original scientific article	UDC 327(497.1)"1945/1950"
received: 2014-05-14
JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE1
Slobodan SELINIČ
Institut za noviju istoriju Srbije, Trg Nikole Rašica 11/IV, 11000 Beograd, Srbija e-mail: slobojana@yahoo.com
IZVLEČEK
Članek se opira na arhivske fonde Arhiva Jugoslavije in Diplomatskega arhiva Ministrstva za zunanje zadeve Srbije ter na relevantno literaturo. Avtor opisuje spremembe v jugoslovanski diplomaciji in na diplomatskih predstavništvih po zmagi partizanske strani v drugi svetovni vojni v Jugoslaviji. Obenem pojasnjuje proces odstranjevanja diplomatov z jugoslovanskih diplomatskih predstavništev, za katere je nova oblast menila, da so njeni nasprotniki, ter kadrovsko politiko in način, s katerim je Komunistična partija Jugoslavije dosegla prevlado med diplomatskim osebjem v letih od 1945 do 1950.
Ključne besede: Jugoslavija, diplomacija, diplomatska predstavništva, Komunistična partija
Jugoslavije, 1945-1950
la dirlomazia jugoslava 1945-1950: nascita della dirlomazia di rartito
SINTESI
L'articolo si basa su documenti dell'Archivio di Stato jugoslavo e sugli archivi diplomatici del Ministero degli Affari Esteri della Serbia, a Belgrado, nonche su di una significativa letteratura. L'Autore descrive i cambiamenti nella struttura diplomatica jugoslava e negli uffici di rappresentanza diplomatica dopo la vittoria partigiana jugoslava nella Seconda Guerra Mondiale. Descrive altresi il processo di revoca dei diplomatici dagli uffici di rappresentanza dello stato jugoslavo, dovuto al fatto che il nuovo governo li riteneva propri avversari, illustra la politica del personale nonche il modo in cui il Partito Comunista Jugoslavo pervenne al controllo del personale diplomatico, dal 1945 al 1950.
Parole chiave: Jugoslavia, diplomazia, rappresentanze diplomatiche, Rartito Comunista Jugoslavo, 1945-1950
1 Članak je deo projekta broj 47027 „Srbi i Srbija u jugoslovenskom i medunarodnom kontekstu: unutrašnji razvitak i položaj u evropskoj/ svetskoj zajednici", koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
UVOD
Preuzimanjem vlasti u Jugoslaviji posle Drugog svet-skog rata KPJ je pod svoju kontrolu stavila i diploma-tiju, ali taj proces nije ostvaren brzo i lako. Još kada je na Drugom zasedanju Antifašističkog veča narodnog oslobodenja Jugoslavije (AVNOJ) 1943. stvorila Nacionalni komitet oslobodenja Jugoslavije (NKOJ), partizanska strana je pokazala pretenzije da preuzme funkcije spoljne politike i diplomatije, jer je medu poverenicima NKOJ-a bio i poverenik za spoljne poslove. Taj posao je poveren iskusnom političaru Josipu Smodlaki, koji je imao dugogodišnje iskustvo iz diplomaske službe Kraljevine Jugoslavije i koji je bio član narodnooslobodilač-kog pokreta (NOP) i čovek dobro upučen u jugosloven-sko-italijanske odnose, koji su dobijali na značaju posle kapitulacije Italije.
Nastavljajuči borbu za medunarodno priznanje svog pokreta partizanska strana je otpočela borbu za preuzimanje diplomatskih predstavništava Kraljevine Jugoslavije. U godinama preuzimanja vlasti 1944/45. Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) se zadovoljila uklanjanjem iz diplomatske službe najodanijih ljudi poraženog sistema i postavljajnjem na najvažnije položaje sebi odanih ljudi bez obzira na to da li su oni bili njeni članovi ili ne. Potpunu prevlast svojih kadrova u diplomatskoj službi KPJ je ostvarila tek posle Rezolucije Informbiroa (IB), kada u diplomatiji više nije moglo da bude mesta ni za nepouzdane nekomuniste ni za kole-bljive članove Partije.
OSVAJANJE VLASTI: PREUZIMANJE DIPLOMATSKIH
PREDSTAVNIŠTAVA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1944-1946.
Promene u diplomatskoj mreži Kraljevine Jugoslavije su bile moguče posebno posle sporazuma predsednika NKOJ-a Josipa Broza i predsednika kraljevske vlade Ivana Šubašiča na Visu 16. juna 1944. i u Beogradu 1. novembra 1944. (Petranovič, 1988; Tripkovič, 1990; Pa-vlovič, 2007). Ovim sporazumima je NKOJ dobio mo-gučnost da utiče na kadrovska rešenja u jugoslovenskoj diplomatiji još dok je rat trajao. Tako je od leta 1944. partizanski pokret vršio stalni pritisak na Šubašiča da se iz diplomatskih predstavništava Jugoslavije uklone ljudi koji su smatrani za neprijatelje narodnooslobodilačke borbe (NOB), tj. pristalice generala Mihailoviča, i da se na njihova mesta postave ljudi u koje je partizanska strana imala poverenje.
Bez obzira što je to za partizansku stranu bio jedan od važnih ciljeva, promene u diplomatskom aparatu nije bilo lako sprovesti. U borbi za uspostavljanje utica-ja u diplomatskoj mreži Kraljevine Jugoslavije politički pragmatizam je krajem, ali i posle rata, nalagao novim vlastima kompromise. Sa jedne strane, izbor kadrova za diplomatiju morao je da bude takav da se pred zapad-nim silama otklone sumnje u isključivo komunistički
karakter partizanskog pokreta. Drugo, u partijskim re-dovima nije bilo dovoljno ljudi koji su imali stručnost, iskustvo i koji su znali strane jezike, što su bile osobine neophodne za rad u diplomatiji. Takvo stanje nije bilo lako promeniti ni posle rata. U razgovoru sa delegaci-jom Slovena iz Kanade i SAD-a, 19. decembra 1946, Josip Broz je priznao da je novim vlastima bilo teško da popune diplomatska predstavništva, jer nisu imali dovoljno iskusnih ljudi (AJ, KMJ, I-2-a/70).
Zbog nedostatka stručnih kadrova u svojim redovima KPJ je 1944. i 1945. za diplomatiju primala i ljude koji ne samo da nisu bili njeni članovi, več nisu pripadali ni partizanskom pokretu. Uslov je bio da nisu saradivali sa okupatorom ili da nisu bili na neprijateljskoj strani u ratu. Štaviše, nova vlast je iz obzira prema zapadnim silama odlučila da na čelu političkih predstavništava u nekim zapadnim državama ne budu komunisti (AJ, 507/ XIII, k. 47/26). Tako su u velikom broju zemalja, pre sve-ga zapadnih, na mestu ambasadora, poslanika i konzula godinama posle rata bili nekomunisti (Sava Kosanovič u SAD-u, Marko Ristič u Francuskoj, Milan Ristič u Švaj-carskoj i Egiptu, Božin Simič u Turskoj, Izidor Cankar u Grčkoj, Vladimir Ribarž u Norveškoj i Miloš Moskovlje-vič u Norveškoj i Egiptu, konzuli Vladimir Vukmirovič i Miodrag Markovič u SAD-u). Doduše, KPJ se trudila da na položajima ispod šefa predstavništva budu njoj oda-ni kadrovi: Vrleta Krulj (kasnije Šerif Šehovič) u Atini, Franc Kos u Londonu, Nijaz Dizdarevič u Turskoj, Sergije Makiedo, Slavko Zore i Branko Vukelič u Americi itd.
Partizanska strana je neka jugoslovenska predstavništva preuzela još tokom rata i popunjavala ih svojim ljudima, posebno posle sporazuma Tita i Šubašiča. Tokom novembra 1944. Josip Smodlaka, koji je bio poverenik za spoljne poslove NKOJ-a, preuzeo je mesto ju-goslovenskog delegata kod savezničkog Savetodavnog veča za Italiju, što je bio deo dogovora NKOJ-a i Šubašiča, umesto dotadašnjeg delegata Mihe Kreka. Preuzi-majuči delegaciju u Rimu, Josip Smodlaka se postarao i da u njoj budu ljudi odani partizanskom pokretu (medu njima je bio i njegov sin Sloven). Po Smodlakinom nalogu je rukovodilac jugoslovenskog konzulata u Napulju Jovan Ristič, koji je bio savetnik Poslanstva u Vatikanu, predao dužnost poručniku Gvidu Branici, sekreta-ru odeljenja za vezu NOVJ u Napulju, 372, 18, 1944; AJ, 836, I-3-b/311; AJ, 334, 192, 515; Milatovič, 1985; Smodlaka, 1986; Zapisnici NKOJ; ZSMSKJ).
Veliki uspeh za partizanski pokret predstavljao je i prelazak na njegovu stranu ambasadora u Moskvi Stano-ja Simiča, koji je marta 1944. podneo ostavku, zajedno sa vojnim izaslanikom u SSSR-u potpukovnikom Mio-dragom Lozičem. Na zahtev Josipa Broza, Simič i Lozič su ostali na svojim dužnostima (AJ, 836, I-3-b/560; AJ, 378, 2; OJR; Dedijer, 1951; Popovič, 1988; Pavlovič, 2011).
Uz pomoč Simiča partizanska strana je u jesen 1944. preuzela i jugoslovensko predstavništvo u Rumuniji, pa je 1. oktobra 1944. član AVNOJ-a Nikola Petrovič do-
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIRLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIRLOMATIJE, 553-562
bio punomocje da u ime NKOJ-a zastupa interese Jugoslavije u Rumuniji. Kako je Rumunija bila poražena zemlja, to Jugoslavija u njoj nije odmah obnovila rad diplomatskog predstavništva, vec je ustanovila političko predstavništvo, na čijem je čelu tokom 1945. bio Nikola Grulovic (AJ, 836, I-3-b/529; I-3-b/985; DAMSRS, RA, 1945, 27, 18, 0175).
Uticaj „nove" Jugoslavije uspostavljen je tokom rata i u Albaniji i bio je višeslojan: politički, vojni i partijski. Od avgusta 1944. kod Vrhovnog štaba NOV Albanije nalazila se Vojna misija na čelu sa pukovnikom Velimi-rom Stojnicem, koji je postao i prvi jugoslovenski poslanik u Albaniji, dok ga u novembru 1945. nije nasledio Josip Derda (DAMSRS, RA, 1945, 1, 16, 6136; Dimitrije-vic, 2005; Životic, 2011).
Jedan od prioriteta NKOJ-a posle sporazuma Tita i Šubašica, bilo je popunjavanje diplomatske mreže oda-nim ljudima i uklanjanje onih koje je NKOJ smatrao za neprijatelje. To je bio deo dogovora NKOJ-a i Šubašica posle formiranja Šubašiceve vlade. Vec 9. juna donet je ukaz o penzionisanju ambasadora u Vašingtonu Konstantina Fotica. Na sednici vlade 17. jula 1944. je odlučeno da bude penzionisan poslanik u Bernu Mom-čilo Jurišic, a raspravljalo se i o novim ambasadorima u Moskvi i Vašingtonu. Medutim, partizanskoj strani to nije bilo dovoljno. Zato je nastavila sa pritiscima na Šubašica, pa je na sednici vlade 12. oktobra penzionisan ili stavljen na raspolaganje veliki broj diplomata, a medu njima i još dvojica velikih protivnika komunista - Aleksandar Avakumovic (Švedska) i Bogoljub Jevtic (Engleska) (ZSMSKJ). Medutim, iako je NKOJ uspeo da u nekim diplomatskim predstavništvima Kraljevine Jugoslavije ostvari uticaj još tokom 1944, poput Ambasade u SSSR-u ili delegacije u Italiji, u vecini predstavništava do osetnijih promena je došlo tek posle rata, tj. posle formiranja Rrivremene Vlade DFJ, na čelu sa Titom, marta 1945. To znači da su se u mnogim predstavništvima i posle rata zadržali stari kadrovi i da su oni postepe-no zamenjivani od 1945. godine. Stvaranje Rrivremene Vlade Demokratske federativne Jugoslavije (DFJ) na čelu sa Josipom Brozom marta 1945. olakšalo je popunjavanje diplomatskih predstavništava ljudima u koje je nova vlast imala poverenja. Tako su uglavnom tokom 1945. diplomate odane novim vlastima krenule i u ona diplomatska predstavništva u kojima do tada nova vlast nije imala svoje ljude na njihovom čelu. Na sednici Vlade 30. marta 1945. konačno su odredeni za ambasadore u SAD-u Stanoje Simic, Moskvi Vladimir Ropovic (umesto Stanoja Simica), Londonu Ljubo Leontic i Rarizu Marko Ristic. Tokom 1945. odlučeno je i da Milan Ružic bude konzul u Carigradu, a Božin Simic ambasador u Ankari (AJ, 836, II-5-b/33).
Medu predstavništvima u kojima su stari kadrovi ostali do posle rata bili su Ambasada u Kanadi, Konzulat u Carigradu, Ambasada u Londonu, Roslanstvo u Rortu-galu, Ambasada u Turskoj, predstavništva u SAD-u itd. Trn u oku partizanima ostalo je nekoliko jugoslovenskih
diplomata: ambasador u SAD-u Konstantin Fotic, ambasador u Londonu Bogoljub Jevtic, ambasador u Švedskoj Aleksandar Avakumovic, poslanik u Bernu Momčilo Jurišic i delegat kod De Golovog Komiteta Jovan Donovic.
Krajem 1944. u Engleskoj je poslanik bio Bogoljub Jevtic, koji se na tom položaju nalazio od septembra 1943. Nezadovoljstvo partizanske strane stanjem u ovom predstavništvu Jugoslavije pokazuje ocena Vladimira Velebita da je ono bilo „leglo neprijateljskih ma-hinacija" (AJ, 836, I-3-b/990). Šubašic nije pokazivao želju da Jevtica zameni, smatrajuci da „nema prepreke" da on ostane na tom položaju, jer se u Londonu nalazila i vlada, pa on nije imao mogucnosti da šteti. Ipak, mo-rao je da popusti, pa je njegova vlada 12. oktobra 1944. odlučila da Jevtic bude penzionisan (AJ, 836, II-9-a/19; Kosanovic, 1984). Otpravnik poslova postao je Vladimir Ribarž, karijerni diplomata Kraljevine Jugoslavije, koji je bio prihvatljiv za NOR. Imenovanje novog ambasadora sačekalo je stvaranje privremene Vlade DFJ, pa je na sednici održanoj 30. marta 1945. usvojen predlog da ambasador bude Ljubo Leontic (AJ, 334, 188, 511; Velebit, 1983).
U drugoj polovini 1944. mnogo bolja situacija iz ugla NKOJ-a nije bila ni u Stokholmu, gde je otpravnik poslova (poslanik) bio Aleksandar G. Avakumovic. Mada su Avakumovic i jugoslovensko Roslanstvo na-stojali da pomognu jugoslovenskim izbeglicama i interniranim jugoslovenskim diplomatama, radom jugo-slovenskog poslanstva i poslanika nisu bili zadovoljni Jugosloveni pristalice NOR-a. Krajem godine i on je uklonjen iz Stokholma. Na sednici Šubašiceve vlade 12. oktobra 1944. odlučeno je bude penzionisan i da ga zameni Rajko Dermanovic, predratni gradanski političar, koji je bio politički podoban novim vlastima. On je do-putovao u Stokholm 2. juna 1945. (AJ, 836, I-3-b/982; I-3-b/986; AJ, 382, 15, 52; 15, 53; DAMSRS, RA, 1945, 32, 11, 1246, 1310, 2192).
Roslanik u Švajcarskoj Momčilo Jurišic Šturm, koji je poslanik u Bernu bio još od 1940. godine, bio je za partizansku stranu „Dražin agent" (AJ, 836, I-3-b/982, I-3-b/986). Nezadovoljstvo radom Jurišica i jugosloven-skog poslanstva u Bernu iskazao je 1944. i Komitet na-rodnog oslobodenja Jugoslavije u inostranstvu, koji je u pismu NKOJ-u upozorio na maltretiranje pristalica NOV-a u Švajcarskoj po nalogu Roslanstva. Rostavljanje Šubašiceve vlade i politika sporazuma sa Titom, značili su i kraj Jurišicevog rada u Švajcarskoj. Šubašiceva vlada je vec 27. jula 1944. odlučila da on bude penzionisan. On je decembra 1947. predao dužnost Milanu Risticu, koji je tokom Drugog svetskog rata bio v. d. načelnika Rravnog odeljenja Ministarstva inostranih poslova (MIR). Rosle oslobodenja Jugoslavije, jugoslovensko Roslanstvo u Bernu uspelo je i da izdejstvuje od švajcarske vlade zatvaranje „Stalne trgovinske delegacije" NDH u Cirihu. Roslanstvo je odredilo komisiju na čijem čelu je bio generalni konzul u Cirihu Dorde Duričic i ona je preuzela ovo ustaško predstavništvo 19. maja 1945. (AJ,
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
836, II-9-b/41; AJ, 334, 160, 483; AJ, 378, 2, 1943, 124; DAMSPS, PA, 1945, 31, 17; Pavlovic, 2011)
Važan zadatak za NKOJ 1944. i 1945. bio je da pro-nade sebi odanog predstavnika u Francuskoj umesto Jovana Donovica, koji se, kao delegat kraljevske vlade kod Šarla de Gola, zalagao za generala Mihailovica (Pe-tranovic, 1992) i koga je Šubašiceva vlada penzionisala vec 24. avgusta 1944. (AJ, 103, 3, 37). Medu kandida-tima za predstavnika u Franucskoj bili su Božin Simic i Boris Furlan, ali je Velebit sumnjao u dovoljnu odanost Simica NOP-u, dok je za Furlana strahovao da je bio „engleski čovek". Na hitnost postavljanja NKOJ-u odanog čoveka na mesto ambasadora u Parizu, partizanski pokret je terao i strah od četničke propagande u Francuskoj. Pitanje imenovanja ambasadora u Parizu rešeno je tek posle rata, kada je na to mesto postavljen komuni-stima odani Marko Ristic (AJ, 836, I-3-b/982, I-3-b/986, I-3-b/990; Smodlaka, 1986).
Borba za preuzimanje Ambasade u Vašingtonu trajala je dosta dugo. Tokom 1944. NKOJ je postigao uspeh utoliko što je penzionisan ambasador Konstantin Fotic, pristalica generala Mihailovica. Ukaz o njegovom pen-zionisanju je donet 9. juna 1944, posle čega je Fotic nastavio da se bori protiv svog penzionisanja, ospora-vajuci legitimitet Šubašicevoj vladi. Konačno, 14. jula 1944. saopštio je Ivanu Frangešu, otpravniku poslova, da ce napustiti Ambasadu. Od tog dana je Frangeš i zva-nično postao otpravnik poslova Ambasade u Vašingtonu (AJ, 103, 15, 118, 1944; AJ, 371, 69, 91; JVI; Kosano-vic, 1984; Pavlovic, 2011). Posle toga je trebalo odrediti novog ambasadora. Hitnost slanja ambasadora u SAD nalagao je i strah od aktivnosti bivšeg ambasadora Fo-tica, za koga su i komunisti morali da priznaju da je bio veoma vešt diplomata i da je u SAD-u imao jake i uticajne lične veze. Po pitanju izbora Foticevog naslednika nije bilo dogovora izmedu Šubašica i partizanske strane. Šubašiceva ideja da postavi Mihaila Konstantino-vica, koji je bio ministar u vladi Cvetkovic - Maček, ali je dao ostavku zbog pristupanja Trojnom paktu, naišla je na protivljenje Save Kosanovica, koji je bio kandidat NKOJ-a za tu funkciju, Vladimira Velebita, Edvarda Kardelja, Sretena Žujovica i Josipa Smodlake. Sa druge strane, izboru Kosanovica za ambasadora u SAD-u protivio se Šubašic. U drugoj polovini 1944. se razmišljalo i o Izidoru Cankaru kao kandidatu za ambasadora u SAD-u, ali se brzo odustalo. Dilema oko ličnosti ambasadora u SAD-u je razrešena tek kada je Stanoje Simic povučen iz Moskve i poslat u SAD, aprila 1945. (AJ, 836, I-3-b/982, I-3-b/986; AJ, 836, II-9-a/19; Smodlaka, 1986; Konstan-tinovic, 1998; Terzic, 1998; Petrovic, Krejic, 2007).
Veliku važnost imalo je i jugoslovensko predstavništvo u Kairu. Zato je, poput Vašingtona, i za Kairo bilo više kandidata i mnogo kolebanja i neodlučnosti. Na kraju je izabran dr Milan Martinovic, bivši ministar finansija i trgovine u Puricevoj vladi. Sa njegovim izborom se složio i Josip Broz. Martinovic je za poslanika imenovan na sednici Vlade 25. septembra, a akreditive je predao 2.
novembra 1944. Medutim, time pozicije NKOJ-a u Kairu nisu ojačale. Mato Jakšic je krajem 1944. iskazivao veliko nezadovoljstvo sastavom Poslanstva u Kairu, jer su u njemu za službenike postavljeni ljudi koji se nisu mogli smatrati pristalicama NOP-a. Situacija se, iz ugla novih vlasti, popravljala tokom 1945, kada su zameni-le nepouzdanog predstavnika pouzdanim. Umesto gra-danskog političara poslanik je postao komunista. U leto
1945.	Milan Martinovic je smenjen sa mesta poslanika u Egiptu i primoran da napusti Poslanstvo. Novi poslanik Ešref Badnjevic došao je u Kairo 18. decembra 1945, a akreditive je predao u januaru 1946. (DAMSPS, PA,
1946,	21, 3, 93; AJ, 836, I-3-b/987; AJ, 103, 15, 118, 1944; Smodlaka, 1986).
Dugo posle rata, kao prelazno rešenje, na mestu ot-pravnika poslova, u Kanadi se zadržao stari kadar Petar Cabric, generalni konzul u Montrealu, koji je imenovan za otpravnika poslova oktobra 1944. rešenjem Šubašiceve vlade. Cabrica su delegati kanadskih Slovena kritikovali kod Broza 19. decembra 1946. da se drži „pasivno" i da je „Šubašicev lični prijatelj", pa bi „trebalo nešto uradi-ti". Tito se složio da Cabric više nije mogao da ostane na tom mestu, pa on uskoro više nije bio otpravnik poslova u Otavi. Početkom 1947. otpravnik poslova je nakratko bio Miodrag Markovic, a u februaru 1947. je na taj položaj imenovan Pavle Lukin, koji je ostao na tom mestu sve do leta 1948, jer je kanadska vlada uporno odugovla-čila sa davanjem agremana za jugoslovenskog poslanika Matu Jakšica. (AJ, 39, 5, 13; AJ, 836, I-2-a/70; DAMSPS, PA, 1947, 68; DAMSPS, PA, 1948, 93). Poput Kanade, ratna kadrovska rešenja su dugo posle rata potrajala i u dalekoj Australiji, gde je Šubašiceva vlada 1944. umesto počasnog konzula u Sidneju Mikuličica, Hrvata iz Suša-ka, australijskog podanika, koga su nove vlasti smatrale „reakcionarom", imenovala Ivana Kosovica, takode jugoslovenskog iseljenika, koji je bio čelnik Saveza jugoslo-venskih iseljenika Australije, sakupljao finansijsku i ma-terijalnu pomoc za Jugoslaviju tokom rata i bio urednik jugoslovenskog lista Napredak u Sidneju (AJ, 507/IX, 5/IV, 1 i 2; AJ, 836, I-3-b/66; AJ, 341, I, 1944/1945).
Do promena u jugoslovenskim diplomatskim pred-stavništvima u Turskoj došlo je posle rata, tj. tokom 1945. Pobeda partizanskih snaga značila je i kraj diplomatske karijere ambasadora u Ankari Ilije Šumenkovica, predratnog ministra i diplomate, jer su političke ocene novih vlasti o njemu bile veoma negativne. On je ukazom kraljevskih namesnika stavljen na raspolaganje 20. avgusta 1945, a za novog ambasadora je imenovan Božin Simic. Novi ambasador je na put u Ankaru krenuo početkom oktobra, ali je 9. oktobra prilikom polaska iz Sofije za Tursku povreden kada ga je udario jedan automobil, pa je njegov odlazak na novu dužnost usporen lečenjem. Zato je dužnost u Ankari preuzeo tek krajem januara 1946. (DAMSPS, PA, 1945, 33, 17; DAMSPS, PA, 1946, 84, 13, 5506). U Generalnom Konzulatu u Carigradu promene su vršene od oktobra 1944. do leta 1945. Taj proces je počeo stavljanjem na raspolaganje
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
generalnog konzula Luke Lukovica, a završen je postavljanjem Milana Ružica za generalnog konzula (AJ, 334, 206, 529; AJ, 370, 52, 134; AJ, 411, 24, 50, 1945).
Tokom 1945. nove jugoslovenske diplomate stigle su i u Čehoslovačku, Poljsku i Bugarsku. Ukazom kraljevskih namesnika od 11. maja 1945. za poslanika u Čehoslovačkoj je postavljen dr Darko Černej. Ministar-stvo inostranih poslova je 18. septembra 1945. godine za generalnog konzula u Bratislavi postavilo ing. Ivana Mahulju. Prvi posleratni ambasadori u Sofiji i Varšavi bili su stari komunisti: Nikola Kovačevic u Sofiji i Božo Ljumovic, kasniji ibeovac, u Varšavi. Ljumovic je u poljsku prestonicu doputovao 5. juna 1945. (DAMSPS, PA,
1945,	25, 12; Selinic, 2010; Selinic, 2012).
Jugoslavija je tokom 1945. nameravala da njen poslanik u Švedskoj (Rajko Dermanovic) bude istovreme-no akreditovan i u Danskoj i u Norveškoj. Danska je na to pristala, ali Norveška nije, predlažuci da u Oslu bude zaseban jugoslovenski poslanik. Zato je krajem godine Jugoslavija odlučila da u Oslu otvori posebno jugoslo-vensko poslanstvo. U februaru 1946. za poslanika u Norveškoj je imenovan Vladimir Ribarž. Poslanik u Švedskoj Dermanovic bio je istovremeno akreditovan i u Danskoj (DAMSPS, PA, 1946, 20, 11, 8176; DAMSPS, PA, 1945, 32, 11; DAMSPS, PA, 1946, 71, 9, 5360). Nove jugoslovenske vlasti su 1945. odlučile da likvidiraju jugosloven-sko poslanstvo u Madridu. Otpravnik poslova u španskoj prestonici Ljubiša Višacki, koji je odbio da se povinuje ovoj odluci, je otpušten (DAMSPS, PA, 1945, 30, 19).
Osetljivost diplomatije i obzire KPJ prema zapadnim silama na kraju rata pokazivala je i činjenica da u privre-menoj vladi DFJ formiranoj 7. marta 1945. resor spoljnih poslova nije bio u rukama komunista. Formalno ga je vo-dio ministar Ivan Šubašic, mada je stvarno spoljna politika bila u rukama Josipa Broza i Politbiroa Centralnog komi-teta (CK) KPJ. Šubašic je na tom mestu ostao do ostavke, oktobra 1945. Osim spoljne politike, komunistička vlast se starala da stavi pod kontrolu i Ministarstvo inostranih poslova i kadrovsku politiku u ministarstvu. Činovnici koje je Šubašic postavio u ministarstvo bili su pod budnim okom Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), pracen je njihov odnos prema novim vlastima, ispitivana politička i profesionalna prošlost, praceni su njihovi eventualni kontakti sa diplomatskim predstavnicima zapadnih država, a oni medu njima koji su bili u kabinetu ministra inostranih poslova, kada je Šubašic bio ministar, su premešteni iz kabineta posle Šubašiceve ostavke (AJ, 836, II-5-b/31; Smod-laka, 1986). Od Šubašiceve ostavke, pa do 1. februara
1946.	dužnost ministra inostranih poslova vršio je Broz, a februara 1946. ministar je postao Stanoje Simic, koji je na tom mestu ostao sve do sukoba sa IB-om.
USPOSTAVLJANJE DOMINACIJE PARTIJSKIH KADROVA MEDU DIPLOMATSKIM SLUŽBENICIMA
Mada je KPJ uglavnom uspela da obezbedi da do kraja 1945. na čelu diplomatskih predstavništava budu
ili komunisti ili oni nekomunisti u koje je imala pove-renje, u mnogim predstavništvima Jugoslavije u svetu, komunisti nisu bili vecina medu diplomatskim službeni-cima. Više komunista i veci partijski uticaj bili su prisut-ni u Ambasadi u SSSR-u i u onim jugoslovenskim predstavništvima koja su formirana posle rata i popunjavana novim kadrovima poslatim iz zemlje, što je bio slučaj sa jugoslovenskom misijom u Organizaciji ujedinjenih na-cija (OUN) i jugoslovenskim delegacijama pri saveznič-kim organima u poraženim neprijateljskim zemljama -Nemačka, Austrija, Madarska, Italija. Uticaj komunista je bio posebno jak u političkim (vojnim) delovima ovih delegacija, dok je u stručnim delovima bio slabiji. U Ambasadi Jugoslavije u Moskvi puni uticaj komunista je uspostavljen odmah posle rata, a vec 1946. u Ambasadi nije bilo nijednog službenika iz bivšeg državnog aparata. (AJ, 507/XIII, k. 51/10; Bebler, 1982; Rahten, 2013). U mnogim drugim predstavništvima komunisti su bili u manjini (na primer, u Turskoj su 1947. činili samo 28,5 % službenika) (AJ, 507/XIII, k. 52/6, k. 52/10).
Vremenom je KPJ uspevala da sve više povecava pri-sustvo svojih članova u diplomatskoj službi, a taj napor bio je posebno uočljiv posle Rezolucije IB-a. Ovaj proces je zahtevao vreme. KPJ nije potpuno ovladala partijskim sastavom diplomatskih službenika preko noci, ali je do kraja četrdesetih prevlast partijskih kadrova vec bila potpuna. Vec 1949. u inostranstvu je bilo 788 stalnih ju-goslovenskih službenika. Oni su pripadali Ministarstvu inostranih poslova, Ministarstvu spoljne trgovine, Jugo-slovenskoj armiji, Ministarstvu pomorstva i „Tanjugu". Medu njima je bilo 456, tj. 57,8 % komunista. Procen-tualno govoreci, najviše partijaca je bilo medu službeni-cima „Tanjuga" i u Armiji: svi službenici „Tanjuga" bili su komunisti, dok je medu vojnim kadrovima partijaca bilo 89,5 % (AJ, 507/XIII, k. 1/36). Narednih godina je rastao broj jugoslovenskih predstavnika, pa medu njima i komunista, pa je početkom 1952. u inostranstvu bilo 779 komunista. Najviše je povecan broj komunista u SAD-u, zbog brojnosti osoblja i velikog broja jugoslovenskih predstavništava, pa je 1952. najviše partijaca bilo upravo u SAD-u - oko 120 (AJ, 507/XIII, k. 46/20; k. 51/6, k. 51/7, k. 51/8). U Ministarstvu inostranih poslova u zemlji, od 694 službenika 1949, komunista je bilo 377 ili 54,3 %. Računajuci i službenike u inostranstvu, Ministarstvo inostranih poslova imalo je 1.149 službenika, od kojih je 623 (54,2 %) bilo u KPJ (AJ, 507/XIII, k. 1/36).
Krajem četrdesetih i početkom pedesetih komuni-stički kadrovi su bili dominantni posebno medu služ-benicima na rukovodecim diplomatskim položajima, što jasno svedoči o želji KPJ da posle sukoba sa IB-om na najodgovornijim mestima u diplomatskim predstavništvima budu samo pouzdani i provereni ljudi. Tako je 1949. medu 58 poslanika, ambasadora, savetnika, konzula, generalnih konzula i delegata, članova KPJ bilo 49, tj. 84,48 %. Od sedam ambasadora petorica su bili komunisti, a medu 12 poslanika komunista je bilo 11 (AJ, 507/XIII, k. 1/36).
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
U odabiru kadrova za diplomatiju ključnu ulogu je imalo nekoliko institucija: Uprava za kadrove CK KPJ, Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo spoljne trgovine, Uprava državne bezbednosti (UDB-a), Jugoslo-venska armija, CK republičkih partija. Mada su sve ove institucije u odredenoj meri imale uticaj prilikom odabi-ra predstavnika u inostranstvu, svejedno da li se radilo
0	diplomatskim službenicima, dopisnicima, trgovinskim
1	vojnim predstavnicima i dr., ipak je nesumnjivo naj-veci značaj imala Uprava za kadrove CK KPJ, tj. njeno Odeljenje za kadrove u inostranstvu. Uprava se starala da u Ministarstvo inostranih poslova i diplomatiju udu isključivo partijski kadrovi, ona je vodila računa o tome da nepouzdani službenici u diplomatskim predstavniš-tvima budu zamenjeni, da u vreme IB-a van zemlje ne bude niko kolebljiv i nepouzdan, ona je evidentirala one koji su prešli na neprijateljsku stranu, ona se starala da dopisnici Politike, Borbe, „Tanjuga" i atašei za štam-pu budu isključivo komunisti, ona je pravila planove o tome ko ce biti povučen iz inostranstva, ko premešten, ko poslat na službu van zemlje, a kome se nije smeo dozvoliti odlazak preko granice.
Partija je u kadrovskoj politici u Ministarstvu inostranih poslova i diplomatiji uopšte, vodila računa o nekoliko kriterijuma: najpre je insistirano na političkoj podobnosti, što je značilo da je trebalo birati one ljude koji su bili članovi KPJ i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) ili kandidati za KPJ; osim toga, tražena je stručnost; potencirano je znanje stranih jezika i više puta insistirano na tome da se primaju oni koji su zavr-šili Pravni, Ekonomski ili Filozofski fakultet, a vodeno je računa i o republičkom „ključu" (AJ, 507/XIII, k. 2/10).
Pitanjem kadrova u diplomatiji KPJ se posebno bavi-la kada je izbio sukob sa IB-om. Uprkos svih preduzetih mera da se sačuva jedinstvo i odanost komunista medu službenicima u inostranstvu, u partijskim redovima su se, posle sukoba sa IB-om, pojavile i pukotine i napu-štanje Partije. Jugoslovensku stranu je napustilo više desetina diplomata, koji su se opredelili za IB. Medu ibeovcima su se našli i ambasadori, savetnici, sekre-tari, atašei, partijski opunomocenici, oficiri iz vojnih izaslanstava itd. Najpoznatiji službenici koji su se kao diplomate opredelili za IB bili su ambasador u Buku-reštu Radonja Golubovic, poslanik u Kairu Šahinpašic, vojni ataše u Stokholmu pukovnik Slobodan Dekic, se-kretari Ambasade u Parizu Borivoje Nikolajevic i Anton Rupnik, savetnik Ambasade u Vašingtonu Slobodan Iva-novic, savetnik Poslanstva u Madarskoj Lazar Brankov, otpravnik poslova u Kanadi Pavle Lukin i drugi. Medu beguncima je bilo čak i nekoliko bivših ili aktuelnih partijskih opunomocenika2: Pero Dragila (SAD), Šime Balen (bivši opunomocenik u SAD-u), Lazar Brankov (Madarska), Savo Zlatic (bivši partijski opunomocenik
i predstavnik KPJ u Albaniji), Branko Vukelic (Kanada). Izjašnjavanje za IB je bilo masovno posebno medu ju-goslovenskim službenicima u SAD-u, gde su se za IB izjasnili veoma uticajni službenici Pero Dragila i Slobodan Ivanovic, koji su emigrirali u Čehoslovačku i postali vode jugoslovenske informbiroovske emigracije u toj zemlji (Vojtechovsky, 2010; Vojtjehovski, 2012; Selinic, 2012; Rahten, 2013). Pristalica IB-a bilo je i u samom Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu. Prema partijskim podacima, zbog sukoba sa IB-om, tokom 1949. je uhapšeno 13 službenika Ministarstva inostranih poslova (AJ, 507/XIII, k. 1/36).
Sukob sa IB-om je nametao jugoslovenskoj partiji maksimalnu monolitnost medu diplomatskim predstavnicima kao imperativ, a takva politika je bila dodatno pojačana pojavom ibeovaca u diplomatskoj službi. Kao i u drugim sferama života, i u diplomatiji više nije smelo da bude mesta ne samo za one koji su procenjeni za neprijatelje ili politički neproverene i nepouzdane, vec i za kolebljive u sopstvenim redovima, pa čak i za one komuniste za koje je Partija procenila da nisu bili do-voljno ideološki obrazovani. Ministar inostranih poslova postao je provereni komunista Edvard Kardelj, umesto gradanskog političara Stanoja Simica, koji je bio lojalan novim vlastima, ali, posebno u vreme sukoba sa IB-om, KPJ više u njega nije imala poverenja. Na najvažnijim položajima više nisu mogli da opstanu ni one diplomate koji su bili lojalni novim vlastima iako su bili nekomuni-sti, pa je sukob sa IB-om imao za posledicu i povlačenje gradanskog političara Save Kosanovica sa mesta amba-sadora u SAD-u i slanje na njegovo mesto pouzdanog komuniste Vladimira Popovica 1950. U odabiru kadrova za MIP i diplomatsku mrežu posebnu aktivnost po-kazivalo je Odeljenje za kadrove u inostranstvu Uprave za kadrove CK KPJ. Kadrovska politika u diplomatiji, i uopšte u službama zaduženim za odnose sa inostran-stvom, poput spoljne trgovine, bila je skoro u potpunoj nadležnosti ovog odeljenja. Ono je postavljalo sebi za-datke na godišnjem nivou, a njihova realizacija je kon-trolisana kvartalno. Partijska komisija je proveravala po-litičku podobnost postojecih službenika na poslovima sa inostranstvom, pomocu kurseva i škola obezbedivala je nove, stručne i pouzdane kadrove, rasporedivala ih, odredivala ko ce ici u inostranstvo, a ko biti povučen, pa se čak bavila i pitanjem plata i zvanja diplomatskih službenika itd. (AJ, 507/XIII, k. 1/35, k. 1/37).
Mada nisu izvršavani u potpunosti i mada je realizacija mnogih kadrovskih promena odlagana, procenat realizacije planova uopšte nije bio zanemarljiv. Od 110 planiranih kadrova Ministarstva inostranih poslova, koje je u drugom tromesečju 1949. trebalo poslati u inostranstvo, poslato je njih 60, tj. 54,5 %. Uz to, poslato je još šest, koji nisu bili prvobitno predvideni planom,
2 Partijski opunomocenici su uvedeni marta 1946. kada je CK KPJ odlučio da ukine partijske organizacije i celijske sastanke u predstavništvima zemlje u inostranstvu i da u svakom predstavništvu odredi jednog partijskog opunomocenika čiji je zadatak bio da veze sa članovima KPJ održava pojedinačno tj. da sa svakim komunistom radi individualno (Selinic, 2012).
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
dakle ukupno 66, tj. 60 %. Planovi za prva tri meseca 1950. realizovani su u još vecoj meri. Tada je u Mini-starstvu inostranih poslova, od planiranih 73 službenika za diplomatiju u inostranstvo poslato 60, tj. 82,19 % (AJ, 507/XIII, k. 1/36, k. 1/38).
Kao posledica ovakve politike, krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina je sastav diplomatskih službenika značajno ojačan komunističkim proverenim ka-drovima. Od početka pedesetih godina, posle sveobu-hvatne akcije Kadrovske komisije CK, u diplomatskim predstavništvima skoro da nije ostalo predratnih kadro-va ili nekomunista, posebno na najvišim diplomatskim položajima.
Diplomatski službenici su uglavnom menjani iz sledečih razloga: menjani su stari, gradanski, nekomuni-stički kadrovi iz vremena Kraljevine Jugoslavije, menjani su politički nepouzdani, zatim su menjani komunisti koji su bili nedovoljno „izgradeni", ali mesta više nije bilo ni za one za koje je KPJ procenila da su bili „nesposobni". Jedan od razloga za povratak u zemlju bio je dug boravak van zemlje, jer se smatralo da su dve ili tri godine provedene van zemlje bile dovoljan razlog za povlačenje u zemlju, pa se pristupilo zameni službenika koji su bili van zemlje od 1945. ili 1946. Konačno, i godine života su imale značaj, jer je KPJ povlačila u zemlju one koji su bili stariji ljudi (AJ, 507/XIII, k. 1/35).
Medu onima koji su bili trn u oku KPJ iz političkih razloga izdvajala su se nekolicina. Jedan od njih bio je stalni delegat FNRJ pri Privremenom komitetu za upravljanje poslovima Derdapske administracije dr Velizar Ninčic, stari kadar, koji nije odgovarao „po političkim kvalifikacijama", a pri tom je bio i star, pa je za njega hitno trebalo naci zamenu. Insistiralo se na tome da u Oršavu umesto njega ode neki komunista. Medutim, mada je konstantno radila na tome da ga zameni, Partija nije uspela da pronade adekvatnu zamenu Ninčicu. Poseban problem za KPJ bili su konzuli u Čikagu i Nju Jorku. Konzul u Čikagu bio je Vladimir Vukmirovic, a u Nju Jorku Miodrag Markovic. Obojica su bili stari službenici MIP-a, bili su dugo u inostranstvu i iz ugla KPJ bili su „politički nesigurni". Zato je KPJ planirala da ih zameni „novim, dobrim i okretnim drugovima". Medutim, mada su bili nekomunisti, oni su i dalje opstajali na svojim položajima. Markovic je dočekao i pedesete godine na svom položaju, s tim što je tada ušao u KPJ. Umesto da KPJ njega zameni kao politički nepouzda-nog, on se učlanio u KPJ. Čest razlog za promenu bio je dug boravak van zemlje. Tako su povučeni savetnici u Francuskoj Josip Zmaic i SAD-u Sergije Makiedo, kao i konzul u Sidneju Ivan Kosovic. Medu svojim članovima u koje više nije imala poverenje da bi u tako složenim uslovima, kakvi su vladali u vreme sukoba sa IB-om, mogli da obave državne zadatke na način na koji je to Partija želela, bio je generalni konzul u Hamburgu Rade Radovic, za koga su partijski kadrovici napisali da je bio „stariji čovek i nedovoljno izgraden komunista". Uočlji-vo je i da KPJ, prilikom ovih promena u diplomatiji, nije
imala puno poverenja u postojece službenike MIP-a, pa se često odlučivala da nove službenike za diplomatska predstavništva pronade van MIP-a (AJ, 507/XIII, k. 1/35).
Rezultat ovakve politike KPJ bile su velike personalne promene izvršene u diplomatiji 1949. i 1950. Tokom 1949. premešteno je u zemlju (iz političkih razloga, zbog dugog boravka van zemlje ili iz drugih razloga) 133 službenika, a u inostranstvo je poslat čak 171 novi službenik. KPJ je zaključila da je time „politički sastav" diplomatskih predstavništava bio značajno poboljšan. Da je posle promena izvedenih tokom 1949. godine partijski vrh mogao da bude zadovoljan političkom si-tuacijom medu službenicima u predstavništvima u inostranstvu, videlo se i kada je KPJ u poslednjem trome-sečju te godine uz pomoc UDB-e pristupila „svestranoj analizi" svih službenika u inostranstvu. Posle provere službenika u Italiji, Trstu, Austriji, Švajcarskoj i Francuskoj ispostavilo se da je politički sastav službenika u ovim zemljama skoro u potpunosti zadovoljavao krite-rijume KPJ. Mada je u svet odlazio uglavnom „mlad i nedovoljno stručan" kadar, za KPJ je mnogo bitnije bilo to što se radilo o „čvrstom i pouzdanom" kadru (AJ, 507/ XIII, k. 1/36, k. 1/38).
Kako je konkretno KPJ pronalazila proverene kadro-ve za važna diplomatska mesta, pokazuje slučaj deset partijski proverenih kadrova odabranih za diplomatiju početkom 1950. godine. Naime, u prva tri meseca 1950. Uprava za kadrove CK KPJ je obezbedila MIP-u 10 „uz-dignutih rukovodecih kadrova za samostalne dužnosti u inostranstvu". Medu njima su bili i Života Dermanovic (poslanik u Bernu), Eduard Jardas (savetnik u Nju Del-hiju), Miro Krejačic (savetnik u Oslu), Krsto Bulajic (ot-pravnik poslova u Moskvi), Branko Karadole (generalni konzul u Milanu) i Rafo Ivančevic (savetnik Konzulata u San Francisku). Vec iz ovog spiska vidi se da su partijski provereni kadrovi poslati na značajne diplomatske funkcije u predstavništva u važnim gradovima sveta. Za tako važna mesta KPJ je kadrove tražila medu istaknutim partijcima u svom vrhu, ministarstvima, univerzitetima i u Narodnom frontu (AJ, 507/XIII, k. 1/38).
Krajem četrdesetih KPJ je velike promene izvela i u MIP-u. Poput diplomatskih predstavništava, i iz Mini-starstva su morali da budu uklonjeni svi „neprijateljski i kolebljivi elementi" i da se na njihova mesta dovedu „čvrsti, politički zreli i odani". Tako je, po nalogu KPJ, posle analize rukovodeceg kadra i službenika Ministar-stva, tokom 1949. iz Ministarstva inostranih poslova premešteno 298 službenika „koji nisu ispunjavali uslo-ve za rad u Ministarstvu", a istovremeno je MIP preko Uprave za kadrove KPJ dobio čak 429 službenika (AJ, 507/XIII, SKJ, k. 1/36, k. 1/38).
Osim promena službenika u diplomatskim predstavništvima i u MIP-u, Odeljenje za kadrove u inostranstvu vršilo je tokom 1949. i 1950. i „analizu" rukovodecih kadrova u MIP-u. Posebna pažnja posvecena je Perso-nalnom odeljenju MIP-a. Pošto je bilo nezadovoljno njegovim radom, optužujuci ga da je sporo povlačilo
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
„nesigurne i neprijateljske elemente" iz inostranstva, Odeljenje za kadrove u inostranstvu mešalo se i u oda-bir kadrova za personalno odeljenje MIP-a. Partijskim rečnikom rečeno, stanje u Personalnom odeljenju MIP-a „sredeno" je tokom septembra 1949, što znači da je KPJ tada potpuno stavila pod svoju kontrolu rad personalne službe MIP-a (AJ, 507/XIII, SKJ, k. 1/36, k. 1/38)
Osim staranja o radu partijskih organizacija van zemlje, povlačenja u zemlju nepouzdanih ili nesposobnih kadrova i slanja novih, pouzdanih, KPJ je svoj uticaj u diplomatiji širila i školovanjem novog kadra. I četiri godine posle rata KPJ se suočila sa činjenicom da su u resorima koji su se bavili odnosima sa inostranstvom strane jezike i potrebnu stručnost posedovali uglavnom stari, predratni kadrovi, dok su mladi, komunistički ka-drovi bili bez znanja jezika i nedovoljno stručni. Dok je to bilo tako, komuniste je bilo teško poslati u inostran-stvo. (AJ, 507/XIII, SKJ, k. 1/36) Prvi pokušaj jugoslo-venske vlasti da školovanjem reši problem kadrova za diplomatsku službu učinjen je vec 1946. godine, kada je osnovana Diplomatska škola u okviru Ministarstva inostranih poslova. Škola je postojala do 1949. godine. Namera je bila da se jednogodišnjim doškolovavanjem u ovoj školi odani članovi Partije osposobe za rad u diplomatiji i tako brzo obezbedi stručan i pouzdan kadar za diplomatsku službu. Upravnik Škole je bio Vjekoslav Cvrlje, službenik Ministarstva inostranih poslova i kasni-ji jugoslovenski konzul u Australiji. Diplomiralo je uku-pno 96 studenata. Medutim, partijski vrh je primecivao mnogo nedostataka u radu škole, u njenom programu bilo je 1948. dosta praznina, Partija je bila nezadovoljna činjenicom da je škola primala mali broj studenata, da je kratko trajala (u početku dva, a zatim tri semestra) i imala sužen plan i program. U školi su tada bila samo četiri nastavnika. Povrh svega, Partija nije bila zadovoljna radom upravnika škole, kako u nastavi, tako i na mestu upravnika (Bondžic, 2007; Bondžic, 2012; AJ, 507/ XIII, k. 64/35; AJ, 507/XIII, k. 1/36). Pošto je bilo jasno da se pomocu Diplomatske škole ne može dobiti stručan i Partiji odan kadar za diplomatiju, 1948. je osnovana Novinarsko-diplomatska viša škola, koja je postojala do 1952. Bila je pod punom kontrolom KPJ i služila je za školovanje partijskog kadra za novinarski poziv i diplomatsku službu. Studenti su mogli da budu samo članovi KPJ ili SKOJ-a. Mada se i u ovoj školi nastava suočavala sa obiljem problema (problem prostora, nepostojanje nastavnog programa i udžbenika i priručnika za vecinu predmeta, problem obezbedivanja adekvatnog nastavnog osoblja), ona je uspela da da oko 200 diplomiranih stručnjaka za diplomatsku i novinarsko-publicističku službu (Bondžic, 2007; Bondžic, 2012).
Menjajuci političku strukturu diplomatskih službeni-ka i stvarajuci diplomatiju u kojoj su njeni kadrovi bili
u velikoj vecini, KPJ je istovremeno i „podmladila" diplomatsku službu. Naime, članovi KPJ medu diplomatskim službenicima su često bili veoma mladi. Prosečna starost komunista medu jugoslovenskim predstavnicima u Rimu februara 1950. bila je samo 30,5 godina, a 55,4 % jugoslovenskih komunista-službenika u Rimu bili su mladi od 30 godina (AJ, 507/XIII, k. 49/1). Početkom 1950. u Milanu su komunisti imali prosečno svega 29,5 godina. Svi komunisti na najvažnijim diplomatskim me-stima bili su veoma mladi. Generalni konzul Branko Karadole imao je samo 30, konzul Nikola Dumic 29, vicekonzul Ante Markotic 31, vicekonzul Slobodan Vu-jovic 29, a vicekonzul Zvonimir Vodopivec samo 26 godina (AJ, 507/XIII, k. 49/7).
KPJ nije bila masovna partija pre Drugog svetskog rata. Vecina njenih članova primljena je u partiju tokom i posle rata. Tako je bilo i sa komunistima u diplomatiji. Popunjavajuci diplomatska predstavništva posle rata svojim članovima, KPJ je u dipomatsku službu uglavnom slala komuniste koji su imali kratak partijski staž. Iz podataka za partijsko članstvo u Milanu, Rimu, STT-u, Londonu i Meksiku početkom pedesetih, kao i za sekretare partijskih organizacija u diplomatskim predstavniš-tvima iz 1956, sledi zaključak da su predratni komunisti činili samo 2,9 % partijskih kadrova u diplomatiji, ratnih je bilo 53,6 %, dok je posle rata u KPJ primljeno 43,3 %. Dakle, komunisti medu jugoslovenskim predstavnicima u inostranstvu su bili veoma mladi po partijskom stažu, a skoro polovina je Partiji prišla tek posle osvajanja vlasti (AJ, 507/XIII, k. 46/22). U nekim diplomatskim predstavništvima nijedan komunista nije bio u KPJ pre rata. To je bio slučaj u zoni B Slobodne Teritorije Trsta 1952, gde nijedan od 98 jugoslovenskih komunista nije bio u Partiji od pre 1941. godine. Od 1941. do 1945. u KPJ je primljeno njih 47, tj. 48 %. Ostalih 51 (52 %) članova Partije bili su posleratno članstvo (AJ, 507/XIII, k. 49/15).
Osim što su velikim delom u KPJ primljeni tokom rata, partijski kadrovi u inostranstvu su u velikom broju imali i partizansku ratnu prošlost ili su hapšeni i odvo-deni u logore. Tokom 1949. u Austriji, Nemačkoj i Trstu oko 25 % službenika bili su tokom rata u koncentracio-nim logorima i zarobljeništvu ili su bili odsutni iz zemlje (AJ, 507/XIII, k. 1/36). Prema podacima iz novembra 1950, od 26 članova Partije u Austriji za koje su posto-jali podaci, što je bila otprilike polovina partijaca u ovoj zemlji, pet je čitav rat provelo u zarobljeništvu, pet su bili u logorima u zemlji (Jasenovac, Gradiška, Banjica), a dvojicu je hapsila specijalna policija (AJ, 507/XIII, k. 46/42). Od 98 komunista, koji su aprila 1952. radili u jugoslovenskim ustanovama u Zoni B STT-a, u NOB-u je učestvovalo njih 62 (63,2 %) - najviše od 1943 (26) i 1944 (21) (AJ, 507/XIII, k. 49/15).
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
yugoslav diplomacy 1945-1950: creating a party diplomatic service
Slobodan SELINIC
Institute for Recent History of Serbia, Trg Nikole Rašica 11/IV, 11000 Belgrade, Serbia e-mail: slobojana@yahoo.com
SUMMARY
While struggling for power in Yugoslavia during WWII, the CPY strove to purge the diplomatic apparatus of those people whom it considered enemies of the Party and to replace them by reliable persons. Thus, some Yugoslav diplomatic missions had been taken over by the partisans already during the war and staffed with its men, particularly after the Tito-Šubašic agreement. During November 1944 the commissioner for foreign affairs of the NKOJ (the partisan interim government), Josip Smodlaka, took over the post of Yugoslav delegate with the Allied Advisory Council for Italy. In March 1944 the representative in the USSR, ambassador Stanoje Simic, renounced loyalty to the Royal Government. Until the end of 1944 ŠubašiCs government replaced ambassadors in the USA, Konstantin Fotic, the ambassador to London, Bogoljub Jeftic, in Sweden, Aleksandar Avakumovic, the representative in Bern, Momčilo Jurišic, as well as the delegate with De Caulle's Committee, Jovan Donovic. After Tito's government had been formed, new ambassadors in several important countries were appointed (Stanoje Simic in the USA, Vladimir Popovic in the USSR, Ljubo Leontic in the UK, Marko Ristic in France, Božin Simic in Turkey).
Although people loyal to the CPY were appointed, it didn't have dominance among diplomatic staff immediately after the war. However, after the conflict with the Comminform, full dominance of Party cadres was established in the diplomatic service. This was achieved through recalling politically unreliable officials and those communists who no longer enjoyed confidence of the CPY and through appointing new officials who were members of the Communist Party.
Key words: Yugoslavia, diplomacy, Communist Party of Yugoslavia (CPY), diplomatic representatives
Slobodan SELINIC: JUGOSLOVENSKA DIPLOMATIJA 1945-1950: STVARANJE PARTIJSKE DIPLOMATIJE, 553-562
IZVORI I LITERATURA
AJ, 39 - Arhiv Jugoslavije, Beograd (AJ), fond 39, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Kanadi, Otava.
AJ, 103 - AJ, fond 103, Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije.
AJ, 334 - AJ, fond 334, Ministarstvo inostranih po-slova Kraljevine Jugoslavije - Personalni odsek.
AJ, 341 - AJ, fond 341, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije, London.
AJ, 370 - AJ, fond 370, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Turskoj.
AJ, 372 - AJ, fond 372, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije pri Svetoj Stolici u Vatikanu.
AJ, 378 - AJ, fond 378, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Kujbiševu.
AJ, 382 - AJ, fond 382, Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Švedskoj - Stokholm.
AJ, 411 - AJ, fond 411, Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije u Carigradu.
AJ, 507/IX - AJ, fond 507/IX, SKJ, Komisija za medunarodne odnose i veze.
AJ, 507/XIII - AJ, fond 507/XIII, SKJ, Komisija za razvoj SKJ i kadrovsku politiku.
AJ, 836 - AJ, fond 836, Kancelarija maršala Jugoslavije.
DAMSPS, PA - Diplomatski arhiv Ministarstva spolj-nih poslova Republike Srbije, Beograd (DAMSPS), Poli-tička arhiva (PA).
JVI - Jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Dokumenti: 1943-1945. Beograd, Zagreb, Arhiv Jugoslavije, Globus, 1981.
OJR - Odnosi Jugoslavije i Rusije (SSSR). Dokumenti i materijali: 1941-1945. Beograd, Vojnoistorijski institut, 1996.
Zapisnici NKOJ - Zapisnici NKOJ-a i Privremene vlade DFJ: 1943-1945. Beograd, Memorijalni centar „Josip Broz Tito", 1991.
ZSMSKJ - Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije: 1941-1945. Pijevac, K., Jončič, D. (ur.). Beograd, Službeni list SCG, Arhiv Srbije i Crne Gore, 2004.
Bebler, A. (1982): Kako sam hitao. Beograd, Četvrti
jul.
Bondžic, D. (2007): Novinarska i diplomatska škola u Beogradu 1948-1953. Tokovi istorije, 3, 80-95.
Bondžic, D. (2012): Školovanje kadrova za diplomatiju u socijalističkoj Jugoslaviji od 1945. do 1960. U: Selinič, S. (ur.): Jugoslovenska diplomatija 1945-1961. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 48-68.
Dedijer, V. (1951): Dnevnik. Beograd, Jugoslovenska knjiga.
Dimitrijevic, B. (2005): JNA od Staljina do NATO pakta: armija u spoljnoj politici Titove Jugoslavije. Beograd, Službeni list.
Kosanovic, S. (1984): Jugoslavija bila je osudena na smrt. Smisao Moskovskog sporazuma. Zagreb, Beograd, Globus, Arhiv Jugoslavije.
Konstantinovic, M. (1998): Politika sporazuma: dnevničke beleške 1939-1941. Londonske beleške
1944-1945.	Novi Sad, Prometej.
Milatovic, A. (1985): Pet diplomatskih misija. Ljubljana, Cankarjeva založba.
Pavlovic, M. (2007): Za Tita ili za Kralja. Izbori za Ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Pavlovic, K. (2011): Ratni dnevnik 1941-1945. Beograd, Otkrovenje.
Petranovic, B. (1988): Istorija Jugoslavije 19181988. Beograd, Nolit.
Petranovic, B. (1992): Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945. Beograd, Vojnoizdavački i novinski centar.
Petrovic, D., Krejic, P. (2007): Srpski i jugoslovenski diplomatski predstavnici u Sjedinjenim Američkim Državama 1917-1945. Arhiv, 1-2, 189-195.
Popovic, N. (1988): Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Rahten, A. (2013): Slovenski diplomati v začetnih letih jugoslovanskega stalnega predstavništva pri OZN. Acta Histriae, 3, 389-408.
Selinic, S. (2010): Jugoslovensko-čehoslovački odnosi 1945-1955. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije.
Selinic, S. (2012): Jugoslovenski predstavnici u Če-hoslovačkoj 1945-1948/9. U: Selinič, S. (ur.): Jugoslovenska diplomatija 1945-1961. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 135-158.
Smodlaka, J. (1986): Partizanski dnevnik. Zagreb, Spektar.
Terzic, M. (1998): Misija Vladimira Velebta u Londonu - leto 1944. Vojnoistorijski glasnik, 3, 92-104.
Tripkovic, D. (1990): Prilike u Jugoslaviji i Velika Britanija 1945-1948. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Velebit, V. (1983): Sečanja. Zagreb, Globus.
Vojtechovsky, O. (2010): Anton Rupnik. Pot slov-ensko-francoskega komunista do kariere jugoslovanskega informbirojevskega funkcionarja. Acta Histriae, 1-2, 151-174.
Vojtjehovski, O. (2012): Iz diplomatije u IB emigra-ciju. Dogadaji u jugoslovenskim diplomatskim pred-stavništvima u SAD-u povodom rezolucije Informbiroa 1948. U: Selinič, S. (ur.): Jugoslovenska diplomatija
1945-1961.	Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 174-204.
Životic, A. (2011): Jugoslavija, Albanija i velike sile 1945-1961. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije.