Alfonz Mar g i ti ć, Krasica:
Tyrševo delo
Svako je velik čovek ko preživi sama sebe! Osnivač sveslovenskoga, a napose češkoga sokolstva, dr. Miroslav Tyrš preživio je sebe i ostavio za sobom velebno delo, sokolstvo. Sokolska je ideja i nacionalna svest slovenskih naroda poprimila po njemu svoje određenje i smisao. Njegov je uticaj nezaboravan, pa će i ova godina u dolazečim manifestacijama sleta sveslovenskoga sokolstva u Pragu dostojno potcrtati značenje njegova imena u opšte čovečanskoj istoriji. Naša če sokolska istorija napose zabeležiti dane ovoga sleta velikim slovima i ovenčati slavom čoveka, koji je za svoju ideju žrtvovao sebe
U čemu je snaga i polet ideje, koju je Miroslav Tyrš namro sokolstvu, budućem svom naraštaju?
U nacionalnoj slobodi! U čeličnom zdravlju, u snazi i jakom karakteru ličnosti.
Nacionalna sloboda je primarni uslov za moralno i fizičko samoodređenje jednog naroda. Iz ovoga jasno proizlazi, da je Tyrš pre svega ciljao na to, da svoj narod oslobodi tuđeg uticaja; da ga povede domoljubnim pravcem i da u njemu pobudi nacionalnu svest. On je to i postigao. Postigao je živom i pisanom reči. Svojim je primerom ukazivao na ljubav za narod, domovinu, daleko od ličnih interesa i zadevica. S punim pravom možemo mu nameniti reči našeg velikog nacionalnog pesnika I. Mažu-ranića: »Dobar pastijer jer što kaže inom i sam svojim potvrđuje činom!« Tvrš je recima i pisanjem ukazivao na opasnosti germanskog uticaja u Češkoj i javno, neustrašivo osuđivao Čehe, koji su prigrlili nemački jezik na štetu svojega. Tvrš je preko vežbaonica i javnih mesta delovao na narod, preporađao ga i jačao u duhu. Dizao ga u domoljubnim osećajima i pripravljao sledbenike, koji će sobom poneti u budućnost barjak sokolstva, međusobne uzajam- Dr. M. Tyrš nosti i nacionalne ljubavi u polju slovenstva.
On je u duševnom životu slovenstva uspeo podići nepobedivi zid sokolskih radenika, davši mu temelj i smer k podizanju. Sokolska je ideja podignuta na njegovu radu. Njegove su misli poprimljene kao temeljac, na kojem se je kasnije s velikim zamahom i poletom, a u srazmerno kratko vreme, podiglo današnje sokolstvo. Čvrsto, jako i rasprostranjeno diljem čitavoga sveta, gde imade koja pa i malena skupina Slovena. Dobro znamo da se sokolstvo proširilo i van našega kontinenta.
Samo je u zdravlju čoveik snažan, i duševno i telesno, pa je osnivač sokolstva dr Miroslav Tyrš o tome naročito vodio računa i nakon dugog izučavanja klasične kulture tela kod heilenskih i rimskih građana, dao sokolstvu telovežbački sustav. Svom je snagom prionuo radu u vežbaonicama, pripre-
majući sposobne prednjake, koji će tada, po uzoru svoga učitelja, sarađivati po sokolanama. I danas se još provodi Tyršev telovežbački sustav, koji će, nema sumnje, živeti uporedo sa sokolstvom i koji, dok sokolstvo živi, neće nikada ostariti.
U zdravlju je i snaga a u jednom i drugom ocrtava se karakter ličnosti. Boležljivi i slabi ljudi ne mogu biti istodobno jaki. Njihove su karakterne osobine promenljive i ponajčešće štetne ljudskoj zajednici. Naš narod lepo i značajno potcrtava njihove osobine, kad veli: »do podne su ljuti na sebe, a popodne na ceo svet!«
Bolestan je čovek sitničav i nikada zadovoljan. On ne može stvarati, ne može darivati čovečanstvu plodove svoga uma; ne može prionuti radu s ljubavlju jer kad bi i započeo, na sredini bi sigurno! izgubio strpljenje i otba-cio od sebe nesvršen ili tek površno izrađen posao.
Potrebno je zdravlje, snaga i čvrst značaj ličnosti! Ove je osebine trebao dr. Miroslav Tyrš uvesti u svoj program sokolstva. I uspeo je. Jakom voljom i retkom pronicavošću uspeo je umetnuti u sokolsku ideju, sve preduvete koji nužno dovode do ostvarenja željenog cilja.
Mi tom prvom sokolu dugujemo mnogo. Na ovogodišnjem se svesloven-skom sletu u Pragu spremamo dostojno da proslavimo spomen njegova imena i njegovih dela Spremamo se u duhu provesti nekoliko dana s njime. Neposredno s njime, jer on nam je vođa, on nam je otac! Iz gria milijunske soikolske vojske čuće se poj pesme zahvalnice neumrlom našem učitelju dru. Miroslavu Tyršu.
Hajcan Ivo, Senj:
Tyrševi sledbenici
Kod osnivanja sokolstva dru Miroslavu Tyršu bijaše misao vodilja — organizovati bratski češki narod, a zatim putem vaspitavanja pojedinaca, preneti svoju veliku i spasonosnu misao u celi narod. Na taj je način počeo odgajati i stvarati novo, zdravo, jako, ustrajno i nacionalno svesno pokole-nje, koje će se umeti i moći u odsudnom času s uspehom1 odupreti svim svojim unutarnjim i vanjskim neprijateljima, zbaciti tuđi jaram i osloboditi se.
Ta velika i sjajna misao i ideja, takvo sokolstvo počelo se brzo širiti među sve slovenske narode, a naročito među one, koji su bili do nedavna potlačeni. I sokolstvo svojom nutarnjom snagom, ustrajnošću i požrtvovno-šću i moralnim sadržajem — do danas je u velikoj meri postiglo svoj cilj, — iako je sokolski cilj skoro neostvariv, a misao neiscrpiva.
Naša je dužnost da se što više približimo tome cilju. Snage i potstreka zato nam daje vrelo sokolske misli. — Ta misao nas pozivlje da svaki prema svojim sposobnostima, potčinjavajući svoje lične interese —• opštem narodnom dobru, unašamo više svetla, radosti i sreće u naš narod.
Radimo dakle u tom duhu, upravimo svoj pogled sokolskom cilju i budimo uvereni, da neće izostati uspesi. Neopazimo li već u kratkom vremenu uspehe, ili doživimo li kakav neuspeh — ne smemo odmah klonuti. — Samo ljudi slabe volje prestaju da rade kod prvog neuspeha i padaju pod prvim udarcima.
I veliki je Tvrš, šireći sokolstvo imao mnogo zapreka, jer su naši duš-mani, tadanji gospodari i vlastodršci činili sve samo da mu ometaju rad i da doživi neuspeh. Ali Tyrš je znao da se plod polako razvija i sazreva, pa je zato bio strpljiv i neizmerno ustrajan.
Naša sokolska, jugoslovenska svest i dužnost zahteva od svih nas, a pogotovo to važi za naš naraštaj — na kome će ostati sve skupe tekovine da ih čuva i njima upravlja, da radom i životom, nastoji u našem narodu,
naročito onom neukom i zapostavljenijem, podignuti ljudsko dostojanstvo i pouzdanje u sama sebe. Nadalje osposobiti ga da prigrli naše sokolstvo, da svim žarom svojeg čistog srca i zanosom duše zavoli svoju državu. — Danas treba našoj jakoj, mladoj državi ljudi — ne samo oštra uma i jake volje, nego nada sve čista srca i jaka karaktera, koji će u radu za opšte narodno dobro nalaziti svoje lično dobro, svoju sreću- To je naš najviši i najsvetliji zadatak, koji se nameće svakome od nas. —
Rad na podizanju telesne, duševne i moralne snage i nacionalne svesti
—	povezan s osećajma dužnosti i odgovornosti — čini našu misao, naš cilj i naš život vrednim i večnim. — Tome nastojanju, takvome radu i shvaćanju naše sokolske i nacionalne dužnosti treba podrediti i žrtvovati sve lične i sitne prohteve i dobra. Jedino na taj način ćemo se pokazati vrednim i dostojnim sledbenicima velikoga Tyrša.
Ove godine kada slavimo 100-godišnjicu rođenja našeg velikog učitelja, osnivača i oca sokolstva dra Miroslava Tyrša, a 70-godišnjicu rada prvog sokolskog društva, moramo biti svesni, — koliko je snage putem sokolstva ulio u duše slovenskih naroda. — Da nije bilo Tyrša, da nije stvorio sokolstvo, koje je zatalasalo narodnim masama, a u izabrane unelo poleta i ustrajnosti, požrtvovnog rada i žarke ljubavi za svoj narod i njegovo oslobođenje, tko bi mogao ustvrditi da bi već danas bili skoro svi Sloveni svoji gospodari?
Mi, Tyrševi sledbenici, svesni da se život oko sebe i u sebi ne može učiniti boljim, ako ne uložimo više truda, nego što se to obično od nas traži, — dužni smo i pozvani da u sokolsko-nacionalni rad unesemo što više snage, poleta, savesnosti i ljubavi.
Tko se susteže ili izbegava sokolski rad — taj nije soko, — pravi soko dušom i telom, — jer pravi je soko neimar stvaranja boljeg života naše bolje budućnosti, koji vlastitom pobudom radi i preko onoga, što se od njega traži. — Pravi soko mora postavljati nove i bolje zadatke, kako bi svaki naš posao bio savršeniji, a tim i mi sami. — — U tom pravcu delovati znači raditi u Tvrševom sokolskom duhu, znači zaslužiti ime pravog sokola i savesnog i svesnog Tyrševog sledbenika. —
№ л <-3	Д	"N	£
Pastir se veseli proleću
Plakat IX svesokolskog sleta u Pragu 1932. Izradio prof. Maks Švabinsky
Trček Stane, Ljubljana:
Telo in značaj
Ali je med obliko telesa in značajem kakšna zveza?
Bister opazovalec bo brez oklevanja pritrdil. Po postavi, obrazu in kretnjah svojega soseda človek nagonoma sklepa na njegov značaj. 2e od nekdaj je človeštvo slutilo, skoro bi rekel, vedelo, da sta oblika telesa in značaj tesno povezana, da je telo verna podoba značaja in narobe. Prav za prav je čudno, da so šele po vojni znanstveniki začeli raziskovati razmerje med obema razpoloma človeškega bitja; čudno je, da se splošno znanega dejstva niso že mnogo prej lotili s točnim znanstvenim opazovanjem.
Nemškega zdravnika Kretschmerja je dolga skušnja z umobolnimi napotila, da je začel preiskovati vezi med telesom in njegovimi oblikami ter med duševnostjo. Danes je znanost s svojimi dognanji že precej daleč, trditi more, da pripada sleherni človek eni izmed treh skupin, ki jih bomo kasneje označili. Opisani primeri so seve izčiščene skrajnosti. V vsakdanjosti nahajamo le redkokdaj take čiste predstavnike svoje vrste, v ogromni večini smo mešanci, čijih pripadnost je pogostoma težko določiti, zgolj s skrbnim opazovanjem vseh znakov moremo sklepati, h kateri skupini se ta ali oni bolj nagiba.
Po svojih telesih in po svojih značajih smo ljudje razdeljeni v tri velike skupine, med katerimi je mnogo prehodov in odtenkov.
V	prvi skupini so asteniki, ljudje sloke postave, nežnih, tenkih udov in slabotnega mišičja. Rajši so veliki kakor pa srednje veliki ali majhni. Obseg čez prsi je navadno manjši kakor čez boke, nikdar pa ni večji. Vsa postava se zdi slabotna in suhljata. Čelo je navadno visoko in široko, obličje podol-gasto, suho in ostrih potez. Polt je bleda, poraslost, zlasti na obrazu, ne enakomerna. Vrat je dolg in nalahno ukrivljen, zato taki ljudje glavo radi sklanjajo. Pripadniki te skupine niso močni, navadno pa so zelo vztrajni.
Zastopniki druge skupine, atletiki, so močni, imajo krepko mišičje, velikost je mnogokrat nadpoprečna. Bistvena oznaka te skupine je, da je obseg čez grudi vedno večji kakor čez boke. Mišičje na hrbtu in na ramenih je dobro razvito, torej so pleča »široka«. Atletik nosi glavo pokonci. Obraz mu je še bolj podolgast kot asteniku, brada je močna, a poteze v obrazu so pogostoma sirove. J’olt je največkrat bleda, udje pa so v primeri s trupom krajši nego pri prvi skupini. Roke in noge so vedno velike, kar je še posebna značilnost atletikova.
Zamaščenost je srednja, zato se mišičje pod kožo dobro vidi. Vsa postava izraža silo in močno voljo.
Značilnost tretje skupine, piknikov: čez grudi so ožji kakor čez boke. Prsni koš je sicer lahko obsežen in vzbočen, toda tudi trebuh je vsekdar obilno razvit. Vse oblike telesa so zaokrožene, ne oglate kakor pri pripadnikih prvih dveh skupin. Debelost, posebno v kasnejših letih, je vedno znatna, zato so taki ljudje večinoma trebušasti. V primeri s trupom so udje največkrat tenki, nežni in kratki, roke so mehke. Nad kratkim in debelim vratom je okrogel in ploščat obraz. Telo pokriva bela, nežna polt, le obraz je zardel.
Te tri vrste so zasidrane v prirodi človeškega bitja ter niso zgolj plod prehrane, podnebja in načina življenja. To dokazuje dejstvo, da astenik lahko je kolikor hoče, pa se ne bo zredil, piknik lahko strada, pa se bo vzlic temu debelil, atletik sme lenariti, pa mu vendarle mišičje primeroma krepko zraste.
Kakor k nekemu trupu spadajo samo taki udje in ne drugačni, samo tak obraz in ne drugačen, tako spada k vsakemu telesu njegovi gradbeni osnovi ustrezajoči značaj. Astenik ne more imeti piknikove duševnosti in narobe.
Spoznali smo, da je vsako telo zgrajeno po nekem osnovnem načrtu, ki se mu prilagajo vsi deli telesa. Kakor more vešč inženjer iz enega samega dela
pri kakem stroju, ki mu je znana njegova osnova, spoznati, kakšen je bil ves stroj in kako je deloval, tako moremo iz oblike poedinih telesnih delov, tembolj seve iz oblike celega telesa, sklepati na značaj dotičnega človeka.
Astenik je po svoji duševnosti mislec in sanjač. Pri neprestanem modrovanju in mozganju ga vodi fantazija. S svojimi mislimi živi svoje lastno življenje ter se zato ne utegne mnogo meniti za družbo in za svet. Prav zavoljo tega se zdi, da je hladen in neobčutljiv za veselje ali za žalost drugih, dasi je le poredkoma resničen sebičnež. Vede se nerodno in oglato, kakor je oglato njegovo telo. Vedno je vdan skrajnosti, srednje poti, prehoda in popustljivosti ne pozna. Ali neko stvar preklinja ali pa jo povzdiguje pod nebo. Njegova duševnost je razklana. Različne možnosti, ki tiče v takih ljudeh, se utegnejo pod vplivom okolja razviti v čisto nasprotne smeri, toda vedno gre rast do skrajnosti. Prerok in idealist, sebičnež in skopuh, vsi štirje spadajo v isto skupino. Astenik togote ne kaže, temveč jo tlači v svojo notranjost in se »žre«, zamere pa ne pozabi zlepa.
Atlet je v bistvu enak asteniku to je človeku dejanja in hladnega razuma. Naproti drugim je brezčuten. Označuje ga krepka volja in nenasitna dejavnost, ki z uspehom ni nikdar zadovoljna. Delati mora za vsako ceno, toda vedno se bavi le s tem svetom, s stvarnostjo. Domišljije nima, za miselni svet se ne zanima, občutljivost in mehkoba pa sta mu zoprni.
Zaokroženim telesnim oblikam piknikovim ustreza tudi podoben, zao-krozen, neoglat značaj. Ogibajoč se skrajnosti se vedno drži zlate sredine, lujemu značaju se z lahkoto prilagodi. Ljubeč veselje in družbo je dovzeten -er • z!vlJ.enJe	m ga	uživa	(s	čimer pa seve	ni mišljeno tako
ano »uživanje«: pijaca m	jedača). Ce	se	razjezi, utegne	divjati in vpiti a
nffrrV6- 1? h1*™,Potolaži in vse pozabi. Ali je jako živahen, delaven podjeten m bister, ali pa dvomljivec, črnogled in skrbljivec, vedno je priza-
“&v’. sPravlJlv ln vdan občutkom, zmeraj so prehodi med razpoloženji zgiajem.	j	j
sali RM;kwnaiitim° ua ta— neskal->ene primere, kakršne smo pravkar opi-tA ’ ,skoraj brei? lzJeme, nosimo znake vseh treh skupin. Mešanci °fa Vednovse na2ibamo pretežno k tej ali k oni skupini.
vadboRnJhi S kakše" P°.meun	*maj°	ta	do6nanja vede	za sokolsko telo-
bl dlakocepstvo,	ce bi	hoteli	z metodami logike	dosledno izvajati
posledice ker nas življenje uči, da bi bilo to pretirano Bržkone na se bodo morali nas postopek in naši nameni nekoliko premakniti	P
a Jadltelja Je Poznanje človeških osnovnih tipov in njihove dušev
V	draS°ceno pomoč pri občevanju s telovadci in pri proučevanju njihovih značajev. Pa tudi v tolažbo in v izpodbudo mu bo spoznanje, da ni vsak človek za vse, da ne morejo telovaditi vsi enako vneto, ne se vsi enako goreče navduševati za sokolske vzore. Priroda nam je že v zibelki pokazala vsakemu svojo pot. Naloga vzgoje more biti le ta, da izoblikuje do najvišje mogoče popolnosti ono, kar nam je položeno v telo. Astenik ne more biti nikdar aitletik, sebičnež ne požrtvovalen idealist. Vzgojitelj je uspel, če prvega okrepi, kolikor mu je dano, sebičnost drugega pa nekoliko ublaži.
Op.: astlenes pomeni v grščini slabotno, brez moči, astenik-slabotnežj Pyknos pomeni v grščini debelo, čo-kaito, piknik-debcluh.
Mićun M. Pavićević, Zagreb:
Dacija
U vrijeme kada su sva crnogorska ministarstva bila u dvoru knjaza Nikole, dacija se donosila lično knjazu svake godine o Mitrovu danu.
Kapetan i komandir Baćo Mićunović, naredi svome pisaru da vidi po protokolu koliko treba da ponese knjazu dacije. Kad mu je ikazao, vide da mu fali sto i dvadeset napoleona. Otvori svoje čekmeđe, izvadi sto i dvadeset napoleona, pa još pridade jedan napoleon i četiri cvancike i sve to strpa u torbicu i baci konju o unkašu. Radovan Šogov, kapetan župe iz Ozrinića, također nosi daciju. Od iste izuzeo jedan napoleon u zlatu za trošak uz put. Kad su došli na Cetinje, jave se Gospodaru, preko načelnika knjaževe blagajne, Spira Ognjenoviča. Sutradan knjaz primi pod »Brijest« svih trideset kapetana i naredi, da im se prvo donese po kava i rakija.
—i Kako je u narodu?
— Kako dje Gospodaru. Godina slabo rodila. Na žive smo muke bili dok smo ovo dacije Skunatorili.
— Kamo te Špire?
— Zapovijeda Gospodaru.
—'.Ajde pa čitaj, koliko je koji kapetan skupio od naroda.
Špiro čita: Kapetan drobnjački donio je najviše Gospodaru!
— Nijesam ja džabe pjevao: »Zenđili je Drobnjak bio,«
— A kapetan župski,' Radovan Šogov, manje je donio napoleon. Kapetan rudinsko Utrebaoki, Baćo Mićunović, donio je više jedan napoleon i četiri cvanciike.
— Zašto si, Sogo, potrošio napoleon od Gospodareve dacije? — Knjaz će rnalo fljutito.
—• Gospodaru, eto potroših, jer nijesam imao troška, osim ako bih prodao, onoj djeci, jednu kravu, ili deset ovaca A taj napoleon odbi mi od plate.
— A vidiš li, rđa te ne ubila, kako je Baćo donio više, nego je i pokupio od naroda?
— Lako je Baću, koji ima stotinu kosa livade pod Budošem, i mrginja sa Svetijem Vasilijom. Osim toga tisuću ovaca na Busak. Njemu je. Gospodaru, narod platio samo polovinu dacije, a onu drugu polovinu dodao je od svojijeh para. To je narod njemu ostao dužan pod kamate deset od sto, i on će to, bilo u malu, bilo u talu, sve naplatiti.
— Je li istina Baćo ovo što veli Radovan?
— A Boga mi, Radovan je vazda istinu govorio.
— Špiro. taj napoleon i četiri cvancike, što je Baćo više donio, dadni Radovanu, i nemoj mu onaj napoleon odbijati od plate.
— Je si li zadovoljan, Baćo?
— Jesam, Gospodaru i dok smo ja i ti živi više ti neću donijeti u ime dacije; nego što pokupim iz naroda, ni jednoga čegrlina.
i
Miroslav Novak, (Sokolske besedy):
Samoobrana
VIII
Vrlo često se događa da bi nas protivnik hteo da davi. Obično uhvati rukama za vrat te ga svom snagom tišti. Takvo hvatanje nije bogzna kako opasno, imamo dovoljno vremena da se ga obranimo. Ako nas je pak protivnik počeo da davi na japanski način ili nas je prejako tiskao i već gušio, moramo se najpre osloboditi neprijatna držanja. To se pak može učiniti na više načina.
Skučimo obe ruke, gurnemo s njima na gore među protivnikove ruke te se sklonimo natrag.
Napnemo ruke dole, pred telom, i snažno udarimo s njima u luku sa strane protivnikove ruke. Radi sigurnosti sklonimo se još i na protivnu stranu.
Otvorenim rukama, s kutom između palca i ostalih prstiju, udarimo u protivnikovo zapešće od donje strane, desnom rukom. Uhvatimo levieu protivnika i primimo njegovu desnicu u zapešću. Kod hvatanja gurnemo o njegove laktove, te ih na taj način otstranimo sa svojega vrata. Desnu ruku mu potegnemo na svoju desnu stranu te ju otvorimo s laktnim zglobom u kut lakta njegove levice. Desnu ruku pritišćemo mu prema dole, a levu prema gore. Ruku mu vrlo lako iščašimo u laktnom zglobu /slika 1).
Ako je protivnik blizu, ili ako imamo duže ruke od njega, poslužimo se udarcima. Vrlo dobro nam služe udarci kolenom u trbuh, vrškom cipele u trbuh ili stopalom u kost ispod kolena.
Obim rukama snažno uhvatimo protivnika u desno zapešće. Hitro se okrenemo na levo, okrenemo protivnikovu ruku s laktom na gore, te ju tiskamo o svoj desni donji lakat. Tamo ju pritišćemo snažno k svojem telu. Desnom nogom stupimo pred protivnikove noge, da ne može napred.
Po peti pokliznemo na tla u sedenje, sa stražnjim delom pritisnemo protivnika na tla te pokušamo da mu pritiskom prema gore iščašimo ruku u ramenu. (Slika 2).
Desnom rukom zgrabimo s donje strane protivnikovu levicu u zapešću te ju pridržimo na vratu da se ne isklizne. Levom rukom udarimo snažno s vanjske strane u njegov gornji lakat te ju iščašimo.
Razume se, protivnik mora imati ispružene (napete) ruke, da bi mogli izvesti gornji prijem. (Slika 3).
Slika 2
Slika 3
Hojrudin Ćurić, Mostar:
Nešto o disciplini
Bez discipline se ne može zamisliti ni jedno ljudsko društvo. Ona je neka vrsta preke potrebe, a sastoji se u dobrom poznavanju i primernom vršenju dužnosti. Svaka škola, zavod, ustanova, udruženje ima svoja pravila, kojima se propisuje red i rad u njima. Kad ne bi toga bilo, ni jedna škola, zavod, ustanova, udruženje ne bi' postiglo željeni cilj i uspeh. Kakva bi naša vojska izgledala da u njoj ne vlada savršena disciplina? Kad god pomislim na disciplinu, setim se i nehotice onoga vojnika, koji je, čuvajući stražu u Pompe-jima, ostao na svome stražarskom mestu i predao svoj život gadnoj strasti Vezuva. To je disciplina, to je hrabrost. Pa i naš vojnik mora da ostane na stražarskom mestu i ne sme za živu glavu da ga napusti. Ono je u neku ruku svetinja.
i u našem sokolskom životu postoji sokolska disciplina. Za razliku od nekih ostalih, ona nije prisilna, ona je dobrovoljna. Kod nas ne može niko nikoga naterati da silom dolazi u sokolanu, ako ga srce ne vuče da dođe. Ni jedan prednjak ne može naterati vežbača iz svoga odeljenja, da silom učini neku radnju na spravi ili bez sprave, ako ovaj neće. Dakle, sve je dobrovoljno, ništa nije prisilno.
Da bi se disciplina mogla vršiti kako treba, neophodno je potrebna tač-nost. Pravo je kazao starešina Mostarske sokolske župe brat Čedo Milić: »Tačnost je sestra reda, majka rada i jedini uslov slobode.« On se toga drži i svakome govori da se ovoga drži. U Mostarskoj župskoj kancelariji mnogo je nalepljenih plakatića, a najviše ih je s gornjim napisom.
Zato, dragi naraštajci i naraštajke, poštujte svoje vođe i starije, vladajte se onako kako doliči pravim sokolima i sokolicama. pa će biti dobro. S vama će se ponositi velika i moćna sokolska porodica, kojom ćete jednoga dana početi upravljati.
Pitomci — sami vrli sokoli — Vojno-muzičke škole u Vršcu. Među njima je 80 pretplatnika na »Sokolića«. (Kčlanku: Sokolski rad pitomaca Vojno muzičke škole str. 105)
Ciril Crha — načelnik
(Odlomek sokolskega romana. Prevci iz češčine br. ar. B. Mihalič.)
»Za Boga —! Saj to ni —« začne Crha razdražen, ko se oglasi zopet.
»So se že skrile! Kako jih imam rad. te ljube jerebičke,« a Crho zabode ta materinsko razneženi glas naravnost v srce. Saj to je on, — Ada Holub. Ada iz kluba »Kikiriki«, a Crho oblije kar pot od tesnobe, tako mu je seglo v srce to, »ah, te ljube jerebičke«, ko si predstavi v mislih drugega Ado, objestnega, posmehu* jočega se vsaki občutljivosti in nežnosti, Ado iz njihovega kluba, iz kluba »Kikiriki «. A Ado — bil je v resnici on — se že zopet obrača in vzklika:
»Zopet — zopet! Ah, ve ljube —!«
»Ada! Za Boga, kaj si ti?« ga prekine Crha, samo da ne bi slišal te besede, tega strašnega »jerebičke«, ki zveni kakor cela tragedija.
»Ciril — ti?« se začudi Ada, a takoj sc zopet obrne: »Ali si videl? Ali si videl te male —?«
»Ada, prosim te, kaj imaš —?« mu zopet prestreže Crha besedo.
»Veš, Ciril, ti ničesar ne veš! Ti ne veš —« ga miri Ada, kaker da bi vedel, kaj hoče Crha reči, »ti ne veš, kako je krasno na svetu. To poletje! Loke, gozd, skale — oh Ciril, ko bi ti vedel, koliko lepote je na svetu! Toliko je je povsod — in kako ljuba, pomirjujoča je ta krasota! — Nato je prenehal, težko sopeč. Oh, kako to trga! Glej,« in pokazal je robec, poln posušenih krvavih madežev — krvi njegovih mladih prsi: Cirilu je stisnilo nekaj prsi in dih, tako da je zaman skušal Ado nekaj vprašati, samo dvakrat je zahlipal po zraku, a Ada je nadaljeval:
»Zate bom pa sedaj drug človek. Niti Ada si ne dam več reči, ker me spominja tega mehkužnega življenja,« in otirajoč si potno čelo, je zopet počival.
»Po šumah bom tekal, čez strehe bom skakal, kamenje bom metal — oh, Ciril, —-samo če si to predstavljam, mi je tako lahko, tako lepo,« in s potno roko je iskal Cirilovo roko, kakor da ga prosi: Ne govori! Ne govori! Saj to bo tako, kaj nc?
A Ciril Crha je sedel kakor omotičen, nezmožen vsakega ugovora.
Ko je končno izstopil ves izmučen, je še vedno čutil Adovo vlažno roko: malo je manjkalo, da se ni razjokal v mislih na ganljivost, s katero se je Ada poslovil od njega. Neka posebna tesnoba se ga je prijemala, če se je spomnil na »Oh, te ljube —•«, ki jih ni mogel ponoviti do kraja.
S težko glavo se je tokrat vrnil Crha, a težka mu je os,tala tudi kasneje. Vedno je videl pred seboj Ado, izmučenega, božajočega one male stvore, in njegovo vzklU kanje mu je šlo po vsem životu. Spočetka ;e bil Crha prepričan, da je to le žalost nad Adovo spremembo, a pečasi se	je začel zavedati, da tiči	v tej žalosti	še nekaj
drugega. Bil je	to	strah, da bi tudi	on kakor Ada — Crha si	ni upal tega	izreči in
je takoj pregnal iz misli to prikazen belega robčka z obledelimi madeži, a strahu samega ni mogel pregnati.
Na sprehodu, v šoli in v postelji ga je preganjal, včasi tako silno, da je mislil: Sedaj — sedaj sc prikaže ta — ta —
Niti mesec na to je prejel vest, da	je Ada	bruhnil kri in umrl.
Pred Crho	se	je zavrtel svet in	bilo mu je, kakor da mu	jc kdo grlo	stisnil.
Ves poten	je	bolj padel kakor	sedel na posteljo, drhteč	od tesnobe,	kaj bo.
Toda nič se ni zgodilo, bil jc le strah. Prepričanje, da »to«, kar ni prišlo takoj, ne pride več, jc dalo Crhi nov pogum, združen s prizadevanjem, da vse popravi.
Začel je trezneje živeti, hodil je v gozd, doma pa se jc boril in mahal z rokami, domišljujoč si, da telovadi. Tako se je nekoliko pomiril in premagal grozo pred mislijo o Adi, hoteč si razjasniti, kaj je	prav za	prav značilo	ono »ah,	ve ljube —«,
a še vedno ni mogel tega izgovoriti do	kraja, tako ga je to	razburjalo.
In res! Po dolgem premišljanju sc mu je pričelo svitati v glavi, in Crha je bil bolj in bolj prpričan, da je bilo njegovo dosedanje življenje, kakor je bilo ono v klubu »Kikiriki«, pest v oko vsem prirodnim zakonom sploh in zdravstvenim in telesnovzgojnim posebej. Oni so to tud* vedeli, saj toliko si prinese v življenje tudi navaden šolarček, a to zavest so v mladostni lahkomiselnosti uspavali, ker jih je motila v vlogi vzvišenccv nad povprečnim življenjem. Tudi oni so si, kakor mnogo
drugih, izbrali uživanje za glavni namen življenja, varajoč sami sebe, češ, da so se s tem dvignili nad neumno filistrstvo. Zavedla jih je neka literatura, ki je v knjigi in na gledaliških deskah kazala razne prizore velikomestne gnilobe in tako vzbujala v neizkušenih dojem, kakor bi le v tej mlakuži bila radost in celo slava življenja. Toda Adovo »ah, te ljube —« mu je odkrilo to vzvišenost. Kakor zvok signala je vzbudilo vse te nauke o prirodnih zakonih, in dosedanja vzvišenost se je v njihovi luči prikazala za vampirja, ki curkoma pije kri. Tega se je Crha prav ustrašil. »Da, iz prirode je vstal človek in k njej se zopet vrne, kadar mu nekaj močnejšega kakor so moda in fraze razprši meglo v očeh,« si je pravil Crha vsak čas in se tako vnel za prirodno življenje, da je tekal po pašnikih, skakal čez grme, metal kamenje — baš tako, kakor si je to Ada predstavljal. A kmalu mu je bilo to premalo — in Ciril Crha je vstopil v Sokola. Dolgo se sicer ni mogel udomačiti, ker društvo ni imelo izkušenih vaditeljev, a vadili so le bolj sučajno, kakor je komu prišlo v glavo, a ono »ah tc ljube —« je bilo močnejše in Ciril Crha je zdržal. Danes se kajpa smeje tem pomislekom, ki jih je imel proti vodstvu, ker ve, da niti ni moglo biti drugače, a takrat? Težko se je privadil. Takoj pri vstopu je bilo, kakor bi ga z mrzlo vodo polil. Bilo je pozimi in Crha se še vsega dobro spominja. Pri peči je stalo 5 fantov, s klobuki na glavah, z dolgimi cigaretami v ustih. V slabo razsvetljenem prostoru z golimi, pri tleh razdrapanimi zidovi, ki jih je dopolnjeval sajast strop in umazana tla, so se	zdeli	kakor pet zarotnikov. Na Crhov prihod so bili	menda	pripravljeni,
ker ga nihče ni nič vprašal ali se kakorkoli zmenil zanj. Pozdravil	je torej	s sokolskim
»Na zdar« in plaho se ogledujoč, ker ni videl nikjer obešalnikov za obleko, v zadregi prestopal ob zadnji steni, sukajoč si brčice, se ustavljal in ogledoval tam obešene kije.
Bratje pa so se nemoteno zabavali dalje, a tako neprirodno glasno, da so se zdeli kakor junak, ki gre okrog pokopališča in si z žvižganjem dela korajžo. Danes Crha to razume in ve, da so tako delali v pomanjkanju takta — kje naj bi ga vzeli cd razumništva prezirani delavci — da bi zakrili nemir, ki se jih je polastil, ko se je pojavil v njihovi sredi človek izven njihovega vsakdanjega kroga, a takrat ga je to žalilo. Bratje pa so se vedli tako ves večer, kakor bi bili domenjeni. Sedaj se je ta, pa zopet oni usajal: »Teči moraš! ■—■ Zakaj nič ne vlečeš!«, da Crha od vsega ves oglušen včasi ni vedel, kje je. Domov je šel prepričan, da sem ne pride več. Drugi dan ga	je vse strašno	bolelo. Niti kihniti ni	mogel.	Iz bolečine pa ie
prišel ponos, da ni	več tako za nič,	da bi se	zbal bolečine,	temveč	da jo bo premagal
da si jo bo sam napravil; k prihodnji uri je šel zopet, a ko si je prinesel z nje zelenkasto modrino na mišici desne lehti. jo je ogledoval z ugodjem: dokaz, da se že krepi, da že vzrašča v zdravega	človeka.	Počasi se je	navadil	tudi bratov in oni
njega in s tem je	bilo že odločeno. Bil pa	je do takrat	le »telovadeči« Sokol. Cel
Sokol je postal iz njega po enem letu.
Bil je	župni	vaditeljski zbor. Ker ni hotel nihče iti, so poslali	Crho,	češ, naj tudi
on nekaj	dela.	Šel je. Seja mu je ugajala. Vse razpravljanje	je bilo	tako mirno,
osnovano na strokovnih izkušenostih, da mu je vzbudilo spoštovanje. Posebno je cenil to, da ni bilo slišati nikakih neumnih »dovolim si -— velespoštovani« i. t. d.
»Predsednik je predsednik, ima pravico sejo otvoriti. Kdor dobi besedo, jo ima, čemu torej tisto — dovolim si —« je razmotrival Crha in šel s seje dobre volje. Odšel je skupaj z nekoliko načelniki, ki so morali potovati z istim vlakom, in ker so imeli dovolj časa, so šli skupaj v gostilno. Tu je prišla nad Crho ona druga sprememba.
Načelniki, vseskozi obrtniškega stanu, so sedli vsi k eni mizi, in ker so se vsi povprek dobro poznali — saj so delali skupaj že mnogo leto — so bili takoj v Živah« nem pomenku. In v kakem! Crha jih je pozorno motril. Nič o pijači, oblekah, dekletih ali kaki »krokarski« dovtipi, ničesar takega ni bilo slišati, kakor da niti ne bi sedeli tu mladi ljudje, tu je prevladovalo le sokolstvo. Pa kakšno pravo! Crha je kar strmel, ko je čul, koliko mora ta ali oni prenesti, da bi vzdržal društvo, kako mora v pravem smislu besede pozivati telovadce, da jih spravi tja, kamor jih mora po svoji dolžnosti, še boj vneto pa je poslušal, ko so drug drugemu dajali nasvete, kako napraviti to ali ono stvar. Ko so sc nato ločili s prisrčnimi pozdravi »Zdravstvuj, Jože! Na svidenje, Francelj!«, je bil že ves njihov, teh priprostih mož s trdimi rokami, a poštenimi sokolskimi srci.	...
(Dalje prih.)
H. 3 e ft i m i j a d e s, Beograd:
Petdesetgodišnjica Beogradskog Sokolstva
Još 1857 godine brat f Čika Steva Todorovič, član akademije nauka, osnovao je u Beogradu »Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje«. Ovo je društvo radilo kao organizovano sve do 1865 godine, kada je f Cika Steva Todorovič otputovao za Italiju radi usavršavanja u studijama. Jedini voda je otišao i društvo je moralo prekinuti s radom. Rad ovoga društva možemo smatrati kao preteču Sokolstva u Srbiji i to zato što je pored fizičkoga obrazovanja т Čika Steva Todorovič upućivao omladinu u ljubavi prema otadžbini, slovenstvu i umetnosti, te je time bila zastupljena u velikoj meri i moralna strana.
Pošto se vratio u Beograd f Čika Steva Todorovič počeo je s akcijom za ponovno osnivanje društva i tačno pre pedeset godina (na inicijativu t Čiika Steve) f dr. Vladan Đorđević saziva zbor viđenijih građana, i tu reše da osnuju društvo. Prva skupština održana je 3 januara 1882 godine, koja je bila obilno posećena. Na skupštini su potvrđena pravila, izabran je upravni i nadzorni odbor »Prvog beogradskog društva za gimnastiku i borenje«. Docnije je na predlog dr. Vojislava Rašića (našeg sokolskog pesnika) dato društvu ime »Soko«. Od tada ovo društvo radi neprekidno.
Krajem prošloga veka nastale su nesuglasice između pojedinih istaknutijih članova i posle jedne godine skupštine izdvojila se grupa nezadovoljnika i osnovala je viteško društvo »Dušan Silni«. Između Sokola i Dušanovaca trajale su nesuglasice čitavih petnaest godina i za to vreme osnivali su i jedni i drugi svoja društva po unutrašnjosti Srbije. Ovaj se rascep preneo docnije i van granica države. Na taj su način stvorena dva saveza sa sedištima u Beogradu: jedan je bio srpski Sokolski savez, a drugi Savez-viteških društava »Dušan Silni« Izmirenje između zavađenih strana nastupilo je telk 1908 godine trudom brata + dr. Josipa Scheinera, koji je isključivo radi toga i doputovao u Beograd iz Praga, liste godine na poziv v4ade kraljevine Srbije poslala je Češka obec sokolska trinaest sokolskih učitelja u Srbiju i isti su počeli s intenzivnim radom na širenju Sokolstva. Uticajem braće Čehoslovaka i snažnog nacionalnog pokreta toga vremena došlo je do stvarnog ujedinjenja između Sokola i Dušanovaca tok 1910 godine. Ovome je mnogo pripomogao brat František Hofman, sada Miroslav Vojinović. U vreme kada je došao u Beograd brat Hofman bilo je tu već dosta mladih i oduševljenih Sokola, koji su bili u stanju da podnose veće žrtve za napredak Sokolstva. To jc bila ona istoriska godina, kada su svi beogradski listovi donosili patriotske pesme, u kojima je naša omladina s puno žara manifestovala svoje osećanje. To je bila ona godina, kada su kroz Beograd prolazile dobrovoljačke čete studenata i gimnazista. Da je bilo tada deset vežbaonica sve bi bile pune oduševljenom omladinom. Svima starijima još su u živom sećanju prepiske putem dnevne štampe između istaknutijih Sokola i Dušanovaca, koje su dovele do sloge i zajedničkoga rada. Savez koji ie tada stvoren nazvat je: Savez sokolskih društava »Dušan Silni«, kako bi obe strane bile zadovoljene; a društvo u Beogradu dobilo je ime: Beogradsko Sokolsko društvo »Dušan Silni«. Starešina Saveza bio je f Čika Steva Todorovič, a načelnik brat František Hofman (Miroslav Vojinović)
Na sletu većeg razmera prvi put se pojavilo beogradsko Sokolstvo na
V	svesokolskom sletu u Pragu 1907 godine s pedeset lica (dr. Vojislav Rašić). Na sletu u Zagrebu 1911 godine bio je veli'ki broj beogradskih Sokola sa svojom muzikom. Iste godine svršilo je više beogradskih prednjaka savezni prednjački tečaj u Pragu. Uzorno odeljenje beogradskih Sokola bilo je u to vreme već poznato sa svojim vratolomnim vežbama na spravama ne samo u granicama države, već i van njih. Na sletu u Pragu 1912 godine pored vdlikoga broja učesnika u prostim vežbama, beogradski Sokoli imali
su odlično uvežbanu limenu muziku s preko trideset unitormisanih članova; a utakmičari pokazali su postignutim rezultatima sistematski i istrajan rad.
Kada je nastupio balkanski rat skoro svi članovi krenuli su na granicu kao dobrovoljci i davali svoje živote za dobro nacije. Prva žrtva rata bio je beogradski Soko, omiljen među članstvom, brat + Aleksandar - Sanja Živa-nović, student tehnike. On je poginuo kao komita u četi vojvode Vuka u borbi s Turcima i Arnautima pri jurišu na pograničnu tursku karaulu na Liscu.	'
Posle balkanskoga rata tek što su počeli preživeli Sokoli s redovnim radom u vežbaonici, nastupi svetski rat. Beogradski Soko brat Vojislav Kešeljević jedva je uspeo da se prebaci preko granice, jer je bio određen kao delegat srpskog Sokolskog saveza da prisustvuje sletu koji je trebao da bude na Vidovdan. Isti je kao pravi Soko izvršio i jednu drugu misiju, podneo je Glavnom deneralštabu srpske vojske izveštaj o koncentraciji i rasporedu austro-ugarske vojske prema našoj granici. Kada je objavljena mobilizacija 1914 godine u sokolani je bio čas vežbanja članova. Sedmi pešadiski puk postrojen u Bosanskoj ulici ispred sokolane polagao je zakletvu na vernost Kralju i otadžbini. Ćas vežbanja je odmah prekinut i članovi su se među sobom oprostili i krenuli — jedni u svoje jedinice, a drugi u dobrovoljce. Stizale su vesti kako junački ginu naši Sokoli.
Za vreme izgnanstva dva beogradska Sokola (i to braća: dr. Mihajlo Gradojević i Velimir Popovič) osnovala su u Pariuz srpski Soko, koji je s velikim uspehom radio. Među ovim Sokolima bilo je najviše naših studenata i maturanata koji su u to vreme učili po francuskim školama.
Godine 1918 počelo se s redovnim vežbanjem u Beogradu u praznoj sokolani s nekoliko preživelih prednjaka. Zato je pristupilo pripremanju novog kadra prednjaka iz generacije koja je stupila u Soko odmah posle rata. Generacija predratnih prednjaka dala je od sebe više nego što je mogla, svoja nekada čelična zdravlja i mlade živote. Njihova svetla imena urezana su zlatnim slovima u sokolani u spomen - ploču, da bi potsećala mlađe naraštaje na svoju slavnu stariju braću.
Posle rata razvijalo se beogradsko Sokolstvo rapidno i nije se zadržalo na jednome društvu, već je počelo s osnivanjem društava i po drugim delovima grada. Staro društvo Ikoje vodi poreklo od osnivanja Sokolstva u Srbiji dobilo je ime Beograd Matica za razliku od drugih, jer su odatle kao iz nekoga gnezda izletali mladi Sokoli i širili svoja krila na sve strane Beograda. Redom su osnivana Sokolska društva: Beograd I 1922 godine, Beograd II 1927 godine, Beograd III 1928 godine, Beograd IV 1929 godine, Beograd V 1930 godine, Beograd VI 1931 godine i Beograd VII 1932 godine. Kako vidimo, danas imamo u Beogradu ravno osam društva s prilično velikim brojem članstva.
Sokolsko društvo Beograd Matica proslavlja ove godine svoju pedesetogodišnjicu uz saradnju ostalih beogradskih društava, jer smatra ovu proslavu ne kao svoju, već celog beogradskog Sokolstva. Svečanost je skromna, kao što to dolikuje Sokolima, i izražava se samo svečanom akademijom u narodnom pozorištu na dan godišnje skupštine Jugoslavije i Spomenicom, koja će izaći u jesen, a obuhvatiće ceo život i rad beogradskog Sokolstva u toku tih pedeset godina.
U proslavu 50 godišnjice svoga opstanka priredilo je Sokolsko društvo Bcograd-Matica dne 10 aprila svečanu akademiju, koja je s lepim uspehom održana.
Akademiji su prisustvovali delegati savezne skupštine, koja se je baš u to vreme obđržavala u Beogradu.
Polić Branko, Berlin:
Tajno sredstvo*
Fr. Rojec: Četrta mozaižna sliko
V	starih časih je živel v Indiji veliki mogul. Živel je v preobilici. Ker ni nič delal, je kmalu zbolel. Strašno se je debelil in pogosto je nastala nevarnost, da se zaduši. Ti znaki zaduhe pa so se vedno bolj in bolj množili, a nobeden njegovih zdravnikov mu ni mogel pomagati. Tedaj pa je dal razglasiti po vsej deželi, da bo obilo obdaril tistega, ki mu vrne zdravje. In glej, na kraljevem dvoru se je javil mož, z imenom Zadig. Ko so Zadiga pripeljali pred velikega mogula, je dejal: »Mogočni vladar! Slišal sem o tvoji bolezni in sem prišel, da te ozdravim. Zdravilo, ki ga imam pri sebi, je bazilisk (žival kuščarica), kuhan v rožni vodi. Za plačilo te pa prosim, da osvobodiš svojo babilonsko sužnjo Zairo, katero ljubim. Če te ne ozdravim, me lahko obdržiš za sužnja.« Veliki mogul je privolil v Zadigov predlog. Zdravnik mu je še pojasnil, da bazilisk ne sme po običajni poti v telo, ampak skozi kožo. Rekel mu je: »Zašil sem zato žival v majhno usnjato žogo. To žogo bom metal tebi, ti mi jo boš pa z vso močjo vračal. To bova delala vsak dan, dokler popolnoma ne ozdraviš.« — Da pa je telo lažje sprejemalo baziliskovo zdravilno moč, ie moral veliki mogul zelo zmerno živeti. Vse se je zgodilo, kakor je Zadig ukazal. Prvi dan je bil veliki mogul popolnoma izčrpan. Primanjkovalo mu je sape in hotel je umreti. Drugi dan je šlo že bolje. Tretji dan pa je zdravljenje trajalo že dalj časa, ne da bi bolnik čutil utrujenost. Po štirinajstih dneh je metal žogo z velikim veseljem, saj se mu je prevelika telesna obsežnost že dokaj zmanjšala, napadi zadušenja so pa popolnoma izginili. Zdravje in veselost sta se mu zopet povrnila. — »Tvoj bazilisk je res mogočno sredstvo,« pravi Zadigu. Ta mu odgovori:
»Z mojim baziliskom je taka kakor s kamenom modrosti. Tebe je ozdravilo samo telesno gibanje, h kateremu sem te prisilil z žoganjem in pa vzdržnost.«
Ta žoga je torej pravi lek za celo telo in zasluži v polni meri ime medicinka. Kdor uporablja medicinko, mu ni treba nobene medicine, saj uporaba te žoge je najboljša medicina.
* Pisatelj te indijske zgodbe je nepoznan. Po ustnem izročilu se nam je ohranila zapisana v Vol-taire-ovih zbranih spisih.
O disku i bumerangu
Bacimo li telo koso u vazduh, opisaće put, krivulju, što je nazivamo u mehanici parobolom. No ovaj put bila bi parabola samo onda, kad ne bi bilo vazdušnog otpora; ovim otporom smanji se domet prilično, a krivulja (hitimeća) je, kada telo pada, mnogo strmija nego kada se telo diže. Bacimo li dakle kamen, pašče mnogo strmije nego smo ga bacili. (Slika 1).
Uzmemo li plosnat kamen, neće da padne ta'ko strmo, pa će stoga i domet biti veći. Doduše opet uz sasvim određene uvete: kamen mora da je prilično nagnut te mora takav) i ostati; osim toga mora da ima, popevši se do najviše tačke, još dovoljno svoje vlastite brzine, da se padanje može izvršiti u istom pravcu.
Ovi uveti mogu se lako ostvariti; nije naime teško baciti kolut od kamena, drveta ili meta'la koso na taj način da njegova ploština leži u pravcu hica, da ga ne seče. Ako je dovoljno težak i prilično jako bačen, njegova je vlastita brzina dovoljno jaka da se može u ovom početnom pravcu koso i spuštati. A kako kolut ne bi promenio svoga položaja, mora da se vrti u vaz-duhu. To ćemo postići, ako ga pri bacanju uhvatimo na obodu. Kolut se onda u vazduhu vrti oko svoje osovine koja po zaikonima mehanike ne menja svoga pravca, nego su u svim momentima osovine među sobom paralelne. (Usporedi zvrk!) Prema tome leti kolut kao aeroplanska krila, koso protivu vazdušnog otpora te ga ovaj i diže. (Slika 2).
\
\
'3
v&Zc/u si
Otfior
slikfc 2-
Praksa ovoga načina bacanja davno je već poznata u bacanju diska. Načinimo tu malu promenu! Izrežimo iz jaJke lepenke prstenast kolut te ga sasvim oblepimo papirom. Tako dobijemo kolut koji se vanredno rado vrti te stoga pridržava u zraku svoj kosi položaj; s druge strane vrlo lak te ne dobije tolike brzine kao što teški disk; nestane mu je već sasvim, kada se popne do najviše tačlke. Kako će sada kolut padati?
Neće da nastavi svoj put, nego će se vratiti istim putem kojim se podigao, vratiće se onome što ga je bacio. Razumljivo. Pošto nema više vlastite snage da ide preko svoje najviše tačke svojim početnim pravcem dalje, i pošto svoga položaja u vazduhu nije promenio, mora u tom položaju natrag.
Isto je kod tako zvanog bumeranga. (Slika 3). Bumerang je australska
«
$1Јкл 3-
sprava od drveta za bacanje kojom se urođenici služe u lovu i u bitkama. Izrađen je od tvrdog drveta; dug je oko 60 cm, u sredini malo ugnut, prema krajevima uži, na obadve strane položit. Bumerang možeš načiniti i od jake lepenke, pa ako ga budeš bacio u vazduh u kutu 30°—50°, obuhvativši ga na jednom kraju, moći ćeš se osvedočiti o svemu tomu što je ovde izloženo, još lakše nego kod koluta; kod bumeranga naime možeš videti, kako se vrti u vazduhu, dok kod koluta to ne vidiš.	Rč.
Fr. Rojec, Ljubljana:
Kralj Matjaž
Mladinska pravljična igra v treh dejanjih
(Dalje)
Četrti prizor
Kakor prej brez Čuvaja Ciril: Ali ga slišiš? Že vidi pritlikavčka. Skoraj bosta tukaj. Malo še počakava, ta čas pa ti povej, kako si si pridobil tako nenavadno telesno moč!
Borkovič: Saj res! Ti si mi mnogo povedal. Dolžan sem ti povračilo. Poslušaj torej! Že v svojih prvih šolskih letih sem postal navdušen in vztrajen sokolski telo* vadeč. S telovadbo sem si jako okrepil in utrdil vse telo. Vendar sem hotel doseči še večjo moč. Zato sem se začel vežbati in krepiti še z drugo posebno telovadbo, ki sem &i jo sam izmislil. Nosil sem vsak dan majhno tele nekaj časa v hlevu semtertja. Tele je rastlo in rastle so tudi moje telesne moči od dne do dne tako, da sem s časom prenašal že junčka in nazadnje celo voliča s tisto lahkoto kakor v začetku majhno tele. Voliča sem zamenjal s konjičem ponijem in sedaj s to ljubko živalco, ki jo na svojih potih lahko tudi jaham, razkazujem svojo moč ob posebnih prilikah okrog po svetu.
Ciril: To je res krasna in velekoristna pridobitev ne samo zate, amapk tudi za ves naš narod. To se bo posebno izborno obneslo nocoj pri kralju Matjažu!
Borkovič: Tudi jaz si zdaj iskreno želim uveljaviti svojo moč pri njem. Da bi ie skoraj bili že tam!
Ciril (pogleda na levo): O, o! Poglej, že prihajata!
Borkovič (pogleda na levo): Res. Ali kaj pa to pomeni, da škrat vodi na vrvci Čuvaja?
Ciril: To je najbrž šala.
Peti prizor
Kakor prej ter Čuvaj in škrat
Škrat, Čuvaj (se prikažeta izza kulis in gresta počasi proti Cirilu in Borkoviču).
Čuvaj: Havshavshav! Poglejta, pa sem ga prignav! A če je moja vrvca v roki bradača, je to le njegova neumna igrača!
Ciril (stopi k njima in prime za vrvco): Že dobro, že dobro, da sta le prišla! (Potegne psa naprej h grmu.)
Škrat: Da, da, jaz sem zdaj tukaj, a kaj želita od mene, mladeniča častita?
Ciril: Kralja Matjaža hočeva obiskati. Ker pa ne veva za pot do njega, te pro* sim, da naju ti odvedeš v njegovo podzemeljsko duplino.
Škrat: Prav rad bi vama napravil to uslugo, toda tudi meni ni znano Matjaževo bivališče. Pomagam pa vama lahko na drug način. Tu nekje v bližini, najbrž tamle pri kresu skrivaj opazuje in pcsluša ljudi gozdna vila, ki v tem kraju nabira dobre in slabe zgodovinske novice in jih nosi kakor njene sestrice iz drugih krajev Slo* venije h kralju Matjažu, kjer jih zapisuje njegova hčerka vila Ljudmila v očetovo knjigo. Tukajšna vila pa je moja prijateljica in bo takoj tukaj, če jo zdajle poklis čem s svojo piščalko. Ona vaju lahko popelje k Matjažu.
Ciril: Dobro! Pa jo pokliči, saj je nama vseeno, če dobiva vodnika ali vodnico za svojo pot.
Škrat (se obrne na desno in trikrat zabrlizga na piščalko, ki jo je že bil vzel iz žepa in jo držal v roki): Zdaj, zdaj, poglejta, kakšno moč ima glas moje piščalke! Božansko lepa devojka se je že dvignila iz svojega skrivališča in gleda, od katere strani jo kliče znani glas. Zapiskam še enkrat.
Ciril, Borkovič (stopita nekoliko nazaj od grma in gledata na desno).
Škrat (zopet zabrlizga na piščalko in pomiga z roko po zraku): Semkaj, semkaj, dušica zlata! Tukaj te čakata dva slovenska brata, ki želita tvoje pomoči.
Šesti prizor Kakor prej in vila
Vila (s svetlimi razpletenimi lasmi na tilniku, z golima rokama in nogama, s kratkima perotnicama na plečih in z vitkim, v belo tančico zavitim telesom, skoči izza grma in se prikloni): Na uslugo sem; a kaj naj storim, da se vama oddolžim?
Borkovič: To te prosiva, lepa, debra vila, da bi naju vodila h kralju Matjažu, nazaj bo pa nama kazal> pot Čuvajev nos. Jeli, Ciril?
Ciril: Da, da! Vodnico potrebujeva samo za tja!
Vila: Dolga, dolga bo ta pot! Zato kar brž odidimo od tod! Žal pa mi je, da ne bom znala, kako se bo svečanost pri kresu končala.
Škrat: Jaz tvoj posel pri kresu prevzamem sedaj in ti vse povem, ko prideš nazaj. Zato se razidimo brez skrbi, jaz na desno in na levo ti!
Vila (mu pokima z glavo): Hvala, prijatelj lepa hvala! Zdaj bom pa res z ve= sel jem potovala! Alo, le kar za menoj! Naša pot je prav primerna za nocoj! (Odhaja na levo.)
Ciril, Borkovič (stopata za njo: prvi vodi z eno reko na vrvci psa Čuvaja s seboj, z drugo pa ncSe prižgano svetiljko, a drugi nese cekar in palico v rokah).
Škrat (odide na desno).
(Od desne zažari močna bengalična svetloba, mladina zavriska in zopet počijo tam trije streli. Nato zadoni slovesno pritrkovanje zvonov in vmes se zasliši še nclcaj posameznih vriskov in strelov.)
Zagrinjalo
(začne počasi padati in ko zakrije oder, zvonovi utihnejo).
IX svesokolski slet u Pragu
Prosta vežba propisana za takmičenje muškog naraštaja u Pragu
U 3 broju Sokolića objavljen je program takmičenja za muški i ženski naraštaj na svesokolskom sletu u Pragu. Danas donašamo tekst (i slike) proste vežbe, koja je propisana za takmičenje muškog naraštaja.
M ^ — 76
Medigra 8 taktov 4/< — pri kateri je v zadnjih 4 taktih odložiti palice.
V. 1. Stoja odkoračno z d. (50 cm).
2.—4. Drža.
VI. 1. S prisunom leve klek na levi.
2. Z zmernim predklonom položiti palico 20 cm pred seboj in od sebe tako, da leži z csjo točno na sredi med značkami in da ne ovi« ra stoje odkoračno.
3.—4. Drža.
VII. 1. Vzravnava in vzklon v stojo od* koračno z levo nazaj na značko —• priročiti.
2.—4. Drža.
VIII.	S prisunom d. stoja spojno, zaročiti, zmerno pokrčiti, pesti, dlani not.
2.	sestava — prosta vaja.
Stavek A.
Temeljna postava iz medigre — stoja spojno, zaročiti, zmerno pokrčiti, pesti, dlani not.
M = 76.
Međuigra 8 taktova — pri kojoj se palica odlaže na zemlji u poslednja 4 takta.
V	1 Stoj otkoračni desnom 50 cm.
2—4 Izdržaj.
VI 1 Priključkom leve klek levom.
2	Palicu položiti na 20 cm pred sebe
i	od sebe s mirnim pretklonom ta< ko da leži u osi tačno u polovici udaljenosti između značaka i da ne smeta stopi otkoračnom.
3—4 Izdržaj.
VII I Dizaj i usprav do stoja otkoračnog levom opet na značku, priručiti.
2—4 Izdržaj.
VIII	Priključkom desne stoj spojni, zaru> čiti, mirno poskučiti, šake u pesnic ce, palčimice.
II	deo — proste.
Stavak A.
Temeljni postav iz međuigre stoj spoj--ni, zaručiti, mirno poskučiti, šake u pesnicej palčimice.
Ritmus C M = 69.
I. 1. Zib počepno z zmernim predklo*
nom, kolena skupaj, stopala vzpo« redno blizu skupaj — predročiti, lehti zmerno pokrčene, pesti, dlani not.
2. Zib počepno v zmernem predklo* nu — zaročiti, lehti zmerno pokrčene.
3. ^ 1.
4. Z zibom in zaklonom 3/4 bočnega kroga soročno dol in nazaj do vzročenja -- obenem globokejši zib počepno in sp.1
II. 1. Čep — s predklonom udariti s
pestmi med razklenjenimi koleni ob tla (približno 10 cm pred prsti nog), dlani not.
2. Noge napeti, pesti odpreti — opre; ti se s prsti na tla v oporo stojno.
3. Vzklon — priročiti, roke odprte.
4. Drža.
III. 1. Koke v bok — d. skrčiti predno*
žno (z odrivom s stopalom od pe* te proti prstom).
2. Suniti dol z d. — stoja spojno in z odrivom s stopalom od pete pro« ti prstom skrčiti prednožno 1.
3. = 1.
4. Suniti dol z 1. — stoja spojno — suniti dol v priročenje.
IV. 1. Skrčiti prednožno d. — vzročiti
sproščeno2 za čelno ravnino, roke odprte — zmeren zaklon (vse sku> paj je sproščen zib z zaklonom s pomočjo lehti, to je 1. noga zmer* no pokrčena).
2. Skozi predročenje priročiti — sto« ja spojno.
3. Stoja spojno — pokrčeno zaročiti, pesti, dlani not.
4. Drža.
V.—Vlil.	1.—IV. toda na Vlil. 1 skrčiti
prednožno 1., a na VIII. 3. odročiti iztegnjeno, roke odpreti, dlani dol.
IX.	1.—4. Osem tekovnih skokov na me« stu. z 1. začeti, skrčevati predno* žno visoko obenem na:
1,—2. srednji vodoravni krog naprej (s pokrčen jem predročno skrčiti — odročno in odročiti).
1 »in sp.« pomeni »in spojeno«.
2 Izraz »sproščeno« pomeni, da leht ni krčevito napeta.
Ritam CM ^	69.
I 1 Mah počučnjem s mirnim pretklo«
nom, kolena sastavljena, stopala uporedo uzase — predručiti, ruke mirno poskučene, šake u pesnice, palčimice.
2 Mah počučnjem u mirnom pretklos nu, zaručiti, ruke mirno poskučene.
3 = 1.
4 Mah zaklonom sa 3/4 bočnoga krm ga suručno dole i nazad do uzru« čenja, istovremeno dublji mah po* čučnjem.
II 1 Čučanj, pretklonom udariti između
nogu obema rukama o zemlju, pal« čimice, nekih 10 cm pred prstima nogu — spojeno s prethodnim giba* njima I takta.
2 Napeti noge, otvoriti pesnice, upreti se prstima o zemlji u potpor sto« ječi.
3 Usprav, priručiti. šake otvorene.
4 Izdržaj.
III I Sake o bokove, skučiti prednožno
desnu odrivom stopala od pete k prstima.
2 Sunućem desne dole stoj spojni i skučiti prednožno levu odrivom sto* pala od pete k prstima.
3—1
4 Sunućem ieve dole stoj spojni, su« niti dole do priručenja.
IV 1 Skučiti prednožno desnu, uzručiti
poprsno sve do pozadi čeone rav« nine, šake otvorene, mirni zaklon (celo sačinjava elaki mah zaklonom pomoću ruku, to j. leva mirno po* skučena).
2 Priručiti predručenjem, stoj spojni.
3 Stoj spojni, zaručiti poskučeno, ša» kc u pesnice, palčimrce.
4 Izdržaj.
V—VIII = I—IV. tek na VIII 1 skučiti prednožno levu i na VIII 3 odru« čiti napeto — šake otvorene — hrptimice.
IX	1—4 Osam trčećih skokova na mestu, počinje leva, skučujemo visoko prednožno i istovremeno na:
1—2 srednji vodoravni krug napred, poskučenjem predručno do skuče« nja odručno i odručiti,
3.—4. Krog ponoviti — končati v ods ročenju.
X.	1.—4. Osem tekovnih skokov in na:
1. odročiti gor, dlani spred, roke ods prte, prsti sproščeni, in odtod na« glo skrčiti priročno, pesti (kakor bi nekaj utrgali iz zraka, ves gib je hiter);
2. z 1. suniti gor ven v malem loku ter v malem loku skrčiti (priteg« niti) priročno —• z d. drža v skr* čenju priročno.
3. _ 2. toda z desno lehtjo — z 1. drža.
4. _ 2.
Trzaje je izvesti obenem s 1., 3., 5. in 7. skokom. Osmi skok v stojo spetno.
XI. 1. Vskok v počep razkoračno — su« niti gor ven in trg v skrčenje pri« ročno.
2. Drža.
3. _ 1.
4. „ 2.
XII. Z vskokom stoja spetno — odročiti, dlani dol, roke odprte.
XIII,—XVI. „ IX,—XII.
3—4 krug se ponavlja — završava u odručenju.
X 1—4 Trčanje se nastavlja. Daljnjih
osam trčečih skokova, k tomu na:
1 odručiti gore, palčimice, šake otvo* rene, prsti popusno i od ovud brzo skučiti priručno, šake u pesnice, kao da smo nešto otkinuli iz vaz« duha, celo gibanje je žustro.
2 Leva sune strance gore lučićem (ma« lim lukom) i skuči (pritegne) luči--čem priručno, desna izdržaj u sku* čenju priručnom.
3 Desna sune strance gore lučićem i skuči (pritrgne) lučićem priručno, leva izdržaj u skučenju priručnom.
4 = 2.
Gibanja pritrgom poklapaju se s рт> vim, trećim, petim i sedmim skokom. Osmi skok u stoj spetni.
XI 1 Poskok u počučanj raskoračni, su«
niti obema strance gore i pritrg do skučenja priručno.
2 Izdržaj u počučnju i skučenju ruku.
3 = 1.
4 _ 2.
XII Poskokom stoj spetni, odručiti, hrp« timice, šake otvorene.
XIII—XVI = IX—XII.
/ . • N • 3,- \ 'У л	4	C. •	i	
<£з * •ffr*	ri	•-Л—« u** 4	
1 /*.V I r? h	V N	N	c. H
‘1 4 ■5 i JJ ‘ — «r	(h ■— *r	K. •Л š V	'V >*
CnJ —. /*\ чч			
\		f ,	
i •• •*>	.r		4r
			
1F7’ л		* Л	
	rt	U" ■ Л	4 1
lil	w		t_
	fes		
»/f: •"• t *+	*4	•4	•i
<h	«_	c.	i_
tr7' > v	# > *»	*^pr' §	, Se^ > V
Naši pesnici
Teodor Čerevinki, tajnik Sokolskog društva Sremska Mitroviča:
Besmrtnome vođi Miroslavu Tyršu!
Već je prošlo, evo, sedamdeset leta kada prvo gnezdo sokolova savi,
Ti jačao si im i telo i dušu, da budu Sloveni — rodoljubi pravi.
Da spaseš Slovenstvo, Ti si, brate, hteo, i san Ti se lepo ispunio ceo.
A kad dođe vreme junačkog megdana, u sokolske čete kad nas budu zvali počieemo složno da bijemo vraga, da pobede svetli Tvoji ideali.
Borićemo se muški, sa verom u Boga, vođeni idejom osnivača svoga.
Tvoj rad neumoran rodio je plodom: sokolima Tvojim ojačaše krila, poleteše dalje u slovenske zemlje i tu su se opet nova gnezda svila.
(Jdegod Sloven živi, sokolstvo se rada, nestaje nesloge i plemenskih svađa!
Decenije lete — nastavlja se borba, i davno započeta za života Tvoga, al’ pravi sokoli sve strpljivo snose, sve idući stopama osnivača svoga.
U sokolskom domu dobivaju snagu, da stupe u borbu za slobodu dragu.
Kada prođe borba, kad smrvimo vraga, tada ropstva teškog popucaće lanci, zasijaće sloboda celome slovenstvu, svanuće sokolstvu novi srečni dani.
U slobodi zlatnoj sokolstvo stalno jača, na diku i ponos svoga osnivača.
Ti si tvorac snage i slobode naše, velika su Tvoja rodoljubna dela,
Genij si slovenstva, i slovenska majka venac besmrtnosti za dar Ti je splela. Zahvalno potomstvo voli Te i kliče: Slava Ti i hvala, vođo, besmrtniče!
Ivan Albreht, Ljubljan
Sokolska pomlad
Sunce mlado na nebo, mladi Sokol na zemljo, na to našo grudo!
Moč telesa in duha naša sta pobornika za to rodno grudo!
Vse v bodočnost kliče glas, sila meri v večnost čas, moč, ljubav, pravica!
Za slovansko bratstvo zdaj, za miru pravični raj dvigni se desnica!
Sonce vedno više gre, mladi Sokol na morje, vse za sveto grudo!
Moč telesa in duha naša sta zaveznika za očetno grudoj
ч
Na Jadranu
Sa Rumije vihor šiba, Na zapadu rumen trne: Val za valom lađu giba, Vitlaju se ptice crne ...
More šumi, lađa tone,
Iz daljine krik se čuje, Dva veslača suze rone; Tužno negde zvona bruje.
Fran cevič, Lj ubijana:
Mrak pronosi stud i jezu, Čun poslednji morem brodi, A ja pevam marseljezu Našem moru i slobodi ...
Dvoboj v zraku
Basen
Kristalen dan nad krajino leži, kraj njiv na plen podlasica preži, kragulj nad njo neslišno v zraku kroži.
Ko spazi belo vitkostasko, sproži
se zviškoma
k njej bliskoma,
zarine ostre kremplje ji v telo
in šine k nebu lahen ko pero.
/ .
Podlasica pa v bolečini hudi zacvili, krči se, se zvija, trudi.
A ptič ne mara je zadaviti, živ plen za mlade če pripraviti.
Leti, leti, že svoje gnezdo zre ...
V	naporu skrajnem se živalca vzpne, za vrat pograbi ljutega sovraga/
Prizor tesnoben: kam se nagne zmaga?
Morda oba objame hladna smrt?
Morda... Pa glej, kragulj že peša,
obupano kreljut poveša
in v krogih se na tla spusti, že strt.
Podlasica se zdaj otme oklepa in onemogla v svoj brlog odšepa, misleč: Obupati nikar, pa naj si bo še težja stvar!
Gustav Strniša, Ljubljana:
Telovadci
Sonce sije na telesa naša, telovadba jih krepi, čvrsti smo, življenje moč prinaša, ogenj sile v naših žilah tli!
Ni brezčutno to orodje naše, na katerem mi krepimo se, živo je kot naša mlada sila, v eno z njim spojimo se.
Sonce sije na telesa naša, se preliva v našo srčno kri, čvrsti smo, življenje moč prinaša, ogenj zdrave sile v nas gori!
\ I
\
IM l*| ц
Radovi našeg naraštaja
D. F., Ljubljana-Šiška:
Prva smučarska tekma
»U dvojne redove zbor!« zagrmi po telovadišču. Na mah je bilo povelje izvršeno. Še par kratkih navodil in dolga vrsta s	smučmi	oboroženih	nara-
ščajnikov se je pomikala skozi šiško.
Prišli smo iz mesta, zavili na stranpot in se ustavili. Brž smo zmetali smučke z ramen na tla, jih pripeli na noge, nato pa hajdi v dolgem gosjem redu naprej. Dobra volja je vladala v vrsti. Ljudje, ki smo jih srečavali, so z začudenjem gledali to čudno procesijo.
Jaz sem šele začetnik v uživanju te »bele opojnosti« in to nedeljo sem imel šele drugič »dilce« na nogah. Dokler je bila pot ravna, je bilo še vse dobro, ko pa se je začela viti navkreber in sem naredil na dva koraka naprej tri nazaj, sem skoraj začel puhati kot lokomotiva. Toda, hvala Bogu, te poti je bilo kmalu konec in srečno, brez padcev, smo dospeli na smoter, čeprav mi noge niso dosti stregle.
Odložili smo vso nepotrebno prtljago, potem pa smo se spustili po beli sijajini v dolino. Ali ojoj, nisem še prevozil 5 m, že sem ležal v snegu. Komaj sem se izkobacal iz njega. Otresel sem si obleko, poiskal	čepico,	pa	zopet
naprej. Še večkrat sem padel, preden sem prišel	do konca. Tako	pa	se ni
godilo samo meni, temveč še marsikdo drugi je iskal »zlate žile« ali ne vem česa pod zemljo. Ti padci pa nas niso ovirali. Smučali smo se, da je bilo kaj.
Kmalu po tem smo se pričeli pripravljati za tekmo. Pot smo imeli že določeno. Na nekatera mesta smo še postavili nadzorstvo in priprave so bile pri kraju.
Tekmovalci so se postavili v vrsto. Ta si je popravil vezalke, drugi rokavice, tretji zopet čepico, da bi je med potjo ne izgubil, nato pa e-e-c-na, dv-e-e-e, tri!
Kakor bi jim za petami gorelo, so jo ubrali naprej. Posamezniki so se začeli oddaljevati od ostalih. Kmalu je zadnji tekmovalec izginil v gozdu.
5 minut. Nič posebnega.
Nadaljni 2 min. Sodniški zbor čaka na cilju.
Zopet ena min. Tedaj pa je nenadoma nastalo huronsko vpitje. Takoj smo vedeli, koliko je ura. Brat Silvan je prvi privozil v cilj. »9 min. 10 sek.« zavpije časomerilec in brž zapišem na pripravljen listek. 20 sek. za prvim privozi drugi na cilj in potem v krajših presledkih še ostali. Tako tesno so vozili drug za drugim, da sem komaj pisal posamezne rezultate.
Tekma se je izvršila v najlepšem redu, brez nezgod, seveda brez »pik« pa tudi ni bilo.
Med veselim razgovom, ki se je predvsem nanašal na zmagovalca, smo se zopet v takšni »procesiji« napotili proti domu.
Sokolski rad pitomaca Vojno muzičke škole
Svi sino postrojeni. Na zbornom mestu. Sneg veje. Prilično je hladno. Nestrpljivo čekamo nastavnika gimnastike g. narednika-muzičara, a u isto vreme i našeg »brata Vaclava«, kako ga mi zovemo. Najzad stiže i rad počinje s raznim vežbama i raznim sokolskim igrama. I tako u složnom radu, svaki zaboravi na hladnoću.
Svi smo iz raznih krajeva i većinom smo svi voleli gimnastiku, a tu ljubav prema njoj možemo, na našu najveću radost, i ovde ispuniti.
Ja sam već iz ranog detinstva voleo sokolstvo. Tu ljubav ulili su mi u srce učitelji već u osnovnoj školi. Kasnije stupanjem u gimnaziju ta ljubav se još jače uvukla do dna moje duše, a odlaskom u Voj. muzičku školu, došlo je do teškog rastanka. Ostavljajući gimnastiku, pa sokolsku braću, bilo je isto tako teško, kao rastanak s rođenom braćom.
Pitomci 4 čete na času gimnastike u zimi pod voćstvom svog učitelja odličnog sokolskog radnika br. Vaclava Martineka
Kao početniku u muzičkoj školi bilo mi je veoma teško, ali sinula je radost, ko sunce s neba, kada obasjava svojim jutarnjim rumenim zracima našu lepu zemlju, kada mi je saopšteno od strane pretpostavljenih starešina, da je upis u sokolstvo dozvoljen. Odmah sam se javio za člana naraštaja. Bilo mi je tada puno lakše obavljati svoj redovni posao. I roditelje sam našao ovde, a to su naši pretpostavljeni starešine, koji se isitom pažnjom staraju
o	meni i o svima nama ovde u školi. Vidite, braćo, koliko donosi čovečanstvu soko: braću, sestre pa najzad i utočište — kuću, gde ćemo se razvijati, i steći novu snagu za daljnju borbu za sokolstvo, domovinu i Kralja. Zbog toga treba mnogo više truda ulagati za napredak i razvitak sokolstva.
U školi imamo redovne časove gimnastike, a pored redovnih časova s našim bratom Vaclavom, za vreme praznika, vežbamo razne vežbe i razne sokolske igre, te s time jačamo i razvijamo naše telo. Ni za vreme zime ne prestanemo radom. Evo jedne slike koju šaljem posle vežbanja. Slika pret-stavlja i pokazuje naš rad i veselje za vreme praznika s našim bratom Vaclavom u Vojnoj muzičkoj školi.
S ovakim mnogim redovnim vežbanjem i raznim sokolskim igrama s mnogo više snage stupamo na svoj rad, jer smo uvek sveži.
Zato smo se nas osamdeset pretplatili na »Sokolića«, a još njih osamdeset na »Našu radost«, da postanemo pravi sokoli, jaki duhom i telom.
O značenju sleta u Pragu
(Proslov održan na naraštajskom selu u Karlovcu.)
Radimo, štedimo, priređujemo sela, nastojimo da omogućimo sudelo-vanje na svesokolskom sletu u Pragu.
Reći će možda neko: hoće im se da za jeftine pare vide Prag, da se zabave, da paradiraju. — Ne! Za nas nije svesokolski slet tek puka parada, za nas ima to mnogo veće značenje. Za nas je to revija naših snaga, gde možemo primiti najmerodavnije priznanje za naš rad, gde dobivamo novih poticaja i novog oduševljenja da ustrajemo na putu kojim smo pošli.
Ima li što lepše nego kada se desetci tisuća mladih i snažnih tela kreću, kao pod uticajem čarobne sile, u jednom ritmu, u jednom prekrasnom skladu snage i mladosti
Ima li što velićanstvenije, nego kad desetci tisuća mladih srca kucaju jednakim kucajima, zadojeni jednom svetom idejom, ispunjeni istim velikim zanosom. — 1 kolika je radost osećati se malim jednim delom ogromne te snage, činbenikom i borcem u toj svetoj vojsci. I znati da su sve te tisuće
—	braća.
Naš pohod u Prag u ovoj jubilarnoj godini, kada slavimo stotu godišnjicu rođenja genija i oca sokolstva dra M. Tyrša, ima značaj hodočašća na ono sveto tlo gđa se rodila velika sokolska ideja. — I mi ćemo s pobožnim pijetetom stupati onim mestima, gde još živi duh osnivača sokolstva, da ponesemo odatle sa izvora živog sokolskog duha, nove pobude, nove snage za naš pozitivan rad.
Mi hoćemo, da u današnjim vremenima kad je omladina tako dezorijentirana, pokažemo, da je omladini u sokolstvu plodno polje za razvijanje svoje aktivnosti. Hoćemo da pokažemo da je u omladini ideala, da je sposobna za stvaranje.
Proći ćemo onim svetim mestima ponosni što smo naslednici i nosioci sokolske tradicije i vratićemo se ožarenih lica, ponosnih čela, vedri i snažni, noseći u sebi snagu ideje za koju se borimo, da nastavimo radom, da se borimo, da stvaramo.
Selo naraštajaca u Karlovcu
Prednjački zbor muškog naraštaja priredio je 20 marta o. g. svoje II selo u korist putnog fonda za slet u Pragu.
U kratkom proslovu prikazao je br. Z. Tončić značenje sokolskog sleta u Pragu, a osobito za naraštaj. Osobitom toplinom izneo je br. F. Dvoržak pesmu »Oda sveslovenskoj ideji« od M. Gradojevića.
Mlađi muški naraštaj nastupio je s praškim prostim vežbama. Mlađi naraštajci su s lazumevanjem i s energijom odvežbali svoje vežbe. Na visokim ručama pokazao nam je prednjački zbor nekoliko vežba koje su naraštajci i pored teškoće elemenata odvežbali vrlo dobro. S prirodnom gracioznošću izveo je ženski naraštaj svoj ples »Mignon«. Muški naraštaj stariji vežbao je proste vežbe s batinama, koje su određene za češki naraštaj za slet u Pragu. Vežbe su teške i zahtevaju dosta vremena da ih se može dobro navežbati, ali su naraštajci svladali te poteškoće i odvežbali vežbe lepo i skladno. Osobito se istaknuo ženski naraštaj st. na dvovisinskim ručama. Vežbe su bile sastavljene vrlo lepo, a i naraštajke su ih vežbale s razumevanjem, te ubrale zasluženi aplauz. Mnogo su živahnosti uneli u celi program sela lepi i skladni preskoci preko stola, koje je izvađao prednjački zbor. Selo je završeno zajedničkim izvađanjem ruskih društvenih plesova po naraštajcima i naraštajkama, što je bilo nešto nova za publiku.
Vidi se, da je prednjački zbor shvatio svoju zadaću, da se vlastitom pobudom sprema, da svim svojim silama nastoji da se dobro spremi, da bude dostojno zastupan na pretstojećem sletu u Pragu.
M-ć:
Nesporazum
Bilo je to za vreme mog školovanja, u nižem razredu gimnazije. Profesor istorije raspričao se o nekim svojim zgodama i nezgodama u ratu, a mi ga velikim zadovoljstvom i interesovanjem slušamo. Oko polovine časa uniđe u razred poslužitelj da priloži vatru. Pri bacanju ugljena u peć, nešto zbog nespretnosti poslužitelja, a nešto zbog rasklimanosti vratiju ova padoše i lupnuše. Profesor — po prirodi šaljivčina — okrenu se poslužitelju i reče:
— Polako Stojane, pazi da ne poginem.
Poslužitelj, pogrešno razumevši, odgovori:
— Ne bojte se gospodine profesore! Neće grom u koprivu. A i kad bi poginuo ne bi bilo nikakve štete — jedan čovek manje, koji svakako ništa i ne vredi.
Đaci prasnuše u smeh, a poslužitelj izlazeći iz razreda, okrenu se začuđenom profesoru i zapita:
— Zar nije tako?
Jadni poslužitelj mislio je da mu je profesor rekao: »pazi da ne pogineš«.
Mirko Đukanović, Bijeljina;
Za rad u sokolani
Upisujemo se u soko, dolazimo u sokolanu. Zašto? Šta je uzrokom našeg dolaska? Kakvo se moralno čuvstvo pojavilo u nama pre te odluke? Sigurno je da svako, pre nego što stupi u sokolanu, zna sam sebi da odgovori na ta pitanja, jer niko nikada ne započinje posao pre nego	o	tome	ne	razmisli.	Znači, dakle, da ј onaj koji dolazi u sokolanu, ima već	stvoren	svoj	sud	o	soko-
lu, — ima svoje mišljenje. Zna već unapred zbog čega prilazi našoj zajednici, zašto se dobrovoljno podvrgava sokolskoj disciplini. Ali ta mišljenja nisu kod svih jednaka — vrlo su različita. Mnogi misle da se dolazi zato, jer je to zgodno mesto za zabavu, nosi se lepo ime soko, ojača se telo, ili zato, što možda misli naći prikladno mesto, odakle je na dohvatu neka materijalna korist. Bezbroj je takvih mišljenja, ali je vrlo malo onih, koji su tek stupili, ili stupaju, koji tačno znaju zašto se stupa u naše redove; malo je onih koji su ušli u suštinu sokolske ideje i shvatili njezinu uzvišenost i značaj. Eto tu se nalazi naše najveće zlo — neznanje i neshvatanje sokolskoga rada, — razna mišljenja raznih ljudi o onome, o čemu mora da postoji samo jedno pravo mišljenje.
Za ozbiljni i istinski rad, rad kakav od nas traži sokclana, koji će nam uvek biti od koristi treba još nešto što je mnogo važnije od toga — potrebna je unutarnja naklonost i raspoloženje prema tome radu. Rad bez toga ne može se ni zamisliti, jer pri radu sva naša pažnja, sve naše misli, moraju biti skoncentrisane na taj posao, ako hoćemo i mislimo, da ga radimo onako kako valja i treba. A jedino ako je volje i raspoloženja, ako se sva ljubav unosi u rad, moći će sve naše misli biti na našem poslu, koji će uroditi dobrim plodom. Zato dok smo u sokolani, neka su nam
i	misli u sokolani, a iz srca svojih izbacimo sve ono što će nam smetati u radu — i nestalnost i neodlučnost i laž i farizejštinu, a mesto njih napunimo svoje srce plemenitim sokolskim vrlinama.
Rad u proleću
Glasnik
II	redovita glavna skupština saveza SKJ održavala se je u Beogradu dne 8, 9 i 10 aprila u prisustvu delegata sviju župa. 8 aprila pre podne i posle podne održava« la se je sednica župskih načelnika pod pretsedništvom saveznoga načelnika br.
I.	Bajželja, kojoj je prisustvovao također i delegat ĆOS brat Havel. Istog dana vršila se je i sednica župskih prosvetara, koju je vodio pretsednik saveznog PO brat dr. Belajčić. Tome sastanku prisustvovao je pretsednik prosv. odbora ČOS br. Кгејз či. Popodne tog dana sakupio se je na sed« nicu plenum savezne uprave na koju su bili pozvani svi župski starešine i načelnici. U subotu ceo dan vršio se je poverljivi sa« stanak sviju delegata za glavnu skupštinu; pretsedavali su mu naizmence braća Gangl, Paunković i Križ; nastavak tog sastanka bio je u nedelju 10 aprila u 7 časova uju« tru. Time je bio pripremni rad za skupšti« nu dovršen. Brojna i važna su bila pitanja,
0 kojima se je raspravljalo na tim sastan« cima; stvoreno je bilo također i mnogo za« ključaka u pogledu sokolsko«tehničkoga, idejnoga, organizacionog rada, u pogledu našeg učešća na sletu u Pragu i t. d. Sama glavna skupština, za koju je bio sav rad do u tančine pripravljen, održavala se je u nedelju u 10 časova pre podne u dvo« rani »Ratničkog doma«. Na okupu celo« kupna savezna uprava s braćom Krejčijem
1 Havelom a dvoranu su napunili delegati sviju župa. Osim tih prisustvovali su još skupštini pukovnik Dušan Krstić, kao đe« legat Nj. Vel. Kralja ministar za fizičko vaspitanje naroda br. dr. Dragan Kralje« vić, delegat ministra prosvete br. Košta Sretenović, delegat ministra vojske i mor« narice đeneral br. Knežević, za češkoslo« vačko poslanstvo dr. Rajs, pretsednik ve« like lože trezvenosti Vladimir Pavlović i dr. Među delegatima, kao delegat sokol« ske župe Ljubljana, bio je prisutan mini«
star narodnog zdravlja i socijalne politike brat Ivan Pucelj. Glavnu skupštinu je otvo« rio i vodio br. E. Gangl. Održao je krasan sokolski govor, kojeg je glavna skupština primila s ogromnim oduševljenjem i odo« bravanjem. (Govor je otštampan u 16 bro« ju Sokolskog glasnika, pa treba da ga sva« ki naraštajac i naraštajka pročita). Sa skupštine su otposlani brzojavni pozdravi Nj. Vel kralju Aleksandru I, ČOS u Prag, Savezu poljskog sokolstva u Varšavi, Ru« skom zagraničnom sokolstvu u Prag, Luži« čko«srpskom sokolstvu u Budišin. Iza brata E. Gangla govorili su još: ministar br. dr. Kraljević, brat Krejči za češkoslovačko so« kolstvo, brat Artamonov za rusko sokol« stvo. Iza govora prešlo se je na dnevni red te su bili svi izveštaji, predloži i t. d. jednoglasno prihvaćeni. Ceo tok skupštine bio je veličanstvena bratska sokolska ma« nifestacija.
Rezolucija jednoglasno prihvaćena na glavnoj skupštini SKJ u Beogradu. Naj« važniji zaključak glavne skupštine, uz mno« ge druge, koje ćemo naknadno doneti u »Sokoliću«, bila je rezolucija, koja povera« va saveznoj upravi da poradi na izmeni zakona o Sokolu kraljevine Jugoslavije. Ta rezolucija glasi;
Glavna skupština Saveza SKJ, održana na dan 10 aprila 1932 god., pozivom na 2gi zač. 7 §«a Zakona o osnivanju SKJ i na 24 i 25 član Statuta o organizaciji i pošlo« vanju SKJ, nakon saslušanja izveštaja sa« veznih časnika donosi jednoglasno ovaj
ZAKLJUČAK:
1) Vaspitno tehnički, prosvetni i organizaciono=pravni sokolski rad osni« va se na dobrovoljnom pristupanju u sokolsku organizaciju i na dobrovolj« nom podvrgavanju sokolskoj disciplini.
2) Iz ovog osnovnog načela proiz« lazi, da celokupni sokolski rad i orga«
nizacija moraju biti osnovani na slos bodnoj izraženoj volji članstva i u pi* tanju izbora sokolskog vodstva.
3)	Na osnovu toga poverava se upravi Saveza SKJ, da kao vrhovni iz= vršni organ i čuvar čistote sokolske misli i nadalje sprovodi napred izlo* ženo osnovno sokolsko načelo kroz celokupni sokolski rad, i da uznastoji, da ovo osnovno sokolsko načelo bude oživotvoreno u organizaciji Sokola kras ljevine Jugoslavije.
Naraštajsko doba. Na glavnoj skupsti* ni u Beogradu određeno je da se uvede doba za naraštaj od 14 do 18 godine, a za decu od 6 do 14 godine.
Svesokolski slet u Pragu god. 1932.
Gradnja sletišta na Strachovskcj poljani u Pragu naglo napreduje. Sletište če biti veličanstveno i ogromno. Ko je več video Prag, moči če lako da si pretstavi ogromnost tog prostora, ako mu kažemo, da je tako velik kao 12 i pol Vaclavskih trgova. Sada su vežbalište još i povečali i biče na njemu prostora za 17.000 vežbača. Kad bi te vežbače postavili u jedan red, bio bi dug 31 km. Vežbe moči če gledati
171.000	ljudi, to je za tri puta više od sviju Stanovnika Ljubljane! I biče, izgleda, još mnogo ljudi, koji neće moči dobiti ulaznice!
Pripreme za slet su u punom toku. U Pragu uređuju ulice i nasade, te grade no* vu žičnu željeznicu na Petrin.* Također i drugde se marljivo spremaju za slet. Naj* udaljeniji sletski gost je već na putu. To je naime g. Joshihiro Takata, delegat iz daleka Japana, koji će na sletu zastupati japansko naučno ministarstvo.
Najviše sokolova dolazi na slet iz Ju* goslavije. Već sada je prijavljenih oko 5000 jugoslovenskih sokolova i 3000 dru* gih jugoslovenskih gostiju, osim đaštva i vojništva, koje će također biti zastupano na sletu.
Također i iz Amerike doći će mnogo gostiju — valjda oko 2000.
češkoslovačko ministarstvo pošte iz* dalo je posebne marke po 50 h, 1 Kč,
2	Kč i 3 Kč. Marke nose sliku dra Miro* slava Tyrša, te će se prodavati do konca tekuće godine. Tako će također i filateli* ste (sakupljači maraka) imati od toga ra* • čuna.
* Pećina s razglednim stupom otkuda se dobro vidi ceo Prag.
Pokrajinski slet u Ljubljani. Iduće go< dine prirediće se u Ljubljani pokrajinski slet, koji će biti obavezan za župe Celje, Karlovac, Kranj, Ljubljana, Maribor, No* vo mesto, Sušak, Varaždin i Zagreb. Isto* vremeno sa sletom održaće se i II među* sletska savezna takmičenja. Sve svečanosti vršiče se u spomen 70 godišnjice opstanka »Ljubljanskog sokola«, matice čitavog ju* goslcvenskog sokolstva, koji je osnovan godine 1863 pod imenom »Južni sokol«.
Događaj mladog junaka. Sedamnaest godišnji Slovak Čelko izvršio je jednog dana junački čin, o kojem su pisale sve češkoslovačke novine. Mladić je gluhonem. U brnskoj okolici igrali su se dečaci uli* com i neki stariji Čelkov prijatelj tako se nespretno nagne nad otvor vodnog ka* nala i padne 8 metara duboko u vodu. Sre* ćom nije bilo' u njemu mnogo vode, ali se ipak dečak prilično izudara, pre nego što mu se posreći da se uspravi u vodi, ko* ja mu je sizala skoro do grla. Gluhonemi Čelko malo je premišljao i skoči za njim. Izudarao se je također i on, ali ipak ne kao njegov prijatelj. Mali Čelko poče da spasava svoga prijatelja, ma da je bio i mlađi i slabiji od njega. Naredio mu je da se penje gore po željeznoj cevi, a sam se je također penjao za njim i podupirao ga glavom, da bi mogao da dohvati rub kana* la. Dugo su trebali do vrha, ali ruba nisu mogli da dohvate. Iznemogli su i ponovno padoše u vcdu. Tu su se odmorili. Čelko imao je dobru misao: skinuti treba ogrta* če, koji su ih smetali. Potom stadoše po* novno da se penju. Gluhonemi mladić po* novno je pomagao svojemu prijatelju. Opet su prispeli do ruba. Čelko se je grčevito prihvatio cevi, da ne bi poskliznuo, prija* telj mu stupi na leđa, primi se ruba ka* nala, i izvuče se napolje. Sada je počela da mori briga maloga Čelka, kako da sam izađe iz kanala: njegove malene ruke nisu mogle da dohvate ruba. Spašeni njegov pri* jatelj također je razmišljao kako bi po* magao svojemu spasitelju. Čelko pokaže mu rukom, kako da mu pomogne. Prijatelj ga je razumeo. Legnuo je na kraj kanala, rukama se dobro prihvati ruba, noge je spustio u kanao tako, da ga je mogao mali Slovak da dohvati. Ovaj se primi nogu, te se po dugoj muci i velikom naporu pomo* ću svog prijatelja, popne na površinu. Či* tav sat su se mučili da su izašli iz kanala.
Stariji dečak je zatim priznao, da bi se on bio bojao da skoči za Čelkom, kad bi on bio prvi pao u kanao. Čelko pak o
tome nije razmišljao. Zar nije to junak? Da živi mali Slovak Čelko!
Umerenost je stablo, čiji se plodovi zovu zdravlje i zadovoljstvo, ka* že arapska poslovica, a stogodišnji rimski junak Valerius Maximus nazvao je umere* nost »majkom zdravlja«. Nizozemski le* kar Boerhave tvrdi: tri najbolja lekara su: »Čistoća, rad, umerenost«. Washington, M. Stuart, Edison, Masaryk i ceo niz odličnih muževa je pored ogromna rada zdrav sa* mo zbog umerena življenja.
Kolevka ljudskoga roda po mišljenju američkog profesora Alfonsa Ponda tobo* že nije u Palestini ili u pustinji Gobi, ka« ko su to do sada učenjaci mislili, već u srednjoj Africi, gde je našao mnogo čo* večjih kostiju, oruđa i drugih predmeta, koji izviru, tobože, iz mnogo starijih vre* mena, nego što ih je do sada istorija po* znavala.
Krava sa sportskim duhom. Nije do* vcljno da samo mi ljudi postizavamo re* korde. I životinje neće da zaostaju za na* ma, i one se takmiče među sobom. Negde u Kanadi imaju takvu muzaru koja iz pet* nih žila nastoji da postigne rekord u da* vanju mleka. I taj njezin sportski duh na* ilazi naravno na opšte ljudsko odobra* varije. Ova rogulja daje kudikamo više mleka nego njezine obične drugarice; sto* ga je njezin život kudikamo sjajniji, nego životarenje njezinih pomenutih drugarica. Ona nije zajedno s njima, kako se ne bi u njih ugledala. Svaka njezina kretnja motri se sa svom pažnjom. Nadziru je ka* ko jede, kako spava, staraju se da joj pro* bava bude uvek u redu. Ne smemo se da* kle čuditi što vredna rogulja već iz zahval* nosti oseća dužnost da daje mncgo mleka. Ova rogulja, uzor plemenita takmičenja, nadmašila je sve dosadašnje rezultate. Za ciglo pola godine dala je, prema tačnim računima, 18.252 litra mleka, pa su dobili iz njega 2133 funte maslaca. Bude li nje* zina darežljivost ostala ista, biće ona naj* glasovitija muzara američkog kontinenta. Već sada slovi kao znamenitost. Mlekarski stručnjaci ne mogu joj se dovoljno nadi* viti. Veterinari opipavaju joj bilo; agrarni izvestitelji opisuju, kako ona svome naj* dražem švicarskom treneru dopušta da je svaki dan četiri puta muze; glade je, do* nose joj darove, propitkuju, mogu li je fotografisati. Na sve ovo ona samo mukom odgovara, čime će da kaže da se barem ne protivi. No ona radi svoje velike slave ipak nije uobražena. Ta nije nikakva lepotna kraljica. Niti je ubeđena u svoju vrsnoću.
niti gleda s prezirem na slabije svoje se* stre; njoj to naprosto nije dano. Daje mleko, a ne možda radi toga da bi stekla zlatnu kolajnu Saveza kanadskih mlekar* skih stručnjaka, nego radi toga što upravo mora. Pa to je baš ono što je odlikuje. Da je ona lepotica, jamačno bi se svi volovi
0 nju otimali pa bi bez sumnje imala već lepu vilu kraj mora, više automobila, pa
1 angažman kod — tonfilma.
Aeroplan u službi stanice za spasava* nje. Botkinova bolnica u Moskvi ima svoje letalište za aeroplane, jednu radio*stanicu i stanicu za spasavanje. Poseban telefon spaja tu stanicu sa svim predelima Mo* skve i njezinih predgrađa, zajedno s tvor* nicama i radionicama. Kod stanice za spa* savanje vrše neprestano službu dva aero* plana s pilotima i lekarima. Svaki aeroplan ima dve bolesničke postelje i lekove. Čim stigne prijava o kakvoj nesreći, odmah po* leti aeroplan s lekarom na prijavljeno me* sto, , obavi prvu pomoć te poveze boles* nika, bude li potrebne, odmah u Botkinovu bolnicu.
Kad se desi nesreća s elektricitetom,
valja pre svega početi odmah s veštačkim disanjem, ili cbičnim načinom pomoću ru* ku, ili pomoću aparata. Ovo veštačko di* sanje valja produžiti satima, jer se može i nakon pet sati pokazati uspeh. Onaj, koji nije lekar, neka se drži kod spasavanja ovih uputa: 1 Ukloni stradaoca odmah iz područja elektriciteta, ali pazi kod toga na sebe! 2 Počni odmah sa spasavanjem, ne misli nikad da je prekasno! 3 Stradaoca položi vodoravno; raskopčaj mu gornji deo tela; neka bude dovoljno vazduha i svetla; počni odmah s veštačkim disanjem, dok ne dođe lekar! 4 Nemoj stradaocu ništa sipati u usta!
Tragovi šećera u jantaru koji su se održali 80.000 godina. Mikroskopske tra* gove šećera, koji su se našli u jantaru, uvek zajedno s insektima, nedavno je is* tražio neki berlinski naučnjak. Ustanovio je da je šećer bio u jantaru 60.000 do
80.000	godina, a da se nije nikako prome* nio. Pa kako jc došao u nj? Insekti su se uhvatili u smolu borova na baltskim oba* lama; smola se zatim pretvorila kroz ti* suće godina u jantar. Uhvatile su se pčele i leptiri, dakle medarice, i ušenjci što sišu iz zelenih biljaka šećerni sok. Jantar se dakle pokazao kao nenadmašivo sredstvo za konzerviranje te može i mikroskopske tragove organskih tvari, koji se inače vrlo lako raspadaju, sačuvati nepromenjene ti* suće godina.
Gumeni točkovi na željeznicama. Kas
ko je bila za putnika vest da bi mogli žes Ijeznički vozovi dobiti »gumene točkove«, vrlo radosna, jer bi onda bilo putovanje bez tolikog drmanja kudikamo prijatnije, ipak u glavnom nije ova želja pokrenula probu s gumenim točkovima, nego nastos janje, kako bi se trenje točkova uvećata Trenje je gde kad tako neznatno da se točkovi lokomotive, naročito kad su vlažs ni, okreću na istom mestu. To biva pre svega kod lakših lokomotiva. Pogonski točkovi s gumenim obručima uvećali bi trenje, pa bi se mogle na lokalnim željezs nicama upotrebiti lakše i jeftinije loko« motive nego do sad. Nadalje je veće tres nje vrlo važno na prugama velikih uspona. U Francuskoj su se na takvoj pruzi, kod Laqueville*a, gumeni točkovi poneli tako odlično da ih nameravaju francuske žes ljeznice uvesti na svim prugama.
Kako pauci hvataju ribe. Da imaju ris be mnogo neprijatelja i među bubama, nas ročito vodnim, isto je tako poznato, kao što činjenica da američki ogromni pauci navaljuju na ptice. Američki istraživalac Gudger raspravlja u nekom prirodopis* nom listu o utvrđenim slučajevima, kako su pauci hvatali ribe. Pre mnogo godina imao je profesor Spring u New Jersey*u priliku da je video, kako je 18 mm dugi pauk s gata ujeo malog klena, dugog 81 mm, blizu hrptenog pera. Riba je isplis vala s paukom na hrptu u krugu, ali se ga nije mogla osloboditi. Za 6 do 8 min. izvus kao je pauk ribu, koja se jedva još otimaš la, gotovo sasvim na suho. Istraživalac metnuo je obe životinjice u staklenu pos sudu sa širokim grlom, gde se riba zadrs žavala na dnu vode, a pauk je, plivajući na površini, čuvao stražu. Posle 3 časa pauk je poginuo, a riba istom drugi dan. — Neki drugi naučnjak opisuje, kako se spus stio pauk s drveta u vodu na gomilu kles nova; uhvatio je jednu ribicu te je nije pus stio ni pod vodom, dok nije usled otrova uginula te isplivala na površinu. — Neko je imao u staklenoj posudi u sobi zlatne ribice, pa je opazio, kako je obadve ujeo pauk. On ga je doduše poterao, ali su ris bice opet uginule. — Slično se dogodilo 1927 god. u akvariju u San Franciscu, gde je iz zidanog bazena preko noći nestalo ribica, čija su isušena telesa kasnije nađe* na u blizini na zemlji. I ovde se bio spus stio pauk s drveta u bazen, te izvadio ris be. — U Argentini promatrali su pauka koji je u batunu opreo mrežu dclomice
pod vodom, te hvatao punoglavce. Oko mreže našlo se puno praznih kožica tih žrtava. — 1925 god. gledao je neki pris rodnjak, kako je uspelo pauku da je dos vukao ribicu na list sred batuna, ma da se neko vreme ljuto otimala, dok nije, usled otrova, iznemogla. Ostavio je svoju žrtvu istom onda, kad je prirodnjak štas pom udario po vodi.
»Mirisave knjige«, ne samo u književs nom, nego i u doslovnom značaju dobiće skoro Američani i to pomoću kazeina. Ovaj doduše nema prijatnog mirisa, ali ga dobije pod aromatično hemiskim uplis vom. Tim mirisavim kazeinom impregnis raće papir za knjige.
Do koje visine stiže glas sa zemlje. Zvuk prodire u vis lakše i jače nego u dus binu. Glas čoveka koji se nalazi 500 m iss pod nas, čujemo još sasvim dobro, dok čovek 100 metara ispod nas neće dobro razumeti naših reči. Zvuk čovečjeg glasa dopire do 1000 m visine; kreketanje žaba
i	cvrčanje cvrčaka samo do 900 m; pevanje petlova, zvonjenje zvonova, vriska svetine još do 1600 m; zviždanje lokomotive pris mećuje zrakoplovac 3000 m iznad zemlje.
O	granicama rastenja. Neki naučenjak objavio je zanimljiva opažanja o granicas ma u kojima rastu živi stvorovi. Veličina pojedinih vrsta životinja i biljaka zavisi
0 intenzivnosti i trajanju rastenja. Zivi stvor može rasti samo, ako prima hranu, kojom se organizam delomično služi da vrši svoje pogonske zadatke. Što' preostas je, ide u korist rastenja, pa što je taj pres ostatak veći, to više može da napreduje rast. Stoga mogu biljke narasti mnogo vis še nego	životinje,	tako Mamutovo	drvo
do 120 m	visine, a	kitovi samo	do	30 m
dužine. Vodne životinje ne moraju trošiti nikakve energije da nose teško telo, jer ga nosi voda, pa postaju dakle veće nego vazdušne	životinje.	Gronlandski	kit	mos
že biti težak do 150.000 kilograma, slon sas mo oko 6000. I letenje traži mnogo energis je, stoga	su ptice	koje nikako	ne	lete,
mnogo veće od drugih koje lete; noj je težak 90 kg, a kondor, najveća ptica koja leti, samo 11 kg. Oskudica hrane ima za posledicu manju rast; neki sitni crvići koji žive u prirodi, narastu obično samo do
1 mm dužine, a paraziti koji nađu u svoga gospodara više hrane, mnogo su duži, čos večja glista do 40 cm. Životinje ogromnih dimenzija moraju imati i vrlo jak oslon. Kostur ima dakle kod velikih životinja mnogo veći udeo na ukupnoj težini živos
tinje nego kod malih: kod rovke 7-9 pro* eenata, kod mačke 11’5, kod mladog psa već 14, a kod čoveka 17 do 18 procenata. Važnu ulogu kod rastenja igra i veličina površine čreva, jer o njoj zavisi množina
i	upotreba hrane. Kad nastupi polno sazre* vanje, upotrebi se višak koji je do tada služio rastenju, u druge svrhe. No pošto više temperature polno sazrevanje usko* ravaju, naraste ista vrsta u toplijim kra* jevima manje nego u hladnijim. Morske životinje u hladnim su morima veće nego u toplim. U evraziskim krajevima bivaju sve vrste životinja od jugozapada prema severu i severoistoku sve veće i tako biva da su se skupili u hladnim predelima naj« veći egzemplari životinjskih vrsta, a u vrućima srazmerno najmanji.
Gradovi koji pevaju. Američki nauče* njaci koji se bave istraživanjima, kako bi se mogla otstraniti buka po ulicama, došli su do zanimljiva rezultata: U visini od 15 spratova iznad živahnih ulica izmešaju se sve halabuke odozdo u jedno jedinstveno zujanje, ali koje u svim gradovima nije jednako. Na naročitom instrumentu, nazva* nom »osiso«, ustanovljeno je da zuji Chi* cago u basu, New York u baritonu, London u sopranu — a toj razlici, tvrde, razlog su različiti oblici zgrada, broj kandelabara i žića po ulicama pojedinih gradova.
Sodoma i Gomora. Pater Mallon, di* rektor Biblijskog instituta u Jerusalimu, otkrio je ruševine Sodome i Gomore, sever* no od Mrtvog Mora, približno tri milje od reke Jordana. Ovaj grad iz Avramovih vremena bio je otprilike četiri puta veći nego Jeriho. Po raznim predmetima koiis ma su se služili u kućanstvu te po poljo* privrednom oruđu može se zaključiti da su starosedeoci ovoga grada bili pastirski na* rod s vrlo velikom kulturom. U ruševinama našli su se vrlo zanimljivi glineni sudovi, plastikom urešene čaše i vaze. Sem toga naišli su u nekom sudu na lubanju deteta od šest godina; biće da je tu po sredi žrtva deteta nekome nepoznatom božanstvu. Iz ogromne množine pepela i ugljenisanih de* lova kuća, nađenih u ruševimana, može se sigurno zaključiti da je Sodomu i Gomoru zaista uništila vatra, kao što kaže Sveto Pismo.
Čuju li ribe? Već mnogo godina bave se naučenjaci pokušajima da reše pitanje, čuju li ribe, osećaju li zvučne talase u na* šem smislu. U pojedinim slučajevima uspeli su pokušaji, no nisu bili znanstveno dokazani. Kao što sada javljaju iz Londo*
na, uspeo je nameštenicima instituta za biologiju riba u Plymouthu i dokaz: nauči* li su ribe da dođu na znak zvona na me* sto, gde dobivaju hranu.
Pluta dobiva se od plutaša koji raste u južnoj Evropi; najbolje vrste nalaze se u Španiji. Kora ovog plutaša vrlo je de< bela. Svake godine naraste nova naslaga, a svakih csam godina otpadnu naslage sa* me, ali bolja se roba dobija, ako se kora oljušti pre, nego sama otpadne.
Pčele navalile na aeroplan. Jednom malo da nije roj pčela srušio aeroplan sa vazdušnih visina. Nekim slučajem pobe* goše iz odeljenja za tovarnu robu u aero* planu, gde su bile smeštene. Besne nava* liše na uprepašćene putnike pa i na pilota. Putnici se barem donekle obraniše dosad* nih napadača svojim maramicama, ali pi* lot je morao čvrsto da drži kormilo, pa su ga pčele ujedale po miloj volji. No on je junački podnosio bolove te je srećno pristao sa svojim aeroplanom na pariškom letalištu, ali je morao odmah u bolnicu.
Planina smrti. Te dni mi je prišla v roke knjiga »Planina smrti«, ki jo je spi* sal urednik »Sokolića« brat Jeras. V njej je pisatelj z živo besedo popisal grozno trpljenje, umiranje in junaštvo srbskega na* roda med svetovno vojno v domovini in na begu iz nje. Ker je bival pisatelj takrat v Srbiji, se je najprej tudi sam udeležil vojne kot dobrovoljec, a končno je mo* ral odpotovati z drugimi nesrečnimi tr* pini skozi Albanijo na morje in od tam v Francijo, da si je tako rešil življenje in svobodo Kar je ob teh strašnih prilikah doživel, pa je popisal v svoji knjigi, ki je zaradi tega postala zgodovinsko zanimiva in važna ter zasluži, da jo prečita in z njo izpopolni svojo knjižnico vsak dobri Jugo« sloven. Toplo pa jo priporočam tudi na* šim Sokolićem, da iz nje spoznajo, s kak* šnimi velikanskimi žrtvami jugoslovanske* ga naroda je bila priborjena naša sedanja svobodna Jugoslavija. Iz te zgodovinske požrtvovalne hrabrosti naših prednikov moramo tudi črpati in se navzeti njihovega duha, poguma in vzvišene domovinske lju* bežni za požrtvovalno in uspešno obrambo svoje krasne in dragocene domovine, za utrditev svoje sedanje svobode in za osvo* boditev še zasužnjenih bratov in sester pod kruto tujčevo peto. Knjigo krasijo in to* pojasnjujejo mnoge lepe podobe Mirka Su* bica. (Knjigo se naroča na naslov: J. Jeras, Levstikova ul. 21; posamezni izvod stane 20 Din.)
Fr. R.
IZ UREDNIŠTVA
*
Sve dopise namenjene za »Sokolića« treba slati samo na naslov Josip Jeras, urednik »Sokolića«, Ljubljana, Levstikova u'lica 21 — a ne na razne druge naslove, kako se to još uvek događa. Dopisi za 5 broj Sokolića neka se pošalju uredništvu do 5 maja.
Dopisi treba da budu pisani čitljivo mastilom ili pisaćem strojem! Loše pisani dopisi neće se štampati — svršiće u košu!
Naraštajci i ona braća, koji još nisu dovoljno vešta u pisanju neka daju svoje dopise popraviti onoj braći, koja dobro poznaju jezik i koji su vesti u pisanju.
Među saradnicima još uvek nemamo naraštajki i sestara — članica-»Sokolić« je također namenjen i njima, pa neka također i one sarađuju!
»Sokolić« mora imati saradnika iz sviju krajeva naše države!
Starajmo se svi da postane »Sokolić« najbolji jugosflovenski omladinski list!	"■
Svaki naraštajac i svaka naraštajka mora biti pretplaćena na »Sokolića!«
Budite tačni u plaćanju pretplate!
»Sokolić« se naročuje kod: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Narodni dom. Pretplata na »Sokolića«- iznosi Din 20 — godišnje.
Rešenje križaljke i brojčanice iz 3 broja »Sokolića«
Rešen je magičnega lika, križaljke, zlogovne verige, izpopolnjevalke iz 3 broja »Sokolića« Magični lik: navpik in vodoravno: 1. Pirit, 2. Ris, 3. Kisik.
Križaljka: vodoravno: 2. Oru, 4. Vis, 5. Sova, 8. Anka, 10. Voz, 12..Ada.
—	Okomito: 1. Tri, 2. Ovan, 3. Usta, 5. Sova, 6. Vo, 7. Vaza, 9. kg, 11, Oda.
Zlogovna veriga: Vodoravno: 1. Bantu, 3. Baku, 5. Bakar, 7 Mentol, 9. Paket. — Navpik: 2. Tuba, 4. Kuba, 6. Karmen, 8. Tolpa.
Izpopolnjevaika: 1. Oje, 2. Rus, 3. Uže, 4. Una, 5. Vis, 6 Usa, 7. Bor, 8. SKJ, 9. ĆOS, 10. Ulj. — V srednji vrsti od zgoraj navzdol: Južni Sokol.
Zlogovnica
Polja napolni z zlogi!
Besede pomenijo:
Vodoravno:
1. Sundski otok;
2. Mohamedansko svetišče.
5. Žensko krstno ime.
6. Plemič.
6л Del pohištva.
8. Kraj v bližini izvira Kolpe.
9. Razprtija.
10. Jugoslovenski pesnik.
12. Pijača.
Navpik:
2. Visoka planota v Dinarskem po* gorju.
4. Turški sultan.
6. Južni sad.
7. Slaven staro grški kipar.
8. Tunel.
11. Dekliško krstno ime.
Popunjalka
(Sastavio: .Tovari Kosanović, naraštajac Đurđenovac.)
Oblik reke.
Ratno sredstvo.
Magarac.
Ostavlja svako.
Bibjisko lice.
■ Potres.
Prkos.
Vesnik proleća.
Pristalica Gj. Gaja.
Vulkan.
,Prometno sredstvo.
Deo slonove glave.
-	Vatra.
Muš. ime.'
Životinja bez glave (madž. — čelo, front).
Zensko ime.
Glava Mletačke republike.
Arapska luka.
, H	Sever	(tuđ.).
1	Od I—II Sokolska slava u mesecu martu 1932.
\
Zloženka
(sestavil M. P.).
DON, E, E, GO, HA, HE, HO, JO, KA, KAL, KAN, KO, KRA, KVA, LA; LA; LON, MA, ME, MET, NO, OR, RAN, RE, RUN, SA, ŠE, TE, TOR, UP, ZIT.
Iz teh zlogov sestavi besede. Začetnice besed povedo ime znanega sokolskega telovadca.
Besede pomenijo:
1. Puščavski četveronožec.
2. Mesto v Perziji.
3. Univerzitetno mesto v Švedski.
4. Pokrajina v zapadni Afriki (prej nemška kolonija).
5. Ravnik.
Sol \ Bran	[Olfill	I
	Sa svim priborom i gotovom izrađenom robom po propisu SKJ bićete najsolidnije i najjeftinije posluženi kod bratske firme: • ko PalIU	
	ZAGREB, KRAI BEOGRAD, BA	Л1СЕ MARIJE BR. 6., ili BRANKO PALČIC, kLKANSKA 24. / SOKOLSKI DOM, SPUT
		
6. Nedavno umrli ameriški pisatelj.
7. Mesto na Japonskem.
8. Mesto v.Zapadni Indiji.
9. Razstrelivo.
10. Vihar.
11. Športna panoga.