Zora puca — bit če dana. 87
Zora puca - bit če dana.
(Dopis.')
U Puli, u ožujku 1901.
Prije svega treba da navedem slučaj, pa onda njekoliko misli u opravdanje gorenjeg naslova, koji, ako i uzet iz pjesme, prikladan je i za pravnika, gdje se radi o osvitku novog doba.
»Mestna hranilnica v Kranji« dala je seljaku iz Škatari blizu Pule zajam na hipoteku i u tu svrhu poslala je običajnu slovenski pisanu zadužnicu, da ju dužnik podpiše i dade uknjižiti na svoje nekretnine. Odvjetnik, komu je stvar bila po-vjerena podnio je hrvatski predlog za uknjižbu na kotarski sud u Puli. Ali ovaj je vratio predlog obrazloženjem, da »za-dužnica nije pisana u jeziku običajnom na sudu u Puli (hrvatski, italijanski, njemački) i da bi zato trebalo priložiti prevod u jedan od jezika običajnih na sudu.«
Stvar je bila tim čudnija, što se do onda nije nikad pri-govorilo slovenskemu jeziku na sudu u Puli, akopram je bilo i podnesaka i razprava u tom jeziku, a postajala je tim čudnija, što je navedeno povračenje predloga bilo podpisano od sudca, koji nepoznaje ni hrvatskog, ni slovenskog jezika te u obče nemože, da razlikuje medju jednim i drugim.
Odvjetnik nije smio mirovati na to, več je podnio utok na stariju vlast, t. j. na c. k. okružni sud u Rovinju, koji mu je dao posvema pravo i to iz sliedečih razloga: (Glej pripomnjo uredništva koj v uvodu!)
Čovjeku, koji neživi od samih pararagrafa i ministerialnih naredaba, nego ima i nješto čustva, kad ih uporabljuje mora doči odmah na usta iskreni: tako valja! Ja sam iskao desno i lievo, pregledavao naredbe i zakone, proučavao svakovrstne rie-šitbe, ali ovako osvjedočujuče, jer pravedne i naravne riešitbe
') Ta dopis se bavi z jezikovno rešitvijo okrož. sodišča v Rovinji, ki je priobčena v le-tej številki našega lista. Ker nam je bilo besedilo rešitve že poprej došlo od velespoštovane strani, smo rešitvene razloge iz tega dopisa izpustili, da se isto ne ponavlja. Pripomniti pa tudi moramo, da dopis po našem mnenju tuintam udari čez mejo. Vendar pa nočemo kratiti našemu velespoštovanemu temperamentnemu sotrudniku »svobode govora in pisave«. Uredništvo.
88 Zora puca — bit če dana.
u pitanju uporabe našega jezika nišam jošte vidio. Niti se pri tom moj razum zaustavlja medju uzkim granicama Istre, on leti dalje po cielom Primorju, u Kranjsku i svuda gdje boravi slovenski i hrvatski narod.
Hrvati i Slovenci obče medju sobom svaki u svojem jeziku bez tumača i bez porabe drugog jezika gledom na njihovu ve-liku srodnost, pa niti sudovi ne mogu činiti iznimke u tom obziru: to je temelj, na kojem se dade graditi, to je istina, koja se ne može poreči, to je smrt za sve separatiste i ciepidlačare, koji bi umjetno htjeli razdvojiti što je priroda stvorila jedinstveno Danas nije više moguče, da se prirodne i svakomu poznate istine zabašure ili bezobrazno pogaze; danas več nebi sudci na vrhovnom sudu u Beču izrekli, kao što su u riešitbi od 16. fe-bruara 1881: »In Krain ist die deutsche Sprache die ausschliesslich landesubliche. Ein in slovenischer Sprache abgefasstes Erkenntnis ist daher zu cassieren und dessen Ausfertigung in deutscher Sprache anzuordnen«, ili kao u riešitbi od 28. decembra 1882: »Im Geltungsgebiete der italienischen Ger. Ord. (Dalmatien und Istrien) ist die italienische Sprache allein die Gerichtsprache. Eine slavische Eingabe kann daher nicht angenommen werden.«
Ali ne samo to: danas več nebi bilo potežkoča, da se za Slovence i Hrvate uredi jedinstvena pravna terminologija, kao što ih je bilo pedesetih godina, akopram su več onda nastojali prvaci, da bi se to jedinstvo postiglo.
Evo Trsta: isti oni sudci, koji sude slovenske pravde, rie-šavaju i hrvatske, ne da bi se zato oboružali posebnim znanjem hrvatskoga, ako več poznaju slovenski jezik ili obratno. To se mora upotrebiti, razširiti po cielom narodu, po svih sudovih nadležnih za Slovence in Hrvate.
A ja se ne žacam izreči i smjeliju misao: svi slovenski pravnici neka započnu rabiti manje ali više hrvatski jezik u svojih podnescih i govorih, pa če to biti najvaljanije sredstvo, da zatvorimo usta protivnikom, a istodobno otvorimo široko obzorje sinovom jednog naroda. Tu se ne treba mutiti: Istra i Dalmacija, Hrvatska sa Slavonijom, Bosna sa Hercegovinom, Srbija i Crnagora, sve te zemlje govore i u pravnih poslovih i na sudovih u jednom te istom jeziku. Slovenština, kao narodni jezik neče nista izgubiti tirne, ako putem sebe otvori tomu
Dr. Alois Pražak f- 89
jeziku vrata i preko Krasa i preko Sutle, dočim če nova snaga stupiti s njome u pravnički elemenat hrvatski, a iz jedinstva na pravnom polju roditi če se dobrih plodova i u drugih granah javnoga života.
1 baš sada smatram nadošlim čas, kad bi slovenski pravnici morali otvoreno prihvatiti isti jezik sa Hrvati. U Gracu štajerskem su jednom zaključili, da se tamo nesmje razpravljati slovenski, i čini se da je pri tome ostalo uz sve akademične pro-svjede slovenskih odvjetnika; sada je opet pukao glas iz Beča, da se i tamo na najvišem stepenu nemože ili ne smje izdati osuda u slovenskem jeziku.
Što bi naravnije bilo, nego da sada slovenski pravnici odgovore tim svojim prijateljem na visim i najvišim stolicama: »Dobro, nečete, da nam dajete slovenskih razprava i slovenskih osuda? A Vi nam ih dajte u hrvatskem jeziku, kojim se bez prigovorno služite sa srodnim nam narodom hrvatskim: mjesto njemačkoga mi volimo hrvatski jezik!«
Tako bi se najbolje odgovorilo na to vječno zapostavljanje narodnog jezika, a bez ikakve buke i vike, temeljem samog prava priznatog gorinavedenom najnovijom riešitbom. Inače bi to imalo koristnih posliedica u svakom pogledu, pa i za samu državu, koja nebi trebala trositi novac da izuči mlade Niemce za šepavo slovensko uredovanje.
Dr. I. Z.
(sr