NOVA NADA.
5	I/
ZBORNIK ZABAVE I POUKE
.5»' ■
n)
i-^4
'-ris2®59—■
Knjiga I. Svezak 3. i 4.
tM

IZDAO
VLADIMIR J. TEHARSKI.

U ZAGREBU
TISAK DIONlOKE TISKAR E 1897.
'J8m%
.


NOVA NADA.
ZBORNIK ZABAVE I POUKE.
Knjiga I.	U Zagrebu, za prosinac 1897.	Svež. 3. i4.
Zvijezda.
ješto trgnu iz mrtvila kralja veljeg dvore sjajne; Kralju kupi učenjake u svog dvora izbe tajne, čgft Jesu 1’ možda cr’jeva žrtve nepovoljan znamen dala, II ohola Judeja se iznovice bunit stala? —
II mu možda Cezar piše, da pokori pleme koje, Pa bi rado dobar znamen imo za rat vojske svoje ? Tko bi znao, što na srcu oholomu kralju leži, Izvjesno je tek, da nešto neobično doznat teži. — Gluha nočca zemljom pala; veče spava ropčad
sinja
Tek u sobi Irudovoj lampad sjajni još plaminja.
Na raskošnoj svilnoj sofi Irud se je razvalio, Spustiv glavu ljevicom je stare svoje oči skrio;
A desnicom na koljenu sve savija pergamenu.
„U Betlemu? U Betlemu?" — Kao da se od sna
prenu,
Skoči Irud — — „Kleti magi! Gadno su me
izvarali 1 — —
No i knjige starodavne nešto vr’jede. — Ali . . .
ali . . .
Da mi ipak ne umakne? Ta kuda bi? Valjda —
ha, ha,
Kralj taj novi nema krila? Ipak — da se r’ješim
straha,
To ne mogu, Herkula mi!“ — I još dalje Irud tako
Naklapao, dok ne zaspa i nehoce sve polako.
Noč odmiče, — i več lampad sa tri žiška
dogor’jeva.
Irud spava; a na lice kroz prozor mu mjesec s’jeva,
Čudak mjesec. — „Proh! Evoe!“ — u snu Irud
šapče eno, —
„Več je djelo dovršeno — — R’ješih ga se! Ej
Seleno! —
Što se sa mnom ne veseliš, što me gledaš tako
čudno ?
Što si tužna? — Za njeg moliš?! Ne, ne, — to je
uzaludno!
No, ta šta je? Ti 1’ to šapčeš, — a lice ti čudno gleda, Kao drevna uspomena Numinoga lica bl’jeda?!—• —
—	„Bolnim vriskom Rama ori, Rahel plače djecu
svoju,
Za njeg mlada izgiboše još nejaka u povoju. -------“
„Ne razum’jem r’ječi tvojih,? Što, zar opet glas tvoj
pr’jeti ?
—	„Tamo dolje nad Mamresom, kod Hebrona eto
sv’jeti! —“
„Što če meni, Luno luda, Rahel tvoja, svjetlo što če? Heu, heu! Ostavi me; — mira mi se opet hoče! Glasovi su opet tvoji? Otkud opet o vaj 1’jeta? —“
—	„Ne, kraljevstvo moje nije od ovoga gr’ješnog
sv’jeta! —“
„Šta?“ — i Irud sanen skoči; al se opet ustoboči Nasred sobe, i prestravljen protre tudjer snene oči, Kadno začu klik radosti iz pokrajne sobe male: „On je spasen! On je spasen!“ Njemu noge zadrhtale Na te r’ječi kčerce snene; do prozora brzo krene; A na jug mu prikovane gledju sjene prestravljene: Bješe zv’jezda nad Mamresom, sjajna kao svjetlo
danje
Mičuči se prema jugu, ko što kaza glas mu sanje.
M. I, Bunjevac.
San.
oda mnom vreva sitnih biča bludi, A ja sam gigant medju njima stao, Orijaške sam noge protegao,
Nad vrevu digo silne svoje grudi.
Ideal don’jeh: „Svet vam biti mora!" A vreva viče: „Luda mašta tvoja" . . .
Od jada dršču snažna prša moja:
„Zar div da snosi pr’jezir niskog stvora?!“
I digoh šake . . . „Miruj, vrevo!“ rekoh,
A vreva diže strašno biče neko,
Što na grud kleknu, silne lance nosi.
Od b’jesa vrijem: „Grozna sliko tko si?“
-----„Prikloni dive gordo čelo svoje,
Robovat moraš lancim Sile moje“.
*
Na prša moja snažna nal’jetat udes stao,
Pod okovima teškim tad rujna krv se lila,
I pucale su grudi i klonula mi sila,
A sv’jet mi vreve sitne svoj niški život dao . . .
U novom sv’jetu tom Ideal jednom došo:
„Oj dodji k meni brate do mojih azur-sfera;
Sa svog me pustog praga Neznanja masa tjera, U more vječnog kala. — U tmine sv’jet je pošo,
Več mnogi genij snivo o svojem Idealu,
I svaki živjet moro u pustom ovom kalu------------
Uznosit treba masu za tvoje azur-kraje,
I onda kršit lance, što Sila umu daje.
Kad masa bude Gigant u snažnoj uma sponi, moje grudi dodji kraljevat Vasioni!" . . .
Silvij Milanov-Neretvanin.
Najivna gazelica.
solncu večernem na trgu skoz okna obrazki
kot mak
Skrivno pokukali so. Pa zakaj? I šel je čez tlak. Šel je iz mesta, na polje, za reko, ki roža
tam raste,
Roža vsa polna čebelic. Zakaj ? I med je
sladak.
Hodil je gori pa doli in že so nebeške
zvezdice
Ljubko zasvetile v jasnem. Zakaj ? I saj je
že mrak.
Čaka in čaka nestrpno in meče drobtine
v vodico
Ribicam urnim, ki švigajo k njim. Pa zakaj?
I nagon je tak.
Dolgo ni treba mu čakati, kmalu se deva
prikaže
Tiho šumeč mej grmovjem. Zakaj? I — v službi
ni vsak.
Zvonoslav Zor.
Brezvspešni nauk.
e kaj sreče ti je mar, Dekle zalo pa neskušno, Bodi starki mi poslušno : Zdaj ne ljubi še nikar!“
„— A kedaj pa ljubim naj ? Saj, ko čas med kodre črne Vplete meni še srebrne,
Pač prepozno bo tedaj —“
„Iz ljubezni se rodi Kes in grenki sad spoznanja, Tužnih uric brez nehanja,
Ki grenijo stare dni.“
„— Naj ljubezen le rodi Kes na dni nekdanje;
Bolje kakor zdaj kesanje Bode vsaj na stare dni!“ —
„Kes najhujše ni gorje:
Ti začela boš bledeti,
Mlada morala boš vmreti, Ker ne slušaš me, dekle4 . . .
„— Dokler pa živela bom,
Vedno verno bom ljubila,
Če pa svet bi zapustila —
Kesa ne imela bom! — “
Janko Milinsin.
Narodna pesen.
l, rožica si draga moja,
Ki tak dišeče mi cvetčš;
Cel dan po meni se oziraš —
Na večer pa oči zapreš.
Oh, ptičica si draga moja,
Ki poješ mi in žvrgoliš;
Cel dan okoli mene letaš —
Na večer pa sladko zaspiš.
Oh, zvezdica si draga moja,
Ki mi prisvetiš v dno srca;
Glej, celo noč v srce mi svetiš —
A zjutraj zgineš iz neba.
Ko iz neba mi zjutraj zgineš — Oh, pa na zemlji se vzbudiš,
In roža spet mi cveteš krasna,
In ptica spet mi žvrgoliš.
B. Potočan.
tfli
Pesnica o pisarji.
ako ta presneti pisar Podpiše prelepć Vsa pisma za denar, Pobotnico, tožbo.
Pa včeraj je šel zvečer Podpisat k Zaplotnici
Sosedki na kvarter Ime na pobotnici.
Zapisal sredi srca Imeni njuni skup,
Pobotala se sta Za jeden vroč poljub.
Ko k ljubi legel je,
Še priče ni prizval,—
Ko ji prisegel je,
Še luči ni prižgal.
Oj ti presneti pisar,
Nič druzega brez kron,
Vse drugo za denar —
Le to je naredil zastonj.
Zv o no s lav Zor.
Neshvačeni genij.
Pjesnik sam . . . zamisli on.
Počne pjevati ; nu borba je s ritmom i srokom teška. Ali si ipak utuvio u glavu: pjesnik sam, — te pjeva. U toj ga borbi pomažu licencije . . .
Srok ga sili na neumjesnu ideju, na nevaljalu misao; ali on čuti, da je genij. A tko ga je toga sjetio?
Čuti potrebu da pjeva, barem da mrči papir; pa kao što se neki nevino osudjeni, u zatvoru, misleči uvijek na uzrok nesreči i na nepravdu, uvjere napokon, da su krivi, premda nijesu, tako je bilo i s njim. On je mislio uvijek na pjesmu, on je vruče želio postati pjesnikom, on je vidio oko sebe toliko pjesnika, mladih pjesnika i nadripjesnika, pa je napokon stekao uvjerenje, da je i un štičenik Muza, da je i on — pozvan. Čini mu se, da je na Parnasu, da dira u žice Apolonove lire, da mu je baš sam Helios in persona ulio u dušu moč božanske kčeri Poezije.
Al mučan je put do slave. Na njegove tolikim trudom sastavljene stihove gleda svatko smijehom prijezira, a njemu se taj ujedljivi smijeh hvata srca, grize ga, mori
ga • • •
Več zdvaja; dvoji dapače kadkad o svojoj genialnosti. No tada se sjeti tolikih velikana, koji su po svojoj velikoj boli postali veliki. Svjetina je prosta, ne razu-mije poezije; pa zašto da nije baš on, on jedini, valjani, novi, posebni pjesnik medju tolikim piskaralima.
Tako misli i govori, pa udara sad u tužne, sad u oštre, sad u očajne, sad u divlje žice: on psuje ljudsku zlobu, on psuje nedotupavu pamet, on plače nad ne-sretnom sudbinom . . .
Da, njega ne shvačaju suvremenici. On je neshva-čeni genij, neshvačeni genij. Njega če tek budučnost upoznati.
Zar su te patnje, te boli — laž?! Ludost?! Možda su ti ljudi odveč visoki i božanstveni; a mi ih jadni smrtnici, motreč svijet iz nižina, ne shvačamo!
Zar je on uzalud živio i — trpio? — — —
Matija.
Frijelom.
Drama u jednora činu.
(Nastavak.)
Prizor drugi.
Karlo i Marko, kasnije Ludwig.
(Pauza. Karlo časak Seče. Marko s putnom torbom ulazi na glavna vrata.)
Karlo. Vi stride?
Marko. Zdravo, Karlo. Eto me vidiš, ja sam. Znam, da si u velikoj neprilici, pa sam došao k tebi, da ne budeš sam.
Karlo, (hladno) Bilo je još gorih dana................ne
gorih, ali ipak zlih, — pa vas nije bilo k nama.
Marko. Krivo govoriš. Znaš, — ja imam mnogo posla, pa upravo u vrijeme bratove nesreče bilo je najviše akata u mojoj pisarni. Medjutim, — zašto mi govoriš „vi“? Govori mi „ti“! Blizi smo rodjaci; a ti si več i onako čitav čovjek.
Karlo. Pustite to; to su riječi. Istina — imali ste valjda razloga, da k nama ne dolazite. Možda se još spominjete . . .
Marko. One zgode s plesom ? — Spominjem, da — no sad mi je napokon svejedno. Ja nijesam i onako nikakvi aristokrata. Ja sam se vidiš uhvatio odvjetništva, pa se več ni ne sječam starih ludorija. Bio sam onda još na univerzi, pa me to vrijedjalo. Konačno to ipak nije bilo lijepo.
Karlo Tako zahtijeva društvo i prošlost.
Marko. Društvo i prošlost? — Da nijesi mlad, na-smijao bih se tvojim riječima. . . . Društvo? Što je to društvo, vaše društvo? — Skup ljudi, koji bogu dane kradu. A prošlost? — Od te se bogami ne živi. Eto, — što ti sad koristi prošlost? Tvoj je otac u tom hva-ljenom društvu prokartao imanje, a ti češ uza sve dje-dove i slavnu prošlost ipak biti beskučnik, kad ti pro-dadu imanje.
Karlo. Ako ste se došli rugati mojoj nesreči, mogli ste ostati kod kuče.
Marko. Ne raspaljuj se odmah, Karlo. Vi ste aristokrate čudni ljudi; imate nježnu kožu. Ni istine vam čovjek ne smije reči.
Karlo. Ja sam uvidjam svoju nesreču, pa ne treba, da mi je drugi predbacuje.
Marko. Nemoj tako, Karlo. Čemu si takav prema meni ? Ti misliš, da sam ti ja neprijatelj, ako sam malo dirnuo u tvoj aristokratski ponos. Oh, kad bi ga ti malo manje imao.
Karlo. Manje ponosa? Vi me vrijedjate. Mislite li, da se i s tim dade trgovati i mjeriti?
Marko. Opet si planuo. Razumij me: ja mislim, da bi ti bilo mnogo bolje, da si više radio i sticao, nego se ponosio svojim plemstvom. Novi vijek ne traži prošlosti, nego sadašnjosti, ne živi od uspomena, nego od rada.
Karlo. Pa tko vam kaže, da i ja nijesam radio?
Marko. Sam ti. Svi vi, koji uživate u svojim slavnim djedovima, ne radite ništa, jer mislite, da je dosta imati ime, nekoliko stoljeća staro. I ti si takav. A to ne valja, ne valja, velim ti ja, Karlo. Velim tebi i svima, koji su kao ti; to je prazna slama. I ja sam bio takav prije, pa sam propio i prokartao pol imanja. Onda sam se opametio, svršio brzo univerzu i stao raditi. Prije 15 godina bio sam odvjetnik, a danas sam posjednik imanja, koje je tri puta vede od baštine, što mi ju je tvoj djed, moj otac, namr’o. Ima u mene i novca. A čim sam stekao ?
—	Radom. Ostavi se, moj Karlo, tih tradicija i uhvati posla. Vidiš i sam, kamo je to dovelo tvog oca.
Karlo. Ja nijesam kao on. Ja hodu da radim i štujem rad, ali moje djedove pustite na miru. I oni su radili.
Marko. (ironično) I tvoj de otac biti medju tim djedovima.
Karlo. Komu de on biti djed? Djeci beskudnika?
Marko. Eto vidiš — to ti je aristokracija. A mi demokrati gladimo palce na trbuhu, gledajudi, kako napredujemo mi, dok vi padate.
Karlo. I tako ste došli amo, — da se smijete i našem padu.
Marko. Ne smijem se, nego pače žalim, dok gledam, kamo ste zalutali. Kamo de vaš imutak, vaš opstanak, uz vaše krive nazore? Uhvatite se posla, postanite plebejci i — stičite novae.
Karlo. I bit demo fukara, kojoj je zlatno tele bog.
Marko. Ništa za to ; danas se torn teletu svi klanjaju.
Karlo. Al se ne klanjamo mi!
Marko. Varaš se. Ima i tu iznimaka. Eto, moj je otac novcu za volju učinio mesalijansu. Ti nijesi njegov pravi unuk.
Karlo. Ja sam unuk njegov, a vi ste sin vaše majke.
Marko. Još deš joj spočitnuti, što je bila trgovkinja, ta dobra žena.
Karlo. Da, ja prezirem novae i trgovinu.
Marko Ti mrziš sve — i padaš; ja se hvatam svega
—	i dižem se. Pokaži ti ovake plodove svoga rada?
Karlo. Ja sam htio raditi, pa mi ne pušta sudba.
Marko. No, još treba samo da počnemo vjerovati u fantome. Kad ne demo da radimo, nego se samo ponosimo, e — onda je sudba kriva našoj propasti.
Karlo. Prestanite. Ne ću da slušam vaše zadirki-vanje. Jeste li zato došli amo?
Marko. Ti se, Karlo, lako raspaljuješ. Ja te ne ra-zumijem. Ti me valjda držiš svojim neprijateljem?
Karlo. Prijatelj mi ne bi tako govorio.
Marko. Griješiš, nećače, griješiš. Zar sam ja kriv vašoj propasti? Ti češ medjutim sam uvidjeti svoju krivnju: — još češ me na kraju nazivati dobročiniteljem.
Karlo. Ja ne primam dobročinstva ni od koga. Rabite drugu riječ; ta mi je mrska.
Marko. Dobro. Ja ču biti dakle vaš spasitelj.
Karlo. Spasitelj ? Što ?
Marko, (gleda na sat) Ima li brzo biti dražba ?
Karlo. Ne mučite me tim odurnim pitanjem.
Marko. Hm — kako si čutljiv! Opraštam ti; još si neiskusan, pa ne znaš cijeniti života. Ti češ zaista orna-lovažavati i moju žrtvu.
Karlo. Žrtvu? Za koga?
Marko. Za vas. Ja sam odlučio spasti imanje.
Karlo. Vi čete ga kupiti na dražbi!
Marko. Tako je. Rasudi sam, nije li to žrtva od mene.
Karlo. (Duga pauza. Razmišljanje.) Žrtva? (pauza.) Da, žrtva. (blaže) Striče, oprostite mi, ako sam prije preoštro govorio: sad vidim, da nijeste jednak Misteriji, koju mrzim. Vi polažete za nas žrtvu, koja je za vas znatna.
Marko. Veoma znatna!
Karlo. Striče, bit ču vam do groba zahvalan. Ja ču urediti to imanje, mučit ču se i ja, da vam uzmognem vratiti vašu žrtvu.
Marko. Što to govoriš? Urediti imanje?
Karlo. Da, striče. Ja več dugo smišljam o uredje-nju, — več od prvih svojih gospodarskih nauka u Beču. Pokazat ču vam, da U ja nešto mogu.
Marko. To je sve lijepo; no ja te borami ne razu-mijem. O kakvom uredjenju govoriš? Zar ti kaniš biti ovdje moj nadglednik?
Karlo. Zar vi ne čete kupiti ovo imanje na dražbi?
Marko. Hoču. Ne ču da dodje drugomu u ruke.
Karlo. No, onda če sve krasno iči. Ja ču na imanju raditi, popraviti sve, što je zanemareno------
Marko. Gdje si ti za to sposoban? Pa što: — ti misliš, da ću ja imanje vama pokloniti, kad ga kupim?
Karlo. Nego?
Marko. Vidiš, kako sva krivo shvataš. Gdje bih ja to mogao!
Karlo. Dakle — vi ste me varali ?
Marko. Kako varao ? Istina je, ja ne ću da imanje dodje u ruke drugomu, koga ne poznam; ja ću ga kupiti na dražbi i urediti, a onda prodati komu od rodjaka.
Karlo. (ironično) Pa vi to zovete žrtvom ?
Marko. Svakako. Budi, čovječe, razborit, pa pro-misli malo. Jesam li ja siguran, da ću imanje dobro prodati? A da ga sad prodadu, ne bi se ni po vaših dugova moglo namiriti Jer imanje je strašno zapušteno; i trebat de silnih izdataka, dok ga uredim. To je borami žrtva od mene.
Karlo. Filistarska žrtva.
Marko. Ma čuješ, — što ti nije pravo? Ti bi va-ljada htio, da ja pustim sve svoje i sav novae potrošim na vaše imanje. Kupit du ga na dražbi i onda još vama pokloniti, — zar ne?
Karlo, (smije se gorko) Spasitelj! Spasitelj!
Marko. Čemu to govoriš tako porugljivo? Što bi ti učinio s tvojim djetinjastim očem, da mene nema? — Propali biste obadva, ili bi umrli od gladi. Ovako dete lijepo dodi k meni —
Karlo, (naglo) Nikad, nikad!
Marko. Karlo, zar si poludio? Černuto odbijaš, ne-zahvalniče 1
Karlo. Znate, što mi nudite? Ništa, upravo ništa.
Marko. A život u mojoj kudi?
Karlo. Da, — a rastanak? Vi hodete da odavle odemo, da vas nazovemo spasiteljem, što dete s našim imanjem načiniti dobru špekulaciju i našim novcem na-puniti džepove; — a moj otac da bude na ruglo kudi. A to je ztrašno za nj: ubit de ga rastanak.
Marko. Rastajati se i onako morate s kudom i s imanjem.
Karlo. Da — ali onda ne demo idi k vama, da vam ruke ljubimo za vašu — žrtvu ! Glupo shvadanje ! A otac, moj otac! Njega de ubiti sve ovo; on toga ne de pre-živjeti I onda još da idemo k onomu, koji ga ubija!
Marko, (mahne rukom) Karlo, ti nijesi pri svijesti.
Karlo, (srdito) Da, nijesam za vas, koji računate najprije za svoj džep i svoju korist, a od nas zahtije-vate, da vas zovemo spasiteljima. Žrtva, zrtva! Oh, oče moj, radije s tobom u svijet, nego u kuču onoga, koji nam ovo nudi. Nikad!
Marko. S tobom nema razgovora. To su bolesni, ludi aristokratski živci. Ubit če ti oca rastanak!? Nije, nego još šta! Dovest ču ga amo; on je žreliji, pa če znati cijeniti moje zauzimanje (ode desno).
Karlo. Žrtva, žrtva! (Seče. Iza kratke pauzc dolazi s desna Ludwig).
Ludwig. Karlo, po što je došao taj čovjek amo?
Karlo. Ivane moj, pogledajte sada tu strašnu fili-steriju! Taj čovjek, moj stric, hoče da kupi imanje na dražbi (sjeda).
Ludwig. Pa to je lijepo od njega.
Karlo. A znate li, što če s nama? Istjerat če nas, ubit če mi oca rastankom. On hoče da ponizi mene i da napuni sebi džepove. I još hoče da odemo k njemu u kuču, da kao propali aristokrate budemo na ruglo svima, a njemu, tomu lopovu, da budemo zahvalni, da ga nazivljemo spasiteljem. Žrtva, žrtva!
Ludwig. (pokazuje desno) On je otišao k ocu.
Karlo, (ustaje odlučno) Ivane, sad dolazi važan čas. Stojte uz mene, da budem jak, jači od njegova novca.
Ludwig. Zar je on zbilja takav, taj poluplemič?
Karlo, (kao gore) Ivane, ja mrzim filisteriju, mrzim i njega. Stojte uz mene. Samo jakosti, snage!
Ludwig. Eto ih!
Karlo, (stište ga za ruku) Mrzim--------(Njih dvojica
stupe lijevo u kraj, Karlo s desna Ludwigu).
Prizor treći.
(S desna vuče Marko Marijana na pomičnom fotelju i ustavlja ga desno otraga.)
Marko. Ma prestani malo, da ti nešto rečem.
Marijan, (gestikulira) Čekaj, čekaj — ovo ti je baš zanimljivo. Sječaš se još Risova?
Marko. Ne. Tko je to ?
Marijan. Konj; — da, baš konj. Naš konj. To ti je vrijedno živinče, a star — ho, ho! — stariji od mene.
To jest — nije od mene. Čekaj . . . Da, od ritmajstora je stariji. Poznaš li ti ritmajstora?
Marko, (zijeva) Ne.
Marijan. Da — Risov je na nj nalik. Ima gubicu kao on i nozdrve i — — Ne, repa nema; ali inače je ritmajstor lopov. Ima žutu bradu kao slama; ne ... . kao griva — Čekaj, — na koga je ono nalik? A da, na Risova. Poznaš li Risova ?
Marko, (maše) Marijane, stani več jednom!
Marijan. Čekaj, još ti imam reći, da je ritmajstor lopov. A sabljom maše kano konopom — hi, hi, hi! — i ima suhe noge. A Risov je star, kao i ja star . . . Ili ne, — no od tebe če biti mladji.
Marko. Stani Marijane. Nešto ti važno imam reči.
Marijan. Važno? Risov — —
Marko. Pusti Risova, (ozbiljno) Marijane, danas je ovdje dražba.
Marijan. Hm — dražba! To je onako: bum, bum, bum, tko da više ?
Marko. Da, danas je ovdje dražba.
Karlo. Čekajte, ja ču mu to reči. Oče, vaše se ima-nje danas prodaje radi duga.
Marijan. Što—o?
Karlo. Ovo se imanje prodaje radi dugova.
Marijan. Tko prodaje? Ritmajstor?
Karlo. Ne. Sud prodaje ovo imanje.
Marijan. Komu? Zar ritmajstoru?
Marko. Saberi se, Marijane, i poslušaj. Ti znaš, da si imao dugova.
Marijan. Jest, sječam se. Ili ne! — okrao me je ritmajstor.
Marko. No dobro; sad je svejedno. Radi tih dugova prodaje se danas ovo imanje.
Marijan. Šta to veliš? Moje se imanje prodaje? Tko ga prodaje?
Marko. Sud.
Marijan. Zar je ritmajstor i sudac? Prodaje, prodaje . . . Kako to?
Marko. Radi dugova.
Marijan. (vrača mu se pamet) To je laž, sve laž! — Ja nijesam nikomu ništa dužan. Ritmajstor je lopov .. . i Risov. Tko prodaje? Moje imanje, — tko če prodati
moje imanje? Karlo, dodji amo, reci . . . To je laž, što ovaj govori! Laž, laž-------i ritmajstor je lažac.
Karlo. Ne, oče, to je istina.
Marijan, (hoče da ustane) Istina? ■— Laž, laž! — I ti si s njima, i ti si s ritmajstorom! Tko je uz mene, tko? Samo Risov, Risov — —
Karlo. Oče, ne mučite nas dulje. Čujte sve. Imanje če se danas prodati.
Marijan. Tko če prodati? Neka dodje amo! Gdje su, gdje su? Ja sam ritmajstora, ja ču i njih. Karlo, dodji amo, — da idemo na njih.
Karlo. Oče!
Marko. Marijane, nemoj tako. Sad je sve gotovo.
Marijan. (pada na stolac) Što, več je i gotovo! O, moj Bože, dakle je ipak zlo, zlo! A tko je kupio, tko? Neka mi dodje amo i on i ritmajstor —— ja ču ih,— ja ču vas, lopovi! Ubiti me hoče, ubiti. Karlo, dodji, da idemo na njih. Dodji, podupri me! Reci, tko su ti lopovi, koji su s ritmajstorom. Reci, tko je kupio?
Karlo. Imanje još nije prodano. Kad bude —
Marko. — — onda ču ga kupiti ja.
Marijan. I ti, i ti! I ti si lopov. Čekaj, čekaj! (Stolac se giblje pod njim i škripa.) Karlo, dodji amo, podupri me. Čekaj, da ga ubijem! — Oh, ja sam i ritmajstora; on je mene — Lopov, lopov — —
Karlo. Oče, ne zaklanjajte oči. Važan je ovo čas. Ova če se kuča prodati, a kamo čemo mi?
Marijan. Što veliš? Prodat če kuču? . . Karlo, ti si kukavica, i ti si lopov. Na, evo ti batina, udari po ritmajstoru! Da, da, — on je kriv svemu.
Karlo. Oče, sad je kasno. Kamo da idemo?
Marijan. Otiči, otiči! Oh, Bože moj, zašto ne umre taj prokleti ritmajstor! Kamo čemo otiči? I Risov če parnuti od toga, i ja ču umrijeti. Jadni Risov! A ritmajstor, taj lopov, on če se smijati, smijati, — hi, hi! — Okrao me je, a sad me tjera-----------
Marko. Ne tjera te nitko, ti si sam kriv.
Marijan. I ti si lopov, i ti si s njim. Ti si kupio imanje. Karlo, evo ti batina, — udri ga!
Marko. Šuti, Marijane. Što to govoriš? Slušaj me!
Marijan. Tebe slušati? Ne ču, lopove! Karlo, udri ga! Karlo, reci mi ti, što je to ?
Karlo. Oče, mi moramo otiči iz ove kuće.
Marijan. Tko nas tjera? — A kamo ćemo, kamo? Karlo, što ? I Kisov če parnuti, i ja ču umrijeti! Karlo, kamo čemo mi?
Karlo. Kamo god. U svijet.
Marijan A Risov ?
Karlo. Pustite Risova. Dakle — mi čemo još danas otiči.
Marico. Vas obojica ste zazbilja bez pameti. Marijane, čuj me ! Ja nijesam prijatelj ritmajstoru.
Marijan. Lažeš, lažeš. Ti si njegovy prijatelj. Marko, ti si lopov. Zašto nas tjeraš? (bla&e) Čuješ, zašto nas tjeraš? I Risov če parnuti od toga.
Marko. Slušaj, Marijane. Ja te ne tjeram.
Marijan. Ne tjeraš? Je li istina? Ti dakle ipak nijesi ritmajstoru prijatelj? Karlo, je li istina?
Marko, (fiokaznje na Marijana) Karlo, vidiš, kako ga ovo ubija!
Karlo. (muklo) Njega ne, ali mene — —
Marko. Egoista !	.
Marijan. Dakle ti ne češ prodati — — to jest, ti ne češ oduzeti nama ovu kudu, ti češ pustiti Risova —
Marko. Pusti Risova na miru. Slušaj me. Ja ču kupiti ovu kuču.
Marijan, (viče) Lopov!
Karlo, (gorki smijeh) Žrtva!
Marko. Da, kupit ču ovu kuču i urediti je, da je budem mogao prodati.
Karlo. Žrtva!
Marko. Karlo, šuti! Ovdje se radi o životu tvoga oca. (odlučno) Marijane, ti češ otiči odavle.
Marijan. Lopove, lopove! Karlo, otjeraj ga, on če me ubiti! I Risov —
Marko. Ne viči starče. Ja te ne ubijam. Ti si se ubio sam.
Marijan. Ti si lopov. Karlo, evo batina! (hoče da ustane).
Marko. Miruj i slušaj me. Ti češ doči k meni u kuču.
Marijan. K tebi?
Karlo, (ironično) Spasitelj!
Marko. I još veli, da nije žrtva slušati ove ludo-rije! Čuj, Marijane! Bit če ti lijepo kod mene. Jesti češ
dobro, spavati koliko hočeš, kartati čemo nas dva mnogo — —
Marijan, (glupi smijeh) Za cekine! Kartati, kartati — — To je život! Karlo, zašto ti ne znaš ferbl?
Karlo. (muklo) Oče, ne šalite se. Kamo da odemo ?
Marko. Šuti, ludi fantasto. Ti češ još sve pokvariti. Marijane čuj! Mi čemo lijepo kartati---------(zijeva).
Marijan Znadeš li ti ferbl?
Ludwig. (Karlu tiho) On je pogodio žicu
Karlo. Žrtva! Spasitelj!
Marko. Što veliš? Ferbl? Znam. I svi kod mene. Bit če ti lijepo; zabavljat češ se čitav dan.
Marijan. A zna li tvoja kči ferbl?
Marko. Znaju svi, velim ti.
Marijan. Hoče li i Risov s nama ?
Marko. Pa nego!
Karlo. On ide! Oče ne idite tamo! Vi ne smijete tamo!
Marijan. A — a? Zašto ne? Marko zna ferbl — — I Risov če s nama.
Karlo. Oh, daj mi Bože i to pregorjeti! (odlučnoj Ne, to nije moguče. Oče, ja ne mogu iči.
Marko. Meni več biva dugočasno. Karlo ne budi lud! Kamo češ?
Karlo. Kamo godj, samo k vama ne.
Marko. Ti nijesi pri svijesti. Ja se žrtvujem za njih; a oni me još psuju.
Marijan. Ne psuj ga, Karlo; on zna ferbl.
Karlo. Striče, k vama ne mogu iči. Eto — vi ste zaveli toga starca glupom varkom, vi čete ga dovesti k sebi na ruglo svijeta; — a ja?
Marko. Nego — kamo bi ti inače? Medjutim ne ču da se s tobom prepirem. Odluči: ili k meni ili u svijet. Ubijaj ti sad svoga oca.
Marijan. Karlo — i Risov če s nama! (smijeh).
Marko. Ja ne mogu tu, dragi moj, dangubiti. Idem malo da pregledam sobe. Gdje je ono najljepša? (ide desno).
Ludwig. Ne tuda. Ovuda idite! (pokazujena lijevavrata).
Marko A — tamo. Gle! — več sam sasma zabora-vio. No — opet ču se upoznati s tom kučom.
Ludwig. Kao sa svojom.
Marko. Za čas dolazim natrag, — tek da pogledam SVe (ode lljeVO).	(SvrSit če se.)
Or>
Marko.
Spisal J. Martinovec.
Tako le nekako sredi velikega travna je dobil Stre-menovec svojega kovača. Ime mu je bilo Marko (kako se je pa pisal — ne vem) — doma je pa bil nekje v Toplicah. Bil je mlad, širokih pleč, črnih očij in obrvij in močan kot medved. S prva je zavijal besede zelo čudno; vsako vprašanje je moral ponoviti, predno smo ga razumeli. No, pa se je vendar tega k malu odvadil in že je tudi jel hoditi z nami — fanti — po noči pet na vas; bolj debelo je hreščal. Kovati je znal, kakor malo kdo, razumel je pa tudi druge reči, o kojih se nam niti sanjalo ni. Menda ga je v znanju prekosil edino gospod učitelj. . . Hm . . ni Čuda! Božidar Zevnik (tako se imenoval naš učitelj) je pa tudi učeno izgledal. Velike očali, resen obraz. . .
Še z gospodo se je znal pogovoriti Stremenovčev kovač. Nekoč je prišel gosposko oblečen možiček v našo vas. Na jtihem sem se mu smejal — raca na vodi — takega še nisem bil videl! Imel je strašansko široke hlače (tri take bi lahko vanje spravil) — na nosu pa nekake „očali", ki pa kar nič niso bile slične onim našega gospoda učitelja; privezane niso bile za ušesi, temveč kar tako so mu visele na nosu — menda je imel „pripopane". In menila sta se z Markom, vrag vedi, v kakem jeziku — jaz ga nisem razumel. Vedno sta gonila nekak „der . . di . . dos . .“ Če se ne motim, se je pisal oni hlačon Derdidos. — Dober je bil tudi Marko, večkrat nam je dal za pijačo; vsaj je imel tudi več novcev kakor mi, ker je kot kovač na teden „vlekel" svojih šest „rajnškov".
No, Marko je bil lep fant — Severjeva Anica najlepše dekle v vasi — — —- ona se je zagledala vanj in on — v njo. Ha! ko bi čuli, kako lepo je zdaj pelo Marku kladivo, včasih je še celo zaukal, česar ni bil
prej nikoli stvoril in smejal se je, smejal---A kmalu
je vse to prenehalo; njegovo kladivo se je otožno glasilo iz kovačnice — — ljubezen se je bila razdrla. Nu — ne za dolgo! — —
Praznik je bil. Pili smo pri „Jožetu" in Videnikov France — vsaj ga poznate, na desno nogo je šepast in
nos ima na sredi nekoliko potlačen — je natezal svojo harmoniko.y In kako je znal I Kar pete je človeku privzdigoval. Čadežev Miha mu je prilagal s klarinetom. Na ples sta prišla i Marko i Anica. Videl sem ju; tam pri vratih sta stala. — Marko je prijel Anico čez pas in jo vprašal:
„Zakaj me več nočeš?"
„Vsaj te hočem------“
In zopet je pelo Markovo kladivo tako lepo, tako
milo-----in Marko sam je zopet žvižgal po cele dneve
v svoji kovačnici in se smejal — —
Nu ljubezen je ljubezen - Anica je dobila mladega Marka. —
S Stremenovcem je šlo navzdol; svojega kovača ni več mogel imeti. Mali Markec in Anica sta morala jesti, bilo pa ni ne denarja ne dela. Zaradi tega je šel Marko k svojim starišem v Toplice in jim povedal, kako je ž njim. Prosil je očeta, da naj prepiše nanj kmetijo in mu dovoli Anico vzeti. A stari je vpil ves srdit nanj :
„Ka-aj? Ali sem te zato poslal mej svet, da mi boš vganjal take neumosti? Od mene ne dobiš ničesar, če pogineta gladu — ti in tvoja Anica. Ven iz hiše! Ti nisi več moj sin“.
In Marko je šel; no, materi in sestram se je vendar smilil — zložile so mu skrivaj za pot v Ameriko. Pred odhodom je obljubil Anici, da jo „potegne" kmalu za seboj in se ž njo v Ameriki poroči.
Čez pet mesecev dobi Anica pismo, v kterem ji Marko javlja, da mu je stroj odtrgal vseh pet prstov desne roke. Denarja pismu ni bilo nič priloženega . . . Sila, pomanjkanje, vrhu tega tako lepe dekle — fant pa brez prstov na desni roki . . . Hm . . ; Anica se je premislila in vzela nekega Hrvata . . . Imela sicer ni sta, bog ve koliko, a za silo sta že živela. — Pisma, ki so prihajala iz Amerike je prestrezal Hrvat; bal se je, da se ne bi v Anici znova obudila ljubezen do nekdanjega ljubljenca — Marka.
Čez dve leti. nekako o Božiču, pride Marko iz Amerike. Prvi ga sreča Stanetov Matej, ki je živel od tega, da je po hišah cepil drva. Vino in žganje mu je bilo čez vse ljubo. Tega je torej srečal Marko malo pred vasjo. Matej ga je takoj spoznal in začel vpiti :
„He— he! Američan, kako je? Daj roko!“
In Marko mu jo je podal.
„Zdravo Matej! Kako ti se godi in kaj je z Anico?"
„He—he ! Kako je z Anico?! Lepo dekle. He—he ! Mrzlo je tukaj, Marko, mrzlo, a pri „Jožetu" je tako toplo, tako prijetno toplo, in gori na polici diši slivovka. Hu, Marko, duša mi hoče uteči! He — kako lepo diši slivovka! — Tu ne morem govoriti, jezik mi bi pri-mrznil, pri „Jožetu" ti povem vse. Američan, pa ne bi plačal! Pojdi, pojdi!" in prijel ga je za roko in vlekel k „Jožetu", kjer se je mogočno razkoračil sredi sobe, se nadišal skozi nos in; usta slivovkinega duha in začel peti priljubljeno mu pesem lastnega izdelka:
Svet’ Peter nebeški,
Le vinca dosta dej Če k tebi pride Stanetov Matej.
In Jožetova zakonska polovica, debela, rdečelična ženska se je privrtela k Marku in govorila brisoč si roki v okrvavljeni predpasnik ;
„O lepi moj Marko, o zlata duša! Vedno sam nate mislila. No, da si - le prišel, boš ja kaj plačal! Američani imajo denar! Koliko prinesem?"
„Pol litra", odgovori naglo Matej pokazavši steklenico ” na polici v strahu, da -ne bi Marko naročil manjše mere . . .
In Jožetovka se je valila proti polici in prinesla zahtevane pijače; Stanetov Matej je pa natočil sebi in Marku in pil in potegnil sladko vzdihnivši s roko po
prsih in točil-----točil, da je v trenotju izginilo pol
litra slivovke . . .
„VinaJ, vina liter! je zakričal nato Stanetov in krčmarica ga je prinesla težko sopihajoč.
„Le pij Marko, vsaj si zopet mej domačimi ljudmi, he, ko bi bila jaz na tvojem mestu. Mlad, zdrav, denarja ko toče . . . Pij, pij . . . kaj bi . . .“ je govorila hrabreč ga — videti je bil nekako žalosten.
„Pij, pij! je ponavljal Matej, točil, gutal-----in
zopet točil — — in trkal s praznim litrom, dokler ni gostoljubna Jožetovka prihitela s polnim . . .
„No, sedaj pa povej, kaj je z Anico?"
„Počakaj, počakaj preljubi prijatelj! Vse pride na vrsto . .
In Matej je zopet točil in točil — —
Prišel je tudi mizar Kobalica, kar se tiče lastnostij rodni brat Stanetov, prisedel k njima, stiskal Marku roko, trčil z njim in govoril:
„Trči, brate, in pij! Doma si; kada umreš, ti postavim na grob križ — tako lepih ne zna nikdo delati kakor mizar Kobalica.
In Marko je trčil, pil in plačeval-------
No Matej mu je povedal, kako je z Anico in Kobalica je pritrdil. Marko se ni nadejal kaj takega slišati . . . „In ti praviš, da je dobila pismo od mene, kjer je bilo zapisano, da mi je stroj odtrgal vse prste . . . Lažeš!“ Barva na lici se mu je spremenila, oči so se mu svetile liki risu.
„Lažeš!“ — In skočil je izza mize, zgrabil Staneta, ga davil in vpil:
„Govori resnico! Sedaj vidiš, da imam vse prste."
„Pusti me, pusti . . Kar govorim je . . vse . . res“, je jerlal Matej.
„Pusti ga in pij! Kar je res je res!"
In Kobalica je kimal z glavo in večkrat tudi ž njo trčil ob mizo. Marku je tudi lezlo vino v glavo; pomiril se je . . „Ha! še kesala sebo . . Pet prstov, ha . . Si videl, Matej, da jih še imam . .“ — Zadovoljno se je nasmehnil in vrgel stotak na mizo . . .
In pili so------
Zunaj pa je naletaval sneg in burja je zavijala ob
voglih nizkih, lesenih, s slamo kritih hiš.------Marko
je vstal od mize, se opotekel zdaj na levo, zdaj na desno . . rekel je, da gre k Anici — -
Šel je . . Vino ga je pa že toliko zmešalo, da ni znal — kam naj gre. Šel je, govoril sam s seboj, preklinjal . . Kar se opoteče in — pade v sneg. Vstati ni mogel več . . . „Pa naj bo, grem pa jutri k nji, k tej goljufivki . . Pet prstov . . Pet . .“
Godrnjal je še nekoliko časa, potem pa zaspal . . .
Drugi dan se je vozil Stremenovec v sosednjo vas. Kmalu je vstal — že ob štirih ... Ni hotel, da bi ga ljudje videli; obubožal je bil popolnoma. Veselo je tekel
mladi „šimelj“ (Stremenovčev konj) s lahkimi sanmi. Kar se na enkrat visoko vspne, zavije na levo in vstavi „Hi, širnelj! Hi!" ga je naganjal Stremenovec, a konj je stal na mestu kot pribit.
„Hi!“ je zavpil še jeden pot in ga s bičem ošvrknil po zadnjih nogah . . A vse zaman! Konj se je le vspnel
—	naprej ni hotel iti . .
„Za vraga, kaj pa je?“ In Stremenovec je skočil raz sani in šel pogledat . .
„Nek pijanec leži", je zamrmral. „Sinoči se ga je preveč nalezel . . . „Hej! Ustani!" In švrknil ga je s bičem.
„Nečeš! Na, pa spi!“
Prijel ga je za noge ter ga zvlekel na kraj ceste . . . se zavil v kožuh, vsedel na sani in pognal. —
Vrnivši se na večer domov je pa zvedel, da so na poliških „ledinah" našii njegovega nekdanjega kovača
—	zmrzlega. —
Ko je pa drugo leto prišel vseh svetnikov dan, se je pa spomnil mizar Kobalica svoje obljube . . In napravil je Marku majhen, lesen križ ter napisal nanj s svojimi hieroglivi:
Tukaj počiva Marko kovač,
Ki je bil rojen Nekje v Toplicah,
Zmrznil pa je Tam na Policah . . .
Robovanje.
Napisao B. Vinkov,
(Svršetak.)
Podjem dalje. I zbilja! — iz jedne kuče poleti jato djece vičuči:
— Dajte krajcarak, dajte krajcarak ... Ja im pružim. Kad eto ti več s druge Strane ide garav dječko od kakih trinaest, četrnaest godina, kuštravih vlasi kano
kudjelja, punih slame i blata. U ruci mu ogroman šešir, a lice je nakesio i upiljio oči u mene.
— Prosim jednu cigaretu! . . .
— Šta češ ?
— Cigaru!
— Ne dam ti toga, to ti ne treba. — No on udri za menom, dok nije gotovo na šilu isciganio ono, što je htio . ..
Podjem u šumu, i kad zadjem malo dublje u guštaru — to se sve povaljali na travi seljaci, pa se protežu i zijevaju. Kad začuju šuškanje, digne se jedan, koji nije spavao, i stane regbi nešto tražiti; drugi se opet sakrije; a najbliži, onaj isti koga je malo prije potjerao gazda na rad, ne moguči nikuda, počne se valjati po travi i stenjati. Pitam ga, što mu je, a on jedva da me i pogleda.
— Začarala me vještica, jadikuje samo — sve mi kosti prebila. Joj! Hodao ja, a odjedared mi se stalo sve u tijelu lamati, i eto ja ne mogu nikuda dalje. — Jao meni, što če mi žena! Da mi je novca, da mi baba lijek svari — zavijao on tako kao da mene i nema.
Ponudim mu dvogrošku; a on se ni ne obazire, več dalje jauče. Bacim novae na travu i podjem dalje; a dok ja u razgovoru s drugim Seljakom, izniknuo odjedared kan da mu se zameo trag.
Pred kučama ti se vrzu cijele kumpanije dječurlije i zakonite i nezakonite ; a ja sam se pitao samo, što če biti jednom od te djece . ..“
Tu se svršavalo pismo. Drugi dan došao več Simon natrag. Dan iza toga šetali smo zajedno pred crkvom. Crkvu su baš popravljali, pa smo se ugibali gredama i pijesku. Iznutra dolazilo nam do ušiju orguljanje i pje-vanje litanija. Nebo bilo sivo, nabrali se po njemu lagani oblačiči, i samo gdjegdje sipalo je sunce na zapadu preko krovova okolnih kuča po nebu zadnje svoje trake. Neki je mir vladao u gradu ; na trgu je bilo malo ljudi, i ta je tišina regbi ponukala Simona na razgovor.
— Rekoh ti onomadne počeo Cesarec — da je za mene sve črno. Ne znam, odakle ta nevolja, te su-sretam samo ropstvo, kudgod se okrenem; ama jednog nepomučenog, svjetlog časa nijesam još dočekao.
— Ima, ima tih časova; ali oni su u našoj duši, počnem ja, samo da što rečem.
— Nema! odsiječe Simon, to je sve opsjena i razočaranje! Ja sudim onako, kako moje oči gledaju i vide; a ove vide samu nevolju, — do sada ne spaziše ni jednog savršenog časa u životu. Ako krivo gledaju, ja nijesam kriv ; tako su se naučile, tako ih je život udesio. I ja se ne tužim ni na koga, jer moram biti svima, svima zahvalan, jer sam na sebi nemam ništa svoga vlastitoga; sve je tudje, pa ja nemam, što da sudim, ni što da kudim . . .
Ni u govoru, ni u cijelom izražaju njegova lica nijesam vidio ni zere zlobe, ni zere hinjenja. Govorio je prosto i dosta mirno.
— Ako ljudi ne osječaju svojih jada — nastavi opet — na volju im je; ja osječam, jer vidim nevolju. Oko sebe vidim same robove. I ja robujem, premda su me naučili težiti za slobodom; i ja težim za njom više nego drugi. — Eto, ja se grizem i mučim, a misliš li, radi moje osobe ? Ne, ona nije moja, ona nije onaj „jau; — mene grize tudji jad i tudja ništetnost . .. Što se mene tiče, najvolio bih, da se svega, svega riješim, — da budem smiren, da počinem jednom ne smetan ni od koga; — da usnem na neki način i da se riješim svega onoga, što nije onaj pravi „ja“.
Mi smo još dugo šetali i dugo razgovarali. U crkvi su svirale orgulje, narod je pobožno pjevao i pomalo stao da izlazi. Šimon prestao govoriti i zagledao se u crkvena vrata, kanda očekuje koga.
IV.
Kad je Cesarec položio maturu s odlikom, vidio sam, kako je izišao iz škole sav smučen, gotovo zaplakan, pun nekog novog čuvstva, — kao malo djače komu su obe-čali roditelji, da če ga bilo čim nagraditi.
Odmah je pošao k svojim dobrotvorima, zahvalio se svima uljudno i upravo tronuto, pokazao diplomu, smjer-nije se nego ikada naklanjao, ljubio najnježnijim načinom ruke i veselo primao darove.
Poskakujuči malne ulicom dovikne mi, kad me je susreo: — Eto me slobodna gradjanina! A to sa nekim naivnim smiješkom. Pričinilo mi se, da nastoji, kako bi se i sasma drukčije držao.
Slijepi i nemočni posjednik kazao mu : — Eto kaki ste junačina izrasli; a bit če da je i u glavi znanja. Ne pustite, da vam to znanje propadne, uporabite ga na spas i korist mile domovine, budite, sluga narodnji i žrtvujte
se za narod.-------Simon gotovo nije toga ni čuo, tako ga
veselila diploma; tako je bio uzrujan. Trgovac mu je kazao : — Sjetite me se, kad budete gospodin. Sad još malo pregnite, pa čete biti čovjek na svom mjestu, moči čete svojim marom steči lijep položaj. — Gostioničar ga po-treptao po ramenu i zakimao glavom: — No, hvala Bogu, riješiste se brige; sad ste barem svoj... Da je tako moj Mika, mogao je i on biti gospodin; ali — tako je to na svijetu -- ne če mu baš biti zlo. — Nego tko zna, zna... Dobro, dobro! .. — Otišao je i u samostan. To mi je pripovijedao nekako pompozno, kano da je riješio veliko pitanje, daje načinio jedno od najznatnijih djela.
Pošao ravno gvardijanu i pokazao mu diplomu.
— No, dobra je. Nadao sam se uvijek, da čete vi uspjeti. Samo Bog vam dao uspjeti i u svijetu... Lijepo je, da ste se i nas sjetili... A kamo sada?
— U vojnike, odgovori Simon — i ostat ču tamo. .. Ne mogu inače... Dosta sam živio na račun tudji, pa treba da se što prije ustalim, da budem svoj čovjek!
Gvardijan mu dao takodjer novaca; a Simon poletio hodnikom, zaglednuo u svaku poznatu sobicu, posluhnuo pred kuhinjom, posluhnuo pred djačkom sobom, zavirio u toranj, pošao na kor i križao se pred svakom slikom ili križem. Nekako je teško izišao van odavde, gdje mu se od jedared probudile tolike uspomene.
— Sve sam obavio, što sam imao obaviti, dužnosti sam ispunio; a ipak mi se ne da odlaziti. Nekako mi tre-peri duša, sve me sječa onih šest godina, što sam ih ovdje sproveo. Dah mi staje u grlu, i kano da me jecaj neki guši...
— Pa zar ti zbilja ostaješ u vojništvu ? upitam ga.
— Svakako! Bar ne ču imati, da se čim mučim. Duh če mi se smiriti... Bit ču mašina, raditi dužnost; ne ču imati ni što žrtvovati, ni što razmišljati, ni dvojki, ni brinuti se. Sve se sastoji u tom, da ono, što naučim, načinim; a toga nije mnogo...
— Bit češ opet rob tudje zapovijedi...
— Nije istina ! Do sad sam morao samo šutiti i slu-šati, samo se svladavati, živjeti samo da se oslobodim tog pasjeg života. A onda ću i zapovijedati, bit ću po-luga, ali samo za to, da živim, s jedinim ciljem, da se popnem što više...
— Ne budali!
— Pa nek ti bude! pamet i budalaština su dva ekstrema, a ekstremi se dotiču... Ha, ha! jelde, oficirski vic!? Nego na stran šalu... Ja moram odmah da odem, jer bih mogao, ako zakasnim, i ostati ovdje... Opet se crv budi i grize... Oprosti mi sve gluposti, što sam ih počinio i nemoj kazivati ljudem, da sam bio zao. A za Boga ne posumnjaj o mojoj zahvalnosti... Sjeti me se češće, jer ja ne ću mnogo odsele razmišljati; sve mi se pobrkava u glavi; sabranost me ostavlja, i čini mi se, da se ono, što je pravo „ja“, nekud izgubilo .... a ostalo samo tudje .. Ne zamjeri! Pozdravi sve poznate i ... no zbogom . . . zbogom . . . ! I malo da se nije jadnik rasplakao od nekog nemira i neke borbe duševne, malo da mi se nije tu na cesti bacio oko vrata.
— Ne jadikuj, nemoj se tužiti — počnem ja. On me oštro pogleda i primi za ruku.
— Čovjek se mora smijati i jadikoyati, jer je rob! — Za tim se opet regbi ublaži, a glas mu zazvoni nekako beznadno, pusto i muklo.
— Ropstvo nas sprijateljuje s robovanjem i radja tiranidu i tirane; ja nijesam svoj. Oh ! da su me pustili meni!... No molim te, ne zamjeraj mi, ako postanem tiranom, jer sam silno sebičan i živina sam, prava živina... Ne reci, da sam bio zao, . . . zbogom! — I za čas ga nestane, kano sjene...
V
Dvije su pune godine, što nijesam vidio Cesarca.
Bilo je to negdje u mjesecu kolovozu, kad sam se vozio vlakom preko Ljubljane i Zidanog mosta prema Zagrebu. Na ljubljanskom mi se kolodvoru pričini po-znato jedno lice u vojničkoj poručničkoj uniformi. No u onom šarolikom skupu, u onom šumu i poklicima, a i gledajuči grad i okoliš, zaboravih skoro na to lice. U istom coupču vagona bio je nekaki valjda penzijonirani Slovenac, suhonjav, sa starinskim naočarima, i čitao ne-
kake novine. Ja sam se nagnuo k prozorčiču i pogle-davao bujne livade naokolo, pozirao po višcima brde-Ijaka i nekim čudnim drhtajem u grudima začeo sam promatrati Savu, dok smo prelazili preko nje. Od tada nijesam je pustio s oka. Vozili smo se malne uvijek uz vodu, a ona hrlila dalje čas po pjeskovitom, čas po ka-menitom kršnom koritu, a čas se raširivala nekom do-stojanstvenom mirnočom i lagano, lagano se motala sve dalje i dalje tamo put Hrvatske.
Za čas smo bili okruženi strmim stijenama i na črnim tim klisurama samo se odbijao štropot vlaka i muklo opet dopirao do našega uha. Kano herkulska se vrata podigla sa svake Strane golema hrid, a jedva ako bi na njoj mogao naći čuperak trave. Sava se stisla u uzahno korito i buči jače, nego do sada, hrli brže, nego do sada, put jugoistoka, preskakuje sve zapreke i regbi da se, stisnuta ovako u tijesnu jarugu, pritajenom dosele šilom sprema, kako če mirna i veličanstvena, kano da je okušala svoje sile, stupiti preko granice i pokazati u plodnim ravnima i po širokom koritu samo svoje dostojanstvo, svoju ozbiljnost, u kojoj nam svaki valič ša-puče dugu pripovijest svog života, daje tajni odjek svih radosnih i tužnih časova, štono ih je čuo i vidio od svog izvora, mrmori pjesmicu slovensku, pobožnu molitvu puka, zvek motike i odrazuje sliku naoblačenog, mutnog onog neba...
U Židanom mostu valja siči i čekati drugi vlak. Prošečem se medjutim peronom i sadjem u gostionu. Naokolo čuo se samo šum vode i lokomotive, psik i nabijanje željeza. Slušajuči to neskladno mrmorenje novog vijeka nijesam ni opazio, kako sam se malne sukobio s dva gospodina u razgovoru. Jedan je od njih bio onaj isti, koji se s menom vozio od Ljubljane ni s kim drugim nego — Simonom Cesarcem. Simon — poručnik u izli-zanom haljetku i nekim nabranim hlačama — bio kapu natukao na hero; a ispod kape virile dugačke, plavkaste, svjetle kose. Lice mu bilo isto tako upalo kao i nekada; u razgovoru isto onako nespretan okretao se uvijek na mjestu, govorio veoma smjerno i plašljivo. Nije me opazio. Govorili su glasno (čini se, da je onaj gospodin s naoča-rima bio nagluh) te i unutra u gostionu dopru do mene neke riječi razgovora. Govorili su dolenskim narječjem.
— Vidiš, vidiš — govorio onaj gospodin — to je dobro, da ste išli u vojnike; tamo treba naših ljudi. Pa i lijepo je u cesarskoj vojsci. Samo ostanite pravi Slovenec; ne dajte se voditi od naših mladiča. Što nas briga za druge; mi imamo svoje potrebe i svoje zakone i svoga cesara. Slovenec treba da bude velik rodoljub i vjeran zakonu. Ne dajte se smutiti!
— Tako je, tako je! Istina! naklanjao se Simon.
Mimo prošla baš u taj par jedna lokomotiva i stala podalje. Psikom svojim zaglušila je sve, te nijesam čuo dalnjega razgovora.
Kasnije zadjem na vlak i opazim, kako i Cesarec traži mjesto u mnoštvu naroda, što se tura i gura s košarama i svežnjima, i bučeči dozivlje sve moguče željez-ničko osoblje u pomoč. Zovnem ga;' on se ogleda, spazi me i poleti k meni.
— O servus! Kako ti? Što si, gdje si? Kamo? Odakle ? Pa ovuda!... Tko bi si i mislio!
Jedva se saberem od tolike navale pitanja i stanem da mu pričam svoje jade i nevolje na daleko i široko. On me upravo pobožno slušao i kimajuči glavom pratio pripovijedanje.
Domala nam puče divan pogled na Savu, na savsku ravnicu i okolna brda. Tamo daleko dolje plavi se Okič, Plešivica, sv Gera i počinju se razabirati samoborski jablani ; a bliže sve polje, sve ravnina, posuta vrbama i kukuruzom; gdjegdje koja kučica, crkvica i mali šljivik, — a preko toga se valja sjena dima iz lokomotive . . . Nebo se posulo amo tamo kojim oblačičem; a narod se na široko rasuo poljima.
Dugo je i dugo šutio Simon, i zurio napolje, na-slonivši se glavom na staklo.
— Kako je lijepa ova vožnja! — hoče on odjedared. Nekako mi se i nehote bude uspomene; a to je rijetko u mene. Ne če ti smetati, ako otvorim prozor? — I tu opazim onu istu njegovu obzirnost kao za djakovanja.
— Kako mi godi ovaj vjetar! Bože moj, kako to hrli naprijed kao pomamno i uvijek prispijeva k cilju. Ovaj dim čini mi se kao griva poplašenog konja. Ja mislim, da bi mene mogla nekako primiriti brza vožnja; no trebalo bi, da je osječam, da sam na zraku i da mi u lice jako oštra struja vjetra udara. Tako brzo, tako
silno bih letio, dok me ne bi zadušila ta struja. Krasna smrt!
— Simone, što ti je? — hodu ja. Ti nijesi zado-voljan, mora da ti je zlo.
On je šutio. Činilo mi se, da mu je teško progovo-riti, da mu je grdan kamen pritisnuo dušu. Oči mu se zamutile, pa zacaklile — baš kano da se savladava. Onda se najedared osovi, povuče glavu unutra i sjedne do mene.
— Da, ja bih letio i letio, hrlio kamo mu drago, i teško da bih se od svoje volje ikada zaustavio. Ne čini li ti se, da sam ja uvijek mirovao, šutio, pregarao i težak zrak udisao? Pa i svako moje putovanje bilo je tromo, lagano, pješke. A ja bih trebao neko bijesno srljanje, neki bezglavi lijet u vis, disanje svježeg zraka, vječnost, bezmjernost! Ta ja sam uvijek bio zabavljen niskošču, ograničenošču. Gle! da imam čim, kupio bih si bicikl. No nemam . ..
Pomolila se več i Zagrebačka gora, počeo se po-maljati i Zagreb. Vidjevali se dimnjaci tvornica, zelenilo šetališta; s južne Strane pružio se drugi vlak. U daljini maglile se mrežolike skele stolne crkve.
Simon bivao sve nemirniji.
— Ne mogu više da se savladavam — klikne naglo i suze mu poteku niz obraze. Lice mu se nabralo i čudne se črte odrazivale po njem, kao da je sva dugo sakup-ljana bijeda htjela probiti na javu.
— Sva mi je snaga i tijela i duha smalaksala; popustile mi sve mišice. Nemoč me napada; tišti me ne-sretno robovanje. Oh, reci mi, gdje da nadjem slobodu i mir svemu, svemu! . . . U smrti ne reci, — ja se bojim smrti! Rad sam živjeti upravo sada više nego ikada; a sav sam izmožden — —
— Kakovo robovanje te napalo? Daj se umiri!
— Ja nijesam u svojim rukama, u mene nema više volje. Vjerujem čas u sve i u najnevjerojatnije; a za čas ni u što, kao gadni bezbožac. A imao bih još mnogo toga da okajem, mnogo, da potražim u svijetu, jer mi je sve pusto, pusto . . . Bez iskre smilovanja prolazim, sa-motujem; jadno mi je i glupo. Ja sam više mrzio nego ljubio, više se brinuo za druge nego za sebe. — Eto ti ropstva !
Hodu da mu što kažem; no on ne daje.
— Daj me poljubi i zagrli! Jače, jače. — Oh da mogu ljubiti i. biti ljubljen. — No moram, moram! Nju sam udao — znaš?
Udao ?
— Da, ali ne za mene. Nagovorio sam jednoga kapetana (— ti su ljudi najprikladniji —), da je zaprosi i uzme. Dobar čovjek, samo malo goropadan: — ima dva bračna druga. Jelde, osveta ženijalna? Ne gledaj me tako čudno! Jelde — prolurnpao sam se, a? A rad sam živjeti, rad sam još ljubljen biti! Nemoj reči, da sam bio zao . . Ti me voliš, pa me ne češ zaboraviti. Rad sam se opet povratiti djakovanju; no sad nije moguče. Lijepo je onda bilo! Gle, čudna mi je želja došla: hoču da vičem što me grlo nosi, dok ne bi cijeloga sebe ispuhao. No ne misli, da ja tako pred svakim govorim: — ova vožnja mi je čudno razvezala usta. Inače ne mislim baš mnogo o sebi . . .
Primakosmo se Zagrebu.
— Strah me je njega; — ona je ovdje! promrmlja i zašuti.
Vlak letio još neko doba, pa stao; mi izišli i jedva se pozdravili, več je bio umalcao u neku kuču u Iliči.
VI.
Mjesec dana iza toga javile su novine smrt Simona Cesarca c. i kr. poručnika, koji je pao u dvoboju s kapetanom Kalbergom. Uzrok — familijarne Kalbergove stvarc
Čitajuči to, sjetih se Marice, Simona, Save i razgovora na peronu u Židanom mostu, sjetih se navorana lica Simonova u vagonu, njegovih suza i straha pred Zagrebom, — i bude mi tako, te su mi se suzama orosile oči. Cio mi se njegov život pričini neko pregaranje, pusto, beznadno i bez cilja; njegove patnje kan da su bile samo zato, da drugima ugodi, — a sam Cesarec čovjek, koji je svoj cilj promašio u vječnom robovanju, baš kano i ljudi, koji su ga okružavali i odgojili.
Za par dana dobijem jedno pismo iz Zagreba. Od Simona! Eto što je pisao, valjda malo prije smrti: „Ovo je drugo pismo, što ti ga u životu pišem. Ufam se po-
uzdano, da nije posljednje. Nekad sam ti pisao o onim kmetovima, da sam i ja sam na njih nalik. — Nego ne smijem duljiti, u odlučnim sam časovima. Ovih dana malo da nišam podivljao: ćutio sam želju, da budem krvoločna zvijer. Nekako sam bio postao podmukao, strašan, »trašan. Bezbožac, kako ti rekoh. Htio sam ubiti Kalberga, toga gadnoga Švabu; spopala me želja, da postanem nekaki osvetnik naroda, velik, uvažen, — da me svi priznaju i časte. Htio sam, da se uspnem nad sve, da zapovjedam, vladam, kažnjujem i nagradjujem. Nego sad sam se malo raznježio; jedini me njezin pogled ublažio, — jer ja sada neizrecivo ljubim i blažen sam. Čini se, da sam se u bjesnilu bio odviše zaletio . . . Došli su svjedoci, — ne mogu dalje. Ali se ufam u Boga, da ču preživjeti svoje strasti: čutim se pun lijepih ideja i čuv-stava; i šteta, da to sve propadne jednim časom ..."
Egoizam, suhi egoizam! Narodne — nade!
Ja ljubim svjetle noči, noči osute mjesečinom; a nada sve volim naša divna polja, kada su blijedim tim nočnim suncem osvjetljena. Tako sam jedne noči izišao iz moje sobe, da se prošetam poljem. Na hodniku, kud sam pro-lazio, začujem neki suštanj, stanem. Bit če da mi se pri-čulo. Podjem dalje stubama. Kad al čujem tihi šapat.
— Tko je to? . . .
Stanem opet, — prepoznao sam Matičev glas.
Za čas se čuo ženski glas:
— Mladi gospodin —
— Kamo če on sada? — pitao dalje Matič.
— Ne znam, valjda na zabavu, u društvo-----------—
ovo je posljednje bilo izrečeno nekim posebnim naglasom. Ova je žena bila naša služavka Marija.
Dakle ljubavno ročište. Divno. Podjem dalje do vratiju, otvorim ih. Ali me žnatiželjnost zaokupi; stanem, svučem cipele, sakrijem se u jednu udubinu u zidu i prisluhnem. Tu če biti svašta.
Naš Matič.
(Nastavak.)
Čekao sam časak, a onda čujem Marijin glas:
— Mato 1
Tek za čas čulo se slabo:
— Ha —
— Što si se zamislio?
Mato još nije odgovorio na pitanje.
Marija: Te li, jesi li čuo, što si se zamislio? (statika),
Mato: Ništa!
Marija: A nego (koketno zavlačeči) ti za sigurno na nekoga misliš (stanka).
Mato : A ha.
Marija: (odmah za tim) A na koga?
Mato : A da: — na to, kako su negda bila kola puno jača; ja to znam, kada sam ja bio još dječak, moj su ćaća imali baš takvoga Zelenka, kakav je evo ovaj moj sada, a parac crn ko ugljen, hm, ipak malo drugačiji nego ovaj naš. Pak smo tekar svake treče godine da-vali kola popravljati. A sada? (stanka) Skoro ih svaki dan popravljam, pak im uvijek nešto fali.
Mato je pljucnuo, protro dlane i premjestio težinu tijela s jedne noge na drugu.
Na jednom Marija uzdahne.
Mato kao da je prečuo uzdah,
Marija opet uzdahne.
— Što ti je - zapita on sporo.
— Oh, da znaš! Danas sam kod pranja potrla jedan tanjur; milostiva je vidjela, ali nije ništa kazala, samo se nasmijala. I kuharica mi je kazivala, da je i ona u pr-vašnje milostive potrla zdjelu i da joj prijašnja milostiva nije oduzela ništa od plače.
Mato je šutio, a ona nastavila.
— Znaš ova naša kuharica nije dugo ovdje . . .
Mato ju prekine :
— Čuješ, Mare, jesi li ti prvo došla u ovu kudu ili onaj moj Zelenko? Nek vrag zna, svega se plaši u dvo-rištu, kano da je stranjski.
— O — kad sam ja došla, več su milostivni imali ove konje; imaju ih oni odavna.
— A gdje si ti prije služila?
— Kod milostivne tamo u —oj ulici. Ali znaš, ja ne idem več dugo po službama; ja sam odovud rodom, pa sam išla tek onda u službu, kad su mi uzeli brata
u soldate, a prvo sam bila u njega. Ja sam ti to već pripovijedala, zar se ne spominješ ?
— A ha! da, da, sjećam se, sjećam — —
— A zašto nijesi više ti otišao k svojima na selo — a?
— Nema nikoga: oča su mi umrli odmah dva mje-seca iza toga, što sam uzet u soldate; bili su se raztu-žili; a mati je umrla — ta sad na Anino bude leto dana. Još imam nešto dijela svoga, ali neka bude braći — završi Matič, — pa poprati flegmatično svoju dragu rod-binu s nekoliko psovaka.
Opet su obojica šutjeli neko vrijeme, a onda se on prvi javi:
— A, — što misliš, jesu li konji bolje izgledali kod prvašnjeg „paradnoga" ili kod mene ? Što ti misliš — a —?
Valja da je to pitanje stavilo Mariju u malu nepri-liku, jer je tek poslije nekog vremena kazala:
— Ja pravo ne znam, ali sad su bolje svjetli; i Šimel i Zelenko.
— Ti si bena — na to če joj on čisto bez svake ljutine — ja sam mislio, jesu li bolje izgledali, jesu li bili no — debiji i onako, znaš, vatreniji.
— Znaš, dragi Mato, ja ti nijesam na to pazila.
— Znam, znam, — prihvati on odmah; nu, sa Ši-melom je kako tako; ali Zelenko, Zelenko, s tim je malo teže; nikako ne mogu smisliti, kako to taj konj izgubi svaki čas potkovu; čudan konj, čudan konj — —
Dok je izgovarao posljednje riječi, čulo se nekako šuštanje, kao da je nešto pipao po odijelu ; i odmah se zatim začuje, kako skušava lulu, da li mu ima oduška, a onda, kako je njom lupio par puta o dlan, valjda da je istrese.
— Mato — vikne prigušeno, preplašeno Marija — što radiš? Zar si več zaboravio, što sam te zamolila: da ne pušiš tuj; smrdit če u jutro cio hodnik, pa če odmah saznati-------da--------
— Što, što? — pitao uplašeno Matič — A da, da milo-stivni gospodin; ali što, ne bi to smrdilo, duhan ne stprdi. Ali se ipak čulo, da sprema lulu u džep. Ušuti.
I ona je šutila. Samo se čulo, kako se Mato miče, namješta, tapa . . .
— Da, idem doli, popušit ču si još lulu — —
Sad se začuje, kako se neko pomakao sa svoga mjesta, kao stupaj noge, a onda čisto nježno (naime kako se to več može očekivati) bez svakog prenavljanja, tek toliko da se može kazati milo:
— Mato ! (govorila je ona) Mato! (stanka) Čuj Mato! Je li ti što misliš na naše vjenčanje ?
— Aha!
Makija: No, pa?
Mato: Što, čekaj, bit če; moram još govoriti. (Stanka).
Čulo se opet stupanje, valjda je Mato polazio; opet njeno stupanje (poznaje se, da je u papučama), pošla je valjda za njim.
Marija: Imaš li me rado Mato?
Šutnja, grobni mir. Valja da mu je godilo to pitanje; pljucnuo je, protro si ruke i valjda hotice otegnuo s odgovorom.
Marija : A — Mato, reci!
Mato : Što ? (kao da ne zna o čemu se govori, a onda kano hladnokrvno) K da, zašto bih te i uzimao?
Marija : Laku noč Mato !
Mato : Bog! — I on se počeo spuštati polagano niz stube. Ona je ostala na mjestu. Na jednom mu dovikne:
— Polagano, da ne čuju za boga miloga . . .
On kao da ne čuje. Ali se na jednom zaustavi, po-sluhne, pa kad je čuo, da ga ona ne slijedi:
— Marija!
Ona je šutila.
— Marija!
— Što je? Šta češ, evo mene.
— Nemoj da zaboraviš sašiti vrečicu za zob, trebam ju za konje; znaš onako, kako sam ti kazao.
— Znam, hoču.
— A u jutro mi ju samo baci kroz prozor u dvo-rište.
— Dobro, hoču. On se spustio več do drugog za-kreta stuba; a ona se pomakne i uzdahne, pa zadje u kuhinju.
I eto — ljubavni domjenak! I eto — oni se plaše, da ih tko ne zateče. O moj Matiču, koji si pravi naš, naš Matič, kako da te ne volim, kako da te ne štujem, poštena narodna dušo ? — — —
III.
Jednog sam dana sjedio s očem u njegovoj poslov-nici, pa smo o koječem čavrljali. „Osoblje" (kako ga je otac nazivao) več poustajalO, te zagledalo u sat, hoče li se primači več jednom nesretno kazalo dvanaestoj uri. I kazalo se primaklo, sat odbio i „osoblje“ otišlo. Otac je zadovoljno promatrao svoje ljude.
U torn stupi u sobu naš Matič. Pridje do na nekoliko koračaja od očeva stola, pogleda nas obojicu, zarumeni se, pa stane okretati šešir medju prstima i premještati se s jedne noge na drugu.
Vidjesmo, da je u neprilici. Da mu tobož pomogne, hoče moj otac:
— No, Mato, što je? Je li o potlcovi što, je li treba zobi ili možda novaca?
Matič bio još u večoj neprilici, štao se ogledavati, zirkao na momčiča, što je još jedini bio ostao u sobi i pečatio listove. Napokon jedva nekako počne.
— Molim, molim pokorno. — Javljam — molim. Znate, ja bih rado . . . Jer molim, ja sam došao, da pokorno javim ... ja i Marija bi se rado vjenčati. Molim pokorno.
Naš Matič bio je bez dvojbe veoma, veoma smiješan ; čovjek, koji nije navikao vidjeti kod njega ovake sme-tenosti, kazao bi: „Eno je sada priznao veliki zločin11.
Matič sve smeteniji. Očito nikada još nije takov raport javljao. I nas sva trojica smiješili smo se: otac i ja, da ne prasnemo, a Matič zurio u nas, da vidi, što li če se dogoditi.
— No dobro, dobro, hoče otac. Dobro Mato; no, pa Mariju ste izabrali? No, pa lijepo. A dopala vam se ona, — lijepa je, je li ? Dobra je ona djevojka. A što; kad če biti vjenčanje? Vi ne čete valjada oboje iz moje službe ? Što ?
— Ne, ne demo, baš to sam došao javiti; molim pokorno.
— A šta je sa stanom; gdje čete stanovati ? Možete u onoj sobi tamo kraj štale, dok se ne nadje bolje; bar ste mi oboje uvijek u kuči. Ali nemojte mi zanemariti konje sada poslije ženidbe. No, kad čete se to vjenčati?
— Molim pokorno, mi smo naredili, da bi bilo ove nedjelje, što če doči . . .
— A — tako hitro?! Sili vam se! A trebat čete i novaca, je li ? Samo pametno, ne previše trošiti! A koliko čete to trebati, a ?
— Molim pokorno, — koliko se budu vaša milost udostojali dati
Matič se zagledao u pod, bio se več umirio, pa se činilo, da ga to veseli. Posljednje je riječi izgovorio čisto ravnodušno, kao da se i ne tiču drugoga nego Ši-mela i Zelenka, potkove ili kola. Meni se činilo, kao da su ga do onog mira opet doveli samo oni njegovi „molim pokorno^.
Bio je to lijep momenat. Matičev se pogled za-ustavljao sad na meni, sad na ocu. Tko zna? — možda se Matič osječao kao kakav krivac pred sudištem. Ja sam žalio, od srca žalio položaj našega Matiča.
— No dobro, prekine otac šutnju, — kad budete trebali, samo dodjite i kažite mi. A vozit čete se na vjenčanje u našoj kočiji.
Kakav su utisak načinile te riječi na našega Matiča, teško je opisati. Nije doduše pao na koljena iz zahvalnosti, pače se nije ni maknuo; ali pogledao je najprije oca, pa mene, i upro prstomu sebe:
— Ja, ja i Marija ? U onim kolima, gdje se vaša milost vozi ? — svrši Matič i upre pitajuči pogled u nogu od stola, za kojim je otac sjedio.
— Pa zašto, Mato, da se i ti ne voziš? Ta nije to ništa takova. Vozit čete se vi na vjenčanje.
— Ljubim ruke, milostivni, raznježi se Matič. Hvalim lijepo — i sada se pomakne s mjesta, na kojem je do-sele cijelo vrijeme stajao.
— Dobro je Mato. dobro; a ja ne ču zaboraviti ni na nevjestu. A sad ajte za vašim poslom.
I činilo se, kao da nije Mato ovim poslijednim rije-čimo davao kaku veču važnost, jer se samo duboko nalonio, okrenuo oštro, na vojničku, pa ravno na vrata i na polje.
Gledao sam za njim, gledao sam i osječao sam mnogo, mnogo — —.	(SvrSit će se.)
Fran Govekar.
' (Odlomek iz „Literarnega boja na Slovenskem11.)
Menili smo se o slovenski književnosti.
„Ej, kteri naših mladih pisateljev Vam, mladi gospod", se je obrnil proti meni nadučitelj Z., „najbolj prija.? Vi gotovo naše literature ne gledate od daleč11.
„Kteri?! Težko vprašanje! —Rekel bi: Govčkar, pa“..
„Govčkar! No vidite11, je zajavkal stari poštar, „tu imate zopet tisti — moderni okus.. .
In sedaj se je jel Govčkar obdelavati..; vse napake, vsi zagreški v vsih njegovih spisih so se izvlekli na dan — celo njegovo privatno življenje se je pretresalo...
Začuden sem strmel pred sč . . . gledal rdeče obraze . . . slušal besede „grozotvorne"...
Kadar se spomnim tega prizora, obide me neka želja, da bi opisal Govčkarja — očrtal ga natančno, ne-pristrano, objektivno... Tako me je obšla ta želja tudi danes. ..
In evo . . .
Po pesku je stopal mlad človek, elegantno oblečen;... visoko čelo, ironična usta, zlat na-nosnik . . . koraki fino premišljeni, a lahki, elastični... Ah, to je j eden tistih! To je revolucij onarl.. .
Ivan Cankar. (Mot.)
Fran Govčkar nam je prišel prvič pred oči v „Slov. Narodu" in v „Edinosti11 s svojimi listki in podlistki... Na mah smo ga bili veseli; kazal je v sebi veliko nagnjenje do — pravega realizma.
Že njegovi prvi „prvenci" (Primo loco, Danica, Pavlina) so kazali moža, ki študira s bistrim očesom pčstri svet in ki gleda vanj s onim darom opazovanja, s kojim se v prvi vrsti odlikujejo angleški in ruski pisatelji... Toda v teh prvencih opažamo še nekaj! — Govčkar opisuje žensko realneje in raje nego moža; on pozna natančneje in boljše Evine hčerke nego Adamove sine... A vidi se mu tudi lep napredek.
Pa preidimo na novejša njegova dela. (Po naših mislih: „O te ženske!" niso nikako „novo delo".)
Novela „Sama svoja je pokazala prvič širnemu občinstvu osebo Frana Govčkarja; ob jednem je pa uz-budila prvo iskro dolgega, a strašno — brezmiselnega
prepira... Nekateri gospodje izmej dičnega slov. učiteljstva, zaslepljeni od strankarstva in nevednosti so pisali velika pisma Jakobu Dimniku, odličnemu uredniku „Učiteljskega tovariša", glasila slov. učiteljev. In ta jih je s prva — s veliko potrpežljivostjo metal v koš; razvidel je, da gospod Govčkar ni mislil nikdar žaliti slov. učiteljstva, ko je opisal ona dva učitelja, ki nista bila za nikako družbo (kje se ne najde takih originalov?!!), ki sta samo v vaški krčmi sami fižolkala in ki nista bila v stanu kratkočasiti in dvoriti lepi expeditorici, živahni hčerki mestnega profesorja. Naposljed je pa vendar natisnil dolgo filozofovanje nekega Gorjanca (!) s pripombo, da se ne strinja s tem — „Lj. Zvon" je odgovoril in začelo se je...
Minulo je leto 1895. in nastopilo novo leto 1896. Prva št. „Lj. Zvona", z dnem 3. prosinca je prinesla začetek velikega Govčkarjevega romana „V krvi". „Realizem, skrajni realizem, da — naturalizem", vikali so „inferiorni" idealisti boječ se za svoj obstoj 1“ Roman se je nadaljeval. Pisatelj je skoro pretirano označil po-dedovanje strasti in greha — na zunaj, filozofiral o — atavizmu.. . Ob istem času je pa prinašal „Zvon" tudi „veliki" roman (brez konca in kraja — brez začetka in zvršetka) izborne pisateljice Pavline Pajkove, žene „iz obraženega" dr. Pajka (gl. predgovor k „Zbranim spisom" Pavline Pajkove). In vzdignilo se je kritikov ko listja in trave; kritiziralo, ocenjevalo, študiralo se je, da je bilo groza!.. Znameniti ocenjevači a lfi dr. P. so trdili svoje, njihovi nasprotniki — svoje. In vsi so hoteli imeti — prav! V „Slov. Narodu" so se počeli pisati članki o „Morali", o „Umetnosti in kritiki", o „Pohujšanju", o „Morali v umetnosti" ... se čitale kronike in glose . .. se brala „literarna pisma". Da v tem ni izostala vrla „Edinost" — da se je oglasil i naš „Slovenec", je umevno. Celo mali „Glasnik", organ dr. Kreka, ni molčal, temveč — prepisal Bolandenov pamflet: „Kdo kvari ljudstvo" ter našel, da to delajo učitelji .. Pisalo se je i po „Dom in svetu"... Tudi „Ljubljanski Zvon" (Svetič) se je pokazal in napisal korenito studijo „O novih slovstvenih strujah" ter jel potiskavati znameniti, objednem pa tudi — zanimivi prepir. Pozabiti pa ne smemo (nanj se jako rado!) naprednega „Slov. Sveta", organa g. Podgor-
nika, ki je imel tudi nekaj besede v tem „literarnem bojuu.
Mej tem pa, ko se je vse prepiralo — je pa Govekar lepo mirno sedčl v svoji sobici pri štirioglati pisalni mizi in — pisal „Socijalista“, krasno sliko iz soci-jalnega življenja, koji jednake ne dobiš v vsej slovenski literaturi. Tu vpozna človek Govčkarja najbolje — seveda ga treba i drugje študirati... Izšel je tudi „Vzor", spis manje vrednosti, skoro šablonski, nekako pretiran, a vsekakor ljubko čtivo ... se rodil „Triglav", (glej „Slovenka" i, 2, 3, 4, 5 št.) Delal je tudi že pri-priprave za prelepo „Rodoljubje in ljubezen".. . „V krvi" se je pa lepo nadaljevalo in se prvega decembra srečno skonČalo; ni ga uničila vsa kruta kritika pestrih estetikov. Zatem je izšlo še mnogo izpod njegovega peresa (razni listki v „Slov. Narodu" n. pr. „Na veliki petek" itd); skoro vse je obudilo precejšno senzacijo, a bilo je prejeto s oduševljenjem. —
„Matica slovenska" je izdala sVoje knjige: Letopis, znano Glaserjevo „Zgodovino slov. slovstva (III. del), drugi snopič Štrekljevih „Slovenskih narodnih pesnij", izborni (I. snopič) zgodovinski spis Rutarjev „Samosvoje mesto Trst in mejna grofija Istra" in tretji zvezek „Ant. Knezove knjižnice", ki je obsegala „Smrt", lirsko epske slike od Antona Funtka (gl. oceno Ivan Cankarjevo in Josip Vitalisovo v „Slov. Narodu !“), ki je lani v „Slovanski knjižnici" izdal svoje zbrane pesni, in „Ljubezen in rodoljubje" od Frana Govekarja... Zopet seje vzdignilo kritikov „lepo število". Najodličnejši slovenski pesnik, svečenik Anton Aškerc je objavil svojo izborno oceno v početku letošnjega „Lj. Zvona", dr. Lampe je ocenil to delo v svojem „Dom in svetu" in našel v tej, drugače prekrasni povesti, nelep — zvršetek. Ocenjevalo se je še tu in tam, v „Slov. Narodu", v „Slov. listu" („rodoljubkinja"), v „Svobodi"... I vrla „Slovenka" je pokazala sestram svojim najnovejši proizvod Govčkarjevega duha.
In sedaj je obelodanil trudoljubivi, podjetni Andrej Gabršček, bivši učitelj, sedaj tiskar v Gorici — prvi snopič „Salonske knjižnice", kjer je zbral Fran Govčkar osem svojih že natisnjenih novel (Primo loco, Danica, V mraku, Pavlina, dr. Strnad, Te punice, te punice,
Institutka, O te ženske!), in jih izdal pod imenom: O te ženske I Te novele so različne vrednosti, no — prvenci njegove muze, kar nam pisatelj sam pove v preobširnem predgovoru — zatorej se mora to izdanje tudi soditi kot tako !...
Neumorni Aškerc je poprijel zopet za svoje spretno pero in napisal dva dolga feltona v „Slov. Narodu11 o tej „preteti“ „Salonski knjižnici11 — v „Slov. listu“ se je oglasila zopet znana, konfuzna „rodoljubkinja", ženska perzijske manire in čudnih nazorov o — lepoti. . . Pavlina dr. Pajkova je napisala cel pamflet, ne proti novelam Govćkarjevim, temveč proti osobi gospoda Govekarja! Kaj vse se tu piše!... Temeljito kritiko je doneslo zopet glasilo naših „Slovenk" . . . katero so pa zopet drugi „kritikovali". Ocenjevalki, ljubki Marici se je očitalo, da ni — objektivna!. . Vstal je tudi „Ljubljanski Zvon" in nekako čudno, neodkrito kritikoval svojega sotrudnika; objednem pa grajal „kritiko11 — „rodoljubkinje".
- *
Pregledali smo Govčkarjevo delovanje natančno, kolikor nam je bilo možno; radi bi ga sicer malo bolje še očrtali, a nedostaje nam pripomočkov. — Mi nimamo na razpolago skoro nikakih knjig, časnikov; objednem pa tudi ne vemo pod kakimi psevdonimi se je skrivala njegova oseba v prvih časih pisateljevanja svojega... Znamo sicer, da je sodeloval i pri „Vrtcu", časopisu za mladino, ki je, tako rekoč neka vadnica za slov. pisatelje vseh vrst. I pri „Vesni", pri mesečniku naprednega, svobodomiselnega slov. dijaštva, ki.je pa kmalu (tri leta je samo živel!) zaradi pičle „gmotne" hrane in radi „slov. konservatizma" ter — zavisti umrl, je sigurno bila njegova „malenkost" zraven... A kaj je vse napisal, tega ne vemo. I v „Slovenki" se gotovo še kje skriva.
A bodi nam dovolj to, kar imamo in kar smo proučili — vsaj je to ravno najboljše in najnovejše. .. Iz tega ga torej „vzemimo", to naj nam služi za popolno Sliko mladega GoVČkarja.	(Konec prihodnjič.)
Književne bilješke.
i.
,,La politique helas! voilit notre misčre!" — klicao je jednom Alfred de Musset. I mnogi drugi književnici ne de da priznaju politike u literaturi. I naš vrijedni kritičar Jakša čedomil osvrče se na to u svom članku „O hrv. narodnoj književnosti",' što je u zadnje vrijeme izlazio u „Kat. Dalmaciji". Na kraju veli g. pisac: „Ne ču zanijekati, da bi možda koristovala za prosvjetu takva djela (t. j. ona, koja se bave političkim prilikama zemlje); ali nebi koristila našoj književnosti. Pisac, koji bi htio da se bavi našim današnjim nevoljnim političkim prilikama, našao bi mnogo čitatelja; možda bi nekoje i sveo na debar put; — ali kad bi se političke prilike promijenile, ne bi se ni spominjalo njegovo djelo".
No što je u naše doba zadača književnosti, a po torn i književnika ?
Čuvenom francuskom kritičaru Eduardu Kodu najzaslužnija je kategorija onih pisaca, koji „se ne bave književnošču kao više manje daroviti vještaci, nego u njoj naziru neku društvenu misiju, koju vrše največom savjesnošču". Rod dakle, u opreci s našim kritičarom, misli, da su književna djela o prilikama naroda najzaslužnija u književnosti. Kao Rod, tako misli i Vogiie. I kod nas stalo se osobitu zaslugu pri-pripisivati Jos. Kozarcu, jer „se ne bavi pitanjima naroduoga života, jer je pisac, nego je pisac, jer ga ta pitanja mu če". No savjestan pisac, koji hoče da vjerno oriše nevolje narodnoga života, ne smije iz toga isključiti političke prilike. Njegova slika ne bi bila potpuna.
Je li se moderni smjer u samoj literaturi slaže s g. Jakšom?
U svojim djelima: „De personis Platonicis" i „Les fables de La-fontaine" razvio je Taine svoju metodu: čovjek je ovisan o spoljašnim dojmovima, a tako i književnik. 8 ovim se slaže i Zola, koji je Taineovu ideju razvio u študiji: „Le roman experimental". Tu je glavnu pažnju posvetio onom „le milieu" t. j. mjestu, gdje Čovjek žive. „Hočemo li da Čovjeka potpuno razjasnimo, treba da znamo sobu, grad, provinciju, gdje žive" — veli Taine. A evo što o modernoj književnosti u „Ruskim pripovjedačima" piše naš Šrepel: „Moderna umjetnost ne stoji u ma-štanju, nego u opažanju. Počelo se zahtijevati od pisaca, da život pri-kazuju iskrenije, vjernije, prema naČelima modernih znanosti, htjelo se nači u njihovim djelima osječanje o komplektnosti života, biča, ideja i onaj duh relativnosti, koji u naše doba sve to više razganja duh apso-lutnosti. Tako nastade realizam, koji danas vlada u svim evropskim književnostima, jer najbolje odgovara zahtjevima današnjega društva, proučavajuči život sa strogom točnošču, istražujuči potauko tajne uzroke
sviju čina ljudskih". — Moderna umjetnost ne smije da izostavi ni jednu stranu ljudskog djelovanja, jer onda ne bi vodila k svome cilju. I politika je dio „milieua“ — i to veoma važan dio; ne smiješ dakle ni nju premučati. Tako i Bourget, dok u „Essays de psychologie contemporaine" dijeli roman na dvije vrste : roman de caractčre i roman de moeurs, zaktijeva u oba slučaja jasnost značaja junakova. A kako je to moguče prikazati bez prilika, u kojima živi ? To osobito vrijedi za romam iz društvenog života: u njem treba da se političke prilike tačno ocrtaju. A još više traži to socijalna zadača literature. Treba narodu prikazati nevoljno njegovo stanje i probuditi time ujegovu svijest, da najžeščom eneržijom stane raditi za svoju budučnost. Razumije se, da u ovom detalju ne treba upadati u hiperbolizme, kao Zola u romanu „Le ventre de Paris" sa svojom simfonijom sira.
Cini nam se smiješna ona bojazan, da če nam djela propasti za buduče vijekove. Ta ono, što g. Jakša proriče Kumičičevim djelima, mora da se prije ili kasnije dogodi svim književnim produktima. Čo-vječanstvo napreduje; a napretkom niču novi zahtjevi. Pogledajmo samo, koliko plodova prošlosti odgovara današnjim potrebama! Nastojmo samo, da nam literatura koristi našem vijeku i sadašnjosti naroda; u razvoju čovječanstva pospješiti če ipak njegov napredak. Drugo joj i nije etična svrha.	S. M.
Literarna kronika.
Knjige društva sv. Jeronima: „Danica" za 1898.; „Okovi". Pripo-vijest za puk. Napisala Milena S. Pokupska; „Život gospodina našeg Isusa Krista". Dr. Josip Stadler po Georgiji Heseru. III. knjiga; „Pri-rodni zakonik. Magnetizam i elektricitet". Napisao prof. Oton Kučera, sa 43 slike.
Pregledali smo „Danicu" i odmah smo opazili u izboru gradiva, da je bila želja urednika podati puku što raznoličnije i korisnije štivo. Ovogodišnja je „Danica" rekli bismo najbolja od svih dosadanjih. Pružila je puku krasnu zgodu, da se upozna s velikim dijelom naše domovine i u povjesti i u sadašnjosti. Uzor članka za puk je „Branimir i Teodozije" od R. Horvata, gdje se prikazuje crkveni raskol i dio stare hrvatske povjesti. članak o Bogoslavu Šuleku mogao bi biti zgodniji, da se pisac osvrnuo na ilirsko doba i na doba apsolutizma, mjesto što je nabrajao djela i citirao date U članku o Radoslavu Lopašiču moglo
se puku spomenuti nešto više o hrvatskoj historiografiji, premda je tuj bolje očrtan Rade nego Šulek. Miho je Pavlinovih izvršno očrtan; no čini nam se, da bi se bilo moralo malo bolje prikazati sam narodni pokret u Dalmaciji. U opče mislimo, da bi se u ovakim člancima tre-balo mnogo više obaz.rijeti na doba, u kojemu djeluje osoba, koja se opisuje. „Danica“ donaša redovito izvadak iz pravila „Bratovštine hrv. ljudi u Istri ', pa ne znamo, zašto da se ne spominje važna i pučkoj prosvjeti namijenjena „Družba sv. ćirila i Metoda za Istru“. Zgodni su članci „Ne ubij" (osobito zadnji dio) i o „Knajpovom liječenju“. Pripovijest „Božič" od Markeze Oolombi vrlo je jednostavno pisana, a ipak imade u njoj dobre psihologije. Pripovijest ima umjetničku i etičku vrijednost. Lepušičev ..Timotija" krasan je list iz stabla naše starije graničarske generacije, koja pada polako u grob; ali nam se čini, da bi pučki pisac morao iroati na umu da ga čita cio narod, pa bi se morao kloniti odveč velikoga nagomilavanja lokalizama, a i odveč „tvrda“ jezika. Osobito bi morali paziti na Stil, da bude jednako shvatljiv Primorcu, Dalmatincu kao i Graničaru.
U „Okovima" je tendencija spisateljice očita. Ona je htjela prikazati okove, u kojima je čamila jadna raja, poučiti seljaka, da smo sinovi jednoga naroda i napokon, da je samo u katoličkoj crkvi spas. Ali je ona sve to troje tako ispreplela, te se čini, da ni njoj samoj nije bilo sasma jasno, što da bolje istakne. Prvo joj je najbolje uspjelo, za drugo je izabrala i nezgodno doba a i nije znala ili dospjela da obradi stvar onako, kako bi valjalo. A što se onog trečeg tiče, — kad se veli da nas ne smije vjera dijeliti, da smo brada u dvije vjere, ne znamo čemu iči prikazivati inovjercima nevaljalost njihove vjere. Jer knjiga mora da je i njima namijenjena. Vjerska se propaganda mogla širiti drugim načinom. To sve dokazuje, da nije spisateljica dovoljno razmišljala o cilju i o namjeni svojega rada. Tako eto biva ova nespretnost izmedju mnogo drugih: Juzuf odlazi u Carigrad pa odanle u XVII. vijeku donaša ideje o jedinstvu naroda. Spisateljica je mogla odabrati za svoju pripovijest doba bliže nama, recimo doba ustanka u Bosni i Hercegovini; tim bi se ujedno pokazalo, da raji sviču novi, bolji dani, a ne bi ideja o „je-dinstvu“ naroda bila — anakronizam.
Metati u usta osobama dugačke prodike, makar i na najnezgod-nijem mjestu — to je naš špecijalitet. Onda treba biti malko sentimen-talan, pa makar bilo to i sasma nenaravno (oproštaj Juzufa i Margarete, djece u 12 godini, koja govore, kako bi jedva inteligentni, moderni jedan par u 20 godini), pričati — riječi, same riječi — sve je to, misli se, za puk. No pita se: Hočemo li da puk Hamo pozabavimo, da mu prikra-timo zimske večeri, ili da mu podamo korisno štivo?! Hočemo li prvo, tada pišimo — riječi, ali se ne čudimo, da puk ne mari za knjigu.
Hočemo li pako da se ozbiljno prihvatimo posla, tada je prvo pravilo: ne kvarimo barem puka. Kada hočeš pisati za puk, tada moraš znati posve točno, što češ da mu kažeš, a to mora da bude nešto važno; pa moraš da mu to i valjano, prema njegovom načinu mišljenja i shvačanja kažeš.
U Rusiji pišu n. pr. pripovijesti za puk dobri pisci. U nas se to čini nekako sramotno. U nas se pita n. pr. „Kakva je knjiga?“ — „Eh! ništa osobito: — za puk!“ Dakle za puk — mrvice, odpadci! Puk voli knjigu što je kratka, jezgrovita, jasna; pučka pripovijest mora da ima i književno i etičku svoju vrijednost. Puk pita: „Sto veli knjiga?" Odgovor treba da si on sam nadje, a taj odgovor mora da bude sasma jasan i točan. U nas misle nekoji, ako pjeva narod nevjerojatne čine Kraljeviča Marka, da mu možemo i mi dati nespretno izmaštanih fabula. Narod nije u psihološkom pogledu nikada nenaravan. U „Okovima" ima toga i suviše. No djelo ima ipak i lijepih momenata, ima zgodnih scena, valjanih opisa; ali je očito, da je to sve neprokuhano, nesu-stavno, da je cjelina ishitrena i da sama spisateljica ne zna da razabere, što je glavno, a što nuzgredno. U tom je „Timotija" daleko nad „Okovima"; a i „Božič" je zgoduiji.
Kučerin „Magnetizam i elektricitet" je pučko izdanje „Matičine" knjige u pitanjima i odgovorima; tumačenje je praktično, premda bi gdjegdje moglo biti bolje razjašnjeno.
Stadlerov je „Život Krista" piscu doličan. Valjano je teološki pisan i s lijepim tumačenjem značeuja pojedinih stavaka i scena.
Još jedno! Pročitali smo u „Danici" izvještaj članova društva. Pa znate li koliko smo našli srednjoškolskih djaka? Dvanaest! I to 11 gimnazijalaca i realaca (gotovo sami nižeškolci; valjda su ih pret-platili roditelji za — nagradu) i jedna licejka. Klerika ima 37 a 1 pravnik. Klerik naravski mora biti članom, jer to — treba da bude; a gdje ne vežu obziri, ispod časti je biti članom društva „Sv. Jeronima". Ili je preveč 50 novčiča? I još viču o narodu i o najnižim slojevima, koji su mu temelji .. . Ako več mislimo, da nemarno što naučiti iz tih knjiga, a ono bar kupimo tih par svezaka, pa ih darujmo komu iz naroda: on če čitati. No — to je praktično, a mi hočemo sve samo —
idealno.	.	M.
'li
Ivan Devčii: Bunjevačka buna. Izvorna pripovijest. Hrv. bibl. br. 160.—172. 16ina. Str. 182. Cijena 60 nč.
Nema sumnje, da „Bunjevačka buna" spada medju diletantske radnje, premda je ime Ivana Devčiča u nas dosta poznato. Teško je suditi ovakova djela: vidiš, da pisac nije uspio, a opet ima tragova dara. čini se uopče, da je Devčič bolji i sigurniji u pisanju crtica i
kračih stvari, nego u „historičkim" romanima. Jer najprije „Bunj. buna“ nije historička pripovijest, makar bi joj fabula mogla tomu služiti. Za to nije dosta, da je čin u prošlosti, nego treba da joj je kolorit, karakter historički. A zatim — Devčičeva pripovijest nema života. Pisac nema pregleda nad čitavom radnjom; umeče mnogo različnih opisa i pouka (n. pr. ona o sudovima), koje — kad ih več treba spomenuti — treba da budu umetnute u dijalogu, a ne u obliku zadače. Karakteri Devči-čevi nijesu dosta jasni, izradjeni. Kakav je onaj preokret ljubavi u Jure! čemu se on razljutio na Stanku i onako se nelijepo ponio prema njoj? (str. 89.) Ni Marko Pejnovič nije jasan. J os nešto. Pisac regbi hoče da opravda Pretznera, koji je na prevari ubio ljude, hoče pače da ga prikaže simpatičnim. I vanjski dio „Bunjevačke bune“ dosta je slab. U Devčiča ima sila dijalektizama, koji prečesto nagrdjuje njegov inače lijep jezik. Neugodno je, a više puta i nejasnost stvara ispuštanje kopule, što je u njega često. Neke krupne slovničke grijeŠke bit če da je pisac ponio sa školskih klupa. — Na str. 176. svoje pripo-vijesti obečaje g. Devčič, da če posebice obraditi bunu od god. 1746. Željni smo, da je skoro dobijemo i da se iz nje uvjerimo o napretku piščevu, što nam „Bunj. buna-‘ nije mogla pokazati.	L. D.
*
„Gusarski dvor", engleska pomorska pripovijest od A. Denefa, priredio Stjepan Širola. Karlovac. 71 str. 16ine. Cijena 20 nč. Ponajprije to nije prevedeno iz originala, več po njemačkom; i pisac je bio toliko iskren, pa je kazao: „priredio". Sada imamo i mi „Indianergeschichte", i to — potpunu. To je valjda božičnica Karlovčanima! Ali mislimo, da ima u njih nešto više i ukusa i samosvijesti nego u „priredjivača", pa ne če nitko trošiti dva seksera na tu, u pravom smislu riječi, glupost. G. Širola uvijek ima peh, pa ide prevadjati ili priredjivati iz svih mo-gučih jezika najnevaljalije stvari. Ne znamo, kakova mu je pri tom namjera. Valjda nadje u kakom njemačkom starom „Familienblattu" ove crtice, pa ih prevede — da dodje na glas „marljiva" pisca. Go-spodin je pedagog, izdaje dječji i pedagoški časopis („Škola"); — ali izdavati knjige kao „Gusarski dvor" — to znači kvariti ukus, a ne od-gajati. Več sami naslovi pojedinih glava (Varavo svjetlo; Kod morskih razbojnika; Otkriče; Bijeg; Neiščekivani doživljaji; Orne osnove; Tajna se razriješuje) pokazuju, kakovoj vrsti „literature" pripada engleska ova pripovijest. Pa tek onaj Osvald, koji sve spasava, pa tek oni ljudi, one lutke u rukama piščevim. To je sve možda za londonsku publiku najniže vrste; nama tih trica ne treba. Nama treba drugih prijevoda i drugih božičnica.	M.
Iz luči in teme. Zložil E. Gangl. V Ljubljani. Tiskal in založil Rudolf Milic. 1897., mala 8°, str. 102. Cena eleg. vez. 1 gld.
Pod tem naslovom je izšla pred kratkem mična zbirka pesnic mladega pesnika E. Gangla, učitelja na c. kr. vadnici v Ljubljani. Večina pesnij je zagledala že beli dan — nekaj v „Lj. Zvonu" (Rostislav), nekaj v „Dom in Svetu".
Največ pesnij je lirskih, vendar nahajamo tudi umotvore epskega pesništva. Njegove romance „Bolni car" (str. 22), „Pesem starega pevca" (32), „Pred sliko" (37). „Dve čaši (78), „Čarovnik" (98), baladi „Kipar" (66) in „Qrajska hči" (44) mu delajo vso čast, ter jih smemo prištevati k — dobrim Neka posebna nežnost preveva pa one pesni, v katerih nam mladi pesnik opeva kras prirode — pozna se jim, da „iz srca so te pesni moje". Ko vidi ves svet probujen k novemu življenju, želi si še sam, da
„Kakor cvet spomladi se razvija — V duši se razvijaj poezija!..
Življenje pesnikovo je podobno življenju vsakega človeka, saj prinesle tudi njemu
„Radosti Rojenice — Nesreč so in prevar."
Ko „nade pokopane zre oko plačoče", tedaj ga v nesreči razvese-ljujejo sladki spomini in
„Ob njih pomlaja se srce, — Ob njih mu skrb in žalost mine".
Na grob mu naj nasadč trnja, saj
„Trni v cvet odeti — Bodo na gomili — O življenju mojem — Govorili".
Erotičnih pesnij najdemo le prav malo; toda tolikor jih je, niso vsakdanje prikazni na tem sicer jako bujnem polju. Cvetočo rožico prosi, naj se hitro razvija, da jo pripne ljubici na prsi; boljšo, srečnejšo bodočnost vidi, ko gleda v oko svoje drage ... A pesnik ljubi tudi svoj narod, poveličuje njegove vrline ter si želi sloge mej brati.
Pesni „Vrata" (41), „Okna" (71) „čarovnik", „V drevoredu" (86), kažejo nam, kako se je uglobil pesnik v človeško življenje, s kako paznim očesom ga opazuje. .
„Iz luči in iz teme — Nam zlito je življenje. .— „Iz teme dviga v luč nas jasno — Moč, volja, hrepenjenje . . .“
Bridko resnico nam odkriva, ko pravi, da je
„Pač kolikrat takšno življenje, — Kot človek ustvari ga (sic 1) sam 1“
Pesnik ne daje nam najlepših naukov za življenje liki kaki „moralni pridigi", ampak uči neprisiljeno:
„V življenja knjigi čitam to ...: — Ljudi po vrednosti notranji sodi, — Prijatelj in zaveznik njemu bodi, — Ki ti v dejanjih je prijatelj tvoj. — Besedam, licu nikdar ne verjemi, — Hinavec le je človek pre-prijazen“\	(Dve časi.)
Razun petih gazel (53—57), od katerih pa je zadnja („Zvončku11) precej okorna, ni rabil pesnik stalnih oblik, kar se mu sme edino le odobravati. Jezik je gibčen in težko je najti ^ mesta, kjer bi se ne uklonil pesnikovi misli; nazori njegovi o življenju so zdravi. Cela zbirka kaže, da pesniku poezija ni samo zabava, ampak tudi — sveto opravilo, katero pa spolnuje jako vestno, včasih se prevestno!
Mlajšim poetom se rado očita, da češce posnemajo „pesnike-mojstre“ to se je reklo o Gestrinu, Funtku, Pagliaruciju i dr. — O Ganglu pa kaj takega ne moremo trditi! Vidi se mu sicer, da je proučil vse slovenske pesnike — kaže nam to njegova tenika, posnemal jih pa (vsaj faktično) ni! —
Temu izdanju bi imeli še mnogo pripomniti, toda „si desint vires, tamen est laudanda voluntas!" V kljub temu je pa Gangl simpatična oseba, ne samo v literaturi, temveč i drugod ... Z mirno dušo lahko rečemo: Engelbert Gangl dela čast dičnemu slovenskemu učiteljstvu, ki naj le v obilnem številu poseti knjigarne, kjer se prodaja „Iz luči in teme11. — To velja pa tudi za druge.
J. Š. Miliusin.
*
Slučaji usode. Roman. Spisala Pavlina Pajkova. V Gorici 1897. Mala 8°, str. 343. Cena 72 kr. „Slovanska knjižnica11 snopič 65—68. Urejuje in izdaja Andrej Grabršček.
Malomarnost Slovencev za leposlovje se kaže dovolj jasno v tem, da tako imenitno podjetje kakor je „Slovanska knjižnica11 peša in, da njen založnik toži o deficitu — 1200 gld., ter še o večji vsoti zaostale naročnine. To žalostno uganko si rešimo tem težje, ako pomislimo, da so to Grabrščekovo podjetje hvalili vsi boljši slovenski listi in da znaša celoletna naročnina le 1 gld. 80 kr.! Da se je ta nebrižnost polotila tudi mladine, daje nam jako malo upanja na boljšo hodočnost; kajti tega ne opažamo samo na „Slovanski knjižici11, ampak tudi na „Ljublj. Zvonu11, ki se nahaja v skromno majhnem številu mej srednješolskim dijaštvom. Tuženjpojav, da nam je tako malo mar svoje duševne izobrazbe! Ali se naj tako malo zaveda svojega svetega poklica, ki nas čaka? Ali naj še sedanja mladina porabi nekdaj svoje najboljše moči v pogubnih strankarskih prepirih in vednih političkih bojih?! Ne, nikakor ne! Resnobnost in prava mladeniška navdušenost vodi naj nas že sedaj v vsakem našem početju! To se mi je zdelo vredno pripomniti, predno spregovorim nekaj besed o najnovejšem proizvodu naše plodovite pisateljice.
Kakor v mnogih drugih povestih in razpravah, se kaže 1’avlina Pajkova tudi v tem romanu goreča zagovornica in poveličevalka svojega spola. — Malvina se omoži na prigovaranje svojega očima Vin-
cenca pl. Kolarja z baronom Leopoldom N:, poslovodjem plinarne. Ta se vda razkošnemu življenju in ko skuša najti svojo srečo v igri, zgubi še 50.000 goldinarjev na borzi, kateri denar je poneveril svojemu uradu. Zapustivši ženo in otroka v največji bedi in sramoti, izgine še pravočasno pred pravico. Malvina biva nekaj časa pri svoji materi; a ko zapazi, da to očimu ni prijetno, odtegne se svojcev z zvijačo, češ da jo je povabil bogati stric njenega moža v Gradec — v resnici pa je odklonil jako odločno njeno prošnjo. V skrajni zapuščenosti skuša preživiti sebe in svojega otroka z marljivim delom: porabiti stričevo pomoč, ki ji hoče dati petdesetak, ne dopušča njen ženski ponos. Ko še v tej bedi izgubi jedino tolažbo — svojega otroka, reši jo iz tega obupnega stanja povabilo grajščakinje za družabnico na grad ltauhen-stein na Tirolskem. Tu je preživela osem let v miru in zadovoljnosti, občudovana od mnogih gostov. Med tem časom se povrne Otmar, pastorek grajščakinje in pravi lastnik grada, s potovanja. Lepota Malvi-nina in njeno odkritosrčno vedenje omami ga tako, da prosi za — njeno roko. Toda mej njenim obotavljanjem se dogodi usodepolni slučaj: Otmar je pripeljal s seboj nekega človeka, kakor je menil — mulatskega plemena, Malvina pa spozna v našemljencu svojega moža Leopolda, o katerem so pred časom raznesli listi novico, da je utonil pri Hamburgu. Leopold zahteva denarja od žene, da more zbežati iz nevarnega mu kraja; a njegov nerodni nastop sledečega večera je bil kriv, da se — vstreli. Malvina razodene vse skrivnosti iz svojega življenja, tako tudi, da je bil Leopold njen mož. Te sramote grajščakinja ni mogla preživiti, kajti čez nekaj dnij potem dogodku umrje. Še enkrat poskuša pregovoriti Omar Malvino, toga brez vspeha; na njegovo prošnjo ostane le kot oskrbnica grada, on sam pa otide na tuje. Med tem umrje Leopoldov bogati stric ter zapusti vse svoje ogromno imetje Malvini. Ta naznani takoj Otmarju, da se je našel kupec grada po njegovi volji, naj se toraj skoro vrne domov. Kako se pa ta začudi, ko se mu predstavi Malvina kot „kupec grada11, ter želi ob jednem s posestvom tudi — Otmarja, ki sprejme pogodbo s veseljem! Grad je bil odslej Malvinina lastnina, ker mu je ona na dan poroke izplačala 250.000 goldinarjev, katere je izročil Otmar tirolski deželi za dobrodejne namene . ..
V tem okviiju vrši se celo „dejanje1*. 1’reveč je delovala domišljija pisateljice, a premalo razum. Ni čuda toraj, da je Malvina — glavna junakinja v romanu orisana preidealno — neverjetno. Vsakega očara njena lepota, katera se nam opisuje pri vsaki priložnosti na dolgo in široko, celo praktičnega strica — kako ne bi mladega Otmarja 1 To vam je prava apoteoza ženske krasote 1 Njeni ženski ponos, ki tu in tam prekorači svoje meje, ne dopušča ji, da bi tožila o svojih nezgodah;
vklanjati se, prositi, sprejemati dobrote zdi se ji nečastno. Najbližje realnosti je značaj Avrelije, prve ljubice Otmarja, ki mu je postala nezvesta; a ko se ta zopet povrne iz tujine, se mu laska na vse mogoče načine, zatrjuje mu svojo ljubezen, da bi ga zopet vjela u svoje zanjke ker vfe, da je bogat. . . Poleg ljubkosumnosti do Malvine, diči jo tudi znana ženska lastnost — obrekovanje. V grajščakinji srečamo pravo emancipirano žensko, ki se rada razgovarja o umetnosti, politiki, ekonomiji . . . Leopold prvi mož Malvine, kaže se nam kot pravi izmeček človeške družbe. V njegovem srcu ne tli ni iskrica ljubezni do žene in otroka; prevara, umor in samomor onečaščujejo njegovo življenje. Njegov stric, bogati baron, ima čut le za denar ter prezira vse, kar nima „modre krvi". V zadnji točki mu je jednak c. kr. hranilnični uradnik Vincenc pl. Kolar . . .
čuditi se je res produktivnosti pisateljice, ki je obogatila slovensko leposlovje že z mnogimi spisi; toda želeli bi, da se uglobi nekoliko bolj v človeško življenje ter se ne prepusti popolnoma svoji bujni domišljaji. Na tak način dobijo njeni spisi vsaj malo objektivnosti. Da li pa ustrezali sedanji smeri leposlovja — realizmu, nato še misliti ni 1
Janku Š. Miliusin.
Kazališna kronika.
(Studenl.)
Drama. Nijemci imaju dvije velike trilogije dramske: to je Schil-lerov „Wallenstein" i Grillparzerov -Das goldene Vliess". Opčinstvo če, osobito njemačko, radije gledati Schillera, jer je predmet iz povjesti njemačke, a i milieu je zanimljiviji; „Zlatno runo" pak činit če se mnogom dosadno. No Grillparzerova je ideja mnogo dublja, opčenitija. I sujet je prema torne: stara helenska priča o zlatnom runu, Friksu, Heli, Ajetu, Jazonu i Medeji, koju je obradilo mnogo pjesnika, osobito u doba klasično. No dok su drugi najviše gledali da uhvate vanjsku, efektnu stranu priče i od Medeje učinili zvijer (Euripid, Seneka), Grill-parzer je zahvatio mnogo dublje u dno, u sam etski smisao priče. Sam naslov: „Zlatno runo" kano da pripada samo prvome dijelu („Pogostim" i „Argonauti"), u kojima je prikazana tragika ljudske pohlepe; ono služi samo kao predigra k trečem dijelu, s kojim bi se moglo vezati u toliko, što se u njem pokazuje, kako zlatno runo nikome nije donijelo koristi. Pravi se Grillparzerov genij ukazuje tek u trečem dijelu, u „Medeji". On je pomno proučio sva vrela o toj priči i stvorio u Medeji
karakter, s kojim se u tragičnosti mogu mjeriti samo rijetki karakteri klasične drame. No Medeja zapravo i nije klasično karakter. Možda ima u njoj više moderne tragike, nego n. pr. u „Mutter Erde“ Maksa Halbea, na koju je nalik po temeljnoj ideji, Medeju, divlju i bezbrižuu djevojku Kolbide, mirnu pod onim sivim nebom barbarskim, zavodi ljubav Jazona. Za volju njemu ostavlja sve i bježi s njim u Grčku; ali tamo je drugo nebo, drugi ljudi, drugi običaji: Medeji je sve to tudje, neprijatno. A zlatno runo i kletva njegova osvečuju se na njima: od grada do grada tjeraju Jazona, Medeju i djee.u njihovu. Junak očajava; pod veselim i vedrim grčkim suncem ne zanosi ga više tmurna i otajna Medeja: on je više ne ljubi. A kad dodju na dvor kralja Kreonta u Korint, probije taj tragični konflikat neobuzdano na. javu. U veličajnom drugom činu polaganom gradacijom sudaraju se dva principa: muška, mlada i vrela sila u Jazona, — i Medeja, očajana i prokleta Medeja, koja je sve žrtvovala za grčkoga junaka. 1 sad ona uvidja onaj jaz medju njim i sobom, pa hoče da ga priveže uza se, hvata formingu u ruke i uči se umjetnosti njegove zemlje; tvrdi njeni prsti stadoše se plesti žicama, samo da rodnom pjesmom ugodi Jazonu. No on je ne može da ljubi: dok mu Kreuza, kči kraljeva i prijateljica mladosti njegove, spominje sve nevine igre u prošlosti, zanosi se Jazon jače no igda veseljem i vedrinom Grčke — i ne čuje Medejinih riječi: „Jazone, naučila sam jedmi pjesmu!" Medeja vidi, da joj Kreuza, — ne Kreuza, več cijela Helada otimlje ljubljenoga muža — i hoče da u odlučnom času zapjeva pjesiriu. Ali — barbarska se njena čut ne domišlja više helenskoj pjesmi;
i ona beznadno i distono prebire žicama forminge. Ovo je momenat od neopisive tragičke dubine. Od toga časa premeče se Medejin očaj u biješ; i ona jasnim psihološkim procesom napokon ubija istu svoju djecu, koja je ostaviše, uništava Kreuzu i kuču njezinu. A nad razvalinama propaloga grada diže se opet njena tvrda prikaza, dok dovikuje Jazonu lozinku prijegora i samozataje .... Vještica stare priče iistupila je u Grillparzeru mjesto ženi; a ta je žena tako velika, tako čovječanska, kako ih je teško nači u svjetskoj literaturi. Kletve Medejine na onoga, koj ju je izveo iz rodne zemlje i oteo je životu, kanda odjekuju u mnogo akorda sadašnjom dramom. — Igralo se lijepo. Gdja. Strozzi našla je u Medeji karakter, koji joj najbolje uspijeva, i prikazala ju izvršno. Prijevod gg. Begoviča i Harambašiča veoma je slab; trebalo bi više na to paziti, dok se prevadjaju djela, koja spadaju u svjetsku književnost.
IJ „Gradji za povjest književnosti hrvatske“, što izlazi pod redak-cijom dra. M. Šrepela u akademijskom izdanju, izišla je na svijet kaj-kavska komedija negdje iz dvadesetih godina (u drami se spominje 1825. god.) ovoga stolječa. Jedna je to od onih deset, što ih Hafarik
spominje u svojoj povjesti južnoslovjenske knjige. — „Baron Tambur-lanovič ili pekla nerazumnoga potrošlivca" joj je iine. Sadržaj joj je kratak; Baron Tamburlanovič, zaveden od „hlepipeneza" fiškala Vrtirepa, hoče da bude ekselencija i da još više troši i sepiri se. No novaca nema; — i svaki čas dolaze majstori s kontom. Napoleon mladi baron prijavi „nerazumnoga potrošlivca" sudu, te Tamburlanoviču oduzmu imanje, a Vrtirepa osudjuju na 12 godina galije . . . Možemo reči, da je to'originalna hrv. komedija, makar se u nečem opaža dojam staro-vjekili moralnih satira. Znatna je stvar i po torn, Sto se žigošu (pisae je po svoj prilici pop) prave hrvatske prilike. Realistično, gotovo precizno karakterisanje glavnih lica i milieua (služinčad u barona; majstori) diže joj vrijednost nad obične lakrdijaške satire u početku ovoga vijeka. Slabije je uspjela, da tako rečem, poučna strana ove satire: dobri karak-teri (viječnik i mladi baron) dosta su blijedi. Prebrzi razvoj čina i još gdješto odbit čemo na dobu. Prava se vrijednost komedije ukazuje tek kod prikazivanja; glavna uloga našla je u g. Freudenreichu izvrsnog interpretatora. Komedija je pisana za sjemenište, pa nema toga radi u njoj ženskih lica. Pri torn nam se namiče pitanje: Zašto sad ne bi bilo ovakovih zabava na srednjim školama?
Uz „Tamburlanoviča" vidjesmo „Komediju bludnja‘: (Oommedv of errors) od Shakespearea. Bit če da je ova komedija najslabija medju tvorovima to vrsti u Avonskoga labuda. Ona je jedno od najmladjih njegovih djela (treče). Nema u njoj ni simbolizma „Sna Ijetne noči", ni besmrtnih figura „Noči sv. triju kralja". Približuje se više lakrdiji. Svu radnju čine neprestani qui pro quo blizanaca gospodara Antifola i blizanaca slugu Dromija. Radnja je pozajmljena iz Plauta („Me-neachmi"); samo je Shakespeare i nevjerojatnost i napetost povečao time, što je umetnuo sluge. U tom se odvaja od starijih engleskih komedijografa, koji su prije njega isti predmet obradjivali („Historic of errors" služila mu je kao direktni uzor). Karakteri nemaju ništa Shakespeareskoga; glavna snaga leži u gomilanju komičnih situacija i u nekim domišljajima, u kojima se očituje Shakespearski sarkazam. Za-nimljivo je, što je u ovoj komediji sasma provedeno jedinstvo mjesta i vremena (sve se dogadja u jedan dan, u jednom gradu), na što pjesnik inače previše ne pazi. Komedija se ipak (najviše radi sjajne tehnike) uzdržala na pozoinici. — Pohvaliti nam je izvršni prijevod gosp. Šrabca. Glumilo se dobro.
Zovu današnji vijek „vijekom nervoze". I s pravom. Eno se čitava literatura napunila sentimentalnosti; simbolizam hvata mah, a neka Wertherska reakcija hoče da uništi „znanstvenu" beletristiku. „Es ist die Aufgabe jeder neuen Dichtung Grenzpfiible zu riicken" piše Ibsen... No iz nekoliko decenija natrag gleda nas strogi mirni gradjanin, Emile
Augier, i hoče da nam dokaže, da je naše mišljenje bolesno, da je naša rehabilitacija palih ljudi samo fantom. Dok se diže kult patnje i sa-milost za pale žene, dovikuje nam on „Pustolovkom" (premičra dne 24.), da je to sve opsjena, laž. No treba redi, da mu to nije uspjelo dokazati. „L’aventuriere" je Augierovo drugo djelo; nije ni čudo, daje tehnika u njem nedotjerana. Dona Klorinda (gdjica. Mibičič), negdašnja gl umi ca, hoče da se uda za staroga Monte Prade (g. Dimitrijvič) i da hude je-dnaka gradjankama. No to joj prepriječi nagli dolazak sina starčeva, Fabricija (g. Raškovič), koji ubrzo izigra Klorindu i njenoga brata (g. Freudenreich Dr.) Ušavši pod tndjirn imenom u kuču, pričinja se pobjeglim poljskim grofom i torn „romantikom" zaslijepi Klorindu, te ona hoče da s njim pobjegne. Kad se otkrije varka, dogodi se nešto čudna:	Klorinda iskreno ljubi Fabricija. No — ipak mora iz kliče...
Pita se: Je li Klorinda takva, da je nije moguče rehabilitirati? Augier je tu upao u protuslovlje, jer ju je prikazao na kraju poštenom zenom, koja pošteno ljubi. Toga radi je sve drugo dokazivanje odviše izvješta-čeno, advokatsko; kanda nema srca u tim logičkim dedukcijama. Regbi da se bojao svojom dramOm direktno ošiuuti svoje savremenike (čin se dogadja u Padovi u prošlome vijeku). Pravo je tek riješio Augier svoju tezu u „Olimpijinu braku“, na ustuk Dumasovim obranama demi-monda. Gradjanska krjepost .... a u Njemačkoj dižu se „Osamljeni ljudi" i „Jugend" i „Mutter Erde"; a u Frančišk oj kanda hoče da pišu replike na Dumasa i Augiera („Le loi d’homme", „La vasalle") . . .
Napoleon vidjesmo ovaj mjesec (dne 27,) i jedan naš novitet; to je „Jadac" komičara M. Dimitrijeviča. „Jadac" je narodni običaj: dvoje prekida neku kost u pileta, i kome krači dio ostane, taj je jadac t. j. on treba da reče: „Znam!" — prije nego primi bilo što iz ruke drugoga. Na ovom se osniva sva šala. Pravoga sadržaja nema; ili bolje reči — jezgra je stara stvar, sto puta ponovljena. (Sluga Nikola (g. Barbarič) prevari cincara Kir Stavru (g. pisac), da ga ljubi Mara (gdja. Sram), žena „Švabe" Trešnika (g. Borštnik), konjaničkog časnika, koju cincar davno več snubi. On dolazi k njoj u kuču; ali se ispred supruga mora sakriti u brašno). Nema pravoga jedinstva ni simetrije; radnja se ne uzdiže nad lakrdiju. Ali je milieu očrtan sasma realističlri; život je bosanski izvršno karakterizovan. Klasična je figura cincar Kir Stavra i njegova ljubav; u njem je g. pisac stvorio i glumom pravi tip i po-kazao, kako se komičan karakter može da realistično prikazuje. Ostala su lica slabije karakterisana; osobito Mara, sa svojim dugim govorom o odnošaju medju slugom i gospodarom u Bosni. Zdrave šale i svjež narodni duh provijavaju cijeli komad. Kao dio bosanskoga života ima „Jadac" znatnu vrijednost; inače ne. Samo još nešto zu guter Letzt! Pitanje: Što je glavna biljega srpskih drama? — Odgovor: To, da se u
njima mnogo pjeva ... Pa i „Jadac" ne može da bude bez toga; ako več nema kola ili zbora na pozornici, a ono se bar iza nje oglašuje bosanska pjesma. Ili je to možda zato, što je „Jadac" na medji izmedju — — —?	H—v.
, Pabirci po tudjim literaturama,
Tolstoj prema .,duhoborcima“. Veliki pisae ruske zemlje zauzeo se za kaukasku sektu duhoboraca več par puta, poslije nečovječnih progona sa strane vladine. Tako i nedavno. Ove je godine ved izdao brošuru: „Vremena se približa vaju", pa navješčuje rat vladi. U članku za duho-boree izrazuje karakteristično svoje nazore. Puhoborci 'su u mnogom slični Nazarenima: historički im je Krist slika onoga, što svaki od njih u duši nosi: božanstveni razum. Oni mole samo Boga, sveče samo štuju. Svaki moli samo za sebe; crkava, slika ne trebaju. Iz sv. pisma uzjmaju samo temeljne nauke. Svi su im ljudi jednaki, ne če ni duhovnih ni državnih glava, jer su svi ljudi griješni. U duši su protivni svakoj vladi, sudu i pravdanju, jer oni ne če da nikomu ništa na žao čine; oružje nositi i boj biti nije im dozvoljeno. Oni su radini, pošteni, iizički jaki i lijepa izgleda. Prosjaka u njih nema. Isto su tako proti piču, pušenju i pretjeranom jelu. U zadnje se vrijeme bili stali buniti radi nošenja oružja, na koje ih je bila vlada silila, i spalili sve oružje. S toga su nastali spomenuti progoni.
Iz toga se lako razabire, da su to ljudi po Tolstojevu ukusu. II mnogom se slažu s njegovim naukama. I eto što on piše: —Najprije se obara na vladu, što uči ljude ubijanju bližnjega, te veli, da je vlada svemu zlu kriva, jer ne če da uvidi svoje zlo, protukrščansko stanovište. Pa dalje: „Ogromna se tragika sastoji u tomu, što vlade vladaju nad narodima, koji su svakim danom i satom sve više proniknuti duhom nauke Kristove . . . Vlade su činile svoje i nauka Kristova je Činila svoje, dok je sve dublje i dublje prodirala u srca ljudi. I sada je došlo vrijeme, kada če djelo krščanstva prehititi djelo vlada, jer je djelo krščanstva božje djelo, a djelo je vlade — ljudsko . . .
— Što onda, ako mučenje ne postigne željeni uspjeh, ako budu mučeni još oduševljenije istinu priznavali i ako se očute uvijek veče mase ponukane, da slijede primjer duhoboraca? . . . Ne može se nazvati djelovanje tih ljudi zlim ili nekrščanskim . . . Još nije nikada nigdje bio progon nedužnih ljudi, a da ne bi dio progonitelja bio prešao k osvje-dočenju progonjenih.....Cim država snosljivije postupa s ljudima,
koji ispovijedaju pravo krščanstvo (Tolstojevo),' tim de se hrže su-ziti broj onih, što če služiti državi. Na svaki je pak način država radila sada na svoju propast. Što če ta d a nastati, kada prodje sve, na čemu se osniva sadanje društvo? — Ono če se dogoditi, što se dogoditi mora, što bude Bog odlučio, što stoji u suglasju s od njega u naša srca i pamet usadjenim zakonima .... 1’ropadne li država, to je samo dokaz, da je stvar, za koju je vojevala, protivna zapovijedima božjim .. . Još samo mala napetost — i Galilejac je pobjedio. Njegova pobjeda ne če imati strašne posljediee poganskoga gospodara, niti onaj mistički smisao sto mu ga teolozi pridodavaju, več jeduostavni, jasni, svakomu razumljivi smisao, da če, budemo li mi srčano i muževno «lijedili njegove zapovijedi, progoni pravih učenika Kristovih skoro prestati i tamnice, sudovi, vojsko i prepiri11... Tako Tolstoj. Sve veči misticizam.
*
..L’ innocente11 od Gabriela d’Anumia slabo je u nas poznat, a vrijedan je zanimanja i proučavanja, osobito gdje se u nas toliko napisalo o Tolstoju i o njegovoj „ Kreutzerovoj sonati11, koja raspravlja isto pitanje. D’Anunzio pita: „Može li „bratska ljubav11 izmedju supruga da opstoji i poslije toga, što su erotska čuvstva prenešena na druge osobe? Može li biti u braku čuvstvo bratinstva tako veliko, da se oboje supiuga razumije i da si oprašta, trpeči zajedno pod kletvom nove jedne tudje ljubavi, i ako je bratsko čuvstvo kod obojice ili kod jednog od obojice ugasnulo?“ — Knjiga je sjevernjaka Tolstoja napisana s očitom odvratnošču prema sjetilnoj ljubavi, dok je knjiga južnjaka d’Anunzia pisana s vjerom u ljubav i s oduševljenjem za nju; ali je očita i njegova bol zbog brutalnosti i nevjere te ljubavi. U d’Anunziovom romanu poništeni, krivi, erotičkim čuvstvom k zemlji pritisnuti supruzi padnu si u naručaj, razuiniju se, plaču i — opraštaju si. Zašto, kako? Muž — nevjeran, žena nevjerna; oboje se’ voli, zakonom su svezani, išli su usporedo u životu, trpjeli su zajedno. Oni se s bolju vole, pa čekaju kobili trenutnk, kada če se pokazati plod njenoga grijeha. Ona užasno pati; a i on s njom, kriv i sam, čisto čovječanski. ljudski: on je razumije. Dodju časovi u životu, kad prevlada neka jaka sila, koja nema u sebi ništa ni od morala, ni od dobra ni od zla, neki slijepi nagon; on prodire iz svojih nutrinja i krči si nove puteve. Sreča, velika sreča obuzima supruge, kad su si pali u naručaj;. to je izvela silna, duboka bol; to nije traženo bratinstvo, več je to nužno čuvstvo Čovječnosti, ljubav čovjeka k.čovjeku, koja se krije u dnu svačijega srca. Narav se veseli padu ljudskih biča; društvo, crkva i civilizovana kultura prokleŠe ih; muž i žena su rastavljeni,—ali čovjek pre-poznaje čovjeka; čovjek oprašta i u plaču grli svog druga —nijemo,
ali čvrsto. Gotovo je nemoguče biti ženi bratom i mužu sestrom; nedostojno je i upravo divljački ostavljati jednog člana braka sama, jer je put sklizak. Spasit treba pale; ali je najčasnije i sasma prirodno i lako biti — čovječan sljudima, koji su slabi.
Muž misli, da mu je dozvoljena sva sloboda, a ženi da je zapo-vjedjeno: „fekaj strpljivo na muža, i kad dodje kuči, miluj ga!“ To je zakon koga je sankcioniralo iskustvo kroz mnogo vijekova. Ali dolazi — treči. Narav nadjača. Muž čuti, daje nešto medju njime i medju Ženom. On pati od sumnje kao što je i ona patila za dugili godiua njegove uevjere, i kao što nju, grize sada i njega savjest. Oni se kao supruzi (po običnom zakoniku ljudskih uredaba) odaljuju ; u istinu, oni su si bliži, svakim danom bliži kao — ljudi. I oni si — oproste. To je smisao (kako R. Jacobsenova kaže) ovoga romana d’Annunzia, koji je u neku ruku autobiografija njegova.
*
Giuseppe Firmi: Pagine autobiografiche. Ove „Autobiografske strane“ izvadjene su iz najboljih modernih (?) pisaca za porabu nuz-grednih škola. Marom izdavatelja Karla Clausena, koji je več mnogim knjigama obdario talijansku mladež u gimnazijama i licejirna, ugledala je svjetlo i ova antologija ueumornog prof. G. Finzia. Mladež ne če iz nje crpiti samo znanje, nego i moralnu pouku, jer su u njoj n. pr. najmarkantniji dijelovi autobiografije Viktora Alfieria, kojima če mladič lako utvrditi značaj; onda ima izvadaka iz Pellicova „Tamnovanja“ i „Uspomena" Massima d’Azzeglia, tih rijetkih primjera duševne širine i divna stila; pa napokon nekoliko stranica Pallavicinia, Settembrinia, Ricottia i De Sanctisa. Pisac je htio takodjer da poda nekoliko strana živih pisaca „koji najviše interes pobudjuju“, pa je izabrao nešto iz „IJspomena11 Ristorovih, „četrdeset godina umjetničkoga života'1 Rossi-jeva i „Prve knjige" Mantegazzine. Mnogo koristi i to, što je prof. Finzi pred svakim autorom napisao nekoliko „riječi uvoda".
Occhipiunti Giorgio: „Versi giovanili." S predgovorom Augusta Licitro. — Mladi je pjesnik u prvim plodovima svoje mašte doista ttspio; to nijesu obične mladenačke verziflkacije, več prave pjesme. Regbi da kod mladih pjesnika u Italiji nestaje malo po malo Leopar-dijeva pesimizma; i Occhipiunti znao je vješto da mu izbjegne, te ga samo na nekim mjestima raspoznajemo. Katolička štampa osobito hvali mladoga pjesnika, jer u njegovim pjesmama nema ničesa, što bi moglo vrijedjati vjeru i moral, — a to je danas u Italiji u istinu rijetko.
Drugi mladi pjesnik, Vincenzo Boccafurni, skupio je u elegantnoj knjižici tri svoje prekrasne ode moru: „Al mare", spjevane u zanosu
za ljepotom i veličanstvom žiro koga oceana, kojim je plovio na carskoj ladji „Vittorio Emanuele11 zajedno s časnicima i djacima pomorske akademije. Njima je i posvetio ovo djelo.	V. K. O.
*
Kduarcl Bod o skandinavizmu- Danas, dok se na zapadu javlja reakcija protiv pisaca sjevera, koji-su u Urici, romanu i drami jednako važno mjesto zalivatili u svjetskoj literaturi, dok Fraucuzi od Lemaltrea do Zole ustaju na obranu latinskoga genija, a Nijemac Stinde piše sarkastične pamflete protiv Ibsena, ne če biti suvišno, ako iznesemo, što znameniti francuski kritičar Hod (u svom članku „Le mouviment d’idčes en France) veli o skandinavizmu. „Poslije Rusa eto Skaildinavaca: što su oni bili za roman, ovi su za dramu. O njima sudilo se jednako pristrano, ako ne i više nego prije. Kroz više godina lebdilo je Ibsenovo ime svima na ustima. Pozdravljali su u njemu apoštola nove religije, miješali njegove nazore s Tolstojevima, premda je medju njima očita opreka. Od altruizma prešlo se na „kult sama sebe'1, od doktrine požrtvovnosti na doktrinu o dužnostima prema sebi samomu, od pravila „ne opirati se zlu“ na teoriju o nekoj snazi, kakvu nam (jednako kao neki komadi norveške dramaturgije) razlažu slabo poznati spisi Nijemca Nietzschea. Koliko krasnih i relativno novih temata! (G. Le-maitre je doduše rekao, da su to samo obnovljena temata G. Sandove i so.cijalista od g. 1848.) Mnoga lica, koja do tada nijesu smjela na pozornicu, udjoše u triumfu u kazalište. Malo je trebalo, te nije svečenik zamijenio mjernika ili pomorskog kapetana, te omiljele junake našeg večernjeg kazališta. G. Desgenais prikazujuči svakakve inkarnacije kazivao nam je duge tirade o moralu, koji je radi svoje prosto-dušnosti dosta nejasan. Zapamtite medjutim, da je sav taj pokret dosta sitan, ograničen na krug književnika. Osim „Nore“, koja se prikazivala u „ Vandevilleu11, komadi Ibsenovi nijesu mogli priječi praga kazališta „Thofitre libre'1 i „L’oeuvre“. Šire ih opčinstvo nije tražilo. Ali je dojam njihov, makar ograničen, bio ipak znamenit. Jedan se čas mislilo, da če se očutjeti sva njihova sila, i vidjeli smo, gdje se poslije Ibsena pojavio veliki njegov suparnik Bjdrnson, onda (Šved Strindberg; njih su obojica imali svoj čas slave. Za tim nekako bljedji, nejasni obrisi Kiellanda, Liea, Knuta Hamsuna, koji če svi ostati nekako u magli za nas, prije nego su se ustalili. Danas skandinavizam pada; ali kao i rusizam ostavlja za sobom tragove. No ne možemo, a da ne očutimo dojam onakvog svijeta, kakav je Ibsenov, makar on nije medju nama uskrisio staro kazalište. 8 ovim su prekiuute sveže; a teško če ih biti obnoviti.'1
M:
Pod naslovom „ The Apoihesis 6f Novel under Queen Victoria“ donio je engleski list „Nineteenth Century'1 povodom jubileja kraljice Viktorije načrt razvoja novije engleske pripovjedalačke literature. I po kvantiteto i po kvaliteto za vladanja je kraljice Viktorije, veli autor Herbert, novela veoma lijepo ovala. Ona se bavi više vjerskim i moralnim problemima o bodočnosti ljudstva, slobodnoj volji i socijalnim pitanjima, nego što djeluje na fantazijo i čuvstvo. I ljubavne povjesti več so za-starjele. U početku vladanja kraljice Viktorije pada rad Oh. Dickensa, Thackeraya i Oh. Kronteove. Charles .Dickens (1812.—1870.) bio je npoštol poli tič kih i filozofskih ideja, koje je na živim ljodima prika-zivao. .laki humor i iskrena satira mnogo je djelovala na njegove so-vremenike, te se može nazvati pravim karateljem naroda, Oita ga sav engleski narod, premda mo je sad slava nekako rnanja. Inteligencija razumije najbolje W. M. Thackeraya (181 1.—1863.) koji je kao pristaša tendencijozne, moralistične stroje u literaturi, svom šilom svoga talenta šibao mane sovremenika, osobito hipokritstvo. Ch. Bronteovo (1816.— 1855.) mogli bismo nazvati subjektivnom spisateljicom: ona tako duboko čuti za svoje junake, da o njima živi, s njima trpi i radoje se. S toga i tako jasno riše duševne borbe. Pod pseudonimom Correr Bell napisala je romane: „Jeane Eyre“, „Shirlei" i Wilbete", koji su velik uspjeh postigli; osobito so o njima lijepi ženski karakteri. Druga žena, Mary Ewansova, poznata pod pseudonimom George Elliot (1811).—181)0.) odlikuje se nasuprot objektivnim promatranjem života. Klasičke njene romane kvari to, što se nije mogla oteti modi svoga doba, nego je i u svojim romanima („Adam Bede", „The Mill on the Eloss“ i „Midle-marcb") propagirala apstraktne ideje Straussa i Feuerbacha. Mladež rado čita romane („North and South", „Cranford") štovateljice Bronteove, Elisabethe Gaskell, koja riše ponajviše spokojno život srednje klase u Engleskoj. Od višega društva bavio se literaturom lord Edward Buhver Lytton (1805.—1873.), koji o „Pelhamu" riše moral viših krugovn. Ka-sniji so njegovi romani više šablonski, doktrinarski, poni poučnih ume-taka („The Parisians" i „Kenelm Chillinghy"). Benjamin Beaconsfield Disraeli'(1804.—1881.), literarni diletant, osnovao je svoje romane na političkoj podloži; s toga so i zastarjeli. Bolji so politički romani A. Trollopea (1815,—1882.), engleskoga Suea, kojemo lakoumnost izradbe kvari jedri humor talenta. Tendeneijozni roman zastupa Ch. Knigsley 1811).—1875.), koji se bori protiv premoči imučne stranke ljudstva. Prekrasno riše prirodu. Uz njega je Ch. Rade, koji radi, kako bi pomogao bolesnieima i uznicima. Laku hrano davao je opčinstvu šezdesetih go-gina Wilkie Collins, koji ima lijepu formo i zanimljiv sadržaj. Glava je sadašnjih pripovjedača George Meredilh, radi duboka čuvstva i jasna črtanja života. S njim se takmi Thomas Hardy (1840.) /namenit je i
nedavno umrli E. Stevenson. Od žena su znatne: Marketa Oliphant. Mary Braddon (Mrs. Maxwell), Mary Humphry Ward, koja zastupa najnoviji smjer. Savremenom engleskom romanu nedostaje živosti; pored znatnih pisaea, kao što su Walter Besant, Dr. Conan Doyle, Fr. Austey J. Zangwill nastalo je za engleski roman doba dekadence.
❖
Sasina osobito mjesto u norveškoj literaturi zauzima Aleksandar Kielland. On črta jedino provincijalni život u norveškem malogradu.
Došavši iz Parisa, prikazao se prije više od 30 godina općinstvu zbirkom novela. Kasnije dodjoše romani, koji izadjoše jedah za drugim, svi odlični rijetkim piščevim darom. Kielland nije nikakav psiholog u pravom smislu te riječi, ali on je ertač prvoga reda, fini satiričar s jasnim, glatkim jezikom, umjetnik forme. Njegovi romani spadaju u naturalističku školu i obradjuju promišljenom ironijom život norveškoga malograda. U norveškoj je literaturi Kielland izvršio posebnu zadaču. U roman uveo je veču živahnost, nego što je do tada bilo; on ga je doveo u akcijo. Toga radi riše bolje društvo, nego duševne faze. U svojim je knjigama stvorio povorku osobitih ljudi, koji su u norveškoj literaturi jedini — živahni, jasni, tipični.
.ledno vrijeme bio je Kielland i u nutrnjoj politiei Norveške faktor. Zatražiše za nj u narodnoj skupštini pjesničku pripomoč, koju su več nekoji od norveških pisaca imali. Ali se narodna skupština u torn pitanju razdijeli u dva tabora, — i njegov prijedlog bude zabačen. Eskimi medju narodnim zastupnicima bijahu saznali, da Kielland kao pisac nije baš ortodoksni luteran, pa ih to razjedilo. Kadi toga se raz-dijelila i ljevica, velika narodna stranka, pa se več nikad nije sasma složila. Od toga dana bila je desnica za dugo tamo najjača stranka.
Na mladu Norvešku djelovao je Kielland silno. Njegove, su knjige veoma poučne i zanimljive; često je napadno na konservativcu opozicijo i norveškoj mladosti poslužio u svakoj prilici svojom ustraj-nošču. Postojan kao stražar napada duhovito svojim sarkazmima društvo, koje je nakanio očrtati; njegovo jako pero otkriva neprestano crvljive Strane toga društva; — a tisuče čitaju njegove knjige.
Ipak su još raširenije knjige Jonasa Liea, možda zato, što su bezazlenije i umjerenije u svojoj opoziciji. Jonas je Lie zahvatio drugi terrain: različne vrste obiteljskoga života — taj život na kopnu i na moru, u koljebama, u seljačkoj kuči i u stanu činovničkom. Više svega — Lie je pripovjedač; njegove te knjige više zabavljaju, nego poučavaju. Črta način, kako žive muž i žena, kako su prema svojoj djeci, kako se brinu za kudu. Za socijalne reforme ne radi, makar je kao i drugi pisci u doba realističke perijode nastojao, da društvo pro-
NOVA NADA
učava, reformira i napada. Zahvalno opčinstvo u Norveškoj i Danskoj ljubi njegovu ljubaznu narav i originalni talenat.
Duh je Lieov naivan, spontan, srce debro. Pripovijesti su mu bez trnja; pripovijeda ih regbi pri svjetiljci, naslonjen u naslonjaču, pa razveseljuje svu obitelj. Od svih norveških pisaca čitaju ga poslije Bjorn-sona najradije. Najpopularniji je medju ribarima, lcojima prikazuje život u divnim romanima; i dogo če ga se Norveška sječati, jer je sam dobar i jer im je podao mnoge tople pripovijesti o dobrim ljudima na kopnu i na mom. (Hamsun).
Engleska je republika s vladom Cromwella i lieumjernih pobo-žnjaka puritanaea bila pala. (1649—-1660). Stuartovci se dižu, narodu je omrznulo puritanstvo, koje je postalo kasnije puka karikatura. Izgubile su se krjeposti starih puritanaea pod Elizabetom (1558—1603). Karla II. je narod jedva dočekao, ali ga je naskoro protestantski živalj prinudio, da izda „Habeas corpusactu“ (1679) ; on je zbacio ministarstvo „Cabal“. Karla naslijedi Jakov II. (1685—88) strogi apsolutista, nagi-njuči katolicizmu; „Whigi“ (stranka puka, isprva pobožni puritanski se-ljaci u Skotskoj) htjeli su ga zbaciti s prijestolja, a „Tories11 (dvorska stranka, isprva katolički bjegunci Irske) radili su o torn, kako da ga uzdrže. Engleska revolucija (1688) zbaci Jakova, obnovi ustavno vladanje i pozove Vilima III. Oranjskoga, (1689—1702). U parlamentu su još uvijek Whigi i Tories razvijali svoje puste teorije; ali to su bili samo barjaei, a u istimi su te stranke održavali samo osobni i na-rodno-ekonomski interesi. Vilima naslijedi Ana Stuart (1702—14) i digne Tories. Juraj Hanoveranski (1714—27) je uz ministra Walpoleo nekako uzdržao mir, kano i Juraj II. (1727—60), pa se u sve ovo doba bila razvila i velika književna djelatnost.
U to doba živi Jonata Swift, največi engleski satirik. Rodio se u Cashebi u Irskoj god. 1667, 30. XI. a umro je god. 1745, 29. X., u sv. Patriciju u Irskoj. Swift je zanimiv i kao pisac i kao karakter. On je bio pisac pripovijesti. pamfleta, članaka i pjesama. Sve mu radnje nose na sebi biljeg njegovog posebnog značaja.
Na svijetu ima samo dvoje, što se može da složi sa životom, veli Taine, a to je: sasma običan ili velik, pregledan, svestran, harmoničan
Biografije.
Swift.
duh. Prvo je svojstvo običnih ljudi, drugo umjetnika i filozofa. Jedni ne vide ništa, drugi vide sve. Jedni gledaju samo na površinu, njima imponuje sjaj, uzvišeni, q^uluti, šuplji ton gromkih riječi, oni smatraju običaj pravom, i čini im se sasma opravdano ono mišljenje, da je guska samo zato na svijetu, da hude spečena. Filozofi pako prodira u biče stvari, razjašnjuju nutarnji mehanizam, zanimaju ih tudje boli; u ideji države nalaze jamstvo dobra života; svijet je za njih velebna drama, silna evolucija. U religiji če ti ljudi nači uzvišene istine prikrivene dogmama i simbolima, a u znanosti stalne principe. Takav čovjek može da ubije samo svaku mržnju pomišlja na ništavilo ili pak s pogleda na veličajnost perspektive svijeta; on če u prividnim protuslovljima raz-otkrivati divnu, uzvišenu harmoniju. Uzvišen nad jedne, a niži od drugih, vidio je Sxvifi na svijetu samo zloču i sama protuslovlja; on nije vidio dobra, nije osječao harmonije. U njegovim djelima vidimo, kako diže krinku i sve ono, što nas opsjenjuje i kod za ljude najuzvišenijih stvari. On nam prikazuje vjeru i ljubav, pravdu, ljepotu, krjepost i strast takovom hladnočom, takovim mirnim cinizmom, da mi vidimo pred sobom same krpe, koje je on sam potrgao tako blizu, da gabimo svaku opsjenu.
Pred njim pada i prava i kriva veličina; stvari, što ih on prima u rake gube svoj nimbus, on istisne iz njih i pravu ljepotu i opiše sve nejijepe i samo nelijepe Strane. Swift je sličan lječniku, što para truplo i prima u ruke srce, pa ga reže i hladno proučava. On ne če ni da se komu svidi, ni da koga pridobije za sebe, niti da razveseli niti da koga gane. Izražava se prosto, točno, običnim prispodobama. Swift je mizantrop, ali on ne če da u njegovim djelima probije njegova bol na javu; zato opisuje sve točno poput službenoga izvještaja, pa tako dolazi, te daje najfantastičnijem romanu („Putevi Guliwera“) lice kakoga točnoga izvještaja. Swift je silno ponosan duh despotski; on je kazao: „Ja ne ču nikada za sebe moliti*1. On je težio za šilom, za moči, tražio je toliko mjesta, pa je dobio samo dekanat. On je prijateljevao s Vilimom III., ali svoga njedljivoga tona u govoru nije ni s kraljem promijenio.
Osobitim se je bijesom obarao na svoje protivnike: bez logike (on je još u školi nada sve zamrzio logiku , bez fraza, on je s nekim divljim smiješkom, s nekom pustom ironijom sipao strijele. Jednom je silio jednu groficu da mu nešto pjeva, pa joj govorio: „Ja vam za-braujujem, da me držite za prostog popa. Pjevajte, kad vam ja to zapovijedam “.
Swift nije dao ni sebi ni drugima da mirno žive. Koliko li nije upotrebio sredstava, da sklone neku Johnsonovu, koju je opjevao pod imenom „Stella*1, da podje za nj. Ali kad je ona došla k njemu, nije
ju vjenčac, nego je šestnaest godina živio s ujom u odnošaju u istinu platoničkom. Tek onda je privolio na tajnu ženidbu (1716); ali ni ta že-nidba nije promijenila odnošaja medju njim i Ženom, koja je par godina kasnije umrla od tuge. Još je jednu Ženu ubila njegova hladnoča. Hila je to Ester Van Homrig, što ju je opjevao pod imenom „ Vanessa". Ta ga je djevojka slijedila na svakom koraku i dva mu je puta ponudila svoju ruku. On ju je odbio. I kada je ona Cula od žene Swiftove, da joj se nije ničemu nadati i kada joj je sam Swift bijesan dao silno hladan odgovor — umre. A Swift, koji ju je ljubio više nego Ženu, očajavaše. Javno se innijenje bilo diglo proti njemu i prijatelji ga osta-vili, a on jo patio silne muke. No nije se nikomu tužio; on je udilj odbijao sve od sebe. On se pokazao nezahvalan i prema dobromu stricu Temple-u. Bio je potražio' i biskupsku Cast, ali mu jo Ana nije podi-jelila i tada, samo da si digne glas, napisao je „Pisma prodavaCa kruha11, kojim je spisom, punim oporbe, opet stekao simpatije nižih slojeva Irske.
Nego dva su njegova najbolja djela „A Tole of a Pub“ i „Guliwerova putovanja“. U prvoj pripovijesti izrugava se svakoj znanosti, istini i osobito vjeri. Za njega je to sve — odijelo, koje krije osobne interese. Tu se priCa o troje braće (Luter, Kalvin i katoliCka crkva), kako se svade radi — kaputa. Ali ipak je najpopularnije i u svim gotovo jezici m a prevedeno i za djecu preradjivano djelo: „Guliwerova putovanja". Dijeli se na dva dijela: „Put u Liliput ili u zemlju patuljaka“ i „Put u Brobdingang ili u zemlju gorostasa". Tu nam priča putopisuom točnosti običaje ljudi; i mi uvidjamo svu ludost tih patuljaka i tih goro-stasa, u kojima je Swift ocrtao nas obične ljude. Temeljno je tuj njer govo načelo: kako postaje sve smiješno i ludo, kada promatramo sve naše težnjej časti, običaje, svetinje i jednom riječju cio naš život s vi-šega ili pak s nižega gledišta. Kako je smiješna ona samosvijest patuljaka u Liliputu i kako se on uzaludu napreže, da dokaže ljudma u Brobdingangu, da nije životinjica, več čovjek i da ima domovinu, kralja i milijune brače. Zanimiv je i onaj stavak, kada on gleda golo-tinju kraljevih kčeri: „Njihova mi se koža pričinjala tvidom, veoma slabo sastavljenom, od različitih boja, sa porazbacanim pjegama, širokim poput pladnja; njihove duge, raspuštene mi se kose pričinjale svežnjima konopa. Odatle treba zaključiti, da ljepota žena, što nam uzrokuje toliko strasti, nije nego imaginara stvar." To je ideja cijeloga djela. Sve ima svojn vrijednost i Ijepotu i uzvišenost samo u toliko, u koliko si mi to sve umišljamo. S toga je on gledišta promatrao život, pa je očito, da ga je on, okružen nesrečama, vidio jako črnim, kad mu je digao velo. Pri koncu mu se života, osobito poslije smrti Esterove, več bio pomutio um. Jednom je bio stao pred jeduim usahlim drve-
tom i ćuli su ga, gdje govori: ..Ja ću biti kano i ovo drvo, ja ču početi ginuti od glave“. Govorio nije ništa, nije inogao mjesec dana spavati, htio je da si izkopa oko i pet ga je moralo ljudi držati, dok nije napokon um’ro uz riječi: „Ja sam lud“. Sav je imetak ostavio podig-nuču lndnice.
Swift spada n red onih neskladnih naravi kao što su Hamlet, Byron, Manfred, Puškin. To su veliki patnici, žrtve svoje naravi, žrtve burnih, prelaznih perijoda, ljudi bolji od svojih zemljaka, koji osječaju njihovu podlost i ludost. Duše su to osamljene, koje izazivlju na sebe gnjev savremenika, koje ne mogu da nadju sklada ni harmonije. Ti ljudi teže više nego itko za slobodom, pa osječaju okove više nego drugi; oni samo ruše, a baš ništa ne sagrade: njihove riječi nose obilježje pamfleta.	M.
Mlada Hrvatska.
n.
Dolazimo do Scile i Karibde: valja nam govoriti o naobrazbi hrvatske mladosti.
Jer večina mladeži ni ne dohvača pravo pojam i opseg naobrazbe. Ima u njoj i „aristokrata", koji smatraju inteligencijom flirt, modne kravate i dvije tri francuske ili engleske fraze ... O tima nije vrijedno govoriti. Ta ima mnogo drugih, koji su radi da se.naobraze, a ne znajti kako. Borba za kruh uništava tisuče; svi skupljaju sredstva, kako da se održe u tom boju, boju materijalnom: uče se i proučavaju sve mo-guče „praktične" znanosti itd., — jer treba steči kruh. Misle, da je sve svršeno s tim, ako dobiješ par desetaka forinti na mjesec. I onda, ako ih imaju, ne žacajti se nikakvog sredstva, da ih zadrže. Tko ne pozna primjere? — Misle nekoji, da je u tom novcu, što su dobili za znanje svoje, temelj njihovu društvenom položaju i sreči, -r- da je cilj postignut. Ne znajti, da ima gori glad i gora nevolja od materijalne: — glad duševni. Zar je zadača čovjeka, da dobije službu? Kod nas se na žalost u mnogim prilikama tako računa. Kud i kamo veči grijeh je, dok mladež zaboravlja na pravi cilj čovjeka: da svoje „ja“ ojači i održi ne u borbi
0	kruh, nego u komešanju duševnih pokieta, u navali života. Naobrazba treba da mu bude oružje. Nije dosta, da rezigniranim uzdahom predješ preko neušpjeha i razočaranja; život traži otpora, sile. A te sile treba da su za borbu izvježbane, treba da poznaju, što život traži i što može dati. Iz duševnoga kapitala svih vijekova prisvojiti si, što je najvažnije
1	po razvitak sopstvenosti najkorisnije — to je eto zadača naobrazbe.
Prema tomu ne valja misliti, da je naobrazba skup nekoga znanja o grčkoj slovnici i o par brojeva iz povjesti. To je krivo mnijenje. Nao-bražen čovjek je onaj, koji dobro poznaje smisao i svrhu života, koji prodire u sav mehanizam ljudskih uredaba, u sve faze i zla naša od davnine do danas.
„Što“, redi de tko, „dakle sve naše učenje ne valja ništa?1' —Ne. Doklegodj u latinskom i grčkom ne dolazimo dalje od slovnidkog tuma-čenja Platona i Demostena, dok se u povjesti zabavljamo pričama i brojevima, dok filozofija i fiziku učimo na pamet, a u matematici gledamo najvedeg djačkog neprijatelja, — dotle sve naše učenje ne de vrijediti ništa. Mekaničku stranu nauke ne treba držati naobrazbom. Isto tako i nepotrebne, upravo smiješne detalje. Tko je bio bolje obra-zovan čovjek: onaj Aleksandrinac, koji je eijeloga Homera u sitniee prorešetao, da prebroji, koliko puta u njem dolazi slovo alfa, — ili onaj mladič grčki, koji je tu istu Ilijadu slušao, dohvadao, njom se zanašao — ?
Tako isto ne de naša nauka vrijediti ništa, dok budemo htjeli, da s par sentencija briljiramo pred prostotom ili da školskim frazama zamažemo ljudima oči. Ne rugamo se badava sredovječnim fratrima, koji mišljahu, da se ljepota Vergila sastoji u onoj njegovoj izreci, koja se može upotrebiti za vodena juha ...It. zv. njemačku suhoparnost i cjepidlačenje takodjer u nas ismjehavaju. No ne držimo li se i mi sami tih sitnica, nije li, objektivno uzeto, sve naše uživanje u njima, u torn vanjskom, sitničarskom, krivom znanju. To je takodjer jedan uzrok onoj našoj površnosti, koja nam bilježi gotovo cijelu literaturu. Dile-tautizam.
Naši djaci misle, da je dosta pročitati dva novinska feljtona i jednom podi na „Sablasti“, da možeš važ.no i suvereno raspravljati o Ibsenu 1 Zaman! Današnji napredak znanosti traži od svakoga, da se udubi u stvar; i u literaturi prevladjuje refleksija. Prošla su vremena, kad su verzifikatori bili pjesnici, a tilolozi prvi literarni kritičari. Kod nas palc ljudi se hvataju jedne misli, i — pošto ne ogledaju stvar sa svake Strane — sve mjere jednom mjerom. Pristranost vidimo u svem sudjenju djaka, da i ne govorimo o onima, koji bi htjeli biti političark Mjesto površnih novinarskih članaka prihvatimo ozbiljnu knjigu o važnim društvenim pitanjima. Mjesto vijesti, što ih pod rubrikom „Prosvjeta" brzo i nespretno nabere koji reporter, uhvatimo o torn knjige, proučavajmo ih i razmišljajmo o njima. Netko je rekao, da je prava vrijednost knjige u torn, što pobudjuje na razmišljanje. Ne znamo, kakve da refleksije pribereš iz frazerske notice u novinama. No mladež na žalost najviše i najradije guta ove notice i zadovoljna je, ako u društvu zna štogodj lanuti o kakvom vicu Gotheovom. — — Možda
baš zato upadamo odviše u osobnosti i sve naše ljude sudimo po naj-nevažnijim njihovim riječima i činima.
Djalc dodje s deset godina na gimnazijo ili realku. Isprva ili uči mekauički samo školske predmete ili pak ne uči ništa. Ovo je drugo gotovo još gore. Dodje u treči, četvrti razred. Onima, koji su isprva „bubali“, smalakše obično snaga i volja ; — a drugi po starom „prelaze". Kad dodju do toga, da zrelije promišljaju i sude, ne znaju pravo svrhe nauke. Uči se obično za red, makar djaci u društvu briljiraju
onom „Non scholae--------Nekoje sasma slomi mekanično učenje kroz
tolike godine: najposlije ni nemaju gotovo svojih misli. Drugi se pro-
tuku, prevale i maturo i--------I na univerzi nastaje opet speeijalna
nauka, koja ne može da oplemeni duh uopče. Tako dodjemo do ljudi, kojima je sve njihovo zvanje i njihov kruh, do mašina uredskih. A gdje su sile narodu, gdje faktori zdravoga društva?
Škola sama, to je jasno, ne može da poda opču naobrazbu. To se ni ne traži od nje. Ona treba samo da dade direktivu, sustav. Suha nauka po sebi beskorisna je. Primjera ima dosta. Ono par črta iz nje-mačke literarne povjesti ne če nikomu biti od koristi. Nego treba, pri-vatnom lektirom (kad več školskim predavanjem nije moguče) udupsti se u svu tu masu produkata, spoznati duh naroda, njegovati ciljeve i faze njegova razvitka. Samo takve su slike onaj primjer, o kom Livij u svom predgovoru govori. S povješču je isto tako. Nije po duševni razvitak ama baš ni od kakve važnosti kratak študij povjesti, kako ga, pored ogromnoga materijala, može da poda škola. čitajmo Maculaya, što o tom veli. — Privatne lektire gotoro ni nema ili je bez reda i koristi.
Nije bolje ni u drugim vrelima naobrazbe. Čemu n. pr. idu naši djaci u kazalište? — Da se pozabave, da vide; — a ne da čuju, da razmišljaju. Hamlet se gleda radi duha, a ne duh radi Hamleta, — to je vječna pjesma. Toga radi i rijetki dolaze u politici dalje od vike, u pjesmi dalje od verzifikacije, u sudjenju dalje od osobnosti, u zvanju dalje od ureda. Sve su to teške rane. Treba se popraviti; treba uvi-djeti, da je težak grijeh narodu i ljudstvu u nepovrat baciti osam naj-ljepših godina; treba slivatiti školu i 'nauku s višega stanovišta. Treba biti na čistil o zadači čovjeka, da uzmogneš s voljom prihvatiti sredstva, kojim češ ju izvršiti. U naših djaka ne vidimo mnogo te dobre volje.
Jer da je ima, hrvatski bi djaci mnogo bolje njegovali privatno lektiru. Tim černo se pozabaviti u idučem poglavlju.
Mlada Slovenska.
l.
Hrvatsko dijaštvo je podalo nam, mladim Slovencem, roko, katere smo se mi takoj poprijeli in jo prijateljski stisnili. Kako bi je tudi ne! Nismo že itak bili mnogo časa mej seboj v nekakem čudnem odnošaju, ki nam sigurno ni nič koristil, temveč — recimo naravnost! mnogo škodil! Nismo li bili predolgo vrsto let drug drugemu odtujeni?! Sedaj mora pa to nehati; mi, mladina, moramo gledati, da se bolje spoznamo, da se zbližimo, kajti le v mejsobnem, složnem delovanju je mogoč napredek! — Slovenci smo mal narod. Moremo li mi sami v širnem, velikem sveti priti sploh kedaj do kake veljave?! Mogoče, a mi pri najboljši volji (odkrito povedano), jako dvomimo. Sigurni smo sicer, da nas bode marsikdo zavrnil, da smo črnogledi nihilisti, brezdomovinci i t. d. Bodi pa kakor koli: vendar istina je, gola istina, da 15 ljudij več premore kot pet. . . česar mi sami ne moremo učiniti, to stvorimo lahko s pomočjo, recte: v zvezi s drugimi! Slovenci smo premajhni; ne bomo li več dosegli ako se združimo s brati, s Hrvati?! Vsaj smo sinovi jedne majke, sinovi Slave!
Naše duševno obzorje je majhno, jako majhno. Vedno se suče le okoli jednega in istega predmeta. No ni čuda! Nam je li bilo tudi povečati je mogoče? Mi bi rekli: ne! Kdor je le kdaj videl „disciplinarne rede" kranjskih (slovenskih ne, ker jih nimamo!) gimnazij, realk, učiteljišč (i drugje ni dosti bolje, a vsekako vsaj nekoliko!) nam mora pritrditi. Dijaki se vklepajo v ozke, preozke spone; pristopni jinji niso širši krogi — pohajati ne smejo nikakih drnštev, ni literarnih, nikakih zabav, ki jih prirerajo nedijaki. Dovoljeno jim je le drsališče, plešisče pod kontrolo in gledišče, ki je pa le v Ljubljani. Ne trdimo, da ni to „dobro" — trdimo le, da to omejuje že itak ozko duševno obzorje naše! Ako bi se slovenski dijak istinito vestno držal predpisanih postav, bi prišel kakor zaboden voliček iz gimnazije v svet, kjer bi se mu vse rugalo. (Morda se pa to hočel?) Dobro se še spominjamo besed, ki jih je v početku tega leta izrekel gimnazijski profesor (po rodu Slovenec), pisatelj črtic, povestij in novel, govoreč o dolžnostih dijaka: „Dijak naj gleda le na to, kako bi svoje latinske, grške in matematične naloge izvršil, na drugo mu pa ni treba gledati — ga tudi nič ne briga! To velja posebno za tiste (je pripomnil veleučeni gospod profesor), ki „pišejo* in ki svoje „duha proizvode" obelodanjujejo. Kako more „ein solcher Fratz" (bilo je v sedmem gimnazijskem razredu!) kaj pametnega spisati!!!" — Bes je dolžnost vsakega učenca v prvi vrsti zadostiti dolžnostim svojim — ko pa to izvrši, sme pa po našem mnenju i kaj druzega delati, bodi
i to, da kaj napiše ... In če hoče to dati v javnost — če je dobro — slobodno mu! Znano je, da je. odlični francoski pisatelj, Viktor Hugo, s petnajstimi leti zložil odo, za kojo je dobil od parižke akademije prvo nagrado... I naš Josip Jurčič je jako mlad jel pisati povesti — u sedmi šoli je pa napisal povest „Jurij Kozjak, slovenski Janičar", ki je bila tiskana v koledarju „družbe sv. Mohorja in Fortu-nata“, leta 1864.
Sedaj si pa oglejmo, koliko smo sami krivi, da si ne razširimo obzorja. V prvi vrsti smo preozkosrčni — bojimo se tujine! Moderne reči se nam nekako gabijo. Nasprotniki smo vsemu novemu! — Res smo se v najnovejši začeli dvigati. Mej delavnimi močmi v naši literaturi vidimo nova imena ... Iv. Saveljev (Iv. Cankar), Kazimir Radič (Drganc), Aleksej Nikolajev-Gojko (Župančič), Zor (Zvonoslav, Mi-hajlov), Alexandrov, Laščan . . .. Govčkar, Murnik, Karol Dolenc, Orel, Nigrin, Vrtnik . . . Fr. Vidic, Zlogonski, Severin ... — kdo so to? — Mladina, ki se od nekaterih hvali kot nadarjena, nadebujna, od nekaterih kot pokvarjena, nemoralna . . . Preštudirajmo njihova dela; mnogo obetajoči talenti — a večina brez pravega obzorja! Ni čudno; nekateri so jedva zapustili sivo gimnazijsko poslopje, nekateri pa še drgnejo z nami vred hlače po klopeh in nestrpno gledajo skozi velika šolska okna želeč le tja ven v „svet slobodni.. .“ In prav imajo. V svet! Spoznajmo ljudi, njihove običaje, navade, njihova svojstva, njihov popolni društveni pokret! Preglejmo jih popolnoma; dobro si vzemimo in ohranimo — naposljed pa nesimo liki kitajskim pustolovcem ta dragoceni, najdeni „žen-šen1, domov ter ga podajmo narodu svojemu. In narod nam bo hvaležen, kajti koristili bodemo njemu i sebe ne zabivši.
Kedaj naj se človek uči? — V mladosti! Da, mladost, to je ona zlata doba, v kteri se moramo pripravljati za poznejše, bodoče življenje. In kaka naj bo ta priprava? Prvič in drugič in tretjič: razširiti nam treba duševno obzorje! Kako to? Pridobiti si moramo znanja, pridobiti izkustev — postati moramo zreli! Učiti se moramo jezikov naših bratov, učiti (in naučiti!) hrvatski, češki, ruski . . . slediti delovanju vseh teh narodov, zanimati se za vse, kar le koristnega pri njih vidimo. — Marsikdo nam bo ugovarjal: kako mi je mogoče naučiti se vsega tega — učiniti sve to. Itak imam že premalo časa, premalo časa za to, za ono . . . Končno je pa že vsejedno, če znam ali ne . . . Ne tako, prijatelj, pomni: kolikor znaš, toliko veljaš! Posebno mi, Slovenci, moramo gledati, da se tem več naučimo, da — ptujcu impo-niramo s znanjem svojim in tako povečamo čast naroda svojega!
Ne bodimo jednostranski — ne bojmo se širih, novih idej, ne bojmo se ptujine! Bodimo pa objednem tudi iskreni, goreči rodoljubi,
ki delajo marljivo, neutrudno in stvarno. Ne posnemajmo one mladine, ki je le za „slavnostne govornike" na hrupnili komersih in za voditelje — plesov pri raznih „večerih11, temveč bodimo celi možje!
Velika, težka naloga nas torej še čaka, mladina slovenska . . . mnogo bodemo še morali poskusiti in pretrpeti, predno se izpolnijo naše lepe ideje, naši krasni načrti. In izvršili jih bomo in to tem si-gurneje, ake se oklenemo bratov svojih, vrlih Hrvatov — ako se oklenemo svojega glasila „Nove Nade" ter jo s peresom in gmotno podpremo, da bode mogla biti kos svoji zadači!
Iz djačkih krugova.
Iz prijateljevega pisma posnemamo sledeče, kar bo — kakor upamo •— sigurno razveselilo naše čitatelje :
„— — — Resnica je, naj reče kdo, kar hoče, da i na naši gimnaziji niso slovenski dijaki tako mrtvo zaspani, kako bi človek na prvi pogled mislil, temveč, da se i oni vnemajo za dobre, koristne in lepe domače umetnosti — le dramiti, buditi, nauduševati jih je treba . . .
Navdušenje in zanimanje za slovensko stvar se je prav posebno pokazalo pri nas v nedeljo 7. nov. 1897. ob priliki otvoritve I. dijaškega stenografskega venčka" na naši višji gimnaziji*). Slavni učiteljski zbor mi je namreč soglasno dozvolil, da smem po prestani skušnji predavati na gimnaziji slovensko stenografijo, važen in interesanten predmet za vsakega izobraženega Slovenca.
Na moja zelo primitivna povabila, ktera sem poslal kot okrožnice začenši od IV. slov. oddelka po vseh višjih razredih razun VIII.**), se
*) Sicer sem vodil že lansko leto (drugo polletje) stenografski venček na tukajšni (slovenski) c. kr. državni nižji gimnaziji, ktera je popolnoma neodvisna od višje gimnazije. Zdelo mi se je torej potrebno, da imenujem letošnji venček kot prvi na naši gimnaziji.
**) V VIII. razred zato nisem hotel dati okrožnic, ker sem se (da naravnost povem) bal norčevanja, češ, nas da bi kak pritlikav peto-šolec učil, in ker sem mislil, da se ne bode nobeden oglasil. Toda moja sodba in sumničenje je bilo neopravičeno, — motil sem se; kajti z ve-
jih je oglasilo za naše ne baš ugodne razmere precejšno, da ne rečem, ogromno število dijakov, namreč okrog 140, kteri so podpisali svoja imena. In res je bil prihodnjo nedeljo ves razred natlačen malega in velikega dijaštva, kajti prišlo jih je še nad 150 iz vseh razredov, Bilo je treba že takoj prvi trenutek napraviti nekak red, kar ni bilo tako lahko, ker je vsak nerad pobral svoja šila in kopita, a moral sem to učiniti. Razdelil sem torej učence v dva kurza, ter jih odposlal nad polovico domov pridržavši učence 5 oddelkov VI. VII. in VIII. razreda. (Pri nas ima namreč vsak razred dva oddelka, a vsakem oddelku je večinoma več Slovencev, kakor pa Nemcev, dasi se navadno imenuje a nemški oddelek in b slovenski. Tukaj je torej razumeti razrede VI b, VII. a in h in VIII. a in b.)
Na to sem jim pred vsem pojasnjeval preveliko potrebo in korist stenografije v obče, a še posebej slovenske, naglašuje njene prednosti in vrline, s kterimi se odlikuje pred navadno pisavo. Skušal sem jim dokazati nasproti nekterim smelim trditvam, da se tudi slovenska stenografija mnogo rabi, da dobiva tudi slovenski tesnopis vsporedno s slovenščino čim dalje večjo veljavo i v javnem i privatnem življenji, pa je torej do malega neobhodno potrebno priučiti se je vsakemu izobraženemu in vlikanemu Slovencu, ki se količkaj več bavi s pisanjem; podal sem zbranim kolegom tudi par zgodovinskih čretic iz stenografije (omenil našega velezaslužnega strokovnjaka na stenografskem polji, g. prof. Ant. Bezenšek-a, kojega po pravici imenujemo „apostola jugoslovanske stenografije"). K sklepu sem jih še spodbujeval k resnemu učenji ter jih uauduševal za našo še tako mlado umetnost, kteri naj se posvetijo vsak po svoji moči. — Takoj potem sem prešel k stvari sami ter začel s predavanjem.
Stvar se je povsem mirno zvršila, brez kakega hrupa. — Vseh učencev imam do zdaj 130, ktero število pa se bode kljub tolikemu uaudušenji gotovo skrčilo tekom časa, kakor se to navadno dogaja v takih slučajih. Seveda bi imel mnogo rajše, da bi mi ostali vsi zvesti. Upam pa in pričakujem, da se bodo poprijeli tega zanimivega predmeta resno in da bode marsikteri mojih kolegov-učencev kedaj še imeniten faktor na polji slovanske stenografije. Dal Bog! C. Marn.
*
Mladež zagrebačke dolnjogradske gimnazije priredila je dne 24. studenoga o. god. koncert u svrhu nabave gimnazijske zastave. Pred
seljem moram zapisati, da se je tudi nekaj naudušenih osmošolcev javilo, kteri se hočejo udeleževati mojega predavanja ob nedeljah, kar je vse hvale vredno in lepo od njih! Tako je prav!
lijepim brojem opčinstva i djaka producirao se rnuški i mješoviti zbor („Putnik“ od Lisinskoga), tamburaški i gudalački orkestar i solisti na guslania i cellu. Neke nedostatke odbit demo na diletantsku nesigur-nost, a gdjegdje i na izbor pretežkih piefa, kojima nijesu bile dorasle sile. Koliko godj nam je drago zabilježiti mar mladeži oko njegovanja pijeva, gusala i tambura, toliko valja da takogjer požalimo, Sto se ta djelatnost u ludo gubi na onako beskarakternim i vodenim komadima, kao Sto je prva točka gudalačkog orkestra i Brožov „Moj san“ (gla-zbena slika!!), Sto su ga tamburaši izvršno izveli. ('emu osobito ova druga točka, koja nije ama baš ni od lcakve glazbene vrijednosti, k tomu je kvare neugodni umetci nekakvih pištalica i triangla, a hrvatskoj je narodnoj glazbi baš tako tudja, kao i suhi pnaj valčik gudalačkog orkestra. U opče svi naši skladatelji komada za tamburu kanda sistematično hoče da od tambure stvore nekakvi umjetni poluinstrumenat, a zaboravljaju, da je tambura djelo i svojina naroda. I komadi su im prema tome. Kad več nijesu ni od kakve više glazbene vrijednosti (u torn se tjera u neku ruku pravi švindl), a ono neka bar raznašaj u slatke i bolne glasove narodne glazbe. Jednostavna pratnja, koja je na tam-burama jedino moguča, ne če nikada dostajati glazbeuom stavku veče znamenitosti. Naravski da onda dolazimo do koračnica, koje imaju dva prosta akorda u eijeloj pratnji, a bezbroj glazbenih nesmisli u melodiji i do ovakvih konglomerata, kako je „Moj san“. I još hoče da za tambure priredjuju operne dijelove, arije! Zaboravljamo, da bi nas Slavene mogla samo narodna glazba učiniti gospodarima glazbe budučnosti, kako je rekao Verdi. Uhvatimo se narodne pjesme, pa uju njegujmo i širimo tamburom. Kad su več (ne znamo, s koga razloga) zapeli vokalni koncerti, a ono bar dajmo narodnoj pjesmi mjesta u našim diletantskim produkcijama. Varijacijaina, koje nije moguče izvesti, i jedno-ličnim drndanjem istih akorda samo se sramoti naš narodni instrumenat. — Žao nam je, što ove godine nije bilo na programu deklamacije, kao lani. Sječamo se pri tom pokušaja na ruskim i njemačkim gimnazijama, gdje se volja za besmrtna djela klasicizma nastojala pobuditi deklamacijama, pače i glumljenjem u grčkom i latinskom jeziku. Kad več toga nije, mogla bi mladež bar na svojim sastancima deklamovati neke stvari starije naše literature i nar. pjesme. No regbi da je u nas sve samo zato, da se pokaže nešto pred publikom, da se zna po svijetu. Na dublji cilj i pravo glazbeno nastojanje čini se, da se nije ni kod ovoga koncerta mnogo pazilo.	.	Alpha.
Izdao Vladimir J. Teharski.
Tisak Dioničke tiskare.