-----   398   -----
Narodna pesem iz Liburnije.
Bog skuša Marka spriko mora.
Piše knigu sam Bog iz nebesa,        Vezite mi bele ruke moje,
I ju piše Marku spriko mora,         Da vas nebin s njima pograbio^
Da mu spravi gospodsku večeru,      Da si nebin dušu ogrišio.44
Da ne kolje telca ni janjaca*,           Peljali su ga v bile butige,
Neg' Stipan a ditiča malahna.—      Kupili su svilane fačolej
Kad  je Marko knigu razabrajao,      Vezali su bele ruke njemu,
Križen su ga suze prolivale ;            Vezali su černe oči njemu,
Poda knigu zaručniči svojoj:            Peljali ga na jančje zaklanje.
„Aj ti, Boga, zarucnice moja!          Zmakne otac spadu 23 od ramena,,
Ova kniga od Boga poslana,             Da če klati sina nejakoga. —
Da ti kolješ sina malahnoga             Doleti do dvanajst anjeli;
Mala sina od sedan godina."            Zmaknuli su Stipana malahna,
Kad je ona knigu razabrala,            Primakli su janjašce malahno.
Od mila se na zemlju zvernula.        Otac je paral, 3) da j' ubil sina*
I govori Stipan dite mlado:           Pa je ubil janašce malahno.
„Ala, caco, mudra moja glava!        Na to   pride   sam Bog iz   nebesa
Neproljevaj gorke suze svoje5          I govori Marku spriko mora:
Treba Bogu volju ispuniti.                 „Ti si, Marko, kruna moga raja!
Oj me mane, mila majko moja!        Podaj mi ti sina malohnoga,
Ne meči se na cernu zemljicu,        Cu ga stavit za anjela svoga;
Treba Bogu volju ispuniti.                Podaj mi ti, majko, sina tvoga,
Peljajte me u bile butige, !)            Cu ga stavit na srid raja moga;
Kupite mi svilane fačole$                  Svi tri ste mi volju ispunili,
Povežite cerne oči moje,                   Svi tri jeste rajak zadobili! Da vas nebin gerdo pogledao;                Po pesmi Ciškega berača
zapisal J. Volčič.
J) butiga, t. j., štacuna;   2) spada, t. j., meč; 3) paral> t. j. mislil.