irina plaćena u gotovu.
Sokol к
UST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ GOD.XVII 1935 BR.O| 11
SADRŽAJ
1. Naš najveći narodni i sokolski praznik.................................273
2. Brat iz Korotana ......................................................274
3. O muzici...............................................................277
4. Naše narodno blago......................■..............................277
5. 20-godišnjica travničkog veleizdajničkog procesa.......................278
6. V domovini jugoslovenskega smučarstva..................................282
7. Sokolska značka........................................................282
8. I naraštajci idu na olimpijske igre! ..................................283
9. Ob grobu in prestolu ......................................•	.	.	.	.	287
10. Zrakoplov............................................................ 289
11. Naši pesnici: Krst na Golgoti.— Slovo od kralja Aleksandra.
— Memento. — Jugoslovenskom Kralju. — Ptičja tragedija. — Здраво, школо! — Na dan ujedinjenja 1935 godine. — Krtova dežela. — Jesenje slike. — Kasna jesen. — Bratska sloga. —
Ali veš? — Nakon vojske. — Соколска застава. — Jesen v gozdu. — Ptičja godba..........................................  .	.	.	292
12. Radovi našeg naraštaja: Zgodba o Tinetu.	—	Јесен. . . 299
13. Glasnik: 70-godišnjica smrti Jindržiha Fignera.	—	Kalendarić.
— Sokolski sustav u Turskoj. — Otvorenje pančevačkog mosta.
— U Rusiji grade ogromne aeroplane. — Knjižnica s knjigama koje govore. — Nevidljivi direktor. — Salamonska presuda u Abesiniji. — Besna krava okužila 86 ljudi. — Za	šalu............303
»Sokolić« izlazi svakoga 20 u mesecu. Godišnja pretplata Din 20’—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2'—.
Urednik: Josip Jeras. Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
U LJUBLJANI, NOVEMBAR 1935 GOD. XVII BROJ 11
NAŠ NAJVEĆI NARODNI I SOKOLSKI PRAZNIK
Mi smo zadnja* generacija, koja još može da pre-dusretne otpad svega Jugoslovenstva od Austrije. Dođe li do otpada, počeće se ta Lombardija kod Drave.
Dr. Sachs.
Ovako je malo pred svetski požar očajnički uskliknuo jedan od prvaka bivše austrijske frankovačke stranke. Nesalomiva volja, nad-čovečji napori i žrtve našeg naroda potresli su u temeljima trulo carstvo; ono je klecalo i klecalo, dok nije i pokleknulo i zauvek iščezlo. Na njegovim ruševinama vaskrsnula je mlada i snažna, slobodna i narodna Jugoslavija, večiti ideal naših najboljih sinova, večita težnja dugog niza naših generacija. Prvi decembar 1918 god. najsvetliji je datum u povesnici našega naroda, to je kruna svih naših uspeha, to je naj lepši i najslađi plod svih onih napora i žrtava, koje je naš narod stotinama godina pripašao žrtveniku narodne slobode i narodnog ujedinjenja. I gornje reči frankovca Sachsa potvrđuju, da je naš narod bio zreo i rešen da samostalno upravlja svojom sudbinom, da je naš narod bio jednodušan u tome da Austro-Ugarska mora da padne i da jugo-slovenski narod može i mora da stvori svoju jugoslovensku državu. Sve političke stranke, sav naš narod, osim šake izroda, išli su za tim, da kao jedan narod stvorimo i jedinstvenu državu; celina narodna i državna svuda se je isticala. Kada je veliki Englez Seaton Watson (Sitn Uatsn) za vreme balkanskih ratova prolazio podjarmljenim našim krajevima u Austro-Ugarskoj rekao je: »U Jugoslovena rodio se sasvim novi duh. Velike pobede balkanske braće vrlo su podigle narodnu svest, misao jedinstva postala je svojinom gotovo sviju Hrvata, Srba i Slovenaca. Od Kranjskih gora do Boke Kotorske, od Banata do Hrv. Primorja diše jedna duša — i što je najzanimljivije u seljaka možda još i više nego u inteligencije«. I ove nam reči potvrđuju, da do našeg oslobođenja i ujedinjenja nije došlo tuđom mukom i tuđom voljom, nego našom i samo našom, da je naš Prvi decembar bio usečen u duši i srcu svakog Jugoslovena još mnogo pre 1918 godine.
Prvi decembar najveći je praznik i našeg Sokolstva. Mi ga slavimo svake godine spontano, istinski, sokolski. Nismo politička stranka, niti se politikom bavimo, ali sadržina Prvog decembra za nas je sveta,
veličanstvena, ona nam je iznad i preko svega. Samo u Prvom decembru vidimo svoju snagu, svoju moć i veličinu domovine i naroda. I ti, sokolski naš naraštaju, uzmi najživljeg učešća u ovogodišnjim prvo-decembarskim proslavama. Tog dana seti se naše tužne prošlosti i pred očima će ti sinuti sav sjaj ovog bogodanog praznika, bez kojega smo bili u prošlosti maleni i sitni, a u budućnosti bi nas progutali gramzljivi naši susedi.	(Kljć.)
IVAN ALBREHT, Ljubljana:
BRAT IZ KOROTANA
(Nadaljevanje)
an se vleče kakor pajčevina. Z nočjo vred potrka pri Plotni-kovih vojak:
»Ali je tukaj Tonče Brnik?«
»Od Žika —?« plane Tonče kvišku.
Vojak odkima.
»Kadet Srnik bi rad govoril s teboj. V Medborovnioi je, ,pri brodu.«
»Lahko kar grem —?«
»Če imaš čas, bo najbolje. Jaz moram še na poveljstvo.« In že gre, Tonče pa kakor ipšica za njim.
Topovi molče. Tu, tam zalaja v temi puška, dve, tri, kakor potuhnjen lisjak se zdi, nato zaraglja strojnica, potem je zopet mir.
»Lene gre,« prisluhne Joža koraku. »Nocoj ga pa res nisem prav nič željan.«
»Dober večer,« je med tem Lene že v kuhinji. »Kaj slišita, kako nam pri Dravi lepo skrbe za godbo? So -čutiti vsi čisto predpustni.«
»Sedi, Lene, sedi,« porine Joža stol iprodenj.
»Nocoj pa utegne biti še vroče.«
»Misliš?« ga prođimo motri Reza. »Si kje kaj slišal?«
»I, ljudje zmeraj dosti govore, resnice pa človek navadno nikoli ne izve.«
Joža brezbrižno omeni, da danes sploh še ni stopil izpod strehe.
»Ti je zmanjkalo dela —?«
»Nak, le ljubilo se mi ni, ko človek ne ve, pri čem je.«
»Pravijo, da Podgornik neki silno pomaga Jugoslovenom. Kaj vem ko* liko denarja jim je že menda dal in tudi nič koliko orožja.«
»Kaj ne poveš —?«
»Tako sem slišal in sem moža dopoldne tudi res videl prihajati iz pisar« ne, kjer imajo Kranjci komando,« mežika Lene. »Samo ne vem, če jim bo kaj zaleglo.«
»Misliš?« drhti Reza.
»Tako govore.«
»No. no, saj bomo kmalu videli,« je Joža Plotnik nejevoljen. »Dolgo ne more ostati tako, /pa naj se odloči kakorkoli.«
»Meni je vseeno,« se (prihuli Lene, »samo, da bi živeli v miru.«
»Meni pa ni,« zaostri puškar. »Vsak naj bo na svojem gospodar!«
»Kakopak,« poprime Lene in zavije: »Kranjci naj ostanejo na Kranjskem, tukaj se bomo pa že mi Korošci sami' ravnali.«
Joža čuti bodico, a se samo nasmehne:
»Kdo se bo pulil za medveda, dokler še niti prav ne veš, v 'katerem brlogu se skriva! — Kdaj se neki vrne Tonče?«
»Kam pa jo šel —?«
»Saj veš, kako je z otroki,« se izmika Reza. »Prikleneš ga lahko, pa se ti še izmuzne.«
Delavec čuti, da je odveč. Počasi se prestopi, se nekajkrat leno .pretegne in zakašlja:
»Bo že kar čas za počitek, če nam bodo pustili kaj spanja.«
»Da bi le že odmotovilil,« želi Plotnica, dasi z besedo vabi:
»Pa vendar še ne pojdeš? Posedi malo, posedi.«
»Nak, nak, mi ni danes nič kaj prav. Sem se menda prehladil, ko smo imeli tako nerodno vreme,« se poslovi Lene in še po stopnicah grede ugiblje, kod bi se neki utegnil potepati tisti Nanin jezični brglez. O, mu bo že od* klenkalo, ako pridejo Nemci spet do veljave! To mu bo Lene navil ušesa! Kar na smeh mu gre, ko si misli, kako se bo znesel nad poniglavcem. Tonče pa je med tem že v Medborovnici. Hlastno posluša Lipetova navodila in venomer ponavlja:
»Ali jo res tako nevarno?«
»Je in ni,« je Srnikov resen. »Samo glej, da se ne boš zbal.«
»No pridejo na pomoč —?«
»Ne vem, kaj čakajo. Streliva nam bo že kmalu primanjkovalo in Iju-'t tudi. Ako bi se kaj zgodilo, pozdravi p>ii nas doma in reci, naj ne bodo preveč v skrbeh. In Petričeve pozdravi in strica in teto.«
»Govoriš kakor za testament,« presune Tončeta, iz teme pa se venomer oglašajo streli.
V olšju zagolši. Patrulja. Kadet se ozre, vojak kratko pripoveduje. Brod so izvlekli na suho. Zdaj se ga Nemci niti z zvijačo ne morejo polastiti. Drugače ni nič posebnega.
»Z one strani nič novic?«
»Zanesljivih nič. Menda pijejo, vsaj prej je bilo čuti kakor ukanje in napivanje.«
Vojaki odidejo, Lipe seže dečku v roko:
»Torej Tonče, da se boš držal —!«
»Velja!« se malemu trese glas in v očeh ga ščemi, ko se spusti v dir proti domu.
»Hvala Bo^u, zdaj mi pa ne pojdeš nič več izpod strehe,« olajšano vzdih; ne teta, ko zagleda varovanca.
»Je Lipe kaj povedal?« mezdi Joža.
»Da naj bomo brez skrbi,« olepšuje Tonče. »Brodove so povsod poteg* nili na suho, da Nemci sploh ne morejo sem.«
»Viš,« je puškar zdajci ves junaški, »jaz sem koj rekel, da se naši ne dado kar tako speljati na led. Škoda, ko Lenca ni več tukaj. To bi se mu zavihal nos!«
»Nocoj 'bom vsaj brez skrbi zaspala,« je z možem vred potolažena tudi žena in začne odgrinjati postelje. »Da bi se le vse srečno izteklo.«
V postelji ugiblje Tonče, ko stric in teta že spita, kaj neki zdaj počne 2лко. To mora biti truden. Že popoldne je ‘bil tako bled in je imel tako udrte oči. In kaj mora Lipe vse vedeti, da je govoril kakor bi se poslavljal na smrtni postelji?! Ko je Žiko govoril s Tončetom, je neprestano gledal na most. To je vse tako čudno, tako mučno in mrko. Joj, ko bi teta in stric vedela! To je dobro, da ju je vsaj toliko potolažil —!
Na steni enakomerno tiktaka ura, sicer je vse tiho, gluho, od nikoder nobenega glasu. In šele deset je ura, joj, a Tonče je menil, da se bo jelo že kmalu daniti. Kaj ne bo nikoli konec te noči? Kako mu neki privošči Cita. ako pozna nevarnost? Le zakaj je zadnjič res ni natri s snegom, da bi imel vsaj malo zadoščenja —?
Vse vprek se mu križajo misli, preskakujejo in se pode kakort mušice v večernem soncu, dokler končno ne zmedle in izginejo. In v sanjah je Tonče že pri materi. Čemu je neki jokala, ko ima tako nabrekle oči? Sinko bi jo rad objel, ona pa se obrača proč in ga samo včasih ošvrkne z osornim po= gledom. S čim se ji je neki tako zameril? — Nemara je pa kaj bolna in je
zato tako nejevoljna — O, saj ima vojska tudi zdravnika s seboj. Kar k njemu pojde in ga poprosi, naj materi zapiše zdravila. — Pa kaj dela pri materi bledični tujec, ki sedi na divanu in potuhnjeno pogleduje zdaj njega, zdaj mater? Brrrr, kaiko je suh! Ako bi ga človek malo boli trdo prijel in potresel, bi se bržkone ves razletel. Čudno, da se ga mati nič ne boji, ko je tak. Tonče bi niti ne maral biti z njim v isti sobi, ker bi ga bilo prav res strah, mati pa ga tako prijazno pogleduje, kakor da ie to najlepši in najboljši človek na svetu. S to živo smrtjo je prijazna, njega pa gleda kakor trn v peti. Kako ga je mogla tako čisto pozabiti?! Nič, kar k njej bo stopil in jo bo objel.
»Naženite no to bledico iz sobe,« ji poreče in ji pove, kako se mu je godilo in kaj je vse doživel, odkar se nista videla. To bo strmela!
Reg-reg-reg-reg-reg!
Kaj je zopet to? Joj, bledi tujec jo vstal in so kosti tako grdo zaškle* petale po njem. — Tončeta spreletava kurja polt, a mrtvaški neznanec jo maha naravnost proti njemu. Zdaj, zdaj ga pograbi. — Je že pred njim.
Reg-reg-reg-reg-reg!
»Joj, mati —!« plane Tonče kvišku in grabi z rokami predse.
Reg-reg-reg-reg-reg!
Kje je? Ah, to je teta Reza. S širokoodprtimi očmi stoji pred posteljo in sklepa roke:
»Otrok, otrok, poslušaj no, kaj se godi!«
Kaj se godi? Strojnice lajajo in puške se oglašajo na vseh koncih in krajih.
Reg-reg-reg-reg-reg!
Brrr, to je ropot, ki ga je Tonče slišal v sanjah, kakor da šklepečejo neznancu kosti. Huj, kako čudne, stekleno * mrtve oči je imel!
»Tak nehaj no, otrok, in predrami se! Vsak čas se bo zdanilo in Bog ve, kaj nas še čaka danes!« mu teta ponuja kavo.
Tonče leze iz postelje, si mane oči rn je še ves omotičen. Najrajši bi legel in kar še malo zadremal.
»Kar z vodo se hitro osveži,« pospravlja stric, kar se mu v naglici zdi najbolj važno: Materino sliko, izpričevalo o mojstrskem izpitu, zlatnino, uro in polno drobnjave.
»Si denar že vzel?« pomaga žena.
Saj res, na denar je čisto pozabil. Tudi obe hranilni knjižici sta še v omari. Seve: človek iz spanja in v taki naglici —
Po kuhinji in sobi je vse navzkriž. Čevlji, obleka, perilo in orodje leži razmetano kakor v razbojniškem gnezdu.
»Kar dve srajci obleci«, prigovarja stric.
(Konec prihodnjič.)
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
O	MUZICI
je dovoljno muziku samo čuti. Nju treba osetiti i razumeti. Treba je videti duševnim očima.
Što ne može ni zakon ni kazna, ni tiranija ni- sila, to može lepa i osećajna muzika.
Život nam pesmom i muzikom dočarava velike tajne u prirodi o kojima smrt mudrački i jezivo ćuti.
Muzika je manifestacija najviše uzvišenosti do koje se može vinuti duh čovekov.
Mnoge religije ne goje likovnu umetnost, mnogi narodi nemaju literature, ali bez muzike nije ni jedna religija, ni jedan narod.
Posmatrao sam u kaznionici jednog (krvoločnog zločinca, koji je celog svog veka klao i ubijao bez imalo osećaja i samilosti. Bio je osuđen na smrt i kao poslednju želju zatražio je da mu neko svira na violinu. Kad je to bilo učinjeno, robijaš je zaplakao, a lice mu je postalo blago i tiho kao u deteta. Nigde ni traga onoj ciničkoj noti čoveka, koji je izgubio srce i samilost. Ose-ćaj ipak nije izgubio, već je ovaj samo jenjao u njemu zapušten grubim pro= življavanjima razbojničkog života. Ovako mirna i skrušena čoveka. kakav je bio taj zlikovac u tom momentu, nisam video još nikada u svom životu.
ANTE MODRUŠAN, Kraljevica:
NAŠE NARODNO BLAGO
aša omladina danas retko ili vrlo retko uzima u ruke naše narodne pesme, priče, poslovice, ukratko naše narodno blago iz kojeg zrači sva veličina našeg naroda, njegove patnje i radosti, njegov značaj i poštenje, pravičnost i čovekoljublje, sve ono što čoveka čini čovekom. Vrline koje su resile naše pradedove, dužni	smo i mi da imamo i negujemo, dužni smo
da ih ucepimo u	naša mladenačka srca, u naše mladenačke
duše. »Sva je naša povesnica velik samo zbor pesamai«, rekao je veliki naš pesnik P. Preradović. U doba najveće pocepka-nosti i ljutog stradanja čikat Zmaj Jovan Jovanovič kaže: »Haj što Srbin još se drži kraj svih zala, pesma ga je održala, njojzi hvala.«
Dai li je možda bio koji veći događaj u prošlosti, koji narodno srce nije opevalo!
Nije	li	nam Kosovo lepše,	veličanstveni je baš zbog narodnih pesama,
koje su	o njemu ispevane. Nije	ili nam Marko Kraljević veličanstveniji zbog
divnih i viteških osebina, koje je kao čovek imao. Pa svi oni junački hajduci i uskoci, pa svi oni narodni pregaoci i heroji odgojeni lepim vrlinama: hra* brošću, izdržljivošću, čvrstinom karaktera, ljubavlju prema Otadžbini, koji su se okupili oko poziva velikog Vožda Karađorđa.
Nije li nam slavni umetnik i narodni junak Petar Višnjić, slepi narodni guslar, čiju stogodišnjicu smrti slavimo ovog meseca, svetački mio u pravdi, poštenju, karaikteru i lepoti.
Naša umetna kultura relativno je mlada, ali naša narodna kulturai vrlo je stara, vrlo je visoka. Mnogo veći narodi od našeg mogli bi se diviti s njome. Nisu li naše narodne pesme odgojile čitava pokoljenja narodnih mučenika i narodnih neimara! Nisu li se iz njihovog nepresušnog vrela naši junaci na* pajali vrlinama, vrlinaftia za kojima mi kao Sokoli treba, da težimo čitavog veka. Te su vrline dizale i uzdržale naš narod. Vrline koje mu je pesma narod-
Slepi guslar
na davala. Zar ima veće pravde no u recima Markovim: »Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga!«
U doba kad se velikaši otimlju o blago nejakog Uroša! Zar ima većeg milosrđa od Markovog u pesmi »Kraljević Marko i beg Ko-stadin«, zar ima veće ljubavi prema O-tadžbini i bližnjega od starog Vujadina, malog Radojiee, Miloša Obilića i mnogih drugih.
Sokolski naraštaju, čitaj narodne pe-sme, one će ti upotpunjavati. prazninu današnje okoline, današnjeg društva. One će ulaziti u tvoja mlada srca i duše, one će se u tebi uv-režiti i pored tvog fizičkog odgoja, od-gajaće te u duhu slavnih pradedova. Ne znači da savre-mena dobra, dobra savremene kulture treba prezreti, ali čitanjem narodnih pe-sama odgajaš se viteški, kakav i treba da bude pravi Sokolić, prava Sokolića!!
20-GODIŠNJICA TRAVNIČKOG VELEIZDAJNIČKOG PROCESA
Značenje revolucionarne organizacije »Mlada Bosna«
U našem nacionalnom životu, u političkoj istoriji našega naroda, najvid-nije mesto zauzimaju naše omladinske organizacije. Njihovim radom ispunjene su najlepše stranice naše prošlosti - - njihov je rad imao najvidnije uspehe, a njihove su žrtve najbrojnije i u naporima njihovog duhovnog života i u životima samim.
Aneksijom Bosne i Hercegovine 1908 god. počinje i tamo da kipi nacionalni život; nacionalni preporod tog ispaćenog i izmučenog naroda uzima sve jačeg zamaha. Omladina je tu vodila glavnu reč, a o njenom je minerskom radu naskoro saznao čitav svet.
U to doba nacionalnog previranja niče i omladinska revolucionarna organizacija »Mlada Bosna«, upirući svoje oči u slobodnu i slobodarsku Srbiju, polažući sve svoje nade i nepokolebivu veru u narodnu Dinastiju našeg Pije-monta. Nastaje snažno grupisanje našeg življa u Bosni i Hercegovini, i to u svim pravcima narodnog života.
Bosanski omladinci nisu bili zadovoljni radom svojih otaca, čiji se je nacionalni ili bolje rečeno politički rad kretao oko akcije za samouprave u školstvu i crkvi. Omladinci su hte'li rad na široj osnovici, oni su hteli da idu k svome cilju najkraćim putem, ne birajući u tom radu nikakva sred*
Pretstavnici tajnih đačkih organizacija u Sarajevu prilikom dogovora oko organizovanja protiv madžarskih demonstracija. Borivoje Jevtič (X) i Miloš Pjanić (XX) izaslanici srpske đačke naprednjačke
organizacije
stva. Oni su bili radikalni u svemu. Njihovim je žilama strujila mladenačka -krv, oni su jasno videli svoj cilj do kojeg su mogli da dođu samo radikalnim sredstvima, revolucionarnim radom. Ovde je bio idealizam, fanatizam, mladenački temperamenat — osećaji, srce bili su jači, nego razum starijih gene* racija, koje su u svemu tražile laganu postupnost, uvek računajući s posle* dicama. Omladina pak hladna i nezadovoljna s tim i s takvim radom podu* zima samostalno akciju, akciju podzemnog rada. Uzor im je bio rad karbo* nara i talijanskog risorđimenta. To je mafija mladića, kojima su se pridružili i oni zapušteni i zaboravljeni radnici i seljaci u seocima i brdima.
Kaže se, da se najzamašniji planovi kuju u školskim klupama. To je u našem slučaju najbelodanija istina, koja se ne može pobijati. Sveučilištarci i srednjoškolci, deca još po godinama, okupljaju oko sebe fanatične pristalice narodnog oslobođenja i stvaranja naše nacionalne države. Sastaju se kao prvi kršćani u mračnim prostorijama, da stvaraju nacrte svog uzvišenog rada, koji je imao da zadava smrtne udarce truloj Dvojnoj Monarhiji, da bude narod i da ga spremaju za odlučna vremena. To su bili ciljevi bosanskih
nacionalista, vatrenih boraca za pravdu i slobodu, to su bili ciljevi »Mlade Bosne«, to je bio životni cilj ovih idealnih univerzitetskih studenata i srednjo* školaca. Zaista presmeoni pothvati za mladiće iz školskih klupa, ali oni su taj rad prigrlili svom toplinom, svom odlučnošću i mladenačkim poletom, za nj su sve žrtvovali; nisu prežali ni pred kazamatima, ni vešalama, ni plotunima austrijske soldateske. Za svoje ideale bili su spremni na sve.
Ove mlade pesničke duše nisu imale svog pisanog programa; one ga nisu ni trebale. Taj je program ležao duboko u njihovoj duši — oni su znali što hoće, oni su bili svesni svoig uzvišenog poslanstva. Svako doktrinarstvo bilo je daleko od njih. Iako je u to vreme upravo cvao pokret anarhizma i skrajnjih levičarskih strujanja u čitavoj Evropi, ovi mladići nisu uneli u svoj program niti trunka tih ideja. Zanašali su se idejama Bakunjina i Macinija; oni su na pirvo mesto postavili nacionalni momenat, a tek kad se ovo postigne, onda su ee imala u slobodnoj domovini da rešavaju stas lešfca, socijalna i druga pitanja. U tome se je ovaj mladobosanski pokret silno razlikovao od drugih revolucionarnih pokreta u Evropi. Instrumenti borbe ovih omladinaca bili su bodež, revolver i bomba; oni su u revoluciji i ratu videli svoj spas i uskrsnuće. Njihov rad nije se ograničavao samo na Bosnu i Hercegovinu, već i na druge naše krajeve, a krstare i stranim zemljama, Italijom i Francuskom, gde se savetuju i dogovaraju sa svojim sumišljenicima, podžižu svest i veru u oslobođenje, pridobijaju prijatelje i zagovornike i nabavljaju oružje. Najveći njihovi prijatelji i potpomagači bila su, razume se, revolucionarna nacionalna udruženja u Srbiji; naročito tajno udruženje »Ujedinjenje ili smrt«, čijim su se ovi mladi bosanski omladinci napajali slobodarskim idejama i borbenim raspoloženjem za ruše* nje tiranina, koji je tlačio: i uništavao naš elemenat u svim neoslobođenim krajevima, a naročito u Bosni i Hercegovini. »Mlađa Bosna« imala je svoje žive simpatije i u ostalim krajevima Austro*Ugarske Monarhije, gde je živeo naš tiroimeni narod.
»Mlada Bosna«, kao tajno udruženje, prešla je uskoro s reči na delo. Rušilački rad sve je više rastao, sabotiranje se je zapažalo na svim stranama. »Mlada Bosna« unela je svoj revolucionarni duh u sva udruženja: sokolska, pobratimska i druga, a i kulturna udruženja stopila su se u nacionalna, što je drugim rečima značilo revolucionarna. Prvi znak obračunavanja, koji se je pročuo svetom, bio je atentat omladinca Žerajića, kojem su sledili sve jači i jači, dok nije konačno junački Gavrilo Princip svojim revolverskim metcima otkrio čitavom svetu osećaje i želje savkolikog bosanskog življa i našeg naroda uopće. Fanatične nacionaliste i revolucionere, koji su se kupili oko »Mlade Bosne«, nisu zaplašile žrtve, koje su podneli ovi gorljivi nacional* ni omladinci. Iz tih žrtava oni crpeli snagu i duh za svoja buduća revoluci* onarna i rušilačka dela. Žerajići i Principi su se množili, pripadnici »Mlade Bosne« bili su sve brojniji, njihoVi redovi sve zbijenili i čeličniji'. Ko bi sve nabrojio one Gačinoviće, Principe, Žerajiće,' Iliće, Živanoviće, Sefe, Mraze, Toholje, Jukiće i dr., koji su pali kao žrtve svoje svete ideje! Ko bi sve nabrojio sve one 'nesrečnike, koji ietrunuše po austrijskim zatvorima i bolnicama, koji padoše od puščanog olova i ispustiše svoju plemenitu dušu na »sramnim« vešalima! Svi su oni skupo platili svoje čine, ali izdržali su do kraja; časno i ponosno. Taj i takav rad doveo je upravo impozantan broj omladinaca na optuženičku klupu pred veleizdajnički proces, koji se je pred 20 godina održao u Travniku. Svi su ovi idealisti osetili gorčinu i‘ svirepost austrijskih vojnih sudova. Vešala, robija, teške tamnice i front — to je bila osuda. Koliko ih nije austrijska vlast smaknula, oni su ostali znali gde im je mesto za vreme velikog svetskog požara. Kao dobrovoljci junački ;su se borili u redovima srpske vojske i u jugoslovenskim dobrovoljačkim legijama. Malo
ih se je nakon svetskog rata vratilo kućama; mnogi su izgubili svoj život. Mnogi su pak kao ljudi večno narušenog zdravlja u našoj sredini, da nam služe kao uzori požrtvovanja i ljubavi prema svome narodu i svojoj otadžbini.
Veliki je broj, pretežni deo, ovih omladinaca iz »Mlade Bosne« bio još pre rata u našim sokolskim redovima. Oni su bili oduševljeni Sokoli i pobors nici jugoslovenske misli, jer su tada Sokolstvo i »Mlada Bosna« po svojim nastojanjima i ciljevima, po svom revolucionarnom delovanju, bili identični. Živući članovi »Mlade Bosne« sada su u našim sokolskim iredovima kao naši najbolji članovi i sokolski pregaoci. Divimo se junaštvu ovih heroja i idealista i zahvalni smo im što su dali sve iz sebe, da njihova nastojanja budu krunisana punim uspehom. I kad se sećamo ove tužne 20=godišnjice, ovog žalosnog procesa, koji je lišio života tolike ponajbolje naše sinove, iz dubine naše duše izvija se duboka zahvalnost i poštovanje, koje se može dati živim i mrtvim narodnim mučenicima.
Omladinci iz »Mlade Bosne« naša su velika etička lepota i nacionalna svetlost, po kojoj će ee upravljati pokoljenja. Oni su čestitost i pošteni obraz svoje zemlje — kako reče jedan naš veliki čovek.	nciić}
JINDRŽIH
FIGNER
Vidi člančić na str. 303!
ŽUPANČIČ JOŽE, Litija:
V DOMOVINI JUGOSLOVENSKEGA SMUČARSTVA
Bloke so zanimiva valovita pokrajina na Notranjskem v dravski banovini. Leže sredi pota med Velikimi Laščami in Rakekom. Na Blokah so poznali smuči že pred stoletji. V prvih časih so uporabljali na preprost način narejene deske za prometno sredstvo	in ne za
sport. Na bloškem svetu leži sneg najdlje, zaradi številnih zametov je popotniku oviran prehod iz enega v drugi kraj. Za lažje potovanje pa so si že v davnih dneh navezovali na noge smuči.	O bloških
smučarjih piše že zgodovinar Janez Vajkard Valvazor v svoji znameniti zgodovini: »Slava vojvodine Kranjske«.
Nai	Blokah	smuča	še	danes	vse	tako	kakor	pred stoletji: v	zimskih mesecih	se	pripelje	mladina	v	šolo	na	smučeh,	moški in ženske	prihajajo v
cerkev na smučeh, še celo za pogrebom gredo pogrebci na smučeh.
Svet na Blokah je za smučarstvo kar najbolj idealen. Zato prihajajo v poslednji dobi tjakaj, najbolj vneti smučarji. Prijazni domačini gredo vsem izletnikom gostoljubno na roko. Ob nedeljah se vrše po vseh okoliških hribih tekme, ponavadi zmagajo domačini, večstoletna tradicija zmaguje nad ostalimi kraji, koder je smučarstvo postalo sport šele v novejšem času.
Na naši sliki je razvidna hribovita in valovita pokrajina z Blok.
MARIJANA ŽELJEZNOVA-KOKALJ, Ljubljana:
SOKOLSKA ZNAČKA
značka je znak viteštva, koji mora svaki da nosi s n i dostojanstvom. Ima Sokola, koji nose sokolsku uvek i svugda, drugi u svečanim prilikama, treći ni-stvrti kako im se čini. Pred kratko vreme susretao si sestre sa značkama, danas su retki oni, koji ju nose.
Zar nije Sokolstvo još uvek viteška organizacija, : naš besmrtni Kralj toliko verovao da joj je postavio Svog Prvenca, sadanjega Mladog Kralja Petra? Sokol-e i neće otstupiti od svojih uzvišenih ideala da telesno no uzgaja zdrav narod, koji poznaje samo jednu : telom i dušom čuvati nedeljivu Aleksandrovu Jugo-
Braćo i sestre! Mi nosimo sokolsku značku, da se međusobno poznajemo i izvan sokolskog delokruga i da kao čuvari narodne države javno poka= žemo da pripadamo viteškoj organizaciji Sokola Kraljevine Jugoslavije. Bu* dite svesni! Naše sokolsko uverenje ne sme niko da nam uskraćuje — sokol*
okoLska ponosoi značku kada, či braću i Zašto? kojoj j< na čelo stvo nij i dušev dužnost
slaviiii
sku armadu čuvaju slovenske i jugoslovenske tradicij«: u Sokolstvu je snaga, sloboda! Za slobodu su ginuli naši predi, za našu slobodu je žrtvovao naš veliki Viteški Kralj i Mučenik svoj dragoceni život — za slobodu radimo i treba da radimo i mi. Sloboda nije bespravnost, sloboda je dragovoljna disciplina, ona je zrelost duha, što je sve sadržano u sokolskim načelima. Rad treba da pokaže što je Sokolstvo, a ne prazne reči.
Braćo i sestre! S ponosom i sa svešću nosite sokolsku značku — simbol viteških sokolskih četa! Ko klekne neka klekne; ko padne neka ispadne; mi kročimo napred, mi vitezovi Kralja Petra II i Aleksandrove svete Jugoslavije!
HRVOJE MACANOVIĆ, Zagreb:
I	NARAST A JCI IDU NA OLIMPIJSKE IGRE!
Sve naše vežbače obradovaće vest, koju smo izrazili već u naslcvu ovog kratkog članka, s kojim želimo da upozoriiro naše naraštajce na jednu divnu priliku: do godine 1936, na velikim svets'kim olimpijskim igrama u Berlinu biće sastanak izabranih naraštajaca iz celoga sveta. Sve zemlje, koje šalju svoje takmičare u bilo kojoj grani olimpijskih utakmica mogu poslati na ovaj veliki olimpijski naraštajski slet i četu od 30 svojih najboljih naraštajaca. Evo kako:
Jugoslovenski olimpijski odbor kao i svi1 narodni odbori, koji će sudelovati na olimpijskim igrama 1936 u Berlinu, primio je poziv na međunarodni sastanak naraštajaca, koji se održava za vreme tih igara. Poziv su nam uputili vođa nemačkog sporta i pretsedmk priređivačkog odbora XI olimpijade. U pozivu oni kažu sledeče: »Naša je namera da priredimo međunarodni sastanak omladine u doba proslave
Ogromno polje u Grinen\aldu kod Berlina na kojem su izgrađena borilišta za XI olimpijske igre 1936 godine. Na tom prostoru biće i logor naraštajaca iz svih zemalja sveta. Pojedine građevine su: 1) Olimpijski stadion za 100.000 gledalaca,
2)	Olimpijsko plivalište za 18.000 gledalaca, 3) Sletište — za vreme olimpijskih igara igralište za konjičku igru polo, 4) Pozornica s gledalištem za 25.000 ljudi. Tu će se održavati i utakmice gimnastičara. Jugoslovensko Sokolstvo sudeluje s odelje-njima članova i članica, 5) Južni glavni ulaz, 6) Istočni glavni ulaz, 7) Jašionica, 8) Pomoćna igrališta Nemačke visoke škole telesnog vežbanja.
XI olimpijade u Berlinu 1936 godine. Pozivamo zato sve narode, koji sudeluju na igrama, da pošalju četu od 30 naraštajaca u dobi od 15 do 18 godina pod vodstvom jednog vodnika. Te čete naraštajaca biće naši gosti čim uđu u Nemačku. Biće srce-štene u blizini olimpijskog stadiona, a hraniće se zajednički. Naša će biti briga da naraštajcima omogućimo sportsko vežbanje, da im pokažemo sve znamenitosti Berlina i olimpijske igre. Putovanje irora biti tako udešeno, da sve čete stignu u Berlin u četvrtak 30 juna 1936 godine pre podne, a skupni odlazak biće u toku prepodneva 17 avgusta 1936. Biće određen isti raspored boravka za sve učesnike ovog naraštaj-skog sleta, tako da oni iskoriste ovu priliku, kako bi se među sobom što bolje upoznali, pa da njihov boravak u Berlinu bude na korist boljem drugarstvu među narodima.«
Jugoslovenski olimpijski odbor se je — naravno — odazvao ovom ljubaznom pozivu priređivača XI olimpijade i odlučio je, da taj broj od 30 naraštajaca razdeli na sokolski i sve sportske saveze onih grana, koje su najvažnije za odgoj orrladine. Za učestvovanje naraštajaca na ovom izletu Jugcslovenski olimpijski odbor je postavio ove uslove:
1) Mcra	biti pravilno	upisan kod svog sportskog, odnosno	sokolskog	saveza.
2) Mora	biti u svojoj	grani među najboljima po vežbačkim	uspesima.
3) Ne sme biti stariji	od 18, ni mlađi od 15 godina.
4) Mora	znati nemački, a prednost imaju oni, koji znaju još koji strani	jezik.
5) Mcra iirati propisno odelo, kakvo će propisati Jugoslovenski olimpijski odbor.
»UVI TO
[PABTfNKlOCHi;
Garmiš-Partenkirhen, poznato zimovalište i letovalište u Južnoj Bavarskoj u kojem će se od 6 do 16 februara održavati IV zimske olimpijske igre 1936 godine. Glavne građevine su (od leva na desno): smučarski stadion na Gudibergu sa dve skakaonice (do 90 i do 60 metara daljine skoka), klizački stadion u Garmišu sa gledalištem za 10.000 ljudi, olimpijsko sanjkalište kod Riserzea. Na ovom crtežu su označene sve smučarske staze za spust i za smučarske likove.
6) Mora imati onaj iznos novaca, koji će biti potreban. (Par stotina dinara!)
7) I mora se savršeno pokoravati vođi čete, kojeg će imenovati Jugcslovenski olimpijski odbor.
O svemu ovome, treba već sada da razmisle ne samo vodnici našeg naraštaja, nego i sami naraštajci, i da se spreme da zasluže izbor u olimpijsku naraštajsku četu Jugoslavije, u	kojoj će	biti zastupane sve grane koje sustavno i po planu	rade	s
naraštajcima.	Dakle uz	sokolske, biće i plivački, atletski, mačevalački, veslački	i
drugi. Važno pitanje izbora naraštajaca, vodnika čete i opreme (jer svi moraju biti jednako opremljeni) rešavaće se na budućim sednicama Jugoslovenskog olimpijskog odbora, koji mora da sve to zbrine.
Svečanost	otvaranja	XI olimpijskih igara izvršiće se u subotu 1 avgusta	1936	u
berlinskom olimpijskom	stadionu između 16 i 17 sati, tačno po utvrđenom	redu.*
Da bi se ispunila želja Barona Pjer de Kubertena, osnivača novih igara, da se na svečanom otvorenju izvede i Betovenova IX simfonija predviđena je za večer 1 avgusta posebna svečanost u tom istom olimpijskom borilištu. To će biti umetnički dodatak svečanostima otvaranja.
Svečanost biće kao neka sletska igra pcd naslovom »Olimpijska mladost«. Prikazivače umetničkirr sredstvima smisao i sadržinu omladinskih igara u raznim istorijskim dobama i borbu omladine s njoj neprijateljskim silama. Više od 10.000 mladića i devojaka svih stupnjeva starosti, mladih žena i ljudi sudelovaće u igrama. Pevački i govornički zborovi, omladinske glazbe i orkestri. Najbolje sile neiračke plesne umetnosti biće zaposlene. Simfonija mladosti i lepote, snage i zvuka, duha i pokreta.
*	Igre traju 16 dana. O tome opširno u novoj knjizi br. H. Macanovića: »01ym-pia 1936«. Cena Din 30.—. Naručuje se na naslov: H. Macanović, Zagreb, Medulićeva ulica 18 a.
Veliko olimpijsko zvono teško 16.000 kilograma nosi natpis: »Zovem omladinu sveta!« To zvono će objaviti početak XI olimpijskih igara 1 avgusta 1936 godine u Berlinu.
Olimpijski stadion u gradnji.
Svečanost će svršiti s večnom IX simfonijom i Šilerovom »Pesmom radosti«. I večno irladi olimpizam imaće u ovoj igri svoju sjajnu sliku.
Pripreme što ih Nemačka čini za ovu IV zimsku i XI letnju olimpijadu, za najveće sportske priredbe na svetu, tako su značajne i veličanstvene, da se o tome mora govoriti s velikim priznanjem i poštovanjem. Sredstva što ih priređivački odbor ulaže u savršenu organizaciju najvećeg međunarodnog sastanka (ne samo sportskog, već uopće najvećeg od sviju!), način kako priređuje i sprema naredne igre, potvrđuje naše uverenje, da ćemo na toj olimpijadi videti mnogo od onog, što je nam potrebno. Blizina Berlina, a naročito Garmiš-Partenkirhena dozvoljava i našim skromnim sredstvima da brojnije sudelujemo, i da pošaljemo takmičare u većini olimpijskih grana. Naredna XII olimpijada 1940 možda će bifei u dalekom Japanu, i onda ćemo moći vrlo malo da vidimo i zato manje naučimo.
Sada je divna prilika i Jugoslovenski olimpijski odbor je odlučio da je iskoristi. Sprema brojno, skoro potpuno sudelovanje na IV izmskoj i na XI letnjoj olimpijadi.
Visoki toranj nad počasnom ložom olimpijskog sletišta u Berlinu. U tom 76 metara visokom tornju biće olimpijsko zvono.
JAKA ŠPICAR, Radovljica:
OB GROBU IN PRESTOLU
Scena za obletnico smrti Viteškega Kralja Aleksandra I. Ujedinitelja.
Osebe:
Domovina.
Sokolič.
Sokoličica.
Sok. članstvo, naraščaj, deca.
Invalid.
Seljak.
Sokol.
Oder je po širini deljen s temnim zastorom, pred katerim je na levi grob s sliko ali kipom Kralja Aleksandra I. Na grobu luč, ki edina razsvetljuje ves prostor. Za zastorom na vzvišenem prostoru prestol, nad njim slika Kralja Petra II. v sokolskem kroju. Vse naj bo primerno opremljeno s cvetjem in zelenjem. Pred prestolom in če mogoče za njim na zidu naše tipične pirotske preproge. Skratka: Sprednji prostor osvetljen samo z lučjo na grobu, zadnji v veliki luči in pestrih barvah.
1.	prizor.
Domovina, Sokclič, Sokoličica, invalid in seljak.
Domovina: (v črni halji, sedi pri grobu. Vse je tiho, čuje se samo oddaljen koral, orgle, godba, ali oddaljena pesem): Leto dni že čuvam luč na grobu Tvojem, kralj in mučenik in leto dni rosijo moje sclze marmor, ki Te je zakril nam, osirotelim. — Na Dedinju kraljevskem žena plaka Tvoja, mila nam kraljica, ki skrb jo tare, mater, za kraljeviče vedre in za kralja mladega, Tvojega prvenca. — Niti dvakrat deset let svobode in že smo kruto 'kaznovani za naš greh, podedovani. Za neslogo in pomanjkanje ljubezni. — Temne sile so nad nami, ki v znamenju svobode širijo nevoljo in sovraštvo! — In jaz trpim — hudo trpim! (Se zgrudi.)
Sokolič in Sokoličica (prineseta od desne cvetja in zapazita na grobu črno ženo). Sokolič: Glej!
Sokoličica: Vidim.
Sokolič: Poglejva, kdo je tam.
Sokoličica: Ne upam si.
Sokolič: Sokoličica se ne sme bati! Saj nič hudega nočeva. Samo grob našega dragega kralja hočeva obisltati.
Sokoličica: In mu prinesti te cvetke, kaj ne?
Sokolič: Da. (Stopi tiho bliže.) Kdo je ta žena? (Glasno.) Kdo si, žena, ki na grobu gospodarjevem tuguješ?
Domovina (se vzravna in ga pogleda): Ti si, sinko, Sokoliček! Vprašaš, kdo sem jaz? — Zalujcča mati vaša — domovina. Tu na grobu parim, da ne ugasne luč ljubezni do njega, ki je dal življenje drago in je svojo kri prelil za domovino. Sokoliček: Poklekniva, poklekniva! (Poklekne.)
Sokoličica: In cvetje‘semkaj položiva! (Poiklelkne.)
Oba (molita): O, oče, dobri naš v nebesih, usliši najino molitev, ki prihaja k tebi od tega svetega, s solzami oškropljenega mesta. Daj mir in pokoj duši Kralja — mučenika. Domovini naši pošlji blagodejno reso bratske sloge in obvaruj njo in kralja mladega nesreče in nadloge in vsega hudega, amen! (Premor.)
Invalid (prinese trnjev venec): Z nami šel si čez albansko Golgoto in z nami nosil
častne rane. Trnje, to je vse, kar še imam in trnov venec, gospodar ti —
 dam —■! (Poklekne h grobu).
Seljak (prinese venec iz pšenice): Ni te bilo sram, da si se družil z narr.i! Zemljo ljubil si, kakor jo mi, zato pšenica zlata naj Tvoj grob krasi. (Poklekne h grobu.)
Domovina: O, hvala vam za vso ljubezen in za spoštovanje. Vidim, da ni samo tu gorela luč, da je žarela tudi v vaših srcih.
Invalid: In še žari.
Seljak: In še gori.
Sokolić (navdušeno): In bo gorela in domovina naša bo živela do konca dni!
Vsi: Do konca dni!
(Vmesni zastor se dvigne.)
2.	prizor.
(Okrog prestola je zbrano Sokolstvo v lepi skupini, ki jo naj režiser prikroji po
možnosti. Ob prestolu naj bodo razvrščeni prapori in sokolska straža z meči.)
Sokol (stopi iz skupine h grobu): Vstanite! Duše naše polni še bolest in žalost in nikdar Ga ne borro pozabili. A z žalovanjem samim nič ne bomo pridobili. Klic sokolski zove nas na delo! V spominu Tvojem, Kralj naš, Ujedinitelj, za-stražili smo prestol1 Tvoj in čuvamo ga skrbno vse dotlej, da ga zasede mladi kralj, prvorojenec Tvoj in naša nada! (Dvigne Domovino, ki jo podpirata invalid in seljak ter jo vede na sredino odra.)
Dva Sokola (z meči stopita kot straža h grobu).
Domovina: Sestre, bratje! Grob in prestol naj družita vse vaše misli in naj vodita dejanja vaša. Kri prelita v Marseju naj nas spominja zadnje želje umirajočega mučenika —■ gospodarja: Čuvajte Jugoslavijo!
Vsi (prisegajo): Prisežemo!
(Državna himna.)
Zastor.
Sokolsko društvo Tomaševac:
Pred slikom Viteškog' Kralja Ujedinitelja
T. S., Ljubljana:	ZRAKOPLOV
(Konec.)
Oblo oklepa mreža iz čvrstih vrvic, ki se stekajo spodaj v vrvi, te so pa privezane za močan lesen ali kovinast obroč. Za obroč eo privezane tudi močne vrvi, na katerih visi košara. Leta je pletena, okoli 120 cm široka, 140 cm dolga in 110 cm visoka.
—	Zunaj in znotraj je opremljena z ročaji; notranjih se oprije-
'J‘~m mamo Pri burnejšem pristanku, za zunanje drže pomagalci pri a vzdigu ali pristanku. Poleg pletene skrinjice za plovbne in-štrumente, je tu tudi skrinjica za hrano in sklopni stolec, da se ta ali oni lahko odpočije. Pri zrakoplovih, ki so namenjeni za dolga pota, ko je treba vztrajati v zraku več dni, je stena košaTe napravljena tako, da se en del lahko sklopi navzven ter tvori s sklopno klopjo v košari za silo ležišče za enega človeka; tu je tudi odprtina, skozi katero se lahko otrebimo, kar moramo pri potovanju, ki se Vleče v dneve (vztrajnostne tekme in podobno [sl. 5]).
Na obroču visi debela, do 100 m dolga in primerno težka vlečna vrv, ki jo potrebujemo za pristajanje (za raztežbo in nekako sidro). Pod robom košare so nameščene vreče s peskom za pritežek, s katerim uravna* varno vzdiganje in zaviramo prehitro padanje, zlasti pri pristanku.
Pa kaj bi samo govorili. Pojdimo na potovanje z zrakoplovom! Tako bomo najlaže spoznali delovanje vseh naprav.
Poleg, mestne plinarne se v vetriču pozibava s svetilnim plinom napolnjena, lepo okrogla obla našega zrakoplova. Neugnana ko mlad konj sili kvišku, a jo močne vrvi priklepajo k tlom. Vse je nared. Obtežba je pre-računjena tako, da znaša vzgon nekaj več ko teža; to bo zadoščalo, da se hitro vzdignemo iz nevarne bližine tal.
S sabo moramo vzeti pesek v vrečah, ker smo samo mi trije ljudje prelahki; plovilo bi švignilo z nami v velike višave in nič si ne bi mogli pomagati ne pri potovanju, če bi bilo treba menjati višino, ne pri pristanku.
Vstopimo. Zadnjič se prepričamo, ali je vse v redu, inštrumenti na
mestih, ali zaklopka deluje. Povelje. Odvežejo in nas spuste. Tla se začno naglo odmikati in komaj smo nad strehami sosednjih hiš, že nas zgrabi veter in nas nese proti severu. Kazalec na višinomeru leze enakomerno na* prej. Opazimo, da nostaja z rastočo višino tudi veter močnejši in mirnejši; ni več bližine neravnih tal, ki ga zavirajo in silijo k vrtinčenju. Višinomer kaže 600 m. Ne vzdigujemo se več; plovilo je prišlo v redkejše zračne plasti in ne more več toliko nositi ko v gostejših pritalnih plasteh. Toda, treba bo iti više, ker se pomikamo proti Kamniškim planinam, na tla pa nočemo tako kmalu. Vodnik iztrese 2 vreči peska, plovilo je s tem olajšano za 30 kg in znova šine kvišku. Opazujemo višinomer in hitrost* ter preudarjamo ali bomo
&
Ш
SI. 5
*	Hitrost se določi takole: na zemlji si vzamemo na muho dva kraja; (vasi, cerkve, vrhove in podobno) na zemljevidu zmerimo razdaljo med njima ter s časov-nikom doženemo, koliko časa smo pluli med krajema. Iz tega se z lahkoto zračuna poprečna hitrost na uro.
prišli čea Kamniško planine, ki so se močno približale. Račun pokaže, da bomo v 20 minutah nad njimi, 6e nas bo nesel veter z enako brzino in če ne bo spremenil smeri. Vsekakor moramo biti do tedaj vsaj 2500 m visoko. Medtem preudarjanjem se je plovilo zopet nehalo vzdigovati. Vsebina nadaljnjih dveh vreč se usuje proti tlom in znova gremo v višavo. 1500 m. Ceste so bleščeči beli trakovi, steze ko tanke, toda dobro vidne pajčevinaste niti;
tam-le zadaj se sveti savska struga. Po j cesti pod nami se pomikajo drobčka-ne, ostro odražene pikice — ljudje. S I Šmarne gore zadoni poldanski zvon — kako blizu ga slišimo in kako jasno! Zdaj mu pritegnejo še drugi, od vsepovsod. Pobožno ubranost zmoti rezek pisk kamničana, ki jo pravkar maha proti Ljubljani; daleč tja v ravnino sledimo pravilni, temni trak železniške proge. Spet gre nekaj pritežka iz vreč; neprenehoma se vzdigujemo. Planine so se nam medtem približale pred nos, a ne bojimo se jih več, saj vidimo, da smo že više; višinomer nam to potrjuje: 2600 m! Zdajci začutimo, da nas //■ i'/ ! /ji; h- i*RWi * -	sredi	poletja vendarle občutno hladi,
j i fJ.\ |	}	k Гм	že	ne kar zebe; seve, 2600 m je že
t *	<**	!	p 1 I	nekaj; in zrak je v tej višini že močno
ohlajen. Znova zmerimo brzino; nič se ni spremenila. Toda zakaj smo se začeli naglo vzdigovati, dasi smo nad višino, ki bi jo bilo' moralo1 doseči plovilo po zadnji raztežbi? Aha, vzdiguje nas veter, ki ga odbijajo pobočja planin v višino. Sedajle smo nad Brano. Globoke zaseke, divji prepadi se nam r	zde, ko da bi bili naslikani, a ne re-
•	.	'	snični. In tam-le na oni-le strani še lep-
L 4	_ še pobarvana slika: slovenska Koro-
ška. Vodnik nas opozori, da spremi-Sl. 6	njamo smer; res, veter vleče sedaj
proti vzhodu. Tem boljše; bomo lahko pristali na domači zemlji in kje v ravnini. Že se bližamo Pohorju in kar lepo v višini ostanimo, dokler nismo čezenj. Opazujemo, gledamo, občudujemo. Čas mineva, sonce se je približalo obzorju in treba bo misliti na pristanek. Posvetujemo se in odločimo za Ptujsko polje; tam je dovolj prikladnih krajev, veter bo bržkone enakomeren in slab, ljudi za pomoč ne bo nedostajalo in — železnica je blizu.
Ozračje se je bilo ohladilo, ohladil se je tudi plin v obli, ki je sedaj vsa ohlapna in gubasta, zato počasi padamo, vendar smo še vedno 1500 m visoko. Iščemo primernega kraja. Vodnik potegne za vrvico, odpre zaklopko in spusti znaten zalogaj plina. Takoj čutimo, da padamo hitreje. Spuščanje se po nekaj sto metrih zavre, ker smo dospeli v gostejše zračne sloje. Znova spustimo plin, znova se spuščamo: 700 m, 600 ni, 400 m. Z zemlje gledajo ljudje v nas. Še 200 m. Spustimo dolgo vlačno vrv; ko kača visi navzdol. Vodnik opazuje inštrumente; prehitro padamo, zato veli izsuti 3 vreče ipeska; na mah se ekoraj ustavimo; nato skoraj neopazno zopet lezemo navzdol; počasi nas tira vetrič čez polje. Še 80 m. Konec vlačne vrvi se dotakne tal; čedalje več se je poleže po tleh. S tem olajšani zrakoplov ne pada več. Ljudje so vendar že spoznali, da pristajamo. Z vseh strani vro na kup, peš, s kolesi in z vozovi, saj kaj takega ne vidiš vsak dan. Znova žrtvujemo nekaj plina; pogreznemo se. Ljudem mahamo bliže, prosimo, naj primejo
za vlačno vrv in nas potegnejo k tlom. Odločnejši zgrabijo za vrv, vlečejo, zadržujejo nas, pa vendar jih vleče vetrič z zrakoplovom vred polagoma za sabo. Opogumijo se še drugi; sedaj že bo. Naposled se dotakne košara tal, toda ven še ne smemo, da se ne bi za tolikšno težo olajšano plovilo pognalo kvišku. Vodnik potegne za zaklopno vrvico, precej plina izpuhti. Izstopimo.
Sl. 7
Ljudje drže za držaje ina košari. Vodnik potegne s silo za (rdeči trak k »jeziku«; v obli zazija odprtina, plin naglo uhaja, obla je hitro manjša (sl. 7), leze k tlom. se poleže. Lepe vožnje je konec. Več ko uro smo vsi trije krepko delali, da smo zrakoplov zložili, povezali in naložili na voz; zastonjskih po= močnikov smo sioer imeli cel kup, pa jim nismo mogli zaupati dosti kočiji* vega dela. Z velikim spremstvom smo zapeljali na postajo ter oddali sebe in dragoceno pošiljko železnici.
■
Zrakoplovi v lopi Zeppelinovih (Cepelin) delavnic v Friedrichshafenu (Fridrihshafen).
NAŠI PESNICI
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
KRST NA GOLGOTI
Impozantan, silan i težak kao kob stoji. A na njemu visi 'razapet Rob i otkida krik iz svoje ranjene dubine:
Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine!
U oblaku tutnji munja i jecaju nebesa i ori se Golgotom krik umirućeg mesa, pa so stapa u vapaj sjetne mjesečine:
Oprosti im. Oče, jer ne znaju što čine!
Koplje su žarili u hladne Mu grudi u bjesnilu griješnom pobješnjeli ljudi, a bol se razli kroz gore i nizine:
Oprosti im. Oče, jer ne znaju što čine!
I On je umro, umro je kao Mučenik i svi smo osjetili Njegov bolni krik, čuli smo Mu jecaj u najdalje daljine:
Oprosti im, Oče, jer ne znaju što čine!
I vjekovi su silni u prošlost sašli, a ljudi još nisu svoju sreću našli, pa lutaju luđački od tmine do tmine:
Oprosti im. Oče, jer ne znaju što čine!
A krst na Golgoti stoji i On na njemu visi. Tek ljudi, jadni i nesrečni u svemu, čekaju da i njima sunce sreće sine —
Oprosti im. Oče, jer ne znaju što čine!
Zvijerski se kolju i dugo još će se klati, a da neće u tom bijesu ni sekunde stati, samo će katkad smirit ih glas sa visine:
Oprosti im. Oče, jer ne znaju što čine!
Krst na Golgoti još mirno stoji i strši, a vrijeme svoj neminovni proces okrutno vrši, čovjek do čovjeka kukavno gine —
Oprosti im, Oče, jer ne znaju što čine!
I	tako dani sumorno u Ništa slaze, i ljudi sopstvene oltare pljuju i gaze, tek katkad odjekne harfa iz daleke visine: Oprosti im, Oče, jer ne znaju što čine!
ZALAR MARIJA, Sv. Bolfenk na Kogu:
SLOVO OD KRALJA ALEKSANDRA
Zadnjič danes še, kralj Aleksander, stopimo vsi skupaj, Tebi v čast, danes se od Tebe poslovimo, saj si bil naš kralj, — mi Tvoja last.
V	srcih naših je bolest velika, žalovali vsi smo za Teboj, izgubili s Tabo smo očeta, ki je srčno ljubil narod svoj.
Vemo vsi, kaj smo s Teboj zgubili, kot sirote si ostavil nas, preboleli nismo in ne bomo, rano to ozdravil bo nam čas.
Cas, ki neusmiljeno nas tira, v dalje nam neznane. -— Kakšnih dni? Kaj usoda bo nam naklonila, ali to, kar si nam želel Ti?
Da bi bili srečni, si nam želel,
Tvoj poslednji zdi h, Tvoj zadnji glas, v smrtni borbi, z zadnjo še besedo, skrbno, kralj, si blagoslavljal nas.
Veličina Tvojega trpljenja, genij Tvoj nam stal bo pred očmi, v srcu nam zapisano ostane, kar v slovo zaklical si nam Ti.
Jugoslavija je naša mati, dediščina Tvojega srca, čuvali jo bomo v bratski slogi, večna bodi Jugoslavija!
Zdaj pa, dragi kralj, naš Aleksander, ki že leto dni spiš pod zemljo, mi odidemo v domovja svoja, vsak za svojo srečo hitel bo.
S časom se pozabi žalovanje, vse človeštvo zginja pred očmi, v zgodovini pa ostane večno, kar za narod svoj si storil Ti.
Na Oplencu vsa ljubezen naša, to je Tvoj najlepši spomenik, in molitev tiha: Duši blaigi,
Bog izvoljenih naj bo plačnik.
Sinu Tvojemu mi vsi želimo:
Bog daj kralju Petru boljših dni, kvišku žezlo, prestol in zastavo, večno Karadorde naj živi!
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
MEMENTO
t SESTRI MERLENI KUNC
I
II
Marlen! Danas je dan turoban i setan Kao da aveti grešne lutaju svetom, Marlen! Danas niko nije sretan U ovom paklu žalosnom i kletom.
Duša u meni narice i jeca,
Ko umoran putnik stazama krećem, Sve u meni danas jauče i kleca,
A svi grobovi zasuti su cvećem.
Ah, kako me bole svi časovi ovi Kad čemer gorki na grudi pada,
Ah, gde.su, gde su sad detinjski snovi
0 bezbolnoj sreći bez tuge i jada?
Ah, čemu mi život, čemu mi mladost, Čemu bolima još srce si trti?
Ta život ovaj varljiva je radost
1 tužna šetnja u susret Smrti.
Marlen! Danas kroz grobljanske staze Krstare seni pokojnih ljudi,
Pa gase sveće i krinove gaze I slušaju krikove iz hiljada grudi.
Danas majke i nesrećne drage Nariču i plaču nad pokojničkom rakom Pa setno šapuću molitve blage I bolove svoje kazuju svakom.
Marlen! Danas sam grčevito plak’o
I	prokleo svoj udes i život i svet, Zašto je, Marlen, žalosno tako Usahnuo Tvoje mladosti cvet?
Marlen, Marlen, čuj me što velim: Glup je taj svet i život i sve,
Ja nestati samo, još nestati želim, Nestati, Marlen, pa makar gde!
LAV STEPSKI, Sarajevo:
JUGOSLOVENSKOM KRALJU
Kralju! Pozdravlja Te narod!
Svi Slovenci, Srbi i Tvoji Hrvati radosno Ti kliču u zanosu svojem — postali smo braća, vijek zlatni se vrati!
Kralju! Za Te se narod moli!
Onome Silnom što istinom sije, neka Te čuva narodu i zemlji, i sreća dobrote vijekom nek Ti klije!
Kralju! Ljubav Ti narod daje!
Svojom Te dušom velikom voli, zato ga uvijek štiti, stoj mu na čelu ponosan i hrabar, to Te narod moli!
Kralju! Život, svoje najveće blago narod će dati Tebi, svojoj slobodi, što se iz mora krvi, iz kostiju brda pod vodstvom predaka neumrla rodi!
Kralju! Blistaj kao narodna radost! Strah budi svima koji slogu neće, sijeci ih mačem Pravde, Istine, Vjere, i u tom cilju sav narod uz Tebe kreće!
A. FRANCEVIĆ, Ljubljana:
PTIČJA TRAGEDIJA
Dva dni sta komaj pitala mladiče, mladiće svoje, srčkane goliče drugova Ščinka: oče njih in mati.
Oj stvorčki tankovrati, kljunčki zlati!
Zevaje vse iz gnezda je molelo, da ščinkljo skoraj je srce bolelo: kaj pridno zbira kruh, pinjolice, zatira črve iz okolice, da ne bi praznovali zdravi mlinčki, da ne bi gladovali nežni sinčki.
Tedaj ipa — oj bridkosti črne! — Usoda kriva vse prevrne: na kostanj lačna šoja h gnezdu sede
—	prinesel tja jo sam je hudi duh — in kot jemala bi iz polne sklede, drobljance žre, hrustance, mehki puh!
Premilo v grozi Ščinka zaječita, v bližavi ptičke vse opozorita; cel roj hrešči, vrešči, tišči, crči; da drznega vsiljivca zapodi, obeša ščinklja vragu se na rep:
»Za materin obup ne bodi slep, vsaj zadnje dete mi na miru pusti!«
Za tujo bol ne menijo se hrusti: poslednji goleč že je razcefran.
In šojec prhne kvišku v jasni dan, nad plašno jato zavrešči tako:
»Minil je kres in Vidovo prišlo.
Na praznik ta — kdo pač tega ne ve? — tič tiča uje, da se mesa naje.«
Др. В. В. РАШИЋ, Београд:
ЗДРАВО, ШКОЛО!
Здраво, здраво, школо мила! Мпље моје жића мог!
Здраво, здраво, увек била, — Мила школо, — помоз’ Бог!
Теби хитам, теби жудим,
Ти си мени мила сва, —
A ja ћу се да потрудим,
Да достојан будем ja!
Мама ме je пробудила:
— »Ево зоре прави рај!«
И од срца пожелила:
— »Нову срећу, Боже дај!
Уетај, чедо, и без бригс Гледај само, гледај, гле:
Ново рухо, нове књиге, — Нови данак, — ново све!«
За час готов, љубим руке Тати, мами, — срећо сва!
Они мени без пб муке:
Чело, образ, ока два!
Сузе су им заблистале, —
Не знам ни сад зашто то!
A уснс им задрхтале, —
Не знам ни сам зашто то?!
И лепо ме испратише:
—	»Хајде школи срећом свом? Бог ти дао снаге више Ha новоме путу твом!«
И сад, школо, теби летим, Једва чекам да сам твој!
Теби ћу се да посветим
II	уложим сав труд свој!
У школи су всћ другови, Разлеже се мио noj,
Све no избор Соколови, — Дивно ли je, Боже мој!
Још у школи учитељи Мило гледе на све нас, —
Kao нови родитељи,
Да нам буду само спас!
У школи се еамо стиче Знање, љубав, честит рад, Кроз тебе ми душа кличе: Роде мили, твој сам сад!
Moj завете, ти се вини Из млађаног срца мог: Послужнћу Домовини И Краљу нам, — помоз’ Бог!
Звони, звоно милогласно, Зови дечји народ нов:
Да ојачан ради часно Уз Божији благослов!
X. Y., Mandalina:
NA DAN UJEDINJENJA 1935 GODINE
Hvale dajmo Bogu, nek barjaci viju!
Jedinstva je danas, god naš — uskrsnuća.
Za nj je mnogo braće pala krvca vruća Za domaju našu, za Jugoslaviju!
K njoj se danas naše misli, želje viju Za napredak njezin, troje braće sreću,
Jačajmo jedinstvo, sreću ćemo veću Steći. U tomu nam moć i slava sviju!
Neka zamru vrazi, protivnosti klone I svak koji narod s jedinstva zavada,
S kojih nemir, nered, mržnja, bratska svađa.
Ljubav, sloga, bratstvo nek srcu prione: Jedinstva su oni našeg zalog, snaga.
Jugoslav’jo, sveđ nam živi, majko draga!
A. FRANCEVIĆ, Ljubljana:
KRTOVA DEŽELA
(Grška legenda.)
Jura je v morju Egejskem otoček, le malo poznan.
Mestece belo tu stalo je nekdaj . ko biser vkovan.
Ribiči v slanem so življu lovili si rakov in rib, sladke vode za žejo je hranil izdolbeni hrib.
Mirno in srečno je teklo življenje
—	oj blaženi vrt — dokler na njem ni zaplodil, razpasel se veliki krt.
Čudežno krtov množijo se čete, da groza in strah.
»Manjka prostora, še mesto vzemimo!« izdajo poplah.
Jurčani primejo palice, prekle, zagrabijo žrd
in pritepenim glodalcem nemilo zadajajo smrt.
Kaj pa pomaga, ko tolpe vsiljivcev še bolj se množe!
Siti neznosnega boja in klanja vse v brod nalože.
Nov si poiščejo dom po ostrovih nedaleč odtod,
krt pa ostane v izpraznjeni Juri edini gospod.
Dolgo ne vlada. Usoda ukrene: »Hm, živeža ni, rjo z železa še boste glodali, pa konec bo dni.«
Kakor je rekla, se vse je izteklo, zatrl jih je glad.
Nikdar več tu ni nastanil se človek, nikoli1 živad.
Včasi na splavu se s čredo pripelje kozar na obisk, mrtvi otoček tedaj se začudi, odkodi ta pisk in ta vrisk.
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
JESENJE SLIKE
Na livadi je osamljen hrast.
Za njim proljeće umirući osta,
A pred njim je jesen tužna i siva Sa bolnih i turobnih dana dosta.
Pred kućicom sjedi osamljen starac, Za njim su' sreča i minuli časi,
A pred njim vrijeme tugaljivim glaso-m Pjeva o životu što tiho se glasi.
J OSO MATEŠIĆ, Generalski Stol:
KASNA JESEN
Nesta c veća i zeleni,
Dođe vreme od jeseni.
Još za malo, pa će zima U posete doći svima.
Pšenica je zaorana;
Već je došla jesen rana,
Sve za zimski san se sprema, Do proleća: da prodrema!
JOSIP POSLEK, župnik, Lukovdol:
BRATSKA SLOGA
Trojedini Jugosloven Biće srećan, blagosloven, Biće jak i biće možan Dok ko jedan bude složan.
Samo glupost, mržnja slepa Može, braćo, da nas cepa. Samo tuđi rob i sluga Izdati će svoga druga.
Ko za brata neće brata Biće klinom tuđeg bata. Konop sebi o vrat meće Ko sa bratom 'biti neće.
Koga tuđe mami zlato Prokleće ga narod zato. Jer što i Bog složi s neba Kao oko čuvat treba!
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo:
ALI VEŠ?
Ali veš, ljuba deklica, da življenje je rahel san in srce moje te kliče v gorki pomladni dan.
Ali veš, otroček ljubi, jaz srečo svojo še zdaj v tvoji iščem obljubi: skupaj bova odšla v raj.
Ali veš, dekle ljubeče, kako tiho odhaja čoln, odhaja, dekle, čoln sreče, hrepenenja moj'ga poln.
Ali veš, ljuba deklica, da življenje je rahel san in srce moje te kliče v gorki pomladni dan.
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Stol:
NAKON VOJSKE*
Osamnaest meseci je Od onoga prošlo dana,
Kada poslah kao vojnik Pozdrav braći sa svih strana.
Srcem punim ideala Veselo sam otišao Služit Kralju, Otadžbini,
Za koje bi život dao!
Kao vojnik i dalje sam Soko bio, pesme pev’o,
Što i sada radim dalje Kad sam službom gotov, evo!
Brzo mi je prošlo vreme Radeći za ideale,
Među vojskom našom dičnom Vrednom svake slave, hvale.
U vojsci me zadesila Žalost teška i velika:
Radi smrti Komandanta Našeg Kralja Mučenika.
I
A1 i snage dobih sveže I poleta za rad novi,
Pa sa snagom ojačanom Napred lete Sokolovi.
Zato, vojsko, hvala Tebi, Ko ponosu našeg rada, Dok je Tebe sigurna je Naša slava i sloboda.
*	Lanjske godine (v. »Sokolić« br. 5) doneli smo pesmu br. Jose Matešića iz Generalskog Stcla, prigodom odlaska u voj&ku. S pesmom na ustima je otišao, s pesmom na ustima se vraća. — Ur.
JOBAH ВЛАХОВИЋ, Фоча:
СОКОЛСКА ЗАСТАВА
Под заставом овом, том светињом нашом, И њеним плаштем од знамења светог — Ми Соколи увек. с крви пуном чашом, Разбијасмо свугде душманина клетог.
Под светим знаком њеног симбола: Љубави, јединетва, братства и слоге, После тешко борбе лишис.мо се бола, Вековних мука и патње многг.
•Зато, браћо, сви под заставом овом,
Tom светињом нашом, части и поноса; Нек нам љубав цвета, снагом срца свом, Без пакости, злобе, мржње и пркоса. —
To je наша слава, понос, дика свију;
To je наше Сунце, чиј’ нас зраци грију. Чувајмо je, браћо, нек слободно вије,
За срећу и јединство Југославије.
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo :
JESEN U GRADU
Čuje se jecaj lišća na grani
I	tužni refreni ledene kiše.
Sivi su i glupi magloviti dani Kad jesen pusta u gradu diše.
Ulicom glavnom u vozu od stakla Zlatan se lijes sa pokojnim njiše, Njegova je stud u dušu me takla
I	ja čujem jesen kako tužno diše.
RICA, Ljubljana:
PTIČJA GODBA
Ptičja godba svira: črni vran basira, kos na klarinet, slavček — mlad poet sladko muzicira, da posluša svet, a škrjanec vstaja, pod nebo gre pet.
Sliši Bog iz raja, okno gre odipret.
Pa vihrava sova godbo preplaši, pod večer zauka, ptičke prepodi.
Le samo škrjanec toži pod nebo, stresa svoje pesmi daleč nad zemljo.
RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA
KAREL ROSENSTEIN, Jesenice:
ZGODBA O TINETU
(Nadaljevanje.)
3.	'
Prišli pa so slabi časi za Tineta. Nenadoma mu je zbolela mati. Prav dobro se nikdar ni imel. Z mat ar j o sita/ imela le toliko, da sta skromno živela. Sedaj je pa mati ležala bolna, ob mesecu ni bilo skromne plače in marsikateri dan nista založila niti koščka kruha v usta. Glad in beda sta se vselila v nizko in temno sobico. Qd časa do časa je dobil Tine pri Ijuidleh delo, da je zaslužil vsaj toliko, d!a ni mati stradala. Sam je bil rad lačen, samo da je kupil bolnici skodelico tople juhe. Ljubil je mater, rad bi dal življenje zanjo, rad bi naporno delal vse dni, dla bi le ozdravela. A čeprav bi rad delal, rad zaslužil, rad trpel, da bi ji pomagal, ni mogel. Zaslužka ni bilo. Kam naj se obrne? Koga malj prosi? V trgovini, kjer sta kupovala, jima niso več hoteli dajati na upanje. Ali naj gre prosjačit? Ali naj gre živ v grob z bolno ma= terjo. Bilo mu je za obupati. Potrt je hodil sem in tja, suh, bled, razmršen, bolj podoben mrliču kot živemu človeku. Mati je hudo bolna ležala v po-stelji in molče trpela 'bolečine in glad. Bolelo je Tineta, ko je gledal njena shujšana lica, globoko vdrte oči in mrliško bledico. Najhuje mu je bilo po* noči, ko je morail poslušati vzdihljaje in ječanje bolnice, ki je težko hropla) in grebla s koščenimi prsti po blazini. Neznosno dolge so bile te noči, komaj je pričakoval jutra, da je vstal in šel ven, v gozd, kjer ni poslušal bolestnega ječanja trpeče matere, kjor mu ni. prihajalo na uho težko hropenje, kjer ni billo treba gledati njenega izmučenega obraza, kjelr sta bila mir in samota. Da samota. Kadar je bil žalosten in je trpel, se je zatekel v kotiček, kjer je bil sam s svojo boljo, kjer ga ni nihče nadlegoval z izpraševanjem in nepo* trebnim govoričenjem.
V	tem času je skoro pozabil sokolski dom, telovadbo in tovariše. Le malokdaj se je priplazil v telovadnico, kjer je bila živahna razgibanost, ras dost, veselje. Ni mu ugajalo vesiello razpoloženje tovarišev, ki so se brez* skrbno in razposajeno podili po telovadnici. Če se mu je kdo prismejal nasproti, se mu je zdelo, da se smeje njegovemu trpljenju in njegovi bedi. Zato ni hodil več v sokolski dom. Telovaditi tako ne bi mogel. Glad g® je popolnoma izčrpal, bil je brez moči in tudi brez volje.
Končno mu je le uspelo dobiti delo na cesti. Delali so nov vodovod. Vsak dan je hodil e kopačo in lopato na delo, opoldne je prišel domov, pri« pravil materi hrane, použil kaj, malega sam in nato šel zopet na delo. Zvečer se je izmučen vrnil domov, nekoliko posedel pri materi, potem se pa zvrnil v posteljo in v trenutku zaspal. Sokolski dom in telovadnico je vedno bolj pozabljal. Telesno in duševno trpljenje ga je popolnoma otopilo. Le ob ne=
deljah je prišel na izprehod do solkolsikega doma, a je kmalu odšel, ker mu ni bilo strpeti med veselimi tovariši. Nekateri so ga spraševali, kaj mu je, da ga ni več k telovadbi, a zvedeli niso ničesar. Skušali so ga tolažiti, a vse zaman, Tine je ostal zakrknjen sam vase in žalosten. Nobena tolažba mu ni pomagala.
Nekega dne, ko se je izmučen vračal z dela, ga je na poti dohitel lepo oblečen gospod in ga ogovoril. Čudno se je zdelo to Tinetu in skoro boječe mu je odgovarjal na njegova vprašanja. Pozmial ga jia že od prej', a nikdar še ni z njim govoril. Bil je gosipod Robnik in edino, ikar je vedel o njem, je bilo to, da je bil velik nasprotnik Sokolov. Bil je zelo bogat in radi tega je imel povsod veliko besedo. Ta Robnik je torej Tineta na dolgo in na široko spraševal o njegovem življenju, o razmerah, v katerih se nahaja, in o materi. Tine mu je vse natanko povedali, o materini bolezni, da je telovadil pri So* kolu, a sedaj ne more več radi slabih razmer, da večkrat z materjo stradata in da jima gospodar že dolgo časai odpoveduje stanovanje. Govoril mu je o vsem, kot pri spovedi, da sam ni vedlel zakaj. Gospod Robnik ga je paz= ljivo poslušal in ko je -končail, je izpregovoril:
»Vidim, da sta vidva z materjo v zelo slabih Tazmerah. Mlad si in po* staven, zato si mi že na prvi pogled ugajali in pripravljen sem ti pomagati. Kalkor veš, moja beseda marsikje mnogo zaleže. Namenil sem se, da te spravim v tovarno in to v tak oddelek, ikjer je služba zložna in zaslužek dober. V miru in brez skrbi bosta potem živela z materjo, ki ji boš lahko kupil zdtavil, dai bo zopet okrevala. Nič več se ji ne bo treba mučiti s težav* nim d'elom. Zadovoljno bosta živela od tvojega zaslužka. Samo nekatere pogoje ti stavim. In ti so: najprej mi moraš obljubiti, da ne 'boš nikdar več prestopil praga sokolskega doma. Drugič se moraš obvezati, da boš čital samo časopise, Iki ti jih bom jaz dajal brezplačno. Tretjič mi moraš obljubiti, da se ne boš nikdar več družil s tovariši, s katerimi si skupaj telovadil in da boš hodil samo z ljudmi1, ki ti jih bom pokazal in boš vedno spoštoval mojo besedo in izpolnil vse, kar ti bom ukazal. To so vse zahteve, na katere mi moraš dati ibesedo, da se jih boš držal. Vidiš, da zahteve niso hude in da ne boš imel nikdiaT več tako lepe prilike, kot jo imaš sedaj. Samo »da« reci in imel boš lepo službo ter boš za vse življenje preskrbljen. Dam ti dva dni odloga, da si premisliš. Pri odločitvi misii tudi na svojo bolno mater. Zabičujem ti pa, da nikomur ne zineš besedice o tem. kar sva sedaj govorila, kajti takoj, ko kaj' taikega izvem, boš ob službo. Dobro premisli, kaj boš odgovoril.«
Gospod Robnik mu je krepko stisnil roko in ga pustil samega na cesti.
Izgubljeno je gledal Tine za njim in ves čas ni prišel do besede. Zdelo se mu je, da sanja. V omotici se je vračal proti domu in vse se mu je mešalo v glavi, kar mu je govoril gospod Robnik. Hitro je doma postregel materi in nato brez besedice legel v posteljo. Skušal je premisliti, kar je dianes slišal, a ni mogel. Vse se mu je zmešalo v nekak kaos, v katerem se je počasi izgubil.
Drugi dan, ko se je prebudil, je mislil, da so bile vse skupaj le sanje. Šele čez nekoliko časa se je prepričal, da je vse gola resnica. Zamišljen je odšel na delo, a danes ni bil za to. Ves čas mu je blodil po mislih Robnik s svojo ponudbo. Ali je mogoče? Služba v tovarni? To je bil vedno cilj Tinetovih želja.. Kolikokirat si je želel, da bi dobil v tovarni službo, čepTav najslabšo. A dozdevalo se mu je, da je to nekaj vzvišenega, zanj; nedosegljiv vega. In sedaj se mu nenadoma nudi prilika, da dobi službo v tovarni in to ne navadno službo, temveč boljšo službo. Ikjer bo delo prijetno in plača dobra. Za vse življenje bo preskrbljen. Materi bo lahko tkupil zdravila, da bo zopet ozdravela. Zopet bo lepo in niikdar več ne bo treba stradati. — Samo pogoji... Da4 pogoji, na te ni mislil. Da ne bi nikdar več hodil k telo* vadbi in da ne bi nikdair* več občeval s tovariši, s katerimi je dolga leta telo* vadil in s katerimi se je tolikokrat veselil i'n zabaval. Ali je to mogoče? Ne, to ni mogoče. Neglede na druge zahteve, je to nemogoče. Da bi se on vsemu temu odpovedal? Ne — in še trikrat ne. Po dolgem času se mu je zopet vzbu*
dila goreča želja, dat bi videl telovadnico, da bi se zopet pozabaval s tovariši, vzlic težavam, ki ga tarejo. To je sam vrag, si je zatrjeval, ki me hoče izvabiti v past. Kupiti me hoče. Ne, ne boš me dobil, zloba! Silovito je zamahnil s krampom po skali, da so se zasvetile iskre, kot bi hotel udariti po vragu, ki ga hoče kupiti. Rajši stradam, celo umrem rajši, kot dai bi se dal prodati. Kaj pa mati? Tudi ona bi mi svetovala isto. Ne, na noben način se ne dam kupiti. Saj bi bil potem samo suženj' onega Robnika, ki bi počel z menoj, kar bi hotel.
Telesno in še bolj duševno potrt se je Tine vrnil zvečer domov. V po« stelji je še enkrat trdno sklenil, da bo Robnikovo ponudbo odklonil, nakar je izmučen zaspal.
Drugi dan, ko se je vračal proti večeru domov, je že od daleč zagledal Robnika, ki mu je hitel nasproti.
»No,« mu je Robnik že od daleč klical z nasmehom na ustih, »kako si se odločil?« Videti je bilo, da si je popolnoma v svesti zmage.
Tine je bil še pred nedavnim odločen, da mu krepko poreče — ne — se obrne in odide proti dtoanu. A ko* ga je videl pred seboj z zmagoslavnim na« smehom na ustih, je postal pohleven in popolnoma brez moči, kot šol ar ček pred učiteljem. Rad bi mu odgovoril: Lopov, ne dam se kupiti, umreva rajši z materjo od gladu, kot bi storil kaj takega, a ni imel moči.
»Kako si se odločil?« je ponovil Robnik vprašanje.
Tinetu se je zameglilo pred očmi. Kri mu je udarila v glavo in nepre« nehoma si je na tihem ponavljal: Samo za rmaiter, samo za mater, za mater se žrtvujem. Zbral se je in z veliko težavo spravil iz ust:
»Sprejmem.«
»Dobro,« je rekel Robnik in si oddahnil, »jutri zjutraj pridi pred tovarno, pri vratarju boš izvedel, kje boš delal in kdaj. Samo opozarjem te na obljubo, ki si mi jo dal sitem, dasi sprejel ponudbo. Upam, da se je boš držal, če ne, že veš, kaj bo. Od tebe mel bom zahteval nič takega, česar ne bi mogel izvršiti. Zadovoljen boš s službo in čez nekoliko časa mi boš še hvaležen. Obilo sreče v novem življenju. To ti dam pa za prvi teden, ko ne boš dobil še plače, da bosta imela z materjo za hrano.« Robnik je stisnil Tinetu v roko pest srebr* nega denarja in naito hitro odšel.
»Lopov,« je siknil Tine za njim. Kupil si me. Za denar si me kupil. Suženj sem.« Dvignil je roko, kot bi hotel vreči denar v cestno blato, a pobesil jo je in vtaknil denar v žep.
»Za mater,« je šepnil pred se in s sklonjeno glavo odšel proti domu.
Stopil je v sobico. Mati je ležala na postelji in hropla. Bila je je še samo kost in koža.
»Mati,« je rekel Tine in stopil k njeni postelji, »službo sem dobil v tovarni. Sedaj sva preskrbljena. Nič več nama ne bo treba stradati. In zdravila bom tudi kupil, da boš zopet okrevala.«
Mati ga je toplo pogledala. S koščenimi prsti je poiskala njegovo roko in jo nalahko stisnila. Iz žalostnih, globoko vdrtih oči so ji pritekle solze, spolzele po rumenih, nagubanih licih in kapale na odejo. Jokala je uboga mati. In jokal je tudi Tine, a njegove solze niso bile solze olajšanja, temveč grenke solze žalosti in obupa.
ПРАВДОЉУБ ПЕТРОВАЧКИ, Орловат:
ЈЕСЕН
Нечујно, без шума, дошла je она — јесен. Још јуче видео оам живот, како га сунце греје својим већ косим зрацима. Данас, не анам зашто, оеећам се једнак оном лишћу на дрвету, које жу.ти и нестаје га помало. Осећам у души неки велики терет. Да ли je то зато, што се не чује весели цвркут птица и зујање пчела, већ једино песма петла и тужно шкрипаље ђерма, који као да жали за оним што je прошло. Не знам, али осећам умор, слабост...
Тражим нешто, што би одагнало таму, која ми je тако обавила душу, као густа магла. Али узалуд. Сам сам, исто онако сам и тужан као и јесен. Седим уз прозор своје мале кућице, и гледам кроз ту маглу, не би ли уг.ледао неку светлосл свог уну-тарњег живота, који тиња у мени и нестаје. Одлази исто онако нечујно као што je јесен дошла. Тражим сунце, али оно као да се покајало што je до еада онако рас-кошно бацало своје зраке на мене ...
Напуштам малу кућицу и изЈјазим нз села. Окрећем се и застанем... Ha путу да тражим светлост души својој? Остављам мајку, кућу, пријатсље своје и село. Све остављам na и тебе светлости и огњиште живота мог! И тебе Соколство моје! Колико еи мн пута разбило лед, који ми je притиекао срце у душу претећи ми својом хла.дноћом. И као да чујем глас, који ми говори: остави све и пођи даље.
Окрећем главу од тог света коме сам штете наносно, и идем даље... Јесен je. Магла. Тамо, негде далеко кроз маглу, угледам светлост. Да ли je то сунце? Па не! Идем ближе. Сада већ добро видим. Кубе a на врху златан крст. Оеетим како нестаде магле и указа ми се светлоет. Појурим и утрчим у та:ј гвети храм maca. Пред собом угледам озбиљно, светачко лице калуђера. Осетих како ми душа заигра, јер je нашла себи лека.
*
Весео, огрејан сунцем пролећа, ишао сам к свом селу. Застанем на оном истом меоту где сам се оне јесени од њега опраштао. Чујем пеему и свирку. Пођем даље и нз далека гледам народ обучен у три боје како весео нде за нечим, што има лик Свеца, кога сав тај народ слави. Ha грудима те Светости угледам светао гокол^ки знак, који je сјао као сунце... To je југословенски народ славио победу соколске Мисли.
Moja je душа исцељена. Ja поново прићох тој Светињи да joj н дање служим.
GLASNIK
70-godišnjica smrti Jindržiha Fignera.
15 novembra o. g. navršilo se je 70 gcdina od smrti suosnivača Sokolstva br. Jindržiha Fignera. Uz Tirša Figner je najznačajnije lice u našoj velikoj sokolskoj organizaciji i prvi počeci naše sokolske istorije ispunjeni su ovim časnim i svetlim imenom. Kada su slovenska leđa pucala pod težinom tereta austro-neiračko-madžarskog nasilja Figner i Tirš osnivaju Sokolstvo, da u zgodnom momentu rasikinu krute tuđinske lance s kojima smo bili okovani. Figner je bio trgovac po zanimanju, ali njegov život silno se je razlikovao od života tadanjih trgovaca, koji nisu imali osećaja niti prema narodu niti bilo prerra kakvim narodnim idealima. Figner je muke svog naroda, kao i muke cstalih slovenskih naroda, naročito živo osećao. On svoje blago ne gomila, on ne uživa u njemu. U njemu vidi samo sredstvo, a ne cilj. Sokolstvu žrtvuje sve što ima; i svoje materijalno i duhovno bogatstvo. Za sokolsku ideju nisu mu bile nikakve žrtve prevelike i preteške. Kad se je osnovalo prvo sokolsko društvo u Češkoj »Praški Sokol«, Figner postaje njegovim prvim starešinom. Tirš je bio načelnik u tom društvu. Tirš uze za ženu kćerku Fignerovu, poštovanu našu sokolsku sestru, sokolsku i javnu radnicu s. Renatu, koja još i sada živi u Pragu. Time su se Figner i Tirš i porodično povezali i udarili čvrste temelje našem sadanjem Sokolstvu.
Figner je bio čovek širokih pogleda, dubokog shvatanja dužnosti i odgovornosti, prožet neograničenom ljubavlju prema svome narodu, demokrat u punom smislu reči, prijatelj, zaštitnik i podupiratelj bednih, nesrečnih i ostavljenih, a ogorčen protivnik tiranina i nasilnika u nacionalnom i socijalnom smislu. Naoružan tim vrlinama osniva Sokolstvo u kojem treba da se čeliče značajevi, da se stvaraju ljudi, potpuni ljudi, jer samo takvi mogu da se so-
kolskim imenom diče, jer samo takvi mogu da koriste svome narodu i čovečanstvu. Fignerovo je načelo bilo, da samo na ljubavi i poštovanju može da svet počiva i napreduje. (Kljć.)
KALENDARIĆ sokolske omladine za god. 1936 izišao je u nakladi Jugoslovenske sokolske matice. Kalendarić je uredio I zam. starešine Saveza SKJ br. E. L. Gangl. Cena je Kalendariću Din 2’—, a naručuje se kod Jugoslovenske sokolske matice u Ljubljani, Narodni dom. Sokolska omladino, nabavi ovaj lepi Kale,ndarić!
Sokolski sustav u Turskoj. Turska vlada je poslala direktora zavoda za telesni uzgoj u Ankari i narodnog poslanika Rah-mi Apaka u Jugoslaviju te su oni posetili Savez, jugoslovenskog Sokola u Beogradu, vodstvo Sokolske župe u Novom Sadu i društvo u Subotici i neka sokolska letnja logorišta. Kod tih poseta tačno su proučili sokolsku organizaciju i sokolsiki duh. Kao što turske novine javljaju, biće mnoge osnove sokolske gimnastike prenesene u organizaciju telesnog uzgoja u Turskoj.
Otvorenje pančevačkog mosta. Dne
10 novembra o. g. svečano je predan prometu pančevački most, koji veže Beograd s Pančevom i dalje. Most je uređen za že-leznički, kolni i pešački saobraćaj. Ovo je najduži most u našoj zemlji; dugačak je oko 1500 m. Nosi ime »Most Kralja Petra II«. Otvorenje je izvršio Knez-Names-nik Pavle u prisustvu kr. namesnika dra. R. Stankoviča i dra. I. Peroviča.
U Rusiji grade ogromne aeroplane. Nedavno je u Rusiji nastradao, kao što je poznato, crijaški aeroplan »Maksim Gorki«. Da nadoknadi ovaj gubitak, ruska se vlada rešila da sagradi 16 novih ogromnih aeroplana. Biće metalni jednokrovnici sa slobodnim krilima, a imaće svaki po šest
motora sa 1200 PS. (Nastradali »Maiksim Gorki« imao je 8 motora sa 850 PS.) Raspon krila tih novih orijaških ptica iznosiće 63m, ukupna visina lim, duljina 34m, širina između oba točka preko 10.5 m. Brzina ovih aeroplana biće 270 km na sat. Služiće ne samo putnicima, nego i za otpremu robe; za putnike biće 60 do 70 udobnih se-dišta. Kod normalnog opterećenja moći će da lete horizontalno i onda, kad se obustave dva motora. Osim tega biće snabdeveni najnovijim spravama za noćna putovanja i za pristajanje u noći.
Knjižnica s knjigama koje govore. Poznati engleski tvornioar automobila, lord Nuffield, poklonio je nacionalnom zavodu za slepe 5000 funti sterlinga, kako bi se mogla stvoriti knjižnica s knjigama, koje bi govorile. Biće to, naravno, gramofonske ploče. Načiniće uz to naročite gramofone za slepce. Za sada snimiće 25 takvih knjiga, koje će početi evanđeljem sv. Ivana, a svršiti zanimljivim modernim romanom.
Nevidljivi direktor. Svi poznajete onu veliku, obično crno uvezanu knjižurinu što je obično za vreme nastave nosi služitelj po razredima da objavi učenicima direktorova saopštenja. Ovom starodrevnom uređenju učiniće, čini se, moderna tehnika kraj. U mnogim školama u Pragu, pa i van Praga, zamenio je knjigu zvučnik. U direktorovoj sobi nalazi1 se mikrofon, koji je spojen žicom sa svima razredima; njemu predaje sada direktor svoja saopštenja, a on ih onda preko žica raznosi zvučnicima po školskim sobama.
Salamonska presuda u Abisiniji. Presude izriču se u Abisiniji još i danas na starinski, sredevečni način. Sudske se rasprave vrše pod vedrim nebom u prisustvu celog naroda, a presuda se izvrši odmah, čim je bila izrečena. Salamonsku presudu izrekao je abisinski političar Ras Abula, a bio je po sredi vanredno težak slučaj. Iz spavaće sobe jednog abisinskog velikaša nestala je oveća suma novaca. Samo dve sluge, oba na glasu radi svoje vernosti, mogle su ući u tu odaju, koja nije imala ni vrata ni prozore na ulicu, nego samo usku pukotinu kroz koju se »ne bi provukao ni šakal«. Samo jedan između slugu mogao je biti zločinac, ali koji? Oba su se kleli nebom i zemljom da su nevini pozivajući za svedoke sve anđele i arhanđele. Ras Abula je bio u vrlo neugodnom položaju; bio je u opasnosti da mu se uzdrma njegov dobar glas što ga je uživao kao nepo-
grešiv i pravedan sudac. U Abisiniji se kazni provala vrlo teškom kaznom: provalniku se otseče desna ruka. Ras Abula je pozvao krvnika te mu naredio da odvede oba okrivljenika u spavaću sobu. Tamo su oba morali desnu ruku pružiti kroz pukotinu kroz koju se »ne bi provukao ni šakal«. Najednom se zaori glasna zapovest: »Otseci, krvniče, provalniku ruku!« Brzo kao munja nestane jedna ruka iz pukotine. Ras Abula uhvati drugu ruku te vikne veseo: »Evo, ovaj nije krivac!«
Besna krava okužila 86 ljudi. U Miš-kolcu u Madžarskoj poslato je 86 ljudi u peštanski Pastercv zavod; pili su, naime, mleko besne krave, pa su se svi razboleli od ove strašne bolesti.
ZA ŠALU
Škotska. »Što si tako zlovoljan?«, pita Mak Gregor Mak Donalda. »Ta danas je bila izvučena tvoja srećka s glavnim zgoditkom od 100.000 funti!« — »Istina,« prizna Mak Donald, »ali sam ja kupio dve srećke po 6 penija —- no sada se dozlaboga ljutim, što nisam uštedio ono novaca za drugu srećku .. .-
Računstvo. Učitelj da učeniku ovaj zadatak: Iz Ljubljane krene automobil u 10 sati pre podne, brzinom od 50 km na sat, prema Zagrebu i Beogradu. U 12 i po posle podne krene drugi automobilista opet iz Ljubljane istom cestom, ali brzinom od 80 kilometara. Gde će se oni naći? — Učenik: »U gostionici.«
U školi. Učitelj govori učenicima o biljkama te hoće da im protumači stanicu (ćeliju). »Ako jedan list ra-zrežem najpre na dva dela, onda na četki, i sve tako dalje na sasvim male, sićušne delove — šta ću najposle dobiti?« — Učenik: »Spanać!«
Lovac. Gazda Zečević povede svoga sinčića sobom u lov. Pošto je otac već nekoliko puta opalio ali uvek promašio, pita ga mališan:	»Koliko puta valja, tatice,
opaliti, dok se ne prevali jedan zec?«
Putovanje na modernom parobrodu.
»Konobaru, možete li mi kazati, gde se na tom brodu može videti okean?«
'Među besposlenima. »Šta si dobio kod gospodina savetnika?« —• »Dao mi je jednu knjigu: Apetit i borba protiv njega!«
Iz uredništva
Narodni broj našeg lista izići će pred božičnim praznicima. Rukopise treba poslati uredništvu najkasnije do 8 decembra, ukoliko saradnici žele da im se sastavci objave u decembarskom broju »Sokolića«.
Naraštajci i naraštajke! Svakom zgodom i na svakom mestu širite svoj naraštajski list. Neka svaki pretplatnik nađe još po jednog! U mesecu decembru pošalji dužnu pretplatu za ovu 1935 god., ako si još što dužan, i spremi se da čim pre izmiriš i pretplatu za 1936 god.!
»Sokolić« mora biti ogledalo i merilo vaše svesti i vašeg požrtvovanja, vašeg života i vašeg nastojanja!
Rešenja iz 10 broja „Sokolića"
Magična križaljka. — Vodoravno i uspravno: 1) Galović, 2) La, 3) Ovo, 4) Vari, 5) Irena, 6) Ćillbar, 7) Avari, 8) Orel, 9) Ini, 10) Ab.
Rebus I: Naša je nacija silna i velika.
Rebus II: U jeo je vuk.
Rebus
(Zlatko Veritas, Sarajevo)
s
ST S .	.
s i s — C
s
Magični kvadrat
(Rud. Mohar, Loški potok)
Postavi črke A, E, I, K, L, O, R, S, V tako, da dobiš besede: ave, Eva, Ivo, kar, kol, lok, les, ovi, rak, ris, sel, sir. (Čita se tudi obratno.)
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8. 9.
10.
1
2
3
4
5
6
7
Izpolnjevalka
(Puc Vladimir, Ljubljana)
1. žuželka, 2. član družine, 3. žensko ime,
4. ptica, 5. reka v Jugoslaviji, 6. del voza, 7. zdravilo, 8. žensko ime, 9. del obraza, 10. riba.
Po sredi navzdol čitaš krstno in rodbinsko ime velikega slovenskega pesnika.
Ispunjalka
(Zlatko Veritas, Sarajevo)
Slogove: BOR, BOR, DA, GA, KO, LI, LO, LO, MA, ME, RAC, RAJ. RE, RI, RIĆ, RIK, SA, SA, TI, VIC — treba u lik sastaviti reči sledečih značenja: 1) Mesto u Sloveniji. 2) Opera od Smetane. 3) Poznati hrvatski dramatičar (Kalman). 4) Slavni slavonski književnik (»Mrtvi kapitali«). 5) Poznata Hajneova pesma o vili s Rajne (fonetski). 6) Poznati dalmatinski pesnik (»Tamara«). 7) Čovek, koji u šaljivom tonu izvrgava ruglu razne pojave u životu.
Slova sa šatiranim poljima daju prezime najvećeg živućeg Slovena.