.
Alojzija Zupan Sosič, 2004: Pregibanje okrog telesa. Slavistična revija 52/2. 157-80.
Summary
vitomil zupan and Borislav Pekic describe their prison experience in narrative texts that differ in form but are similar in genre and poetical nature, even if that is not immediately apparent. The paper attempts to show how zupan's Levitan and Pekic's The Years the Locusts Have Devoured (Godine koje su pojeli skakavci) recount the main points of their narrators' prison experiences (judicial investigation, verdict pronouncement, sentence execution) and how the authors select the genre for narrating that experience. since in both cases the prisoners' souls have also been judged, both Zupan and Pekic attempt to save their souls by selecting the genre in which narrative adaptation of reality will not lose its authenticity even when it takes shape of an essay in its pure form. Zupan and Pekic know that an imprisoned hero has a limited narrative potential and that such a situation inevitably leads the text into an essayistic discourse, hence zupan's text cannot with certainty be called a novel, but it is seen as a work of unstable genre that merges autobiography with a perception of human existence that is constantly trapped in mendacious civilization, to which a discovery of prison represents a way of humanizing people. Pekic also knows that imprisonment is not conducive to narration and distances himself from the genre of diary/memoirs. Precisely because a novel is not sufficient to convey the experience of imprisonment, both zupan and Pekic transcend it by using hybrid genre solutions. Pekic selects the essay, or rather, encyclopedia, whereas zupan compiles a lexicon of imprisoned life, i.e., a kind of anthropological study of prison civilization, overcoming the limited time span of autobiographical writing as well as doubts about the safety of any memory that might be legitimized as historically credible.