Monitor ISH (2005), VII/1, 139-156 1.02 Pregledni znanstveni članek
Prejeto: 13. 5. 2005 Sprejeto: 1. 6. 2005
Srdjan Jančić1
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava: semiološki osvrt
Psihoanalitična interpretacija parapsiholoških pojavov: semiološki pristop
Izvleček: V eseju obravnavamo nekatera stališča psihoanalitične psihoterapije glede t. i. parapsiholoških pojavov. Ogledali smo si nekaj primerov pojavov, ki jih psihoanalitiki interpretirajo in s katerimi argumentirajo svoja teoretična izhodišča. Problem interpretacije smo prenesli v semiološke okvire, da bi izpostavili težave in pomanjkljivosti psihoanalitičnega pristopa. Prizadevali smo si pokazati, kako lahko semiologija prispeva k preformulaciji problemov, ki nastajajo pri interpretaciji t. i. parapsiholoških izkušenj.
Ključne besede: interpretacija, psihoanaliza, parapsihološki pojavi, semiologija
UDK 159.964.2:80
The Psychoanalytical Interpretation of Parapsychological Phenomena: A Semiological Approach
Abstract: The paper deals with the approach of psychoanalysis to the so-called parapsychological phenomena. Illustrated by several examples of these phenomena, which have been interpreted and used by psychoanalysts to support their premises, the problem of interpretation is transferred to a semiological framework to reveal the difficulties and inadequacies of the psychoanalytical approach. The analysis seeks to show how semiology may help reformulate the problems which emerge in interpreting the so-called parapsychological experiences.
Key words: interpretation, psychoanalysis, parapsychological phenomena, semiology
1 Srdjan Jančić je podiplomski študent na Institutum Studiorum Humanitatis, Fakulteti za podiplomski humanistični študij v Ljubljani, smer antropologija vsakdanjega življenja. E-naslov: srdjan_jancic@yahoo.com.
139
Srdjan Jančić
U ovom radu, namera mi je da preispitam šta je u psihoanalitičkoj (frojdovska ško-la) i analitičkoj (jungovska škola) psihoterapiji rečeno o takozvanim parapsihološkim pojavama i o načinima njenih interpretacija. Razlog za tumačenje ovih fenomena u psihoterapiji je taj što su ova pitanja još uvek aktuelna. Opažanje i tumačenje takozvanih parapsiholoških događaja snažno utiču na transfer i kontratran-sfer, a tirne indirektno i na realizaciju psihoterapijskih ciljeva. Bez obzira na to, da li psihoterapeut i njegov klijent smatraju da prekognitivni fenomeni postoje ili ne, kada se nešto nalik tome u psihoterapiji odigra, svako če, več u zavisnosti od svojih ubeđenja, odreagovati. Niko ne može ostati neutralan, ‘izvan situacije’.
Problem interpretacije postavljam u semiološke okvire zato što smatram da se takvim pristupom mogu razjasniti pitanja koja se tiču doslednosti i validnosti psi-hoanalitičkog pristupa parapsihološkim pojavama. Na osnovu dosadašnjeg prou-čavanja date literature, postavljam hipotezu da određeni prepusti prilikom interpretacije postoje, a da se na njih ‘razgovetno’ može ukazati, ukoliko se čitava analiza postavi u semiološke okvire. Namera mi je da razmotrim primere iz kliničke prakse, kojima psihoanalitičari ilustruju svoja shvatanja o parapsihološkim pojavama. Predmet njihove interpretacije ču preformulisati tako što ču mu dodeliti znakovnu vrednost (odrediti plan izraza i plan sadržaja), a zatim ču ukazati na način na koji su psihoanalitičari izvodili značenje. Semiološka analiza koja je im-plikovana u proces njihove interpretacije, uz ukazivanje na klasu kojoj pojedini znakovi pripadaju, s obzirom na njihovu funkciju, poreklo i motivisanost, može biti od pomoči u rasvetljavanju, imenovanju propusta i teškoča sa kojima se su-očava psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava.
Ovaj rad je prevashodno teorijskog karaktera i u vezi je sa rasvetljavnjem psi-hoanalitičkog pristupa parapsihološkim pojavama, kao i sa preformulacijom problema koji se pojavljuju u toku interpretacije. Posredno, to može imati praktični značaj, jer se kroz produbljivanje razumevanja ovih pojava spremnije pristupa njihovoj interpretaciji u okviru psihoterapije.
Interpretacija parapsiholoških pojava u psihoanalitičkoj
psihoterapiji
Frojd u članku Psihoterapija i telepatija2 navodi dva slučaja neuobičajnih iskusta-va svojih klijenata, na osnovu kojih je postavio hipotezu o prenosu misli. Sada če-mo razmotriti način Frojdovog izvođenja analize jednog takvog slučaja.
2 Frojd, 1992.
140
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
Klijent u toku seanse govori Frojdu kako je pre dve godine konsultovao astro-loškinju o sudbini svoga zeta. Astrološkinji je dao datum rođenja svoga zeta, ali joj, pri tome, nije saopštio o kome se radi, tako da astrološkinja nije imala infor-maciju o tome da je osoba čiju sudbinu iščitava iz položaja zvezda ustvari klijen-tov zet. Astrološkinja je predvidela da če data osoba umreti od trovanja rakovima u julu ili u avgustu. Zet je, prema klijentovom tvrđenju, bio ljubitelj morskih plodova i zaista je narednog avgusta umalo preminuo od trovanja rakovima.3
Analizirajuči klijentov iskaz, Frojd zaključuje da je sadržaj proročanstava u neposrednoj vezi sa suzbijenim (socijalno neprihvatljivim) željama. Klijent je, prema analizi, bio jako emotivno vezan za sestru - nesvesno prisustvo fantazije da se njome oženi. Ova donekle osveščena, ali ipak uporna želja, obrazovala je drugu, njoj odgovarajuču, takođe potiskivanu želju - klijent je neprijateljski bio nastrojen prema zetu, pa je priželjkivao njegovu smrt. Svesno, on je podržavao sestrinu vezu i kasnije brak, što znači da je u nekom smislu uspeo je da sublimi-ra svoju erotsku naklonost prema njoj. Takođe, klijent je tokom psihoanalize po-stao svestan da je želeo da njegov zet umre, pa je to saznanje ublažilo patogeno dejstvo ove želje, koja se dalje pojavljuje u ‘suzbijenoj’ formi.
Frojd u zaključku, pozivajuči se na sadržaj seansi i problematiku klijenta, iznosi hipotezu o tome da se izuzetno snažna želja, koja je potisnuta ili suzbijena usled socijalne neprihvatljivosti, može nedokučivim putem preneti, zajedno sa sadržajem i mislima koje je prate,4 i zatim iščitati u nesvesnom druge osobe. Astrološkinja se nalazi u ulozi medijuma kroz koji se očitava nedokučivim putem preneta želja. Tako želja konačno nalazi svoj svesni izraz, doduše, ne u svesti klijenta kome pripada, več u svesti medijuma koji je verbalizuje u formi predskazanja.5
Pristup parapsihološkim pojavama je donekle patocentričan, a takav za-ključak se može izvesti ukoliko se imaju u vidu ciljevi psihoanalitičke terapije. Osveščivanje nesvesnih sadržaja umanjuje njihovu razornu moč i omogučava željama da se preobražavaju i iskazuju u neutralnijem, sublimiranom, socijalno prihvatljivom obliku koji neče remetiti funkcionisanje klijenta, več če ga učiniti kvalitetnijim. Kada je reč o parapsihološkim pojavama, želja ostaje delimično nesvesna. Telepatski prenos je samo alternativni način ispoljavanja želje - ka-muflirani izraz. Pri tome, izvorište nije ‘presušilo’, več je nastavilo da se ispolja-
3 Isto, 59-61.
4 Isto, 66.
5 Isto, 61.
141
Srdjan Jančić
va u svojoj suzbijenoj formi. Kada takve zabranjene, konfliktne želje ne bi postajale, izgleda da ne bi bilo ne samo simptoma, več ni parapsiholoških zbivanja. Na ovom mestu, mogli bismo da zaključimo da, prema psihoanalitičkom shvatanju parapsiholoških pojava, suzbijena nesvesna želja ima snagu da formira telepatsko zbivanje, na sličan način na koji učestvuje u formiranju psihičkih simptoma. Međutim, ako pažljivo iščitamo kako je Frojd došao do svog zaključka, uočičemo da se Frojdova interpretacija uopšte ne odnosi na pojavu, odnosno na situaciju zbog koje je Frojd napisao navedeni tekst. Frojd nije interpretirao prekognitivni fenomen.
Naime, ono što ovaj primer čini neobičnim ili ‘parapsihološkim’ je to što se proročanstvo astrološkinje gotovo ostvarilo. Kao što smo videli, Frojd ne daje ni-kakvo objašnjenje oko podudaranja astrološkog tumačenja horoskopa sa događa-jem koji je kasnije usledio. Umesto toga, Frojd tumači ‘maglovitiju’ paralelu, odnosno analizira to što astrološka interpretacija prema sadržaju odgovara nesve-snoj želji klijenta.
Izostavljanje interpretacije ključne pojave može se razjasniti, ukoliko imamo u vidu to da se tumačenje formiralo paralelnim razmatranjima, u sledečim okviri-ma: jedno je u okviru parapsihološko-naučnog konteksta, centriranog na objektivno, na pitanje uzroka i posledice i na energetskog posrednika, a drugo je u okviru psihoanalitičkog konteksta, centrirano na iščitavanje subjektivnog, značenjskog.
Parapsihološki kontekst se ostvaruje tirne što se trovanje rakovima javlja kao realni događaj koji se odirgao u vreme koje predviđa astrološkinja. Može se postaviti npr. hipoteza o uticaju položaja planeta na ljude, ili o sposobnosti astrološkinje da prekognitivno, izvančulno opaža buduče događaje i si. Važno je da se in-terpretacijom, kojom se spekuliše o energetskom posredniku, veza između astrološke predikcije i realnog događaja smešta u kontekst prirodnih nauka. Teoretski je, takođe, moguče da pretpostavimo da je proročanstvo omogučeno participaci-jom astrološkinje u nekom apsolutnom umu (ili u nečem sličnom), čime se objašnjenje može smestiti i u domen humanističkih nauka, filozofije ili teologije.
Psihoanalitički kontekst čini to što trovanje rakovima, kao stanje koje ugroža-va život, odgovara klijentovoj nesvesnoj želji za smrču konkretne osobe. To što se javlja u iskazu astrološkinje, a kasnije i kao realni događaj, u potpunosti je ire-levantno za psihoanalizu. Značajno je to što se sadržaj javlja u klijentovom iskazu, u određenom trenutku psihoterapijskog procesa. U kakvoj je vezi iskaz klijenta sa njegovim seksualnim i agresivnim pulzijama, ključno je pitanje koje za-
142
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
nima psihoanalitičara, čime je i određen kontekst interpretacije trovanja rakovima. Frojd polazi od činjenice da je klijentov zet imao trovanje rakovima. Zato znak: plan izraza (PI): trovanje rakovima II plan sadržaja (PS): stanje koje ugroža-va život, Frojd iščitava u trijadi odnosa koju čine klijent, njegova sestra i njen muž. Kako je analizom potvrđeno da je klijent potiskivao svoju izrazitu privrženost sestri, zajedno sa ljubomorom koju je osečao prema zetu, Frojd u klijento-vom saopštenju astrološke predikcije o trovanju zeta, vidi klijentovu želju da zet umre. Trovanje rakovima kao metaforični, delimično sublimirani izraz želje, predstavlja njen simptom.
Prethodnu interpretaciju možemo postupno prikazati na sledeči način:
PI: trovanje rakovima II PS: stanje koje ugrožava život
PS2: želja da zet umre
PS3: potisnuta, destruktivna želja
PS4: simptomatski izraz potisnutih agresivih pulzija
Očekivalo bi se da če se Frojd, nakon što je odredio značenje elementarnog znaka, vratiti interpretaciji ostvarenja astrološkog predskazanja. Međutim, ono što se pojavljuje u parapsihološkom kontekstu, podudarnost između astrološkog iskaza i realnog događaja na koji se taj iskaz odnosi - ostaje bez interpretacije. U psihoanalitičkom kontekstu, prisutno je klijentovo pridavanje značaja astrološ-kom tumačenju, koje Frojd izmešta u parapsihološki kontekst. Psihoanalizom bi trebalo utvrditi zašto je klijent uopšte pridao značaj astrološkom tumačenju. Je-dan od mogučih odgovora je - zato što astrološko tumačenje odgovara onome što on nesvesno želi da čuje. Umesto toga, Frojd postavlja hipotezu da je astrološki-nja nesvesno iščitala klijentove želje i misli, pod obrazloženjem da ona nije mogla da zna da zet voli rakove, niti je to mogla da iščita iz tablica, a da je klijent to znao i nesvesno priželjkivao takvu situaciju. Frojd se više ne obazire na to što se zet otrovao rakovima, več umesto toga samo razlaže zašto je trovanje rakovima prisutno u astrološkom iskazu. Uočavajuči da astrološki iskaz odgovara klijento-voj potisnutoj želji, Frojd postavlja hipotezu o telepatiji i, u skladu sa torn hipo-tezom, elementarni znak obogačuje novim nivoima značenja:
PI: trovanje rakovima II PS: stanje koje ugrožava život
PS$: medijumski iščitana misao
PS6: telepatski prenesena potisnuta destruktivna želja
Da je klijent maštao ili sanjao o tome kako njegov zet umire od trovanja rakovima, verovatno bi to bila neobična podudarnost sa iskazom astrološkinje. Među-
143
Srdjan Jančić
tim, Frojdu je bilo dovoljno što je klijent imao neprijateljska osečanja, bez obzira na to što ona nisu imala nikakav simbolički izraz, da postavi hipotezu o tele-patiji, dok precizna koincidencija između astrološkog predskazanja i događaja, očigledno, nije bila vredna pažnje. Mogli bismo da pretpostavimo da je ona u Frojdovom tekstu bila samo u funkciji povoda za iskazivanje nekih drugih ideja, bez večeg značaja, zbog čega je izostala interpretacija. Frojd navodi da odnos prema budučnosti nije ono što je od suštinskog značaja u tim primerima,6 kao i to da se predviđanje nije ostvarilo - zet je ostao živ. Međutim, posle nekoliko stranica, dalje u tekstu kaže da je toliko bio iznenađen i uzbuđen, kada je od klijenta saznao da je zet umalo umro od trovanja rakovima u avgustu, da se odrekao bilo kakve interpretacije.7 Možda je upravo ta ambivalencija dovela do skretanja toka interpretacije u neočekivanom pravcu, ostavljajuči pojavu bez tumačenja.
Sličan pristup ima i Julija Kristeva, lingvistkinja i psihoanalitičarka, čije je in-teresovanje za psihoanalizu inspirisano Lakanovim tumačenjem Frojda. Sa ciljem da ilustruje pojedinosti svog poimanja histerije, Kristeva u knjiži Nove duševne bolesti navodi primer iz svoje kliničke prakse, u kome možemo uočiti koinci-denciju između sadržaja sna pacijentkinje i realnog događaja koji se paralelno odigrao u privatnom životu terapeutkinje. Ako utvrdimo da je u pitanju pristup sličan Frojdovom, ostaje nam da pretpostavimo da je možda u pitanju slučajna greška u zaključivanju, te nam preostaje da potražimo neko drugo objašnjenje. Razmotrimo, najpre, pomenuti primer:8
“Kod histerika nastaje odista spekulativan prekid na planu saznanja. Pored fragmentacije ličnosti, on može dovesti i do hipersenzitivne intucije, skoro medijumske, kojom kod sagovornika otkriva latentne emocije i misli. Jedna pacijentkinja, koja na seansu dolazi primetno uznemirena, opruža se na kau-ču i priča mi kako je sanjala da ja imam kancer ili, tačnije, da neka žena iz moje okoline umire od kancera. U pismu koje sam malopre primila odista sam obaveštena da je ova bolest dijagnostikovana u jedne od mojih bliskih rođaka. Polazeči od prethodnog materijala, tumačim reči moje pacijenkinje u smislu neke želje da umrem ja ili njena majka. I dalje ostaje emotivna rezo-nanca koja se prenosi da bi ovladala mnome i da bi se otarasila njenih sops-tvenih konflikata. Na drugi način, prekid na planu saznanja može dovesti do
6 Isto, 57.
7 Isto, 60.
8 Kristeva, 1997, 107.
144
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
sumanutih fantazama, do paralogične hiperasocijativnosti koja ponekad otva-ra provaliju ludila, čak i usred dobro socijalizovane histerije.” Dijagnostikovanje kancera je sadržaj koji se paralelno izražava na dva polja, u snu i kao realni događaj. U fokusu interpretacije nije, kao što je to uobičajno, san klijentkinje, več to što ga je ona ispričala u vreme kada je njena terapeutkinja pri-mila pismo sa sadržinom koja odgovara torn snu. Tu koincidenciju možemo po-smatrati kao ključni znak interpretacije. Postavlja se pitanje: šta taj znak predstavlja?
Koinicidenciju autorka interpretira kao posledicu hipersenzitivne, gotovo medijumske intuicije. Pridev medijumski može nas lako usmeriti na pomisao o telepatiji, međutim, treba ga iščitavati u značenju - skoro medijumski, ‘kao da’ je medijumski. Hipersenzitivna intuicija se nadalje može iščitavati kao sposobnost otkrivanja latentnih misli i emocija, koja je u svojstvu uzroka koincidencije, a sama je posledica ‘dubljeg’, strukturalnog uzroka - prekida na planu saznanja, koji karakteriše histeriju.
Prekid na planu saznanja očigledno je u korelaciji sa prekidom u okivru sim-boličkog, što u nekim slučajevima rezultira fragmentacijom ličnosti, u drugim su-manutim fantazmima, dok u anliziranom slučaju rezultira hipersenzitivnom in-tuicijom.9 S jedne strane, po mišljenju autarke “falusna identifikacija s očem vodi histeričnog subjekta (muškarca ili ženu) do nadmetanja sa maksimalnom simbo-ličkim” performansom. Iz toga proističe “brzo sticanje (dakle i loša integracija) govora, blagorečiv diskurs, intelektualna radoznalost, izazivanje znanja”.10 S druge strane, međutim “neka ekscitabilnost izvan para ili izvan oca vodi histerika do toga da čepa falusnu okosnicu koja održava njegov identitet, njegov kognitivni sklad”.11 Po mišljenju Kristeve, nekakav neizdrživ, bolan ili zanosan afekt stvara intenzivni pritisak koji se, ustvari, pokazuje kroz manjak na planu simboličke sinteze. U sukobu između zahteva simboličkog i zahteva želje, javlja se konverziv-na ili disocijativna simptomatologija u koju spada i prekid na planu saznanja. U ovom slučaju, reč je o želji za majčinom smrču koja se prema terapeutkinjinom mišljenju javlja kao latentni sadržaj sna, dakle, o želji koja je u svom transfernom obliku prerušena u želju za terapeutkinjinom smrču i koja prolazi cenzuru tako što stvara manifestni sadržaj sna - dijagnozu kancera kod terapeutkinje ili njoj
9 Isto, 106-107.
10 Isto, 104.
11 Isto, 105.
145
Srdjan Jančić
bliske osobe. U konačnoj analizi želja za majčinom smrču je interpretativni uzrok ove smisaone koincidencije.
Prethodnu analizu mogli bismo da postupno prikažemo na sledeči način: plan izraza(PI): kancer // plan sadržaja(PS): smrtonosna bolest. Kao znak javlja se na dva polja u kontekstu psihoterapijskog lečenja: u snu i istovremeno u kontekstu realnog događaja. Istovremenost, u kontekstu psihoterapijske seanse, ključni je znak - predmet tumačenja u predhodnom pasusu.
Dakle, interpretacija je fokusirana na koincidentni događaj u čijoj je osnovi prethodno definisani znak, koji uvodi u razmatranje novi i kompleksniji znak:
PI: koincidencija izm.eđu sna o kanceru i dijagnoze o kanceru
PS: hipersenzitivna intuicija
PS: otkrivanje latentne emocije kod sagovornika
PS: prekid na planu saznanja
PS: konflikt između zahteva simboličkog i zahteva želje
PS: želja za smrću terapeutkinje
PS: želja za majčinom smrću
Rezultat ove semiološke analize jeste da je ova koincidencija znak destruktivne želje subjekta u analizi, što nas vrača na Frojdovu interpretaciju parapsiholoških pojava.
Međutim, postupak izvođenja interpretacije ima određene nedostatke. Nije sporna psihoanalitička teorija Kristeve o histeriji i hipersenzitivnoj intuiciji, več proces izvođenja interpretacije primera koji navodi sa ciljem da ilustruje svoje teorijsko stanovište. Klijentkinja je, čitamo, naslutila latentne misli i emocije terapeutkinje. Autorka to zaključuje na osnovu toga što je klijentkinja u toku seanse pričala san koji odgovara realnom događaju, o kojem je terapeutkinja informi-sana neposredno pre seanse. Ono što ne odgovara ovakvom zaključku je to što se san, naravno, odigrao pre nego što je terapeutkinja saznala tužnu vest. U trenutku dok je klijentkinja sanjala san, njena terapeutkinja nije imala podatak o tome da joj je rođaka bolesna. Prema tome, klijentkinja nije imala šta da iščitava iz te-rapeutkinjinog nesvesnog. U tekstu se verovatno misli da je klijentkinja intuitivno iščitavala obaveštenje u toku seanse, iščitavajuči paralingvističke znake, međutim, ta hipoteza bi bila pogrešna zato što klijentkinja nije navodila asocija-cije ili pričala svoj fantazam koji se formira u toku seanse, več san koji je prethodno sanjala. Da bi se Kristeva i njen pristup ‘spasili’, moguča je i interpretacija prema kojoj je klijentkinja ex post ‘izmislila’ svoj san, pod uticajem ‘informacije’ koju
146
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
je primila od terapeutkinje, i bila, dakako, uverena da ga je doista sanjala - što bi bila vrlo nategnuta konstrukcija. Možda na ovom mestu treba postaviti pitanje: da li su ovaj i prethodno razmatrani Frojdov propust slučajni ili su oni posledica teš-koća koje specifičnost predmeta interpretacije postavlja pred analitičare?
Semiološki osvrt na propuste u psihoanalitičkoj interpretaciji Jedna od poteškoća koja se javlja prilikom tumačenja je ta što je parapsihološka pojava složen predmet interpretacije, jer se ne može svesti na elementarni ling-vistički znak. Lingvista Ferdinand de Sosir12 je postavio obrazac u kojem je označeno referentno pojmu, označitelj akustičnoj slici (psihičke vrste), a celina ozna-čenog i označitelja odgovara znaku koji je u vezi sa ostalim znakovima sistema. Naime, celina označenog i označitelja jeste dopuna i suprotnost drugim znaci-ma,13 a u tom odnosu uočava se vrednost te celine. Danski lingvista Hjelmslev uvodi pojmove plan izraza, koji odgovara planu označitelja, plan sadržaja, koji odgovara planu označenog, od kojih svaki ima svoju supstanciju i formu.14 Parapsihološka pojava formira se u opažaju, tek kada se dve pojave, slične po sadržaju ili značenju, neuzročno podudare u vremenu. U središtu analize, dakle, nije elementarni znak (plan izraza: kancer/plan sadržaja: smrtonosna bolest), već višestru-ka kontekstualizacija na različitim poljima reprezentacije. Ona postaje znak koji se interpretira tek kada se, u kontekstu istovremenosti, elementarni znak iskaže na više polja. U navedenim primerima analize takvom pristupu nije poklonjena velika pažnja. Znak koji se interpretira jeste: PI: koincidencija između sna o kanceru i dijagnoze o kanceru, PS: parapsihološka pojava. Druga poteškoća je ta što elementarni znaci koji sačinjavaju koincidenciju, ne pripadaju nužno istoj kategoriji znakova po funkciji, motivisanosti, poreklu.
Razmotrimo ta pitanja na prethodnom primeru. Dijagnostikovanje raka javlja se u kontekstu sna. San je znak koji čini njegova latentna i manifestna građa - za Frojda funkiconalna povezanost ta dva člana čini san.15 Elementarni znak je sada u funkciji plana izraza, a plan sadržaja je ono što san ‘skriva’, želja za smrću kli-jentkinjine majke ili terapeutkinje. Za osobu koja sanja, informacija da je dijag-nostikovan kancer kod terapeutkinjine rođake znači, u prvom redu, to da je ta
12 De Sosir, 1989, 85.
13 Isto, 137.
14 Bart, 1979, 306.
15 Isto, 234.
147
Srdjan Jančić
osoba životno ugrožena. Za budnu osobu to je samo san, koji ne znači da tera-peutkinjina rođaka ima kancer, več znači nešto drugo, nešto što govori o samom snevaču. San se interpretira u kontekstu seksualnih i agresivnih pulzija i objektivnih odnosa. Šta god da govori, govori samo o realnosti subjekta.
Dijagnostikovanje raka prisutno je i kao pisano obaveštenje o stvarnom događaju. Nije u pitanju nikakva metafora, rođaka je zaista bolesna. Pozivajuči se na klasifikaciju znakova,16 uočičemo da takav znak ima komunikativnu funkciju, arbitraran je i ljudski je proizvod.
San o dijagnostikovanju kancera znak je destruktivne želje klijentkinje, dok pismo, obaveštenje da je kancer dijagnostikovan, predstavlja stvarni događaj. Kako tumačiti san koji odgovara stvarnom događaju, a ujedno ima i skriveno zna-čenje? Kako tumačiti koincidenciju između stvarnog događaja i sadržaja sna kada se, po opšte prihvačenom shvatanju, san odnosi na subjektivnu realnost? Da li je u pitanju slučajni događaj koji značenje dobija tek u doživljaju klijenta ili tera-peuta, ili je, suprotno tome, koincidencija (objektivni izraz), simptom u kojem se nalaze sadržaji subjektivnog sveta, konačno došla ‘do vazduha’? Svojom hipote-zom o hipersenzitivnoj intuiciji, koja je posledica snažne, potisnute, neverbalizo-vane želje, Kristeva iz parapsihološkog konteksta prelazi u psihoanalitički, daju-či subjektovoj želji primat u rasvetljavanju porekla ‘objektivne’ veze. Shematski to možemo prikazati na sledeči način:
plan izraza: koinicidencija između sna i realnog događaja		Pisano obaveštenje (semovi)	
San	plan izraza:	plan izraza: dijagnoza kancera	plan sadržaja: smrtonosna bolest terapeutkinjine rođake
	plan sadržaja:	želja za smrću	plan sadržaja: pp pojava? hipersenzitivna intuicija potisnuta destruktivna želja
S obzirom na to, da različiti tipovi znaka stvaraju koincidenciju, postavlja se pitanje kom tipu znakova ona pripada? Prethodna dilema se manifestuje kroz su-kobljavanje dva polja interpretacije. Prvi kontekst je parapsihološki. Reč je o naučnom kontekstu iščitavanja znakova, u kojem se jedna pojava proglašava zna-
Škiljan, 1985, 15.
148
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
kom one pojave koja je uslovljava ili joj prethodi. U tom kontekstu postavljena je hipoteza o hipersenzitivnoj intuiciji. Podudarnost sna klijentkinje sa stvarnim događajem proglašava se ili znakom hipersenzitivne intuicije ili znakom medi-jumskih sposobnosti. Drugi kontekst je psihoanalitički. U tom konekstu san klijentkinje se interpretira kao znak njene destruktivne želje. Zatim se ove dve interpretacije sažimaju u jednu, koincidencija se posmatra kao simptom, razmatra se u naučnom kontekstu, a njenim se uzrokom proglašava želja klijentkinje.
Pošto smo ukazali na to da je interpretacija parapsiholoških pojava složen proces, možemo da se zapitamo u kom segmetu je došlo do propusta? Ako paž-ljivo razmotrimo, možemo da zaključimo da psihoanalitički kontekst nije bio is-poštovan. San se u tom kontekstu može povezati sa željom subjekta u analizi, ali ostaje otvoreno pitanje kako pristupiti koincidenciji. To da li je ona slučajnost, posledica telepatije ili nečeg trećeg, za psihoanalizu je od sekundarnog značaja. Važno je značenje koje ona ima za osobu koja je tu koincidenciju opazila, a u ovom slučaju to je autorka teksta, psihoterapeutkinja. Klijentkinja u psihoterapiji to nije mogla da opazi jer nije znala da je rođaka terapeutkinje zaista bolesna. Zato je relevantno kakvo je značenje ta koincidencija imala za terapeutkinju, međutim, kontratransferna reakcija se ne pominje.
Možemo da se zapitamo nije li zaista neobično da autorka teksta, psihoanalitičar-ka, povezuje parapsihološku interpretaciju sa psihoanalitičkom, a da pri tom zane-maruje to da se u psihoterapijskoj situaciji takva struktura tiče koliko kontratransfe-ra, toliko i samog transfera? Da li zaista neko može da ostane ravnodušan prema kli-jentkinji, ukoliko mu voljena osoba umire, a da pritom smatra da klijentkinja to želi? Nije li ‘ljudski’ osetiti užas, ili čak agresiju? Otkuda to ćutanje o kontratransferu, otkud to ‘prazno mesto’ u tekstu? Iz psihoanalitičkog ugla, ništa ne može biti slučajno, niti propust u opažanju toka događaja, niti pomenuto prazno mesto. Kako nema ni pomena o kontratransferu u tekstu, psihoanalitički posmatrano, čitav tekst nije ništa drugo nego kontratransferna reakcija, kvazi-naučna interpretacija u službi nes-vesne odbrane od bola, užasa i mržnje koju izaziva sumnja da se destruktivne želje klijentkinje prema osobi koju terapeutkinja voli zaista realizuju. Međutim, ako bi-smo nastavili tom linijom, previše bismo se udaljili od osnovne teme.
Izgleda da je uočavanje veze između parapsiholoških pojava i subjektivnih zbivanja polazna tačka od koje kreće psihoanalitička teoretizacija o parapsihološkim pojavama. S obzirom na suprostavljenost objektivne i subjektivne realnosti, teško je ponuditi integrisanu interpretaciju bez propusta. Psihoanalitičar Jung je
149
Srdjan Jančić
uočio, takođe, podudarnost između parapsiholoških pojava i subjektivnih stanja klijenata, dajuči drugačija objašnjenja od gore navedenih. Kod njega ne nalazimo propuste koji se javljaju kod Frojda i Kristeve, več tumačenja koja podrivaju temelje takozvanog naučničkog ili racionalnog rasuđivanja.
Interpretacija sinhronističkih pojava u analitičkoj
psihoterapiji
Psihoanalitičar K. G. Jung, Frojdov učenik, veliku pažnju posvetio je parapsihološkim pojavama u svojim delima. Nazvao ih je sinhronističkim pojavama, a 1952. godine o njima piše sledeče:
“Podudaranje psihičkog stanja posmatrača sa istovremenim spoljašnjim zbi-vanjem, pri čemu nema očigledne uzročne veze između tog psihičkog stanja ili sadržaja i spoljašnjeg događaja, a s obzirom na relativnost prostora i vremena, takva veza nije čak ni zamisliva.
Podudaranje psihičkog stanja sa odgovarajučim (manje ili više istovremenim) spoljašnjim zbivanjem koje se odigrava van posmatračevog perceptivnog polja, tj. na udaljenosti i samo se naknadno može potvrditi. Podudaranje psihičkog stanja sa odgovarajučim, još uvek nepostoječim, budu-čim zbivanjem, koje se takođe, tek naknadno može potvrditi.”17 Određujuči predmet svog istraživanja, Jung se ograđuje od tendecije da se jed-na pojava proglasi uzrokom druge. Ako se vratimo na primer Julije Kristeve, psi-hičko stanje je san o dijagnostikovanju kancera, a buduče zbivanje je dijagnosti-kovanje kancera koje je usledilo nakon sna kao realni događaj u životu terapeut-kinje. U žiži Jungove pažnje je podudaranje dva događaja, tj. koincidencija. Prili-kom izvođenja interpretacije, sve vreme je imao na umu da tumači koincidenci-ju, što je umanjilo rizik da parapsihološka pojava, usled mnogobrojnih digresija, ostane bez tumačenja (kao što se to desilo Frojdu - vidi gore).
Podudaranje pojava, u pogledu sadržaja ili značenja u kontekstu relativne is-tovremenosti, podstiče povezivanje ovih pojava u opažaju, a pitanje realiteta te veze, Jung tumači u parapsihološkom kontekstu. Kako je Jung obrazlagao ove pojave u kliničkoj praksi i teoriji o sinhronicitetu, videčemo na konkretnom primeru: “Jedna mlada žena koju sam lečio, u odlučujučem trenutku usnula je san u ko-jem je dobila zlatnog skarabeja. Dok mi je pričala ovaj san sedeo sam leđima
17 Jung, 1972, 526.
150
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza sebe začuo nešto poput laganog kuckanja. Okrenuo sam se i ugledao letečeg kukca koji lupka o vanjsko staklo prozora. Otvorio sam prozor i uhvatio ga dok je ulijetao u sobu. To je to najbliži srodnik zlatnom skarabeju koji se može nači u našem podneblju, skarabejski ku-kac, kotrljan, obični ružin-kukac (cetonia aurata) koji je suprotno svojim uobičaj-nim navikama očito osjetio pobudu da u torn trenutku uleti u tamnu sobu.”18
Tumačeči ovo iskustvo, Jung napominje da je ovo bio veoma težak slučaj za le-čenje i da je sve do tog sna napredak bio vrlo spor, gotovo nikakav. Glavni je razlog, kako navodi Jung, taj što se animus klijentkinje, koji je ogrezao u kartezijan-skoj filozofiji, nepopustljivo držao svog vlastitog shvatanja stvarnosti. San je bio dovoljan da uznemiri racionalistički stav klijentkinje: “[A] kada je skarabej zaista uleteo kroz prozor, njeno prirodno biče moglo je da probije oklop kojim ga je ste-gao njen animus, i proces preobražaja mogao je da počne.19 Svaka bitna promena stava označava psihičku obnovu, koju u snovima i fantazijama klijenata obično prate simboli preporoda. Skarabej je klasični simbol ponovnog rođenja. Drevna egipatska knjiga o međusvetu opisuje kako se mrtvi bog Sunca na desetoj stanici preobražava u khepria, skarabeja, a onda na dvanaestoj stanici ulazi u barku koja ga podmlađenog nosi u jutarnje nebo.”20
Ukazujuči na to da se psiholog neprestano sreče sa činjenicama koje ne može da objasni bez pretpostavke o kolektivno nesvesnom, Jung zaključuje da “smi-slena podudaranja - koja se moraju razlikovati od beznačajnih skupina - počiva-ju na arhetipskoj osnovi”.21
Jungovo tumačenje navodi nas na semiološku analizu. Osnovi znak je na planu izraza: skarabej, a na planu sadržaja: retki insekt. San o skarabeju je znak čije je značenje metaforično, plan izraza skrabej, plan sadržaja (i) buba (2) preo-bražaj. Pojava skarabeja dobija status znaka u kontekstu istovremenosti, jer ve-rovatno ne bi bila predmet tumačenja da torn događaju nije prethodio san. To što se skarabej pojavio na prozoru, u trenutku dok je pacijentkinja pričala san o njemu, jeste događaj koji je predmet tumačenja. Ako pažljivo osmotrimo, koincidencija je složene prirode. Skarabej se javlja u snu, zatim u klijentkinji-nom iskazu i, konačno, kao realna pojava u trenutku pričanja sna. Jung tuma-
18 Jung, Pauli, 1989, 27.
19 Isto, 29.
20 Isto, 29.
21 Isto, 29.
151
Srdjan Jančić
či koincidenciju u psihoterapijskom kontekstu i uočava dve stavke. Prvu, da se nakon ovog događaja odigrava ‘preobražaj’ u psihoterapijskom smislu, i drugu, da značenje skarabeja u drevnom Egiptu predstavlja mitski simbol koji, takođe, znači preobražaj. Jung to značenje proglašava nekom vrstom uzroka same koin-cidencije.
Takvo tumačenje ne bi bilo neobično da je Jung koincidenciju smatrao pukom slučajnošču, a njeno značenje subjektivnom kreacijom, koja se, naknadno stvore-na, projektovala na neuobičajnu konstelaciju događaja. Međutim, Jungovo učenje o sinhronicitetu ne govori o tome. On smatra da se, u ovim serijama podu-darnosti, nalazi nešto više od slučaja, kao i da se povezanost ovih pojava nalazi u značenju, smislu. Ono sto je Jung odbacio nije bilo u domenu ‘izvančulnog’, več u domenu ‘prenosa’, što ga je udaljilo od Frojdovog stajališta. Negirao je mogu-čnost energetskog ili materijalnog prenosa i, samim tim, odbacio kauzalnu vezu kao objašnjenje.22 Na njeno mesto je pretpostavio akauzalnu značenjsku vezu.
Ako to značenje nije subjektivna kreacija, možemo li o njemu govoriti u okvi-rima objektivne egzistencije? Jung je arhetip proglasio odgovornim za stvaranje koincidencije. Kako su se ljudi suočavali sa tipičnim situacijama, koje su se kroz filogenezu i kulturnu istoriju večito ponavljale, oformili su se određeni psihički obrasci reagovanja, kolektivno-psihičke strukture koje se javljaju u obliku predstava. Jung je te stukture nazvao arhetipovima. One su psihoidne po prirodi, a pod psihoidnim podrazumeva se da se arhetipovi i njihovo značenje iščitavaju kako u materijalnom, tako i u psihičkom. Takvo značenje je a priori u odnosu na svest, tako da egzistira izvan domena ljudskog.23 Jungovo učenje o arhetipovima na neki način implikuje ideju o Animi mundi. Po rečima rodonačelnika arhetip-ske psihologije, Džejmsa Hilmana: “Duša ulazi u sve što je čovek i u svemu je što je ljudsko, ali se ne može reči i obrnuto, pa možemo da zaključimo da dometi duše nisu samo ljudski.”24 Kako onda treba shvatiti značenje? Ono je, očigledno, transcendentalno i istovremeno se manifestuje u ljudskoj psihi i kreiranju spo-ljašnjih, nezavisnih događaja.25 Ovaj pojam slično tumači i analitičar Džordž Brajt26 konstatujuči da je pod psihoidnom prirodom značenja Jung podrazumeva:
22 Jung, Pauli, 1989, 23.
23 Main, 1997, 28.
24 Hilman u: Popovič, 2001, 61.
25 Main, 1997, 28.
26 Bright, 1997, 621.
152
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
“1. Značenje je a priori; pre može da se kaže da ono ima objektivnu egzisten-ciju, nego da je jednostavno subjektivna kreacija. Mislim da bi Jung smatrao da je značenje i subjektivno i objektivno, a ne samo jedno ili drugo.
2.   Objektivno značenje egzistira kako u materiji, tako i u umu.
3.   Tako shvaćeno značenje je nesvesno i kolektivno.
4.   Zato je moguće posmatrati značenje u arhetipskim terminima.”
Ovo nas približava shvatanju da je čitava priroda a priori metaforična što, između ostalog, pokazuje i primer sa skarabejom. Pošli smo od koincidencije dva znaka, tj. posmatrali smo ih u kontekstu istovremenosti. Međutim, odbacujući uzročno-posledičnu vezu, a uz to i ideju da je u pitanju puka slučajnost, Jung pod-razumeva da pravimo grešku kada dva percepta, koja se relativno istovremeno javljaju, a po sadržaju su slični, posmatramo kao dva znaka. To su samo dve manifestacije jedinstvene pojave, jedan znak koji uočavamo kroz dva percepta, a odnosi se na značenje koje je a priori. Značenje se otelotvoruje, materijalizuje unu-tar koincidencije, a ontološki je starije od znakovne delatnosti. Skarabej u snu i onaj na javi su, prema prethodnom, manifestacija jedne te iste suštine i njen su prirodni, metaforični izraz.
Takvo shvatanje, svakako, nije u skladu sa tradicijom naučnog rasuđivanja. Interpretacija da je pojavljivanje skarabeja na prozoru znak ili vesnik promene, čini ga znakom koji neodoljivo podseća na tip znakova u koje spada i mačka kao znak nesreće. Sa semiološkog stanovišta, ovakav znak je arbitraran, nije čovekov proizvod i nema primarno komunikativnu funkciju. U skladu sa prethodnim, ako uočimo da neko tvrdi da crna mačka kao znak nesreće nije arbitraran znak (u smislu da je veza zaista motivisana, da nesreća zaista prirodno sledi pojavu mačke, da je dato u iskustvu poput groma koji prati munju), reći ćemo da imamo posla sa osobom koja je sujeverna. Za tu osobu pojava crne mačke nije pojava živo-tinje, već najava nesreće. Ona nema uvida u to da pojave u prirodi dobijaju mit-ski status tek u subjektivnoj realnosti kao subjektivna kreacija. Za nju su one po sebi mitske, tj. priroda uistinu govori ‘mitskim jezikom’. Jung je svojim učenjem o sinhronicitetu implikovao da skarabej, kao znak preobražaja, jeste prirodni, motivisani znak, tako da nije iznenađujuće što čitavo njegovo učenje mnogima izgleda mistično ili ezoterično.
153
Srdjan Jančić
Zaključak
Parapsihološka pojava je složen predmet interpretacije, jer se ne može svesti na elementarni znak. Određena kao pojam, ona sadrži kontekst istovremenosti i slič-nosti znakova koji je čine, a koji, pojedinačno posmatrano, pripadaju različitim kategorijama i tumače se u različitim kontekstima. Te različitosti otežavaju interpre-taciju parapsiholoških pojava. Kod psihoanalitičara, prilikom tumačenja parapsiholoških pojava, prisutne su dve tendencije. Prva, da im se pristupi kao simptomi-ma, motivisanim prirodnim znakovima, slično kao što prirodne nauke pristupaju svom predmetu proučavanja. Druga tendencija odnosi se na subjektivni kontekst gde se takvim pojavama pristupa kao simbolima koji se pojavljuju, recimo, u snu. Ključno pitanje koje se u torn kontekstu postavlja je: kakvo ‘skriveno’ značenje, kakvu svrhu i psihodinamičku ulogu parapsihološka pojava ima za klijenta?
Prilikom tumačenja parapsiholoških pojava, zapažene su poteškoče i nedoslednosti u interpretaciji. Prvi tip propusta je taj da se u svom odredištu interpretacija uopšte ne odnosi na ono u čiju svrhu je formulisana, a da interpretatori to ne uviđaju. Drugi tip propusta u tesnoj je vezi sa neuspehom da se prethodno navedene tendencije povežu u interpretaciji. Na nivou integracije, interpretacija se ili osipa, kao što je slučaj sa klasičnim psihoanalitičarima, ili se njom, kao što je slučaj sa Jungovom interpretacijom, čitava priroda tumači kao san čije značenje treba rasvetliti, čime poprima mistično obeležje.
Semiološkim pristupom pokušao sam da preformulišem neka pitanja i probleme vezane za parapsihološka istraživanja i ukažem na propuste u psihoanalitič-koj interpretaciji parapsiholoških pojava kod nekih autora, jer mislim da se slič-ni prepusti mogu izbeči upravo primenom semiologije u datoj oblasti. Ovim ra-dom nastojao sam da pokažem da semiologija treba da bude primenjena u parapsihološkim raspravama, jer može doprineti da se zapažanja i razmišljanja, u vezi sa tim pojavama, disciplinuju, preciznije i jasnije formulišu.
Bibliografija
Bart, R. (1979): Književnost, mitologija, semiologija, Beograd, Nolit.
Bright, G. (1997): “Synchronicity as a basis of analityc attitude”, The Journal of
Analytical Psychology, 42, 4, 613-635.
Frojd, S. (1992): Psihoanaliza i telepatija, Beograd, Moderna.
154
Psihoanalitička interpretacija parapsiholoških pojava
Jung, C. G. (1972): Apendix, on Synchronicity, The Structure and Dynamics of Psyche (Colleccted Works Vol 8.), Princeton: Princeton University Press. Jung, K. G., Pauli, W. (1989): Tumačenje prirode i psihe, Zagreb, Globus, Prosvjeta. Kristeva, J. (1989) : Nove duševne bolesti, OKTOIH, Podgorica. Main, R. (1997): Encountering Jung: Jung on Synchronicity and the Paranormal, Princeton, Princeton University Press.
Popović, V. B. (2001): O duši i bogovima: terapija i praksa arhetipske psihologije, Niš, Prosveta.
Sosir, F. De (1989): Opšta lingvistika, Beograd, Nolit.
Škiljan, D. (1985): U pozadini znaka: Esej iz semiologije značenja, Zagreb, Školska knjiga.
155