revus (2014) 22, 121-144 1 21
Miodrag Jovanovic*
Preispitivanje pojma medunarodnog prava - o metodološkim aspektima
Ovaj rad se bavi metodološkim aspektima obnovljenih pravno-filozofskih nastojanja da se preispita pojam medunarodnog prava. Posle kratkog osvrta na istoriju pravne filozofije i ključne tačke Hartovog i Kelzenovog pozitivističkog stanovišta, u radu se dalje ispituje na koji način se savremene pravne teorije, kako u pozitivističkoj, tako i u ne-pozitivističkoj tradiciji, bave medunarodnim pravom. Poslednji deo rada predstavlja pokušaj da se skiciraju odredene smernice za novi početak u filozofskoj obradi medunarodnog prava. Prvo, istorija rasprava u ovoj oblasti svedoči o tome da su metodološki pravni teoretičari u pravu kada tvrde da nam utvrdivanje odgovarajuceg metoda pomaže u odgovoru na pitanje šta je pravo. Drugo, imajuci na umu stalno promenjivu prirodu medunarodnog prava, odgovarajuci metodološki pristup zahteva „evolucionarnu episte-mologiju" (D'Amato), koja teško da se može nazvati obeležjem analitičke jurisprudenci-je. Najzad, takva epistemologija je na kompleksan način povezana sa našim istraživanjem šta medunarodna pravda ili, bar, šta medunarodna „unutrašnja moralnost" zahteva.
Ključne reči: medunarodno pravo, metodologija, medunarodna pravda, Hart, Kelzen
1 UVOD - ULOGA METODOLOGIJE U NASTAJANJU JURISPRUDENCIJE KAO SAMOODRžIVE DISCIPLINE
Započecu ovaj rad iznoseci neke potencijalno trivijalne teze. Svaka naučna disciplina sastoji se iz predmeta svog proučavanja, sopstvenih istraživačkih metoda i sadržaja dostignutog znanja. Odnos izmedu ova tri elementa je, najbla-že rečeno, zamršen. Na primer, da bi jedna disciplina započela svoj život, ona mora da se osloni na izvesno prethodno znanje o predmetu svog istraživanja; sam predmet, s druge strane, u velikoj meri odreduje obim raspoloživih istraži-vačkih metoda, isto kao što primenjena metodološka sredstva utiču na nagomi-lano disciplinarno znanje. Buduci da jedan isti predmet može da bude izučavan u okviru različitih disciplina, uobičajeno je da upravo metodologija istraživanja služi kao differentia specifica date discpline. Pravo, na primer, očigledno predstavlja jedan takav predmet koji mogu da proučavaju različite discipline, kao što su ekonomija, antropologija ili politička teorija. Stoga se nastanak jurispru-dencije (shvacene kao pravna filozofija) kao autonomne istraživačke discipline često povezuje sa težnjom da se utemelji samosvojna pravna metodologija, koja
X- miodrag@ius.bg.ac.rs I Profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014)22
www.revus.eu
122
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
bi ovu disciplinu odvojila od ostalih naučnih disciplina. U faznoj kategorizaciji razvoja pravnofilozofskog mišljenja, ova faza se obično smešta u period od 17. do 19. veka, koji se smatra periodom nastanka klasične angloameričke analitič-ke jurisprudencije. Autori koji se povezuju sa ovom fazom jesu Hobs, Bentam i Ostin.1
Filozofske rasprave o pravu svakako nisu započele sa ovim autorima, ali ono zbog čega se oni slave, bar u odredenim naučnim krugovima, jeste to što su težili - naročito dvojica poslednjepomenutih autora - da ustanove metodološke parametre za proučavanje prava koji bi odoleli negativnim uticajima drugih grana filozofije i teologije. Den Pril je nedavno uverljivo pokazao da se, uprkos spornim vezama izmedu naučnog (posebno logičkog) pozitivizma i pravnog pozitivizma, ova pravnofilozofska tradicija može precizno označiti kao „pozi-tivistički" pravni pozitivizam, pre svega zbog njene metodološke orijenatacije ka scijentizmu. Prema ovom metodološkom stanovištu, „znanje bi trebalo da se stiče upotrebom naučnih metoda i ciljeva, naročito onih koji se odnose na prirodne nauke. Glavni cilj naučne metode jeste da obezbedi objektivan opis i objašnjenje pojava u svetu".2 U tom smislu, pomenuti rani pravni pozitivisti, kao i nekolicina njihovih dvadesetovekovnih sledbenika, poput Alfa Rosa, naj-istaknutijeg predstavnika skandinavskog pravnog pozitivizma, i Hansa Kelzena, osnivača Čiste teorije prava, uglavnom su bili zaokupljeni introspektivnim, me-ta-teorijskim zadatkom da se utvrdi šta znači filozofirati o pravu. Prema njiho-vom mišljenju, ovo pitanje se u velikoj meri svodilo na razjašnjavanje naučne prirode pravnog istraživanja. Naučna strogost novonastajuce jurisprudencije obično je navodena kao nešto što stoji nasuprot navodno „besmislenim" i meta-fizičkim, tj. anti-empirijskim spekulacijama prirodnopravne teorije.3
1	"Može se reci da je angloamerička analitička jurisprudencija započela sa Hobsom a da je svoj vrhunac dostigla u devetnaestom veku u radovima britanskog pravnika Džona Ostina i njegovih sledbenika sa engleskog govornog područja". Summers (1966: 862). Ovaj period se i u najuticajnijoj kontinentalnoj tradiciji, a to je nemačka, takode označava kao period radanja pravne nauke kao nezavisne i autonomne discipline. Vidi, Brockmoller (1997).
2	Priel (2012: 279). Ostala obeležja „pozitivističkog" pravnog pozitivizma jesu: materijalizam, anti-istoricizam i minimalna uloga jezičke analize u davanju objašnjenja. Priel (2012: 279280).
3	U više navrata, i Bentam i Ostin su neke poznate teze prirodnopravne teorije nazivali „be-smislenim". Tako je Bentam ostao upamcen po tome što je „prirodna prava" okarakterisao kao „besmislicu na kub" („nonsense upon stilts"). Ovom „jeziku terora" zatim je suprotstavljen „jezik razuma i jasnog smisla". Bentham (1987).
Slično tome, Ostin je stanovište prirodnog prava koje glasi da „ljudski zakoni koji su u su-protnosti sa božanskim pravom nisu obavezujuci, to jest, uopšte i nisu zakoni" nazvao „čistom besmislicom". Austin (1995: 158). Ros je tvrdio da ono što se podvodi pod filozofiju prirodnog prava jeste „puka metafizička spekulacija koja nije naučno zasnovana". Ross (1959: 25). Kelzen takode govori o „metafizičkoj spekulaciji" prirodnopravne teorije, koja bi trebalo da ustupi mesto empirizmu njegove Čiste teorije prava. Kelsen (1988: 231).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
123
Pravni pozitivisti iz sredine 20. veka u velikoj meri napuštaju opštu meto-dološku sklonost prethodne struje zamenjujuci spoljašnje posmatranje unu-trašnjim razumevanjem. Prema ovom novousvojenom stanovištu, „pošto ne postoji način da se razlozi za delovanje 'prevedu' na kauzalni opis, to je svaki pokušaj da se pruži naučno objašnjenje ljudskog delovanja osuden na propast".4 Iz tog razloga, Raz odbacuje Kelzenov scijentizam kao „nesumnjivo pogrešan". Metode se moraju prilagoditi predmetu proučavanja, a ukoliko ga „nije mo-guce proučavati na 'naučan' način, onda njegovo proučavanje ne bi trebalo da teži da bude naučno".5 Umesto toga, Hartovo „interno stajalište"6 postaje nova paradigma u pristupu pravnih pozitivista.7 To ni u kom slučaju ne znači da se u ovom pravcu pravnog pozitivizma odustalo od naučnih ciljeva neutralnosti, objektivnosti i tačnosti. Stoga bi bilo pošteno reci da je „Hart nastojao da se u metodološkom smislu zaustavi na pola puta kako bi izbegao zamke [naučnog, M. J.] pozitivizma ali bi takva pozicija, smatrao je on, bila u dovoljnoj meri naučno rigorozna da obezbedi objektivan opis stvarnosti."8
Iako su im mišljenja podeljena kada je reč o pitanju da li jurisprudencija, metodološki govoreci, potpada pod okrilje prirodnih ili društvenih nauka, svi pravni pozitivisti su saglasni da treba odbaciti metode evaluacije i normativnog opravdanja, koji se obično povezuju sa teorijom prirodnog prava. Pozitivisti se, medutim, razilaze u pogledu pitanja da li postoji odredena metodologija jurisprudence, odnosno da li normativni pristupi predmetu tj. oni koji se tiču njegove evaluacije i opravdanja, mogu takode da dobiju status zasebnih grana jurisprudencije ili je, pak, reč o potpuno različitim disciplinama koje se moraju odvojiti od pravne filozofije.9
4	Ostala obeležja ovog „anti-pozitivističkog" pravnog pozitivizma jesu holizam, istoricizam i pripisivanje centralne uloge analizi jezika u objašnjavanju ljudskog delovanja. Pril povezuje ovo stanovište sa Hartom, Razom i njihovim sledbenicima. Priel (2012: 280-281).
5	Raz (2009: 297).
6	Hart (2013: 148).
7	Nije, medutim, sasvim jasno šta se u metodološkom smislu tačno podrazumeva pod „internim stajalištem". Za argument protiv poistovecivanja „internog stajališta" sa „stajalištem insajdera", vidi, Shapiro (2006: 1157-1170).
8	„On se klonio kako subjektivnosti humanističkog 'narativnog' objašnjenja - u kojem svako ima svoje videnje priče, gde ne postoji način da se kaže ko je u pravu - tako i onoga što je smatrao neprimerenim objašnjavanjem, pod kojim je imao na umu naučno 'spoljašnje' objašnjenje." Priel (2012: 316-317).
9	Kelzen, recimo, pravi jasnu razliku izmedu jurisprudencije kao pravne nauke i pravne politike. Dok ova prva „pokušava da odgovori na pitanje šta i kako pravo jeste'", ova druga usredsredena je na pitanje „kakvo bi ono trebalo da bude". Kelsen (1967: 1). S druge strane, Hart kaže: „Ne smatram da je analitička jurisprudencija ekskluzivna u odnosu na druge oblike jurisprudencije. Ima, naravno, prostora i za druge pristupe". Hart (1957: 974). Lesli Grin je još izričitiji: „Nijedan pravni filozof ne može da bude samo pravni pozitivist. Zaokružena teorija prava mora takode da objasni koje stvari bi eventualno mogle da se okarakterišu kao kriterijumi pravnosti (mora li pravo da bude efikasno ili elegantno, kao i pravedno?); koju ulogu bi pravo trebalo da ima u donošenju presuda (da li bi važece pravo uvek trebalo da
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
124	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
2 PRAVNOFILOZOFSKA OBRADA MEDUNARODNOG PRAVA
Razlika koja se danas pravi izmedu medunarodnog i unutrašnjeg prava u iz-vesnoj meri podseca na razliku koja se u antičkom dobu pravila izmedu prirod-nog i pozitivnog prava, utoliko što je potonja podela bila napravljena, izmedu ostalog, i na osnovu kriterijuma prostorne sfere važenja ta dva sistema pravnih pravila. Tako, po Aristotelovom videnju, prirodno (physikon) pravo predstavlja pravo sa univerzalnom snagom, dok je pozitivno (nomikon) pravo ono koje se konvencionalno ustanovljava za potrebe izvesne političke zajednice.10 Doktrina prirodnog prava, medutim, dobila je punu potvrdu sa filozofijom stoicizma, koja u centar istraživanja više nije stavljala polis vec kosmopolis. Stoici su tvr-dili da je kosmos polis, „jer je u kosmosu uspostavljen savršen poredak putem prava, koje predstavlja ispravan razum."11 Shodno tome, oni su smatrali da se argument u korist prirodnog prava zasniva na tvrdnji da postoji skup pravila čije je važenje, zbog njihovog sadržaja, univerzalno i odnosi se na sve političke zajednice i sva ljudska bica.
Stoici su uspeli da izvrše uticaj na kasnije teorije prirodnog prava, naročito na one iz rimskog perioda.12 Ciceronovo tumačenje ideja stoika predstavljalo je, s druge strane, značajan izvor inspiracije za Huga Grocijusa kada je pisao spis De iure belli acpacis, koji se smatra jednim od kamena temeljaca novonastajuce discipline medunarodnog prava. U isto vreme, ovo delo može da se posmatra kao tipičan primer rane racionalističke teorije prirodnog prava.13 Tako je pravo naroda, to jest, medunarodno pravo, od samog početka bilo usko povezano sa doktrinom prirodnog prava.
Ovo se u odredenoj meri odnosi i na začetnika moderne angloameričke ju-risprudencije, Tomasa Hobsa.14 S jedne strane, za ovog autora se obično kaže da je „sam sebi oduzeo svaku mogucnost da shvati prirodu medunarodnog prava",
se primenjuje?); na osnovu čega moramo da poštujemo pravo (postoji li obaveza da se ono poštuje?); kao i da odgovori na suštinsko pitanje - kakve zakone treba da imamo i da li uopšte treba da imamo pravo." Green (2007).
10	"Državno pravo je dvojako: prirodno i pozitivno. Prirodno je ono koje svuda ima istu važnost, a ne zavisi od toga da li je usvojeno ili nije. Pozitivno je ono pravo za koje je prvobitno bilo sporedno da li je glasilo ovako ili onako, ali to više nije otkako je zakonski ustanovljeno". Aristotel (1970: 129). Drugi kriterijum podele odnosio se na vremenski aspekt važenja. Stoga se „univerzalno pravo ne menja /.../ jer to je pravo prirode, a pisani zakoni se često menjaju." Aristotle (2010: 67).
11	Kleingeld & Brown (2013).
12	Vidi, Baltzly (2010).
13	Grotius (1925).
14	„Za Hobsa i njegove savremenike, glavni izvor promišljanja o odnosima izmedu država poti-cao je iz prirodnopravne tradicije - to jest, tradicije moralne teologije koja je bila pod jakim uticajem hrišcanstva". Newey (2008: 160).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava	125
time što je pravo definisao kao zapovest suverena.15 Kako medunarodni suveren ne postoji, to se ne može govoriti ni o kakvom (pozitivnom) medunarod-nom pravu. S druge strane, Hobs pominje „medunarodni zakon" („law of nations"), izričito tvrdea da su taj zakon i „prirodni zakon jedno isto".16 Iako zakoni prirode, to jest „diktati razuma" nisu zakoni stricto sensu, pojedini autori ipak smatraju da treba pribeci ekstenzivnijem čitanju Hobsa koje bi vodilo zaključku da ne samo da pomenuti zakoni u medudržavnom prirodnom stanju moraju da budu efikasniji od onih koji postoje medu ljudima,17 vec i da se iz njih mogu logički izvesti i neka konkretnija pravila i obaveze medunarodnog postupanja.18 Odmah nakon što je jurisprudencija uspela da se konstituiše kao samoo-drživa disciplina, time što je, izmedu ostalog, odbacila ključne metodološke postulate prirodnopravne doktrine, status medunarodnog prava kao predmeta pravnofilozofskog izučavanja postao je ugrožen. Pri tom, činilo se da metodološke dileme imaju drugorazredni značaj u odnosu na ontološko pitanje da li postoji išta što bi se pod nazivom „pravo naroda" moglo podvesti pod predmet proučavanja jurisprudencije. Bentam je bio prvi koji je u pogledu toga iskazao sumnju. Razlikujuci pet kriterijuma za dalju podelu različitih grana ekspozitor-ne (expositorial) i cenzorske (censorial) jurisprudencije,19 on kao jedan od njih navodi politički kvalitet osoba čije postupanje zakoni treba da regulišu.20 Ovde
15	Passerin d'Entreves (1967: 111).
16	On dalje ističe da „isti onaj zakon koji diktira ljudima što ne stoje ni pod kakvom državnom vlašcu šta da čine, a šta da izbegavaju u svojim medusobnim odnosima, diktira to isto i državama". Hobs (1991: 341).
17	Ovaj argument proizilazi iz sledeceg pasusa: „Funkcija suverena /.../ sastoji se u cilju radi koga mu je poverena suverena vlast, a to je staranje o bezbednosti naroda. On je obavezan da se o tome stara po prirodnom zakonu." Hobs (1991: 324). Shodno tome, „zbog naloga koji kaže da bi suvereni trebalo da nastoje da očuvaju salus populi, narodi bi trebalo da budu naklonjeniji poštovanju prirodnog prava od pojedinaca u prirodnom stanju." Akashi (2000: 212).
18	Akaši govori o principu jednakosti suverenih država, o pravu na samoočuvanje i samoodbra-nu, o principu nemešanja u unutrašnje stvari drugih država, kao i o principima koji proizilaze iz jedne opštije obaveze „izbegavanja ratnog stanja i postizanja mira", kakvi su, na primer, „nepovredivost izaslanika, priznavanje obavezne snage ugovora (pacta sunt servanda), pri-hvatanje kompromisa i odluke o arbitraži, itd." Akashi (2000: 213-214).
19	Prema mišljenju Bentama, ključna metodološka razlika koju treba povuci jeste ona izmedu potrage za odgovorom na pitanje šta je pravo („ekspozitorna jurisprudencija") i potrage usredsredene na pitanje da li postojece pravo mora da bude u skladu sa odredenim pretpostav-ljenim standardom („cenzorska jurisprudencija"). Bentham (2000: 234). Ovaj bentamov-ski projekat višestrukih aspekata pravne nauke j oš uvek nije odbačen, i on se, doduše pod različitim nazivima, još uvek može pronaci u novijim radovima. Na primer, jedan od savre-menih nemačkih pravnih pozitivista, Štefan Kirste, takode govori o tri sastavna dela pravne filozofije. Prvi je „teorija pravne nauke" (Theorie der Rechtswissenschaft), koja je usredsredena na pitanje „naučnosti" jurisprudencije. Ostala dva su „pravna teorija" (Rechtstheorie), koja se bavi pitanjem pojma i forme prava, i „pravna etika" (Rechtsethik), koja se bavi evaluacijom, odnosno pravičnošcu pozitivnog prava. Kirste (2010).
20	Ostala četiri su: delokrug dotičnih zakona u pogledu sfere važenja, na osnovu čega se pravi razlika izmedu „lokalne" i „univerzalne" jurisprudencije; vreme u kojem su zakoni na snazi,
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
126
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
reč može da bude o pripadnicima iste države ili pripadnicima različitih država. Ipak, samo je „medusobno poslovanje izmedu suverena, kao takvih ... predmet proučavanja one grane jurisprudencije koja se jedina ispravno može nazvati medunarodnom." Uprkos tome što nije imao nikakve dileme u pogledu delo-kruga jedne takve pravnofilozofske discipline, Bentam je mnogo više sumnje iskazivao u pogledu postojanja njenog predmeta - „U kojoj meri je prikladno propise u vezi sa ponašanjem lica na koje se odnosi ovaj opis nazvati zakonima - pitanje je na koje se ne može odgovoriti dok se detaljnije ne ispita priroda stvari koja se naziva zakonom".21
Njegov sledbenik, Ostin, bio je još izričitiji u tom pogledu.22 Iako je hva-lio autore poput fon Martensa, koji je pravio jasnu razliku izmedu prirodnog medunarodnog prava, shvacenog kao medunarodni moral, i pozitivnog medu-narodnog prava, čiji izvor mogu da budu ili običaji ili ugovori,23 Ostin je ostao upamcen po tvdnji da „pravo naroda" treba podvesti pod kategoriju „pozitivnog morala, a ne pozitivnog prava".24 Preciznije rečeno, u njegovoj taksonomiji zakona, u kojoj se izvesna pravila „prikladno", a izvesna „neprikladno" nazivaju zakonima (lawsproperly and improperly so called), medunarodno pravo pripada klasi pravila koja su „u bliskoj analogiji sa ljudskim zakonima".25
3 KELZEN I HART O MEDUNARODNOM PRAVU
Iako pripadaju različitim pravcima pravnog pozitivizma, i Kelzen i Hart su pokušavali da rasvetle medunarodno pravo, kao da su bili svesni upozorenja da „nijedna pravna teorija ne može da se smatra zadovoljavajučom sve dok se ne pozabavi problematičnim položajem medunarodnog prava u oblasti prava".26 Ono što im je takode zajedničko odnosi se na primenu iste pojmovne aparature njihovih teorija koja je inicijalno bila osmišljena za paradigmatičan slučaj unutrašnjeg prava. Kelzen je, medutim, kao što je poznato, posvetio mnogo više prostora medunarodnom pravu kao predmetu pravnofilozofskog proučavanja.
što je kriterijum za razlikovanje „drevne" i „žive" jurisprudencije; način na koji su zakoni izraženi, koji bi se odnosio na različit pravnofilozofski tretman običaja i zakona, za šta Bentam nije nalazio dovoljno opravdanja; konačno, kriterijum kažnjavanja, koji generiše razliku izmedu „gradanske" i „krivične" jurisprudencije. Bentham (2000: 234-238).
21	Bentham (2000: 236).
22	Uporedujuci ova dva autora, Mereditova zapaža sledeče: „Iako nije sporno da je Bentam ga-jio sumnje u pogledu pravnog karaktera medunarodnog prava, on ni u kom slučaju nije bio skeptik kakav je bio Ostin." Meredith (1984: 411).
23	Vidi, von Martens (1796: 1-3).
24	Austin (1995: 219).
25	Austin (1995: 20).
26	Rigaux (1998: 325).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
127
Bez obzira na to što je u svojoj Čistoj teoriji prava pokazivao opštu tendenci-ju ka scijentizmu, Kelzen započinje jedan od svojih najvažnijih spisa o meduna-rodnom pravu tvrdnjom da „svaki pokušaj da se definiše jedan pojam mora da pode od odredene upotrebe jezika, od uobičajenog značenja reči kojom želimo taj pojam da označimo".27 Medutim, za razliku od Ostina, on ovim zapažanjem nije imao nameru da istakne potencijalno problematičan status koji bi meduna-rodno pravo kao vrsta prava imalo u datoj jezičkoj praksi. Kelzen zapravo postavlja pitanje da li postoji neki definišua karakter „prava" kao takvog, čime neposredno nagoveštava da ono što važi za pravo uopšte, važi i za medunarodno pravo. Shodno tome, ne samo da postoji jedinstven predmet proučavanja kojim se bavi jurisprudencija, vec i ona sama predstavlja jednu jedinstvenu disciplinu čija su metodološka sredstva podjednako primenjiva na različite oblasti prava, pa i na medunarodno pravo.28
Nakon što je ustanovio društveno organizovane sankcije kao definišuci kri-terijum prava kao normativnog poretka, Kelzen istražuje na koje načine medu-narodno pravo zadovoljava ovaj kriterijum. Njegov je zaključak da se za medu-narodno pravo može reci da je pravo „u pravom smislu te reči" ako je „silu koju jedna država usmerava ka drugoj u principu moguce tumačiti ili kao sankciju ili kao prekršaj".29 Pošto se ponašanje države može okvalifikovati kao prekršaj samo ako država koja je odgovorna za ovo ponašanje podleže sankciji, istra-živanje u krajnjoj meri zavisi od toga da li je moguce utvrditi medunarodne sankcije. Kelzen na posletku navodi represalije i pravedan (čitaj: zakonit) rat kao specifične sankcije medunarodnog prava. Oslanjanje na mere samopomoči potvrduje činjenicu da je medunarodno pravo relativno decentralizovan oblik prinudnog poretka, što je, u isto vreme, i najvažnije obeležje medunarodnog prava koje ga odvaja od unutrašnjeg prava.30 Samo u ovom ograničenom smislu
27	Kelsen (1952: 3).
28	U tom smislu, naročito revolucionarno bilo je Kelzenovo odbijanje da tretira medunarodno pravo kao tvorevinu suverene volje države. Crpeči inspiraciju iz nemačke tradicije 19. veka na polju teoretisanja o medunarodnom pravu, Kelzen je postavio svoju „tezu o identitetu", prema kojoj država nije ništa drugo do centralna tačka uračunavanja svih postupaka njenih organa. Ona predstavlja samo „personifikujuču fikciju" preovladujuče pravne doktrine. Kelsen (1920: 18). Prema mišljenju Bernštorfa, „'teza o identitetu' postala je središnja tačka u priželjkivanoj reviziji pojmovne aparature medunarodnog prava". Von Bernstorff (2010: 50).
29	Kelsen (1952: 18).
30	Jedan od dalekosežnih zaključaka Kelzenove teorije jeste i to da u pogledu predmeta regulisanja medunarodnog i nacionalnog prava, „ne postoji nijedno pitanje koje ne bi moglo da se reguliše medunarodnim pravom, več samo nacionalnim pravom. Svako pitanje koje jeste, ili može biti, regulisano nacionalnim pravom može takode biti regulisano i medunarodnim pravom." Kelsen (1952: 406). Ovo je jedno od glavnih načela Kelzenove monističke teorije o jedinstvu nacionalnog i medunarodnog prava.
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
128	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
možemo da povučemo paralelu izmedu nekog primitivnog prava i medunarod-nopravnog režima u povoju.31
Hart dolazi do donekle sličnog zaključka, ali ono čemu je on generalno bio sklon jeste da medunarodno pravo tretira kao jedan od „graničnih slučajeva", koji su u svakom slučaju samo stvar od drugorazrednog značaja za pojam prava.32 Nadalje, veliki deo poslednjeg poglavlja koji je posvečen medunarodnom pravu sastoji se od kritika upučenih Kelzenovom stanovištu, uključujuči i uve-renje ovog autora da postoji ili mora postojati „osnovna norma" medunaro-dnog prava. Polazeči od prethodno razvijenog pojma prava kao jedinstva primarnih i sekundarnih pravila, Hart dolazi do zaključka da medunarodno pravo ne poseduje sve elemente potpuno razvijenog pravnog sistema. Uprkos činje-nici da medunarodno pravo zaista poseduje pravila, a naročito ona primarna, „takva pravila ne obrazuju sistem, več običan skup", jer nam nedostaje „način da se dokaže važenje pojedinih pravila pozivanjem na neko konačno pravilo sistema". Drugim rečima, u jednostavnijem obliku društva, kakvo je medunaro-dno, „moramo da sačekamo i vidimo da li če jedno pravilo biti prihvačeno kao pravilo ili ne; u sistemu sa osnovnim pravilom priznanja možemo da kažemo, pre nego što je pravilo zaista doneseno, da če ono biti važeče ako je u skladu sa zahtevima pravila priznanja."33 Shodno tome, Hart je verovao da najviše što je neko u trenutku pisanja ove knjige mogao da kaže jeste da izmedu unutrašnjeg i medunarodnog prava postoje izvesne sličnosti u pogledu „funkcije i sadržine", ali ne i „forme". One koje se odnose na funkciju „najjasnije se ispoljavaju kada razmišljamo o načinima na koje se medunarodno pravo razlikuje od morala", dok se „sličnosti u pogledu sadržine sastoje u nizu načela, pojmova i metoda koji su zajednički i unutrašnjem i medunarodnom pravu i omogučuju slobodno prebacivanje pravničke tehnike iz jedne oblasti na drugu".34
4 MEDUNARODNO PRAVO I SAVREMENE TEORIJE U TRADICIJI PRAVNOG POZITIVIZMA
U jednom od skorašnjih radova, Voldron iznosi optužbe na račun analitičke pravne filozofije govoreči da je „sramno to što u njoj nema dobrih radova o medunarodnom pravu". Iako se može primetiti da situacija u tom pogledu „po-činje da se menja", Voldron zaključuje da se „medu najistaknutijim Hartovim
31	Kelsen (1952: 16). Kelzen je, medutim, verovao da se proces centralizacije medunarodnog prava „postojano odvija zbog osnivanja medunarodnih organizacija kojima se uspostavljaju medunarodni tribunali i tela medunarodne egzekutive." Kelsen (1952: 403).
32	Hart (2013: 75).
33	Hart (2013: 290).
34	Hart (2013: 292).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava	129
sledbenicima još niko ne ističe kao predvodnik".35 Ne samo da se medunarodno pravo u velikoj meri zanemaruje u novim pravnim teorijama koje se razvijaju u pozitivističkoj tradiciji, več se ova tema gotovo jedino proučava u vezi sa rado-vima Kelzena i Harta. Čini se, medutim, da su oni koji su krenuli Kelzenovim stopama u mnogo večoj meri skloni da tvrde da metodološka aparatura Čiste teorije prava i danas može da bude veoma korisna za osvetljavanje medunarodnog prava.36 Ipak, čak i oni autori koji, poput Rigoa, hvale Kelzenovu teoriju da je popločala put preovladujučem savremenom mišljenju da medunarodno pravo može da obuhvati svaki aspekt ljudskog života, čime se, sledstveno, obez-beduje i zaštita ljudskih prava, kritikuju Kelzena da je medunarodno pravo pre-vahodno posmatrao kroz „etatističku" prizmu. Naime, osnovna zamerka koja se može uputiti Kelzenovoj teoriji odnosi se na njegovo „uporno nastojanje da pravni karakter medunarodnog prava temelji na pribegavanju fizičkoj sili, na obrascu nasilne odmazde (Vergeltung, talio, Vendetta), preuzetom iz primitivnih zajednica iz daleke prošlosti".37 Rigo primečuje da se medunarodno pravo ne oslanja toliko na čistu fizičku silu koliko na neke druge mehanizme, kao što su, na primer, uskračivanje članstva nepokornim državama.38
Zamerajuči, izmedu ostalih, i Kelzenu da pravo posmatra kao „organizaciju sile"39, što bi u sledečem koraku medunarodnom pravu moglo da oduzme karakter prava, Hatavejeva i Šapiro nedavno su izneli slično mišljenje. Pomenuti autori tvrde da svi oni koji dovode u pitanje pravnu prirodu medunarodnih pravila uz obrazloženje da ona nisu prinudljiva, te da su stoga neefikasna i da ne predstavljaju „istinsko" pravo, zasnivaju svoj stav „na ograničenom i netačnom poimanju prinudljivosti prava", koja se pogrešno izjednačava sa „internalizaci-
35	Waldron (2013a: 211).
36	Vidi, npr., Kammerhofer (2006: 5-54); Somek (2007: 409-451); von Bernstorff (2010); Kam-merhofer (2011).
37	Rigaux (1998: 337). Valja, medutim, primetiti da pojedini kritičari ne uspevaju da shvate suštinu Kelzenovog stava. Šo, recimo, tvrdi da tretirati prava država na samoodbranu i repre-salije kao sankcije medunarodnog prava „znači pogrešno shvatiti ulogu koju sankcije imaju unutar sistema zato što one stoje na raspolaganju državama, a ne samom sistemu". Osim toga, prema mišljenju ovog autora, ne bi trebalo prenebegnuti činjenicu „da savremena tenden-cija u medunarodnom pravu jeste da se ograniči upotreba sile koliko god je to moguče, što dovodi do apsurda da što je više sile kontrolisano u medunarodnom društvu, to manje pravno postaje medunarodno pravo". Shaw (2008: 5). Ono što, medutim, Kelzen želi da naglasi, jeste da pravna priroda medunarodnih pravila odlučujuče zavisi od činjenice da je medudržavna upotreba sile dozvoljena samo kao ovlaščeni postupak sankcionisanja. Od drugorazrednog je značaja da li se ovo ovlaščenje javlja u nekom obliku samopomoči (npr. represalije) ili mera predvidenih Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija. Da je ovo njegova jedina namera postaje jasno iz sledečeg pasusa: „Sila zajednice može biti centralizovana ili decentralizovana ... Monopol nad silom koji jedna zajednica ima je decentralizovan ako preovladuje načelo samopomoči ... Čak i ako načelo samopomoči nadvlada, treba praviti razliku izmedu zakonite i nezakonite upotrebe sile". Kelsen (1952: 14).
38	Rigaux (1998: 338).
39	Kelsen (1949: 21).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
130	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
jom i silom'. Umesto toga, ono što je stvarno karakteristično za medunarodno pravo jesto to da je prinuda eksternalizovana, to jest, da je ne primenjuje sam režim. Pored toga, ova prinuda se najčešce ispoljava u formi „izgona" (outcasting), koje podrazumeva „da se nepokornim članovima uskracuje pravo na korist od društvene saradnje i članstva".40
Hartov doprinos filozofiji medunarodnog prava bio je od samog početka prihvacen sa mnogo manje entuzijazma. Dok je Kelzenova teorija od starta priznavala „istinski pravnu" prirodu medunarodnog prava, ali je bila izložena kri-tici zbog „etatističkog" pristupa, koji nije bio u potpunosti primenjiv na medu-narodnom polju, Hart se našao pred donekle suprotnim izazovom - činilo se da ga inicijalna „etatistička" perspektiva sprečava da medunarodno pravo smatra „istinskim pravom", to jest, pravnim sistemom koji samostalno funkcioniše.41 Stoga Braunli optužuje Hartovu teoriju za „apriorizam i preterano pojedno-stavljivanje", jer ona polazi od pravnih sistema „modernih država" kao „jasnih standardnih slučajeva", koje, potom, uporeduje sa „sumnjivim slučajevima" pri-mitivnog i medunarodnog prava. U tom pogledu, Hartovo razjašnjenje pojma prava podseca na
potragu za jednom vrstom leptira za koju se veruje da poseduje odredene karakteristike iako ona još uvek nije pronadena. Leptiri na koje se tokom potrage naišlo ignorišu se jer ne odgovaraju modelu za kojim se traga. Kada se pronade leptir za koji se u jednom trenutku veruje da odgovora modelu, ostali koji su zapaženi ex hypothesi gube svaki značaj.42
Kada se ovako iščitava, Hartova koncepcija prava biva izložena kritici zbog toga što nije utemeljena u relevantnim empirijskim činjenicama, bar ne onim koji se tiču medunarodnog prava,43 što je svakako ozbiljna optužba, naročito ako je upucena teoriji koja se, po rečima njenog autora, „može posmatrati kao ogled iz deskriptivne sociologije".44
I Voldron i Pajandeh upucuju kritike na račun Hartovog poglavlja o meduna-rodnom prava. Voldron započinje pohvalama, zbog toga što Hart inicijalno nudi neke značajne uvide u prirodu suvereniteta i ulogu sankcija u medunarodnom
40	Šapiro i Hatavejeva naglašavaju da „ne nameravaju da u potpunosti odgovore na pitanje da li medunarodno pravo jeste pravo", jer bi to od njih zahtevao da „razviju jednu kompletnu teori-ju prava, da pokažu da ova teorija smatra da je medunarodno pravo istinski pravni sistem, i da odgovore na brojne prigovore koji su se tokom poslednjih nekoliko vekova podnosili protiv pravnosti medunarodnog prava". Ipak, oni veruju da njihova argumentacija „pomaže da se otkriju odredene istine o tome na koji način medunarodno pravo utiče na postupanje države o kojima do sada nisu govorili autori koji neposredno proučavaju takva pitanja". Hathaway & Shapiro (2011: 258).
41	Hartov stav o medunarodnom pravu je, u tom smislu, sličan onom koji je zastupao Ostin, od čije je opšte teorije prava želeo da se distancira. Vidi, Beckett (2008: 51-83).
42	Brownlie (1981: 6).
43	Brownlie (1981: 6).
44	Hart (2013: 7).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
131
poretku.45 Medutim, čim čitalac počne da od Harta očekuje da na originalan način rasvetli institucionalni aspekt medunarodnog prava, on nastavlja „kao da je njegovo interesovanje za ovu temu upravo presahlo. Njegovi argumenti po-staju nesmotreni, a njihova primena na ovu vrstu prava nepremišljena".46 Stoga je Voldronova i Pajandehova osnovna zamerka to da je Hartova metodološka i pojmovna aparatura, koja je prvobitno razvijena za unutrašnji pravni sistem, mogla da bude doslednije primenjena i na medunarodnom planu. To bi, zau-zvrat, nagnalo Harta da prizna istinski pravnu prirodu medunarodnog prava.
Umesto toga, Hart tvrdi da u odsustvu sudstva i zakonodavstva koji pod-secaju na državu, medunarodno pravo u najboljem slučaju liči na primitivno pravo. Razlog za to je što ono nema sekundarna pravila promene i presudi-vanja, niti objedinjavajuce pravilo priznanja kojim se utvrduju izvori prava.47 Medutim, ako se ključna razlika izmedu primitivnog prava i nekog razvijenijeg pravnog sistema tiče sposobnosti ovog drugog da odgovori na izazove u vezi sa neizvesnošcu, statičnošcu društvenih pravila i neefikasnošcu mehanizama primene, „onda ne postoji nijedan ubedljiv razlog zbog kojeg medunarodno pravo mora po svojojformi da podseca na unutrašnji pravni poredak". Ono što je, otuda, potrebno jeste da se priroda medunarodnog pravnog poretka proceni „na osnovu toga da li on sadrži pravila i mehanizme koji obavljaju tri funkcije koje Hart smatra neophodnim za postojanje pravnog sistema". U slučaju da ih poseduje, „nema razloga da se medunarodnom pravu ospori status pravnog sistema".48
Imajuci u vidu Hartovo prilično apstraktno shvatanje sekundarnih pravila presudivanja i promene, bilo bi veoma teško da se tvrdi da medunarodno pravo ne poznaje takva pravila. Voldron, stoga, zaključuje da i pravno uredenje Medunarodnog suda pravde kao sudskog tela, kao i njegovo funkcionisanje, koje, bez obzira na nepostojanje pune obavezne nadležnosti,49 podrazumeva opšte prihvatanje njegovih odluka, ne mogu drugačije da se posmatraju do kroz prizmu Hartovih sekundarnih pravila.50 Slično tome, teško se može ospori-ti činjenica da je medunarodni poredak postepeno razvio sekundarna pravila za utvrdivanje načina promene medunarodnog prava, koja su kasnije kodifi-kovana u Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu iz 1969. godine. Istina je da se ovaj režim promene razlikuje od onog u modernom unutrašnjem pravnom
45	Waldron (2013a: 211-213).
46	Waldron (2013a: 214).
47	Hart (2013: 270).
48	Payandeh (2010: 981).
49	Kao što primecuje Aleksandrov, ono što se naziva „obaveznom nadležnošcu" Medunarodnog suda pravde ne podrazumeva „obaveznost" u uobičajenom smislu te reči, buduci da nadležnost Suda zavisi od pristanka država. Tek kada država utvrdi uslove pod kojima prih-vata tu nadležnost, odluke Suda za nju postaju obavezujuce. Alexandrov (2006: 29-38).
50	Waldron (2013a: 216).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
132	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
sistemu - „on je pre plenaran nego reprezentativan i funkcioniše po principu dobrovoljnog pristupanja, a ne vecinskog odlučivanja" - ali suštinski on obavlja istu funkciju.51 Konačno, Hart se čvrsto drži stava da medunarodno pravo treba da poseduje objedinjavajuce pravilo priznanja kako bi postalo potpuno razvijen pravni sistem. Medutim, Hartu se može prigovoriti da su zahtevi koje postavlja medunarodnom pravu ved od onih koje postavlja unutrašnjem pravnom sistemu. Stoga je moguce zaključiti da svaka razlika izmedu ova dva prava u pogledu dostignutog sistemskog kvaliteta predstavlja pre „razliku u stepenu", nego razliku u vrsti.52
5 MEDUNARODNO PRAVO I SAVREMENE TEORIJE PRAVNOG NE-POZITIVIZMA
Hartovo poimanje medunarodnog prava odmah je izazvalo reakcije, a u jed-noj od njih se tvrdi da njegovo „nastojanje da primeni pozitivističku Okamovu oštricu na moral ili prirodno pravo u medunarodnom pravu može da dovede do značajnog izobličavanja u poimanju tog prava".53 Imajuci na umu pomenutu istorijsku povezanost medunarodnog prava i teorije prirodnog prava, od teore-tičara ove škole bi se očekivalo da ponude neka iscrpnija teorijska objašnjenja ovog skupa pravila. Medutim, takvu teoriju nije ponudio nijedan od uticajnijih autora koji pišu u tradiciji prirodnopravne teorije. Jedan od razloga za takvo stanje stvari mogao bi se pronaci u anjenici da savremeni teoretičari prirodnog prava nemaju mnogo dodirnih tačaka sa svojim prethodnicima, utoliko što su skloni da svoje supstantivne i metodološke stavove grade, jednim delom, u formi pobijanja argumenata suparničke škole mišljenja. Pošto su pravni pozitivisti u najvecoj meri odredili okvire i pravila savremene pravnofilozofske rasprave, a medunarodno pravo nikada nije bilo visoko rangirano na listi njihovih prioriteta, to su se i prirodnopravni teoretičari klonili ovog polja izučavanja. Tome bi trebalo dodati da su odgovori na ključne stavove savremenog pravnog pozitivizma toliko mnogostruki i raznoliki da ih je nemoguce sve podvesti pod pojam prirodnopravne teorije. Stoga je danas prisutan trend da se sve teorije koje se distanciraju od pravnog pozitivizma podvedu pod zajednički termin -pravni ne-pozitivizam.54
51	Waldron (2013a: 218).
52	Waldron (2013a: 220). Braunli zapaža da „Hart na nepostojanje obavezne nadležnosti i zako-nodavstva ne gleda kao na specifično obeležje sistema koji funkcioniše u uslovima odredene vrste, vec kao na beleg izgnanika, leptira kojeg niko ne želi za svoju unapred osmišljenu zbirku". Brownlie (1981: 8).
53	D'Amato (1965: 324).
54	U jednom od skorije objavljenih radova, Aleksi pravi raziku izmedu ekskluzivnog ne-pozitiv-izma, kao najsnažnijeg oblika pravnog ne-pozitivizma; super-inkluzivnog ne-pozitivizma, u kojem se iznosi stav da moralni nedostaci pravnih pravila uopšte ne utiču na pravno važenje;
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava	133
Verovatno najistaknutija teorija pravnog ne-pozitivizma koja ne pripada tradicionalnoj prirodnopravnoj školi jeste teorija Ronalda Dvorkina.55 U svom članku iz 2009. godine Čali zapaža da Dvorkinov interpretativizam predstavlja jednu od savremenih teorija prava koja je „naišla na ravnodušan prijem kod teoretičara medunarodnog prava". Ovu ravnodušnost on pripisuje činjenici da je „Dvorkin samo još jedan u nizu pravnih filozofa koji nisu uspeli da medu-narodno pravo prouče na sveobuhvatan način'.56 Ispostaviče se, medutim, da se Dvorkinovo poslednje delo iz oblasti pravne filozofije, koje je posthumno objavljeno, tiče upravo medunarodnog prava.57 To predstavlja nemalo izne-nadenje, kako za sledbenike, tako i za kritičare njegovog dela, imajuči u vidu to koliko se malo Dvorkin prethodno bavio ovom temom. Na primer, u pret-poslednjoj knjizi Justice for Hedgehogs,58 koja se smatra „velikom sintezom" Dvorkinovog opusa,59 izraz „medunarodno pravo" se izričito spominje samo tri puta, i to isključivo u vezi sa raspravom o prirodi ljudskih prava. Medutim, več je i Dvorkinovo proučavanje ovog posebnog medunarodnopravnog režima60 ukazalo na moguče inherentne tenzije unutar teorijskog projekta koji je svojevremeno označen kao „parohijalan"61 - što je etiketa koju je je Dvorkin očigledno bio spreman da prihvati u izvesnoj meri.62
Dvorkinova teorija o ljudskim pravima zasniva se na koncepciji dostojanstva koje, prema njegovom mišljenju, ima status univerzalne, objektivne i moralne istine. U članku 'A Philosophy for International Law' on ide korak dalje, zasnivajuči celokupno medunarodno pravo na svojoj glavnoj etičkoj koncepciji jedinstva vrednosti. On odbacuje „samoograničavajuči pristanak suverenih država ... kao osnovni temelj medunarodnog prava",63 što je, navodno, zajednič-ko polazište svih pravnih pozitivista u ovoj oblasti. Umesto toga, on smatra da „istinska moralna osnova medunarodnog prava" leži u „opštoj obavezi svake države da unapreduje svoju političku legitimnost", koja takode „podrazume-
i inkluzivnogne-pozitivizma, zasnovanog na mišljenju da moralni nedostaci podrivaju pravno važenje samo u slučajevima ekstremne nepravednosti pravnih pravila. Aleksi se izjašnjava kao pristalica ove poslednje struje. Alexy (2012: 2-14).
55	Planket govori o „široj antipozitivističkoj tradiciji u filozofiji prava koja uključuje kako ta-kozvane 'klasične' prirodnopravne teoretičare, kao što je Finis, tako i filozofe poput Ronalda Dvorkina i Marka Grinberga". Plunkett (2013: 573).
56	Uprkos tome, Čali iznosi „argument o važnosti interpretativizma za teorijske i normativne rasprave o medunarodnom pravu i o važnosti osnovne tvrdnje ovog pravca da pravo predstavlja interpretativni pojam". Qali (2009: 805-806).
57	Dworkin (2013: 2-30).
58	Dworkin (2011).
59	Waldron (2013b: 2).
60	Ovom temom se i ranije, na temeljniji način, bavio u Dworkin (2008: Ch. 2).
61	Raz (2004: 332).
62	Dworkin (2006: 231).
63	Dworkin (2013: 10).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
134
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
va i obavezu da se pokuša da se unapredi celokupan medunarodni sistem'.64 Neublaženi sistem vestfalske državne suverenosti šteti gradanima odredenih država na različite načine: države mogu da krše osnovna ljudska prava svojih gradana; one mogu da se uzdrže od intervencije i pomoči gradanima drugih država koji su izloženi sistemskim i masovnim kršenjima ljudskih prava; države nisu ohrabrene da saraduju na medunarodnom planu, pa su njihovi gradani često izloženi velikim ekonomskim, zdravstvenim ili ekološkim problemima; konačno, ovaj sistem onemogučava unapredenje demokratske legitimnosti odredenih država, koja se sastoji u „genuinoj, ma koliko minimalnoj i posrednoj" ulozi gradana u donošenju i sprovodenju političkih odluka sopstvene vlade.65 Dvorkin se, otuda, zalaže za „princip ublažavanja" (principle of mitigation), koji predstavlja „najopštiji strukturalni princip i interpretativni osnov medunaro-dnog prava". On se, medutim, mora dopuniti i „principom značaja" (principle of salience), koji glasi:
Ako je značajan broj država, u kojima živi značajan broj stanovnika, razvio dogovore-ni način postupanja, bilo putem ugovora ili nekog drugog oblika koordinacije, onda druge države imaju, u najmanju ruku, prima facie obavezu da i one postupaju na takav način, uz važnu ogradu da ova obaveza važi samo ako bi jedno opštije postupanje tog tipa, koje bi bilo prošireno na pomenuti način, unapredilo legitimitet države pristu-pnice i medunarodnog poretka kao celine.66
Ovo nije samo teorija o temeljima medunarodnog prava, več je takode i strategija za tumačenje ovog korpusa prava, koja se zaniva na ideji da se ciljevi koji proizilaze iz ublažavanja vestfalskog modela moraju tumačiti tako da se učine medusobno kompatibilnim.67
Dvorkinova skica nove filozofije za oblast medunarodnog prava ima sve značajne odlike njegove poslednje faze filozofskog promišljanja o unutrašnjem pravu: ona predstavlja pokušaj da se pravo tretira kao distinktivni deo onoga što moral nalaže na medunarodnom planu;68 ona predstavlja normativnu teo-riju jednog interpretativnog koncepta;69 ona nudi interpretativnu strategiju za
64	Dworkin (2013: 17).
65	Dworkin (2013: 17-18).
66	Dworkin (2013: 19).
67	"Pravilno tumačenje nekog medunarodnog dokumenta, kao što je Povelja UN-a, jeste ono tumačenje koje tekstu daje najbolji smisao, uzimajuči u obzir implicitni cilj medunarodnog prava, a to je stvaranje medunarodnog poretka koji štiti političke zajednice od spoljne agresije, štiti gradane ovih zajednica od domačeg varvarstva, omogučava koordinaciju kada je to neophodno i obezbeduje izvestan stepen učešča ljudi širom sveta u upravljanju sopstvenom državom. Ovi ciljevi se moraju tumačiti zajedno: oni se moraju tumačiti tako da se učine kompatibilnim". Dworkin (2013: 22).
68	Dworkin (2013: 13). Za pokušaj da se ovo stanovište dalje razvije, ne uvek na liniji onoga što je rečeno u Justicefor Hedgehogs, vidi, Waldron (2013c: 1-28).
69	Dworkin (2013: 11).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
135
teoriju presudivanja;70 i dokazuje svoju nadmoc nad hartovskim „sociološkim" pristupom, tako što se usredsreduje na „teške slučajeve" u kojima se razmatra-ju interpretativna doktrinama pitanja (npr. intervencija NATO-a na Kosovu).71 Medutim, kao derivativna teorija, ona se, pored problema na koje je nailazila i Dvorkinova izvorna teorija namenjena unutrašnjem pravu, suočava i sa nekim novim problemima. Ovaj rad se, iz očiglednih razloga, njima ne može podrob-nije baviti.72 Stoga ču ih ovde izneti samo u kratkim crtama.73 Prvo, vec i samo Dvorkinovo izlaganje o medunarodnopravnom režimu ljudskih prava može da se izloži kritici zbog toga što se oslanja „na nejasne i inherentno kontroverzne tvrdnje o objektivnosti 'naših' vrednosti".74 Na opštijem medunarodnopravnom planu, ova teorijska tvrdnja postaje još ranjivija na kritike, a Dvorkinov odgovor da nam ništa drugo ne preostaje nego da svoj metodološki pristup opravda-vamo pozivanjem na istinitost zvuči veoma neuverljivo, pogotovo ako je reč o istini tipa „bolje bi vam bilo da verujete".
Drugo, govoreči o sličnostima izmedu pojma pravnosti (legality) i drugih političkih pojmova, kao što su sloboda, jednakost ili demokratija, Dvorkin na-glašava jednu važnu distinktivnu osobinu ovog prvog pojma: „U svojim prime-nama, pravnost ispoljava osetljivost /.../ na istoriju i održive prakse zajednice /.../ zato što politička zajednica izražava pravnost, pored ostalih uslova, i time što na odredene načine ostaje verna svojoj prošlosti".75 Standardi pravnosti du-boko su ukorenjeni u institucionalnoj istoriji i tradiciji jedne političke zajednice, a otvoreno odustajanje od njih moglo bi da se izjednači sa revolucijom. Bez obzira na to koliko revolucija može da bude u skladu sa slobodom, jedna-košču ili demokratijom, ona „uvek podrazumeva direktan atak" na pravnost.76 Dvorkinovo moralno čitanje medunarodnog prava dovodi upravo do takvog jednog revolucionarnog raskida sa ustanovljenim institucionalnim praksama i standardima medunarodne zajednice. On to čini: tako što pojedince, a ne države, smatra primarnim subjektima ove oblasti prava; tako što preuveličava vest-falska obeležja savremenog medunarodnog prava; tako što zanemaruje težnju specijalnih medunarodnopravnih režima da funkcionišu kao samostalni sistemi, što je autoritete u ovoj oblasti navelo da govore o „fragmentaciji meduna-rodnog prava"77; i konačno, tako što smatra da različite medunarodnopravne vrednosti i principi, poput mira, pravde, pravne sigurnosti, političke stabilnosti,
70	Dworkin (2013: 22).
71	Dworkin (2013: 5).
72	Neki od problema koji se ovde ne razmatraju izneti su u: Chilton (2013: 105-115).
73	Iscrpnija kritika izneta je u radu Jovanovič (2014).
74	Sloane (2010: 104).
75	Dworkin (2006: 183).
76	Dworkin (2006: 184).
77	International Law Commission (2006).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
136	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
itd., mogu da se tumače kao da su komplementarne i pomočne u odnosu na vrednost ljudskog dostojanstva.
Ovo dovodi do treceg, potpuno novog problema u vezi sa Dvorkinovom fi-lozofijom medunarodnog prava. Ona je duboko futuristička i utopistička.78 Tu više nije reč o tvrdnji da „pravo kakvo jeste" mora da se procenjuje u svetlu „prava kakvo treba da bude", u skladu sa nekim inherentnim standardima po-litičkog morala date političke zajednice, več da to treba činiti u svetlu nekog prava koje bi moglo da nastane jednom u dalekoj budučnosti.79 U tom smislu, ovde zaista nije reč o filozofiji postojeceg medunarodnog prava, vec, kao, kao što i sam naslov sugeriše, o filozofiji za neko buduce medunarodno pravo. Kao takva, Dvorkinova teorija, čini se, ne uspeva da prode ono što je Bjukenan nazvao testom „pravog 'realizma'", bez čega je svaki predlog moralne reforme - a Dvorkinova skica to jeste - osuden na to da skonča kao primer „jalovog utopizma".80
6 NOVI POČETAK?
Čini se da je nakon višedecenijskog zanemarivanja, medunarodno pravo po-novo u središtu interesovanja pravne filozofije. Povrh toga, autori koji se bave medunarodnim pravom danas otvorenije pokazuju interes za teorijsko obja-šnjenje medunarodnog prava.81 Medutim, dok oni bez zadrške prihvataju ču-venu izjavu Tomasa Frenka da živimo u „postontološkoj eri", u kojoj ključno pitanje više nije da li medunarodno pravo predstavlja „pravo" pravo,82 pravni filozofi su izgleda i dalje zaokupljeni ovim „pitanjem svih pitanja". Stoga se svako preispitivanje metodologije filozofije medunarodnog prava spotiče na pretho-dnom pitanju samog postojanja predmeta preispitivanja. Kao što Raz primecu-je, „iz prirode predmeta može se saznati na koji način bi ga trebalo ispitivati ali
78	Dvorkin završava svoj članak sledečim pasusom: „Ako se pravo shvati kao poseban deo političke moralnosti, i ako ono dobro služi svojoj zajednici, njegove doktrine če se vremenom iskristalizovati. Njegovi koreni u političkoj moralnosti sve manje če se isticati u običnom pravnom argumentovanju - mada če u slučaju potrebe biti dostupni. Taj progres od principa do doktrine biče znak njegovog uspeha. Ipak, strogo razdvajanje pravnog i moralnog argumenta u razvitku medunarodnog prava bilo bi prerano u sadašnjem momentu i ubrzalo bi njegovu praktičnu nevažnost". Dworkin (2013: 30).
79	Takvo je, na momente, Dvorkinovo tumačenje člana 2 (4) Povelje UN-a, ibid, 22ff.
80	Buchanan (2004: 61).
81	D'Amato (2006) i D'Amato (2010: 1-23). Trebalo bi da budemo svesni činjenice da istaknuti autori iz oblasti medunarodnog prava nisu uvek blagonaklono gledali na „uplitanje" juris-prudencije u polje medunarodnog prava. Braunli je, recimo, jednom izjavio sledeče: „Uprkos tome što sam u značajnoj meri bio izložen teoriji, a imam i izvesno iskustvo u nastavi juris-prudencije, moj krajnji stav je da teorija, osim u jednom slučaju, ne donosi nikakve stvarne koristi i često zaklanja interesantnija pitanja." Brownlie (1998: 30).
82	Franck (1995: 6).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
137
ne može se pretpostavljati da taj predmet ima odredeni karakter zato što neko želi da ga proučava na odredeni način".83 S druge strane, več samo utvrdivanje prirode predmeta podrazumeva koriščenje odredenih metodoloških pretpo-stavki. Kao što Keps primečuje, „svaki odgovor na ontološki problem počiva na rešenju prvog aspekta metodološkog problema: kako je moguče doči do kon-cepata pravnih fenomena".84 Hart je, na primer, verovao da tradicionalna per genus et differentiam definicija nije ni od kakve pomoči prilikom razjašnjenja pravnih pojmova.85
Od kada je jurisprudencija, pod dominacijom pravnog pozitivizma, uspela da se izgradi kao samoodrživa disciplina, „pravnost" medunarodnih pravila merila se prema standardu unutrašnjeg prava.86 Medutim, taj pristup je nedavno doveden u pitanje. Besonova i Tasiulas idu čak i korak dalje iznoseči tvrdnju da „iako je istorijski gledano, možda postojao razlog da se unutrašnje pravo koristi kao paradigma prava uopšte, to više nije slučaj". Razlog za to leži u či-njenici da one karakteristike države od kojih pravna filozofija uobičajeno polazi prilikom procene „pravnosti" medunarodnog prava nisu same po sebi „imune na teorijski izazov". Otuda, ako se definišuča obeležja pojma prava, svojstvena domačem pravu, ne sreču na medunarodnom nivou, „to onda možda neče biti (samo) problem za pravnost medunarodnog prava, več (takode) i za same te kriterijume, pa stoga i za datu pravnu teoriju". Najzad, pošto domači pravni po-redak ne može više da bude tretiran kao zaseban i odvojen od medunarodnog, „pravna teorija mora da objasni ovu složenu novu pravnu realnost na holistički i integrisan način".87
U jednom od najopsežnijih skorašnjih radova na temu filozofskih osnova medunarodnog prava, Keps nastoji da napravi razliku izmedu različitih metodoloških koraka u procesu formiranja pojmova, kako prava uopšte, tako i medunarodnog prava. U tom smislu, on zapaža da „na nivou naše svakodnev-ne prakse, institucija i upotrebe jezika", možemo da nademo „paradigmatične slučajeve prava", koji se obično nazivaju pravom (npr. parlamentarno zakono-davstvo) i „nepravilne slučajeve prava", koji se uobičajeno ne smatraju pravom (npr. neki interni administrativni cirkular ministarstva).88 Medutim, na nivou pravnofilozofskog formiranja koncepata, razliku bi trebalo napraviti izmedu „pojma prava" (ili, centralnog slučaja prava), koji sadrži konstitutivna obe-
83	Raz (2009: 297-298).
84	Capps (2009: 33).
85	Hart (1983: 21-48).
86	Cf. von Daniels (2004: 19-27).
87	Besson & Tasioulas (2010: 8).
88	Capps (2009: 35). U tom smislu, Keps sledi Dvorkina, koji kaže da svaki pravni filozof polazi od „prilično nesporne predinterpretativne identifikacije domena prava, a potom nastavlja sa neproverenim paradigmama kojima želi da potkrepi svoj argument i da na uljudan način dovede suparnike u nezgodnu situaciju". Dworkin (1986: 92).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
138
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
ležja prava, „perifernog slučaja prava", koji sadrži samo neke od osobina pojma prava, i „lažnog slučaja prava", koji nema nijednu suštinsku karakteristiku prava (npr. naučni zakoni).89 Za razliku od Harta, koji nastoji da pojam prava izvede direktno iz paradigmatičnih slučajeva prava, Keps tvrdi da „naši para-digmatični i nepravilni slučajevi predstavljaju osporive primere prava i, sami po sebi, nužno ne predstavljaju primer ni pojma prava ni perifernih slučajeva prava".90 Ovaj konceptualni odnos se, mutatis mutandis, proširuje i na odnos izmedu „paradigmatičnih slučajeva medunarodnog prava" (npr. višestrani ugovori), „nepravilnih slučajeva medunarodnog prava" (npr. rezolucije Generalne skupštine) i „pojma medunarodnog prava", koji se izvodi iz opšteg pojma pra-va.91 U zavisnosti od toga da li je pojam medunarodnog prava konstruisan u širem ili užem smislu, nepravilni slučajevi medunarodnog prava, kao što su rezolucije Generalne skupštine biče okarakterisane ili kao primeri „stvarnog" medunarodnog prava ili kao „posredujuče pravne tvorevine", koje potpadaju pod kategoriju „mekog prava"92, koje se, u najboljem slučaju, može smatrati „perifernim slučajem medunarodnog prava".
Dakle, opšti pojam prava se u jurisprudenciji može upotrebiti kao „klasifika-torni instrument", što je bila namera i Ostinove i Hartove teorije, na osnovu ko-jeg je potom utvrdeno da medunarodno pravo ne ispunjava uslove za dobijanje statusa „pravog" prava; ili bi se mogao upotrebiti kao „kritički standard", prema kojem se paradigmatični slučajevi mogu procenjivati i dalje reformisati.93 Ovde se, po mišljenju Kepsa, nalazi linija razdvajanja izmedu dva metodološka pristupa - konceptualne i žarišne analize. Dok ova prva polazi od stava da se koncepti mogi izvesti iz naših jezičkih i društvenih praksi, druga analiza pola-zi od ideje da date društvene prakse predstavljaju svrsishodne pojave. Sledeči Fortenbauovu rekonstrukciju Aristotelove analize prijateljstva, koja se često po-
89	Capps (2009: 35-36).
90	Capps (2009: 36).
91	Capps (2009: 36-37).
92	Ovako, recimo, Besonova opisuje pravno neobavezujuče Rezolucije Generalne skupštine. Ove posredujuče pravne tvorevine „mogu da budu dokaz kako prakse država, tako i opinio juris-a, na osnovu čega se onda može podržati razvitak neke običajne norme. To je ono što se često podrazumeva pod razlikom izmedu tvrdog i mekog prava, iako se meko pravo ponekad koristi i da se označi lex lata, a time i važeče pravne norme čiji je stepen normativnosti veoma nizak". Besson (2010: 170). Ovakvo gledište odražava ono što Keps smatra dominantnim stavom medu pravnicima koji se bave medunarodnim pravom - a to je da oni „nisu spremni da potvrde da su rezolucije Generalne skupštine nesporno pravni fenomeni". Capps (2009:
38).
93	Keps smatra da bi Frenkova ranije pomenuta maksima trebalo da se tumači na taj način. Odnosno, „zadatak pravnika koji se bavi medunarodnim pravom jeste da osigura da manj-kavi aspekti paradigmatičnih slučajeva ili nepravilnih slučajeva budu otklonjeni ili izmenjeni tako da u večoj meri odražavaju pojam medunarodnog prava. U tom smislu, ono čime se Frenk zaista bavi jeste verzija pitanja da li je medunarodno pravo zaista pravo". Capps (2009:
39).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava	139
grešno smatra primerom žarišnog definisanja,94 Keps dolazi do zaključka da su pomenuta dva metodološka pristupa medusobno isprepletana, a koji če od njih nadvladati ponajviše zavisi od toga kako če biti okarakterisana priroda „sirovih podataka" relevantne društvene prakse.95 Stav da su „sirovi podaci" u domenu prava relativno stabilni i koherentni mogao bi, medutim, da vodi u oba pravca - bilo do ideje da se opšti pravni pojmovi mogu izvesti iz stanovišta učesni-ka i svakodnevne jezičke prakse (Hart), bilo do ideje da data društvena praksa manifestuje doslednu svrsishodnu orijentaciju, te da, stoga, pravo poseduje su-štinsku, singularnu svrhu (Veber). Keps, ipak, odbacuje ovo polazište i, sledeči Finisa, tvrdi da su sirovi podaci u domenu prava nesredeni i da, otuda, nalažu aktivnu ulogu pravnika u procesu formiranja koncepata, što se postiže usvaja-njem „perspektive praktičke razboritosti".96
94	Fortenbau kaže: „Nikomahovo objašnjenje prijateljstva prikazuje Aristotela u najboljem svet-lu. On daje kako analizu u pogledu sličnosti, tako i analizu u pogledu funkcije i analogije, ali on ne čini grešku i ne pokušava da pruži žarišnu analizu. Čini se da je on svestan ne samo snage, več i ograničenja svojih različitih modela konceptualne analize". Fortenbaugh (1975: 62). Iako Finis citira Fortenbauov članak, on ipak koristi termin „žarišno značenje" kao da je Aristotel upravo taj metod upotrebio u svojoj analizi prijateljstva. Finnis (2011: 10). Rodrigez-Blankova predbacuje Finisu da na pogrešan način primenjuje Aristotelov pojam centralnog slučaja na pojam prava. Rodriguez-Blanco (2007: 257-283). Finis na ovu kritiku odgovara u, Finnis (2007: 315-344, pogl. I).
95	Prema Kepsovim shvatanju, „naše videnje sirovih podataka menja naše videnje uloge pravnog naučnika". Capps (2009: 47). Keps polazi od Finisove karakterizacije sirovih podataka o pravu. Ovaj autor primečuje da je predmet pravnofilozofskog istraživanja ustanovljen „ljudskim postupcima, praksama, navikama, sklonostima, kao i ljudskim diskursom. Postupci, prakse, itd. svakako su pod uticajem 'prirodnih' uzroka koji su na ispravan način istraženi putem metoda prirodnih nauka, uključujuči i deo psihologije. Medutim, postupci, prakse, itd. mogu se u potpunosti razumeti samo ako se shvati njihova suština, to jest, njihov cilj, njihova vrednost, njihova važnost ili značaj, onako kako to shvataju ljudi koji ih praktikuju, koji u njima učestvuju, itd. Ove koncepcije ciljeva, vrednosti, važnosti i značaja odraziče se u diskursu tih istih ljudi, u konceptualnim razlikama koje oni prave ili ne uspevaju ili odbijaju da naprave. Osim toga, ovi postupci, prakse, itd. a shodno tome, i ovi koncepti, u velikoj meri če se razlikovati od osobe do osobe, od jednog do drugog društva, od jednog vremena i mesta do drugog vremena i mesta." Finnis (2011: 3-4).
96	Capps (2009: 48). Aktivna uloga pravnog naučnika podrazumeva tri koraka. Gledište praktičke razboritosti „predstavlja ne-proizvoljnu perspektivu iz koje treba tumačiti značenje različitih normativnih praksi" tako da budu žarišno orijentisane ka osnovnom poštovanju ljudskog dostojanstva. U drugom koraku, Keps nastoji da pokaže kako se ovo gledište može upotrebiti da se objasni priroda prava kao normativne prakse. Pravo je, prema nje-govom mišljenju „ključno u konstituisanju uslova na osnovu kojih članovi zajednice mogu da imaju dostojanstvo, a ovaj zaključak od suštinske je važnosti za razumevanje zašto je pravo važno i značajno sa stanovišta praktičke razboritosti". Konačno, neophodno je da se pokaže na koji način medunarodno pravo predstavlja vrstu prava. Prema njegovom mišljenju, „medunarodno pravo je ona vrsta prava koja pokušava da utvrdi uslove na osnovu kojih individualni delatnici mogu da imaju dostojanstvo u odredenoj oblasti ljudskog delovanja: u odnosima izmedu država." Capps (2009: 103).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
140
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
Ovaj rad nema ambiciju da pruži celovitiji osvrt na Kepsov rad97, a još manje da reši sve metodološke sporove vezane za konceptualizaciju medunarodnog prava. Ono što, ipak, prethodna analiza otkriva jeste da su „metodološki pravni teoretičari" u pravu kada smatraju „da nam iznalaženje odgovarajuče metode pomaže da pronademo odgovor na pitanje šta je pravo".98 Da je ovaj stav is-pravan, u najmanju ruku potvrduje celokupna istorija filozofskih promišljanja o medunarodnom pravu. Što se tiče pitanja koja je metodološka orijentacija, generalno gledano, pogodnija u procesu izgradnje koncepta medunarodnog prava, čini se da je, uprkos nedostacima njegovog teorijskog nacrta, Dvorkin načelno u pravu kada tvrdi da „predmet proučavanja moramo da oslobodimo tromosti pravnog pozitivizma".99 Analitička jurisprudencija, recimo, nije u stanju da u potpunosti „uhvati" i iskaže konstantno promenjivu prirodu medu-narodnog prava, čija pravila svojevremeno „Grocijusu nisu pala s neba, več su polako nastajala kako su se društva razvijala".100 Ovaj postepeni, ali stalni razvoj predmeta istraživanja101 zahteva pristup koji D'Amato naziva „evolucionarnom epistemologijom".102 Takva epistemologija je, opet, na kompleksan način povezana sa našom potragom za pitanjem šta nalaže medunarodna pravda, ili bar, medunarodni „unutrašnji moral".103 Pomalo iznenadujuče, jedna od najsnažni-jih afirmacija ovog metodološkog opredeljenja dolazi od tvrdokornog pravnog pozitiviste - Kelzena. Opravdavajuči svoju tvrdnju da doktrina bellum iustum predstavlja ključ za razumevanje prirode medunarodnog prava, Kelzen na jed-nom mestu kaže:
Čak i ako takvo opravdanje ima pre moralni nego striktno pravni značaj, ono i dalje ima veliku važnost: jer u krajnjoj analizi, medunarodna moralnost predstavlja tlo koje omogučuje razvitak medunarodnog prava: medunarodna moralnost je ono što od-reduje opšti pravac razvoja medunarodnog prava. Šta god da se smatra 'pravednim' u
Za početak, ono što bi moglo da se nade pod udarom potencijalne kritike odnosi se na tvrd-nju o „ne-proizvoljnoj perspektivi" stanovišta praktičke razboritosti, kao i uverenje da je ljudsko dostojanstvo žarišna tačka analize ovog korpusa pravila za koji se od početka smatralo da reguliše prevashodno odnose izmedu država.
Predstavnici suprotne struje pravne teorije iznose stav „da pre pronalaženja odgovarajuče metode treba odgovoriti na pitanje šta je pravo". Rodriguez-Blanco (2007: 257-258). Dworkin (2013: 30). D'Amato (2006: 8).
Za argument da medunarodno pravo nije „jedinstveni proizvod modernog, racionalnog uma", vidi, Bederman (2004). D'Amato takode ukazuje na činjenicu da su „arheolozi medu najranijim ostacima iz Mesopotamije u periodu izmedu 3000. i 1000. godine pre nove ere, pronašli brojne ugovore o miru i aneksiji, sporazume o povratku begunaca i državnom razgraničenju. Postojalo je čak i običajno pravilo o tumačenju ugovora". D'Amato (2006: 8). Ovo je jedna od „smernica" kako bi jedna iscrpnija teorija medunarodnog prava trebalo da se razvija. Ostale su: priklanjanje najboljem objašnjenju; taksonomija pravila; moč v. pravo; igre sa N brojem učesnika; teorija o umreženju; represalije; efikasnost. DAmato (2006: 1-24). Fuller (1964).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava
97
98
99
100 101
102 103
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava	141
smislu medunarodne moralnosti, pokazuje, u najmanju ruku, tendenciju da postane medunarodno pravo.104
Može se, na samom kraju, reci da obnovljeno interesovanje za filozofi-ju medunarodnog prava ne samo da ponovo otvara staru raspravu o statusu analitičkih i normativnih metoda u jurisprudenciji i njihovom medusobnom odnosu,105 kao i onu o razlikama i sličnostima izmedu metodologije pravne filozofije i metodologije pravne prakse,106 vec daje i dalji podsticaj za raspravu o posve neobičnom disciplinarnom karakteru pravne filozofije, koja je, izgleda, osudena da egzistira negde izmedu prirodnih i društvenih nauka.107
Bibliografija
Kinji AKASHI, 2000: Hobbes' Relevance to the Modern Law of Nations. Journal of the History of International Law (2000) 2. Stanimir A. ALEXANDROV, 2006: The Compulsory Jurisdiction of the International Court of Justice: How Compulsory Is It? Chinese Journal of International Law 5 (2006) 1.
Robert ALEXY, 2012: Law, Morality, and the Existence of Human Rights. Ratio Juris 25 (2012) 1.
ARISTOTLE, 1970: Nikomahova etika. Serb. transl. by Radmila Salabalic. Beograd: Kultura.
, 2010: Rhetoric. Transl. by Rhys Roberts. A Penn State Electronic Classics Series Publication. URL: http://www2.hn.psu.edu/faculty/jmanis/ aristotl/Aristotle-Rhetoric.pdf.
104	Kelsen (1997: 36-37).
105	Vodeci autori u oblasti filozofije prava smatraju da su „najvažnija pitanja koja se danas javl-jaju u vezi sa medunarodnim pravom prevashodno normativna po svom karakteru". Besson & Tasioulas (2010: 4).
106	Koskenijemi, na primer, tvrdi da ne postoji razlika izmedu metodologije filozofije medunarodnog prava i metodologije medunarodnopravne prakse. On kaže: „Medunarodno pravo je argumentativna praksa. Tu je reč o ubedivanju ciljne publike kao što su sudovi, kolege, političari i čitaoci pravničkih tekstova o pravnoj korektnosti - zakonitosti, legitimnosti, pravdi, dopustivosti, važenju, itd. - stava koji se brani. Drugim rečima, ono što može da prode kao metod mora da ima veze sa onim što se smatra ubedljivim argumentima u medunarodnom pravu. Ključ za ubedljivost leži u tome da argument bude prepoznatljiv kao dobar pravni argument a ne, recimo, kao snažna moralna poenta, prihvatljivo političko stanovište ili uverljiv sociološki opis nečega." Koskenniemi (2008: 1).
107	Završavajuci svoj članak posvečen ovoj problematici, Pril se pita šta je sledeci korak u raz-vitku opšte jurisprudencije. On odmah daje odgovor, nudeci „jedno moguce rešenje, ono koje pokušava da sačuva nešto od ideje o jurisprudenciji koja stoji izmedu prirodnih i društvenih nauka, ali to čini na potpuno drugačiji način u odnosu na trenutno preovladujuci pristup". Za razliku od aktuelnog videnja, koje kombinuje prirodno-naučni cilj opisivanja sa humanističkim metodom istraživanja, Pril kaže da bi „plodonosniji mogao da bude su-protan pristup: on bi usvojio ciljeve slične onima koje ima politička filozofija, tako što bi se fokusirao na pitanja normativnosti i legitimnosti, a naročito na pitanje legitimnosti prava koje se razlikuje od pitanja legitimnosti države, ali bi mnogo više bio oslonjen na naučni rad, posebno u domenu kognitivne psihologije, i svesniji značaja koji bi taj rad mogao da ima za pronalaženje odgovora na ova pitanja". Očigledna prednost ovog pristupa, prema mišljenju Prila, sastojala bi se u činjenici da on „zadržava interes za 'unutrašnje stajalište', tako što se bavi ulogom koju pravo igra u životima ljudi i načinom na koji ove teme dotiču pitanja o legitimnosti", ali u isto vreme, „usvaja 'spoljašnju' metodologiju da bi odgovorio na ovo pitanje". Priel (2012: 322).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
142	TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
John AUSTIN, 1995: The Province of Jurisprudence Determined. Ed. Wilfrid E Rumble. Cambridge: Cambridge University Press.
Dirk BALTZLY, 2010: Stoicism. The Stranford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2010 Edition). Ed. Edward N. Zelta. URL: http://plato.stanford. edu/entries/stoicism/.
Jason A. BECKETT, 2008: The Hartian Tradition in International Law. The Journal Jurisprudence (2008).
David J. BEDERMAN, 2004: International Law in Antiquity. Cambridge: Cambridge University Press.
Jeremy BENTHAM, 1987: Anarchical Fallacies. 'Nonsense upon stilts': Bentham, Burke, and Marx on the Rights of Man. Ed. Jeremy Waldron. London: Metheun. Available at: http://english. duke.edu/uploads/media_items/bentham-anar-chical-fallacies.original.pdf.
, 2000: An Introduction to the Principle of Morals and Legislation [1781]. Kitchener: Batoche Books.
Jochen von BERNSTORFF, 2010: The Public International Law Theory of Hans Kelsen: Believing in Universal Law. Transl. by Thomas Dunlop. Cambridge: Cambridge University Press.
Samantha BESSON, 2010: Theorizing the Sources of International Law. The Philosophy of International Law. Eds. Samantha Besson & John Tasioulas. Oxford: Oxford University Press.
Samantha BESSON & John TASIOULAS (Eds.), 2010: The Philosophy of International Law. Oxford: Oxford University Press.
Annette BROCKMÖLLER, 1997: Die Entstehung der Rechtstheorie im 19. Jahrhundert in Deutschland. Baden-Baden: Nomos.
Ian BROWNLIE, 1981: The Reality and Efficacy of International Law. British Yearbook of International Law (1981) 51.
, 1998: International Law at the Fiftieth Anniversary of the United Nations. The Rule of Law in International Affairs: International Law at the Fifthieth Anniversary of the United Nations. The Hague: Martinus Nijhoff Publishers.
Allen BUCHANAN, 2004: Justice, Legitimacy, and Self-Determination - Moral Foundation for International Law. Oxford: Oxford University Press.
Patrick CAPPS, 2009: Human Dignity and the Foundations of International Law. Oxford, Portland (Or.): Hart Publishing.
Adam S. CHILTON, 2013: A Reply to Dworkin's New Theory of International Law. The University of Chicago Law Review Dialogue 80 (2013).
BaAak QALI, 2009: On Interpretativism and International Law. European Journal of International Law 20 (2009) 3.
Anthony D'AMATO, 1965: The Neo-Positivist Concept of International Law American Journal of International Law 59 (1965).
, 2006: The Need for a Theory of International Law. URL: http://ssrn.com/abstract=912767.
, 2010: A Few Steps Toward an Explanatory Theory of International Law. Santa Clara Journal of International Law 7 (2010) 2.
Ronald DWORKIN, 1986: Law's Empire. Cambridge (Mass.), London: The Belknap Press of Harvard University Press.
, 2006: Justice in Robes. Cambridge (Mass.), London: The Belknap Press of Harvard University Press.
, 2008: Is Democracy Possible Here? Principles for A New Political Debate. Princeton, London: Princeton University Press.
, 2011: Justice for Hedgehogs. Cambridge (Mass.), London: The Belknap Press of Harvard University Press.
, 2013: A New Philosophy for International Law. Philosophy and Public Affairs 41 (2013) 1.
Detlef von DANIELS, 2004: Is Positivism a State-Centered Theory? Law, Morality and Legal Positivism [ARSP Beiheft No. 98]. Ed. Kenneth Einer Himma. Stuttgart: Franz Steiner Verlag: 2004.
John FINNIS, 2007: Grounds of Law and Legal Theory: A Response. Legal Theory 13 (2007) 3-4.
, 2011: Natural Law and Natural Rights (2nd ed.). Oxford: Oxford University Press.
William W. FORTENBAUGH, 1975: Aristotle's Analysis of Friendship: Function and Analogy, Resemblance, and Focal Meaning. Phronesis 20 (1975) 1.
Thomas M. FRANCK, 1995: Fairness in International Law and Institutions. Oxford: Clarendon Press.
Lon L. FULLER, 1964: The Morality of Law. New Haven, London: Yale University Press.
Leslie GREEN, 2007: Legal Positivism. The Stranford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2007 Edition). Ed. Edward N. Zelta. URL: http://plato. stanford.edu/archives/spr2007/entries/legalposi-tivism/.
Hugo GROTIUS, 1925: De lure Belli ac Pacis I-III [1625]. Transl. by Francis W. Kelsey. Oxford: Clarendon Press.
Herbert HART, 1957: Analytical Jurisprudence in Mid-twentieth Century: A Reply to Professor Bodeheimer. University of Pennsylvania Law Review 105 (1957).
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
Preispitivanje pojma medunarodnog prava
143
, 1983: Definition and Theory in Jurisprudence. Essays in Jurisprudence and Philosophy. Oxford: Clarendon Press.
, 2013: Pojam prava (trece izdanje, s predgovorom Lesli Grina). Serb. trans l. by Dušan Vranjanac and Goran Dajovic. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu and Službeni glasnik.
Thomas HOBBES, 1991: Levijatan. Serb. transl. by Milivoje Markovic. Niš: Gradina.
Oona HATHAWAY & Scott J. SHAPIRO, 2011: Outcasting: Enforcement in Domestic and International Law. The Yale Law Journal 121 (2011).
INTERNATIONAL LAW COMMISSION, 2006: Fragmentation of International Law: Difficulties arising from the Diversifaction and Expansion of International Law (Report of the Study Group of the International Law Commission, finalized by Martti Koskenniemi). A/CN.4/L.682. 13 April 2006.
Miodrag JOVANOVIC, Forthcoming: Dworkin on International Law: Not Much of a Legacy?. McMaster Conference 'The Legacy of Ronald Dworkin' (30. maj - 1. jun. 2014).
Jörg KAMMERHOFER, 2006: The Benefits of the Pure Theory of Law for International Lawyers, or: What Use is Kelsenian Theory? International Legal Theory 12(2006).
, 2011: Uncertainty in International Law - A Kelsenian Perspective. London, New York: Routledge.
Hans KELSEN, 1920: Das problem der souveränität und die theorie des völkerrechts. Tübingen: J. C. B. Mohr (P. Siebeck).
, 1949: General Theory of Law and State. Cambridge: Harvard University Press.
, 1952: Principles of International Law. New York: Rinehart & Company Inc.
, 1967: Pure Theory of Law. Transl. Max Knight. Berkeley: University of California Press.
, 1988: Naturrechtslehre und Rechtspositivismus. Hans Kelsen oder Die Reinheit der Rechtslehre. Ed. Friedrich Koja. Wien-KölnGraz: Böhlau Verlag.
, 1997: Law and Peace in International Relations. The Oliver Wendell Holmes Lectures (1940-41). Buffalo, New York: W. S. Hein & Co.
Stephen KIRSTE, 2010: Einführung in die Rechtsphilosophie. Darmstadt: WBG.
Pauline KLEINGELD & Eric BROWN, 2013: Cosmopolitanism. The Stranford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2013 Edition). Ed. Edward N. Zelta. URL: http://plato.stanford.edu/archives/ fall2013/entries/cosmopolitanism/.
Martti KOSKENNIEMI, 2008: Methodology of International Law. The Max Planck Encyclopedia of Public International Law. Ed. Rüdiger Wolfrum. Oxford: Oxford University Press.
Georg Friedrich von MARTENS, 1796: Einleitung in das positive Europäische Völkerrecht auf Verträge und Herkommen gegründet. Göttingen: Dietrich.
Pamela L. MEREDITH, 1984: Jeremy Bentham and the Fashioning of 'International Law'. American Journal of International Law 78 (1984) 2.
Glen NEWEY, 2008: Routledge Philosophy Guidebook to Hobbes and Leviathan. London and New York: Routledge.
Alexander PASSERIN D'ENTREVES, 1967: The Notion of the State - An Introduction to Political Theory. Oxford: Clarendon Press.
Mehrdad PAYANDEH, 2010: The Concept of International Law in the Jurisprudence of H.L.A. Hart. European Journal of International Law 21 (2010) 4.
David PLUNKETT, 2013: Legal Positivism and the Moral Aim Thesis. Oxford Journal of Legal Studies 53 (2013) 3.
Dan PRIEL, 2012: Jurisprudence Between Science and the Humanities. Washington University Jurisprudence Review 4 (2012) 2.
Joseph RAZ, 2004: Can There Be a Theory of Law? The Blackwell Guide to the Philosophy ofLaw and Legal Theory. Eds. Martin P. Golding & William A. Edmundson. Oxford: Blackwell Publishing.
, 2009: The Purity of the Pure Theory. The Authority of Law - Essays on Law and Morality (2nd ed.). Oxford: Oxford University Press.
Francois RIGAUX, 1998: Hans Kelsen on International Law. European Journal of International Law 9 (1998) 2.
Veronica RODRIGUEZ-BLANCO, 2007: Is Finnis Wrong? Understanding Normtive Jurisprudence. Legal Theory 13 (2007) 3-4.
Alf ROSS, 1959: On Law and Justice. Berkeley: University of California Press.
Scott J. SHAPIRO, 2006: What Is the Internal Point of View? Fardham Law Review 75 (2006).
Malcolm N. SHAW, 2008: International Law (6 ed.). Cambridge: Cambridge University Press.
Robert D. SLOANE, 2010: Human Rights for Hedgehogs?: Global Value Pluralism, International Law, and Some Reservations for the Fox. Boston University Law Review 90 (2010).
Alexander SOMEK, 2007: Kelsen Lives. European Journal of International Law 18 (2007) 3.
Robert S. SUMMERS, 1966: The New Analytical Jurist. New York University Review 41 (1966).
časopis za ustavnu teoriju i filozofiju prava reVUS
(2014) 22
www.revus.eu
144
TEORIJA MEDUNARODNOG PRAVA
Jeremy WALDRON, 2013a: International Law: A Relatively Small and Unimportant' Part of Jurisprudence. Reading HLA Hart's 'The Concept of Law'. Eds. Luis Duarte dAlmeida, James Edwards and Andrea Dolcetti. Oxford: Hart Publishing.
, 2013b: Ronald Dworkin: An Appreciation.
Public Law and Legal Theory Research Paper Series - Working Paper No. 13-39. , 2013c: Jurisprudence for Hedgehogs. Public Law and Legal Theory Research Paper Series -Working Paper No. 13-39.
revus časopis za ustavnu teoriju I filozofiju prava
(2014)22
www.revus.eu
SYNOPSES, KEYWORDS, AND BIOGRAPHICAL NOTES 150
Synopsis
Miodrag Jovanovic
Revisiting the Concept of International Law - Methodological Aspects
SLOV. | Preizpraševanje pojma mednarodnega prava - metodološki vidiki. Razprava obravnava metodološke vidike obnovljenih pravoslovnih poskusov, da mednarodno pravo opojmujemo na novo. Po kratkem zgodovinskem pregledu pravne filozofije in predstavitvi ključnih poudarkov Hartovega in Kelsnovega pozitivističnega stališča, je pozornost namenjena obravnavi mednarodnega prava v sodobnih pravnih teorijah (tako tistih, ki sledijo pozitivističnemu izročilu, kot tistih, ki prevzemajo nepozitivistični pogled). V zadnjem delu avtor izpostavi nekaj smernic za svež razmislek o mednarodnem pravu. Iz zgodovine razprav s področja mednarodnega prava izhaja, prvič, upravičenost trditve metodoloških pravoslovcev, da izbira primerne metode pripomore k iskanju odgovora na vprašanje, kaj je pravo. Ob upoštevanju stalno spreminjajoče se narave mednarodnega prava je, drugič, primeren metodološki pristop tak, ki vključuje D'Amatovo »evolucijsko epistemologijo«. Po eni strani bi zanjo težko trdili, da je značilna za analitično pravoslovje, po drugi pa se zdi, da je takšna epistemologija močno povezana z iskanjem odgovora na vprašanje, kaj zahteva mednarodna pravičnost - ali pa vsaj mednarodna »notranja morala«.
Ključne besede: mednarodno pravo, metodologija, mednarodna pravičnost, Hart, Kelsen
ENG. | This paper deals with methodological aspects of reemerged jurisprudential attempts to revisit the concept of international law. After a cursory detour into the history of legal philosophy and presentation of the key tenets of Hart's and Kelsen's positivistic accounts, the paper proceeds by examining the treatment of international law by contemporary theories in both the positivist and non-positivist tradition. The closing section is an attempt to sketch some guidelines for a fresh beginning in philosophizing about international law. First, the history of debates in this field testifies to the fact that methodological legal theorists are justified in holding that determining an appropriate method helps us to find an answer to the question of what law is. Second, having in mind the constantly changing nature of international law, an adequate methodological approach calls for the "evolutionary epistemology" (D'Amato), which is hardly a feature of analytical jurisprudence. And finally, such an epistemology appears to be complexly connected to our inquiry of what international justice, or at least, of what international "internal morality" requires.
Keywords: international law, methodology, international justice, Hart, Kelsen
Summary: 1. Introduction - The Role of Methodology in the Creation of Jurisprudence as a Self-Sustaining Discipline. — 2. Legal Philosophical Treatment of International Law. — 3. Kelsen and Hart on International Law. — 4. International Law and Contemporary Theories in the Legal Positivism Tradition. — 5. International Law and Contemporary Theories of Legal Non-Positivism. — 6. A New Beginning?
Miodrag Jovanovic is a Professor at the University of Belgrade, Faculty of Law. | Address: Bulevar kralja Aleksandra 67, 11000 Beograd, Serbia. E-mail: miodrag@ius.bg.ac.rs.
revus journal for constitutional theory and philosophy of law
(2014)22
www.revus.eu