OD
Edinost in dialog Unity and Dialogue letnik 70, leto 2015, strani 39-50
Izvirni znanstveni članek (1.01) Besedilo prejeto: 4. 12. 2014; sprejeto: 3. 7. 2015
UDK 27.675:271
Rade Kisic
Perspektive pravoslavno-rimokatoličkog dijaloga
Povzetek: Prošlo je pola veka od znamenitog »celiva mira« koji su razmenili papa Pavle VI i vaseljenski patrijarh Atinagora u Jerusalimu 1964. godine i time otvorili »di-jalog ljubavi«. U tom duhu 1979. godine otpočela je sa radom »Zajednička komisija za teološki dijalog izmedu Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve«, čiji rezultat rada predsta-vljaju značajni dokumenti. Poslednji od tih dokumenata, Ravenski (2007), proglašen je velikim korakom napred u odnosima dvaju Crkava. Medutim, različita recepcija ovog dokumenta i nejedinstvo pravoslavnih po pitanju njegovog prihvatanja izneli su na svetlo stare sukobe i podele. Najveci izazov pred kojim trenutno stoji dijalog jeste za-jedničko odredenje cilja, odnosno postizanje konsenzusa o suštinskim ekliosiološkim načelima. U tom pogledu bi od velike pomoci moglo biti istraživanje primenjivosti i ograničenja principa »jedinstvo u različitosti« kao i »hijerarhije istina« i pojma ikono-mije. Za napredak dijaloga značajno bi bilo njegovo širenje na sve oblasti crkvenog života. Unutrašnja teološka kretanja u obe Crkve predstavljace takode važan faktor u buducem razvoju pravoslavno-rimokatoličkog dijaloga. Ključne besede: dijalog, komisija, primat, jedinstvo, recepcija
Summary: The Perspectives of the Orthodox-Roman Catholic Dialogue Half a century has passed since Pope Paul VI and Ecumenical Patriarch Athenagoras I greeted each other with a »kiss of peace.« This act that occurred in Jerusalem in 1964 opened the door for a »dialogue of love.« In that spirit, »The Joint International Commission for Theological Dialogue between the Catholic Church and the Orthodox Church« was established in 1979 and produced important documents. The last of these documents, Ravenna (2007), was a major step forward in the relations between the two Churches. However, the different receptions of this document and disunity within Orthodoxy with regard to the acceptance of the document have brought to light old conflicts and divisions. At this moment, the greatest challenge the dialogue faces is the common determination of the aim i.e. achieving the consensus on essential ecclesiological principles. Regarding that, the explora-
40	(ID Edinost in dialog 70 (2015)
tion of the applicability and limitations of the principles »unity in diversity,« »hierarchy of truths,« and the term »oikonomia,,« could be very significant. In order to improve the dialogue, it should be expanded to all spheres of church life. Inner theological movements in both Churches will also be an important factor in the future development of the Orthodox-Roman Catholic dialogue. Keywords: dialogue, commission, primacy, unity, reception
Uvod
Posmatrano iz perspektive odnosa Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve 2014. godina mogla bi se nazvati »godinom jubileja«. Najpre, susre-tom vaseljenskog patrijarha Vartolomeja i pape Franja u maju u Jeru-salimu obeležena je 50. godišnjica susreta (5. i 6. januar 1964.) njihovih prethodnika patrijarha Atinagore i pape Pavla VI na istom mestu. 21. novembra 2014. u Vatikanu je svečano obeležena pedeseta godišnjica donošenja Dekreta o ekumenizmu (Unitatis redintegratio). 8. novembra 2014. u prisustvu vaseljenskog patrijarha Vartolomeja i predsednika Pa-pskog sekretarijata za unapredenje jedinstva hrišcana kardinala Kurta Koha proslavljena je 50. godišnjica osnivanja organizacije Pro Oriente. Takode, za ekumenske odnose na našem regionalnom nivou veoma je značajna proslava 40. godišnjice ekumenskih simpozijuma (Maribor, 16—18. oktobar 2014.), na kojoj su učestvovali predstavnici teoloških fakulteta iz Ljubljane odnosno Maribora, Zagreba i Beograda.
Imajuci u vidu sve ovo moglo bi bilo očekivati da sadašnji teološki di-jalog dve Crkve dobro napreduje i da su njegove perspektive sasvim izvesne. Medutim, upravo u »godini jubileja« održana je 13. plenarna sednica Mešovite medunarodne komisije za bogoslovski dijalog (15—23. septembar u Amanu). U saopštenju sa ove sednice teološki rad Komisije sažet je u svega dve rečenice:
»Because of the many questions raised about the text, the Commission decided to draft a new text which was then discussed and revised in detail. The Commission decided that the text be referred to the next Coordinating Committee for further elaboration and improvement, in view of the next Plenary Session of the Joint Commission.« (Joint International Commission 2014)
Pored toga, kada se ima u vidu da je poslednji zajednički dokument Komisije donet u Raveni 2007. godine, očigledno je da se medusobni
Rade Kisic
Perspektivepravoslavno-rimokatoličkog dijaloga 41
dijalog nalazi u nekoj »fazi zatišja«. Iako broj donetih dokumenata sva-kako nije jedini niti odlučujuci kriterijum za ocenu rada Komisije, ipak, imajuci u vidu metodologiju bilateralnih dijaloga — postupno približava-nje u istinama vere kroz pronalaženje zajedničkih osnova i prihvatanje legitimnih razlika — izgleda da do približavanja stavova dolazi sporo i samim tim je dijalog možda u »krizi«.
Brzi uspesi na početku pregovora probudili su naime očekivanja o sko-rom prevazilaženju raskola i uspostavljanju crkvenog jedinstva (vidi npr. Papa Jovan Pavle II, Tertio Millennio Adveniente 34). Medutim desilo se upravo ono što kardinal Kasper (2007) navodi u kontekstu celokupnog ekumenskog dijaloga: ekumenski pokret je ugušio njegov sopstveni uspeh. Otrežnjenje izazvano preprekama lagano se pretvaralo u rezigna-ciju i sumnju u mogucnost ostvarenja proklamovanog cilja jedinstva svih u Hristu. Posmatrajuci celokupni ekumenski pokret pitanje »kako dalje?« postavlja se vec od sedamdesetih godina prošlog veka, dok je za pravoslavno-rimokatolički dijalog ovo pitanje postalo ponovo aktuelno posle Ravenskog dokumenta.
1. Izazovi
Pre analize izazova pred kojima se trenutno nalazi pravoslavno-rimoka-tolički dijalog neophodan je kratak osvrt na opšte domete bilateralnih dijaloga. Naime, moguca opasnost u ovakvim dijalozima jeste da, umes-to da strane u dijalogu identifikuju zajedničke elemente, one ustvari jače profilišu svoje konfesionalne identitete i time dijalog svedu na pregovore, koji najčešce onemoguce plodonosan i svrsishodan dijalog. Dodatak u Ravenskom dokumentu, u kome obe Crkve ističu svoje samopoima-nje kao jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, kao da govori u prilog tvrdnji o profilisanju konfesionalnih identiteta (Marte 2014, 237). Uz to, mitropolit RPC Ilarion Alfejev u oktobru 2014. istakao je da smatra da odluke buduceg Svepravoslavnog sabora treba jasno da ukažu da uče-šce Pravoslavnih Crkava u ekumenskom pokretu počiva na uverenju da samo Pravoslavna Crkva predstavlja jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu u smislu Nikejsko-Carigradskog simvola vere.
42	(ID Edinost in dialog 70 (2015)
1.1 Razjašnjavanje razlika i različitost interpretacija
Sa druge strane, moguce je da dve stane kroz dijalog i razjašnjavanje razlika i različitosti interpretacija dodu do delimičnog ili potpunog sla-ganja po pitanju učenja koje je dovoljno za uspostavljanje crkvene zaje-dnice. Primer takvog dijaloga predstavlja Lojenberška konkordija kojom je 1973. godine uspostavljeno svetotajinsko jedinstvo izmedu crkava proizašlih iz reformacije (kao i nekih predreformacijskih crkava). Ni-kako ne umanjujuci značaj ovog dogovora značajno je napomenuti da on ipak ne govori mnogo o perspektivama pravoslavno-rimokatoličkog dijaloga. Najpre zbog toga što učesnice dijaloga polaze od eklisioloških principa koji su bitno različiti od rimokatoličkih i pravoslavnih a na kraju i zbog toga što lojenberški model crkvenog jedinstva ne predstavlja jedinstvo kakvom teže Pravoslavna i Rimokatolička Crkva.
Drugi izazov sa kojim se pravoslavno-rimokatolički dijalog susreo uzro-kovan je samom njegovom metodologijom. Na početku Minhenskog dokumenta stoji: »Zaista smo želeli da podemo od onoga što nam je zajedničko i onda da to tako razvijamo da iznutra i postepeno obraduje-mo sve ono u čemu se ne slažemo.« (Marte 2014, 235—255; moj prevod) Dakle, posle početne faze dijaloga u kojoj su obe strane izložile zajednič-ke teološke osnove, prirodno je bilo očekivati da na dnevni red komisije dodu i sporna pitanja. Koliko god to bilo očekivano i neophodno, teško je oteti se utisku da put do spornih pitanja ipak nije bio postepen i pri-rodan, kao i da je »problem primata rimskog episkopa« možda prerano (bez valjane pripreme) došao »na sto«.
Kada govorimo o metodologiji bilateralnih dijaloga posebnu pažnju treba posvetiti prirodi usvojenih dokumenata. Traženje zajedničkih osnova može da dovede do nastajanja (preterano) kompromisnih dokumenata, koji su otvoreni raznim interpretacija i koje učesnice u dijalogu razli-čito tumače, onemogucujuci tako stvarni konsenzus. Takode, smetnja konsenzusu ne mora biti namerna različita interpretacija nego i različitost shvatanja pojedinih termina i koncepata koji se pominju u doku-mentima, a čiji sadržaj učesnice dijaloga nisu razmotrile. Tako, ističuci suštinsku razliku izmedu latinske i grčke tradicije Tomas Bremer (2010, 34—35; moj prevod) piše: »Na formalnom nivou čini se da postoje velika slaganja, npr. u učenju o svetim tajnama. Obe Crkve priznaju sedam
Rade Kisic
Perspektivepravoslavno-rimokatoličkog dijaloga 43
svetih tajni, koje se uopšteno posmatrano takode čine identičnim. Ipak, iza ovih stvarnosti se nalaze sasvim različite svetotajinske teologije.«
Iako je ova primedba svakako utemeljena, iscrpne rasprave o svim doktrinarnim elementima odvele bi dijalog u nedogled, tako da je ne-ophodno (uvažavajuci sve razlike u tradicijama) ipak unapred odrediti broj spornih tema koje suštinski odreduju odnose izmedu Crkava a ostalim temama ostaviti prostora u »jedinstvu u različitosti«. Apsolutna istovetnost u učenju i praksi nikada naime nije bila postojala (Jensen 2006, 64) niti je bila imperativ. U Unitatis redintegratio (14; moj prevod) se konstatuje da je apostolsko naslede na istoku i zapadu »prihvatano u različitim oblicima i na različite načine i zbog toga je od samog početka u Crkvi ovde i tamo različito tumačeno, na šta su uticali i različitosti u mentalitetu i životnim okolnostima«. Zbog toga u buducem dijalogu od velike pomoci može biti istraživanje primenjivosti i ograničenja principa »jedinstvo u različitosti«. Iako se ovaj princip načelno prihvata kao legitiman u dijalogu, u stvarnosti se »granice različitosti« ipak sve više suža-vaju, dok se samo shvatanje jedinstva sve više pomera ka uniformnosti.
1.2 Cilj ekumenskog dijaloga
Sa ovim je povezan najveci izazov pred kojim obe Crkve stoje u ovom dijalogu. Naime, kao osnovni preduslov za uspeh doktrinarno orjen-tisanog dijaloga, kakav je dijalog izmedu Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve, jeste jasno odreden cilj. Kardinal Kurt Koh (2014, 114) piše da Katolička i Pravoslavna Crkva drže do prvobitnog cilja ekumene, a to je vidljivo jedinstvo u veri, svetotajinskom životu i crkvenim službama. To bi značilo da obe Crkve teže ka punom institucionalnom jedinstvu. U istom tekstu Koh navodi da je veliki deo protestantskih crkava odustao od ovog cilja, zadovoljavajuci se lojenberškim modelom jedinstva, po kojem crkve uprkos medusobnom priznanju i svetotajinskom jedinstvu ostaju »samostalne institucionalne stvarnosti« (Koch 2014, 115). Medu-tim, iako pravoslavna i katolička strana nastavljaju načelnu privrženost prvobitnom cilju ekumenskog pokreta postavlja se pitanje da li one pritom podrazumevaju istu stvarnost? Naime, sam pojam »institucije« definitivno nema isti sadržaj u rimokatoličkoj i pravoslavnoj eklisiološ-koj tradiciji. Dok katolička strana pod institucionalnim jedinstvom pre svega misli na koncept jedinstva u univerzalnoj Crkvi, u pravoslavnoj tradiciji se institucionalno jedinstvo najpre projavljuje u okvirima sa-
44
(ID Edinost in dialog 70 (2015)
bomosti. Dakle, ključni problem jeste samo razumevanje cilja, odnosno različite predstave o »zajedničkom cilju«.
Isto važi i za termin communio (xoivwvia), koji se u Ravenskom dokumentu (1) pominje kao cilj ekumenskog dijaloga. Premda i u pravoslav-noj i u rimokatoličkoj eklisiologiji (posebno posle Drugog vatikanskog sabora) ovaj termin igra značajnu ulogu, postoje mnogobrojna pitanja koja zahtevaju odgovor: kako se ostvaruje communio, kakva je uloga primata u zajednici lokalnih crkava, na koji način se projavljuje jedinstvo Crkve, itd. Zbog nepostojanja jasne (i zajedničke) predstave o samom cilju, ovde nailazimo na brojne nedoumice, koje otežavaju dijalog.
Sa druge strane, trenutno iskustvu u dijalogu nam govori koliko je teško govoriti o nekom ponovnom uspostavljanju jedinstva po obrascu koji je postojalo u prvom milenijumu. Poslednji sastanci mešovite Komisije pokazali su da ne postoji potpuni konsenzus po pitanju načina funkci-onisanja crkvenog ustrojstva u nepodeljnoj Crkvi. Medutim, čak i kada bi postojao konsenzus po tom pitanju, ostaje nam doktrinarni razvoj obe Crkve u drugom milenijumu, koji se ne može prevideti niti odbaciti.
Dakle, različito razumevanje samog cilja dijaloga jeste glavna prepreka u buducim odnosima Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve. Put do za-jedničkog razumevanja cilja, vodi preko nalaženja zajedničkih suštinskih eklisioloških principa, pri čemu legitimnost različitosti u interpretaciji i akcentuaciji ne bi trebalo dovoditi u pitanje. U pravoslavno — rimo-katoličkom dijalogu to bi značilo postojanje zajedničkog razumevanja Crkve i shodno tome zajedničkog shvatanja crkvenog jedinstva. Medutim upravo u ovom pogledu, po pitanju onoga što konstituiše samu Crkvu, a time i po pitanju onoga što predstavlja suštinu jedinstva Crkve, pravoslavna i rimokatolička strana očigledno imaju različito razumevanje. Osvrcuci se na celokupan ekumenski pokret Juta Kozlovski (2009, 315—316) stoga sa pravom smatra da u nekom smislu ekumenski pokret još uvek stoji na početku. Kao najveci problem ona navodi nepostoja-nje opšte prihvacenog cilja, kao i nepostojanje jasne i opšte prihvacene terminologije, što često vodi ka nerazumevanju i proizvoljnim interpretacijama odredenih pojmova ili dokumenata.
Rade Kisic
Perspektivepravoslavno-rimokatoličkog dijaloga 45
2. Perspektive
Kada se imaju u vidu izazovi (pomenuti su samo neki od njih) pred ko-jima stoji dijalog Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve, očigledno je da put ka jedinstvu nece biti kratak niti jednostavan. Buduci razvoj dijaloga za-visice od mnogih faktora, najpre teoloških a zatim i od tzv. neteoloških.
2.1 Teološki faktori razvoja dialoga
Kada se govori o teološkim faktorima, tu pre svega treba pomenuti teološki pristup. Vec je pomenuto da ispitivanje granica principa »je-dinstvo u različitosti« može pozitivno uticati na buduci dijalog. U tom pogledu interesantan je i inspirativan pristup Johanesa Brosedera, koji, pozivajuci se na apofatičku tradiciju, govori o »kenotičkoj eklisiologiji«. Posmatrano iz teorijsko-saznajne perspektive ova kenotička eklisiologija može biti ekumenski veoma relevantna. Broseder ističe da ona izlazi iz same sebe i da se ne postavlja kao merilo svih drugih (Brosseder 2001, 18—19). Ovakav pristup eklisiologiji odnosno teologiji svakako može da posluži kao podloga za otvoren dijalog u okviru koga bi učesnice bile pozvane na kritičko promišljanje sopstvene tradicije, kao i na osvešciva-nje činjenice da Istina uvek biva recipirana u odredenim društveno-kul-turnim okolnostima, odnosno da biva kontekstualno izražena. Samim tim istorijski put pojedinačnih Crkvi, kao i eklisiološke forme i sadržaji nastali tokom njega, moraju biti kontekstualno shvaceni i vrednovani, da kao takvi ne bi postali prepreka uspostavljanju jedinstva. Cilj eku-menskog dijaloga nije poricanje legitimnih različitosti teoloških tradicija, nego njihovo dovodenje u plodonosan odnos kroz medusobno do-punjavanje (Thonissen 2014, 95).
Dijaloški i otvoren pristup sopstvenom eklisijalnom identitetu predstavlja conditio sine qua non za buducnost razgovora izmedu Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve. Iznošenjem principa o »hijerarhiji istina« (Unitatis redintegratio 11) rimokatolička teologija je načinila važan korak u tom pravcu, iako teorijska pozadina kao i praktična primena ovog principa potrebuju dalja razjašnjenja. U pravoslavnoj teologiji ova otvorenost na-lazi konkretan izraz u primeni principa ikonomije, koji pored svoje pastirske ima i kanonsko-eklisiološku dimenziju. U prvim vekovima Crkva se pri ophodenju sa šizmatičkim i jeretičkim zajednicama neretko ru-kovodila ovim principom. Takode treba imati u vidu da je način uspos-
46
(ID Edinost in dialog 70 (2015)
tavljanja crkvenog jedinstva sa ovim zajednicama često odredivan po ikonomijskim (i nekada promenjivim) kriterijumima. Ovim naravno ne želim da podstaknem razvoj nekakvog »eklisiološkog relativizma« vec samo da ukažem na neke teološke pristupe koji bi mogli biti od koristi u buducem dijalogu.
2.2 Recepcija dijaloga i njegovih rezultata
Pored načelnog teološkog pristupa, uspeh pravoslavno—rimokatoličkog dijaloga zavisice i od recepcija dijaloga i njegovih rezultata. Dinamika dijaloga i recepcija su naime medusobno uslovljeni. Trenutna situacija u kojoj zajednički dokumenti najčešce bivaju recipirani u teološkoj i aka-demskoj sredini, dok široj crkvenoj javnosti ostaju nepoznati, svakako da ne podstiče na intenziviranje i produbljivanje dijaloga. Iako su uzroci slabe recepcije mnogobrojni i kompleksni, mislim da posebnu pažnju treba obratiti na vezu izmedu sadržaja koji treba biti recipiran i same recepcije. Pravo pitanje jeste u kojoj su meri rezultati dijaloga relevantni za konkretne odnose medu Crkvama ili za funkcionisanje lokalnih crkve-nih zajednica. Buduci da su dosadašnji dokumenti teorijsko-dogmatske prirode, ne treba da čudi činjenica da rad zajedničke Komisije ostaje da-lek široj crkvenoj javnosti. Situacija se nece promeniti sve dok rezultati dijaloga ne budu imali konkretne posledice po život vernih. Dakle, da bi se recepcija dijaloga poboljšala neophodno je pokušati izvuci konkretne posledice dosadašnjih dogovora ili voditi dijaloge na drugim nivoima i o drugim pitanjima, kako bi se crkveni narod zainteresovao i uključio u dijalog.
Medutim, problem recepcije ipak nije ograničen samo na širu crkvenu javnost. Takode se može dalje postaviti pitanje u kojoj meri su rezultati dijaloga deo studijskih kurikuluma na teološkim fakultetima. Odnos-no, da li činjenica da učestvujemo u ekumenskom dijalogu uopšte ima odjeka u metodama, planovima i programima teoloških visokoškolskih ustanova (Zizioulas 2010, 349). Ako celokupnu recepciju ekumenskog dijaloga »velikodušno« prepustimo samo jednoj disciplini — ekumenskoj teologiji, možemo doci u situaciju da teologija i dostignuca ekumenskog pokreta budu proučavani tek kao neki »privesak« konfesionalnoj teologiji. Suštinsko pitanje dakle jeste da li dijalog služi samo za predstavljanje Crkve spolja ili rezultati dijaloga imaju implikacije i na samo-poimanje učesnica dijaloga. Na buducnost dijaloga svako bi negativno
Rade Kisic
Perspektivepravoslavno-rimokatoličkog dijaloga 47
uticala moguča šizofrena situacija u kojoj bi postojala izvesna »teologija dijaloga« i »sopstvena konfesionalna teologija«.
Za napredak i produbljivanje odnosa izmedu Pravoslavne i Rimokato-ličke Crkve neophodno je širenje dijaloga na sve oblasti crkvenog života. Jedinstvo Crkve se ne iscrpljuje u dogmatskim priručnicima, koliko god oni bili savršeni, stoga ni dijalog ne može biti stvar jedne Komisije. Pored akademske i medufakultetske saradnje, koja je sasvim dobra i u uzlaznoj je putanji, značajno bi bilo osmisliti modele saradnje na paro-hijskom i eparhijskom nivou, gde bi crkveni narod neposredno okusio plodove ekumenskog dijaloga i približavanja. Iskustvo Rimokatoličke i Evangelističke Crkve u Nemačkoj govori da upravo saradnja i ekumen-ski dijalog na lokalnom nivou mogu mnogo bolje da funkcionišu nego na oficijelnom nivou i time daju podsticaj za dalje razgovore u zvanič-nom teološkom dijalogu. Slično iskustvo imaju i pravoslavne eparhije odnosno parohije u večinski rimokatoličkim zemljama, gde saživot (me-šoviti brakovi, priznavanje krštenja, omogučavanje učešča u bogosluž-benom životu druge Crkve) zahteva i podstiče ekumenski dijalog. Zbog toga je pored postoječih (Taize, itd.) neophodno stvarati nova »mesta susreta« vernika obe Crkve. Kardinal Kasper govori tako o »ekumeni života«, koja uključuje zajedničko proučavanja Svetog Pisma, zajedničke bogoslužbene i karitativne aktivnosti (Kasper 2012, 582-583).
2.3 Uloga unutrašnjih teoloških kretanja u obema Crkvama
Na budučnost dijaloga izmedu Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve značajno če uticati još jedan faktor — unutrašnja teološka kretanja u obema Crkvama. Savremeni razvoji u pravoslavnoj i rimokatoličkoj teologiji, koji su delom svakako izazvani i uslovljeni ekumenskim pokretom mogu značajno da unaprede dijalog. U okvirima rimokatoličke teologije kao primer može se navesti učenje o papskom primatu, koje trenutno predstavlja glavni kamen spoticanja u odnosima izmedu dve Crkve. Podstaknuti teologijom Drugog vatikanskog sabora mnogobrojni rimo-katolički teolozi istraživali su eklisiološko utemeljenje primata, nastoječi da istaknu suštinsku vezu i medusobnu uslovljenost primata i sabornosti Crkve. Nadu da če ove tendencije biti pračene konkretnim kanonsko--eklisiološkim izrazima daju brojni istupi sadašnjeg Pape Franja: nagla-šavanje titule »Episkop Rima«, želja za proširenjem ovlaščenja episkop-skih konferencija (Evangeliigaudium 32), pominjanje »decentralizacije« u
48	(ID Edinost in dialog 70 (2015)
kontekstu nemešanja u rad lokalnih episkopa (Evangelii gaudium 118), isticanje neophodnosti vece kontekstualizacije i inkulturacije hrišcanske vere u različitim delovima sveta, izjava na Praznik Sv. Apostola: »Mi moramo ici putem sabornosti.« (Wassilowsky 2014, 144) Itd. Ukoliko bi zaista došlo do preoblikovanja papske službe, koje papa Franjo pominje u Evangelii gaudium 32, otvorila bi se sasvim nova dimenzija u dijalogu Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve.
Upravo zahvaljujuci ovom dijalogu i u Pravoslavnoj Crkvi je aktualizo-vana debata o eklisiološkom utemeljenju i sadržaju primata vaseljenskog patrijarha. Suprostavljena gledišta se krecu izmedu stavova da vaseljenski patrijarh sa »primatom po časti« ima »svepravoslavna zaduženja i prava« (Larentzakis 2008, 212) do stava on ima izvesnu »koordinacionu ulogu« i da nema apsolutno nikakva jurisdikciona prava izvan svog patrijarhata (Alfeyev 2008, 225). Ova unutarpravoslavna debata svakako nepovoljno utiče na dijalog sa Rimokatoličkom Crkvom i ukazuje na trenutnu ne-mogucnost Pravoslavne Crkve da »jednim glasom« učestvuje u dijalogu. Medutim, mnogo nepovoljniji uticaj na dijalog mogao bi imati dokument »Stav Moskovske Patrijaršije o prvenstvu u Vaseljenskoj Crkvi« donešen 25 — 26. decembra 2013. godine, koji predstavlja reakciju na Ravenski dokument (koji nije prihvacen od strane Ruske Pravoslavne Crkve). Primat na univerzalnom nivou se u dokumentu karakteriše kao ustanova ljudskog a ne božanskog prava i ističe se različita priroda uni-verzalnog primata u odnosu na primat na lokalnom i regionalnom nivou (Matic 2014).
Zaključak
Problem različitog shvatanja primata danas svakako predstavlja central-nu tačku sporenja izmedu dve Crkve. Medutim, to svakako nije jedina niti, po mom mišljenju, najveca prepreka na dugom putu ka jedinstvu Crkve. U tom pogledu Zizijulas (2014, 131-132) dobro primecuje: »Naj-veci neprijatelj katoličnosti Crkve je samodovoljnost u kojoj su se Istok i Zapad bili udobno smestili posle Velikog raskola. Dokle god preovladu-je ovo samozadovoljstvo, ekumenski pokret nece uspevati da ostvari svoju svrhu.« Prevazilaženje samodovoljnosti i strpljiv rad na iznalaže-nju novih načina shvatanja i interpetacije sopstvenog i tudjeg eklisiološ-kog identiteta pospešice razvoj dijaloga, koji uprkos trenutnom »zatišju« svakako nije u nekoj vecoj krizi vec samo prolazi kroz očekivanu fazu.
Rade Kisic
Perspektivepravoslavno-rimokatoličkog dijaloga 49
Reference
Alfeyev, Hilarion. 2008. Primat und Katholizität in der orthodoxen Tradition. Una Sancta 63 (3): 225—233.
Bremer, Thomas. 2010. Der unbekannte Dritte. Die Orthodoxie im ökumenischen Gespräch. Herder Korrespondenz Speziall — 2010: 30— 35.
Brosseder, Johannes. 2001. Der verborgene Gott und die Kirche. Eine Einführung. U: Johannes Brosseder, ur. Verborgener Gott — verborgene Kirche? Die kenotische Theologie und ihre ekklesiologischen Implikationen, 11—25. Stuttgart, Berlin, Köln: Kohlhammer.
Jensen, Anne. 2006. Gab es eine ungeteilte Kirche? Konfessionsbildungen im frühen Christentum. U: Bernd Jochen Hilberath i KarlJosef Kuschel, ur. Theologie im Gespräch. Eine Agenda für die Zukunft. FS Urs Baumann, 63—72. Frankfurt a.M.: Lembeck.
Joint International Commission for the Theological Dialogue between the Roman Catholic Church and the Orthodox Church, 13. zajednicka skupstina, Aman, Jordan, 15—23 septembar 2014, Communique,	http://www.patriarchate.org/de/-/joint-interna-
tional-commission-for-the-theological-dialogue-between-the-roman-catholic-church-and-the-orthodox-church-13th-ple-nary-session-amman-jorda?redirect=http%3A%2F%2Fwww. patriarchate.org%2Flatest-news%3Fp_p_id%3D101_IN-STANCE_fJBy4jqgMuQe%26p_p_lifecycle%3D0%26p_p_ state%3Dnormal%26p_p_mode%3Dview%26p_p_col_ id%3Dcolumn-1%26p_p_col_pos%3D1%26p_p_col_count%3D2 (pogledano 20. 11. 2014).
Kasper, Walter. 2007. Ökumene vor neuen Herausforderungen. http://www.kardinal-kasper-stiftung.de/Vortrag_oekumenepreis. html (pogledano 23. 11. 2014.)
---. 2012. Wege zur Einheit der Christen. Freiburg, Basel, Wien: Herder.
Koslowski, Juta. 2009. »Versöhnte Verschiedenheit von Schwesterkirchen«? Über die Begriffs- und Bedeutungsvielfalt in der Diskussion über die Einheit der Kirche. MThZ 60: 314—326.
50 ffi Eänost in diabg 70 (2015)
Kurt, Koch. 2014. »Die einige und einzige Kirche«. Ökumenische Perspektiven der Kircheneinheit. IKaZ 43: 112—125.
Marte, Johann, ur. 2014. Herausforderung sichtbare Einheit: Beiträge %u den Dokumenten des katholisch-orthodoxen Dialogs. Würzburg: Echter Verlag, Pro Oriente.
Matte, Zlatko. 2014. Primat u Crkvi - zvanicni stav Ruske Pravoslavne Crkve i nastavak pravoslavno-katolickog dijaloga. Sabornost 8: 53-67.
Larentzakis, Grigorios. 2008. Die Strukturen der orthodoxen Kirche und das Ökumenische Patriarchat von Konstantinopel: Seine gesamtorthodoxen Aufgaben. Una Sancta 63 (3): 207-224.
Piffl-Percevie, Theodor i Alfred Stirnemann. 1990. Im Dialog der Wahrheit.. Innsbruck - Wien: Tyrolia-Verlag (Pro Oriente Band XII).
Pro Oriente. 2. 10. 2014. Interorthodoxe Spezialkommission zur Vorbereitung des Panorthodoxen Konzils tagt in Chambesy. Tagung ist von den Spannungen zwischen Moskau und Konstantinopel überschattet. Http://www.pro-oriente.at/?site=ne20141002123106 (pogledano 23. 11. 2014).
Thönissen, Wolfgang. 2014. Funktionswesen des ökumenischen Dialogs. U: Thomas Bremer i Maria Wernsmann, ur. Ökumene —überdacht. Reflexionen und Realitäten im Umbruch, 76-95. Freiburg, Basel, Wien: Herder.
Tomos agapis: Dokumentation zum Dialog der Liebe zwischen dem Hl. Stuhl und dem ökumenischen Patriarchat 1958-1976. 1978. Ins-bruck, Wien, München: Tyrolia Verlag, Pro Oriente.
Wassilowsky, Günter. 2014. »Francesco - Vescovo di Roma«. Über die gegenwärtige Neubelebung der ältesten Titulatur des Papstes. IKaZ 43: 142-147.
Zizijulas, Jovan. 2014. Zapadna misao. Uvod u dogmatsko bogoslovje %a-padnog hriscanstva. Pozarevac: Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije pozarevacko-branicevske.
Zizioulas, John. 2010. The Ecumenical Dimensions of Orthodox Theological Education. U: The One and the Many. Studies on God, Man, the Church, and the World Today, 349-359. Alhambra: Sebastian Press.