POŠTNINA PLAČANA V GOTOVINI.
!S3!ffiS55SC
ЈШ1
Leto
Godina
НИКОЛА ДОШЕНОВИЂ:
У Праг!
Хајдмо мед браћу драгу	Има ли веће среће
што нам у Златном Прагу	кад сиви Соко леће,
соколски венац вију	да братско коло хвата
из цвећа од нас свију!	и грли свога брата!
Tor цвећа неувела нашег Славенства цела, венац нам мора расти a цветак сваки цвасти!
Венац нам душе крепи јер душман од њег стрепи гледећ соколску снагу у дивном нашем Прагу!
Има ли веће славе, Соколи с Дрине, Саве, Влтаве, Волге, Висле — кад исту мисо мисле!
Iz starešinstva JSS.
Slet sokolskog naraštaja u Pragu.
as naraštaj će učestvovati letos prvi put na svesokol-skom sletu u Pragu, da se oduži poseti češkog naraštaja godine 1922 prilikom svesokolskog sleta u Ljubljani. Na prvi poziv starešinstva je prijavljeno oko 800 naraštaja (muškog i ženskog). Starešinstvo JSS. je razaslalo svim župama nove obavezne prijavne liste za naraštaj. Društva moraju vratiti te liste JSS. najkasnije do 15. maja. Kasnije prijave nećemo uzimati u obzir. Uputstva za učestvovanje naraštaja su sledeća:
1. Sletu smije učestvovati samo naraštaj a ne deca.
2. Svaki naraštajac mora imati propisano odelo (kroj) i mora biti dobro uvežban u propisanim vežbama. Naraštaj koji neće uzorno svladati propisane vežbe i neće imati propisano odelo (kroj), neće smeti učestvovati na sletu.
3. Sa naraštajem ne smeju putovati roditelji ili drugi rođaci, koji ni pod kojim uslovom neće biti pušteni u naročiti voz naraštaja. Naraštaj putuje jedino pod nadzorom prednjaka, koje odrede župe. — Svaka župa mora prijaviti do 15. maja ime prednjaka, koji će voditi u Prag župski naraštaj. Svaki prednjak-vođa mora imati sa sobom poimenski spisak naraštaja svoje župe.
4. Naraštaj se skuplja 25. j u n a u Ljubljani. Naraštaj iz južnih krajeva naše države mora stići u Ljubljanu tako, da prenoći u Ljubljani. Na dan 25. juna pre podne vršiće se u Ljubljani pregled celokupnog naraštaja i probe za nastup. Isti dan u podne odlazak naročitim vozom u Prag, kamo će se dospeti 26. juna.
5. Naraštaj ostaće u Pragu 26., 27., 28., 29. i 30. juna, a vratiće se u Ljubljanu 1. jula opet pod zajedničkim vodstvom. — Nijedan narašta-jac(-ka) ne sme ostati u Pragu posle tog termina.
6. Prenoćišta u Pragu biće zajednička. Izuzetaka ne dopuštamo. Župski prednjaci moraju ostati bezuslovno uvek kod svog naraštaja, jer su odgovorni za sve posledice.
7. Svaki član(-ica) naraštaja mora imati propisan putni list sa vizom Austrije i Českoslovačke. Viza Českoslovačke je besplatna. Putni list se može lako pribaviti za više naraštajaca(-ki) skupno. Putni list izdaju nadležna sreska poglavarstva. Vizu pribavi ona župa, u čijem sedištu se nalazi nadležan konzulat. Zato neka župe saberu na vreme sve putne listove i pošalju župi u čijem se sedištu nalazi nadležan konzulat.
8. Ponovno naglašavamo, da izuzetaka ne dopuštamo i da se mora svaki naraštajac(-ka) tačno držati tih naređenja. Svaka nepravilnost će se odlučno otkloniti, a odgovornost za posledice nose društva odnosno župe.
9. Župe su dužne strogo nadzirati, izvršuju li se sva ta naređenja, a napose da nadziru vežbanje prostih vežbi i pripreme za takmičenje. Uput-stva za to primile su sve župe.
10. Za vozne povlastice na železnici dobiće svaki naraštajac(-ka) naročitu legitimaciju, koju će izdati starešinstvo JSS. Bez te legitimacije nema prava na vozne povlastice.
11. Svaki naraštajac(-ka) mora imati na građanskom odelu znak sokolskog naraštaja. U Prag se putuje u građanskom odelu.
12. Sva naređenja važe za muški i ženski naraštaj.
Starešinstvo Jugoslovenskog Sokolskog Saveza.
Ljubljana, 6. aprila 1926.
Dr. Viktor Murnik s. r., E. GangI s. r.,	Dr.	Riko	Fux	s.	r.,
načelnik.	starosta.	tajnik.
Sletske svečanosti.
Za sokolski naraštaj.
26. juna (subota):
U »Obecnom« domu kod Praških vrata u 8 sati u veče: Umetničko veče za sokolski naraštaj (govor, muzika, pesma). U pozorištima Narodnom, Stavovskom, Vinohradskom, Švandovom i Uraniji:
Svečane predstave za naraštaj.
27. juna (nedelja) na sletištu:
U 8 sati u jutro: Probe ženskog naraštaja u prostim sletskim vežbama. U 9 sati u jutro: Probe muškog naraštaja u prostim sletskim vežbama. U 10 sati pre podne: Probe ženskog naraštaja za naročiti župski nastup.
U Pragu VII. Bjelskoga ulica, velesajamski paviljon u 10 sati pre podne:
Otvorenje sokolskog velesajma.
U 3 sata posle podne: Javna vežba naraštaja Čehoslovačke Obce Sokolske i Jugoslovenskog Sokolskog Saveza:
1. Zajedničke proste vežbe ženskog naraštaja.
2. Vežbe jugoslovenskog sokolskog naraštaja.
3. Zajedničke proste vežbe muškog naraštaja.
4. Vežbe ženskog naraštaja po župskim jedinicama, I. deo.
5. Bojna utakmica muškog naraštaja, I. deo.
6. Sletska scena (treće izvađanje).
Na Slavenskom otoku u 8 sati u veče: Vrtni koncerat.
U »Obecnom« domu kod Praških vrata: Naraštajska beseda.
Na Vltavi u 9 sati u veče: Svečana igra »Slavensko bratstvo« (izvodi se prvi put).
28. juna (ponedeljak):
Na sletištu u 8 sati u jutro (pre i posle podne):
Utakmica naraštaja Čehoslovačke Obce Sokolske.
Takmičenja muškog naraštaja na spravama i u igrama i takmičenja ženskog naraštaja u trčanju i u igrama.
Na Vltavi (pre podne?): Utakmice u plivanju muškog i ženskog naraštaja.
U Pragu uopšte (pre podne i posle podne): Pregledavanje mesta za one koji ne učestvuju na utakmicama.
U vežbaonicama i na letnim vežbalištima praških sokolskih društava u 8 sati u veče:
Naraštajske besede (akademije).
U pozorištima Narodnom, Stavovskom, Vinohradskom, Švandovom i Uraniji: Svečane predstave za sokolski naraštaj.
29. juna (utorak):
Na Kraljevskim Vinohradima u 8 sati u jutro: Skupljanje za povorku naraštaja Čehoslovačke Obce Sokolske kroz Prag.
U 9 sati u jutro:
Povorka sokolskog naraštaja kroz Prag ulicama: Sokolskom, Mezi-branskom, Vaclavskim trgom, ulicom 28. oktobra, Narodnom, Masary-kovim kejem, Križevačkom, Sanytrovom, Mikulaškom na Staromestni trg.
Na sletištu u 3 sata posle podne: Javna vežba naraštaja Čehoslovačke Obce Sokolske i Jugoslovenskog Sokolskog Saveza:
1. Zajedničke proste vežbe muškog naraštaja.
2. Zajedničke proste vežbe ženskog naraštaja.
3. Vežbe jugoslovenskog sokolskog naraštaja.
4. Vežbe ženskog naraštaja po župskim jedinicama, II. deo.
5. Bojna utakmica muškog naraštaja, II. deo.
6. Sletska scena (četvrto izvađanje).
Na »Kampu« u 8 sati u veče: Oproštajni koncerti.
Naraščajsko vezilo JSS bratskemu л	naraščaju	COS.
___ /ГдН8 ТгГП
П	шшшш	н	slavnostnih dneh sokolskega zleta v Pragi ponese
m	/v-vv	M	na^ s°kolski naraščaj bratskemu naraščaju ČOS spo-
f ^	Ж	minski prapor kot viden znak sokolske vernosti. Raz-
ЈГ	veseljivo je, da zbira za to darilo naraščaj sam sred-
stva, ki bodo omogočila, da bode darilo tudi lepo.
Star narodni običaj je bil od davna, da so gosti, prihajajoči na obisk prinašali svojim gostiteljem vezila ali darila v spomin. Po južnih krajih naše domovine je še danes običaj, da prinašajo gostje lepo pletene in
w
vezene čarape (nogavice), pisane otirače (peškirje ali brisače) ali celo obleke. Mi pa ponesemo svojim bratom spominski prapor z lepo narodno vezenino. Prapor meri 80 cm v kvadratu. Narejen je iz težke lijonske svile. Ena stran je živordeča, na kateri bode obrobek iz bele svile, posejan s tipičnimi pirotskimi okraski. Druga stran je bela. Vogali in rob so vezeni v pisani svili z narodnimi lirvatskimi in slovenskimi okraski. V sredini je ptica sokol z razpetimi krili, držeč v krempljih ročko, od katere vihra državna trobojnica.
Napisi so v zlatu, in sicer v latinici in cirilici.
Drog (kopje) nosi na vrhu kovinskega ptiča sokola s polrazpetimi krili. Trakovi pa nosijo napise: Vernost za vernost — slet naraštaja, Praga
28.	6. 26.
Po možnosti priobčimo sliko prapora, kakor hitro bode dovršen.
Naraščajniki naj se odzovejo vsi do jednega s prispevki za prapor.
JOS. A. KRALJIČ:
Sokolski slet.
Lete, lete sa svih strana	gorde snage —
na ročište drage ptice:	na obali šuma ruku
Sokolovi,	vihor diže
Sokoliće,	duše blage —
mili ptiči	'suzom orošene.
sokolići —	
sred sunčana dana.	Na obzorju sunce staje,
	zatravljeno gleda vale
Lete, lete, lepet krila	ispod gora
pjesmu budi, zrakom trese,	u dolini,
s toplih grudi	zlato siplje odozgora
razliježe se	po pučini
pjesma sveta, mila.	crven-mpra,
	sebe moru daje.
I kad gordo sleže jato	
na ročištu ispod gore, —	Ponosno je naše more
na poljani	i smjelo se sunca hvata,
kipi, vrije,	jer to more,
ko da pusto prekri more	jer ta pjena:
karanfila crvenije’	krv je s duše ulivena
i pupoljka nasmijani’.	svijetlih snova;
	rosa s vijenca —
A kad more talas krene	složne braće Sokolova:
tiho, meko — i u luku	Srb-Hrvata i Slovenca!
zamah siže	
30. aprila.
»Navik on živi, ki zgine pošteno.« (Fr. Kr. Frankopan.)
našoj jugoslavenskoj povesti ima toliko svetlih, premda tužnih časova, kojih	valja da se često sećamo, kako
ne bi išli u zaborav.	Ti časovi treba da budu zvezde
na jugoslavenskom nebu, zvezde, što večno sjaju, da sjaju i onda kad ih mi i ne vidimo. Takav jedan mo-menat u našoj slavnoj historiji jest dan 30. aprila.
Pred 255 godina t. j. 30. aprila (travnja) 1671. bila su u Bečkom Novom mestu (blizu Beča) smaknuta dva naša velikana, velikaši grof Petar Zrinski i knez Franjo Krsto Frankopan.
Zanimat	će	Vas, dragi Sokolići, a ja	ću ukratko da Vam napišem tko
i kakvi	su	bili,	te	zašto beše smaknuti	ovi junaci. Vi ste već o njima
štogod i u školi čuli i čitali, pa ajde da malko osvežite, saberete i proširite Vaše znanje o tim slavnim junacima i o tom žalosnom događaju.
Porodica Zrinskih poznata je u našoj povesti i od pre, no osobito se pročula po slavnom sigetskom junaku, hrvatskom banu Nikoli Zrinskome, koji je god. 1566. junački poginuo pod zidinama utvrđenoga grada Sigeta (u današnjoj Mađarskoj) boreći se kao lav. Braneći domovinu od Turaka (90.000 vojnika), koji htedoše da poplave celu Evropu, on sa šakom svojih neustrašivih vitezova (tek 2500 ljudi) pade, ali je zadao teški i vrlo oset-ljivi udarac turskoj sili, a smrtni udarac silnom sultanu Sulejmanu, koji, od žalosti za velikim gubitkom svoje vojske, u šatoru umre. Od toga je časa počela turska zvezda stalno da gasne, i Evropa treba da bude zahvalna sigetskome junaku i njegovim suboriocima, da je turske horde nisu pogazile. Glas o junačkoj smrti Nikole Zrinskoga pročuo se na daleko, i on postade svetski junak, a ime Zrinski općenito poznato. (Pravo prezime ove porodice je — Šubić, a ime Zrinski dobile su od grada Zrin u Hrvatskoj.)
Sin Nikole Zrinskoga, Juraj (1549.—1603.) osnovao je u Nedelišću (kraj Čakovca u Međumurju) glasovitu tiskaru (1572.). Njegov sin Juraj, unuk Nikole, bio je također hrvatski ban. Ovaj je imao dva sina: Nikolu i Petra. Nikola je god. 1649. postao hrvatski ban, a kad je on umro (1664.) nasledio je bansku čast brat mu Petar.
Naša je domovina od vajkada imala neprijatelja naše narodne slobode. Najopasniji bejahu Turci i Nemci. Turci su često, vrlo često provaljivali u naše krajeve, palili, ubijali, otimali, odvodili u roblje i svakojako mučili naš živalj. »Kuda tursko kopito prođe, tu trava ne raste.« I naš je narod u ono doba trebao stalno da bude na oprezu, budan i spreman na oružje.
Nemci, dobro znajući da ih naš jug dobro brani od Turaka, mesto zahvalnosti ukazivahu najveću nezahvalnost.
God. 1664. bila se s Turcima strašna bitka u Mađarskoj oko reke Raab kod Sv. Gotharda. 1 ako su bili Turci u toj bitki upravo strašno poraženi, tadašnji je car Leopold učinio takav mir, koji je u povesti svih naroda i svih vekova valjda najsramotniji. Po ugovorima toga mira, Turci, i ako pobedeni, zadržali su sve zemlje, koje su do tada bili osvojili (velik deo Ugarske i Hrvatske) i poviše car Leopold (kao pobednik!) obvezao se da plati Turskoj 200 tisuća dukata u ime ratne otštete! Taj sramotni mir (u Vašvaru) delovao je na ugarske i naše velikaše upravo porazno, a narod naš pade u očajanje.
No ne samo to, nego su se po Hrvatskoj stali šopiriti nemački generali i ostali časnici, a nemački vojnici ne primajući dovoljno plaće i hrane, stadoše napadati naša sela, otimajući do čega bi došli. Još gore nego Turci! Sve tužbe na cara proti ovim ljudima nisu pomagale ništa.
Dabogme, da ovakvo postupanje avstrijske vlade i nemačkih vojnika naši velikaši nisu mogli da gledaju mirnim okom i skrštenih ruku. Oni se dogovore s mađarskim velikašima i htedoše da se složno odupru i samom caru, kako bi očuvali domovinu od pljačkaša. Urotiše se na čelu sa Petrom Zrinskim i njegovim šurjakom Fr. Kr. Frankopanom. Nažalost, njihovi saveznici, mađarski urotnici, prerano pomreše. Tekom vremena car Leopold po svojim uhodama dozna o čemu se na jugu radi, pa da prepreči tu nameru urotnika, pozove Zrinskoga i Frankopana u Beč, da se tobože s njima »razgovori i sporazumi«. Zrinski i Frankopan nećkali su se da idu na meku u Beč, jer nisu ni hteli ni mogli da veruju dobronamernosti bečkoga dvora. Ta Zrinski je nedavno pre toga bio napisao: »Veruj Nimcu kao suncu zimsku!« No kad im je car poslao svojeručno potpisano pismo, u kojem jamči, da im se ne će nikakvo zlo dogoditi, oni poveruju i odoše na to nesretno putovanje u Beč. »Premilostivi« car »lepo« ih primi: baci ih u tamnicu kao najveće razbojnike, podigne optužbu proti njima i carski sud osudi ih na smrt! »Veruj Nimcu kao suncu zimsku!« Tako je »premilostivi car« održao u pismu utvrđeno obećanje! Pasja vera! I 30. IV. 1671. bili su na najokrutniji način smaknuti: odrubiše im glave! Pokopaše ih u jedan grob. Čitava Evropa zgra-nula se na vest o smaknuću ovih velikana, koji su svojim junačkim podvizima u bojevima s Turcima zadužili sav tadašnji civilizovani svet. 0, crna nezahvalnosti!
Frankopani bijahu također na glasu junaci. Proslaviše se kao dobri vojskovođe. Naš Franjo bio je imenovan kapetanom ogulinskim. Njegova sestra Katarina bila je žena P. Zrinskoga, koja je od pretrpljenih muka u avstrijskoj tamnici poludila i umrla.
Petar Zrinski i Fr. Kr. Frankopan nisu bili junaci samo na maču, nego i na peru. Oni su se kao odlično obrazovani ljudi zanimali i knjigom. Tako je Petar Zrinski preveo veliki epos svoga brata Nikole:
»Adrianskoga mora sirena«. Prevod je posve slobodan, a Petar je dodao još svoje 94 kitice. Knjiga je raskošno ukrašena, te spada medu najlepše opremljene knjige naše starije književnosti. Taj veliki epos (junačka pesma) ima 15 pevanja, a opeva opsadu Sigeta i junačku smrt sigetskoga junaka, pradeda im Nikole Šubića Zrinskoga. Žena Petrova, Katarina, priredila je i izdala molitvenik »Putni tovaruš« (drug). Frankopan Fr. ostavio nam je lepu zbirku mladenačkih pesama pod naslovom »Gartlic (vrtić) za čas skratiti«. On je prevodio i jednu glasovitu dramu velikog francuskog književnika Moliera (»George Dandin«).
U najlepšoj dobi (Zrinski 50 godina, Frankopan tek 28 god. života) ovi naši mučenici dali bi nam bili još mnogo dobra i na političkom i na književnom polju, da im kruta sudbina ne oduže živote.
Ali, kako nam lepo peva pesnik A. Harambašić: »Tko svoju zemlju ljubi, i tko ne će biti rob, tomu krvnik glavu rubi, taj u hladan pada grob.«
Njihova poslednja želja, da počivaju u domovini, ispunila se istom nakon 250 godina, kad su 1921. god. njihovi ostaci iz Bečkog Novog mesta preneseni u Zagreb, gde su uz veliko saučešće našega naroda sahranjeni. Večna im pamjat! (Bivša Avstrija bojala se i njihova praha, pa evo do njezina raspada, a našeg oslobođenja i ujedinjenja nije dopustila, da se pepeo naših mučenika prenese u domovinu!)
30.	aprila svake godine neka Vam bude, sokolići naši, dan sećanja na velike borce za oslobođenje domovine i naroda, i budite ponosni što ste i Vi dostojni potomci slavnih pređa, koji nam ostaviše sveti amanet: Sve za narod, za domovinu!
JANKO ĐONOVIĆ:
Mlado proljeće ...
Mlado proljeće kao duša pjeva preko naših njiva, kroz mirisne luge ...
Sad je moja duša vedra kao ševa i radosno kliče, daleko od tuge.
Sokolski će sada zorni naraštaji da ostvare mete svojih svetih snova, uz proljetnu pjesmu koja nadom sjaji i vodi u carstva beskrajna i nova.
Tamo, gdje čujemo uzdahe i bole odleće će oni na bijela krila, rasvijetlit suncem srca koja vole i zapjevat pjesmu na polja cvjetna, mila ... —
Mlado proljeće kao duša pjeva preko naših njiva, kroz mirisne luge ...
Duša će mi biti vedrija no ševa kad procvati pjesma na poljima tuge!
€јжшжжтмтго
ALBIN ČEBULAR:
Vstajenje.
okoliče sem videla, ki so leteli v zarjo. Imeli so srebrne peroti. Vrste so se pretakale ena v drugo kakor vilinski pajčolani.
Zemlja je	zastala v svojih tečajih.
Ljudje so	dvignili čelo.
O,	da bi mogla za sokoliči!
Kje sem?
Počakaj. Izvežbaš se tudi ti v poletih. Vidiš, za teboj je morje tvojih sestric in bratov, ki šepečejo iste besede.
Zlato te obsije.
Čas prihaja in zopet odhaja.
Razcvita se roža.
Trume se goste v vedno večjih in gostejših kolobarjih ...
Potrkal je čar tudi na tvoje duri in te zazibal. Vstali so še močnejši nemiri od nekdanjih.
Izpuščam svilene vajeti; pluj skozi zračne oceane, da se uležeš tudi ti v žametno naročje zarje, obkrožene z venci sokoličev.
Један догађај.
недељу, 7.	фебруара, дошао je к мени	један	учитељ
са салаша,	стар око 65 година са следећом	жељом:
Иде крајем ове школске године у пензију и сматра за најбоље завршење његовог животног рада са децом, када би могао спремити соколску јавну вежбу на тој салашкој школи. Дошао je, да научи команду, као и неке згодне вежбе за ту сврху.
Разуме се, да сам му свесрдно саветовао и са њиме све вежбе npo-учио. — Нека буде за узор младићима, како се лепо окретао на деспо! лево!, савијао je тело и све je радио сам, премда сам му предложио, да ћу сам или још са којим од напшх доћи на салаш ка њему, да помажем спремати децу. — Одбио je — срдачно — али категорично одбио, хоће сам да све спреми, да има лепу успомену на свој рад, када већ не буде био у служби... само нека дођем на његову приредбу у јуну!
•Замислио сам се — и размишљам стално о тој појави! Размишљајте мало и ви! Погледајте:
Човек, учитељ, одгојени у духу Славешша непријатељскоме, радећи цео живот у овим крајевима, није имао ни прилике да чује о Оокол-ству — тек после ослобођења...
Прошле године похађа соколски курс за учитеље основних школа, који приређује наше друштво, уз помоћ школског одбора, надзорника, жупана и градоначелника — и прожива наше Соколство тако, да њиме хоће да крунише завршетак свога живота ...
Сретан човек! И ми смо сретни, који смо већ давно дошли до тога уверења, да наша соколска идеја je јединствена у целоме свету! Здраво!
МИЛАН ПУХАЛО:
Соколима.
Соколи, децо сунца и слободе!
Браћо и сестре словенскога рода!
Нас исте жеље једном циљу воде, где цвета братство, једнакост, слобода.
За нама je прошлост напора и рада, a пред нама барјак велике Идеје, непрестане борбе и дивније нада, што кроз наше душе као ветар веје.
Безгранична љубав држи нас и веже, a упорна воља ка победи води, док душе наше непрестано теже, јединству и срећи, братству и слободи.
Са наших уста не чују се клетве; ми судбином својом управљамо сами, и чекајући дан велике жетве палимо луче сазнања у тами.
Стазама нашим теже срца жива што Истине врело хоће да сазнаду, јер се будућност велика оснива у вечној борби и вечитом раду.
Сви напори наши и све борбе многе свршиће се онда, када са висине, то сунце братства, слободе и слоге Славији Мајци роди се и сине.
VILKO MAZI:
Čolem!
Жс1ог izmed vas bo tako srečen, da se popelje na veliki sokolski mejdan v zlato Prago, bo imel tam priliko videti tudi sokolske brate, ki pozdravljajo in odzdravljajo s »čolem!« To so Poljaki, naši slovanski drugi od ravne Visle, ki so se po dolgem in težkem robstvu, brezdomi in brezpravni, strnili ob prevratu v svobodo velike in mogočne republike Poljske.
Toda zanimalo vas bo predvsem, kaj pomeni ta »čolem«? Povedal sem že, da je to pozdrav in še celo čisto sokolski pozdrav, tako kakor naš »zdravo«, ali češki »na zdar«. Dobesedno po naše bi se to reklo »s čelom«, torej šesti sklon od »čela«, ki mu pravijo Poljaki »čolo«. Šesti sklon tvorimo mi s predlogom in končnico, Poljaki pa samo s končnico. Pa ne bodite hudi, da Vas morim s slovnico, posebno, ako je ta komu tako zoprna, kakor je bila meni v vaših letih. Takrat smo namreč gonili »jelena« in »ribo« po vseh mogočih in nemogočih »padežih«, da ni čudno, če so te plemenite životinje dandanes že prava redkost.
No, pa se vrnimo še malo k poljskemu sokolskemu pozdravu. Dabome, lep pomen ima! Čelo je znamenje ponosa in dostojanstva, pa tudi znamenje odločnosti in krepke volje, torej znamenje človeških vrlin. Zato imamo o čelu tudi celo vrsto krilatic kakor: jasno, odkrito, drzno čelo in še druge. Za čelom tiči tisto, kar odlikuje samo človeka, to je: misel, duh. Pravijo, da je že v obliki čela zapisana vrednost razuma. Da izdaja n. pr. visoko čelo modrega človeka, nizko pa omejenega, kar pa seveda ne odgovarja vselej resnici. Pozdrav s čelom pomeni torej pozdrav z mislijo in duhom. In če so si poljski Sokoli izbrali tak pozdrav, si pač niso mogli lepšega. Saj sta sokolska misel in sokolski duh, izražena na čelu, najlepša bisera, ki moreta krasiti »krono stvarstva«, kakor tako radi nazivamo človeka.
Pa ker sem že povedal eno, moram še drugo, namreč, kako se ta »čolem« po poljsko piše in izreka. V pismu izgleda takole:1 czotem. Cz je naš č, l pa se razlikuje od našega l po tem, da se konec jezika ne sme dotikati zob, ampak samo sili k njim. Podobno govore pri nas tak l ponekod na Gorenjskem, kjer pravijo n. pr. namesto »šla« — »šwa«, dala (da\va), hlače (h\vače) itd. Povdarek pa je v poljščini vedno na predzadnjem zlogu, torej: čolem.
Pa naj bo dovolj te učenosti. Povedati vam hočem rajši nekaj malega iz življenja Poljakov, o katerih se pri nas le redkokdaj govori in piše.
Poljakov je v mejah današnje republike okolo 27 milijonov, torej še enkrat toliko, kakor prebivalcev Jugoslavije. Tako so Poljaki drugi največji slovanski narod po številu, po svoji veliki preteklosti in po svoji visoki kulturi pa zavzemajo eno najodličnejših mest v slovanski družini.
Zgodovina poljskega naroda se je uveljavila že z velikim kraljem Boleslavom Hrabrim, ki se ga je lani, ob priliki 9001etnice njegove smrti, spominjalo poljsko Sokolstvo s svečanimi proslavami. Boleslavovo žezlo je vladalo daleč preko mej današnje republike. Še na mogočnejšem višku slave pa je bila Poljska za časa Jagelonov (1386—1572), ko je merila blizu 1 milijon km2 in segala od Baltiškega pa skoro do Črnega morja, od Odre pa skoro do izvirov Volge. Spori številnega plemstva in reformacijski boji pa so začeli polagoma slabiti notranjo moč države in jo gnali v propast. Na površje je zlezlo jezuitstvo in odpirala so se vrata tudi židovskemu priseljevanju. Kralj je ostal samo še klavrna igrača v rokah raznih posvetnih in cerkvenih mogotcev. Neprestanih domačih razprtij so se veselili grabežljivi sosedje, ki so začeli trgati kos za kosom te lepe in bogate zemlje. Natančno dvesto let po smrti zadnjega Jagelona,
1.	1772 je prišlo do takozvane »prve delitve« Poljske. Rusija je odtrgala Litvo, Prusija je pograbila zahodnje pokrajine in pridružil se jima je še tretji grabež, Avstrija, ki je odnesla vzhodno Galicijo. Toda ta velika nesreča še ni iztreznila zaslepljenih duhov. Moralo je priti še do druge delitve 1. 1793, ki je še globokeje zasekala v poljsko zemljo. Šele zdaj je vstalo nekaj plamtečih rodoljubov, na čelu jim slavni vojskovodja Kosciuszko, ki je dvignil naslednje leto ves narod v orožju. S srečno roko se je zagnal v tuje zajedavce, toda nove strasti, ki so razpalile samoljubno plemstvo, so ugonobile zdaj še Zadnjo ped nekdaj tako slavne države. Jeseni 1. 1795 je padla Varšava in z njo vse, kar je še ostalo. Poljska je zginila z zemljevida.
Nastopili so časi strašnega robstva. Voditelji poslednje vstaje, kolikor jih ni poginilo v ječah, so se zatekli pod Napoleonovo zvezdo, ki jim je dajala še zadnje upanje. Po mnogih in težkih razočaranjih je naposled vendarle pozdravila Varšava 1. 1806. velikega zmagovalca in osvoboditelja Bonaparteja. Komaj pa se je začelo dobro jasniti nad Vislo, je prišel nesrečni polom ob Berezini, ki je zagrnil Poljsko še v temnejšo noč. Groznih sto let je ječal odslej nesrečni poljski narod v najtrjih verigah suženjstva. Nasilje za nasiljem je uganjalo svoje divje razvratnosti. Toda iskra živega domoljubja je budno tlela pod pepelom. Nič zato, da se je poljski človek mogel komaj med štirimi stenami oglasiti v mili materinski besedi. Nič zato, da so mu teptali in oskrunjali rodne svetinje. Iz krvi in solz je rastel nov narod, ne narod mehkužne in propale šlahte,1 marveč narod zdravega duha in jasnih misli, narod ratarjev. Kakor svetle dragulje so naskrivaj prenašali od koče do koče tiste redke poljske knjige, ki se jih je posrečilo pretihotapiti iz daljne tujine in ki so rosile blagodejno uteho za neizmerno bol. S solzami je čitala poljska mati bedni deci sladko pesem Mickiewicza: »Domovina, ti si kakor zdravje; le kdor te je kdaj izgubil, ve za tvojo veliko ceno ...« Ta narod, ki je bil dolga sto-
1 Tako se je imenovalo poljsko plemstvo.
letja samo orodje v brezvestnih rokah plemstva in za kojega je moral opraviti še to poslednjo pokoro, je kakor prečiščen čakal velikega vstajenja, ki mu ga je kakor nam prinesel prevrat 1. 1918. Zdaj živi svoje svobodno življenje tam ob ravni Visli. Sam svoj gospod je na svoji zemlji, ki je popila toliko krvi in solz, da bo ostala sveta in blagoslovljena na vekomaj. Iz te krvi in solz raste zdaj tudi nov sokolski rod mlade Poljske, pretapljajoč se s sokolsko mislijo in sokolskim duhom v živo silo slovanstva. Z odkritim in jasnim čelom bodo pozdravljale poljske sokolske vrste zlato Prago'in tudi Vas, dragi Sokoliči:
ezolem!
JOBAH УДИЦКИ:
Sokolski venčić.
ПОЛЕТИМО!
Полетимо у висине, где je мисто, где je свеже! Сваки може то кад хоће само лоши од тог беже.
ТРИ СТВАРИ.
Три нам ствари срећу носе, то су: љубав, братство, слога; у Соколству оне јесу.
Хајдмо тамо ради тога!
Нека сваки Соко буде, нек’ на себе крила меће, да га носе у висине, где се рађа сунце среће!
Србин, Хрват и Словенац, нека сваки од њих знаде, тог требају, ако хоће род јединствен да саграде.
Соколићи, наши мали, разумете л’ ове речи? Клоните се ниског свега, што вам полет виши пречи!
Тнм се ствара и човештво; томе циљу треба право!
Па да може сваки рећи један другом: »Брате, здраво!«
SOKO.
Pogledajte pticu malu, kako peva, kako leti!
Kad je čovek takvu gleda, miline se neke seti.
SVI JEDNAKI.
Molio je sinak majku:
»U Sokole ja bih hteo!« »Kud’ bi, sine, ti sirotan i gde bi se tamo deo?«
Blago onom, kogod peva i ko leti! — To je sreća.
Pa budimo duhom ptice, ii’ što, — što nas na njih seća!
»A koja bih ptica bio?« pitanjem ti seva oko.
Što najviše zna da leti, taj ptić budi! — To je Soko.
Tako majka sirotanka sa suzama sinu zbori; аГ u srcu sina njenog ista želja dalje gori:
»Pusti mene, majko, tamo gde od slabih budu jaki: pusti mene, majko, tamo, jer su tamo svi jednaki!«
BOJCKA.
Све no двоје редом иду, држе корак за кораком; све се тресе куд пролазе, напред крећу вољом јаком.
Каква ли je то све војска? Питају се, што их виде. Соколи су сви од реда, у Соколе све то иде.
To je војска iiito се спрема, да постане срца јака; јер оружје бој не бије, него срце у јунака.
SLAVA.
Ima 1’ koga, da ne želi krepke snage, čvrstog zdravlja Ko bi mog’o taj da bude?
Nit ga ima, nit se javlja.
Zdrav je čovek za sve oran; zdrav pretrpi i zlo svako; zdrav kogod je zadovoljno pos’o vrši svaki lako.
U zdravome telu samo i duša je uvek zdrava.
Ko to hoće, nek je Soko!
To je radost! To je slava!
Поскочимо! Полетимо у соколски строј! Врстајмо се, браћо драга! Не жалимо зној!
ЗДРАВО!
Здраво тело, срце добро и дух да je здрав, тако ћемо проводити увек жинот сав!
Збратимљеним чврстом снагом не прети нам рат; загрљени јер смо скупа један другом брат.
Здраво! Здраво! Поздрав шаље сав соколски свет.
Нек’ високо подигне ее соколски му лет.
Češki napisao: I. C.
Za večnu uspomenu
tilinuo je šum i govor, naraštaj se je postavio u red. Nastupila je tišina. Brat prednjak ima reč. A njegovo lice, inače uvek s osmehom, danas je kamenito tvrdo, danas je neizrecivo tužno.
»Dečki« počeo je, »umro vam je drug, prijatelj kakvih je malo sokolski naraštaj imao. Nažalost niste ga poznavali, a malo ste imali prilike osetiti toplotu njegove ljubavi do vas. Mi stariji vaši, rasli smo u bližini njegova pravoga sokolskoga srca i znamo koliko je on vas voleo i koliko je u vas nadu polagao. Umro je bivši urednik »Sokolskih Beseda« sokolski radenik brat R. V. Novak.«
I	tu je brat prednjak zašuteo, suze su mu navrle na oči, njegov pogled lutao je zrakom, kao da bi hteo da izbegne tužne uspomene. »Nije bilo uvek tako košto je danas« nastavio je. »Đaci do godine 1883 nisu smeli u Soko, studentima istom po oslobođenju bio je omogućen pristup u sokolske redove. To smo mi iskusili, i zato je naša radost bila veća
kad smo smeli u Soko, a još veća kad se je našao brat, koji je spoznao da naraštaj sokolski treba čilog sokolskog vežbanja, da treba duha sokolskoga s pomoću koga će dati se na put života dosta tvrda i nimalo zavidna. Tim bratom bio je brat R. V. Novak, koji je baš pred 20 godina počeo izdavati o svojem trošku »Sokolske Besede«. Sam je redigovao, sam pisao, sam korigovao, sam vezao i sam otpremao. Malo njih mu je pomagalo na delu, koje se ubrzo razgranalo, a postalo najprečom potrebom sokolskog naraštaja. A mi kad smo postali članovi naraštaja s oduševljenjem smo se primili raznošenja »Sokolskih Beseda«. Rat je nastupio i delo br. Novaka je prekinuto. »Besede« su zabranjene, i tada događa se nešto, što se retko događa. Brat Novak svoje raširene »Sokolske Besede« poklanja besplatno ČOS. s molbom da ih i nadalje izdavaju, a on da sme biti saradnikom u njima. Brazda koju je 011 duboko zarezao prido-nela je mnogo. Iz naraštaja koga je brat Novak uveo u Sokolstvo izrasli su nam novi Sokoli. Nama koji smo živeli s njim ostaće uspomena na njega, kao na jednog od prvih naših junaka, kome je vera bila — Sokolstvo! Njemu se je sav posvetio, njemu je verovao, u njega je polagao sve nade. Hteo je da ta vera u Sokolstvo ostane čista i neoskrunjena sačuvana deci, naraštaju, Vama koji idete našim putem, a nagrada svima nama je — naše Sokolstvo! Blažen ko je žrtvovao sve jednoj ruži, jednom cvetu — Sokolstvu! Slava duševnom vođi češkog naraštaja!«
НИКОЛА ЛОПИЧИЋ:
Глас.
Што тако тихо плачу високе, силне rope; што тако вал се ломи низ сиње Јадранско море? ..
0 небо, наше небо, око ти нуно сете; — што лијеш тужне сузе над ове земље лепе? ...
0 бели орле, можеш ли знати ту сумор тужну, хладну; то небо спас ти иште за нашу браћу јадну...
Отаџбино!
дивна и благословена си ти земља! Ти си као дивнн мирисна градина, засађена најразноврсиијнм цве-ћем. Твоје су груди ишаране питомим лукама, шумама, дивним и цветним ливадама, воћљацима.
1915—1918.
виноградима и градииама. Твоје тело перу и залљускују многобројне кривудаве реке, мали и бистрл лоточлћи.
Па ко да те не воли, ко да те не љуби мајко наша, цвете наш!
У твоме загрљају леио je, у твојим недрима топло je! И суха кора хлеба твоја слађа je, мајко, него најлепши хлеб у туђој земљи! II ми те волимо, деца твоја, синови твоји, љубимо те, радујемо се, веселнмо се добру и напретку твоме.
Борисмо се, мајко наша. Сваки комад тела твога залевасмо и прасмо синовљом крвљу. 0, добра мајко, и сама знаш шта je твојих дивних ружа увенуло што су цветале и лорасле na твојим грудима, a шта их je сасвим пропало!...
Пођи, мајко, са кога год хоћеш краја свога и видећеш само гробља: сведоке сииовље љубави и поштоваља.
Ти си се тресла, утроба ти се иревртала, a срце ледило за дивним дветовима, децом твојом.
Бисмо се мајко, борисмо се као iuto доликује деци твојој, потом-цима бесмртнлх јунака: Кара-Ђорђа, Синђелића, Рајића и других. Ал’ клонуше крила, мајко, умори се мшллца и ми те ночесмо остављати са тугом ii сузама.
Помисао мајко, да те остављамо стварала je тугу и бол код деце твоје. Стегосмо срде, са великом раном на љему, пођосмо у тући свет да тражпмо другу мајку, другу отаџбину.
A ти мајко оста сама без дозреле деце своје, без крила својих, оста да рониш сузе за децом својом!
Непријатељ отера твоју децу, a тебе, мајко, окова у гвоздене ланце. 0, да лп има веће туге и већег бола од бола мајке за својом децом?
Твоје дубраве и луке опустеше; дивна села и градови занемеше; воћ-њаци и ливаде изгубише дражи своје, a ти мајко, паде у сету ii тугу велику. Груди се твоје надимаху под страшним теретом и лритиском протпвнпка. И ми мајко, одосмо, одосмо да ти се опет вратпмо, са славом и велцпма ллл да славпо изгипемо за тебе!
0 тепп;о je, мајко, без тебе, без крова твога и супца твог! II сулце, мајко, ле сија опако мпло, као кад бесмо код тебе, И птлце ле nojv олако умплпо као код тебе. Па и ona песма малог умилног славујка није онако слатка, онако мила као у твојим лукама и дубравама!
Сетим се само јутра, када сељак лорани код тебе, мајко, na узме рало и волове, a ono лузи и гајеви оживели, звоне од силних гласова иевачица, иа човеку изгледа као да je у рају, кад je на твојим грудима, мајко наша!
A кад дођоше велики дани искушења, оида туга твоје деце постаде ве1тa a боли јачи, јер нема тебе, твога лица! Ти нам оста далеко иреко Сињег Мора. II кад сан дође деци твојој у сну те, мајко траже, жељна твога загрљаја, крова твога. 0, колико су пута деца твоја у самоћи ронила сузе тебе ради, твога добра ради!
Ти си нас родила, ти си нам дала живот, ти си нас одгајила, на твојим грудима први пут сунце смо видели. Па зар има сина, који би те заборавио л занемарпо, мајко наша!?
Не, мајко, не! Деца су твоја добра, деца су твоја мила, јер ти си им мајко и дала крила!
Страшне су муке и патње биле без тебе, јер ти оста далеко. ти не чу боле наше, ni не виде јаде наше.
A да би била са нама и нама би било лакше, лакше бисмо подно-сили ударце судбине.
, Ти си једина била наша нада, ти си нас одржала, да не малакшемо, да не пропаднемо. Тп нам изгледапт, мајко, као дивна млада мома иски-ћена дивним ђердавима, златом и драгнм камењем. Тобом смо се поно-сили, a и тебе су уздизали због деце твоје, јунака твојих.
— Јер шта je живот, мајко — ништа.
— Само помисао на тебе давала нам je духа и храбрости, те смс јурили и нападали, само да до тебе дођемо, да те видимо и походимо, Отаџбино наша!
И дође жељени дан када твоја деца напрегоше све своје силе, када им деснице занграше, када им се чела наоблачише, a очи засијаше као лучеви! И синови твоји иођоше напред, у загрљај твој мајко наша!
II	шта би. мајко?
Ile беше тога дива, тога јунака који би стао ва путу сину твоме, који би задржао сииа твога, да не види лице твоје, мајку своју.
Жељни смо те били! Јурили смо без одмора и застанка, раскинусмо гвоздене ланце, дадосмо ти слободу за. којом си чезнула и жудила. Ови положише оружје пред синовима твојим, a ми, мајко, дођосмо да те походимо, не као робови, као пропала деца твоја већ са славом са лавор-еким венцима као што доликује херојима потомцима Обилића.
Ми те мајко љубисмо, грлисмо, обасипасмо пољубцима као добру мајку-отаџбину нашу. A ти мајко отвори материнско срце и са родитељ-ском л.убављу прими децу своју, синове своје.
Сада смо те мајко увечали и пропгирили, сада си постала већа и имаш више деце, сада je твоја брига већа, a љубав nama јача за тобом, Отаџбнно nama.
Сви смо ми сада ираћа међу собом, сва једнака, na нас зато, мајко, подједнако чувај и воли. Ми смо један народ само са три имена, али смо сви скупа деца твоја, јер крв, мајко, није вода.
Ми ћемо те, мајко, поштовати и љубити, те да нам будеш ваздан весела, без бриге и увек напредна.
Напредуј нам и цветај, Отаџбино наша, и служи нам на понос. да се тобом можемо вазда поносити.
Не падај у сету што нека деца твоја не раде добро, но греше и лугају. Учи их, мајко, труди се да сложиш све своје синове, да их опашеш слогом и љубављу и онда ћеш и ти бити весела и чила. напредо-ваћеш заједно, у благостању, са децом својом.
И онда пред децом твојом неће бити никакве препреке јер лепо каже наш омиљени песник Шантић:
Па гле гора густи венац, где се љуља песме звук!
Србин, Хрват и Словенац, ту запињу златни лук.
Ako када ту, под јелом свог душмана чују глас, да му оштром реку стрелом »Стој, душмане! Ево нас!«
К2П
№
N. К.:
»
O nesmrtnosti.
em, da sem neumrljiv«, je rekel pesnik Viktor Hugo prijatelju. »Ako drugi nimajo čuvstva o svoji nesmrtnosti, mi je žal, a pomoči jim ne morem in se tudi ne bom protivil njihovim razlogom. Zase imajo taki ljudje čisto prav, njih nagon jih gotovo ne vara.«
»Jaz pa sem si v svesti«, je odvrnil sobesednik materialist, »popolnoma v svesti, da bom docela umrl. Od mene ne ostane nič. Kar imenujete mojo dušo, to preneha z mojim telesom. O tem sem iskreno prepričan, neizpbdbitno preverjen. Vem in čutim to. Vašemu nazoru, bodi si še tako globok in jasen, postavim svoje naziranje nasproti, ki ni nič manj tehtno. Kateri naju ima potemtakem prav.«
»Oba imava prav«, reče Viktor Hugo.
»Kako to?«
»Čujte: Pesnik, velik um (recite mu Dante, Ajshil ali Shakespeare) napiše dva stiha. Nato odide in se prepusti svojim mislim. Med njegovo odsotnostjo se verza jameta pomenkovati: »Kako sva blažena!« se oglasi prvi, »sedaj sva pa nesmrtna. Kakšna slava, tovariš! in kako dolga doba! V večnost pojdeva. Dokler bo človeški duh obstajal, tako dolgo bo tudi jezik, in midva bova živela v spominu ljudi.« — »Ej, to samo veruješ!« odvrne drugi. »Kakšna čudna misel! Jaz pa kar nič nimam takšnega občutja. Sedaj živim, kajpada... ampak čudno... zdi se mi ... slutim, da prej ali slej izginem...« V tem trenutku se pesnik vrne v svojo pisalno sobo, pristopi k mizi, kjer je spravil oba stiha na papir, ju prečita, vzame pero v roke, prečrta enega in pusti drugega... No, sedaj vidite, da imata oba prav!««
L-ova:
Naraščajkam.
očem se pogovoriti z vami, naraščajke, kakor starejša sestra v prijetnem somraku, ko se nasveti in nauki odkritosrčno dajejo in sprejemajo. Poslušajte me in ko dočitate, zamislite se ter uvažujte obseg tega članka.
Moderna kužna bolezen današnjih žen je črezmerna šopirnost in lišpanje. Samo pri ženah? Na žalost tudi čisto mlada dekleta prodajajo svojo dušo tem zlom v svojo škodo, v svoj neuspeh. Razumnim, globokim ljudem se žena ali dekle z bleščavostjo ne prikupi. S svojo težnjo po česti premeni	oblek očitujejo žene preveč negospodarnost in površnost
značaja	in	vsakdo	lahko ugane, da skrb za vnanjost jemlje ves čas, a za
poplemenitev značaja, za samovzgojo ne preostane niti trenutek. Odlikovati se z opravo ni tolikanj težavno. In ali morda ne mislite, da je mnogo lepši namen, postaviti se z duhom, krasnimi lastnostmi čudi in nravi?
Zakaj si ženstvo lepotiči obraz. Nekatere zato, ker hočejo zakriti znatne nedostatke svoje polti, druge pa brezmiselno posnemajo njih »umetelnost« in brez potrebe kvarijo svojo zdravo, krasno kožo. Glejte, naraščajke, da ne boste spadale med nemislečo množico, ki oznaki »modernosti« žrtvuje prirojeno dražest in lepoto!
Ne vem, čemu bi se ve spakovale po ženskah, ki so se z naglim, razuzdanim življenjem ali s slabo higijeno pripravile prerano ob mladost in čilost in se,morajo z ličenjem pretvarjati. Kaj naj bi ve skrivale z ličilom? Mladikavo, prožno in rožno polt, gladko in brez gub. Ima li katera med vami kako hibo polti, naj nikar ne išče rešitve v ličilih (šminkah), po katerih koža prezgodaj ostari in se grbanči; poskusite doseči izboljšanje s popolno čistoto, s pravilnim načinom življenja! Prav tako je odveč
in kvarno slikanje ustnic. Privoščite svojemu telesu dovolj vode, zraka, solnca, primerno jih izkoriščajte, poskrbite z vzorno telovadbo za prav-danski obtok krvi, bodite vesele in očuvate si mladost in sočnost brez onih »toplo priporočenih pripomočkov«. Udejstvite pri sebi s prirodnimi sredstvi geslo: Zdravje — moč — lepota!
Ko pridete v kratkem v Prago na zlet, pokažite svetu, domačinom in tujcem, da resno gledate na nalogo žene in njeno poslanstvo. Preprosto obleko, ki je hkrati pogoj za ličnost in eleganco, dopolnite s sramežljivostjo kretenj. Čisto, mlado in zdravo in zato krasno obličje ozaljšajte z milim nasmehom in plemenitim vedenjem. Naj vsakdo spozna, da je Tyr-šev nauk pognal v vas korenine, da vam ni do zunanjega sijaja in do ničemurne gizdavosti, vedite pa, da resnična lepota združuje zdravo, gojeno, negovano telo z zdravim duhom in častitim značajem. (N. K.)
Jan Porod:
Dokler vsi ti milijoni slovanskih detet, velikih in majhnih, ne začutijo z enim in istim slovanskim srcem...
Dokler ne preneha iskati ter oponašati majhnih napak — samo neprijateljem v korist — Poljak Rusu in obratno; tako Slovak s Čehom, Hrvat s Srbom, Srb z Bolgarom ne opuste malenkostnih, ničevih prepirov...
Dokler ne bodo srca in razumi vseh teh imenovanih in neimenovanih slovanskih sinov in hčera proniknjena in prešinjena z veliko, enotno mislijo: Slovan sem, vsi smo Slovani...
Kadar se to zgodi — tedaj se razsmeje radostno solnčece nad krajem in pozlati vsak še tako neznaten in odročen kotiček slovanskih bratov in sester, vesel krik poleti iz srca in grla še celo najubožnejšim.
In tačas burno zapleše vriskajoča sreča po slovanskih gajih ter odžene v divjem neredu pred seboj Žalost in Bedo, ki sta bili dolgo dobo verna gosta slovanskim otrokom.
Šele tedaj bo vzduh drhtel v novih silah, v ljubavi, razumu in krasoti bodočih dni Slovanstva, njih plamen bo nezadržno in neizbežno prešinil svet.
To bo doba prisrčnosti, iskrenosti in pravičnosti naših src.
In to bo maj novega življenja v Slovanstvu in v nas vseh, njegove dece.
In to bo tudi največji praznik vseh pravih sokolskih duš!
Saj ne pozabiš...?	(Po	slovaškem izvirniku N. K.)
Dokler .. .
okler srca nas vseh ne zagore v pravični ljubezni, v iskreni bratski ljubavi enega do drugega ter vsakega in vsake od vseh slovanskih narodov, plemen, rodov in družin ...
V. ŠVAJGAR:
Mi smo mladi. . .
ečinoma vse organizacije dožive gotovo starostno dobo, nakar prenehajo z delovanjem in to bodisi da je njihov program zastarel, bodisi da ni med članstvom več pravega društvenega duha, nobene požrtvovalnosti in veselja do dela v zmislu organizačnega programa. Sokolstvo pa, ki je ustanovljeno že pred 64 leti tam v zlati slovanski Pragi ni niti po programu, niti po duhu, ki vlada med članstvom — skratka sploh ni organizacija, ki bi bila zapisana zaniku. Ono je večno mlado, njegov program čist in neranljiv kot solnčni žarek, saj Sokolstvo je organizacija, ki hoče z vsemi svojimi silami, z vsem svojim članstvom delovati na polju moralne in telesne vzgoje slovanskih narodov. Sokolstvo je organizacija, ki ji ni primera na širnem svetu. Mnogo neslovanskih narodov ima tudi svoje telovadne organizacije — toda to so samo organizacije za gojitev telovadbe brez onega moralno-narodnostnega obiležja kot ga ima Sokolstvo. Poskusi, prenesti sokolsko misel med Neslovane se niso obnesli, ker duševnost teh narodov ni sprejemljiva za specifično slovanske pojave in ideje.
In zakaj se sokolska organizacija ne stara? Kje je vzrok, da je članstvo vedno enako delavno, požrtvovalno in da nesebično vrši svojo nalogo? Oglejmo si nekoliko bližje našo organizacijo. Ako pravimo, da šteje slovansko Sokolstvo v svojih zvezah nad 600.000 članstva in 400.000 naraščaja in dece vidimo, da je to ogromno število organiziranih plasti naroda slovanskega nastalo razvojnim potom. Od malega, 75 članov ob svoji ustanovitvi broječega praškega društva 1. 1862. se je potom agitacije z besedo in dejanji, s trdim delom, z vzgojo in lepimi vzgledi število vedno večalo in večalo. Padali so v grobove rodovi, za njimi pa so vstajali in stopali v sokolske vrste novi rodovi ter nadaljevali od prednikov započeto delo z istim ponosom, isto ljubeznijo in energijo. Pri tem pa je Sokolstvo vedno skrbelo za članski naraščaj. Že od rane mladosti se je mladina urila v telovadni spretnosti, poučevana od izkušenih pred-njakov, ki so ji v dovzetna srca položili tudi ljubezen do organizacije, do svojega naroda in njegove usode. In ljubezen je rasla, plamtela ter poganjala liki stroj vsakega posameznika, celo maso dece in naraščaja k velikemu sokolskemu delu, vedno višje in višje, dalje in dalje. In ko je končno postalo iz dece toliko in toliko naraščajnikov, ki so zopet vstopili med članstvo — stopili so na njihova mesta drugi, ki so bili deležni iste vzgoje in so se navzeli iste požrtvovalnosti, delavnosti in volje.
In danes je te dece in naraščaja skoraj pol milijona organizirane. Kako lep bo nastop dece in naraščaja ob VIII. vsesokolskem zletu v Pragi. Zal, da ne bodo vsi tako srečni, da bi videli to neizmerno vojsko našega ljubljenega drobiža, ki bo vežbal tam ob zibelki Sokolstva. Vsi pa bodo
gotovo v duhu s svojimi bratci in sestricami prisostvovali praškemu nastopu.
Toda ne samo zato, ker je Sokolstvo skrbelo vedno za svoj naraščaj, mu je razvoj zagotovljen. Sokolska misel sama, njen telovadni sestav, njen vzgojni program; vse je večno mlado, vse vedno kipi in vre ter je tako izvor večne pomladi. Naša nezadovoljnost nad doseženimi uspehi nas vedno sili dalje k novim uspehom. Ne poznamo ovir; ako so, jih odstranimo, preskočimo, prelomimo. Naš program je vzgoja naroda. Mi ne smemo tudi glede programa ostajati samo na onih vidikih, ki so bili merodajni pred 50 leti za naše prednike. Spremenjene življenske razmere, moderna doba zahteva od nas več in hitrejšega dela. Mi prilagođujemo program duhu časa, vendar pa smo in ostajamo napredni, narodni, ravnajoč se po geslih: vse za enakost, svobodo in bratstvo.
Zato ker Sokolstvo dosledno izvaja svoj program in goji svoj naraščaj — zato je in bo ostalo večno mlado.
A. D.:
Rečenice.
Suša vzame kos kruha, moča pa dva.
Mnogo snega, mnogo sena.
Sve su sile do vremena, a' nevolje redom gredu. (Dalm.)
Čič (sedenje) ne da nič, stalo pa malo.
Ko radi, taj se sladi.
Tko vele prede, u širokoj košulji grede.
Dan je radiša, a noč je spavuša.
Lena lega srečo bega.
Mrzalo (lenuh) po kući se vrzalo.
Tko drima, ništa ne prima.
Ko hrče, ne srče. (Kdor hrka ali spi, ne srka.)
U linča ni kruha ni vinca.
Pri vsakem uboštvu je pol lenobe.
Ko dugo spava, sa dugom spava.
Kdor je len, sčasom je tudi lesen.
Lenuhi so v rodu z grduhi.
Vredan je: više uradi za dva dana, nego za dan! (Veli se u podsmehu o lenjivcu.)
Neje sramota od rabota. (Delo ni sramotno, Prilep.)
Sam Hristos raboteše (je delal), ta nie (mi) da ne rabotime? (Prilep.) Delo je siromaku last, bogatemu v čast.
Igračkite za decata, a za mažite (za može) rabotata (Prilepsko).
Sam srk, sam trk. (Sam uživaš, sam tudi delaj, Samobor.) Nema jela bez djela. (Ni jela brez dela.)
Gdje nema rada, tu nevolja vlada.
Ko ne mari za rad, nek ne viče na glad.
U radina komadina. (Delavec je hlebovec.)
Kako predemo, tako i jedemo (ili: gredemo, Kajkavska). Bolji je znoj nego gnoj.
E. G.:
Kačji strup — zdravilo.
|e izza svetopisemske bajke o padcu prvih dveh ljudi so kače na jako slabem glasu. Saj pa zares vse govori njim v škodo: njih potuhnjeno plazenje, ostri pogled, mrzli in lepljivi dotik ter ogabni duh. Največjo grozo pa povzročajo ljudem zaradi misli na otrov, ki je nerazdružljiva s to vrsto plazilcev.
Vendar vse zmije niso strupene, medtem ko so nevarne zbog otrova mnoge druge živali, ki oddaleč niso tolikanj osovražene. No, danes vse kaže, da si bodo kače znatno popravile svoj nepovoljni sloves in sicer baš radi svoje strupovitosti.
Stvar je namreč takšna. V Ameriki se baje jad ali trovilo proslule klopotače (rattle snake) nenavadno dobro upotrebljava za lečenje ene najupornejših človeških bolezni — božjasti ali padavice. Poročilo naj vas ne preseneti. Strupene živali so neobčutljive ne samo za svoje lastno otrovalo — grizejo si rep brez zlih posledic — temveč tudi za strup sorodnih bitij, nič manj pa za mikrobske toksine (gnilobna tvorila) in vobče za strupe. Podoba je, da strup deluje kakor raztrov. Cepitev zoper strupe je v ostalem osnovana na tem načelu.
Odtod pa do uporabljanja živalskih trovil pri zdravljenju izvestnih bolezni, zadevajočih osobito živčni sestav, je bil samo še eden korak, ki so ga drzni novotarji često tvegali. Večkrat so se jim poskusi obnesli, saj vemo, da je akupunktura ali zbadanje bolnega telesa s prav tanko iglo v mnogih primerih uspešno učinkovala pri revmatizmu ali skrnini. Pri takih operacijah služi čebelji ali pa mravljinji strup, prilično podoben gadjemu. Pri vsem tem pa ne vem, da bi bil kdo mislil na padečo bolezen, epilepsijo.
A že pred nekaj leti so v Teksasu slučajno zasledili novo sled. Mladeniča, ki ga je že od detinstva pogostoma metalo »božje«, je pičila kača klopotača. Ker so ga lečili o pravem času, je srečno okreval. Od tedaj pa se ni več vrnila padavica in izginili so vsi značilni simptomi »božje oblasti«, kakor so naši predniki nazivali to zlo.
Ta čudovita izprememba ni mogla ostati neopažena. Domači zdravnik, ki ni bil dočista nič osupel, je kar naravnost pripisoval ozdravitev piku, to se pravi strupu, ter je pričel oznanjati svoje mnenje vsemu svetu. Vest je prišla na uho profesorju Ralphu Spanglerju (Philadelphia), ki je brez odlašanja začel delati poskuse na božjastnikih svoje bolnice. Razume se, da je poprej preizkusil nekvarnost tega neverjetnega leka. Vbrizgaval jim je pod kožo v vedno večjih množinah šibko raztopino klopotačinega otrova v mešanici prekapane (destilirane) vode in glicerine. Pravijo, da se je vsem padavcem okrenilo na bolje.
Ako se potrdijo ta izvestja, bo to velik napredek za lečenje epilepsije, ki so jo doslej malone brezuspešno preganjali z neštetimi sredstvi. Edino dr. WIadziesko v Varšavi je menda v zadnjih časih učinkovito uporabljal velike doze sladkorja proti božjasti. Vsi ti načini pa so še dokaj mladi, vendar upanje na izboljšanje zdravilnih metod je opravičeno in bo gotovo prineslo olajšave mnogim trpinom. Tako si utegne zoprna kača pridobiti ugled, kakršnega se ne bi bil nadejal nihče, zlasti ako se bo z njenim otrovom odpravljala tudi steklina, kakor to napoveduje doktorica Phisalix.
SV. SVOBODA:
Pojasnila k izvedbi in vadbi tekmovalnih vaj na orodju za moški naraščaj.
(Cvičitel 1926., č. 1. •— Prosto prevedel dr. L. Kuščer.)
Konj vzdolž.
2. sestava.
Zalet in let je opisan pri 1. sestavi. Oprijem je pa zdaj na sedlo, premetni zamah — kolikor mogoče visok — zadrži trenutek. Telo spusti potem polagoma v raznožni sed za rokama. Po vsedu nadaljujejo noge mirno svoj gib naprej, predklon, v katerem smo bili pri premetnem vzmahu, se izmenja v zmeren zaklon v polnem sedu raznožno. Nogi se vračata nazaj in ta zamah nog uporabi za polobrat v desno v vznos od-nožno z desno zunaj.
Predno napraviš zdaj premah odnožno z desno nazaj, se silno predkloni! Križ upogni, nogi za konjem spoji in s polobratom v levo prenesi jih z visokim premahom snožno čez konja v stojo na tleh, z oprijemom z levo na sedlo (levi bok pri konju).
Glavna težkeča te sestave je v premetnem vzmahu. Vaditi ga je treba zviška, »plovno«. To je hkratu izborna priprava za visok zamah (premetni vzmah) pri veleskoku raznožno.
Pri prednožki imej noge spojene in napete; nesi jih visoko čez konja in doskoči daleč od konja.
Drog.
3.	sestava.
Zakolebaj se kakor v 1. sestavi. Predkoleb pred vzmikom zadaj zaključi s krepkim uleknjenjem križa. Noge dvigni bliskoma skozi vznosno veso, skrči jih in s prevlekom pravočasno spoji sunek, tako da se združi z zakolebom iz vznosne vese zadaj in ga poveča v smeri poševno gor okolu droga v vzporo zadaj ob napetih lehteh, uleknjenem križu, vzbo-čenih prsih in z vzravnano glavo.
Z vsedom na drog izvedi preprijem v podprijem. S sesedom in pred-noženjem zadobiš koleb za toč naprej uleknjeno. Toč delaj iz skleka in položi pri tem križ na drog. Sunek s prsi naprej in krepek zaklon glave je potreben, da izvedeš toč docela okrog in gladko.
S koncem toča moraš priti v vzporo ob docela napetih lehteh in uleknjenem križu. Samo iz takšne vzpore se lahko spustiš v podmet nazaj z upom, da ga tudi srečno in lepo dokončaš.
Spad naprej pred podmetom ob napetih lehteh, uleknjenem križu in vzravnani glavi. Po spadu suni z nogami poševno gor. Nato zmerno upogni križ, izpusti drog in s krepkim uleknjenjem križa in sunkom prsi naprej izravnaj let, da doskočiš v siguren počep. Dobro varovanje pri vadbi je neobhodno potrebno. Sicer pa je ta seskok bolj neobičajen nego težek.
Bradlja.
3.	sestava.
Koleb si daš kakor pri 1. sestavi. Vzpora trzoma pri predkolebu se dela iz zmernega koleba. V vzporo nas vrže sunek s prsmi, ki ga napravimo že takoj po prehodu skozi navpični položaj, sočasno s krepkim zaklonom glave in zamahom nog naprej do prednoženja. Z rokama krepko stiskaš lestvini in se močno pritegneš v trenutku, ko te prožnost pri predkolebu dol potisnjenih lestvin požene spet navzgor v smeri proti vzpori.
Telovadcu pomaga prednjak izpočetka s tem, da mu pri predkolebu položi desno roko na križ in ga nekoliko »potisne« v vzporo, kasneje pa s poveljem v onem trenutku, kedar naj izvede sunek za prehod v vzporo.
Lepa je ta vzpora, ako privede telovadca v visok predkoleb.
Pri prevalu naprej uleknjeno ne zadržuj se v stoji na ramenih. Po prehodu telesa skozi ramensko stojo roke hitro preprimejo in s trdim prijemom povečavajo hitrost zakoleba. Oprijem prav blizu ramen!
Ne upogibaj križa, toda ulekni samo toliko, da moreš potem s končnim popolnim uleknjenjem podaljšati in pospešiti zakoleb. Prehod v vzporo po prevalu je opisan v 2. sestavi pri razlagi vžpore z zakolebom.
Vsed prednožno snožno na desno lestvino je točno opisan v zbirki tekmovalnih vaj. Razložiti je treba še zanožko v levo s Уг obratom v levo.
To je eden izmed najlepših in najzanimivejših seskokov z bradlje za telovadce srednje izvežbanosti. Toda biti mora visok in zanesti te mora daleč, najmanj 1Vzm od bradlje. Telo obvisi, ko si se z rokama odrinil od lestvin, trenutek vodoravno v zraku, z levim bokom k tlem, in potem se šele lahkotno spusti dol.
Sesed prednožno noter ti omogoča velik in močan zakoleb. Telo dvigneš z zakolebom že nekoliko v levo (postrani) in napraviš polobrat v levo — križ je zmerno upognjen — a sočasno preprime desna roka na levo lestvino pred levo roko.
Krepko uleknjenje križa okrepi gibanje v izpremenjeni smeri zunaj bradlje. Istočasno se odrineš z levo roko od lestvine in vzročiš. S tem pride telo v vodoraven položaj in obenem se uravna let tako, da je doskok siguren.
Na vse navedene podrobnosti je treba navaditi telovadce postopno. Z vednim ponavljanjem lahko še neomejeno stopnjuješ lepoto in dovršenost tega seskoka.	'
Oba zaključka (druge in tretje sestave) bodo vadili naraščajniki z največjim navdušenjem. Tudi pri mnogokratnem ponavljanju nimajo v sebi nič one nevarnosti, ki jo imajo za rastoči organizem naraščajnika razne naporne vaje.
Priporočamo vaditeljstvu, da ta seskok uvežbajo do »popolnosti«. Poskrbite za to, da bodo naraščajniki računali s tem, da pravilen in učinkovit seskok odločilno vpliva na oceno vaje in s tem na izid tekme.
(Konec prihodnjič.)
Popravek prostih vaj za jugoslovenski ženski naraščaj.
Prva vložka.	Prva	uloška.
II. 1. izpad	z 1. nazaj —.	11.	1.	ispad	1. nazad —.
V. 2. —	z d. uločeno predročiti gor	ven,	V.	2.	— d. ulučeno predručiti 3/4 gore van,
zasukati dlan gor ven, —	zasuk	dlan	gore	van,	—
Druga sestava.	Drugi	sastav.
II.	3. a)	— z	1. uločeno predročiti 3/«	gor	II.	3.	a) — 1.	ulučeno predručiti	3/« gore
ven,	zasukati dlan	gor	van,	zasuk dlan	gore
ven, —	van,	—
III. 1. naj izpade »vzpon z d.«.
Odelo (kroj) ženskog naraštaja. Na
sednici zbora župskih načelnika u Đakovu bio je primljen predlog, da se bluza ženskog naraštaja popravi i to: Bluza se mora oblačiti preko suknje, neka seže 24 cm preko pasa. Potpuno je gladka, nema nikakvoga pojasa, na donjem kraju ima 4 cm širok rub. Pri vratu ima četverouglast izrez, obrubljen sa 4 cm širokim rubom. Rukavi moraju biti ušiveni (ne kimono) i smeju sezati do polovine nadlaktice. Suknja (krilo) i rubac (ruta) za glavu ostaće nepromenjeni, naročito pazite, da imaju rupci propisane 5 cm široke crvene (rdeče) trakove iz ruša, a ne različite svilene vrpce. Dužinu suknje meri se ovako: ako klekneš, mora biti suknja za 10 cm udaljena od tla. Naročito vež-bačice, koje će ići na slet u Prag neka paze da budu njihova odela (kroji) pravilna. Vež-bačica, koja neće imati načinjeno sve po propisu, neće biti puštena k nastupu i u povorku. Naraštajke nastupiće kod prostih vežbi bez čarapa (nogavic) u crnim vež-bačkim cipelama, u povorci u dugim crnim čarapama i crnim niskim cipelama.
Tekmovalne vaje (igre) za ženski naraščaj za VIII. vsesokolski zlet v Pragi so izšle skupno 7 onimi za članice v št. 3.—4. »Prednjaka«, prilogi Sokolskega glasnika.
Mač Kralja Aleksandra I. Na inicijativu Beogradskog Sokolstva umoljena je Kancelarija Dvora, da se Nj. V. Kralj zainteresuje za 1. međusletske utakmice. Akcija je urodila plodom i Nj. V. Kralj je odlučio, da se kao nagrada pobedniku na utakmicama podari viteški mač koji će se izliti o trošku
samoga Kralja. Tako je jugoslovenski Kralj Aleksandar 1., kao najviši zaštitnik sveg jugoslovenskog Sokolstva postao i najveći njegov dobrotvor, podarivši Mač Kralja Aleksandra I. pobedniku-prvaku svega jugoslovenskog Sokolstva.
Mač je izrađen po skici starog sokola br. Đorđa Carapića i gotov je bio tek pre nekoliko nedelja. Na poziiv upravnika Dvora pukovnika g. Velje Dimitrijevića, u njegovoj kancelariji, sastali su se 21. marta ov. god. predstavnici beogradskog Sokolstva: br. Branko Živković podstarešina Župe, Miroslav Vojinović župni načelnik i starešine oba beog. društva Korunović i Kujundžić da vide Kraljev poklon i sklope pravilnik o njemu. Na naročit poziv došao je u Beograd i starešina celokupnog Jugoslovenskog Sokolskog Saveza br. Eng. Gangl.
Mač je po dužini 116 cm. Balčak je pozlaćen i ukrašen dijamantima i dragim kamenjem. Sečica je od čelika, s obe strane oštra i široka u delu kraj balčaka do 8 cm, čijom sredinom :ide ispupčeno rebro, koje deli svaku stranu na dve jednake uzdužne polovine. Na obema stranama ima natpis: Aleksandar I — Vidovdan 1925. god. Natpis je i ćirilicom i latinicom. Ispod balčaka urezivaće se imena pobednika.
Na prvim međusletskim utakmicama, koje su se obavile 1925. god. o Vidov-danu u Beogradu, dalo je pobednike sokolsko društvo Ljubljana-Matica. Tome društvu i pripada mač do narednih međusletskih utakmica.
Svečanost predaje Mača Kralja Aleksandra I. pobedničkom odelienju izvršena
je 11. aprila ov. god. u velikom Narodnom Pozorištu u Beogradu. Tačno u 3 sata po podne otpočela je svečana Akademija. Dvorana je bila puna najodabranijeg beogradskog sveta. Od ministara smo videli predsednika g. Uzunoviča, vojnog g. Trifunoviča, vera g. Mišu Trifunoviča i agrara g. Radiča.
Nj. V. Kralja su dočekali članovi Saveznog Starešinstva i dupli redovi Sokola u odori.
Akademija je otpočela sviranjem Sokoliće a posle nje su nizale sokolske tačke beogradskog društva Matice, od koje su se najbolje dopale kompozicije sestre Manje Vojnovičke: Leptiriču-Šarenčiču za decu i Narodne Igre za ženski podmladak. Igre su praćene naročito izvežbanim horom iza kulisa.
Za vreme odmora otišli su predstavnici Saveza i Zupa u kraljevu ložu i tamo iz ruku kraljevih primili dar kraljev Jugo-slovenskom Sokolstvu: Mač Kralja Aleksandra I. Kada se posle odmora podigla zavesa svi prisutni su imali vanredno lepu i u Beogradu neviđenu sliku. Pozadinu su činili gusti redovi Sokola i Sokolića u odori i na-
rodnom odelu, levu stranu su sauzeli zastavnici Zupa: Bačke, Banatske, Tuzlanske, Kragujevačke i obeju beogradskih društava. S desne strane su bila sokolska deca. Na sredi je na stolu ležao kraljev dar u otvorenoj kutiji. Na glas sokolskog marša ulaze na pozornicu starešina Saveza br. Gangl, svi izaslanici i uzorna vrsta Ljubljana I., koja je na ovogodišnjim utakmicama dobila slavu prvenstva i pobede. Brat starešina
je divnim govorom pozdravio Kralja. Njegov je govor štampan u 7. broju Saveznog Glasnika. Posle pozdrava obratio se pobed-ničkoj vrsti i predao im Mač na čuvanje preko načelnika br. Murnika. Oduševljena publika budno je i dugo klicala Sokolima.
Drugi deo Akademije ispunili su Beogradu mili gosti izaslanici sokolskog društva Ljubljana i Zagreb. Njihove su tačke primljene s velikim dopadanjem, te se dugo tap-šalo iskreno i oduševljeno beogradskim gostima. Završetak su dali opet članovi i članice Matice.
Ovoga dana je Jugoslovensko Sokolstvo slavilo jednu svoju pobedu.
Vrsta telovadcev sokolskega društva Ljubljana, ki si je priborila na medzletnih tekmah v Beogradu 1925. 1. „Meč kralja Aleksandra I.“
Republika Češkoslovaška je odlikovala z visokim redom Belega leva brate: starosto E. G a n g 1 a, Ludvika (Ljubljana), dr. Lazara Cara (Zagreb) in G j. Paunkovića (Beograd). Vsi štirje bratje-odlikovanci so dolgoletni in odlični sokolski delavci in člani starešinstva JSS.
—	Tudi jugoslover.ski sokolski naraščaj bratsko čestita spoštovanim bratom na odlikovanju. Zdravo!
Kako štedi naraštaj sokolskog društva u Banjoj Luci. Većina naraštajaca su članovi putničke blagajne spomenutog društva. Uz put ćemo spomenuti nekoliko primera marljive štednje i način na koji su članovi putničke blagajne štedili. — Đak, član sokolskog naraštaja u Banjoj Luci, dobijao je svaki dan od svoga oca 5 do 6 dinara za doručak u školi. On je ustanovio, da mu toliko nije potrebno i svaki dan ostavio je na stranu po dva do tri dinara, a od tog nedeljno ulagao u putničku blagajnu 15 do 20 dinara. Taj štediša posetio je Zagrebački slet i utakmice u Beogradu sa tim ušteđenim novcem. Drugi primer: Đak, član naraštaja istog društva, sin višeg državnog činovnika, kad je pokazao svojim roditeljima knjižicu sokolske putničke blagajne, odmah im se to svidilo, i obećali su mu prilagati mesečno po 100 dinara u tu svrhu. Treći primer: Naraštajnik, sin siromašnih roditelja bio je vešt knjigovezac, pa je đacima vezao knjige uz veoma malu nagradu. Od toga je toliko uštedio, da si je nabavio potpuno vežbaće odelo. — Daleko bi otišao, kad bi redao daljne primere i načine na koje se sve može da uštedi. Istina je samo to, da je iz društva u Banjoj Luci otišlo na slet u Zagreb 1924. godine preko trideset naraštajaca, koji su sami uštedili pomoću ovakove blagajne novac za put i prehranu.
Naraštajci ostalih sokolskih društava neka nastoje da po uzoru svoje banjalučke braće čim više uštede za VIII. svesokolski slet u Pragu. Početi sa štednjom nikad nije kasno, treba imati jaku volju i to htetd i uspeh je siguran. Štedljiv i skroman biti, velike su odlike čoveka, sa kojima mi Sokoli moramo da se odlikujemo. Braćo na-
raštajci i sestre naraštajke pamtite onu narodnu:
U radiše mnogo biše
u štediše još i više.
(Sok. Glasnik br. 7.)
Sokolsko društvo v Dubrovniku je marljivo in se zelo briga za svoj naraščaj. Kot vsa ostala naša društva se tudi ono zaveda, da je naraščaj naša bodočnost. Pred kratkim je izdalo »Pravila za sokolski podmladak« in jih razdelilo svojim Sokolićem, da se po njih ravnajo. En primerek teh pravil je prejelo tudi starešinstvo JSS. Pravila so lepa, toda v njih manjka še marsikaj neobhodno potrebnega. Starešinstvo JSS ima v načrtu izdelavo pravil za naraščaj, ki bodo obče veljavna in obvezna za vsa naša društva. V teh pravilih bomo gotovo upoštevali v marsičem vsebino pravil sokolskega društva v Dubrovinku.
Naše Sokolstvo na VIII. mednarodni telovadni tekmi v Lyonu. Mednarodna telovadna zveza (Fćderation internationale de gymnastique), ki ji predseduje sedaj g. Ch. Cazalet (v Bordeauxu) priredi 22. in 23. maja t. 1. VIII. tekmo v Lyonu, kjer se vrši istočasno 48. zlet Unije francoskih gimna-stov. Od 18 držav, ki so članice M. T. Z. (Belgija, Češkoslovaška, Danska, Finska, Francoska, Angleška, Italija, Luksemburška, Nizozemska, Norveška, Poljska, Rumunska, Švica, Švedska, Amerika, Jugoslavija, Cili, Urugvaj), se jih je priglasilo za letošnjo tekmo 11, in sicer: Belgija, Danska, Francija, Angleška, Nizozemska, Italija, Luksemburška, Rumunska, Švica, Češkoslovaška in Jugoslavija.
Mednarodna telovadna zveza prireja tekme, ki so najtežje v telesnih vajah. Na teh tekmah pridejo do izraza telovadne sposobnosti posameznih držav oziroma narodov, njih telovadni sestavi in tudi narodovi značaji, ki se izražajo v načinu njih telovadbe. Do zdaj je priredila M. T. Z. 7 tekem, na katerih se zahteva, da zna telovadec najtežje vrhunške vaje na orodju, razen tega pa mora obvladati v visoki meri različne lahkoatletične panoge.
Za letošnjo tekmo v Lyonu so predpisane: 1. 3 proste vaje. 2. Po ena obvezna in poljubna vaja na: bradlji, drogu, konju na šir z ročaji, krogih. 3. Iz atletike: Ple-
zanje po vrvi (8 m), skok v višino, metanje krogle, tek (100 m), plavanje (50 m).
Priglašeni narodi oziroma države se pripravljajo marljivo za tekmo. Samo po 6 tekmovalcev in 2 namestnika, skupno tedaj 8 telovadcev pošlje vsaka v M. T. Z. včlanjena telovadna organizacija imenovanih držav na to težko tekmo. Ponosni moremo biti tudi mi jugoslovenski Sokoli, da se bomo merili v miroljubni borbi med tolikimi državami v svojih močeh. 12 naših najboljših telovadcev se danes pripravlja v Ljubljani za to tekmo. Tik pred odhodom v Lyon se jih bo izbralo 8, ki se bodo gotovo borili častno za barve naše domovine in za sloves iugoslovenskega Sokolstva. — (O izidu tekme bo v prihodnji številki Sokoliča poročilo.)
Skupština Jugoslovenske Sokolske Matice obdržavala se 31. marta u prostorijama JSS u Ljubljani. Predsednik brat Šubic otvarajuč sednicu pozdravio je prisutne, pa je konstatovao da se Sokolstvo ne zanima dovoljno za sokolsku knjigu. To se vidi po tome, da vrlo slabo napreduje raspačavanje naklade Sokolske Matice. Kako je Matica još mlada ustanova, a nema potrebnog kapitala, to je njezin delokrug ograničen. No zato je utešljivo da se prijavio lep broj novih članova. Doskora če izaći sokolska pesmarica (koja je sada već izašla) a onda če doći na red sokolska predavanja. Nakon obavljenog izbora izabran je za predsednika br. dr. Krejći, namestnikom dr. Šubic, tajnikom Rode, blagajnikom Plazer, odbornicima: Breznik, Fux, Dev, Jeras i Štrukelj. Nato se starešina Saveza brat Gangl zahvalio Matici na njenom radu, našto je bila skupština zaključena.
Sokoli na Lovćenu. Jedna delegacija sokolske župe Alekse Šantića iz Mostara, a u koju župu spadaju društva i u Crnoj gori, otišla je na Gjurgjev dan na Lovćen i položila na Njegošev grob venac Jugoslo-venskog Sokolskog Saveza. Sokolsko društvo iz Mostara, posle toga održalo je tri vrlo uspele akademije na Cetinju, Podgorici i Nikšiću.
Proslava 100 letnice rojstva Svetozarja Miletiča se je vršila na zelo slovesen način v Novem Sadu 6. maja t. 1. Svetozar Miletič je bil velik in zelo zaslužen borec za poli-
tično in kulturno ujedinjenje vseh južnih Slovanov. Proslave so se udeležili zastopniki vlade, vojske, številni narodni poslanci, kulturna in prosvetna društva itd. Proslave se je udeležil tudi starosta JSS brat E. Gangl, ki je imel na grobu Svetozarja Miletiča krasen govor, v katerem je povdarial njegove cilje dela, borbe in življenja. V povorki, ki je šla na groblje k Miletičevemu grobu je bilo do 200 Sokolov z dvema zastavama. Popoldne istega dne je bil javni sokolski nastop, kateremu je prisostovala velika množica ljudi in ki je uspel vsestransko kar najbolje. Pri tej javni telovadbi je nastopila tudi vojska s prostimi vajami s puškami. Narod je bil ves navdušen in v discipliniranem ter vzornem nastopu naših Sokolov je šele spoznal pravi pomen Mile-tičeve proslave. — Slava Sokolu Svetozarju Miletiču!
O PRAŠKEM VSESOKOLSKEM ZLETU.
Pripravlja ga 87.427 ljudi, največ seveda telovadcev in telovadk. Ali vsakdo njih ima svoje pomembno mesto, kakor katero koli kolesce v uri. Ako bi odpovedalo eno... Lahko si misliš, da bi kdo po-kazil nastop, pozabil sestavo vaje vprav v onem trenutku, ko bo sto tisoč ljudi gledalo nanj!
Koliko bo stal zlet? Nad 88 milijonov kron. V tem je zaračunana priprava zletišča 11 milijonov, stavbeno delo 12 milijonov, izdatki telovadcev za telovadne potrebščine, računano na vsakega samo 50 kron (6 milijonov, stroški v Pragi po 100 Kč) v celoti 12 milijonov, potrošek obiskovalcev 25 milijonov, električna podjetja za zgradbo tira k zletišču 3'5 milijonov, kanalizacija na telovadišču 3 milijone, uprava hiš v Pragi kakih 8 milijonov. Vse to mora vsakdo imeti živo na umu, potrudi naj se, da bi čim največ prispeval k uspehu tega zleta.
Ne morem se sprijazniti z mislijo, da bom videl na zletu naraščajnika, ki bo imel tolikšne lase, da ne bi videl pred seboj, da bi si jih moral neprenehoma uravnavati ali da bi si moral povezniti mrežko črez nje!! Tam ne smete niti seči nase! V pozoru stoj kakor soha. Dolge lase pustite doma. Absalona so spravile ob živ-
ljenje. Nas bi te kukme in kečke pripravile ob radost pri vaših vajali.
Praga je pozvala na ta zlet 33 inozemskih inest, s katerimi goji prijateljske stike.
Najlepša sokolska knjiga. Spomenica o
I. jugoslovenskem vsesokolskem zletu v Ljubljani 1922. V založbi JSS sta pravkar izšli VI. in VII. številki spomenice s sledečo vsebino: R. Vesel: Sokolska izložba (konec); E. Gangl: Na razstavi (pesem); Josip Jeras: Dan dijaštva in vojske; Petar M. Lazarevič: Sokolstvo in vojska; Joža Bekš: Pozdrav Sokolstvu (pesem); I. Bajželj: Mednarodna telovadna tekma. Kot ostale številke spomenice krase tudi to številni in izvrstno uspeli fotografični posnetki nanašajoči se na vsebino. — Spomenica, to re-mek-delo v sokolski in v jugoslovenski literaturi v obče, bo obsegala celokupno 11 številk in bo končana letos. S svojo bogato, lepo in zanimivo vsebino ter s številnimi umetniškimi slikami bo dostojen spomin na naš prvi zlet v Ljubljani. Spomenica ima več naročnikov med Cehi, Francozi, Belgijci, Luksemburžani, ki so se udeležili vsesokol-skega zleta v Ljubljani in ki ne morejo dovolj prehvaliti to delo. Spomenica upravičeno in v polni meri zasluži to pohvalo in priznanje in morala bi biti v ponos in najdražji spomin na vsesokolski zlet vsakemu Sokolu in Sokolstvu naklonjenim ljudem. Naše knjižnice in čitalnice ne smejo biti brez spomenice! Med naročniki za spomenico se na žalost pogreša še dosti Sokolov in Sokolić, ki prav lahko zmorejo razmeroma zelo nizko naročnino. Tem bi položil na srce, da je treba podpreti plemenita stremljenja Sokolstva ne samo moralno, temveč tudi materijelno. — Spomenica, ki jo urejuje naš požrtvovalni brat Gangl in je v čast Učiteljski tiskarni, se naroča pri Jugoslovenskem Sokolskem Savezu v Ljubljani. Stane pa: Štev. I. Din 34, štev. II. in
III.	Din 70, štev. IV. in V. Din 70, štev. VI. in VII. Din 70.
Sokolska pesmarica. Zbirka narodnih himen, sokolskih koračnic in domorodnih
Italijanski naraščaj je želel tekmovati s češkim podmladkom ob zletu v Pragi, ali moralo se mu je odreči, ker je zlet edino le za Sokolstvo. Vendar pride gledat prireditev.
(Iz Sokolskih Besed, N. K.)
pesmi. »Evo zbirke narodnih himen, sokolskih koračnic in domorodnih pesmi, ki jih poklanjam predvsem sokolskemu naraščaju in sokolski deci, pa tudi članom in članicam, ki naj jih pevajo v primerni glasovni legi. Večino pesmi sem priredil troglasno.
Nedvomno bo zbirka dobrodošla društvom, saj smo doslej občutno pogrešali zlasti primernih sokolskih koračnic, ki naj jih ubrano peva sokolska mladina, a peva naj jih tudi sokolsko članstvo pri sokolskih pohodih in pri sokolskih prireditvah.
Poleg narodnih himen našega jugoslo-venskega naroda sem uvrstil v zbirko tudi češkoslovaško, poljsko in slovansko himno, ki jih mora poznati vsak Sokol!
Bratje in sestre! Navdušeno uporabljajte »Sokolsko pesmarico«, veselo prepevajte te pesmi v razvedrilo sebi in v čast ljubljeni domovini! S tem bo najlepše dosežen namen te pesmarice.
Te besede je napisal vrli in požrtvovalni brat Ferdo Juvanec na uvodni strani prve jugoslovenske sokolske pesmarice, ki smo jo Sokoli že tako težko čakali.
V	pesmarici je na 50 straneh 27 pesmi: 1. Bože pravde. Dav. Jenko. — 2. Lijepa naša domovino. Jos. Runjanin. — 3. Naprej zastava slave! Dav. Jenko.
— 4. Sokolska himna. K. Šebor. — 5. Sokolska. Ant. Foerster. — 6. Pohod Sokolov. Fr. J. Pelz. — 7. P e s e m Sokolov. Fr. Šubrt. — 8. Sokoli naprej! Prochazka. — 9. Naša prava. —.
— 10. Sokol sem. —. — 11. Sokolov dom. Karel Weiss. —	12. Sokoliči
— Aleksandru. Fran Jordan. — 13. Klic Sokolov. O. Dev. — 14. S1 a v i j a se širi! Narodna. — 15. Neka živi Jugoslavija! Avgust Gostinčar. — 16. Naraštajska pesma Sokolstva. Avgust Gostinčar. — 17. Srbine živi. —. — 18. Pesrae srpskih Sokolova.
štva in posamezni člani izvrševati točno in redno svoje obveznosti napram Savezu. Ko bo stalo naše Sokolstvo gospodarsko na trdnih nogah, moglo bo nuditi svojim edi-nicam potrebno pomoč.
Nov vir dohodkov za naše Sokolstvo bodo — v začetku sicer še skromni — Sokolske vžigalice, ki jih je začela izdelovati tovarna v Rušah (Slovenija) in katerih čisti dobiček pripada v korist Ju-goslovenskemu Sokolskemu Savezu. Vžigalice so prvovrstne kakovosti, vsled česar jim je uspeh zagotovljen. Naroče se pri vseh glavnih zalogah v Ljubljani, Celju, Mariboru, Zagrebu, Varaždinu in v tvornici v Rušah. Ker zavzema delokrog JSS vso državo, se bodo uvedle pozneje tudi v drugih delih naše države. Prav lična je etiketa na škatlicah: na eni strani etikete je državni, na drugi strani sokolski grb. Med njima je napis: Vžigalice v korist Jugoslo-venskemu Sokolskemu Savezu, pod njim pa »Domovini zdravo!«
Bratje in sestre, kupujte edino Sokolske vžigalice, ker s tem tudi podpirate plemenita in vzvišena stremljenja sokolske ideje v naši domovini!
I. Bajič. — 19. Sokolovi moji tiči. S. Nikolič. — 20. Rado ide Srbin u vojnike. Narodna. — 21. U boj! Ivan pl. Zajc.
—	22. Slovenac, Srb, Hrvat. F. S. Vilhar. — 23. Naša radost. Ferdo Ju-vanec. — 24. Kje dom je moj (češka narodna himna). Jan Skroup. — 25. Nad Tatrou sa b 1 y s k a (slovaška narodna himna). — 26. Z dimom požarov (poljska narodna himna). J. Nikorowicz. — 27. Hej Slovani.
Vsa društva in posamezni člani JSS, izvensokolska društva ter naše šole naj si omislijo pesmarico, ki bo gotovo dosegla v našem Sokolstvu svoj namen.
Pesmarico je izdala in založila »J ugo-slovenska Sokolska Matica« (Ljubljana, Narodni dom), kjer se tudi naroča; posamezni iizvod stane 15 Din.
Sokolske vžigalice. Da se more organizacija, kot je Jugoslovenski Sokolski Savez, kolikor mogoče lepo in uspešno razvijati, moramo ji pomagati moralno in materijalno.
V	gmotnem, gospodarskem oziru naš Savez ne stoji momentano baš najbolje in zato je potrebno .iskati sredstev, da se mu tozadevno pomaga. Predvsem morajo seveda dru-
IZ UREDNIŠTVA.
Brat I. Bajželj, požrtvovalni in neumorni urednik S o k o 1 i č a je obolel na očeh in se nahaja v bolnici v Ljubljani. Zaradi njegove bolezni, ki mu zabranjuje vsakršno delo z očmi, je 4. številka Sokoliča toliko zakasnela, da smo jo morali združiti s 5. številko; naročniki in naročnice »Sokoliča« vzemite to obvestilo bratsko na znanje. — Bratu Bajželju pa želimo skoro in popolno okrevanje.
Brate vodnike in sestre vodnice naraščaja (profesorje, učitelje in sploh vse, ki so sposobni v pisanju lepih člankov, pesmi, poročil), prosimo dobrih in zanimivih prispevkov za' Sokoliča. Posebno nam manjka sotrudnikov iz južnih krajev naše domovine (Srbija, Bosna, Hercegovina, Vojvodina itd.). Ne samo vedno eni in isti bratje in sestre, temveč vsi dvignimo Sokoliča vsebinsko in številčno v najboljši jugoslovenski mladinski list!
„Brezalkoholna produkcija", Ljubljana, Poljanski nasip 10/60 pošlje vsakemu naročniku „Sokoliča" zanimiv cenik brezplačno. Zahtevajte
ga takoj, ne bo vam žal.
„Sokolič" izhaja vsak mesec ter stane za vse leto 18 Din Urednik Ivan Bajželj v Ljubljani, Miklošičeva cesta št. 28./1.
Uprava v Učiteljski tiskarni v Ljubljani,, Frančiškanska ul. 6.
Izdaja, zalaga in tiska Učiteljska tiskarna v Ljubljani, zanjo odgovarja France Štrukelj.