Pošfarfn,
i'saoTS^'
CiOđina vii. Broj lC
U Zagreou, zz, marta 1935.
PojeSin5 Kroj sToj? T.Sn dinara
, ■i^co je	-.„.m stalo
ao sredjei....„ uanosa. mi ik prihvaćamo, sa očekivanjem da će onda i ona naia braća koja su, uslijed mirovnih ugovora, ostala pod talijanskom vlašću, osjetiti da su ravnopravni gradjani. ..
»Novo Doba«. — Split.
%*fi^
Ne moremo pozabiti na naravne krvne, zgodovinske in kulturne vest, la vežejo Jugoslavijo s već kot pol milijona Jugoslovani izven meja. Zato si ne moremo misliti sporazuma, ako ne bo opstoj naših bratov pod Italijo sasiguran. »Slovenec« — Ljubljana.
MUSSOLINIJEV GEST
JUGOSLAVIJA I ITALIJA
Novi talijanski poslanik u Beogr adu izjavljuje u ime Mussolinija prijateljske namjere Italije prema Jugoslaviji
Beograd, 15 marta. Danas o podne u 12 sati novi izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar kraljevine Italije na jugoslavenskom dvoru g. Guido Viola conte di Campalto primljen je u svečanu audijenciju od strane Nj. Kr. Vis. Kneza Namjesnika Pavla. Audijenciji je radi predaje akreditivnih pisama prisustvovao šef Protokola ministarstva vanjskih poslova Ilija Novakovič. Pred starim dvorom bila je postrojena počasna četa sa zastavom i vojnom muzikom. Prilikom dolaska talijanskog poslanika četa je odala počast po ceremonijalu. Talijanski poslanik predao je svoja akreditivna pisma Nj. Kr. Vis. Knezu Namjesniku u prisustvu ministra pretsjeđnika i ministra inostranih poslova g. Bogoljuba Jevtiča.
Prilikom predaje svojih akreditivnih pisama g. Guido Viola conte di Campalto je održao ovaj pozdravni govor: »Kraljevsko Visočanstvo!
Čast mi je predati u ruke Vašeg Kraljevskog Visočanstva pisma, kojima me je Njegovo Veličanstvo Kralj Vittorio Emanuele III. moj uzvišeni Suveren, blagoizvolio akreditovati u svojstvu svog izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra kod Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Petra Drugog. Stavljeno mi je izrično u dužnost od strane . šefa vlade, da izjavim, da će moja djelatnost biti upravljena k ostvarenju stvarnog zbliženja izmedju naše dvije zemlje. Ovlašten sam da ponovim, da Italija nema neprijateljskih namjera prema Jugoslaviji, niti želi da smeta njenom razvoju ili teritorijalnom integritetu, već naprotiv ima namjeru, da razvije sve uslove koji postoje da bi se došlo do stvarne saradnjc i do spoi.. zuma na političkom i na ekonomskom I polju.
i onako ne mogu mijenjati samim, time što, eventualno, Mussolini to želi. Jasno je, dakle, da Italija samom tom izjavom nije učinila prama Jugoslaviji i .Jugoslavenima niti iz daleka ono što može i mora učiniti, da bi dala dokaza o dobroj volji.
Po našem mišljenju da bi se stvorili uslovi za pravo približenje treba Italija da djelima potvrdi ono što je obećala, a povrh toga da učini i nešto što nije u kratko] deklaraciji spomenuto, ali bez čega nemoie biti dobrih odnosa izmedju dva naroda. J a-dr an s k o pitanje je bitnost jugo-
slovensko-talijanskih odnosa, i
to shvaćeno u svom kompleksu, a ne parcijalno, Treba, doduše, dobiti precizne izjave i obaveze i s obzirom na Dalmaciju. Ali čak niti onda, kad bi se to dobilo. Jadranski spor ne bi bio iscrpljen i likvidiran, jer bi se riješila, samo jedna njegova strana. Dvije, države bi možda diplomatski riješile stvar, ali dva naroda bi i dalje ostala u sporu i sukobu. Jadranski spor ostat će medju nama i dalje, sve dotle dok izmedju Jugoslavena i Talijana bude postojao onaj brutalan sistem asimilacije Jugoslavena u Julijskoj Krajini. Jugoslavija mora to pitanje da plasira u Rimu u čitavoj njegovoj težini, zamašitosti, krvavoći i fatalnosti, jer će jedino tako pokazati da traži iskreno pravu bazu pribliienja. To je, pored talijanskih aspiracija na Dalmaciju, ono što čini jadranski spor i ko pred Hm zatvara oči, taj bježi od stvarnosti s jednim rezultatom: da ta krvava stvarnost ostaje i dalje izmedju dva naroda.
Iznošenjem toga problema Jugoslavija će ujedno najbolje moći da se osvjedoči želi U Italija iskreno približenje. Dobro su to ovih dana istakli nekoji jugoslavenski U- i
U nadi, da će mi Vaše Kraljevsko Visočanstvo i Njegova vlada izvoliti pružiti svoju blagonaklonu potporu za izvršenje moje misije, izražavam u ime moga Kralja i moje Vlade najiskrenije želje za ličnu sreću Njegovog Veličanstva Kralja Petra Drugog i Vašeg Kraljevskog Visočanstva i za prosperitet jugoslovenskog naroda«.
Na govor g. Guida Viola conte di Campalto odgovorio je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Knez Namjesnik ovim riječima :
»Gospodine poslaniče!
Sa velikim zadovoljstvom primam iz Vaših ruku pisma, kojima Vas je Njegovo Veličanstvo Kralj Viktor Emanuel III, Vaš uzvišeni Suveren, izvolio akreditovati u svojstvu Svog izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra kod Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Petra Drugog kao i opozivna pisma Vašeg _ prethodnika. Misija, koja Vam je povjerena, i naročita izjava Vašeg šefa Vlade, da će Vaša djelatnost biti upravljena ostvarenju stvarnog zbliženja izmedju naše_ dvije zemlje, kako bi se došlo do srdačne saradnje i do sporazuma na političkom i ekonomskom polju, potpuno odgovara našim osjećajima tako da možete biti uvjereni, da ćete ovdje sresti sve naše simpatije. Ta saradnja i sporazum ne samo da će koristiti našim dvim zemljama, već će biti i u interesu mira. Mogu Vas uvjeriti, da će Vaša misija imati svu potporu, kako Moju i Regentstva, tako i Kraljevske vlade. Duboko dirnut željama Vašeg uzvišenog Suverena i Kraljevske vlade, molim Vas,^ da budete tumač mojih naj-iskrenijih želja za ličnu sreću Njegovog Veličanstva Kralja Viktora Emanuela III, šefa Vlade i za prosperitet talijanskog naroda«.
gjASaiO SAVEZA JUGOSIOVENSKIH EMIGBANÀTA U JULIJSKE KAJINE
„NE MOREMO POZABITI NA VEZI, KI VEŽEJO JUGOSLAVIJO Z VEČ KOT POL MILIJONA JUGOSLOVANI POD ITALIJANSKO SUVERENITETO..."
»Slovenec« od IZ marta piše:
Ne bomo posebič na dolgo razpravljali, kakšnega ogromnega pomena bi bilo oziroma gotovo bo politično sodelovanje med Italijo in Jugoslavijo za ustalitev razmer v Podonavju, za prestiž Male zveze, za nemoteno utrditev prijateljskih vezi, ki so se ustanovile med balkanskimi državami in za evropski mir sploh.
Nekaj drugega nam je na srcu. Naj bodo mednarodni pakti še tako prvenstveno interesnega značaja in pomena, utemeljeni v koristi, ki jih ima ena država od druge — trajnost in trdnost njihovega obstoja in poglobitev takih zvez je vendarle v ze’o vidni meri odvisna od čustev, ki na dnu duše spremljajo take politične dogovore, posebno če gre za soseda, ki sta tako zelo v dobrem in slabem navezana drug na drugega in tako neposredno v neprestanem stiku med seboj, kakor sta Italija in Jugoslavija. Priznajoč lojalno in odkrito obstoječe mirovne teritorijalne dogovore, naj so v tem ali onem oziru še tako pomanjkljivi, ne moremo pozabiti na naravne krvne, zgodovinske in kulturne vezi, ki vežejo Jugoslavijo z več kot pol milijona Jugoslovani izven njenih meja pod italijansko suvereni-teto, kakor Italija ne pozablja in po zahtevi zakonov narave in kulture ne more 'n Ile sme pozabit’ na svoje sinove pod tujimi vladami, za katere na vse načine skrbi. da se ne bi raznarodili in ne izgubili svojega jezika in rodnega prava. Zato si ne moremo misliti resnično prijateljskega in količkaj trdnega sporazuma in sodelovanja med Italijo ir, Jugoslavijo, ako ne bo nà-10, obstoj in značaj naših krvnih bratov v Italiji vsaj tako in toliko zakonito zasi-guran, kakor je zasiguran narodna eksistenca in kulturno obeležie italiianske manjšine v Jugoslaviji. Ni mogoč; ako še kaj veljajo zakoni naravnega prava in medsebojnega prijateljstva narodov, da bi se razvijali in izboljševali stiki med nami bi našo veliko sosedo, in da bi mi kot država prijateljsko podpirali Italijo kot velesilo, ako se istočasno naši bratje v Italiji ne bi smeli niti v cerkvenem pogledu, kaj še v kulturnem v najširšem pomenu, posluževati svojega jezika in sc v njem izobraževati kot ljudje in krstjani ter kulturna bitja, lo vprašanje se mora, kakor je dostojno za kulturne narode in države, povoljno rešiti obenem z drugimi interesnimi problemi med Italijo in Jugoslavijo.
*
Splitsko »Novo doba« od 16. III u svom komentaru izjavi talijanskog poslanika Viole kaže:
»Ako je Talijanima uistinu do sre-djenih odnosa, mi ih prihvaćamo, sa očekivanjem da će onda i ona naša braca koja su, uslijed mirovnih ugovora, ostala pod talijanskom vlašću, osjetiti, ukoliko su talijanski državljani, da su ravnopravni gradjani, a u koliko nisu da su slobodni gosti. Isto onako kao što se kod nas svaki naš državljanin stranih nacionalnih osjećaja, može da smatra ravnopravnim gradjaninom, a ako je strani državljanin, slobodnim gostom. Na Italiji je, da naši sunarodnjaci koji su pod njezinom vlašću, ne osjete nuždu laćati se jačih sretstava za oču-vanje svojega nacionalnog osjećanja.«
MUSSOLINIJEV GEST
poslie(1,n-ia broja našega, lista na-{Č -- ST° pdan doO°djaj u iugoslaven-sko-talijanskim oanosima. Prema nekim aluzijama rimskog »Giornale d’Italia« i pariške štampe moglo se je zaključiti, da će Mussolini utrniti nešto u tom pravcu. »Giornale a Italia« pisao je o nekoj manifesta-eiji, a agencija Havas je javljala o nekom gestu, koji bi imao Mussolini da učini. Mi smo se osvrnuli u pretprošlom broju »Istre« uvodnikom »Očekuje se gest, Mussolinija« na te glasove i rekli smo što o tome mislimo. Sad je gest učinjen. Ne bismo imali mnogo da kažemo poslije onoga što smo vec ranije kazali o fašističkoj vanjskoj politici s naročitim obzirom na talijansko-jugoslavenske odnose. V tom pogledu važe one iste ^konstatacije, bazirane na doktrini i ogici fašizme. Ali red je da se osvrnemo ipak na ono -éto se dogodilo.
Treba svakako konstatovati, da je do novog momenta u jugoslavensko ■talijanskim oanosima došlo na, inicijativu iz Rima, da je Mussolini zamislio i naredio izjavu poslanika Viole
Ako se odbiju sve rezerve o iskrenosti Mussolinijevih namjera, onda je od najvećeg značenja to upravo, da Mussolini u Beogradu nudi Jugoslaviji prijateljstvo, a da nije obratno. Znači, da je Jugoslavija u privilegovanom položaju onoga, "»što nudi i od kojega se želi neka Pomoć. Kad se ne bi radilo o fašističkoj _ ^onda bi se na temelju toga moglo tei) lucivoR, da se je onaj koji nudi prija-tjstvo (u ovom, slučaju Mussolini) odre-t ., naPvijateljstva i svega onoga što je
°At■ l'ez^ s tini neprijatelistvom.
.t} u onom slučaju, kad se eventualno pomišlja da ponuda nije sasvim iskrena, nije gotovo moguće i nije oportuno takvu ponudu odbiti. To isključuju i diplomatski obziri, a i obziri najelementarnijih pravila dobrog ponašanja. Beogradska »Politika« dobro kaže, da Jugoslaveni primaju svačiju ponudjenu ruku. A vrijeme će pokazati koliko je iskreno bila ta ruka po-nndiipn.
Očito je, dakle, da je u. ovom slučaju Jugoslavija ona, kojoj se Italija nudi, da je Jugoslavija u povoljnijoj poziciji, jer Italija treba i želi jugoslavensko dobro susjedstvo. Na Jugoslaviji je, da spoji diplomatsku učtivost s hladnim razumom i da iz te svoje povoljne pozicije izvuče što veći diplomatski. poHUčki i moralni rezultat. Ona je naime u mogućnosti da sa svoje prijateljstvo, za, svoju sklonost na približenje traži nešto od Italije, kad već nešto daje.
Poslanik Viola je u im,e Mussolinija u svojoj izjavi rekao, da Italija nema prama Jugoslaviji namjera, koje bi oštećivale njezin državni integritet. To znači, da se je Mussolini, na neki način, bar prividno, odrekao revizionizma» protiv Jugosla-vVe\. T° znači, da se odrekao i talijanskih akcija za »oslobodjenje« Dalmacije. To za ugoslaviju znači mnogo, ali to nije stvarno ”, a	nego ono što je Italija ofict-
je no priznavala i ranije. Zar nije Italija mirovnim ugovorima priznala već Jugoslaviju Zar nije Rapalskim ugovorom priznala pravo Jugoslavije na Dalmaciju? Za novo prijateljstvo Mussolini nije time. da-kle učinio nešto što bi prelazilo okvir ]u-riatckih i diplomatskih utanačenja, koja se
„AKO BI SE OVE RIJEČI TALIJANSKE VLADE MANIFESTOV ALE I NA DJELU, ONDA BI SE MOGLO
REĆI..
_ Beogradska »Politika« od 16. III. piše na uvodnom mjestu:
»Reči talijanskog poslanika izgovorene u ovako svečanoj prilici, treba da budu_nagoveštaji novog shvatanja današnje talijanske vlade prema Balkanu uopste, prema Jugoslaviji posebice. Ako ih dobro razumemo i tumačimo, izgleda da bi jedna nova era bila moguća u odnosima Italije i Jugoslavije, u kojoj bi đve države mogle doći do sredjenijih i srdačnijih odnosa. Ako bi se ove reči talijanske vlade manifestovaie i na delu, onda bi se moglo reći da se davnašnja želja naše Kraljevine pokazuje ipak ostvarljivom.«
»Politika« zaključuje ovako:
»Poruci koju nam od talijanske vlade donosi poslanik g. Viola ‘treba ukazati pažnju koju ona zaslužuje; ona se može smatrati kao povoljan znak za otklanjanje dosadašnjih j ugoslavensko talijanskih nesporazuma. Kakva je i kolika stvarna volja koja sto-
ji iza ovog prvog znaka po-kazaće nam najbliža budućnost. Ponavljamo, s naše strane, da smo uvek bili raspoloženi za lojalan i dostojan sporazum, ne izuzimajući nikog. Mi verujemo, kao što smo uvek verovali, da postoje uslovi za jedan takav sporazum izmedju nove Italije i mlade Jugoslavije i da vredi u obostranom i u opštem interesu učiniti napore u tom pravcu, što se nas tiče, treba da se zna da ova zemlja, koja je preživela ne mala iskušenja i koja je svesna i veličine i granica svoje uloge, ruku prijateljski pruženu nikad nije odbila. Ako bi se g. Mussolini, šef talijanske vlade, u sređjiva-nju naših medjusobnih odnosa oprede-Ijivao stvarnošću i rukovodio svojim poznatim i velikim državničkim realizmom, mi bismo to pozdravili iskreno, kao znak boljih i plodnijih vremena.«
stavi i mi nbkoje od tih glasova bilježimo kao znak ozbiljnog shvaćanje našeg spora s Italijom.
Ima do duše i takvih glasova s jugoslavenske strane povodom talijanske ponude, koje pokazuju neshvaćanje stvarnosti u najmanju ruku, ako ne čak i škodjenje najvitalnijim, jugoslavenskim interesima, Za-čudjuje to, da su nekoji listovi komentirali talijansku ponudu na način, koji unizujc naše nacionalno dostojanstvo, što je najmanje opravdano danas, kad Italija treba nas više nego mi nju. Ono što piše u jednom članku beogradsko »Vreme« (citiramo na drugom mjestu) prctštavlja tipičan primjer.
Pogotovo, kad se sna na koji je način fašistička Italija obavjestila svoju javnost o Violino) izjavi u Beogradu, Medju posljednjim vijestima, s vrlo skromnim jedno-stupačnim naslovom kao stvar vrlo sporedne naravi, donijeli su svi listovi, razumije se po naredjenju, kratak telegram agencije Stefani. »Giornale d’Italia« od 10 o. mj. javlja tu vijest u pet redaka na posljednjoj strani, u trećem stupcu sasvim na dnu stranice... A dan zatim osvrće sc jedini »Giornale d’ltđlia« gotovo neopaženim komentarom na dogodjaj pod suhim naslovom »Novi poslanik, u Beogradu predao akreditive«. I to kratko, hladno, sa svim mogućim rezervama, da se ne bi uzrujali
antijugoslavenski krugovi u Italiji, da se ne bi talijanski narod upozorio na kapitulaciju Italije pred Jugoslavijom (upravo pred njom!...) i da ne bi bila uvrijedjena Madžarska, i Austrija. I — nota bene — g. Virginio Gayda, koji je kao direktor »Giornale d’Italia« potpisao već hiljade vulgarnih napadaja na Jugoslaviju, nije potpisao taj člančič... U njemu je svakako najka-r akt eri stič nije to, da se čitava stvar postavlja u smislu »rekonstrukcije« Podunavlja i da sc Italija poziva na to,- da je ona tu politiku započela već » da v n o« — to znači, da stvarno i nije izmijenila svoj odnos prama Austriji i Madžarskoj na štetu Jugoslavije. A zar nije u talijanskom pojmu »rekonstrukcija« bila uvijek obuhvaćena upravo revizija?... Kad se sve to zna, onda su pogotovo rezerve prama talijanskom gestu opravdane, i nužne.
Na drugom mjestu citiramo sve istaknutije francuske listove, koji su s najvećim entuzijazmom dočekali Mussolinijev gest prama Jugoslaviji. S entuzijazmom, i često suviše nekritički. JJ svijetlu novije francuske politike, naročito s obzirom na francusko-njemačke sporove i Lava,lovu latinsku tendenciju, takvo je držanje Francuza razumljivije Zbog toge oni i izbjegavaju stvarnost, ma da je bez sumnje i poznaju. Nekoji se listovi zalijeću čak tako daleko, pa kažu, da je već sada jadransko
pitanje skinuto s dnevnog reda . Taj ' je optimizam i naivan i brutalan. Ipak, iz pisanja francuske štampe može da se razabere mnogošta. Ima listova, koji kažu interesantne stvari s obzirom no povode Mussolinijevih ponuda. Čak i »Temps« govori
0	talijanskom strahu od Njemačke . . Drugi listovi pored toga govore i o Abesiniji i o tome, da se Italija., upućena na- af-riika osvajanja, ugrožena od Njemačke, želi- osigurati bar od Istolca. Ima -i nekih drugih zanimljivih opažanja u francuskoj itfunpt. Izrazito antifašistička štampa Pariza, medja-tim, na stvar gleda s velikom skepscun -i ne vjeruje u trajnost sadašnjeg Mussolinijfivog stapa. To je, po mišljenju te štampe, sve vrlo kratkotrajno, čisti, oportunizam, iza čega,' će doći strahovita razočaranja.
Kad se promatra taj talijansko-jugoslo-venski novi dogodjaj ne smije se nikako ostaviti iz vida ono što se dogadja oko nas
1	oko Italije — to smo već naglasili, a po-
novno ističemo i s obzirom na ono što je Hitler učinio prošlih dana. odredivši da Njemačka uvodi opću vojnu dužnost i da prekida s onim obavezama iz Versailleskog mirovnog ugovora, koje su ioj zabranjivale naoružanje. Ta bomba iz Berlina, imat će reperkusija na čitav medjunarodni život, pa prema tome utjecat će — povoljno ili nepovoljno — i na lalijansko-jugoslavenskc odnose.	(im)
U RIMU NA SVOJ NAČIN SHVAĆAJU I OPREZNO TUMAČI IZJAVU NOVOGA POSLANIKA U BEOGRADU
»Giornale cPItalia« hladno' i sa suzdržavanjem piše o dogodjaju i ničim ne dokazuje, da se Italija odrekla svoje dosadašnje
poli tike
£ PRVE NAŠE ŽRTVE AFRIŠKE VOJNE
U FRANCUSKOJ SE ODUŠEVLJAVAJU
Pariški »Intrasigeant- piše:
»Više od deset godina izrnedju Italije i Jugoslavije postojala je zategnutost. I ta zategnutost u velikoj mjeri škodila je razvijanju konstruktivnog djela miru i sarad-nje u Istočnoj Evropi. Politika Rima bila je u suprotnosti sa politikom Beograda i lovci u mutnoj vodi iskorišćavali su taj nesporazum izrnedju Rima i Beograda da nastoje •■a izvodjenjerr. svojih revizionističkih makinacija«.
»Zahvaljujući kontinuitetu francuske vanjske politike, zahvaljujući sporazumu, koji vlada u Maloj. Antanti, zahvaljujući mudrosti beogradske vlade, zahvaljujući dobroj volji koju pokazuje Italija, odnosi izihedju Italije i Jugoslavije ušli su u jeđ-n unovu fazu. Italija i Jugoslavija zaboravile su sve ono što ih je razdvajalo i danas imaju samo u vidu ono što treba da ih približi«.
»Pangermanska opasnost doprinesti će još više da Mala Antanta i Italija još sr-dačnije saradjuju u interesu odbrane svojih zajedničkih interesa«.
»Pariš Soir« kaže:
»Izrnedju Rima i Beograda, kao i izme-diu Rima i Praga i Rima i Bukurešta, nisu se mogle ostvariti srdačne veze sve dotle dok je Italija pokušavala da zastupa ma-djarski revizionizam, revizionizam koji je bio direktno uperen protiv država Male Antante, naročito izrnedju Italije i Jugoslavije nije moglo biti ni riječi o nekom izmirenju sve dotle, dok su naši prijatelji iz Jugoslavije smatrali, da se Italija gajila kao svoj glavni cilj da od Jadranskog mora napravi jedno talijansko jezero. Ali današnja situacija potpuno se promijenila poslije govora Njegovog Kraljevskog Viso-čanstva Kneza Namjesnika Pavia od Jugoslavije i talijanskog poslanika na jugoslo-venskom dvoru, zaključuje »Pariš Soir«, i danas više ne postoji spor izrnedju Beograda i Rima«.
»Petit Parisien« piše:
»Izjava g. Mussolinija u Milanu u oktobru prošle godine nije mogla da postigne željeni efekat, jer je cijela Jugoslavija bila zaokupljena dubokom žalošću zbog gnjusnog zločina nad ljubljenim Kraljem. Sadašnja izjava i formalno obećanje nemiješanja u unutrašnje prilike, može da umiri sumnjičenja naših beogradskih prijatelja*.
»Eciio de Pariš« donosi članak Perti-naxa. koji kaže:
»Dok nije bio probijen led izrnedju Italije i Jugoslavije, Podunavski pakt nije mogao tačno da se definiše i nije mogao da se primjeni. Kroz nekoliko' nedjelja Italija i Mala Antanta ispitat će u kojoj mjeri one mogu da udruže svoje interese da se obezbijeđe od njemačke opasnosti. Sve zapreke još nisu uklonjene. Ne treba zaboraviti da talijansko-jugoslovenski sporazum od 1924. god. nije bio obnovljen u svoje vrijeme, ali se može vjerovati da će se ovog puta francuska diplomacija pokazati budnijom. Dvije činjenice potstiču na saradnju: njemačko naoružanje i unutrašnje madjarske teškoće, koje sve više upućuju Gòmbosovu vladu u pravcu Berlina«.
-L’Oeuvre« kaže i ovo:
»Pok. Barthou je smatrao da je za bez-bjednost Evrope potrebno da Italija prizna jugoslovenski teritorijalni integritet, a za vrijeme svoga puta u Rim g. Lavai je dobio od g. Mussolinija obećanje, da će takvu izjavu učiniti u prvoj prilici. To je jučer učinjeno riječima kojima se niko nije nadao. O ovoj izjavi Mussolini je razmišljao nekoliko mjeseci i ona znači da iščezava svaka pomisao o iredentističkoj Dalmaciji i Jadranu kao talijanskom jezeru. a da .ie g- Mussolinijeva politika i ta-lijansko-arbanski ugovor od 1927 godine, ranije uperen protiv Jugoslavije, u stvari poništen. Jučerašnja izjava znači takodjer da g. Mussolini ne podržava Madžarsku u njenim revizionističkim planovima. G. Mussolini je prije nekoliko nedjelja izvijestio Madžarsku u ovoj svojoj izjavi, te se može zaključiti da će rezultat ove izjave biti zbliženje Madžarske sa Njemačkom. Ovom izjavom poslije Francuske i Engleske Italija svečano priznaje integritet Jugoslavije kao jedan od neophodnih osnova sadašnjeg mira. Neposredna praktična posljedica talijanske izjave bit će da će pregovori za ostvarenje Rimskih sporazuma postati aktivniji i precizniji i da će definitivno biti uredjeni u formi ugovora o nemiješanju sa uzajamnom fakultativnom pomoći«.
Pariški »Journal« kaže mediti ostalim i ovo: »Vriieme ie doprinijelo talijansko-.iueoslavenskoin žbliženiu. a pripomogla je diplomatska akcija g. Lavala. Plan o obnovljenoj saradnii' Evrope, koji je izradjen u Rimu 7 ianilara. čini neophodnim zbliže-nie na ladranu. Dogadiai su se. pak. razvijali- Italija se pokreće prema Africi. Mala Antanta daie dokaza o svojoj koheziji. Tada ie odjeknuo apel za održanje reda. Revizija ie odlučno odbačena. Pa u stvari koia ie nacija više zainteresovana od Italije u pogledu očuvanja postojećeg poretka ?«
Pariški »Figaro« piše o »diplomatskom doeadiaiu velikog značaja koji se desio u Evropi.« Pa kaže i ovo: »Situacija na kontinentu uslijed njemačkog naoružavanja i agresivnosti Hitlerovog Rajha i suviše ie ozbiljna, da se ne bi zaboravilo sve ono što razdvaja i da se ne sprovede u djelo ono što ujedinjuje. To su potpuno shvatile Italija i Jugoslavija«.
Službeni organ talijanskog ministarstva vanjski!) poslova »Giornale d’Italia« donosi prvi komnetar prilikom predaje akređiiivuih pisama novog talijanskog poslanika u Beogradu Taj nepotpisani članak glasi doslovo ovako:
»Izmjena izjava učinjenih u Beogradu priiikom predaje akreditivnih pisama našeg poslanika može da otvori novu fazu u odnosima izrnedju Italije i Jugoslavije.
»Ovu fazu pripremili su taiijansko-fran-cuski sporazumi, koji proširuju okvir politike, koju je započela Italija. Italija i Francuska pomoću drugih evropskih sila zacijelo mogu da dovedu do sporazuma države, koje žive u Podunavlju, do sporazuma, koji mora da bude koristan za sve. Riječ je o politici, koju je započela Italija.
Talijanska politika krenula je sa stanovišta da se rekonstrukcija podunavskih zemalja mora početi, brinući se za one, koji su najviše bili pogodjeni ratom i teškoćama, koje su nastale od rata. Zbiiženje, koje se danas javlja izrnedju Italije i Jugoslavije, teži na otvaranju jedne baze normalnosti, šta više solidarnosti u odnosima izrnedju obje zemlje u svrhu eliminiranja jedne Od naj-
U beogradskom »Vremenu« izišao je 18. o. m. na uvodnom mjestu članak, u kojem ima i ovakvih neopravdano optimističkih i neosnovanih mišljenja o sukobu na Jadranu. Izgleda po ovome, da je i stanje našega naroda u Julij-skoj Krajini »veštački stvoreno« i da je to nešto, što se ne može uzeti kao »ozbiljan razlog«, koji »ne može da se na-dje.«
Pisac kaže:
»Kada bi se tražili ozbiljni razlozi za nesuglasice izrnedju nas i našega zapadnog suseda, oni se ne bi mogli lako da nadju.«
Dalje kaže pisac:
»Pojam zajedničkih interesa treba da je duboko ukorenjen kod masa. On nije dovoljan samo kod odgovornih 1 vodećih krugova. Inače vodjenje jedne politike bez takvog oslonca nosi uvek u sebi znak neizvesnosti i nesigurnosti.
Splitsko »Novo Doba« od 16 marta piše na uvodnom mjestu i ovo:
»Ta je izjava značajna već sama po sebi, ali značajna je i radi momenta u kojemu je pala. Možda je bolje da je pala poslije toliko toga što se kroz prošle godine desilo u medjunarodnom životu. Možda je bolje da je pala i poslije talijanskih pothvata u Abesiniji, i poslije neuspjeha Venizelosove pobune, jer se tako ima razloga smatrati, da ona nije neki slučajni izražaj dobrog raspoloženja, nego stvarni rezultat onih medjunarodnih momenata, koji na koncu treba da progovore svojom neumoljivom logikom. Riječi gosp. Conte Viola ne možemo a da ne primimo sa zadovolj, stvom i ako, zbog svega onoga što smo naučili iz historije, ne želimo da iz stanovitih rezerava naprečac izlazimo. Mnogo puta u našoj historiji doživjeli smo da se
Poznata Je aktivnost za Dalmaciju u Italiji, a akciju posebne vrste vode takozvani »dalmatinski naučnici«, koji izdaju u Rimu reviju »Archivo storico per la Dalmazia«, u u Zadru »La Rivista dalmatica«.
Izašle su sveske za januar i februax te revije u Rimu (»Archivo storico per la Dalmazia« broj 106 i 107 knjiga XVIII), koju je bio osnovao pokojni senator Cippico, a koju uredjuje Comm. À. Baćotich, jedan od »učenjaka talijanske Dalmacije«. Bakotić piše u 106 broju o senatoru Antonij u Ćipiku, koji je umro pred mjesec dana. Iznaša ći-pikov život i njegovo talijanstvo.
Dr. Ugo Inchiostri iz Šibenika piše o dalmatinskim statutima srednjeg vijeka. Osvrće se na pisanje francuskih pisaca o tom predmetu i napada ih da su često po tendencijoznim uplivom Jugoslavena, kada prikazuju te stvari. Prof. A. Praga piše o zadarskom historičaru Vitalianu Brunelli-ju, a u 107 svesku štampana je do sada neizdata povijest Zadra Vitaliana Brunellija o kojoj piše Praga. — Prof. Eugenio di Carlo počinje u 107 svesku raspravu o vezama Nikole Tomazea sa pjesnikom Samuelom Biava. Ujedno objavljuje nekoliko pisama Tomazeovih Biavi' izrnedju 1826 i 1829. — Prof. Fabio Luzzatto nastavlja svoj prikaz vjerske politike zadnjeg generalnog providura Dalmacije i prika-
većih prepreka za pacifikaciju ovog dijeia Evrope.
»Talijanska izjava imala je sa svojom jasnoćom cilj da učini kraj jednom nizu nesporazuma koji povremeno i u nekoliko mahova dabome nisu olakšavali odnose izmed ju obiju zemalja. Sama izjava, ma koliko može da izgleda normalno, ima cilj da pridonese stvaranju jedne atmosfere potpune jasnoće kojoj je potreban preduvjet za razvoj sve normalnijih odnosa izrnedju obiju zemalja. Stvaranje bolje atmosfere izrnedju Italije ’i Jugoslavije samo je jedan od neminovnih preduvjeta za produženje djela rekonstrukcije. Italija je već odavno manifestirala svoju ideju i namjere obzirom na političko rješenje o Podunavlju. Ona je uvjerena kao i u prošlosti da se istinski i trajan mir- ne može postići ako ne budu riješeni najkrupniji problemi, koji se tiču ovog dijela • Evrope, problemi koje treba tretirati na miroljubivi način, vodeći računa o svim interesima. Zato je pstrebno ne samo mnogo više napora i dobre volje i općeg razumijevanja nego se traži i više širine u pogledu na sve povezane proble-
Taj pojam stvoren je i izradjuje se i s jedne i s druge (?) strane Jadrana.
»Jedan naš ugledni javni radnik objavio je u svoje vreme u dnevnoj štampi svoja razmatranja o politici zapadnih zemalja, u kojima se trudio da dokaže da rivalitet izrnedju Francuske i Italije pretstavlja samo jedno veštački stvoreno i naduveno neprijateljstvo, i da oba latinska naroda ne razdvajaju nikakvi dublji, politički, kulturni, ekonomski ili drugi kakvi razlozi. Italija i Francuska nemaju pravih povoda za medjusobno neprijateljstvo. Korzika ili Nizza ne pretstavljaju uopšte sporna pitanja. Slično opažanje može da se učini i za odnose izrnedju Italije i nas. Oni ne pretstavljaju nikakav Gordijski čvor. Ako je bilo otvorenih pitanja i me stimi čn ih sukoba, to su bile pojave prolaznoga ka-r ak t e r a.«
riječi nisu do kraja složile sa djelima, ali u ovom slučaju, baš uslijed atmosfere koja je opravdana medjunarod-nim odnosima, mogli bismo možda i da vjerujemo, da bi zategnutosti koja je vladala do sada izrnedju dvije obale Jadranskoga Mora, mogao da dodje kraj.«
»Novo Doba« zaključuje ovako:
»Uz rezerve, dakle, koje smo naglasili nesumnjivo je da jučerašnju izjavu talijanskog opunomoćenog ministra Kraljevine Italije,^ koju je dao sa posebnim ovlaštenjem šefa svoje vlade, naš narod prima sa zadovoljstvom. Prima je u želji da to ne bude beznačajna riječ, nego istinski početak dobrih susjedskih odnosa, a što je vrlo opravdano poslije toliko do-kaza da se obratnim postupcima nikad ne stiže daleko.«
zuje napore Vinzenza Dandola za crkvenu reformu, koja je često bila u suprotnosti sa intencijama maršala Marmonta. 105 sveska te revije bila je cijela ispunjena prikazom prof. Floriana Banfia. o Tranquillu Andreisu iz Trogira, koji je djelovao u XVI vijeku u Ugarskoj. Prikazuje veze Ugarske i Italije u XVI vijeku jedino sa stanovišta Venecije i današnjeg italijansko-ma-dzarskog prijateljstva.
»L a . R i vi s t a d a I m a t i c a«, koja je ušla u XV godinu, i koju su bili osnovali senatori Ghiglianovich i Ziliotto, uredjuje prof. Iđelbrando Tacconi, sin senatora Taeconia.
U decembarskom svesku piše Antonio Baldacci, famozni »stručnjak« za Albaniju, o Albaniji za vrijeme Julija Cezara; Gelilo Cassi piše o lagunama i otocima venecijanskim na kraju srednjega, vijeka; I. Tacconi piše o filozofskim pjesmama Dubrovčanina Benedetta Staya, a u tom broju je štampa-no i jedno posmrtno djelo istarskog historičara Mitisa o Colauttiu. Na koncu pišu kraće članke i bibliografiju Cassi, Cronia, Randi i drugi.
Svi talijanski listovi i revije daju veliki publicitet tim izdanjima, jer i to je jedan dio političke propagande za Dalmaciju, koja je u krajnjoj liniji dirigirana i podržavana od službene talijanske vlad»
Dva Slovenca sta že umrla v Somali]!
Gorica, 18 marca 1935. (Agis). Po daljši vožnji po morju iz Napolija v Mas-sao ter druge luke italijanske Somalije in Eritreje, so začela sedaj prihajati prva pisma naših fantov. Ko so se izkrcali so šele začutili, da so v pravem peklu. Vsa ta pokrajina namreč ob Rdečem morju je znana po izredni vročini in ravno Massaua je eden izmed najbolj vročih krajev na svetu sploh. Zato ni nič čudnega, če se naši fantje zelo pritožujejo zaradi vročega afriškega podnebja. Hitra sprememba temperature in klime je že v prvih dneh po izkrcanju zahtevala svoje prve žrtve.
Kolikor nam ie dosici znano, sta umrla hitro po izkrcanju dva Slovenca in sicer neki Močnik, doma iz Kanomlje nad Idrijo, za drugega pa, ki je doma iz Črnega^ vrha, ne vemo imena. Njihove družine so že dobile iz Afrike vojaški mrliški list, ki so ga jim poslale vojaške oblasti.
To so torej prve žrtve, ki so jih zahtevale neposredno vojne priprave.
V pismih se nadalje pritožujejo, da nimajo na razpolago zadostne pitne vode, katera je še po vrhu zelo slaba In gorka. Tudi hrana baje ni prvovrstna in jo dobivajo le dvakrat na dan.
DODEKANEŠKI EMIGRANTI IDU U
ABESINIJU DA RATUJU PROTIV ITALIJE
Njemačkom listu »Deutsche Nach-richten Biireau« javljaju iz Atene da je 1.200 Dodekanežana-emigranata uputilo molbu abesinskom caru, u kojoj ga mole da ih primi kao dobrovoljce u ratu protiv Italije. Dodekaneška omladina je razložila abesinskom caru razloge, koji je sile da se bori protiv tlačitelja svoje domovine i izrazila je svoje simpatije abesinskom narodu u borbi protiv zajedničkog neprijatelja,
VELIKO NEZADOVOLJSTVO U ITALIJI Talijanski narod se buni radi rata sa Abesinijom
Pariška »Giustizia e Libertà« donaša dopis iz Turina u kojem se crta stanje duhova prigodom mobilizacije. Ističe se činjenica da Mussolini šalje u Afriku rezervne oficire namjesto da pošalje aktivne, kojima je to prva dužnost, i zašto su spremani.
»Giustizia e Libertà« iznaša teror koji vlada u Italiji i protesti koji se čuju, ali samo u četiri oka, jer policija i špijuniranje je tako organizirano, da je nemoguće grupi ljudi biti zajedno i razgovarati o bilo čemu, jer Ovra i Specijalni Tribunal ulaze odmah u akciju.
MOBILIZIRAJU SE I 15-GODIŠNJAC1
Rijeka, 18 marta. Ovih dana su ovde pozvani na vojni pregled i starci od 75 godina. Tko je pronađen za sposobnog ima da stoji na raspolaganju vojnih vlasti i da čeka dok ga pozovu na vojnu dužnost. Jednomu od ovih staraca je na pitanje, što će s njim ovako starim rečeno, da će starci preuzeti službe mlađih, koji će u slučaju rata poći svi na frontu. — (sag)
Novi incideraat na gvanisš Ahesinije
Rim. 20 marta- — Saznale se. da se u pograničnoj oblasti talijanske Somalije dogodio nov incidenat. ledna naoružana četa, za koju još niie utvrdieno kojem plemenu pripada, otela ie stotinu kamila i otieraja ih preko granice u Abesiniju. Talijanska potjera, koia ie upućena za pljačkašima zaustavila Se na granici, kako se ne bi izazvan nov sukob. Taiiiansko poslanstvo u Addis Abebi dobilo ie naredbu da prote« stuie i traži otštetu,
RAT U AFRICI NEIZBJEŽ1V
U Afriku šalje Italija sve nove i nove^ transporte vojske. Svakog dana iz južnih talijanskih luka polaze za Eri-treju i Somaliju brodovi krcati vojske i municije. O tome donose i talijanski listovi opširne i zanosne izvještaje. Kralj Viktor Emanuel i prestolonasljednik Umberto pozdravljaju trupe na odlasku. Kroz Italiju vlakovi voze sa sjevera na jug dnevno vojsku, čitava je Italija kao ratni logor. Po gradovima trešte muzike. Rekruti polaze. Predvojni tečajevi rade užurbano. Nezaposleni se kupe i šalju kao »dobrovoljci« u Afriku. Arsenali rade živo, naročito tvornice municije, te avijona i ratnih automobila u Torinu.
V NOVELAJDOVSKE VOJAŠNICE SE JE ŽE NASELILO VOJAŠTVO1
Vedno več vojaških postojank v naših krajih
G o r i c a. marca 1935. (A g i s). V nove vojašnice v Ajdovščini, ki so bile dokončane koncem lanskega leta je prišel koncem februarja 1. 1. in se vselil bataljon in-fanterije iz Gradiške ob Soči. Sprejem vojaštva in vselitev se je vršila z vso pompoznostjo ob navzočnosti oblasti in s pov-darjanjem že znanih stalnih koristi, ki jih s tem. da si utrdi svoje meje, država ima,
ZID UZDUŽ MRTVOG KANALA DOVRŠEN
Rijeka, marta 1935. Zid uz Mrtvi Kanal, o kojem je bilo govora u »Istri« več je dovršen. Na zid je postavljena žičana mreža visoka preko 2 metra. — Sada će Riječani ovako sa svih strana ograđeni zidovima i žičanom mrežom izgledati kao da se nalaze u kakovoj krletki. — .(sag).
me«.
ĐA LI JE ZLO SLANJE JUGOSLAVENA U JULIJSKOJ KRAJINI „NADUVENO” I „VEŠTAČKI STVORENO”
„NE ŽELIMO DA IZ STANOVITIH REZERVA NAPREČAC IZLAZIMO”
NAUČNA PROPAGANDA ZA DALMACIJU
ŠEZDESET I TRI JUGOSLAVENA OSUDJENA SU NA 185 GODINA ZATVORA U ROKU 00 JEDNE GODINE
SVAKIH PET DANA POPREČNO OSUDJUJE SE JEDAN JUGOSLAVEN NA TRI GODINE ZATVORA; SVAKOG DANA PADA OKO POLA GODINE ZATVORA NA JUGOSLAVENE
STRAŠAN POLOŽAJ NAŠE NARODNE MANJINE POD ITALIJOM
U izvještaju na slavnoj skupštini druš-Jva »Istre« u Zagrebu iznio je društveni tajnik g. Iveša ovo:
»Moramo i ovog puta konstatirati naše naglašavanje da je život našeg naroda pod Italijom iz godine u godinu sve teži u svim granama duševnog i materijalnog života. Od totalizatornog fašističkog režima i od njegovih metoda za ubijanje duševnih osjećaja pojedinca i mase ne može se nikada ništa očekivati. Njihov je cilj jasansatrti sve što ne osjeća talijanski i fašistički, pa makar to koštalo more suza, rijeke krvi i propast naroda. Zato moramo sa zgražanjem da navedemo postaje trnovitog puta našega naroda u zadnjoj godini i pogledom na teško breme koje ga tišti sjedinimo svoje misli i nastojanja u požrtvovnom radu oko vršenja svoje dužnosti kao članovi emigracije, Jugosloveni i slobodni gra-djani.
Talijanske su robijašnice svijetu mjerilo otpornosti naših ljudi proti nasilnom odna-rodjivanju. a blijeda lica Jugoslovena u kazematama neumukli memento Talijanima o etničkom karakteru naših zemalja. Posebni tribunal u Rimu te redoviti Sudovi u Julijsko! Krajini su od prošle naše glavne skupštine do danas izrekle osude na 63 Jugoslovena, koji su osu-djeni na 185 godina robije i zatvora.
Ni starci ni djeca ne prezaju pred tim osudama i pred njihovim posljedicama, jer znadu da neokaljani idu u zatvor, da u svetosti svojih osjećaja ostavljaju u njima svoje kosti ili se shrvani tijelom, ali čišći dušom vraćaju svojoj braći u zajedničkom zatvoru u sputanu Istru.
I nezdrava mjesta za političke konfi-mrance: Lipari, Ponza, Ustica i Favi-Roano brojila su u svom pučanstvu antifašističkih buntovnika lijepu kitu Jugoslovena iz Istre, Trsta i Gorice. Prigodom rodjenja prvog djeteta prijestolonasljednika Umberta u septembru mjesecu dana je bila amnestija od 2 godine svima kažnjenicima. koji su bili po prvi put kažnjeni i nisu još bili dionici nikakve amnestije. Ali kakva je to blagodat na osude od 20, 25 i 30 godina. Kaplja u more. A i oni koji su već sjedili u tamnicama 7—8 godina te bi uslijed amnestije inoraii na slobodu imali su samo gorko razoračaranje.
Sprovadiani iz svojih robijašnica po etapama po svim zatvorima na putu do Trsta bili su u Trstu zadržani, stavljeni pred posebnu komisiju i poslani u konfinaciju tako da nisu ni minute bili na slobodi.
Riječi našeg velikog pjesnika Vladimira Nazora »Povijest Istre sad se krvlju piše« nailaze i ove godine na svoju potvrdu u krvnim žrtvama, što su ih Jugosloveni u Julijskoj Krajini prinesli svojoj nacionalnoj manifestaciji. Niza se spisak onih, koji _su dali svoje živote jer su im htjeli 9^.e^ duše. Talijani su već ove godine ubili: Marijana Cotara u zatvoru u Trstm Ivanu Bevkovu na granici Cerkna, Vidmara kod Idrije, Frane Renerà u Štjaku kod Sežane i Franca Fabjančiča iz Materije. Pred ovim činjenicama riječ nam zamire pa im ovdje izrazujemo samd svoju harnost i kličemo »Slava!«.
Prigodom svake za režim ili mjesne vlasti nepoćudne pojave naše su ljude u masama zatvarali, tukli i mrcvarili tako da nema sela, u kojem nije bilo aretiranih.
Jedno od prvih zla bio je fašistički plebiscit, t. j. izbori 25 III 1934. Dobro su nam poznate metode izbora još iz vremena kad je naša manjina u Italiji u njima učestvovala, ali i sada kada nema mogućnosti biranja, kada je lišena svakog znaka izrazi-vanja svoje volje bila je grubom silom natjerana da mora izraziti povjerenje Mussoliniju. hoće li sačuvati svoju kuću i svoj
život.	........
Nije im dovoljno što su zapalili i uništili sve knjižnice i čitaonice, udusih svu štampu.
Sada istražuju po kućama da nadju kakvu staru, makar predratnu bezazlenu knjigu Pisanu hrvatski i slovenski i u pozitivnom slučaju mora naš čovjek da sjedi neko vrijeme iza brave i da bude na nišanu vlastima i rulji-
I ne samo obične beletrističke i znanstvene knjige već su i molitvenici stavljeni na indeks. I kad napominjemo molitvenike ne možemo šutke da predje-mo proti nepravda i u crkvenom pogledu.
Koliko je svećenika bilo aretirano i konfi-fiirano bez ikakvog razloga osim što su savjesno vršili svoju svećeničku dužnost u duhu Hrištove i crkvene nauke. Nisu. imali zaštite ni kod svojih duhovnih starješina., jer pred svima naši svećenici imaju izvorni grijeh — hrvatsko ili slovensko ponjetlo. Imenovanjem monsignora Margottila nadbiskupom goričkim pribio je fašizam uz stijenu i ostatak naše inteligencije u Italiji, naše narodno svećenstvo.
Margotti je zabranom govora i molitve u sjemeništu u Gorici na našem jeziku ubio nadu u pravednu zaštitu sa strane crkvene hijerarhije.
Naš jezik isključen iz škola, crkava, sudova, ureda i trgovina, zabranjen na sabi-falištima, sajmištima i ulicama, tjeran je i
sa kućnih ognjišta. Ako naša vlastita braća dodju ovamo sa ispravama, to nose druga ne svoja imena.
Dekretom se nastavlja potalijančivanje prezimena i narodnih krsnih imena.
Oni su nam i živi svjedoci o očajnom ekonomskom stanju našeg seljaka ne samo radi opće krize već radi gospodarskog položaja naših zemalja u sklopu Italije — ier i u najboljim prilikama ne mogu naši krajevi u sadašnjem političkom i ekonomskom sredieniu da sačuvaju prijašnji stepen ekonomskog stanja, a kamo li da ga podignu. A da slabo ekonomsko stanje naš narod ioš više osieti. to se ca lišava svake mogućnosti zarade svojim trudom. Jer tko se niie odrekao svojih nacionalnih osjećala, taj nema prava ni na posao u fabrikama ni javnim radnjama, ni u trgovinama ni privatnim poduzećima, a da ne govorimo o državnim službama. Zato pak ima dužnosti da plaća poreze i to na takav način fiskalnog utjerivanja sa očitom političkom intencijom, da mali posjednici ostaju bez zemlje, a da ie preuzmu zakupnici poreza za neplaćeni porez.
Ni porez u krvi se ne plaća jednom mierom. Duhovi cijele emigracije bili su uznemireni na vijest, da su prigo-
Idrija, IO marca 1935. (A g i s). Konec preteklega meseca so prišli tajni policisti k Ferjančič Leopoldi, 611etni vdovi in ji napovedali preiskavo. Osumili so jo, da skriva orožje. Ker ni nobena mirna in preudarna beseda ničesar pomagala, se niso mogli detektivi na noben način sprijazniti z dejstvom, da niso dobili v stanovanju orožja in so zato začeli kar na lepem razdirati tla. Toda kljub temu niso mogli dobiti orožja in ga prinesti na policijo, zato so odpeljali njo. Tu so jo dolgo zasliševali in končno zaprli za tri dni. Grozili so ij, da jo postavijo pred konfinacijsko komisijo.
Omenjena je že delj časa bolehna in zato pomeni to šikaniranje fašističnih oblasti zanjo velik fizični in duševni napor. Po
Pograjc, marta 1935. Nije dosta ovdašnjim našim vlastima da nas odrasle muče, I našu nevinu i nedoraslu djecu ubija fašistički sistem. Teror, upravo bestijalan, se vrši nad našom djecom. Kod nas je kao učiteljska »sila« namješten učitelj rodom iz Sicilije neki Ragusa. On sa našom djecom postupa gore nego sa životinjama. Djeca ne smiju u školi, a niti na ulici da me-djusobno progovore svojim slavenskim jezikom.
Djevojčica Danica Ličan, stara 10 godina, progovorila je u školi par riječi na našem jeziku sa svojom kolegicom u klupi, ali u zao čas, jer ju je čuo ovaj nadasve »kulturni« nastavnik i bijesan kao ris skočio je k njoj te je počeo tući najprije šakama po glavi, a zatim debelom palicom i tako je malu Danicu iz-lupao, da joj je glava bila sva crna i otečena te nije mogla sama da dodje kući nego su je morali odnijeti.
Italijanski duhovniki
Reka, marca 1935. (A g i s). O nemorali italijanskih duhovnikov, zlasti kaplanov poslanih med naše ljudi, je naš list že večkrat poročal. So to primeri, katerih centri n» moremo prezreti in ki so vedno po-"nsteiši Ko odhajajo italijanski duhovniki iz naših trgov in vasi puščajo za seboj ne samo nelepe spomine, ampak često tudi nelepe sledove. Kako vpliva to na moralo našega ljudstva in na mišljenje, zlasti pa na našo mladino, ni potrebno še posebej pov-darjati.
Zadnjič smo poročali o Dorboloju. duhovniku iz Ajdovščine, ki je moral nenadoma odkuriti.
Nič boljši, če ne še slabši, pa je italijanski kaplan v Trnovem pri Ilirski Bistrici, prosluli Don Marco Mocellin. O njem srno že zelo mnogo poročali o priliki Tabacky-jevega izgona, katerega je ta kaplan_ brez dvoma zelo pospešil z namenom, da bi sam zasedel njegovo mesto. Že takrat je nase poročilo, ki je obširneje govorilo tudi o
dom sadašnjeg sukoba sa Abcsiuiiom bili mobilizirani bag oni pukovi, u kojima služe većinom Jugosloveni i poslani u Afriku.
Krvlju Jugoslovena i Abesinaca hoće da udovolie svojim imperijalističkim apetitima, da se riješe dvaju neprijatelja, jer sigurno svojim junaštvom ne bj to lahko postigli.
Odašilianic naših lindi u Afriku snada svakako u nlan asimiliranja i zatiranja našeg življa u Istri.
U Julijskoj Krajini se Talijani ne bore proti našim organizacijama kulturnog, političkog i ekonomskog života, jer su ih već davno uništili. Bore se proti pojedincu, pa i pojedinca sputavaju. Nu najveću borbu imadu proti duhu. koji nije talijanski. Za tu borbu imadu jaka sredstva navaljivanja: škole, crkve, stranke, sport, urede, vojsku, miliciju, knjige, novine, novac, sudove, zatvore. Nemaiu pak onoga, čime se osva-iaiu duše: nemaiu osjećaja pravednosti, žara ljubavi ni praktičnog poštovanja svo-iih tradicija. Djelimičnoe uspjeha će imati, ali nadaimo se. da će i mnogo i mnogo godina naša dieca u Istri razumjeti našeg pjesnika kad bude u našem jeziku pjevao. Dok je Istre, bit će u njoj i Jugoslovena.«
svojem umrlem možu, ki je bil zaposlen v idrijskem rudniku, dobiva tudi nekaj pokojnine. Sedaj so ji grozili celo s tem. da ji odvzemajo pokojnino in to zaradi sinov, ki živijo v Jugoslaviji.
Tiste dni se je mudila pri njej na domu sinaha. ki jo je prišla obiskat iz Jugoslavije. Seveda tudi njej niso prizanesli. Po nekaj dnevih bivanja v Italiji so ji namignili, da je bolje če se takoj vrne v Jugoslavijo, kar je tudi storila.
Omeniti moramo, da so potem, ko so jo odvedli na policijo in v zapor, naredili še dvakrat preiskavo na njenem domu. Redno vsak dan, ob času ko poštar prinaša pisma, pa so prihajali tajni agenti poizvedovat o vsem mogočem.
FAŠISTIČKI UČITELJ ISTUKAO 00 KRVI DJEVOJČICU DAKIČU LIČAN, ZBOG TOGA JER JE HRVATSKI PROGOVORILA
DJEIVOJČICA JE PREVEZENA U RIJEČKU BOLNICU
OPASNO IZRANJENA
OSEBNOST DON MARCA M0CELLINA
Njezini roditelji, bojeći se za svoje dijete, da ne dobije otrovanje krvi, otpremili su je u riječku bolnicu. Od silnih udaraca ovog razbojničkog učitelja maloj je Danici šiknula krv na usta, nos i uši i tek kada je vidio ovaj divljak da je potekla krv pustio ju je.
Poslije ovog slučaja naša su djeca u silnom strahu te neće više da idu u školu, jer se strašno boje ove zvijeri, te bježe kud koji može i sakrivaju se. U velikom smo strahu za našu djecu ne samo zato što kod ovakvog »kulturnog« učitelja neće ništa dobra da nauče nego se bojimo da se djeci ne dogodi kakva veća nesreća.
Poslije ovog dogadjaja poveli su ovdašnji karabinjeri tobože istragu, ali ta je »istraga« prošla dobro za učitelja, jer je taj i dalje ostao na službi u našem selu, bez ikakve kazne.
Evo ovakve kulturne učitelje imamo mi Slaveni u talijanskim školama po našim selima.
med našim ljudstvom
sumljivi kaplanovi preteklosti in o njegovih nelepih čednostih zbudilo med merodajnimi v fari zelo mnogo razburjenja, kar je bilo vsekakor znamenje, da smo zadeli v živo. Nova dejstva in govorice, ki se vedno bolj širijo o kaplanovem obnašanju in privatne mživljenju v Trnovem nas sedaj prepričujejo, da se nismo motili in da so bile naše prvotne vesti ter mnenje popolnoma resnična.
Mladi kaplan stalno zahaja v družbo priseljenih Italijanov, popiva vse noči po gostilnah in v družbi, ki je vse kaj drugega kot dostojna za katoliškega duhovnika. Svoje razbrdanosti niti ne prikriva m le tako faranom v najslabši vzgled. Tega mladega človeka torej je hotel reški škof postaviti za upravitelja tako obsežne župnije kot je trnovska, ki zahteva vsekakor moža kot se spodobi. Ne samo, da ne pozna ne običajev ne jezika, ampak, kot vidimo tudi drugače nima niti ene lastnosti, ki bi morala dičiti pravega duhovnik»
61-LETNA FERJANČIČ LEOPOLDA IZ IDRIJE ARETIRANA
IN ZAPRTA
NEUTEMELJEN SUM IN GROŽNJE Z ODVZEMOM
POKOJNINE
FAŠISTIČNI SINDIKAT JE PREVZEL NABREŽINSKI KAMNOLOM
Nabrežina, 18 marca 1935 (A g i s). Tukajšnje prebivalstvo dobiva kruh iz kamna, iz nabrežinskega marmorja, ki je svetovno znan. Le malo se jih preživlja z bornim kraškim kmetijstvom. Kljub temu je bil ta kruh v prejšnjih časih bolj mehak in sladak. Danes pa postaja vedno bolj trd in je res podoben kamnu. Tudi v našem listu smo že večkrat opisali kako je težak položaj kraških kamenarjev. V kamnolomih je vsak dan manj dela. Znani podjetnik Orlato je moral pred kratkim časom opustiti svoj veliki kamnolom, ki mu je v času svetovne vojne prinašal lepe tisočake- Ker je z ukinitvijo dela v omenjenem kamnolomu grozila delavcem nezaposlenost in lakota, je ta obrat prevzel fašistični sindikat. Radovedni smo, kako se bo pod njegovo oblastjo podjetje razvijalo.
OPET PADA PROMET TRŠĆANSKE LUKE
Trst, marta 1935. Prošle godine statistike o prometu tršćanske luke nešto su se popravljale. Padale su godinama i to popravljanje nije moglo da znači mnogo. Važno je ipak da nije bilo daljnjeg padanja, jer je i onako u deset godina promet pào za 50 posto. Ali ove godine opet nastaju teške prilike.
Prema najnovijim službenim statistikama u mjesecu februaru promet tršćanske luke iznosio je 2,810.184 kvintala, dok je u februaru 1934 promet iznosio 3,271.715 kvintala. Diferencija je vrlo velika!
KAD BI SE SVA SLAVENSKA PREZIMENA PRETVORILA U TALIJANSKA
U Italiji je postala glasovita jedna glumica slavenskog porijekla: Irina Lu-kačević. Nastupa na pozornicama i u filmu. Ilustrovana revija »Piccola« donosi njezinu sliku na čitavoj svojoj naslovnoj stranici. Kaže da je to »diva italiana Irina Lucacevic« (bez h). Krsno joj je ime rusko, a prezime naše. Saznajemo da je protiv nje započela kampanja zbog toga što još nije promijenila svoje prezime, kad je već Talijanka. Ako ustraje moglo bi joj se dogoditi, da joj ga promijene dekretom kao mnogim Slavenima u Julijskoj Krajini. Samo u tom slučaju moglo bi sve vrlo nezgodno da ispane. Jer bude li se komisija za promjenu prezimena držala one logike, po kojoj mijenja ostala slavenska prezimena, onda bi od slavenske forme Lukačević morao nastati Lu-cazzo ili Lucazzi .. I neka nastupi u Napulju. Uspjeh će joj biti garante van.
Rekonvalescentima i onima koji boluju na probavnim organima propisuju ovdašnji i inostrani liječnici laku hranu. Takva hrana koja je lako probavljiva, a ujedno jako hraniva jesu »Jajnine« (makaroni, špageti, prilozi za juhu) naše domaće tvornice »Pefcafefe«.
ITALIJANIZACIJA IMEN V REŠKI POKRAJINI
Reka, marca 1935. (A g i s). Izšla je posebna naredba reškega prefekta, s katero se bo moralo spremeniti večje število imen v italijansko obliko. S tem bo zaključeno to delo v reški pokrajini in manjka le še izpolnitev in pospešitev dela na Tržaškem in Goriškem. Delo je zadelo v zadnjem času na precejšnje težkoče, zlasti na nesporazume. ki so nastali med raznimi komisijami pri izpreminjanju imen. Ker je to večkrat dovedlo do nemogočih absurdnosti (tako so bili možni slučaji, ko so člani iste družine nosile naenkrat po več imen), so postali malo bolj previdni pri delu. Poleg tega pa zgleda, da so na dnevnem redu gotovo druge bolj važne stvari kot pa tako brezplodno in brezpotrebno delo.
KAD SE TALIJANSKI RATNI BROD ZOVE »CURZOLA«
»Curzola« — ta riječ »sumnjivog« korijena, to je zapravo talijansko ime za dalmatinski jugoslavenski otok Korčulu. To je ime nosio do pred par dana, 13 godina poslije Rapalskog ugovora, jedan talijanski ratni brod! što bi bilo kad bi se jedan jugoslavenski ratni brod zvao »Istra« ili »Ores ili »Pula«? Doduše taj talijanski ratni brod nije bio velik, ali imfamija je talijanska ipak velika. Ovih dana sve talijanske novine pišu o »Curzoli«. U našim novinama susreće se to izazovno ime za Jugoslaviju, upravo dok odjekuje izjava novog talijanskog poslanika u Beogradu. »Curzola« je nestala — potopila se. Isplovila je 10 o. m. iz Taranta i poslije toga nema o njoj nikakvog glasa ni traga. Zaključuje fašistička štampa da je potonula, ali moguće je i to, da je otplovila — u nepoznatom smjeru... Jer da je potonula neki bi se trag te katastrofe ipak našao u deset dana. Da nije — Abesinija kriva...
SMRTNA NESREĆA Z VOJAŠKIM STRELIVOM
Gorica, marca 1935. (A g i s). V Rožni dolini pri Gorici se je zgodila zopet težka smrtna nesreča z granato, ki je zahtevala mlado žrtev. V bližini domače hiše je iztaknil trinajstletni Ernest Debenjak 75 mm projektil. Radovednost ga je gnala da. ga je začel odpirati. Zaradi udarcev je projektil eksplodiral in je fanta dobesedno razmesaril.
Italijanshi učitelj v Julijski Krajini
KAJ NAM
Odlomek iz poročila o stanju pri nas
Ljubljana, 19 marca 1935.	—
Agis.. Neprestana pesem o dvatisočletni kultiiri ustvarja v človeku predstavo, da je bogvekaj pod ploho te reklame v dučejevl državi. Zlasti si predstavlja mladi naraščaj, o katerem trdi duče, da je njegova predstraža, iskovana iz njegovih begvekje pobranih načel in iz pre-rnođrih izkušenj bivših vojaških narednikov in radi slabega moralnega obnašanja premeščenih učiteljev, kot nekake Danteje in Napoleone obenem. Toda Danteji še ne bodo, pač pa ni izključno, da bo naša deca pod spretnim vodstvom in novimi gospodarskimi prilikami postala nekaki ciceroni, kod jih je doslej produciral neapeljski in drugi južnoitaljanski proletarijat: Dammi un soldo, forestiere, povero affamato! (Daj mi denarja, tujec, ubogemu lačnemu!) Zato je dovolj če pogledamo nekoliko dejanski položaj ki je nastal, ko za našim visoko kvalificiranim učiteljstvom, ki je bilo deloma nasilno pognano preko meje, delno premeščeno v notranje pokrajine, kjer ne ume deca književne italjanščine, oni pa njih narečja ne, ni več sledi in ko je prišlo na njih mesta novo učiteljstvo, večinoma iz južnih pokrajin, ki ne odgovarja niti po izobrazbi niti po morali našim poklicnim vzgojiteljem.
V razumevanje moramo povedati iz izkušenj, da v južnih pokrajinah Italije ženska ne sme na ulico brez spremstva: deset in več let čakajo absolvira-ne učiteljice, da se izprazni mesto v domači vasi. Iz domačega kraja se izsele samo take, ki so prisiljene većinom radi kakih moralnih zadreg in podobnih »čednosti«, ki jih italijanska vaška morala zelo strogo ocenjuje. Taki so »stebri« italijanstva v novih italijanskih kolonijah: Goriški, Istri in Trstu, taki so tudi italijanski »mučeniki«, nositelji kulture (?), ki jih naš narod zato tudi pravično in primerno ceni. Da se tega zaveda najbrže tudi šolska oblast, pričajo vsakoletne premestitve in pogosto celo medletne.
Najvažnejše točke, kjer pravijo vneti dučejevi glasniki, da je treba prižgati luč italijanske prosvete in zatreti barbarska nagnenja, so predvsem naši obmejni kraji zlasti take vasi, kjer je prebivalstvo raztreseno.
Zgodaj že so pričeli razmišljati, kako bi »kulturno« posvetili in pofašistili te kraje. Streljanje, zapiranje, konfinacije lokalne in na otoke, nadzorstva, pretepanje, zapeljevanje in posiljavanje naših žena in deklet vse to ni doseglo tega namena. Odpor je še vedno nezmanjšan.
Poskusi s kolonizacijo se niso obnesli.
Vprašanje je namreč težko, ker kljub veliki vnemi in patriotizmu, niti bojevniki sami niso preveč navdušeni, da bi se kolonizirali tako blizu Balkana.
Previdnost je mati modrosti. Ko so po marseljskem umoru le glasno plakali graničarji po svojem mrtvem Kralju, so že pisali obmejni miličniki tako prestrašna pisma dvojim nevestam, da ne vemo kako bi se postavili ti podstavki fašizma, če bi kdo res le količkaj požugal s pestjo. Pravijo tudi, da prihajajo iz notranjih pokrajin taki »junaki«, ki že od Vidma dalje (za staro italijansko mejo!) drže roko na samokresu, da jih ne bi morda kdo presenetil. Iz tega je razvidno, kakšno mišljenje prinesejo s seboj italijanski funkcionarji, ko prihajajo v naše kraje. Kdor pa je slabič in plah, je že po navadi surov in zloben, ker nima moči, da bi se pošteno in odkrito uveljavil s svojimi zmožnostmi.
Po vojni je po vseh naših vaseh vzcvetelo -prosvetno življenje.
Na društvenih večerih si čul prijazne pomenke o delu in knjigah, dečji naraščaj je pod spretnim vodstvom svojih kvalificiranih vzgojiteljev obetal najboljšo nado za bodočnost, kot smo si jo zamislili po tistih nekoliko težkih dneh svetovne vojne.
Kar primerjati se ne da z današnjim stanjem.
Od nedeljah popoldne pijano petje in hripavo kričanje iz gostilen, ker je pijanost edina še dovoljena zabava, pri kateri seveda prednjačijo lokalni ovaduhi in zaupniki, ki imajo edini od naših ljudi še stalno zaposlenost in zaslužek. Seveda je treba nekoliko upijaniti sitno vest; po drugi strani pa ni slabo, če se da izvabiti v njih družbo kak človek, ki bi radi tega ali onega razloga mogel biti povod novega zaslužka, bodisi, da bi mu ušla kako nepravoverna beseda, ali pa bi govor nanesel na kako utihotapljeno blago. Ljudstvo je preplašeno, a vera je ostala. Vsakdo jo ljubosumno skriva. Položaj te spominja na Smrekarjevo ilustracijo v črno vojniku.
Vsepovsod preže sumljiva ušesa. Vsak se privadi previdnosti in negotovosti. Ko zvečer ležeš spat, nisi nikoli
gotov, da boš res zjutraj vstal. Nikdar ne moreš vedeti, kdaj se zameriš vsemogočnim konfidentom. ki te tekom noči pohvalijo pri »letečih skvadrah« (to so orožniške, milióne in finančne patrole, ki preže vse noči po vaseh). Gorje zapoznelemu vasovalcu! Ni več dovoljena tradicionalna romantika vasovanja pod oknom: roke v zrak, puškino kopito v rebra in čez glavo, natančna osebna preiskavanja in potem v varnostno celico na stražniško postajo, če so tvoji odnošaji z gospodi zaupniki dobri, boš morda tekom dneva že doma, obratno pa pripravi hrbet. Ako si ponoči zunaj to ni le prevratna propaganda, ki danes ni najhujši zločin.
To diši žc po špijonaži, in ako imaš še žepni nožek — po oboroženem uporu.
Prijatelj moj dragi, mi smo potomci Rimljanov, zato čudovito modri, da nosi že vsak nele brigadir, temveč vsak karabinjer in miličnik, bivši brezposelni zidar ali brusač, svojo postavo s sabo. Sto tvojih jusov ne zaleže nič; ako znaš na pamet vse policijske paragrafe in še Roccov kazenski zakonik po vrhu, to še ni nič. Rocco je bil tepec, on ne razume; to vem le jaz, milite confinario (mejni miličnik) ! Včasih se pa vendar zgodi, da so sodniki v zadregi, dasi so v fašistični Italiji zakoni silno vlečljivi. Toda, da je le zločinec, zločin se že najde;^ politični moment in nacionalni prestiž naj določita število let, ki naj mu jih prisodijo.
Zgodilo se je, da se je peljal nekoč v mraku iz Cerknega proti Želinu finančni stražnik in mu je počila guma.
Revež, ki živi kot vsi italijanski prise-Ijeniki, neprestano pod vtisom namišljenih napadov, se je smrtno prestrašil in začel na vse strani streljati. To je pri-vabilo orožnike, ki stražijo utrdbe pri želinu. Seveda je nastala takoj prava revolucija! Na noge: orožniki, tajni policisti s psom in vse, kar diši po fašizmu in novi Italiji, pa iskat zločinca! Počilo je, tudi streli so bili in to je dovolj. Zločinec mora biti; ako ga ni, se ga naredi, zakaj pa so po vaseh fantje, ki branijo da niso vsa dekleta laške pri-ležnice. Ha j di nad zverino! Tako so sedeli fantje cele tedne, dasi so vsi ljudje vedeli, kakšen »napad« je bil. Fant, ki se je predrznil, da je sodniku povedal v obraz svoje mnenje, ki je bilo tudi mnenje vseh ljudi, da sta zločin napravila kolo in finančev strah, je bil zato nagrajen z dvoletnim policijskim nadzorstvom, dočim so bili drugi oproščeni. Pravica mora biti, to je jasno!
še več bi lahko povedali o »narodnih herojih« tihotapci, če bi lahko javno govorili. Te zgodbe bi zasenčile še zgodbo o tolminskem grofu, ko je šel nad medveda. Ko je bila faš. revolucionarna razstava v Rimu in so jo morali naši ljudje obiskati, so potem drugi spraševali, če so videli, kake spodnje hlače iz obmejnih krajev. Te zgodbe so tolažba naših ljudi, ki si jih prišepeta-vajo med seboj pri delu, ko se preje previdno ozro okrog.
Po tiho govoriti je protidržaven zločin in fašistični Rim ima ostre paragrafe.
Po zadnjem pomiloščenju so se namreč spet tatovi in sleparji umaknili in naredili prostor našim ljudem. Tat in slepar je lahko še velik rodoljub in izvrsten fašist, tem trmastim Slovanom pa ni lahko utepsti v glavo slavno rimsko kulturo in fašistovski patriotizem.
Kot že omenjeno so zaupniki in »camicie nere scelte« (izbrane črne srajce) tudi danes, ko je zavladal videz legalnosti, še vedno absolutni gospodarji vasi. O tem bi se lahko napisale cele knjige, o teh prekupcih s človeškimi dušami.
Vsaka vas ima svojega nadzornika — konfidenta ali celo po več, ki potem tekmujejo med seboj na ra, čun naših ljudi.
Ti konfidenti, običajno moralne propalice, pogosto povzročajo nele lažnjive ovadbe, temveč vsakovrstne pretepe in nasilja celo nad berači.
Primer — cerkljanski vicepodesta Čcljk Josip, ki je lani na cesti proti Cerknem v blizini Reke napadel onemoglega starega berača.
To so videli nekateri ljudje, a se niso upali umešavati, ker, sta že znana, on in njegov brat, po vsej Soški dolini kot fašistična nasilnika, Ovaduha in prete-, pača. Zgodovina Goriške ne bo mogla prezreti teh imen, ki so združena z zgodovino nasilja in krivičnih ovadb.
Po vseh vaseh se ljudje malone križajo, ko jih zagledajo. Poleg ovadb in nasilja, kot smo zvedeli zadnje čase, vršita še drugo nalogo, ki se bržkone sklada s fašistično moralo, da pomagata k propasti revnih posestnikov, — da namreč neusmiljeno sleparita pri lesni kupčiji uboge ljudi, ki morajo pred grožnjami molče prenašati težke krivice m denarne izgube.
Ti konfidenti, ovaduhi, so prvi sad fašistične kulture v naših krajih: Duče veren posnemolavec vseh dob, je
poleg mnogih lepih stvari uspešno uvedel Dionizij evo uho po vsej državi. Mogoče ga je že postavil v svojoj sobo, če ne pa se še lahko zgodi, poleg Cezarja še Dionizijev kip. Tako g;rd nehvaležnež pač ne bo, da bi učitelja pozabil. Govorice trde, da ga ta tretje armada stane nič manj ko prava, ako ne celo več.
Roko v roki z ovaduhi mora iti še drugi kulturni činitelj — učiteljstvo.
Dasi fašistični režim ob vsaki priliki naglasa svoja kulturna prizadevanja, teh v praksi skoro ni opaziti. Učiteljstvo mora biti pod sedanjim režimom v prvi vrsti nekako podrejeno policijsko osobje, ne pa vzgojitelj, To je kontrolna policijska oblast v vasi. Oni morajo pazit nad vsem, tud nad zaupniki, dočim zaupniki po drugi strani pazijo na učiteljstvo, ker včasih le pride kaka »pecora perduta« (izgubljena ovca), ki nima dovolj nacionalnih in policijskih sposobnosti; mogoče je celo, da ima kulturne ambicije, pa bi se rada res vzgojno udejstvovala. Te je treba s svarili in primerno grožnjo spraviti na pravo pot. Saj se radi spreobrnejo; ako že ne to, se vsaj kmalu umaknejo drugam, da zasede mesto sposobnejši — policaj.
Nekoč je mlad učitelj, idealen fant, sam tožil, da mu je neprijetno, ker misli varnostna oblast, da je zato^ gulil celih sedem let hlače po šolskih klopeh in prišel v te kraje, da ga sedaj ponižajo za navadnega špijona, ki je še manj kot miličnik. Revež si je pač drugače predstavljal svoje kulturno poslanstvo.
Ravno tako je tožila neka učiteljica iz južnih pokrajin, da je naveličana takega »vzgojevalnega« dela, ko ima dnevno v razredu karabinerje, miličnika in finance, ki jo silijo naj za napredek in večjo slavo domovine in režima voha med ljudmi, kaj mislijo in delajo, pazi na tihotapce, zlasti še na gotove nezanesljive osebe v vasi. To so sicer bolj redki slučaji med učitelji, ker običajno kar slepo vršijo svojo nalogo, glavno je pač kruh.
Prav za prav se zdi, da ne odvisi več od šolskih oblasti, temveč od policijskih, ker je kulturna vzgoja odveč, zadošča nacionalna — policijska. Tako se danes učiteljstvo ne klasificira več po svojih vzgojnih zmožnostih, temveč po »patriotskih« (t. j. po policijskih!) Ako si dober ovaduh; da spraviš čim več ljudi v varnostne celice in morda celo v Rim, potem bodi prepričan, da postaneš kmalu »fiduciario« (neke vrsti podravnatelj) in v doglednem času ravnatelj.
Za duhovnost in prosveto ni več mesta, glavno je pest.
Ovaduhi in učiteljstvo tvorijo dostojen kader, ki tepta in straši naše ubogo ljudstvo, ki prisiljeno molči in plačuje davke, proti katerim so bile grofovsae desetine v fevdalni preteklosti le malenkostno breme. Kako bi ne! Razne javne in tajne armade stanejo. Zakupniki davka potegnejo zadnji rep iz hleva in zadnji košček kruha izpred ust gladujo-či deci.
Poleg pravih davkov in najrazličnejših naklad, zlasti občinskih, ker so nezmožni podeštati s svojim sleparskim osebjem vred po vseh občinah napra-vili_ dolgov za svote, o katerih se našim bivšim ^ poštenim in razmere poznava-jocim županom še sanjalo ni, pride še bahlski davek. Hočeš ali nočeš ti uta-knejo otroka v črno srajco, ti uboga slovenska para, plačaj najprvo pet lir, po-tem pa še vsak mesec po eno, poleg najrazličnejših stroškov, ko doma nimaš niti soli, o kruhu še govora ni, ker si vesel, ako je moke za neslan močnik.
Neredki so slučaji, da v gorah, ki niso mti v najhujših dneh svetovne vojne poznale glada, danes ljudje stradajo in včasih cele dneve prežive ob samem posnetem mleku.
O mladini še govora ni, namreč o njenih kulturnih pridobitvah v šoli.
Mil° se. ti stori, ko čuješ deco, ki poje o ljubici in rožmarinu, otroških pesemic pac ne zna. Drugače je, v kolikor nima domače vzgoje, čisto podivjana, gola prispeva k temu.
Kaj meni toliko opevana balilska vzgoja, lahko sklepate jz tega, kar se je zgodilo lani meseca avgusta, ko so taborili avanguardisti (predstraža) na Rojcah v Gorici in je neki avanguardist v prepiru kar z bodalom zabodel svojega tovariša.
Saj se to učijo, šole ni več; fizična vzgoja m prepevanja patriotskih in sramotilnih popevk to predstavlja bivstvo pouka. Ako se moralni vzgledi učiteljstva niso ravno primerni in vzgojni, je nujno, da je mladina taka. Da je to res, namreč da. tudi morala tega učiteljstva ni ravno hvale vredna, pričajo vsako-kodnevm vzgledi, precej zgovorno pa iz zadnjih dm
proces proti ravnatelju znane kulturne ustanove, konvikta »Principe Umberto« v Gorici, ki je zlorabljal svoje gojence
ter bil radi tega tudi obsojen, škandal j c bil pac preširok, da bi ga kar eno-
stavno pokrili, kot se zgodi ob podobnih slučajih pri učitelj st vu_.
Poznan je slučaj neke učiteljice, ki bila nameščena v gorski vasi pred kakimi dvemi leti. pnležnica vseh miličnikov in celo neki vojaški pater z Gorice jo je obiskoval. Posledica tega tesnega sodelovanja med milicijo, vojnim kuratom in učiteljico je bil otrok, za katerega so potem nudili sredstva kar štirje očetje s patrom vred. Seveda je to tudi delo za »patrio«, saj je to demografski porast, ki je Duče ju tako zelo pri srcu.
Sicer pa ponekod gotovi eksponenti balilskih in podobnih ustanov pridigajo čisto mladim, 12 letnim in še mlajšim frkljam, mesto o punčkah in knjigah o — materinstvu, drugod pa vzgojitelji sami razlagajo v šolah o izvoru otroka na tak način, da pohujšujejo de-co, vsaj tisto, ki ume dovolj italjanščine. Ako se kdo drzne protestirati proti taki vzgoji, je še lahko vesel, da mu le pogroze in ne kaj drugega.
V neki drugi vasi j'c bil tudi krasen eksemplar, (kar vse je dobro za Julijsko krajino), nc ravno mladostna, a tembolj krepostna učiteljica. Radi vlačugarstva jo je zapodil mož in izobčila rodbina. Kam z njo? Lahko vprašanje. V Itaiiji je neka kolonija, ki se zove Julijska Krajina, kjer je raj in kruh za vsakega, da je le dovolj patriot in fašist, akoprav »deli ultimissima ora«. Da je le pravoverni fašist, morala je postranska stvar! Da se tu ni spremenila je gotovo. Celo financarji in miličniki so se morali skrivati pred njo. Med šolskim poukom je pošiljala otroke uro daleč po vino in likerje, pravtako se je med poukom opijanjala. Pogosto je peljala otroke na takozvane šolske izlete, pa je izostala ves dan, mesto par ur, ker se je zasedela pri vinu in moškem znanju in pozabila na otroke, ki so gladni postopali okoli gostilne. Nekega dečka je kaznovala tako, da mu je z iglo prebadala roko in ga je šele na protest ljudi izpustila. Neredko so imeli otroci, modre otekline po glavi hrbtu in rokah. V pijanosti pač ni paziia, kam prileti. Javna tajnost je, da je, seveda le v vzgojni vnemi, prerada objemala in stiskala dečke iz zadnjih šolsKih' let. Preveč bi bilo, ako bi našteli vse »vzgojne« vrline, ki jih je kazala v šolskem in privatnem življenju. Sedaj je prenesla svojo kulturo na drugi konec naše domovine. Najbrže so jo tamkaj tudi rabili.
—	-	U	»v. V-. J	V V*»	JiJli	i
delajo predvsem na to, da jih naše ljudstvo zgražajoč primerja madžarskim vojakom, ki jih spoznalo med vojno.
Celo nekateri podravnatelj! daj a jo po
dre j enim tako dober vzgled, da so se go. stilniške natakarice kar oddahnile, k< so zvedele, da bo vojna v Abesimji. Ens je celo predlagala, naj bi poslali dol predvsem učiteljstvo, da bo po vrnitv in znani abesinjski kuri, lažje in do-stojnejše vršilo svoj poklic.
O dostojnem poučevanju tudi ne škodi povedati. »Ti«, pravi Franček, svojemu popoldanskemu tovarišu, »dane: smo bili »porchi« in »brutti assassini« — »Kaj to! Nam ja rekla naša: »Razzi d’ idioti«!
Ni treba pripomniti, da otroci vračajo to, kar dobijo. Drugje, ker se otroc niso hoteli vpisati v balilo, jih je učiteljstvo strahovalo na. vse mogoče načine: pretepanje, oslovske klopi, zmerjanje sramotilni napisi itd. Vsa sredstvi torej, ki jih je moderna vzgoja že preč desetletji obsodila, kot nekulturna ir surova se danes uporabljajo na našli otrocih poleg drugih specielnih metoc kot _ zlorabljanje mladoletnih (sluča; Gorico, prej Idrija in še nekateri, ki radi starsev niso prišli v javnost).
Zato se nihče ne bo čudil, ako bo po zaslugi fašističnih vzgojnih metod zrastla nova mafija, ker je jasno, da so nekdanje ljudske sole, središča in žarišča prosvete izgu-bile svojo nalogo in postale v prvi vrsti policijski uradi, v drugi pa kasarne, kjei otroci izgube še tisto malo spodobnosti m dostojnosti, katero jim nudi dom.
Pred leti smo poznali berača ki je prerokoval, da bo kmalu postalo na sve-tu tako, da bo en sam hlev in pastir, Lasi ljudje se_ ga spominjajo in pravijo, da je pri nas ze točno tako. življenje nas je razdelilo v pastirje — policijska uprava m ovce — nadzirano naše ljudstvo. Prosveta se je razbila, pod pobesnelim fašističnim nacionalizmom propada duhovnost, nastala je vzgoja in šola, kakor je niso poznala zadnja stoletja. V šo-lah se vzgaja mladina v pretepače in ovaduhe; ce bo kdo slučajno kaj druge-ga, pac ne bo to zasluga fašistične šole.
AJilviu FAŠIZAM I CRKVA
Pula, marta 1935. Sve se vid manifestu je dobar odnos izmedju fa raa i Vatikana. I člancima i nam staci jama i slikama itd. U nosliet vrijeme talijanski svećenici u na krajevima dijele slavenskoj djeci pt dom prve svete pričesti svete sii< koje prikazuju tri ličnosti, svaku u : joj elipsi: Kralja Viktora Emanr Mussolinija i Sv. Oca Papu. Slike jednake po veličini. Mussolini je u : dini iznad njega su tri amblema: vojski grb i papinska tijara s klii vuna Svetoga Petra. Kao što je Mu:
ay_V-r,e-dim ,medju kraljem, tako i fašistički znak izmedju savojskog ba i papinske tijare	B

!
Naša kulturna kronika
ČEHOSLOVAKI ZA JULIJSKO KRAJINO
Naša manjšina pod Italijo na razstavi »Jugoslovani onstran
meje« v Pragi
Petgodišnjica smrti Oca Istre Matka Laginje
Zagreb, 18 marta. 1935.
Navršilo se pet godina od smrti Matka Laginje — Oca Istre.
Sam taj naziv — Otac Istre — kojega mu je naš narod instinktivno dao, pokazuje nam svu veličinu toga čovjeka, koji je žrtvovao sve za Istru — za istarskog čovjeka — seljaka.
I danas, iza pet godina od njegove smrti, njegov je lik živ i svjetao među nama. Svi mi, i oni školovani i oni koji manuclnim radom zaslužuju svoj kruh svi mi imamo taj lik na jednak način pred očima.
Jer Matko Laginja je kroz dugi niz godina utjelovljavao u sebi Istru. On je bio sinteza svih naših borba i svih naših težnja.
On je i sada svjetao znak u našim uspomenama, koji nam uvijek kaže kako treba za svoju zemlju raditi i kako se treba za nju boriti.
Zato danas na petu godišnjicu od njegove smrti, sjećajući se našeg velikog čovjeka borca, stisnimo redove i nastavimo borbu — složno i jednodušno.
Tako ćemo najbolje počastiti uspomenu dra Matka Laginje — Oca Istre.
* * *
Na petu godišnjicu njegove smrti priredjene su u Zagrebu zadušnice, kojima je prisustvovao velik broj pošto-valaca.
PUPIN I JUGOSLAVENSKO-TALIJANSKE GRANICE
U Americi umro je Mihajlo Pupin, Jugosioven, jedan od najvećih nauče-njaka svijeta. Pupin i Tesla dva su velikana, koja su na polju fizike zasjenili slavu Marconija i stajali uz bok Edisonu.
Mi se Pupina sjećamo i kao borca za što pravednije granice prama Italiji.
Onin sudbonosnih dana kada su se određjivale granice Jugoslavije dr. Pupin bio ie jedan od najkorisnijih branitelja Jugoslavije. Kada se na pariškoj konferenciji pojavilo sudbonosno pitanje Londonskog pakta, brzojavno ga je pozvao tadašnji pretsjednik naše delegacije. Pašić, da iz New-Yorka odmah dodje. u Pariz, jćr je dobro znao da će svojim tijesnim vezama sa pretsjedni-kom Wilsoncm, koji je bio u najintimnijem prijateljstvu, jer su zajedno bili na Columbia univerzi kao i sa drugim Uplivnim Amerikancima i sa svojim velikim ugledom u američkoj javnosti postići od američke delegacije mnogo više, nego što bi to mogao postići iko drugi. I dr, Pupin tome se pozivu odmah odazvao i sa prvim parobrodom krenuo je iz New-Yorka za Pariz, gdje je stajao u najtješnjim vezama sa Nikolom Pašićem i drom Antom Trumbićem, a tako isto i sa ostalim članovima jugo-slovenske delegacije.
Pupinova saradnja na konferenciji mira bila je zaista dragocjena. Uz pomoć eksperata izradio je odlični memorandum o Dalmaciji, Istri i Sloveniji te ga 19 aprila 1919 godine predao pretsje-tìniku Wilsonu. Efekat ovog Pupinova memoranduma bio je ogroman. U mnogome je njegova zasluga što je Wilson zauzeo prijateljsko stanovište prema Jugoslaviji, te što je bar Dalmacija bila spašena za Jugoslaviju.
Kada su američki stručnjaci povjerili Pupinu da su Engleska i Francuska pristale da otstupanje bledske kotline Italiji, pa da je i sam pretsjednik Wilson potpisao dotični zapisnik, prof. Pupin je rekao:
»Na taj način Italiji ce biti otvorena vrata da prodre u Jugoslaviju kada joj se god prohtjedne«.	.	.	,
Ova Pupinova izjava bila je ocunah saopćena Wilsonu, koji je opozvao svoj potpis na zapisniku.
Zatim je došlo na dnevni red koruško pitanje. Slovenski delegati žolger i Rybarz Pupinu su izložiti položaje. Pu-Pin je odmah otišao k Wilsonu, pretsje-dniku američke delegacije te ga molio da se američka delegacija zauzme za to da sav sporni koruški teritorij dobije Jugoslavija. Američki stručnjaci su predlagali da se Koruška podijeli u zone: južna da se odmah ustupi Jugoslaviji, a sjeverna Austriji, jer bi inače moralo doći-do plebiscita. Pupin je taj predlog odmah 'saopćio Pašiću i Trumbiću i oni su bili pristali na to. »Ali slovenski delegati — kaže Milan Jevtič koji to iznosi — koji su koruški narod poznavali slabije od američkih eksperata nisu htjeli ni čuti o tome: zahtijevali su plebiscit i izgubili su Korušku«.
Pupin se dalje uspješno zauzimao za granice u Baranji i Međjimurju. Kao Plemenit idealist i pravi Jugosioven viteški je pomagao svojoj domovini u te-6kim danima.
slikarstvoTantuna motike
. članak, koji je pod tim naslovom izišao u našem listu (u prošlom oroju) Prestampale su u cijelosti zagrebačke »Novosti« od 20 o. m
Praga, marca 1935.
V okvirju praškega jugoslovanskega meseca sta priredili pražka sekcija če-škoslovaško-jugoslovanske lige in ljubljanska Akademska podružnica C. M. Družbe v konferenčni dvorani Č. T. K. (českoslovanska tiskovà kancelar) v Pragi pregledno razstavo o Jugoslovanih v inozemstvu. Stenske zemljepisne karte, diagrami in napisi prikazujejo kraje, kjer prebivajo Jugoslovani na celem svetu, njihove organizacije in časopisje. Sliko izpolnjujejo številne fotografije jugoslovanskega izseljeništva, skoraj popolna zbirka jugoslovanskih izseljeniških listov ter faksimile časopisov, ki jih je izdajala jugoslovanska Narodna Odbrana med svetovno vojno v Južni Ameriki.
Jugoslovanske narodne manjšine so na podoben način obdelane. Razstavljeni so časopisi, ki izhajajo v različnih državah in ki so izhajali v Italiji. Manjšinski oddelek ima tudi lepo zbirko etnografskega materijala, sestoječega iz fotografij narodnih noš ter vezenin in iz šestih figurili s originalnimi primorskimi nošami. Obiskovalce preseneča najbolj oddelek o jugoslovanski manjšini v Italiji. Tudi dnevno časopisje se v svojih poročilih za ta oddelek najbolj zanima in se ob tej priliki spominja Primorcev.
*
Dnevnik »Narodni Osvoboze-ni« je pisal 13 t. m. med drugim:
»V Italiji pa je zgodovina Jugoslovanov najbolj tragična. Po premirju so zasedli Italijani v intenci j ah londonskega pakta iz 1. 1915 jugoslovanska ozemlja in Dalmacijo. Jugoslovansko prebivalstvo jih je pozdravljajo kot saveznike Srbije. Smatralo je okupacijo za provizorno. Dve leti je potem trajal italijansko-jugoslovanski diplomatski boj za omenjeno ozemlje. Zaključen je bil z rapallsko pogodbo od 12 XI 1920, v kateri so se Italijani odrekli Dalmacije in so zagotovili v Dalmaciji živečim Italijanom (približno 4900 osebam) razsežne pravice, precizirane pozneje v t. zv. net-tunskih konvencijah 1. 1925. Pravice velike jugoslovanske manjšine v Italiji niso bile zagotovljene v mirovnih pogodbah. Vendar so obljubljale italijanske politične osebnosti, da bodo ohranili narodnostne pravice jugoslovanskih manjšin na novem italijanskem ozemlju. Toda brž ko je prišla 1. 1923 na vlado fa-šistovska stranka, je odrekla oficijelna Italija Jugoslovanom v Julijski Krajini vse njih narodne pravice, že pred tem so pristaši fašizma uničevali jugoslovanske narodne dome in zavode, zlasti 1. 1920 Narodni dom v Trstu. Leta 1921 so imeli Jugoslovani pet poslancev v rimskem parlamentu a leta 1924 že samo dva. Od leta 1929, ko je bila vpeljana volitev enotne narodne liste 400 poslancev, ki jo predlaga vlada in vodstvo fašistične stranke, niso Jugoslovani v italijanskem parlamentu sploh zastopani. Občinska samouprava je bila otpravljena 1. 1926. Na čelu občine stoji sedaj imenovani italijanski »podesta«. Zakon šolskega ministra Gentile iz 1. 1923 je uničil postopoma od leta 1923—29 jugoslovansko šolstvo, ki je štelo pred vojno 531 ljudskih in 12 srednjih ter strokovnih šol. Leta 1930 je bila na uradno povelje zaprta poslednja slovenska zasebna šola pri sv. Jakobu v Trstu. Tudi jugoslovanska kulturna društva so bila raspuščena. Pričujoča fakta govorijo na razstavi z mnogih, neagitačnih diagramov in kart, stebrov številk in nekoliko zgodovinskih citatov«.
*
Istega dne je pisalo »Pravo li d u«: »Pri površnem pregledu razstave zanimajo obiskovalca zlasti številni dokumenti o življenju velike veje jugoslovanskega naroda, ki živi v Italiji. Z diagramov je jasno, da je bilo v slovenskem delu Italije v 1. 1918 550 slovenskih šol, 1. 1928 ni na_ celem ozemlju te pokrajine niti ene šole«.
*
Dne 15 III je pisalo »P r à V o lidu« pod naslovom »Spomin na Trst« med drugim:
»Dolgo preko polnoči sem poslušal te tožbe in zdelo se mi je, da jih ne bo konca. Tragični trak nesrečne usode veje slovanskega ljudstva, ki šteje okrog 600.000 duš, se je razvijal pred menoj v svojem brezupnem klicanju na pomoč, brez moči. Poslovili smo se da se nismo nikoli več videli. Jaz sem odpotoval na sever s težkim spominom na Trst tako kot se mi je pojavil onega septem-berskega večera 1. 1923. Samo nekoč me je nekaj spomnilo na ono tedaj sklenjeno prijateljstvo. Bilo je to poročilo o uboju 'štirih jugoslovenskih fantov s strani fašističnih udarnikov. Ime enega izmed ubitih me je spominjalo onega, ki sem ga bil tudi tedaj ujel pri predstavljanju v oni tržaški zakotni vi-narni«. »Slika one tržaške vinarne, govor z onimi neznanimi znanci, se mi je zopet prikazala v spominu v polni sliki. Tak čuden grenak spomin na Trst. Sel sem na razstavo... To je vpitje proti
nepravičnosti. Ako se kliče po reviziji mirovnih pogodb, ako se kje goji revizi-jonistička politika, bi to imela pravico predvsem Jugoslavija. Ni primere večjega narodnega, kulturnega in gospodarskega zatlačevanja, kakor ga izvajajo Italijani v krajih, kjer prebivajo Slovenci in Hrvati v severni Italiji. Groze zloglasnega madžarizatorja Kolomana Tizse, zaradi katerih je proslul v svoji raznarodovalni politiki na Slovaškem, je prekosilo to, kar se je na Goriškem zgodilo in se doslej godi. In vendar gre za enega izmed najbolj zavednih delov jugoslovanskega naroda«. »Breko 600.000 Jugoslovanov, ki prebivajo predvsem v t. zv. Julijski Krajini, sestoječe iz pokrajin Trsta, Gorice, Bule in Reke, so danes pravzaprav mrtve duše, ki ne pomenijo svojemu narodu ničesar, šlo je hitro, kar prehitro, da človek niti ne more razumeti, kako je nekaj takega sploh mogoče pred kulturnim svetom izvesti. To ozemlje, ki meri skoraj 7.500 km3, pričlenjeno z mirovnimi podobami k Italiji, kot da bi se pogreznilo v grob. Manjšinske pravice Jugoslovanov na tem ozemlju niso bile zagotovljene. Bile pa so vsaj obljube. Te pa so padle, brž ko se je 1. 1923 polastila vlade fašistična stranka. Gosposko, z nasilno gesto, je odrekla Italija Jugoslovanom v Julijski Krajini vse njihove narodne pravice. Kako se je to godilo nam povedo naslednja dejstva. (Nakar govori pisatelj opširno o zastopstvu v parlamentu, o šolstvu, o društvih in zadrugah, o italijanizaciji imen itd.)
★
»Narodni Listy« so prinesli 17 t. m. na prvi strani fotografijo z razstave s pripisom: »Na sliki je del razstave, ki razpravlja o jugoslovanski manjšini v Italiji o številu 600.000 prebivalcev, oropanih vseh jezikovnih pravic, brez šol in časopisov«.
TRI PUBLIKACIJE POVODOM PRAŠKE IZLOŽBE
Povodom interesantne i vrlo korisne izložbe u Pragu (o kojoj donosimo izvještaj) štampan je program, u kojem se pregledno govori o Jugoslovenima izvan granica. Na prvom mjestu i najuspješnije govori se o Jugoslovenima pod Italijom.
Na 20 stranica dala je zatim češko-slovačka-jugoslovenska liga jedan opširniji i temeljitiji prikaz o stanju Ju-goslovena pod Italijom pod naslovom »Otazka menšin mezi Italii a Jugo-slavii«.
Nakladom iste lige izišla je nadalje tim povodom brošura pod naslovom »Ji-hoslované jimž se nàrodnostnich prav nedostalo«. To je sintetički i vrlo uspio pregled o stanju našeg naroda pod Italijom, a zatim o Jugoslavenima u Koruškoj i Grdaišču. Brošura ima 32 stranice.
CAR I KATALINIĆ U »JADRANSKOJ STRAŽI«
Martovski broj revije ^Jadranska Straža« donosi novelu »Kapetan Paća« od Viktora Cara Emina i crticu »Sin mora« od Rikarda Katalinića Jeretova.
PRIZNANJE PROF. "MATI TENTORU
Josev Vajs, praški slavista i glagolski paleograf, ocjenjujući u najnovijem svesku naučnoga časopisa »Slavia« Ten-torovo »Latinsko i slavensko pismo«, koje je izdala Matica Hrvatska godine 1932, ističe, da je ova knjiga vrlo dobar uvod u nauku o pismu, bogata mislima i rezultatima najnovijih istraživanja i stoga korisno štivo popularnoga smjera c pitanjima, koja zanimaju obrazovanije čitatelje. Kada Vajs hvali, da je na malenu prostoru izneseno mnogo po-budjujući u čitatelja želju za daljnjim potankostima, onda služi knjiga na čast i piscu i izdavaču.
SLIKARICA EI.DA PIŠČANCEVA
»Mladina« (br. 3 1935) donosi članak K. Dobide o poznatoj našoj slikarici Eldi Piščančevoj.
NARODNO BLAGO KORUŠKIH SLOVENACA
U Mariboru je izišla knjiga pod naslovom: »Narodno blago koroških Slovencev«. Sabrao Vinko Moderndorfer, izdalo »Zgodovinsko društvo« u Mariboru. U tom je djelu sabrano mnogo folklorističkog materijala od najveće naučne vrijednosti. Slično bi djelo trebalo i Julijskoj Krajini.
USPJEH IVA ŠORLIJA
Poslije Ljubljane prikazivala se i na mariborskom teatru nova drama našeg književnika Iva Šorlija »Blodni ognji«. Uspjeh je bio velik kao i u Ljubljani.
»LA CIUDAD DE TRIESTE«
Pod tim naslovom donosi »Slovenski tednik«, koji izlazi u Buenos Airesu na prvoj stranici članak na španjolskom jeziku, u kojem govori o historiji i nacionalnom karakteru našega Trsta i o talijanskom nasilju u Julijskoj Krajini.
POVODOM SVE VEĆEG INTERESA ZA ČAKAVŠTINU
U povodu sve većeg interesa za naše dialekte naročito za čakavštinu u posljednje vrijeme, vrijedno je upozoriti na činjenicu, da se u naprednim zemljama posvećuje sve veća pažnja i naučni interes prema dialektima.
Kako dialekti prodiru i u obuku u pučkim i srednjim školama dokazuju ova dva ekscerpta iz nastavnog plana poljske republike. Nastavni plan iz godine 1920 u Poljskoj veli ovo:
»Valja razlikovati jezične pogreške od dialekičkih izraza. Jezične pogreške moramo bezobzirno i dosljedno suzbijati, dok dialektičke izraze smijemo dopustiti u nastavi. Ne smijemo ih smatrati jezičnim pogreškama, jer ti izrazi sačinjavaju dio bogatstva našega jezika«.
Posljednji nastavni plan za poljske škole iz godine 1934 govori s još više poštovanja o značenju dialekta u općoj kulturi ovo:
»škola mora obratiti pažnju na dia-lekat; učitelj mora poznavati dialekte i prema njima zauzeti ispravno stanovište; to sve ima da pobudi u djeci razumijevanje, da dialekat nije pokvareni jezik nego jedna od varijanata poljskog jezika, koje se ne treba stidjeti niti je suzbijati nego naprotiv dialekte valja poštivati«.
LUŽIČKI GLAS O ANTI DUKIĆU
»Serbske Nowiny«, dnevnik Lužičkih Srba, što izlazi u Budišinu (Bautzen) u Saskoj, donio je dne 6. t. m. topao prikaz o životu i radu Ante Dukića, a U-t. m. oveći izbirak aforizama iz njegovih »Pogleda na život i svijet«.
KNJIGE »GORIŠKE MATICE« IN GORIŠKE MOHORJEVE DRUŽBE ZA 1935.
V	Goriški Matici so izšle letos sledeče knjige: Plemič Ferdo »Po krono — dekle in vino«, novela 12 Din; Vrbnjakov Nande »Pravljice iz tujih logov«, ilustriral Bambič, 12 Din; Trnovec Jakob »Z orodjem v rokah«, nekaj praktičnih nasvetov in pripomočkov za nestrokovnjake, 12 Din.
V	letošnji »Goriški Mohorjevi družbi pa so izšle: Achermann F. H. — poslovenil V. B. »V službi pri trinogu«, povest iz časov francoske revolucije, 16 Din; dr. Ant. Zdešar »Sv. Vincencij Paveli-ski«, apostol krščanske ljubezni, 18 Din; »Zimske urice«, povesti in slike, 10 Din.
Koledarjev oblast letos ni dovolila.
Naročajo se v Jugoslovanski knjigarni v Ljubljani.
CRKVENI SLIKAR VINCENCIJ IZ KASTVA
U slovenskoj literarnoj reviji »Mladina« (br. 3 1935)) piše poznati historik umjetnosti Fr. Stele pod naslovom »Iz zgodovine slovenskega cerkvenega slikarstva« o Vincenciju iz Kastva.
KONCERAT PJEVAČKOG ZBORA DRUŠTVA „ISTRA”
Za nastup pjevačkoe zbora odredjen ie definitivno 10. aprila. Točno ie fiksiran i orosuam koncerta. Izvodit će se stvari ovih kompozitora: E. Adamiča. Brajše. Dukića. Hajdriha. Lebana. Matetića i Zlatiča. Osim zbora nastupit će i solisti i to: gdja. Kundič (sopran), te ve. Molinari (bariton). Sir (tenor) i Zupan (bariton). Program Je podijeljen u tri dijela. Prvi dio. zbor, umjetna muzika, drugi dio solisti, umjetna i narodna i treći dio opet zbor. narodna. — Ujedno se ovim putem upozoruiu oni pjevači koji još treba da dodju. da otsada nefaljeno prisustvuju svakom pjevačkom pokusu. — Odbor.
NAŠA PESEM NA PROGRAMU AKADEMSKOG PEVSKEGA ZBORA V LJUBLJANI
Našo emigracijo opozarjamo, da se bo 1 aprila t. 1. vršil v »Unionu« koncert Akademskega pevskega zbora (APZ) pod pokroviteljstvom Nj. Vel. kraljice Marije. Program obsega skladbe po narodnih motivih iz panonskega (Prekmurje Štajerska), sredozemskega (Goriška, Tržaška, Tolminska) in dolenjskega okrožja. Koncert bo velika kulturno-glasbena prireditev za našo glasbeno umetnost-
Naše kraje bodo zastopale te-le pesmi: »Ženska mi v goste gre«, ki jo ie priredil naš rojak, prof. na Ijublj. konservatoriju Viiko Ukmar. Pesem je skercozna in polna idrijskega knapovskega humorja. »Vinski brat«, ki jo je priredil Kocijančič. »Od mrtve deklice« od Emila Adamiča. To pesem še danes ponekod pojo ob krsti. Za današnje dni še posebej pomembna pa je preprosta priredba Franceta Marolta »Barčice«. Besedilo je iz mlajše dobe: slovo fantov in deklet, ki odhajajo čež morie. Nastala je morda v času, ko so začela naša dekleta hoditi za kruhom v Aleksandrijo. Najimpozantnejša skladba v vsem programu pa bo brez dvoma »Kralj Matjaž« z Goriškega. Vsebina te junaške pripovedne pesmi je zelo čudna v razmeri z drugimi sličnimi. Skladbo odlikuje do zdaj še nepoznani slovenski plesni ritem. Na to pesem so namreč plesali pod lipo, kar se je še do danes ohranilo v Žili na Koroškem. Priredil jo je prof. Matija Tomc. Koncert bo zaključen prikaz izživljanja in tvorne sile ter elementarnosti vseh Slovencev, tudi tistih, ki so danes politično ločeni. Ker vlada za koncert že sedaj veliko zanimanje, opozarjamo vse. ki se za to interesirajo, da si pravočasno davijo vstopnice, ki se dobe v predorcv	ratarju na Un'verzi.
(A g i s).
OTIMUU NAM KUĆE ZA ŠKOLE U KOJIMA ODNARODJUJU NAŠU DJECU
Vrbovo, marta 1935. — Fašističke vlasti nastoje da u svakom selu postave nekakvu školu za odnarodjivanje naše djece, pa su tako i kod nas osnovali dječji vrtić. Pošto u našem selu nema zato prikladne kuće nego samo jedna, kojoj je vlasnik Uljan Josip, uzeli mu ovu kuću i to bez ikakve naplate i oštete i u nju smjestili taj »asilo«. Svi roditelji moraju pod pretnjom globe pošiljati svoju djecu u ovaj »asilo«. Glede stanarine i otštete za svoju kuću Uljan se je obratio na našu općinu, ali ni na općini nije mogao dobiti ništa. Odgovorio mu je podeštat da neka šuti i da neka ne pita ništa, jer da i onako ona bna kuća njemu ne treba. Mi u ovim krajevima kako vidite, nismo gospodari svoje imovine.
ZAŠTO SE NE ORGANIZUJU?
Pišu nam:
Već od prvih osnivanja naših emigrantskih Udruženja pa do dana današnjega kao jedna crvena nit provlače se u našem društvenom radu vrlo nezgodne i nemile pojave. U svim centrima Jugoslavije gdje postoje naša Udruženja, ima jedan dio emigranata iz Julijske Krajine, koji se nisu ni do danas učlanili u naša Udruženja. Oni taj svoj postupak pravdaju sa raznim razlozima, to jest u najviše slučajeva, da prema položaju u službi ili u privatnom životu, a često puta zbog ličnih interesa, ne smiju biti članovi takvog Udruženja. Ti su razlozi za nas u najmanju ruku neopravdani, a da ih jače za sada ne žigošemo. Nama su mnogi takvi slučajevi poznati a i razlozi su nam poznati. Razlozi su jedino slijedeći: »Opskrbljeni smo i osigurani materijalno, pa šta će nam ta Udruženja!«
Poznat nam je i onaj veliki dio onih nesvjesnih naših zemljaka, od kojih nije naša nacionalna stvar ni ranije u Istri, Trstu i. Gorici imala nikakve koristi, a koji se danas razmeću svojim nacionalizmom i iskorišćavaju svoje poreklo iz onih nesretnih zemalja u svoje materijalne ciljeve. Ali svi ovi, kad upadnu u neku nevolju, sa pravom traže od naših Udruženja pomoć i zaštitu, zaboravljajući pri tome svoju nemarnost u dužnostima prema porobljenoj braći.
Slučajevi, gdje pojedini emigranti nisu organizovani zbog siromaštva i nezaposlenosti, jesu donekle opravdani, ali i te razloge ne može se uzeti u obzir, jer svako Udruženje može u takvim slučajevima osloboditi pojedinog člana od plaćanja članarine.
"Mi stoga ovime posljednji put apeluje-mo na sve sinove Istre, Trsta. Gorice i Zadra a nastanjene u današnjim granicama Jugoslavije, da svi bez izuzetka stupe u naše Organizacije, jer ogluše li se i na ovaj naš apel, bit će im s naše strane u buduće uskraćena svaka pomoć i zaštita, a kad bude zato došlo vrijeme, tražit ćemo od njih, sa pravom, da nam polože račun o svojem djelovanju u emigraciji, za našu nacionalnu stvar.	(Z)
»ČAKAVSKI STIHOVI« DRAGA GERVAISA
Donijeli smo već nekoliko puta laskave prikaze domaće i strane štampe p zbirci čakavskih stihova Draga Ger-vaisa. Ti prikazi nam najbolje svjedoče vrijednost te zbirke, a ujedno potvrdju-ju i ističu kulturnu snagu našega naroda pod Italijom.
Knjiga stoji za naše pretplatnike i za članove emigrantskih organizacija samo 10.— dinara, a sa poštarinom 12 dinara. U knjižarama se prodaje po 15 dinara. Knjigu se može naručiti u našoj administraciji — Zagreb, Masarykova 28 n kat.
OMLADINSKA SEKCIJA DRUŠTVA »ISTRA« U ZAGREBU
U subotu dne 23 o. mj. u 8 sati na-ceče održava Omladinska sekcija društva »Istra« u Zagrebu svoj redoviti članski sastanak. Predavat će jedan omladinac o »Jugoslavenskoj omladini prije rata«. Pozivaju se svi članovi i prijatelji da prisustvuju sastanku i predavanju. — Odbor.
NAŠI POKOJNIKI
' .V goriški bolnici je umrl Vrtovec Alojz, posestnik doma TV Birsov pri Rihemberku. Pokopali so ga 27 februarja f. I. Pokojnik j.e: bil značajen fnož, priljubljen med domačini ih je bil 'tudi več Let zaporedoma občinski. svetovalec občine Rihemberk. Naj nociva,v;miru! Preostalim naše sbžahe. ^
. *
Našega priljubljenega tovariša in uglednega delavca Petra Bo Žič-a, vicedirek-tora Prve Hrvatske Štedionice v Skoplju in njegovo dnižino Je zadel težek iidarec. Po kratki- bolezni- je neisprosna smrt iztrgala iz naročja obupanih, starišev. šestletnega sinčka Vladimirja, ki ie bil njihova najve-čia radost in najlepša nada^ Pogreba ma-le.g^ Vladimirja se ie udeležilo veliko število tuka.išniih uglednih meščanov, kar js najboljši dokaz splošnega spoštovanja, ki ga uživa naš g. Božič. Izrekamo teško prizadetim starišem naše globoko občuteno sožalie, — malemu Vladimirju pa naj bo iužposrbiia s!:a zemlia lahka.
ISTRANI ĆE U ZAGREBU PODIĆI LAGINJIN DOM
Godina aktivnog rada zagrebačkog društva „Istre”
Na čelu društva je i dalje Ivan Stari
Zagreb, 20 marta.
U nedjelju 17 o. mj. održalo je društvo »Istra« u Zagrebu svoju XIII glavnu godišnju skupštinu u dvorani »Kola«. Skupština je bila dobro posjećena. Na tu jc skupštinu poslala Jugosloven-ska Matica svoga pretstavnika g. Micića, a. »«Jadranska Straža« g, .Nikšića. I jedan i drugi su pozdravili skupštinu u ime svojih društava i fia-glasili su zajedničku ideju »Istre«, »Jugoslavenske Matice« i »Jadranske Straže«. Njihove tople riječi je skupština pozdravila odobravanjem.
Skupštinu je otvorio, g. Stari, pretsjeđmk »Istre«, ti pozdravnom govoru dotakao se smjernice našeg rada i pročitao spisak naših zrtaya' u Juli jakoj Krajini.	r r	T-
Iza toga je dao riječ	tajniku g. Ivesi. b.	Ive-
ša je u iscrpnom i lijepom izvještaju prikazao rad .društva kroz prošlu	godinu i dao	je	prikaz	stanja našeg naroda	pod	Italijom	s	osvrtom na
prošle dogodjaje.
#
U svom izvještaju tajnik g. Ante Iveša je rekao *
Društvo »Istra« u Zagrebu nije osnovano kampanilističkih pobuda drugarstva i. okupljanja ljudi iz odredjenog predjela domovine vec iz osjećaja dužnosti i odgovornosti pred nasini narodom ovdje u slobodi i tamo u ropstvu. Slomom austrijske monarhije nije u Istri zamijenjena jedna vlast sa drugom već je nastao pravi slom u redovnom životu tamošnjeg našeg življa. Izbačeni iz kolotečine političkog, društvenog T socijalnog razvoja, postavljeni *u inferiorni položaj nasi su se ljudi sklonuli onima, s kojima su istovjetni ne samo po krvi, jeziku, običajima, kulturnom razvoju, već i po istim osjećajima, svojoj braci u svoju slobodnu domovinu. Položaj istarskih izbjeglica bio je više manje kod svih jednak: isti uzrok iseljenja; isti način novog smještavanja i uredjenja položaja, isti osjećaj boli za nepravdom učinjenom mirovnim ugovorom, isto paranje duše radi patnja svojih najbližih, koji su ostali bez-moćni prepušteni na nemilost tudjinu. To je potaklo osnivače našeg društva da okupe Istrane nastanjene u Zagrebu u zajedničko kolo, da me-djusobnim nastojanjima olakšaju stanje pojedincu i da kolektivnom napetošću slijede položaj onih, koji su ostali u Istri pa da u njihovo ime podignu po potrebi i svoj glas te da se konačno učvršćuju u vjeri za pravedne zahtjeve narodne slobode i osnovnih načela demokracije. Društvo dakle ima socijalni, politički i kulturni karakter«.
Nastavlja zatim ovako: »Naša je pažnja uvijek uprta onima, koji najviše trpe, a to je naš seljak u Istri, Krasu i Goričkoj, pa ćemo se osvrnuti na đogadjaje u tim krajevima i na muke sto in je naš tamošnji svijet imao da podnese u ovi godinu dana od zadnje naše glavne skupštine«.
(Taj dio izvještaja donosimo na posebnom mjestu našega lista).
Tajnik zatim podaje izvještaj o životu samog društva i rada u njemu. Kaže:
»Društvo nije prestalo da bude stjecište svih emigranata, skoro neko nadleštvo onih, koji duhom živu u rodnom kraju, a nastanjeni su u Zagrebu. Zato se djelovanje u društvu nije ograničilo inkluzivno na svoje članove već na sve emigrante. Ono je odgovorno pred Članstvom i pred javnošću. Sa takovom svojom dužnošću društveni je odbor obavljao povjerenu mu zadaću s ciljem, da koristi našoj nacionalnoj stvari, štiti pojedinca i emigraciju i čuva njezin ugled.«
»Redovite plenarne odborske sjednice držale se svake sedmice, te su održane 52 odborske sjednice. Time je dana prilika i mogućnost da odbornici budu u neprekidnom toku žive društvene i emigrantske djelatnosti i da vode računa o svakoj pojavi, kbja se nas tiče. Posao je bio ogroman i težak i odbor ga je vršio sa ljubavlju, samoprijegorom i požrtvovanjem.
Društvo je sa svojim odbornicima sudjelovalo kod ovih prilika: 1) na komemoraciji pokojnom belgijskom kralju Albertu v kazalištu; 2) na zadušnicama za pokojnog profesora Mandiča: 3) na zadušnicama pokojnog bana Laginje; 4) na priredbi »Istarski dan« u Sokolu III; 5) na priredbi »Jadranski dan« u Stenjevcu; 6) na jubilarnoj proslavi glumca Markoviča: 7) na oblasnoj skupštini Jadranske straže u Celju; 8) na otkriću zastave naraštaja Sokola III kojom je prilikom odbor prikopčao društveni trak na naraštajski barjak; 9) na dočeku •’okola i priredbama sokolskog sleta; 10) na kongresu Saveza u Mariboru; 11) na pomenu proboja Solunskog fronta: 12) na hodočašću gradjana grada Zagreba na Oplenac; 13) na priredbi djačkog internata u kazalištu kao i na njihovim kućnim priredbama i 14) na priredbi ženske sekcije Jugoslovenske Matice u Glazbenom zavodu. Na festival Slavenskih plesova Ljubljani* društvo je poslalo 4 para plesača i 2 svirača za izvodjenje istarskog narodnog plesa. Odmah iza konstituiranja odbora delegacija društva je posjetila bana g. dra Peroviča i iznesla mu stanje emigranata u Zagrebu .Isto tako je delegacija odbora u zajednici sa Istarskim akademskim klubom posjetila novog bana g. dra Ko-strenčića čestitala mu na imenovanju i zamolila ga za interesiranje za naše ljude. Ođuška radosti na svečane zgode naših zaslužnih emigranata dalo je društvo odašiljanjem pozdravnih brzojava tako g. Josipu Krmpotiću prigodom 70 godišnjice života dru Mihajlu Abramiću prigodom 50 godišnjice, banu dru Marušiču prigodom 50 godišnjice i čestitka prigodom imenovanja za ministra i dr. Dinku Pucu prigodom imenovanja za bana dravske banovine..
Društveni je odbor posvećivao najveću brig« onima koji najviše stradavaju, tj. besposlenima i novim emigrantima. Premda živimo u teškim prilikama ipak je odbor uspjeo da ustrajnim nastojanjem namakne sredstava, iako ograničenih, da ublaži njihovu nevolju. U prvom redu se nastojalo, da dodju do kakve zarade besposleni bilo kod privatnika, bilo kod gradskog socijalnog ot-sjeka. Budući da su zaključkom gradskog vijeća
0	uposli vanju i zbrinjavanju samo zavičajnika, a od nezavičajnika samo oni, koji su više od 5 godina « Zagrebu to su time bili pogodjeni najviše najpotrebniji emigranti. Da se ta mjera ne protegne striktno na emigrante odbor je izaslao deputaciju u aprilu 1934 godine gradskom načelniku g. dru. Krbeku, koji je pravilno shvatio položaj i dozvolio da se i mimo zaključka vijeća uposluju naši ljudi na radnjama u režiji socijalnog otsjcka. No uslijed sve težih prilika ove je zime gradsko vijeće ponovno naglasilo prijašnji zaključak i na nj uputilo gradski socijalni otsjck. Društvo je podnijelo novom gradskom načelniku Rudolfu Erberu pretstavku i posjetila ga delegacija driištva i zamolila da se zauzme za iznimni položaj naših ljudi. Budući da se radi obnove građskng vijeća nije sastao odbor gradskog socijalnog otsjeka, to je predmet još «
Kad se izrađjivala nova. TJređba o uposlivatìju stranih radnika naše je društvo poslalo pretštav-ku da se naši emigranti ne izjednače u tom postupku sa drugim strancima. Poznalo je i ostale veće emigrantske organizacije da pošalju identičnu pretstavku.
Premda nas ima u Jugoslaviji oko 70.000 i
1	taj se broj neprestano povećava, te smo prepušteni sami sebi i svojoj pomoći ipak se nije pitanje ^ istarskih emigranata rješavalo^ kao naročito pitanje veće državne i socijalne važnosti Sada je pobđmaklo vrijeme i nisu nimalo naklone ekonomske i političke prilike, ali je društvo smatralo svojom dužnošću da upozori najkompetentnije na naše pitanje.
Zauzimanjem našeg društva isposlovalo se, đa se novi emigranti ne sprovadjaju od granice do Zagreba policijskim putem i da se ne drže nekoliko dana u zatvoru već se saslušaju na granici i puštaju slobodni. Budući da su skoro svi bez sredstava to se isposlovalo da im Burza rada na Sušaku izda besplatno voznu kartu do mjesta kamo se upućuju;- ' ~	r
Društvc je osim toga interveniralo za svoje članove i emigrante radi rješenja molbi za državljanstvo, dozvole uposlenja, prava boravka i svemogućih slučajeva na banskoj upravi, upravi policije, gradskom poglavarstvu kod vojnih vlasti, direkcije željeznica, sirotinjskog povjerenstva Burze rada. Radničke komore, u bolnicama, uprave radničkih kijća te kod privatnih ustanova, tvrtki i ličnosti. Isposlovalo se da molbi za dozvolu uposlenja ne moraju emigranti prilagati svjedodžbu vladanja, time se prištedjuje odredje-na taksa. U društvenoj se kancelariji vodila prepiska sa Savezom i njegovim otsjecima. sa drugim emigrantskim društvima, sa vlastima, ustanovama i drugim institucijama i pojedinim emigrantima, sastavljale se molbe za državljanstvo, dozvole uposlenja i molbe na razna nadleštva, prijave stranih radnika, izdavala uvjerenja i preporuke, obavljali prevodi.
U društvu djeluju ovi otsjeci; 1) socijalni, 2) omladinski; 3) medjusobna pomoć i 4) pjevački zbor. Ove će sekcije podati izvještaj o svom djelovanju. Bila je osnovana i društvena sekcija na Trešnjevci, ali radi materijalne nemogućnosti održavanja prostorija prestala je djelovati. .Djelovala su dva posebna odbora: zabavni i prosvjetni. Zabavni odbor u zajednici sa istakrskim učiteljima i Jugoslovenskom Maticom priredio je dne 23 decembra 1934 Božićnicu za našu djecu te tradicionalnu pusnu zabavu 9 februara, koja je u materijalnom i moralnom pogledu vrlo dobro ispala. Prosvjetni je odbor održao sedam predavanja. Održano je jedno predavanje u Karlovcu a dva u ženskoj sekciji Jugoslovenske Matice. Dva puta u tjednu drži se večernji tečaj za radnike. --Odboru je pošlo za rukom da se oslobodi vezani uložak od Jugoslovenske ujedinjene banke fonda dr. Matka Laginje za gradnju istarskog doma. Obrazovao se posebni odbor za gradnju doma.
U toku godine istupila su iz društva dva člana a pristupilo je 117 novih. Društvo ima sada 670 članova. Osnovano je novo povjereništvo društva u Čakovcu za tamošnje naše emigrante.
Bolesne siromašne članove liječio je besplatno dr. Alfred Sindik te društveni odbornici dr. Just Pertot i dr. Dušan Jakac. Društvo im je zahvalno na pruženoj pomoći.
Još bi trebalo napomenuti mnogo pojava društvenog rada preko kojih trebamo preći radi vremena odredjenog drugim izvještajima i raspravama današnje skupštine. Ko pobliže prati dru-
štveni rad znade to ili iz samo izvoda ili po vijestima u našem listu »Istra«.
Članstvo društva »Istra« sastoji se ođ članova različitih po naobrazbi, ekonomskom položaju, zanimanju. sposobnostima i nazorima. Radi toga i nije sadašnji odbor izvršio sve po nakanama i željama svakog pojedinca ili skupine. Onima koji su svoje nakladne-“sugerirali društvu, koji su pače- i izvan- odbora uzimali učešća u društvenom djelovanju : i . manifestacijama, te se uopće interesirali društvenim radom odbor je zahvalan, jer znade, da sve vodi jedna misao: boljitak društva i ovdašnje naše emigracije. Svi koji su si svi jesni da samo od moćne i velike Jugoslavije možemo očekivati ostvarenje naših nastojanja nadju na području društva »Istre« područje za plodan rad«.
Potom su dali izvještai pročelnici društvenih sekcija: Stanko Žerjav o omladinskoj sekcij1, Ante Ritoša o socijalnom otsjeku, Mato Milič o sekciji za medjusobnu pomoć, Jure Prelac o pjevačkom zboru. Blagajnički izvještaj dao je bi gajnik Josip Dobrila. Razvila se živahna debata te su izvještaji, primljeni i odobreni.
Pošto je skupština jednoglasno dala razrješnicu upravnom i nadzornom odboru prešlo se odmah na izbor nove uorave. Bila je samo jedna lista sa dosadašnjim prctsjeđikom g. Ivanom Starim na čelu. Ostaje skoro isti odbor koji jc i dosada vodio društvo i to upravni odbor:	I an
Stari, Baf Fran, Božić Slavko- čenreka Antun, Dobrila Josip. dr. Vladimir Goljcvšček, Ainf Iveša, dr. Miran Kajin. Josip Kirae, Petar Smoliča, Vivoda Jakov, Vižintin Željke, dr. Dušan Jakac, Zuceon Nikola Žerjav Stanko, t* n-d-zorni odbor ušli su: Bačič Ivan. Macuka Matko, dr. Pertot Just, Volčič Nikola : Zović Ivan.
*
Kao zadnja tačka dnevnog reda bila je rasprava o ovlaštenju odbora za sklapanje zajma u svrhu podignuća istarskog doma Matka Laginje. Društvo raspolaže sa 48.000 dinara pa bi novom akcijom za sakupljanje doprinosa i sa eventualnim zajmom mogao da podigne barem skromni objekt u kom bi našli utočišta najbijedniji emi: granti O tem pitanju se povela živa debata, a.i na koncu je skupština ovlastila odbor da možt podignuti zajam u iznosu od polovine sakupljen'-svote. »Demoni Matka Laginje «upravljat ć* ipravni odbor »Istre«.
VRLO USPJELO ISTARSKO VEČE U NOVOM SADU
Drugi nastup pjevačke sekcije i nastup diletanata športske sekcije Sport Kluba »Istra«
Novi Sad. marta 1935.
U nedjelju, dne 10. marta, priredilo je društvo Istra« u Novom Sadu svoje II. Istarsko veće, koje je uspjelo iznad svakog očekivanja. Ovu priredbu organizovalo je društvo uz suradnju svojih sekcija, športske Sport Kluba »Istra«, i pjevačke sekcije. Priredba je održana u svima prostorijama restoracije »Jagnje^, a bila ie odlično posjećena ne samo od članova, već i od mnogobrojnih novosadjana. koji sa simpatijama prate rad i razvitak društva »Istra«. Program je bio vrlo iscrpan. Veče je otvorio potpretsjednik društva, koji se lijepim pozdravnim govorom zahvalio prisutnima na tako impozantnom odzivu.
Iza toga je muški pjevački zbor otpjevao »Predobri Bože«, Himnu Istre od Braj-še. Pjevački zbor je i ovoga puta imao lijepog uspjeha, jer je poslije svake otpjevane pjesme, bio nagradjen oduševljenim aklamacijama. Otpjevano je nekoliko istarskih narodnih i umjetničkih pjesama,, a nekoliko i slovenačkih, koje su se prisutnima osobito dopale.
I ovom prilikom su nastupila naša djeca, koja su vrlo lijepo recitovala nekoliko pjesmica naših čakavskih liričara Drage Gervaisa, Mate Balote i Vladimira Nazora.
članovi Športskog Kluba »Istra« izveli su jednu uspjelu scenu, dok je gosp. Ko-larski otpjevao solo ariju iz »Toske« uz pratnju gitare. Članovi su zatim otsvirali na sveopće zadovoljstvo nekoliko komada na havajskim gitarama.
I ovo drugo istarsko veče odlično ie uspjelo, kako po broju posjetilaca tako 1 po sastavu i izvodjenju samog programa, š»o se imade zahvaliti posebnom priredilvač-kom odboru, koji je za ovu stvar ^ uložio mnogo truda i volje. I naše simpatične gospodje i gospodjice su se i ovom prilikom iskazale te i njima valja zahvaliti, što je priredba imala uspjeha.
Poslije ovih nastupa • hovt>S&jg»Ka .Tètra«-požnjela je i dva velika uspjeha u izvodjenju svog nacionalnog programa, i time si je pridobila još veći krug prijatelja, a članstvo još više privezala uz društvo Samim tim nameće se potreba, da društvo izadje što češće sa sličnim sastancima i priredbama, jer je to zbilja dobar i umje-stan način, da naša misao i naš problem prodre i u najšire slojeve domaćeg pučanstva, a s druge pak strane, da se članstvo drži na okupu, kako bi uvijek moglo biti upoznato sa svim^dogadjajima i pitanjima, koja se tiču naše svete stvari.
Time bi bila završena prva serija zimskih sastanaka, pa bi sada. kada nastanu ljepši i topliji dani, moglo društvo sa svojim programom da izadje međju na'od u bližu i daljnju okolinu, da ga upozna sa svima našim pitanjima i težnjama, što je danas više nego li ikada potrebno. Društvo »Istra« je to ranijih godina u nekoliko navrata učinilo, te uspjeh nije nikada izostao. Naprotiv, uspjesi su bili veliki.
Tim putem treba nastaviti, jer nikakav trud i nijedna žrtva za našu stvar ne smije biti nikome od nas teška i neizvediva.
J. L.
IZ SEKCIJE ZA MEDJUSOBNU POMOĆ DRUŠTVA ISTRA.
U nedjelju dne 10 o. mj. održan je prema pravilniku članski sastanak Sekcije za medjusobnu pomoć, da se pročitaju i prihvate izvještaji za glavnu godišnju skupštinu društva »Istra« i da se izaberu dva člana upravnog odbora. Izabrani su g. Bančić na mjesto g. Žerjala, koji je dao ostavku, te g. Semelić.
Na sastanku se debatiralo u glavnom oko pitanja zašto Sekcija ima tako malo članova i kako bi se pojačao interes za Sekciju medju našim ljudima. U pogledu toga pao je predlog, da bi se uki-nulo bolesničko i neuposleničko kolo, te da ostane samo posmrtno kolo, pa je donesen zaključak da se poslije glavne god. skupštine »Istre« sazove članski sastanak Sekcije i da članovi sami o tome odluče.
Konačno je zamjenik pročelnika apelirao na članove da svaki dovede u Sekciju još barem jednog člana.
JOŠ IMA
NAŠIH KALENDARA
Naš veliki »Jadranski kalendar« i džepni kalendar »Soča« još nisu rasprodani. Usprkos odličnih, prikaza u cjelokupnoj štampi, gdje se isticalo kako su naši kalendari odlično uređeni, a ujedno i najjeftinije publikacije, nismo mogli da cijelu nakladu rasprodamo. Više puta smo isticali da smo udarili kalendarima tako nisku cijenu samo radi toga što smo se nadali da ćemo svu nakladu rasprodati i tako pokriti troškove. Jer ako sve ne rasprodamo ogromni troško-
vi štampe neće moći da budu pokriveni. Radi toga apelu jemo na sve emigrante da nam nastoje pomoći u našoj akciji i da rasprodaju preostalu nakladu. Kada bi svaki deseti emigrant prodao makar jedan kalendar, naklada bi bila raspačana i mi ne bi imali gubitka. Time bi svaki učinio i svoju patriotsku dužnost, jer potpomagati našu emigrantsku štampu je dužnost svakog svjesnog emigranta. »Jadranski kalendar« stoji samo 10.— dinara bez poštarine, a sa poštarinom 11.50 dinara. Ko naruči ujedno i naš džepni kalendar »Soču«, dobiva oba kalendara franko, t. j. mi plaćamo tada poštarinu. Oba kalendara stoje 18 dinara. U tih je 18 dinara uračunata tada i poštarina za oba kalendara, te prema tome dajemo oba kalendara za samih 15.— dinara jer naš košta poštarina i pakovanje .3.4-' dir nara za oba kalendara.
U FOND „ISTRE”
Grietić Josip, s. usi., Marenberg .	70.—-
U prošlom broju objavljeno . D 36.628.60
UKUPNO D 36.638.60

»Istra« izlazi srzakots tjedna u petak. — Uredništvo i uprava nalaze se n Zagrebu, Masarykova ulica 28, II. — Broj čekovnog računa 36.783. dinara: za inozemstvo dvostruko: za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cijeniku. — Vlasnik i izdavač: KONZORCIJ Ivo Mibcvilović, Jukićeva ul.
- Za uredništvo odg^af i£