KRALJEVINA SRBA, HRVATA I SLOVENACA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
Klasa 40 (1)
INDUSTRISKE SVOJINE
Izdan 1. Decembra 1926.
PATENTNI SPIS BR. 3978
Fr. Curtius & Co., Duisburg, Nemačka.
Postupak za dobijanje bakra iz ostataka pirita.
Prijava od 16. decembra 1924.	Važi od l.jula 1925.
Pravo prvenstva od 10. marta 1924. (Nemačka).
Piriti koji sadrže bakar igraju vidnu ulogu pri fabrikaciji sumporne kiseline. Iz ostataka pirita mora se praktično udaliti bakar s jedne strane, da bi se dobio bakar s druge strane, da bi se za dalje čuvanje mogao u-potrebiti.
Dok se ostatci izvesnih pirita posle pečenja neposredno sa vodom, u danom slučaju sa dodatkom kiseline, na pr. sumporne kiseline, mogu lužiti, moraju se u normalnom slučaju ostaci poznatih pirita izložiti skupom postupku pečenja, da bi se dobio bakar u obliku da se može lužiti. Tako se moraju na pr. svi rio-, tinto-, tarsis-, orklas-, voldal-, sulitelma- i italijanski piriti izložiti žarenju sa hlorom. Pošto nije velika sadržina bakra u ostacima i retko prelazi 40/0, to su troškovi za žarenje s hlorom vrlo veliki prema prostom luženju.
Pokazalo se dakle, da se i bakar onih o-stataka, u kojima se može prema opštem mišljenju samo žarenje sa hlorom dovesti u o-blik da se može lužiti, može gotovo potpuno dobiti bez žarenja jedino luženjem sa vodom, u danom slučaju sa dodavanjem kiseline.
Poznato je, da se u najviše slučajeva jedan deo bakra iz ostataka može dobiti već prostim luženjem bez žarenja. Pri tome ostaje međutim veliki procent bakra u ostacima, i ovi se ne mogu dalje racionalno prerađivati kao gvozdena ruda.
Pronalazak se osniva dakle na činjenici da ovo izluživanje jednog dela bakra ne vrši se
tako, da svaki delić ostatka daje jedan deo svoga bakra srestvu za luženje i ostatak zadržava, kao što se do sada pretpostavljalo, već da se ostatci sastoje iz delića različitih osobina, od kojih jedni sadrže bakar u obliku, da se može lužiti a drugi u obliku, da se ne može lužiti.
Ova činjenica pruža put za razdvajanje različitih sastojaka i za njihovo razdvojeno racionalno dalje prerađivanje.
Dokaz za tačnost pomenute činjenice leži u tome da se kao pogodan postupak za razdvajanje pokazalo magnetsko pripremanje koje je prirodno samo tada moguće ako su delići odmah imali različite osobine.
Ako se dakle izloži jedan takav ostatak u danom slučaju pošto se isitni na dovoljnu finoću veličine zrna, jednom magnetskom pripremanju u jednom magnetskom razdvajaču ma kakve vrste, onda se pokazuje, da se pri tome delići ostatka, koji se lako luže, drukčije odnose prema magnetskom uticaju, nego delići, koji se teško luže. Dokazuje se, da nemagnetske frakcije dobijaju bakar u obliku, koji se lako luži, dok se bakar sa više ili manje magnetskih frakcija samo delimično ili ni malo dobija luženjem. U željenom slučaju mogu se kod magnetskog tretiranja dobiti i više od dve frakcije, prema različitom stepe-nu magnetskih osobina.
Tako se dobija jedna izvesna, u danom slučaju najveća količina ostataka u jednom obliku koji sadrži bakar u stanju da se lako luži, dok se ostatak ne može dovoljno lužiti.
Din. 5.
Primera radi dobijaju se sledeče
Frakcija:	količina pa težini:
I Nemagnetska	o o 00 IO
II lako magnetska	16%
III jako magnetska	26%
frakcije:
sadržina
bakra
posle
luženja:
0,10%
0,57%
1,42%
Frakcija 1 prerađuje se dalje prostim luže-njem, frakcija III žarenjem sa hlorom. Frakcija II može se prema naročitim potrebama u pojedinom slučaju prerađivati dalje prema jednom od oba postupka ili se može još jednom magnetski razdvojiti.
U danom slučaju mogu se ostaci rastaviti u još više frakcija, od kojih se na pr. prva može lužiti sa vodom ili vrlo razblažinom . kiselinom, druga sa nešto jačom kiselinom, treća sa još jačom kiselinom a samo se četvrta mora izložiti žarenju, sa hlorom, da bi se posle mogla lužiti.
Iz toga izlazi dalje, da se i žarenje magnetskog dela može još zaobići, pri čemu se ostatak koji se ne može lužiti uvodi kao dodatak u peć za žarenje, u kojoj se žari sveži pirit. Pri ovom ponovnom prolazu kroz peć za žarenje pirita, koja peć gori sama bez za-grevanja na suprot peći za žarenje ostataka, koje potrebuju zagrevanje, menja se ostatak, koji se ne može lužiti tako, da se ponovo
dobija najveći deo bakra, koji se u njemu sadrži u obliku da se lako može lužiti. Celokupno ostatak zatim se ponovo magnetski razlučuje tako dalje, tako da se đeo koji se ne može lužiti uvek ponovo vraća u radni hod.
Prirodno je da se u željenom slučaju može samo jedan deo ostatka koji se ne može lužiti, tretirati na ovaj način, drugi deo na suprot mora se izložiti običnom žarenju sa hlorom.
Patentni zahtevi:
1.	Postupak za dobijanje bakra iz ostataka pirita, naznačen time, što se ostaci razdvajaju u različite delove, od kojih jedan sadrži bakar u obliku da se lako luži, dok se drugi ne mogu lužtti, posle čega se delovi svaki za sebe na običan način dalje tretiraju luže-njem odn. žarenjem sa hlorom.
2.	Postupak na zahtevu 1, naznačen time, što se razdvajanje ostataka vrši magnetskim razlučivanjem.
3.	Postupak za dalje prerađivanje delova, koji se ne mogu lužiti i koji se dobijaju po zahtevu 1 ili 2* naznačen time, što se ovi delovi dodaju svežem piritu i sa ovim se zajedno još jednom usijavaju u peći za žarenje pirita, posle čega se dobiveni celokupni ostaci ponovo tretiraju po zahtevu 1 ili 2.