Ujedinjene nacije i problem zaštile manjina u okviru ljudskih prava * Dr. Milan Markovič U prošlom poglavju smo izložili pozadinu koja se sastojala iz najraz- ličitijih shvatanja, ideja, predloga, planova, konkretnih mera, svega onoga što je prethodilo stvaranju nove medjunarodne organizacije. Tu je došlo do izražaja ne samo teorisko razvijanje pojedinih principa i ustanova, kon ­ kretno kategorija prava čoveka i prava manjina, na osnovu rada doktrine. ideja mislilaca, filozofa, sociologa, političara i državnika, nego umnogome i iskustvo koje se imalo, naročito sa ovom drugom kategorijom, u toku postojanja prethodne organizacije medjunarodne zajednice, kao i u toku potresa koji je zahvatio svet Drugim svetskim ratom i uticao na odmera- vanja i preocenjivanja mnogih postulata. Ne može se poreči ogroman uticaj koji su konkretna regulisanja mnogih pitanja, a u prvom redu sankcionisanje raščiščavanja manjinskog problema putem masovnih transferi ran j a od strane velikih savezničkih sila Potsdamskim odlukama, imali na sudbinu celoga pitanja i na izvesno odredjeno usmeravanje budučih njegovih rešenja. U tom smislu nesum- njivo je umesno isticanje profesora Bartoša da je »mesto zaštite manjina u Potsdamu proklamovano 1945 godine pravo Poljske da izvrši transfer preostalog nemačkog stanovništva ...«, iz čega pisac čak izvlači zaključak da je time versajski sistem i pravno demantovan. Mi se samo sa ovim poslednjim tvrdjenjem ne bismo mogli u potpunosti složiti, ne što versajski sistem (misli se na sistem ugovora i deklaracije o zaštiti manjina po Prvom svetskom ratu) ne bi mogao biti shvačen kao takav, tj. demantovan, ali nije samo po sebi činjenica transferiranja Nemaca, konsakrirana Potsda ­ mom, od uticaj a na demantovanje sistema manjinske zaštite, več su tu u pitanju mnogi drugi složeni i bitniji faktori od uticaja, kao što je to pokazala analiza izvršena od strane Ujedinjenih nacija, konkretno u me ­ morandumu Generalnog sekretara o pravnoj važnosti obaveza iz ugovora o zaštiti manjina. 1 No, pitanje je u tom smislu još Uvek otvoreno, iako prevladjuje shvatanje iz toga dokumenta da su ti akti uglavnom, usled promenjenih okolnosti, izgubili važnost. Jer, bilo je izjava čak i oficijelnih, pa i sa naše strane, i posle Potsdama, iz kojih se moglo zaključiti da se sistem nije smatrao razorenim, bar ne usled dogadjaja okončanih Pots ­ damom. To je, uostalom, i načelno posmatrano, ispravno, jer se radilo o prelaženju preko onoga što su ugovori predvidjali uglavnom u odnosu na jednu odredjenu manjinu koja je samu sebe, neizvršavanjem korela- • Objavljeno poglavje je sklepni odlomek iz obširne študije (doktorska disertacija) dr. Milana Markoviča, v kateri obravnava povojni razvoj manj­ šinske zaščite v svetu. 88 tivne obaveze na lojalnost, lišila prava na ispunjavanje ugovornih o i pridržavanja onih standarda, pogotovu u uslovima rata kop je Nemačka kao matična zemlja izazvala, a nemačke manjine je u o podupirale. Jasno je da ugovori prema ovoj kategoriji manjina nisu im da se ispunjavaju. Ali to ne znači da su time automatski izgubile vrednos odredbe i standardi ugovomi u odnosu i na ostale manjine, da su prestah da važe i principi inaugurisani tim ugovorima. Utoliko pre, što se i transfer kao metod mogao prihvatiti samo kao nužno zlo, kao akcija povezana sa ratnim potezima i posledicama kada je moguče, uz inače velike potrese i korenite izmene koje rat donosi, sprovesti i ovu korenitu meru rešavanja posebnog slučaja jedne vrste nacionalnih manjina, koja je usled svoga držanja i naročitih okolnosti izgubila pravo na zaštitu. Ali transfer, (pogo ­ tovu prinudan) se nije mogao usvojiti kao princip na mesto dotle posto- ječih principa. Da je to tačno, pokazao je i docniji razvoj u Ujedinjenim nacijama, koji se završio unošenjem u načrt Pakta o gradjanskim i poli- tičkim pravima odredbe o zaštiti etničkih, jezičkih i verskih manjina, dakle formule koju je uspostavio mar.jinski sistem Društva naroda. Potrebno je još jednu stvar istači da bi se bolje shvatila promenjena priroda problema manjinske zaštite, kako se ona uz izbijanje u prvi plan problema zaštite prava čoveka, postavila u medjunarodnim odnosima i pred Ujedinjenim nacijama u novome svetu posle Drugog svetskog rata. To je činjenica da se ovi problemi tako širokog prindpijelnog značaja za čovečanstvo nisu vezali ovoga puta za sistem mirovnih ugovora, kaogod što ni nova medjunarodna organizacija, organizacija Ujedinjenih nacija, nije organski povezana i uklopljena sa sistemom posleratnih mirovnih ugovora, kao što je to bilo učinjeno sa Društvom naroda, u neku ruku akcesomom versajskom sistemu mirovnih ugovora. Naprotiv, orga ­ nizacija Ujedinjenih nacija postavljena je i hronološki ranije i nezavisno od mirovnih ugovora izradjenih i potpisanih na Pariskoj konferenciji 1947 god. I tu se rukovodilo lošim iskustvom sa Društvom naroda, koje je organski vezano za versajski sistem mirovnih ugovora, prirodno patilo i od organske mane toga sistema, tj. nosilo beleg diktata, nametanja neravnopravnosti, izazivalo mučna osečanja niže vrednosti, ne samo po- bedjenih, nego i nekih od pobednika. Stoga je bio nesumnjivo zdraviji put, kada se ne samo sama nova svetska organizacija medjunarodne zajednice postavila na drukčijim osno ­ vama i po strani (kolikogod je bilo moguče — ne potpuno) od raščiščavanja računa izmedju pobednika i pobedjenih, nego što je i jedan od najvažnijih zadataka ove organizacije, rad na unapredjivanju i primeni velikog huma- nitarnog principa zaštite ljudskih prava, koji je potencijalno uključivao i princip manjinske zaštite, postavljen na taj način nezavisno od mirovnih aranžmana, koji su tako opterećujući dejstvovali na raniju organizaciju i ranije instrumente te zaštite. To ne znači, da samim mirovnim ugovorima posle Drugog sve og rata nisu dodirnuta i u odredjenoj meri regulisana j zvesn ’ on re " pitanja, bolje reči u konkretnim zemljama, iz ove oblasti, na s 89 Sto ćemo videti, u toj nužnoj meri, i u svom konkretnem, pojedinačnom vidu, morala biti regulisana, ali to nije imalo da pretstavlja sistem, potpuno principijelno regulisanje čak ni u regionalnem smislu (in the limited scopet — kako to nazivajo Anglosaksonci), pošto je to ostavljeno, odnosno prethodno stavljeno u nadležnost za rešavanje na univerzalnem planu opštoj medjunarodnoj organizaciji, Organizaciji Ujedinjenih nacija. Kako smo več videli iz izlaganja razvoja idejnih i političkih shvatanja u vezi sa problemom zaštite praksa čoveka odnosno problemom manjinske zaštite, koji je prethodio konkretnim medjunarodnopravnim aktima i do- kumentima kao što su Atlantska Povelja, Deklaracija UN, predloži iz Dumberton Oake-a, prevagnuo je u torne razvoju problem zaštite ljudskih prava kao opštiji i značajniji. To se konačno odrazilo, kao što smo istakli, ? u najvažnijem od te serije dokumenata, u Povelji Ujedinjenih nacija. Ovakvo fiksiranje principa zaštite opštih ljudskih prava, bez zalaženja u izvesne specifične vidove, kao što su manjinska prava, prejudiciralo je u izvesnoj meri i za prvo vreme i sam docniji razvoj i rad u Organizaciji na izradjivanju detaljnijih dokumenata u ovoj materiji. Težište je tim razvojem, kao što čemo videti, bačeno na zaštitu ljudskih prava izradom medjunarodnih akata koji če ih razraditi i oživotvoriti, ali nije bila isključena ni zaštita manjina kao problem i kao predmet na kome se može raditi, čak je i izrično bila predvidjena. Naime, još tzv. Pripremna komisija Ujedinjenih nacija koja je predložila obrazovanje komisije za prava čoveka, što je bilo i usvojeno na Prvom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Londonu, predložila je istovremeno da Komisija za prava čoveka kao svoje funkcije, podnosi predloge, izradjuje preporuke i izveštaje o sledečem: a) medjunarodnoj povelji prava; b) medjunarodnim deklaraci ­ jama ili konvencijama o gradjanskim slobodama, statusu žena, slobodi informacija i sl. pitanjima; c) zaštiti manjina; d) sprečavanju diskrimi ­ nacije na osnovu rase, pqla, jezika ili vere. Komisija za prava čoveka uspostavljena je rezolucijom Ekonomskog i socijalnog saveta od 16 februara 1946 godine. Ona je u svom prvobitnom sastavu od 9 članova — uglednih pojedinaca eksperata dejstvovala kao tzv. Začetna komisija za prava čoveka i na svom prvom zasedanju aprila 1946 godine, predložila kao najvažniji zadatak izradu medjunarodne povelje o pravima čoveka, a što se tiče zadatka u vezi sa problemom manjina, samo njegovo buduče razmatranje i prikupljanje odnosne dokumentacije. No, još tada se prilikom diskusija u strukturalnim predlozima za stvaranje potkomisija u vezi s nadležnostima stavljenim Komisiji u zadatak postavilo pitanje stvaranja i drugih podredjenih organa za rad po ostalim pitanjima, pošto je Nuklearna komisija za prava čoveka predložila stvaranje samo jedne potkomisije za slobodu informacija. Jugoslovenski delegat, Dušan Brkič, predložio je stvaranje komisije za sprečavanje diskriminacije. Stvar je tako došla pred Ekonomski i socijalni savet UN, gde je na njegovom Drugom zasedanju od 1946 godine diskutovano o pitanju strukture Komi ­ sije za prava čoveka u vezi sa njenim nadležnostima. Sovjetski delegat Feonov izjavio je tada da se pitanje zaštite manjina ne može smatrati 90 manje važnim od pitanja slobode informacija, pa je predložio stvaranje dvoju potkomisija: za zaštitu manjina i za sprečavanje diskriminacije. Taj predlog je usvojen, a na prvom zasedanju potpuna Komisija za prava čoveka — sada u sastavu od 18 pretstavnika država — februara-marta 1947 godine predlog je izmenjen utoliko što su, na sugestiju gospodje Roosevelt, prema australijanskom predlogu, obe Potkomisije spojene u jednu, to je 28 marta 1947 godine obrazovana Potkomisija za sprečavanje diskrimi ­ nacije i zaštitu manjina. 2 Nadležnost Potkomisije sastoji se u sledečem: a) »na prvom mestu, da ispituje koje odredbe treba usvojiti u odredji- vanju principa koji se imaju primeniti na polju sprečavanja diskriminacije na osnovu rase, pola, jezika, ili vere kao i na polju zaštite manjina, i da čini preporuke Komisiji po hitnim problemima na tim poljima. b) da ispunjava svaku drugu funkciju koju bi joj mogao poveriti Ekonomski i socijalni savet ili Komisija za prava čoveka.« 3 Izvesna izmena u nadležnosti usledila je 1949 kada je proširena spo- sobnošču da preduzima študije i sužena oduzimanjem kompetencije u »hitnim problemima«. Na taj način, i materija zaštite manjina izbila je ipak i došla do izražaja u okviru kompetencija Ujedinjenih nacija, iako ne u prvom planu i više organizaciono-studiski, no u oblasti donošenja medjunarodnih normativnih akata. Ali, i ovo je bila ipak značajna afirmacija, koja če se na izvestan način odraziti u docnijem radu i na onom prvom, važnijem planu medjunarodnog regulisanja. Medjutim, iako se za opšti rad Potkomisije za sprečavanje diskrimi ­ nacije i zaštitu manjina može reči da je bio koristan i da je sama praksa medjunarodnog života nametala mnoge tekuče probleme iz oblasti njene nadležnosti, da ne govorimo o drugim njenim dalekosežnijim zadacima, što je sve opravdavalo njeno postojanje i potrebu za njom, ipak se ne može reči da je za nju u Organizaciji Ujedinjenih Nacija bilo dovoljno razumevanja kako za njen rad, tako i za njene konkretne predloge, pa i za samo njeno postojanje, koje je često dovodjeno u pitanje. Paradoksalno je da je najmanje pozitivnog odnošenja i stava prema ovoj Potkomisiji bilo kod njenog matičnog organa, u Komisiji za prava čoveka, tako da je često u tom pravcu morala da interveniše Generalna skupština, a ponekad i Ekonomski i socijalni savet. U pogledu njenog rada i predloga u vezi sa materijom o kojoj je pozvana da vodi računa, tj. o zaštiti manjina, nije mnogo vodjeno računa ni prilikom izrade prvog velikog dokumenta o ljudskim pravima, na čemu je radila Komisija za prava čoveka. Naravno, ovaj problem ne treba shvatiti tako »organizaciono«, jer je pitanje razumevanja za manjinsku problematiku o odnosu na zaštitu ljudskih prava zavisilo u prvom redu od stavova pretstavnika pojedinih zemalja, zastupljenih u ovim telima, od gledišta njihovih odnosnih vlada i njihovih ličnih koncepcija, a to se naravno nije ravnalo prema organima. Medjutim, ima ipak nešto, jedan momenat koji u ovome pravcu deluje, a to je činjenica da se Komisija za 91 prava čoveka sastoji iz delegata koji sü pretstavnici odredjenih država, izabranih da budu zastupljene u ovom telu, dok se u Potkomisiji za spre- Čavanje diskriminacije i zaštitu manjima nalaze stručnjaci, tj. lica kvali- fikovana za raspravljanje ovih problema iz raznih zemalja, ali ne kao delegati tih zemalja, več intuitu personae. To stvara jednu osetnu razliku u radu i rezultatima koje su ova dva organa u stanju da postignu, jer prvi mora da vodi računa o različitim političkim interesima pojedinih zemalja, tako da je tu kompromisno rešenje mnogo teže postiči, dok je u ovom drugom telu, čiji članovi ne moraju direktno ili bar ne u toj meri da vode računa o političkim interesima svojih vlada, več da se više rukovode načelnim razlozima, takav kompromis lakše ostvarljiv. To če nam objasniti zbog čega mnogo lepe i dosledne sugestije i predloži ove Potkomisije nisü prihvatani u samoj Komisiji za prava čoveka. Izložičemo najpre rad Ujedinjenih nacija na donošenju konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ne zato što ona hronološki ide ispred Sveopšte deklaracije o pravima čoveka (ona je potpisana dan ranije), jer je rad na deklaraciji ustvari počeo mnogo ranije, nego zato što se problem zaštite manjina tu najpre pojavio i bio diskutovan u vezi sa formulisanjem konkretnih medjunarodnih pravila. Rad na donešenju konvencije o genocidu otpočeo je obrazovanjem »Ad hoc« komiteta za. genocid 5. IV. 1948 godine, na osnovu načela konvencije koju je pripremio Sekretarijat Ujedinjenih nacija. U torne načrtu bilo je predvidjeno kažnja- vanje tri vrste genocida: fizičkog — uništavanje grupa; biološkog — spre- čavanje radjanja u grupi; i kultumcg — razaranja posebnih obeležja grupa raznim merama u cilju slabljenja njenih kulturnih i jezičkih tradicija. 4 Medjutim, več je Sekretarijat izrazio sumnju da i kulturni genocid (prema ideji profesora Lomkina) treba da bude obuhvačen budučom konvencijom, u kojoj se radi o flagrantnim, najsurovijim metodima prema ljudskim grupama. Ipak je Ad-hoc komitet usvojio i ovu vrstu genocida. Medjutim, u debati na Trečem zasedanju Generalne skupštine 1948 godine (u Sestom komitetu) pojavila se opozicija od strane zapadnih zemalja u pogledu ove vrste genocida, tako da je uprkos nastajanju istočnih zemalja sa SSSR, kao i grupom arapsko-aziskih zemalja (osobito Pakistana), ova vrsta geno ­ cida izostavljena iz konačnog teksta konvencije, izglasanog rezolucijom Generalne skupštine od 9 decembra 1948 godine. 5 Na taj način nije data oficijelna normativna podrška pozitivnim manjinskim pravima. Ovo se može smatrati spornim, mada smo mišljenja da nema načelnih smetnji da i kulturni genocid bude obuhvačen kon ­ vencijom, iako se radi o pravima koja su i treba da budu zaštičena drugom vrstam instrumenta. Konvencija o genocidu je, pak, poseban instrument koji predvidja sankcdju za takve povrede prava ne samo manjine, več i opštih ljudskih prava dakle, i onih negativnih manjinskih, za koja takodje mogu postajati i doneti su posebni instrumenti koji ih predvidjaju i zaštičuju, dok su odredbe Konvencije jedan isključivo represivni kazneni kodeks. 92 Ipak, ne može se poreči da se Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida ne odnosi i na prava manjina, kao takodje jedne značajne vrste ljudskih grupa, pored čitavih narodnosti koje mogu biti napadni objekt. To se, uostalom, vidi i iz člana II Konvencije, gde se izrično kaže da se zločin sastoji u »nameri uništavanja, u celini i delimično, nacionalnih, etničkih, rasnih ili verskih grupa kao takvih.« 8 U Konvenciji se radi ustvari o kažnjavanju zločina koji se sastoji u napadu na osnovna prava, kao što je pravo na život, ljudskih grupa, pa prema torne i manjinskih skupina. Drugi veliki akt Ujedinjenih nacija medjunarodnog značaja pret- stavljala je Sveopšta deklaracija o ljudskim pravima. Na prvom zase ­ danju Komisije za prava čoveka; početkom 1947 godine, več je bila sakup- Ijena različita dokumentacija u vezi sa zadatkom što hitnije izrade načrta medjunarodne povelje prava, ali se Komisija nije upuštala u diskusiju več je imenovala Komitet za načrt na osnovu dokumentacije koju je spremio Sekretarijat i predloga Konvencije od strane Ujedinjenog Kra- Ijevstva. Na drugom zasedanju Komisije krajem 1947 godine u Ženevi več se očrtalo shvatanje o povelji kao tripartitnom instrumentu, koji bi se medju ostalim sastojao iz deklaracije, kao neobavezne principijelne izjave i pravno obavezne konvencije. Prioritet je otada dobila deklaracija, kao najhitniji i prvi po redu instrument za izradu. Komitet za načrt (Drafting Commitee) imao je pred sobom i načrt Sekretarijata, u kome se nalazio i član o pravu manjina na upotrebu sopstvenog jezika i na održavanje škola i dragih kulturnih ustanova, koje bi se izdržavale na osnovu pravičnog učešča u raspodeli svih javnih fondova za te svrhe. ’ Predlog Deklaracije, pak, podnet od strane Cilea, Kube, Paname, Indije, SAD i Ujedinjenog Kraljevstva nije sadržavao takvu odredbu. U aneksu svog izveštaja Komisiji Komiteta za načrt reprodukovao je načrt Sekre ­ tarijata, francuski predlog, sličan ovome, samo bez one podrške iz fondova, i predlog samog Komiteta na otprilike istoj liniji kao i francuski predlog. Komitet je dao sugestiju da se po pitanju ovoga člana traži mišljenje i Potkomisije za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina. Na zase ­ danju krajem 1947 godine Potkomisija je razmotrila sve ove predloge i neke od nevladinih organizacija, pa je izradila svoj načrt. U njemu se insistira na manjinskim grupama kojima se pridaju prava upotrebe jezika i održavanje ustanova, kao jasno opredeljenim i izdvojenim od ostalog stanovništva, koje žele različito postupanje, pa im se priznaju prava u okviru granica koje su u skladu sa javnim poretkom i bezbednošču. 8 Na drugom zasedanju Komisije za ljudska prava tzv. Radna grupa za Deklaraciju odbacila je američki predlog da se izostavi ovakav član, kao i bjeloraski predlog da se u član unese i obaveza vlada na podršku manjinskog kulturnog razvoja, i preporučila da se zadrže oba predložena teksta, i Komiteta za načrt i Potkomisije, kao alternativni. Docnije je Komitet za načrt dostavio i francuski predlog koji je dopunjavao načrt člana Potkomisije u torne, što je predvidjao da se povlastice za jezička prava i ustanove pražaju samo u skladu sa stepenom zakonodavnog 93 jedinstva države; britanski predlog, koji se iscrpljivao u rečenici -Manjine če imati pravo na očuvanje svoje kulture, vere i jezika«; kao i američki tekst, koji je predvidjao da -svako ima pravo da učestvuje u običajima i kulturnem životu zajednice i grupa u zajednici.«" Sve ovc predloge Komisija je uključila u svoj izveštaj sa Drugog zasedanja, ali je na Trečem zasedanju maja-juna 1948 godine odlučila, na predlog Indije, Ujedinjenog Kraljevstva i Kine, uz snažnu podršku SAD. da iz načrta Deklaracije o pravima čoveka izostavi svako pominjanje prava manjina na upotrebu maternjeg jezika i održavanje vaspitnih i drugih ustanova. Tako je Generalna skupština prilikom donošenja Deklaracije imala pred sobom načrt u kome nije bilo člana koji bi se odnosio na prava manjina kao takvih. Medjutim, ipak je u Trečem komitetu došlo do novih konkretnih predloga u torne pravcu od Strane SSSR, Jugoslavije i Danske. Još prilikom diskusije u Komisiji za prava čoveka jugoslovenski delegat dr. Joža Vilfan zauzimao se za unošenje ovakvog člana u načrt Deklaracije navodeči: »Komisija treba da prizna da se koncepcija »lonca koji pretopljuje« (Melting pot) ne može primeniti na Istočnu Evropu i Aziju. Jugoslavija bi se, naprimer, mogla opisati kao jedna država sa dva pisma, tri vere, četiri jezika, pet narodnosti, šest republika i mnogo etničkih grupa. Posle Prvog svetskog rata jugoslovenska manjina u Italiji bila je izležena progonu. Prema torne, Jugoslavija se iz svog sopstvenog iskustva uverila u značaj priznanja prava specifičnih jezičkih i kulturnih grupa.« S druge Strane, dr. Vilfan nije osporavao da se prava etničkih grupa ne poklapaju u svakom pogledu sa pravima pojedinaca i da se ne mogu uvek zaštititi opštom poveljom prava za koja države snose odgo ­ vornost. 10 Kao protiargumenti isticani su sledeči momenti: da odredbama o manjinama, kao jednom posebnom problemu, nema mesta u univer- zalnoj deklaraciji; da u nekim državama postoji asimiliaciona politika. i to spontana i uspešna, te da obaveza na očuvanje manjinske kulture ne bi mogla biti primenjena kao opšta obaveza; da bi unošenjem ovakvih odredaba nastala opasnost veštačkog stvaranja manjina i ometanje inte ­ gracije država; da su kod manjina u pitanju prava grupe, dok se u Dekla ­ raciji radi o pravima pojedinaca, i najzad, da su opšta ljudska prava dovoljna za manjinu. Smatralo se uopšte, da bi ustanovljenje opšte odredbe (general rule) u ovom pogledu za sve zemlje, sa njihovim različitim uslo- vima, vodilo u krajnjoj liniji diskriminaciji." Jasno je da su svi ovi kontraargumenti prilično sofističke prirode. Tačno je da ima zemalja u kojima se problem manjinskog stanovništva drukčije postavlja, da je u nekima njima manje stalo do očuvanja svojih posebnih obeležja, a više do izjecnačenja sa ostalim stanovništvom. No, i ovde treba malo dublje uči u ovaj problem na koji se često površno gleda. Naime, zašto je u pojedinim zemljama kao što su SAD izvesnim kategorijama manjina stalo u prvom redu do izjednačenja. To se, kao što znamo i iz dnevne političke i društvene borbe oko segregacije, lako može objasniti. Crncima je naprimer danas najpre stalo da postignu ona opšta prava gradjanska i politička, bez diskriminiranja, u kojima se 94 osećaju ugroženim, kao primarni cilj, kao preduslov egzistencije, pa i ostalih težnji za razvijanje svojih posebnih obeležja; a to ne znači da se eni odriču tih svojih prava na posebne manifestacije, Prema torne ni u tim zemljama tzv. »melting pot« sistema nije situacija tako jednostavna kako bi to protivnici medjunarodnog regulisanja manjinske zaštite hteli da pretstave. No, osnovno, što se ovakvim kontraargumentima sa pravne Strane može da prigovori, to je da oni predvidjaju činjenicu da postojanje prava kojima se može služiti ne znači još da se ona i moraju upotrebiti. te da ako stvarno manjinski problem u izvesnim zemljama kao takav — tj. u smislu zaštite njihovih pozitivnih prava — ne postoji, onda utoliko bolje, jer se tim pravima neče niko služiti, ali ona kao garantija treba da budu predvidjena pogotovu zbog onih zemalja u kojima taj problem stvarno postoji. To bi otprilike bilo slično, kao kad bi argumentisali protivu kazni sa ubistvo ili kradju u krivičnim zakonicima stoga što svi ljudi nisu ubice ili lopovi. Medjutim, i Generalna skupština je na Cetvrtom zasedanju, prilikom diskusije u Trečem komitetu, zauzela sličan stav u pogledu uključenja u Deklaraciju odredbe o pravima pripadnika manjine, tako predlaganog uglavnom kao individualnog prava, od strane Sovjetskog Saveza, Jugosla ­ vije i Danske. Stav Generalne skupštine izražen je u njenoj rezoluciji od istog datuma, 10. XII. 1948 godine, tzv. »Rezoluciji o sudbini manjina«, u kojoj se ističe da »Ujedinjene nacije ne mogu ostati ravnodušne prema sudbini manjina«, ali, »smatrajuči da je teško usvojiti jednoobrazno rešenje ovog složenog i delikatnog pitanja, koje u svakoj državi u kojoj se pojavi ima poseban aspekt, uzimajući u obzir univerzalni karakter Deklaracije o pravima čoveka, odlučuje da ne donosi u tekstu ove Dekla ­ racije posebne odredbe o pitanju manjina.« 11 Sto se tiče predloga SSSR, Jugoslavije i Danske, oni su istom rezo- lucijom, upučeni preko ECOSOC-a Komisiji za prava čoveka, odnosno Potkomisiji za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina, da one prouče ceo problem kako bi Ujedinjene nacije mogle preduzeti uspešne mere za zaštitu rasnih, nacionalnih, verskih ili jezičkih manjina. 13 Kao što se vidi, iako u tekst Sveopšte deklaracije o ljudskim pravima, potpisane 10 decembra 1948 godine, nije uneta posebna odredba o pozi ­ tivnim manjinskim pravima, ipak manjinski problem nije skinut sa dnevnog reda Ujedinjenih nacija. Osim toga, ne može se poreči značaj i vrednost Deklaracije i za pripadnike manjina, jer su mnogim njenim odredbama zaštičena ustvari i sva ona tzv. negativna prava manjina koja sačinjavaju važan deo opšte manjinske zaštite, a bila su svojevremeno zaštičena i ugovomim odred ­ bama, odnosno deklaracijama u sistemu Društva naroda. Američki autor T. H. Bagley izvršio je interesantno uporedjenje od člana do člana poje- dinih odredaba Deklaracije o ljudskim pravima sa odnosnim odredbama ugovora i deklaracija iz sistema Društva naroda, pa je došao do zaključka da su mnoga od prava predvidjena u tim ugovorima »pokrivena« (covered by) odgovarajučim pravima iz pojedinih odredaba Deklaracije. ” U tom 95 Pogledu navodi se čl. 2, 3, 7, 15, 18, 20, 21, 22, 26 i 27 koji se odnose na ° .,’s^u ‘-en ie diskriminacije: po osnovu rase, boje, pola, jezika, vere, pohtičkog ili drugog ubedjenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, svojine, lodjenja ili drugog položaja; pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost; na jednakost pred zakonom, jednaku pravnu zaštitu bez diskriminacije; pravo na državljanstvo; pravo slobodnog mišljenja, zavesti i vero- ispovesti; pravo slobodnog udruživanja i skupljanja; pravo učešča u upravljanju i pravo pristupa javnim službama; na ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava neophodnih za dostojanstvo i Slobodan razvoj ličnosti — u skladu sa državnim sredstvima; pravo rodi ­ telja da odredjuju način vaspitanja svoje dece; pravo na slobodno učešće u kulturnom životu i naučnom napretku. Prema torne, ne bi bila obuhva- čena samo izvesna manjinska prava, kao što su obrazovanje kulturnih, vaspitnih i društvenih ustanova (ne potpuno), pravo na upotrebu maternjeg jezika i pravo na upotrebu javnih fondova i budžetskih sredstava za prosvetne i druge manjinske ustanove. Mada se, doduše, i za pravo na upotrebu maternjeg jezika u raznim svojim vidovima, tj. uz škole sa nastavnim manjinskim jezicima radi njihovog negovanja, služenje mater- njim jezikom u privatnom javnom saobračaju možda takodje mogu smatrati, bar u osnovi »pokrivenim« odredbama čl. 2, 7 i 22, koji govore o nediskriminaciji uopšte po ma kom osnovu, pa i etničkom, verskom i jezičkom, o jednakoj zaštiti zakonskoj (upotreba maternjeg jezika u sudu to omogučava), o opštem ekonomskom, socijalnom i kulturnom uzdizanju svoje ličnosti, uz pomoč i u skladu sa nacionalnim sredstvima svake države. Ukoliko se imaju u vidu prava koja su grupna po prirodi svoga ostva- rivanja i ona bi (iako ne možda apsolutno) bila »pokrivena« pravom slobodnog udruživanja i sastajanja iz čl. 25 Deklaracije. Na taj način, ne bi u suštini mnogo od posebnih manjinskih prava ostalo izvan Deklaracije kao što na prvi pogled izgleda. Medjutim, ima jedna stvar koja se iz paralele Deklaracije sa ugovo- rima i deklaracijama iz doba Društva naroda mora konstatovati, a to je karakter jednih i drugih odredaba u pravnom smislu. Naime, često se, naročito u prvo vreme, deklaraciji osporavao potpuno svaki karakter medjunarodnopravne obaveznosti, tako da bi i njene odredbe koje se odnose na prava pripadnika manjina bile inferiorne prema odredbama ugovora i deklaracija, sklopljenih pod Društvom naroda, koje su ne samo bile medjunarodnopravni akti sa perfektnom obaveznošču, nego su još i u svom unutarnjem sklopu predvidjali garantiju medjunarodnih organa za izvršenje obaveza, čega u sklopu Deklaracije nema (tzv. mise en oeuvre, implementation). No, s druge Strane, Deklaracija se danas u doktrini pretežno smatra kao jedan medjunarodnopravni akt doduše ne u smislu perfektne pravne obaveznosti svake pojedine stipulacije, tj. doslovce (ad litteram), ali ipak kao medjunarodnopravni akt sa izvesnom pravnom obaveznošču, uglavnom principijelnom, dakle po duhu (in spirito). ono što se naziva »actguide«, pogotovu zato što Deklaracija pretstavlja, kako navode izvesni pisci, kao Rene Cassin, 15 samo razradu Povelje 96 Ujedinjenih nacija, kao najvišeg medjuna medjunarodne zajednice, koji sa svoje proklamativno pomenuo, več i kao obavezni D ? ava e °veka ni’ Ustava Deklaracija ipak ima nesumnjivu prednost na