Poštarina plaćena .u gotovu.
GODINA XIX
BROJ 1
Izlazi mesečno. Godišnja pretplata Din 20
Sadržaj
1. Manje reči, a više dela!.............................................................1
2. 9 1 1900 — 9 1 1936	 2
3. S naraštajem kroz sokolski život.....................................................3
4. Filozofija o sreći...................................................................5
5. Smrt moje majke......................................................................6
6. Aforizmi.............................................................................7
7. Masarikove misli.....................................................................8
8. Zima.................................................................................8
9. Finale...............................................................................9
10. Idila................................................................................9
11. Iz dnevnika starog magareta.........................................................10
12. Vuk i lisica..............................................................................11
13. Gašper prvič v Ljubljani............................................................13
14. Naši pesnici: Na Kraljičin rođendan. —: Epigrami. — Družabnost. —
Мајка и дете. — Sfinga je duša moja. — Sreči. — Нарпштајка. — Neznani grob. — Moj epitaf. — Zimski san. — Za jedinstvo. Машти. — Ideali. — Decembrski privid.............................................................15
15. Glasnik: Deseti slet češkoslovačkog Sokolstva. — Lužički Srbi. Osiguranje školske dece protiv nezgoda. — Njujorška statistika. — šah u češko-slovačkim školama. — Moderni Robinsoni. Zlato iz morske vode — obmana. — Srečan otok u F.vropi. — Madžarske zolje za Kanadu. — Mreže protiv aeroplanski napada. — »Vendi« u Donjoj Štajerskoj. — Za šalu .	22
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10‘—, pojedini broj Din 2-—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19. izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl).- — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943. Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih listova. Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
U LJUBLJANI, JANUARJ1937
GODINA XIX • BROJ 1
Manje reči, a više dela!
Nova generacija se neće zadržati na metodi reči, koja cesto vodi u brbljanje ... Pametne i prave misli mogu izazvati na razmišljanje i pobuditi sile, koje će same naći svoje puteve. Ali delo je najveća vrednost.	Jovan	Cvijić.
Otišla je u nepovrat i 1936 godina. Ako se osvrnemo na prošlu godinu vidimo, da ona nije bila ružičasta, da je bila nabijena zlim kao i lajdenska boca elektricitetom. Vrelo je u čitavom svetu i još uvek vrije. Naš narod ostao je trezan i hladnokrvan, iako je i on osetio ili izravno ili neizravno udarce, koji su i po njemu padali, kao odjeci izvanjskih prilika i nebratskih, nečovečanskih raspoloženja.
Svanula je nova 1937 godina. Nama Jugoslovenima ljubazno se osmehnula već u svom početku. Sporazum o večnom prijateljstvu s bratskom nam Bugarskom prvi je dar, kojim nas je obdarila nova godina. To je, valjda, iza najvećeg našeg narodnog praznika, dana oslobođenja i ujedinjenja, najsvetliji dan u povesnici jugoslovensko -bugarskog naroda. U tom velebnom delu sporazuma i bratstva, koji su tako sjajno i vidovito započeli Viteški Kralj Ujedinitelj i Kralj Boris, vidimo i mi Sokoli ostvarenje našeg večitog nastojanja i našeg davnašnjeg sna. Na nama je Jugoslovenima i Bugarima, a naročito na nama Sokolima i bugarskim Junacima, da tom velebnom bratskom zdanju damo punu sadržinu.
Sokolski rad treba da se uvek kreće prema Tirševoj izreci »večitog kretanja i večitog nezadovoljstva«. Nikada ne smemo da sustanemo, nikada ne srnemo da smo zadovoljni s postignutim. Uvek se može više i bolje učiniti za svoj narod i za svoju domovinu.
Prošle godine preuzeli smo na svoja leda velik i težak, ali i častan i uzvišen zadatak; proglasili smo Sokolsku Petrovu petoletku, kojom dobrovoljno preuzimamo dužnost, da u toku pet godina čim više dobra učinimo za svoj narod i svoju otadžbinu. 1 naš sokolski naraštaj mora da sudeluje u tom sokolsko - narodnom radu. Naš naraštaj treba da unese u taj radni nacrt svoju mladost, svoju svežinu, polet, idealizam. Bez vike i buke, iako to danas nije savremeno, pregnimo radu, podu-Pirajmo, sokolimo, podižimo i izgradujmo svuda gdc god je potrebno da se narodu pomogne. Svojim radom pokažimo da Sokolstvo i sokolsko Jugoslovenstvo nije šuplja reč, već da je ono ispunjeno i zadahnuto dubokom ljubavlju i požrtvovnošću prema ujedinjenoj domovini i ujedinjenom narodu.
Nova 1937 godina neka bude bogatija uspesima, bogatija dokazima idealizma i stvaralaštva. Naš je pokret pokret idealista i prekaljenih domoljuba. Naš je cilj sveopšte dobro naroda i ljubljene otadžbine. U tom radu moramo biti neutrudivi, nesalomljivi; na tom putu našeg rada ne smeju nas prividni neuspesi ili nerazumevanja razočarati i ubiti vedri duh naših sokolskih pregnuća. Naša su sredstva plemenit, pošten, nesebičan rad; to nas mora uvek voditi u našem radu bez obzira na to što drugi o nama misle i kako o nama sude. Pokažimo delom i primerom da smo najbolji među najboljima. »Exempla trahunt« — primeri privlače, rekli su već i stari Rimljani, a »verba volant« — reći lete. Budimo omladina dela, a ne reči, i biće dobro svima. Jedino tako podignućemo svoj narod i svoju ujedinjenu domovinu. Jer, kako kaže i veliki naš naučnik Jovan Cvijić, čije smo se desetgođišnjice smrti setili ovih dana, delo je najveća vrednost.
(Kljć.)
Joso Matešić, Generalski Stol:
9 I 1900 — 9 I 1936
Na današnji dan pred trideset i šest godina (1899) rodila se u Goti u Rumuniji Nj. V. Kraljica Marija, kao kći Kralja Rumunije Ferdinanda 1.
Godine 1922 venčala se u Beogradu s Kraljem Aleksandrom Prvim Kara-đorđevićem i tako postala Kraljicom Jugoslavije.
Još kao Princeza, uživala je naša Kraljica opšte pohvale in svačije udiv-ljenje. »Najmilije i najbolje dete naše zemlje dajemo Jugoslaviji«, rekao je pretstavnik	Kraljevine	Rumunije	prigodom	Njene udaje.
U	braku	s	Blaženopočivšim	Viteškim	Kraljem Aleksandrom živela je
srećno i zadovoljno. U tom braku rodilo se troje dece: pr-venac i naslednik prestola Petar, današnji naš mladi Kralj i Kraljevići Tomislav i Andrej. Sav Njen život bio je posvećen mužu, deci, domu i narodu. Na čelu je svih dobrotvornih pothvata. Sirotinju je uvek pomagala. Nemoguće je izneti Njen rad i brigu za siromašne slojeve naroda; to se najbolje videlo za Njenog dolaska i putovanja kroz krajeve Otadžbine, gde ju je narod dočekivao s neupamćenim oduševljenjem i ljubavlju.
Deveti oktobar probo je Njeno srce mačem žalosti. Sav narod saučestvovao je s Njom u beskrajnoj tuzi za Ocem Domovine. Ona je dobila časni i zasluženi naziv Kraljice Majke. Jer je Ona Majka našeg Kralja, Supruga Tvorca Jugoslavije.
Živela Kraljica Majka Marija!
Vilko:
S naraštajem kroz sokolski život
(Nastavak)
Nadalje odredio sam dnevni red:
1) Ustajanje u 6 sati u jutro.
2) Zbor i pozdrav zastavi (pri dizanju) u 6 sati 15 minuta.
3) Jutarnje gimnastičke vežbe u 6 sati i 30 minuta do 7 sati.
4) Doručak u 7 sati.
5) Zbor za zanimanje u 7 sati i 15 minuta.
6) Početak rada u 7 sati 15 minuta.
7) Odmor i slobodno vreme od 11 do 12 sati.
8) Ručak u 12 sati.
9) Spavanje i odmor od 12 do 2 sata.
10) Kupanje od 2 do 4 sata.
11) Literarni rad od 4 do 6 sati.
12),Vežbovni čas od 6 do 7 sati.
13) Šetnja kroz šumu od 7 do 8 sati.
14) Zbor i pozdrav zastavi u 8 sati 15 minuta.
15) Večera u 8 sati i 20 minuta.
16) Mali odmor po večeri i postavljanje straža.
17) Logorska vatra od 8,30 do 9,30 sati.
18) Spavanje u 9,40 sati (trubni znak).
Iza kako sam im to sve objavio, odredim odmor do sutra u jutro, jer su bili svi prilično umorni od puta i rada. Oni se povukoše u šatore i nastade tišina. Samo je kuvar Miladin ostao, da uredi svoju peč i da nam se pobrine za dobru večeru. Pre večere odredih stražare za prvu noč i dežurnog za sutradan, spustismo zastavu, a zatim po večeri pođosmo na spavanje. Trubač Pavle u označeni čas objavio je prvi znak povečerja, koji je tajinstveno ozvanjao tamnom šumom, a zatim je pošao i on na počinak. Nebo se osulo zvezdama, a nešto kasnije izašao je i mesec i osvetlio naš uspavani tabor. Slavuj u nedalekom grmu pokraj potočića pevao nam je celu noč slatke uspavanke. U jutro sam se rano probudio, ustao i na znak trube izašao, da vidim prvi život u našem taboru.
Marijan kao prvi vršilac dužnosti dežurnog, iskočio je prvi ispod šatora i pošao od šatora do šatora udarivši po svakom rukom uz povik: »Diži se!« Svi su začas ustali i potrčali k potoku, da se umiju i osveže hladnom vodom. Neki su se odvažno prskali, neki pri dodiru vode podrhtavali, a naš »Olimpijac« zario celu glavu u vodu, a zatim snažno trljao ruke i grudi. Za nekoliko časaka bili su svi obučeni, te odasmo pozdrav zastavi u času baš kad se prvi sunčani traci prosuše na naš tabor iza šume. Tek što izvršismo gimnastičke vežbe i obavismo doručak zasvira zbor. Na zbornom mestu primiše svi po neku dužnost. Neki moraše u obližnje selo po životne namirnice, neki da naseku i donesu drva za kuvara i za taborsku vatru. Jedni su bili određeni, tla sagrade most preko potočića, drugi da odrede najpodesniji put na vrh brda, treći da odrede daljinu do izvora potočića i tako redom. Iza toga nastao je odmor i spavanje posle ručka. Tačno u dva sata povede nas Paša na kupanje. On je imao pronaći najprikladnije mesto za kupanje. U udaljenosti otprilike kilometar i po nalazilo se to po njemu pronađeno kupalište. Bilo je prilično dobro, duboko Paši do vrata. Tu smo se kupali, neki su izvodili razne svoje veštine u vodi, a neki su se igrali lovljenja pod vodom. Bila je to vrlo zabavna igra i skoro nas je sve zahvatila, da smo zbilja za čas svi uživali u njoj. Moji su ju naraštajci zvali igrom »Somova«. Jedan bi bio »som« t. j. lovac, a ostali ribe. Kad bi som zaronio u želji da koga ulovi, svi bi se razbežali i menjali mesta. Koga som ulovi taj bi lovio mesto njega i igra bi se nastavljala. U četiri sata već smo svi sedeli pod hladovinom u šumi,
gde si je tko izabrao zgodnije. Tu ili se čitalo ili pisalo. Bio je to literarni čas. Svaki je dobio po jednu slobodnu temu u vezi s taborenjem, koju će sutra dan na istom času čitati. To smo uredili tako, da jednoga dana pišemo i sastavljamo razne teme, a drugi dan da ih čitamo i kritikujemo. Iza toga smo održali vežbovni čas, pa šutnju i pri zalazu sunca, kad gasnu njegove zlatne trake daleko na zapadu ožarujuči ga prelevajučim bojama, odasmo pozdrav našoj zastavi, koju je naš taborski barjaktar Marijan spuštao s vrha jarbola. Pred večeru iza otsviranog zbora, dežurni pročita naredbu za sutradan, ime-nova dežurnog i stražare, a zatim priđosmo večeri, a po večeri taborskoj vatri za koju su se pobrinuli za to određeni naraštajei. Šta smo tu radili? Najpre sam im održao kratko predavanje o značenju taborske vatre. Onda smo otpevali našu sokolsku himnu, a zatim je naraštajac Rade pričao zgodnu priču iz života naših Ličana. Veljko je recitovao jednu pesmu, a Milivoj opet jednu o Kraljeviču Marku. Zatim je »Olimpijac« pričao neke svoje šaljive doživljaje, zgode i nezgode, što nas je sve neobično razpoložilo. Medu inim pričao je i o prvom svom stražarenju.
»Izvukao sam se« kaže »ispod šatora, več je bilo prošlo pola noči. Nekoliko me puta neko gadno prodrmao, dok sam se probudio, i još bi ja spavao da me neko ne zgrabi za noge i izvuče ispod šatora. E, vidim nema šale, a pred šatorom je dosta hladno. Moram se dignuti. Sedem, trljam oči, kad, eto, opet Gliše: ,Več pola sata za tebe stražarim, diži se!‘ Bilo mi je neobično milo, što ima dobrih ljudi, da i za mene stražare, a još mi beše milije što to beše Glišo. Otkinuo sam pola sata nekako. Dođem na stražarsko mesto, ali osetim neko drhtanje. Mislim šta bi to moglo biti? A što bi i bilo nego drhtavica od straha. Noge su klecale čas jedna, čas druga. Noč je tamna. Ništa ne vidim. Д gde bi i video šta, kad sam žmirio, samo da ništa ne vidim. Da je i slon izašao pred mene ne bi ga video. Bilo me je strah. Hlače su mi se tresle, kao šiba na vodi, a opet to njihovo šuštanje još me više plašilo. Nisam mogao dočekati ni dva sata, nego se zaletim pod šotor i ,buf‘ padnem na Vladu. Ovaj uplašeno skoči i upita šta je. — Ništa, progunđah, ustaj da stražariš. Ovaj se odmah ustane i ne gledajući na sat pođe na stražu. Ja sam se več nekoliko zakopao pod pokrivače. Pokrio sam sc i po glavi, ali činilo mi se da me još vidi ,Netko', koga sam se bojao i plašio. Hteo sam brzo zaspati, ali san nikako na oči. Tek što bih osetio neznatan umor na trepavicama, opet me je strah probudio. Pa tako neprestano. Več sam se bio vraški uznojio, ali nisam smeo ni proviriti ispod pokrivača. Bojao sam se; jako sam se bojao«, završi Olimpijac«.
Zadnja točka naše večernje udeljke bila je državna himna, koju smo zajednički otpevali. Tek što smo legli — čusmo glas trube, kojim naš taborski trubač Pavle oglašuje tamnoj šumi, da su naraštajei, koje ona grli u svom krilu, pošli na počinak. Nastala je tišina, samo je mesec visoko sjao bdijuči nad našim taborom. I zvezde su treptale, a slavuj je opet biljisao u svom grmu.
Tako-su prolazili dani u našem taboru. Pokatkad bi nas posetio brat načelnik ili koji drugi funkcionar našega društva, dok nije prošlo vreme i došao dan odlaska. Taj zadnji dan svi su žalili što je došao, svi smo bili nešto šutljivi i zamišljeni. A kad skidosmo zastavu s jarbola ovlada nama neka teška tuga.
Putem do grada ipak su se čuli veseli poklici, pa i pesma, a što smo bili bliže gradu, sve nas je više vukla čežnja u njega, sve smo bili veseliji, a naše raspoloženje raslo je na svakom koraku.
i
Filozofija o sreći
Najbolnija nesreća roda ljudskoga je žudnja za srećom; žudnja za ličnom srećom, srećom, kojoj je sve i sva samo sreća bednog >;ja«.
Sva filozofska naprezanja, koja su sva do jednog upućena i mobilisana u borbi za pridobivanje lične sreće pojedinca, dovodi nas u nezgodno iskušenje da s razočaranjem podelimo misao jednog velikog pesnika posleratne Evrope-
»Lutao sam svim stazama moderne filozofije i svuda tražio filozofe, ali ih nigde nisam našao; našao sam samo oponašatelje njihovog ideala...«
Kao sve u životu, pa i sam život, tako i pojam sreće ima svoje lice i naličje. I sreća je relativna pretstava ljudske mašte, često puta samo hime-rična Fata-Morgana za mučenje čoveka. a da je to mišljenje i osnovano — to neka nam kažu nekoliki primeri iz filozofije.
Tolstoj: Činiti ljudima dobro, gledati u čoveku svog brata i druga u životu, to je jedini put i način da budemo srećni i zadovoljni...
Niče: Sreća sveta modla bi postati realan događaj samo onda, kad bi na zemlji zavladala snaga duhovno jakih nasuprot snazi duhovno slabih. Inače
0 sreći sveta ne može biti ni pomena ...
Sopenhauer: Uništenje volje za životom, ekskluzivnost odabranih duhova
1 potpuna izolacija od upliva gomile, jedini je ispravan put do sreće čo-vekove...
Vidovič: Osetiti sebe u drugima i druge u sebi, videti u patnjama sveta svoje patnje i razumeti boli drugih ljudi kao svoje boli, eto nam jedinog puta da se dokopamo toliko žuđene sreće čovečanstva ...
Šlaiermaher: Samo kroz osećai, kroz sentiment, možemo izgraditi bolje i srećnije dane generacijama koje dolaze ...
Marks: Sreća sveta leži u pravednom ekonomskom poretku ljudskoga društva ili — sjaši da uzjašem ...
Paskal: Misao ie naš ponos i bez misli, bez razuma i zdrave autorefleksije nema ni govora o kakvoj opštečovečanskoj sreći ...
Hegel: Um će nas dovesti definitivnom usrećenju roda ljudskoga...
Kant: Život je dužnost, a dužnost je sreća . .
Antisten: Sreća je ono što se nama čini da je sreća, prave sreće u ovom golemom paklu ne možemo videti. . .
Epiktet: Sreća, čudnovata bajka bez smisla i suštine! Ne čini zla drugome i ne brini se da li je ko dobar ili zao, jer to nije tvoj posao. Гако, i jedino tako. osetićeš neku vrstu onoga čuvstva, koje ljudi nazivaju srećom ... da, srećom o kojoj ne znaju drugo do li samo to da bi je hteli imati...
Buda: Bolje je ležati, nego sedeti, bolje je spavati, nego ležati, bolje je biti bez svesti, nego spavati, a najbolje je biti mrtav. Sreća je sveta u tome ...
Milton: Sreća na ovome svetu isključena je. Mi smo došli ovamo iz svoje praegzistencije po kazni svoga Tvorca da ispaštamo za veliki greh, koji uči-nismo protiv njegove svetosti. Tek u novoj zagrobnoj egzistenciji sideričnog sveta, mi ćemo se opet povratiti u prvotno stanje sveljudske sreće. Pre nikako...
Gete: Jedan je samo put do istinske sreće: biti čovek, biti čovek i opet samo i jedino biti čovek ...
1 Tajne: Video sam jedne noći u snu Fortunu i pitao sam je šta da učinim da postane moja. Odgovorila mi je da je potražim kroz veliki osećaj velike Ljubavi. .Ta to nisam učinio, zato se na ovome svetu ne nadam sreći...
Dostojevski: Sreća? Ona je previše sveta da se ne bi okaljala kad bi došla medu nas ...
Puškin: Sreća i ljubav ove su nerazdvojne sestre. Jedna bez druge ne mogu se nikada videti ni sresti...
1 tako dalje, do beskonačnosti. Nikada kraja nagađanjima ljudskim o tome što je i gdc je ta toliko željena i tražena sreća. A mi? Šta da radimo?
Da li da se obratimo Tolstoju ili Šopenhaueru, Geteu ili Ničeu, Puškinu ili Kantu, Antistenu ili Vidoviču — kome da se priklonimo, mi bedni svakidanji ljudi, kome? Svima i nikome, trebao bi da glasi odgovor. No, je li taj odgovor dovoljan da nas — usreći? Jamačno nije ...
Potražimo sreću tamo gde je najverovatnije da ćemo je naći, potražimo je u ljubavi prema svetu, u radu i zajedničkim pregaranjima, u stvaranju i konstruktivnim delima od neuništive vrednosti. To neka nam bude glas evanđelja, to neka nam bude moto života, jer život sam po sebi — onakav kakav je na dnevnom redu našega veka — bezvredan je i prepun bola. Radi takvog života, ako nije ispunjen radom i ljubavi, nije vredno da se živi...
A filozofe, u njihovoj haotičnosti i bezglavom naklapanju o tome šta jeste i šta nije sreća, ostavimo van diskusije i bavimo se njima samo onda kad smo sigurni da nas neće navesti na krivu stazu niti dovesti u iskušenje da se razočaramo u — sebi samima. To je vrlo pogibeljna stvar. Ne verujete li, pitajte Kranjčeviča:
»Mrijet ćeš kad u ideale svoje počneš sumnjati...«
Hi, setimo se Ničea na jednom drugom mestu, pa verujmo da je tako ispravno i dobro:
»Sreća moja zove se hoću!«
Đuro Z. Colič, Srp. Moravice:
Smrt moje majke
(Fragmenti iz moga dnevnika)
Pozna jesen. Sve sami tmasti oblaci pokrili su horizont. Magla se spustila. Sitna, sitna poput magle kišica rosi po asfaltnim ulicama.
Asfalt se počeo sve više cakliti. a sitna kiša miždi, miždi... Svet žuri ulicom. Krstare ljudi, ali nekud bez ikakvog raspoloženja, upravo kao da ovo jesenje doba i na njih utiče.
Sve sam to promatrao kroz prozor našega stana. Sve je bilo ozbiljno i žalosno. I ljudi, i kuće, i ulice, i ona stabla smokava što su usađena preko puta našega stana; sve je ozbiljno, neraspoloženo i jesenje ...
•
Dok tako napolju jesen caruje u sobi iz koje sam promatrao besomučni život ovoga dana, ležala je moja dobra majka teško bolesna, a nas četvero njene jadne siročadi opkolili smo postelju na kojoj je ležala. Bili su to poslednji časovi njenog mladog života. Strahovito je patila od teških bolova, a mi smo gorko plakali. No ona i u samrtnim časovima privija nas, ljubi, grb i teši, ali nas je time još više ražalostila. Mi smo i dalje vriskali i plakali kao ptići kad izgube svoju najveću zaštitu — svoju majku. Evo reči s kojima teši ona dečicu svoju — svoju skoru siročad: »Nemojte plakati, pilići moji. Mene onda više boli kad vi plačete. Meni je danas mnogo bolje. Sad se samo osjećam jako slaba. A vi nemojte plakati, ja ću se sutra ustati s kreveta. Ići ću u varoš i kupiću vam mnogo svega. Samo budite dobri. Slušajte svog tatu. Nemojte ga ljutiti. Budite dobri pa vas neće niko tući.«
I dok je tako lepo tešila dečicu svoju, naglo joj pozli i uz preveliki naš plač sa svojim samrtničkim glasom zatražila je sveću. Mi smo poverovali u ove lepe reći utehe. Oh, kako su bile varljive. Nerazumna deca nismo sc ni nadali, da će nedugo iza ovih reči doći do ovog kobnog rastanka.
I dok je otac doleteo iz svog zvanja, bilo je sve svršeno. Već je pao prvi sumrak. Upalismo svetiljku. Jezivo smo plakali i dobra susetka je plakala, kao što napolju plače priroda potištena jesenjim mrtvilom. Bože, sve je pla-kalo, a mi smo najviše plakali, jer je naša dobra mama mrtva ležala na odru. Zaspala je blago svojim tvrdim i nepovratljivim snom. Mi smo je još uvek pitali: »Majčice, da li te jako boli?« a ona je ćutala kao da nas je prezrela.
Znamo da nam je samo tihano rekla: »Pilići moji, budite dobri«. I posle tih reči uzalud smo se bacali u njen zagrljaj, uzalud smo je što šta pitali, jer je i dalje ostala tvrda. Iščezla je ona slatka majčina ljubav, koju smo tada prvi i poslednji put tako žestoko osetili.
Ona je bila mrtva, ali lepa i nasmejana, kao da je blago zaspala prvim večernjim snom.
*
Sutradan se skupilo mnoštvo sveta. Našu milu roditeljku staviše u sanduk i odnesoše je.
A mi jadana nedorasla i nezbrinuta siročad pištali smo i plakali teško i besomučno, više nego što vani plače priroda pod pritiskom jezive jeseni.. .
Jesen caruje. Ušutkao se život naše mile majke. Jesen je. U našoj sobi čuje se vriska i jecanje dece.
To jadna siročad oplakuju svoju roditeljku ...
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Aforizmi
Mnogi ljudi već kraj sebe sreću imaju, a o njojzi sanjaju tako dugo, dok sreća ne ode, a oni se tek onda probude.
Ima mnogo siromašnih, ali zaslužnih ljudi, koji su od zavidnosti	bogatih
zaboravljeni i prepušteni zubu vremena da ih briše s površine.
Vrijeme briše, ali genijalnost kleše u mramor likove veleumova, koji preživljavaju stoljeća.
Uvijek nastojte da svoje čovjekoljublje više u djelu pokazujete, a manje u govoru naglašujete. Ovo vrijedi osobito za ljubav prema svom bližnjem.
Život donosi zaborav i na najveće tragedije, i nesreća prestaje da bude tegoba čim se dođe u dodir sa srećom.
Srećni su, trostruko srećni svi oni, koji nikada nisu upoznali	život	i	bol
u njegovom potpunom opsegu.
Kroz iskustvo i nauku uspjeće veleumovi radom, da otkriju jedan po jedan krajičak neprozirnog vela, koje nam zaklanja neizvjesnu budućnost.
Masarikove misli
1. Ljubezen, silna ljubezen, prava ljubezen, ljubezen nepokvarjenih jc, kakor stoji v pesmi, silna kakor smrt — jc močnejša kot smrt, ker vzdržuje življenje in rodi nova življenja. Ravno njej posveča literatura največjo pozornost, ki je literatura in »literatura« ravno v tem.
2. Spoznal sem kako živijo bogati; ti ljudje niso srečni, ta denar jih izolira od ostalih ljudi kakor zid in pogosto nosi s seboj vsemogoče nerazumnosti in zablode.
3. Človek, ki izvršuje svoje delo brez zanimanja in le iz kruhoborstva, je nesrečen in zastrupljen človek.
4. Jaz bi mladim ljudem ne delal mnogo moralnih pridig, ampak rekel bi jim: »Vir žive in oživljajoče vode najde le tisti, kdor ni v mladosti izgubil smisla za čistoto.«
5. Popolnoma soglašam s tem, da bi se rešili alkohola. To je res eden izmed glavnih vzrokov propadanja.
6. Na prvem mestu bi priporočal mladini poleg športa telesno delo, na polju ali v obrtni delavnici (tovarni) — seveda predvideva to obrat v nazi-ranju na dosedanjo postavitev inteligence v družbi, to pa predpostavlja socialno reformo šolstva.
7. In spet bi poudaril — v vsakem otroku vzgajati spoštovanje do dela. K delu ne le k duševnemu, ampak tudi telesnemu, k delu, kakor se pravi — fizičnemu, katero pa ni le fizično, ampak istočasno tudi duševno.
8. Naša republika potrebuje požrtvovalnosti, dela in reda.
9. »Kakor pridobljeno — tako izgubljeno«. »Brez dela ni jela«. Ta narodna pregovora sem slišal v detinjstvu in življenjska izkušnja me je prepričala, da sta pravilna; v njih je preprosto izražena vsa socialna modrost.
10. Laž je nemoška, je orožje slabičev, pogosto tudi nasilnikov — ne močnih, silnih ljudi. Resnica, iskrena resnica, resnično spoznanje ne more nikomur škoditi.
11. Ne vidim polnosti duhovnega življenja in stremljenja le v razumu, vidim jo tudi v čustvu in volji. Pascal: »Srce ima svoje dokaze (raisons), katerih razum ne pozna.«
12. Brez premagovanja ovir, brez mučnega, ponekod tudi bolestnega prizadevanja k delovanju, bi življenje ne bilo polno življenje.
13. Suženj ima vedno suženjske metode, in se maščuje, kjer more. (O svojem učitelju, ki je otroke pretepal)
14. Srečen je tisti, ki ima bogato življenjsko vsebino, srečen je tisti, ki s poštenim stremljenjem vsaj deloma uresniči svoje ideale.
Robert, Nova Gradiška:
Zima4
Sneg pada, veje, veje... Svuda belasa sjaj njegove beline. Obeleo je polja, krovove i drveće; zatrpao staze, prolaze i ulice I još uvek veje. 1 skri va u svoje belo ruho usnulu zemlju našu. A te bele pahuljice jogunasto se motaju, vitlaju, raduju i gotovo smeju silazeći, trepereći i nestajući u svom snežnom belilu. Drveće je tužno sagnulo svoje grane. Neka seta, neka tuga povila se po njima. O, ne znam da li žale za proletnjim svojim uresom i prošlim životom ili tiho i nemo čuvaju stražu nad usnulom zemljom, da ju umornu, izmučenu i iznemoglu ne uznemiruje, ne iznenadi i ne probudi kakav topliji zadah. O, znam ja njihovu tugu! O, znam zašto su grane tako setne, tihe mirne i nevesele! O, zemlja to snije svoj zimski san. O, grane očekuju proleće i sunčan dan. Da, tada će one stresti i setu i tugu: zanjihaće se veselo i svojom pesniom razbuditi uspavanu zemlju i njen veseli život. A sad neka pahuljice veju, neka se b;ihato razgone po miloj volji. Zemlja snije. Sneno drvlje čuva joj stražu. Sve snije. A pahuljice veju, veju...
Finale
(Nad odrom f sestre Natalije D.)
Šume omorike. Negde u daljini kriknula je pokisla sova i otplovilo je jato vrana k gustoj šumi starih jablanova. Teške kapi ledene kiše padaju i granje se turobno svija, a na postelji beloj na samrti leži bledičasta Natalija.
Tužna je nedelja, nedelja bola, dan bez osmeha i radosti, žalosna nedelja, simfonija krikova umiruće mladosti Bledi zraci sunašca lome se jezivo kao paklenski krici i lunjaju pokislim ulicama, ko aveti, gladni očajnici.
Gasne priroda. Cantata finita. Elegije setne. Akordi bola, plač nesrečnih ljuba i šumovi starih visokih topola.
Olovni oblaci, čudni refreni orkana, setna klavirska skala i ništa više. Natalijo, Natalijo, tvoja je mladost danas paia.
Finale! Telo ti mrtvo u kriku krupnim zalevam suzama i plačem bolno. Duša mi očajno baca se u krilo Muzama. Prelistavam knjigu gde zajedničke smo svoje pisali ideale, no uzalud mi sve . .. uzalud, utaman . .. Finale ... Finale!
Abdulah Kadić, Orašje:
Idila
Bilo je to jednog popodneva, pre nekoliko godina u beskrajnjoj i bijeloj monotoniji posavske ravni.
Zimsko popodne u moru snijega; na suvoj, goloj grani, jedna vrana stremi okom u daljinu, kao da gleda u neko daleko mjesto, na kome je prošle zime trunuo uginuli konj; u daljini, na Savi, nalazi se stari napušteni mlin. Hladnoća zime, duboka kao groblje, sve jače steže.
Skoro će veče. Odnekud jedva dopiru praporci sanki. Grabe, da još za vidjela stignu mjestu. Na ulazu, pred samim selom stoji Raspeće, rad nekog bezimenog rezbara, pregaženog u životu. On lutaše prije dosta godina ovim stranama, gdje su prosili komad hljeba toliki besposličari, radnici bez posla, koje je nešto vuklo da napuste manastirsku sumornost fabrika i bol bijede, i da krenu ma kud, da bi našli promjene. Lutahu svi oni ovuda, svi koje nije držalo ništa na mjestu, i na čije se borbe nije rado osmjehivao život. I putujući glumci i bijeli starci, koji su na starim i tužnim harfama, iako nisu nikad imale sve žice, lijepo pričali bezbrižnoj djeci o rajskoj sreći, a malaksavali kraj druma.
Mraz je sve jači, telegrafski direei zuje protegnuta putovanja po morima, a primitivno rađeni suvi Hristos od drveta, s klonulom glavom, duboko prebodenih grudi, krvavih dlanova i grudi, s očima koje treba da izraze i smrt i melanholiju, s riđom bradom, koja treba da dopuni apostolstvo — suvi i bedni Hristos, u tužnoj osami, visi nad neđoglednom zavijanom ravnicom. 1 taj Hristos, na drumu, na zimi, u monotoniji sniježne bjeline, zadrža jednu malu šarenu grupu, sasvim egzotičnu grupu polusmrznutih putnika, neobično odjevenih. Zastaše pred Kristom, prođe ih jeza zime i zle kobi, jer ne gleda raspeti Hristos na one, koji tuda lutaju. Hladni i tupi bol nečega, što je u životu i što će poslije života doći, bije s Raspetoga. I ostaviše brzo to mjesto i zakoračiše k selu. Grabe oni, da što prije stignu. Utisak Hrista je naglo iščezao, jer su već blizu cilja.
Iz dnevnika starog magarela
3 februar.
1 rava, to jest seno ili osušena trava, svakog dana je sve lošija i lošija. Prosto da svisneš od gladi. E, kako bih sada srećan bio da sam u koži onog slavnog Buriđanovog magareta. Sećam se dobro tog presrećnog stvora. A glup je bio do užasa. Eto još jednog dokaza da budale imaju sreću. Biti između dva stoga sena i ne umeti se odlučiti ni za jedan, nego medu njima crći od gladi — to je zaista savršena magareština.
Užasno sam gladan, a ni toplo mi baš nije.
15 februar.
Kolosalno: danas su nam doneli u jasle novu zalihu svežega sena. Divno miriše, sve mi se nozdrve šire i nadimaju od užitka. Moj kolega, ponositi vranac, namrgodio se što i ja spadam u njegov rod i što jedno poglavlje u bibliji specijalno raspravlja o meni. Taj oholi crni naivko nikako ne može da pojmi, da je na leđima moga šukundede jahao najveći čovek u istoriji sveta, Covek — Bog. Šepiri se svojim visokim rodom i nikako ne uspeva da se otrese takve smešne megalomanije. Zaista pravi pravcati konj. Badava se ja oznojih dokazivati mu da su magarci korisniji ljudima od konjskoga roda — ništa ne vredi; kad je neko konj, onda je zaista potpuni konj.
9 mart.
Već dopire đo nas sunce kroz pukotine u drvenim stenama naše štale. Gospodin vranac jutros je našeg gospodara izveo na kraću šetnju i povratio se veoma raspoložen. Dugo sam ga znatiželjno posmatrao i očekivao da se, po staroj navici, počne hvaliti i uzdizati svoje uzvišeno konjsko poreklo. Nisam se iznenadio kad je napokon šutljiva neizvesnost bila prekinuta.
Vranac: Bio sam jutros na šetnji.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: I sunce je sijalo.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: Ja sam urlao od radosti.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: I gazda naš veseo beše.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: 1 videh na livadi svoju staru simpatiju, kobilicu Zužu.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: Bila je divna.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: I vesela.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: 1 srećna.
Ja: Poznata stvar.
Vranac (ushićeno maše repom i striže ušesima): O, kako je beskonačno obožavam.
Ja: Poznata stvar.
Vranac: Ti si magare.
Ja: Poznata stvar.
Vranac je kopitom stražnje desne noge tresnuo o pod i cela se štala potresnula, da je čak i jedan mali vočić u suseđnom odeljenju zamukao od straha. A ja sam se smejao i veseo sam bio: zaista je lepo biti magare.
28 mart.
Šta da pišem? Proleće se rapidno razvija, sunce je naglo ogrejalo i ja počeo svakog dana da odlazim na izvor po svežu vodu. Vodi me lepa čobanica Nada. Kaže se da živom stvoru u časovima dosade koješta pada na pamet.
Pitam ja tako Nadu zašto me preko zime nije vodila na izvor; valjda ljudi, mislim, i zimi piju vodu. Ali odgovor je bio iznad svakog očekivanja.
Varaš se, magarče — veli Nada — naš gospodar zimi pije vino, a samo vama, konjima, kravama i magarcima, daje vodu i to onu mutnu iz potočića. A sada je proleče, staro vino već se bliži kraju i ljudi potrebuju vodu, da je mešaj u s vinom ...
Zamislio sam se malo i bilo mi je komično kako ja sam nisam mogao doći do tako običnog zaključka o ljudskoj sebičnosti: sebi vino, a drugima mutnu vodu s potoka. Baš sam i ja pravo magare.
1	‘	(Nastavite	se)
Vuk i lisica
(Lužičko - srpska priča)
Jednom su živeli u najzabitnijim kutu šume vuk i lisica u bratskoj zajednici i u miru božjem baš kao brat i sestra. Često bi zajedno išli i medu ljude te se s njima zabavljali. Leti bi za vremena brali jagode sve do tamne noći, a vuk bi ih onda odneo na pazar te ih dobro prodao. Tako su se preko leta prehranjivali pošteno te su uz to štedili bele novce za crne zimske dane. U šumi su se često puta sastali s ljudima, koji su grabili lišće, išli po drva ili brali jagode. Ali šta će zimi da rade? Htelo im se naravno i zabave. Gotovo svako veće išla je lukava lija s glupim vukom u obližnje selo na prelo; tamo su zbijali svakojake šale da su prelje gotovo popucale od smeha. Naročito lisica bila je vazdan puna kojekakvih vragolija te je vuka nasamarila kadgod je mogla.
Jednom vuka nagovori da se obesi na jednu motku te tako pokuša, kako to dobro čini. Vuk bejaše toliko glup te učini što mu lisica savetova. Obesi se na jednoj motci te mu oči od muke gotovo ispadoše. Stade se koprcati i nogama lupati oko sebe. Istom kad se lisica od smeha gotovo iskida, odreši glupog vuka s vešala. Drugi put leže lisica na klupu te zatvori oči, da bi vuk mislio, umreće. Vuk se u svojoj gluposti dade zaluditi i kleknuvši kraj nje stade ljuto plakati i urlikati. Ovakvih psina načinila je lisica još mnogo, a da se vuk nije ni malo ljutio na nju.
Jednog letnjeg dana prodadoše dobro svoje jagode i napuniše džepove novcima. Stoga pođoše na vašar, gde u ponedeljak uoči Božića devojke kupuju jabuke, a momci paprenjake i zemičke te idu u utorak na prelo, gde se zabavljaju i malo igraju. I vuk i lisica kupovahu uvelike da se na prelu ne bi osramotili. U utorak uveče zatvori lisica kućna vrata, a vuk namesti drveni zapor, onda pođoše ponosno na prelo.
Usput zapitkivaše razdragani vuk riđu liju sad ovo, sad ono. a lija neprestano odgovaraše: »Ta šuti! Slušaj, kako divno neko svira u gusle!« Lisica naravno nije slušala svirku, nego je neprestano razmišljala o tome, kako bi danas opet nasamarila vuka. Kad iziđoše iz šume, dođoše im mladi momci iz sela već u susret te ih lepo dočekaše. U prijatnom razgovoru pođoše zajedno prema selu, kraj seoskog bunara. Najedanput stade lisica, pogleda ozbiljno u bunar i poče da priča: »Šta učini, kume Marijane! Pogledajte, ovde u bunaru leži sjajan sir!« Zaista se tako činjaše, jer se mesec odražavao u bunaru. Svi se odmah dosetiše što je lisica htela te viknuše. »Zaista, pogledajte amo, ovde leži začelo velik, sjajan sir!« — »Moj starino, dragi vujo,« reče lisica kurjaku, »to bi bilo nešto za nas! Ti znaš, koliko sam se ja uvek starala za komad sira o Božiću. Ded, pogledaj samo, kakva grudetina! Moja jedina i najveća briga sada je to, kako ćemo sir da izvadimo. Ja sam odviše slaba i često puta boležljiva pa ne mogu dobro da se penjem niz lestve. Ti si kršna i večito zdrava ljudeskara, ti bi mogao lakše to da uradiš!« Glupi vuk ni pet ni šest nego odgovori brzo: »O, vrlo rado, lisičice moja, ali ne mogu bez lestava, bez njih ne mogu do sira!« Lisica mu reče: »Lestve nisu nam potrebne. Slušaj, ti sedni samo u ovaj kabao ovde, ja ću te pustiti u bunar i ti ćeš moći vrlo lako da ščepaš sir!« — »Imaš pravo!«, odgovori ludi vuk, sede u kabao i viknu: »Držite čvrsto!« — »More, ne boj se!«, reče lisica te ga spusti u bunar tolikom brzinom da je jadnik pljusnuo duboko u vodu. Bio bi se utopio, da nije lisica u pravo vreme našla motku te ga izvukla iz vode. Urlajući i sav mokar ispuza vuk iz kabla, a svi prisutni grohotom su se smejali. Na prelu ležao je onda vuk neprestano iza peći da osuši svoju kožu. A lisica igrajući govoraše lukavo: »Moj starkelja plakaće mi danas još jedanput radi mene! Kad ja budem otišla, dođite za jedan sat za mnom!«
Lisica ostavi kurjaka mirno iza peći te otide tobože kući. Skoro dođe do jedne bare gde je šumar uveče u ledu načinio rupu da se ne bi unutra ribe ugušile; nekoliko ugušenih već je bio bacio kraj bare. Lisica ih nađe te poče ribe da jede i načini kamenima rupu u vodi, koja se opet beše smrzla. Kad je kurjak na prelu čuo da je lisica išla već tobože kući, potrčao je za njom. Došavši do bare nađe je odmah i upita je: »Ah, šta radiš ovde, lijo?« — »Moj starino, pogledaj samo, ovo mnoštvo riba uhvatila sam ovde za kratko vreme, bez po muke. Turila sam svoj rep u rupu i najedanput je viselo toliko riba o njemu da sam ga jedva izvukla. Tvoj rep još je duži od moga, pa i širi, tebi bi, dakle, lov još bolje pošao za rukom!« — Jadni kurjak verovao je i to te je turio svoj rep brzo u rupu i držao ga u bari jedan ceo sat. Tada dođoše seoski momci te činjahu kao da ne znaju o tome ništa i vuka to još više zbuni. Napokon primeti lisica: »Sad je, čini mi se, vreme da izvučeš rep, biće da se već davno obesilo dovoljno riba!« — Kurjak povuče, ali rep bejaše primrznuo. Urlajući zvao je lisicu u pomoć, ali ona se okosi na nj govoreći: »Nemoj toliko vikati, jer će se prepasti ribe i sva tvoja muka biće uzaludna!« Glupi vuk posluša lisicu te vucijaše iz petnih žila, dok mu se napokon ne iskide rep. Sada poče lisicu ipak savest da grize, jer to ona napokon nije htela. Žalosni se, dakle, oboje šunjahu kući. Od tada nikada više nisu išli ni po jagode ni na prelo.
Gašper prvič v Ljubljani
(Vesela lutkovna igra v petih dejanjih.)
Osebe:
Meščani: Bančni ravnatelj,	Kmetje:	Grčar,
Uradnik,	Janez,
Stražnik,	Tone,
Sprevodnik, šofer,	Krčmar	Jaka,
Meščan, gospod,	gospa.	Gašperček,
Mimogrede: Ribničan,	ženica,	njen	fantiček.	Mica,
Kmetje	in kmetice, poštar.
1. dejanje.
Kmečka gostilna na Gorenjskem, v okolici Bleda.
Grčar, Janez in Tone sede pri mizi in pojejo:	(Kranjčičev	Jurij.)
Krčmar (vstopi): Tako je prav, fantje, le še katero zapojte! Janez, pa ti	udari, ki znaš'
Kaj se tako kislo držiš? Ali ti Mica spet ni dala nageljna, kali?
Janez: Kdo se ne bo držal kislo, če mora piti tvoje vino! To je kislica, ne pa vino! Krčmar: Glej ga šmenta, še norca se bo delal iz božje kapljice. Kje pa imajo boljše vino kot je moje?!
Grčar: Tako je, tako je, krčmar Jaka, le še en Štefan na mizo!
Krčmar: Mica, Mica, prinesi še en Štefan!
Mica (izza odra): Takoj, takoj!
Grčar: Le vina na mizo, sicer ne bomo Židane volje! Kmet pa mora biti Židane volje, kadar je Gospodov dan! Vino pomladi, tako pravim jaz, ki sem že star! (Poje.)
En starček je bil, je vince rad pil, je glažek izpraznil, je drugega nalil!
Mica (prinese vino).
Grčar: Tako je prav, Mica! Vina na mizo, pravim jaz!
Tone: Poglej, poglej, pa bi mar prinesla' še kako rdečo	rožico za Janeza, da	bi	bil
bolj vesel!
Mica: Kar tiho bodite, saj ni treba vedno nagajati!
Janez: Nič ne maraj, Mica! Midva se bova že potem zmenila!
Mica: Vi le pri vinu ostanite, pa mene pri miru pustite! (Odide.)
Grčar: Kar je res, je res! Oče Jaka, vaša Mica je postavno dekle!
Tone: I seveda, Janez že ve, kje izbira!
Janez (udari po mizi): Pri moji veri, ne uganjajte burk z menoj! Seveda, Tone, tebe še ne pogleda ne!
Tone: Ta je pa dobra! Ti bom pokazal kdo je Tone! Če hočeš,	se takoj	pomeriva.
Janez: Boš ti videl, kdo je Janez! Zmlatim te kakor snop!
Krčmar: Za božjo voljo, nehajta! Ali se je treba takoj prepirati? Kakor dva petelina si skačeta v lase!
Gašper (za odrom, poje ali igra na harmoniko}:
Planince ponižujte se, dolince povišujte se, da se bo vid’lo to ravno polje, da bom vid’la, kje fantič moj gre!
(Na obleki mu čepi žaba): Salabolt — kje pa sem prav za prav? Kam sem zašel? Krčmar: O, sosed Gašper! Čisto prav ste prišle v krčmo!
Gašper: O, dober dan Bog daj, krčmar Jaka! Poglejte no, hotel	sem iti	pogledat	na
polje, pa sem zašel; naravnost v krčmo sem zašel! No — ko sem že tu, pa naj bo! Živio oštarija! Vina na mizo, pa kranjskih klobas! Kadar pride Gašperček v oštarijo, mora biti miza polna!	e
Janez: Glej no, Gašper, saj si ves moker!
Gašper: I seveda, med potjo mi je zdrsnilo, pa sem pade! v vodo.
Tone: Glej no, glej, kaj se te pa — drži zadaj? Žaba se te drži, žaba!
Gašper: Žaba? Pfuj! Kje? — Ojej! (Beži ven in se vrne brez žabe.) Ti krota krotasta! Saj nisem zato padel v vodo, da bi nosil ves ribnik s seboj!
Tone: Seveda, Gašper! Poglej no, še nekaj se te drži!
Gašper (otepa okoli sebe): Kje, kaj? Ojej! Kaj je!
Tone: Voda se te drži, voda!
Gašper: O ti navihalna zgaga, kako si me prestrašil! Tako, da sta me popadli kar žeja in lakota! To je treba popraviti! Vina, klobas, cmokov, štrukljev! Vse na mizo, kar imate! Saj bom jaz plačal, vse bom jaz	plačal!
Krčmar: Le počasi, sosed Gašper! Rad bi prej vedel,	če	imaš kaj	denarja.	Po navadi
imaš samo nabrušen jeziček, denarja pa nič!
Gašper: Kar tiho, danes ga imam! Saj sem prodal kravo!
Janez: Sem že mislil, da si se z vragom pobratil!
Krčmar: Kaj bi tisto! Vraga sploh ni! Kdo ga je pa videl?
Gašper: O to pa to, hudir pa je hudir! Saj sem imel	še	jaz opravka	z	njim,	ko	sem
ga na pol presekal. O polnoči sem ga presekal na	dva kosa!
Tone: Gašper, pa nisem mislil, da si tak junak! Povej no, kako je bilo?
Gašper: Takole: služil sem pri mornarici, pa! stojim na barki za stražo ob enajstih zvečer...
Tone: Prej si pa rekel, da je bilo o polnoči!
Gašper: Ob enajstih je bilo, to še dobro vem!
Tone: Gotovo je ravno odbila ura na morskem svetilniku!
Gašper: Pa sem bil sam na straži, bilo je megleno in temno kakor v rogu. Zeblo me je, pa sabljo sem imel. Dremati se mi je hotelo, zato sem začel tjakaj po morju gledati.
Tone: Kako si mogel gledati po morju, ko je bila temai kakor v rogu?
Gašper: Naj bo tema, saj sem imel kresilo in gobo in drva, pa sem zakuril, da je zaplapolal velik ogenj in se je na vse strani videlo. Nenadno pravi nekaj gori v jamboru: »Vrr, vrrr, vrr!« Jaz gledam, gledam — nič ni bilo! Spet se mi začne dremati, pa se zleknem tja na tla. Kar se barka trikrat zaguglje sem ter tja. Jaz gledam, gledam, poslušam, nič ni bilo! Ta hip pa pride nekaj po morju: comp, comp, comp Jaz gledam, gledam — kar vidim, da gre hudič!
Tone: Kako si pa vedel, da je vrag!
Gašper: Kaj ne bi vedel? Saj je imel rdeče hlače, pa roge na glavi in take nohte na prstih, kakor senene vile!
Tone: Pa te je bilo strah, kaj?
Gašper: Kako bi me bilo strah; saj sem držal v rokah bridko sabljo! No, potlej je pa ta vražja pošast plezala gori ob barki prav na glas — Škrab, Škrab, Škrab! Ko pa je prišla na vrh, se mi je postavila nasproti iz oči v oči! Sveta mamka božja, sedem križev in težav, sem dejal, dvignil bridko sabljo: lop! — pa sem ga presekal, hudiča sem presekal na dva kosa!
Tone (ki je natančno poslušal in se pri »lop« zvrnil na tla, vstane): Kako pa veš, da si ga presekal?
Gašper: Kaj bi ne vedel, saj je dvakrat padlo v morje! Prvič je reklo štrbunk, drugič pa štrbonk! Pa reci, da ga nisem presekal, da ga nisem na dva kosa presekal!
Tone: Vidiš, sedaj pa ni več vraga, ko si ga ti na dva kosa presekal! — Samo zlagal si se!
Gašper (se dela ogorčenega): Kaj? Zlagal?
Tone: Kajpak; to, kako je hudiča presekal, pripoveduje že Krjavelj v Jurčičevem »Desetem bratu«.
Gašper (prefrigano): Res je!
Tone: Ti si pa to reč kot svojo prodajal! Nabijmo ga!
Vsi: Nabijmo ga!
(Daljo prihodnjič)
NAŠI PESNICI
Joso Matešić, Generalski Stol:
Na Kraljičin rođendan
Član (vežbač).
Članica.
Naraštajac.
Lica
Naraštajka.
Dečak.
Devojčica.
Svi stoje na pozornici obučeni u sokolska vežbaća odela. Na pozornici slika Nj. Vel. Kraljice Majke sa zastavom, pred koju izlaze redom i deklamuju:
Član:
Tebi, Majko, kliče danas Soko,
Da se ori Domom na široko: Zdravo, Majko Kralja Starešine, To je pozdrav cele Otadžbine.
Ti si Majka Kralja i Sokola; Tvoje srce još je puno bola.
Ali nek Te teši naša snaga,
Što je jača i od samog vraga!
Članica:
Zdravo, Majko i naša Kraljice, Pozdravljaju Tebe Sokoliće!
Ti si uzor dobre Majke, Žene,
S Tobom jesmo sve mi usrećene.
Dobre majke jesi živa slika.
Ti si naša, slava i dika;
Sokoliće Tebe pozdravljaju,
Ko najvećoj Tebi se klanjaju!
Naraštajac:
Oj Kraljice, predobra Majčice, Tvoje rado mi gledamo lice,
S Njega sije ljubav i dobrota. Rajska blagost, nebeska lepota.
Ti si majka Kralja, Kraljevića, Petra Drugog, mladih Sokolića: Tomislava i malog Andreje, Tvoja ljubav nek ih vekom greje.
Naraštajka:
Svako dete svoju majku voli.
Za nju živi i za nju se moli,
A mi mlade seke Sokoliće .loš volimo i Tebe Kraljice.
Za Te uvek mi molimo Boga,
Da Te čuva usred Doma Tvoga,
S Tobom Kralja, sve članove Doma Neka nebo poživi vekoma!
Dečak:
Oj, Kraljice, našo diko,
Uzor majke prava sliko,
Ja sam dete, ali znam,
Topli pozdrav da Ti dam!
Zdravo da si, o majčice.
Pozdrav to je sve dečice, čija danas usta mala Tebi kliču: Majko, hvala!
Što si nama Kralja dala Večno s nama Ti ostala!
Devojčica:
I mi mlade Sokoliće Zurimo se do Kraljice,
Da od srca malenoga Zamolimo Višnjeg Boga:
Čuvaj, živi, na mnogaja,
Majku našeg mladog Kralja!
Nek ju svaka sreća prati Jer je prava, dobra mati!
Svi:
Kraljica si naša Ti,
Ljubimo Te žarko svi.
Zdravo, Majko i Kraljice,
Sokoli i Sokoliće,
Kliču Tebi širom Doma,
Da se ori poput groma:
Živela nam kraj našeg Vladara, Naše zemlje mladog Gospodara, Neka živi: Kralj, Jugoslavija I Kraljica i Majka Marija!
Zdravo!
Epigrami
1.
U ovom životu poredak je svuda od iskona bio i ostaće isti; bio čovek mudrac ili bio luda, njegovi su dani lacrimae Christi.
2.
čitajući Fransov »Epikurov vrt«, ironije gorke to velebno delo, spoznat nije teško da je samo smrt sveljudskoga straha neiscrpno vrelo.
3.
Književnost je danas čudnovata stepa, labirintni kaos Tantalovih muka; izopćena svetost bez glave i repa, beskonačna patnja izgubljenog puka.
4.
Za utehu slatku budisti nam vele da i posle groba naš će život teći; da se duše ljudske neprekidno sele i prilaze tako vanzemaljskoj sreći.
To nam baš i prija i srcu nam godi, slava nek je Bogu što udesi tako, da se čovek svaki po sto puta rodi i postane večan ekspresno i lako ...
5.
Poezija ova savremenili dana drljanje je bedno, klepetanje ružno; kad bi verzi ovi bili pseća hrana, svi bi jadni ćuke pocrkali tužno ...
6.
Idealan biti i pevati danas to pristaje sada još mrtvačkoj pratnji: svete misli davno postadoše za nas beskonačna mora bolova i patnji.
7.
U arhajsko doba živeo je — čitam — rinocerus neki gigantskih kontura; pa mi priča ta dočarava ritam savremenog veka društvenih figura.
8.
U svakome gradu, na svakome uglu ponosno se koči bilo čija bista; izložena ljudskoj pakosti i ruglu kao Ideja tužnog, razapetog Hrista ...
9.
Oblacima lutat sa lirom u ruci to su posli sada »dokonih budala«.
U svog Ega sada sakriti se luci, to je danas svrha ljudskih ideala.
10.
Epigrame pisat, pevati sonate, veselit se pravdi, dozivat Pegaza, to je dići na se bezbrojne dželate, to je naše sreće tragična đenaza*...
1 đenaza = sprovod, pratnja, sahrana (turski).
Družabnost
A. Francevič, Ljubljana:
»Pusto vam je, veste, jaz brž uganem«, priliznjeno žgoli mi lepa Liza,
»tako nocoj je prazna vaša miza, naj malo tu za družbo vam ostanem!«
»Samote mi je strah,« v uho ji kanem, »saj v glavi se mi jata misli niza ...«
In malce huda že se proč podviza, da pokramlja kje v krogu bolj izbranem.
»Sami ste, naj prisedem, dragi doktor!« zagode mi neznosen kolofoktor.
Z njim biti — oj pretežke, trde službe!
Zdaj vidim, včasi družbe je potreba; da laglje se znebiš nevšečne družbe: kot strelovod odbija uime z neba.
Др. Boj. В. Рашик, Всоград:
MAJKA И ДЕТЕ
— »Majico моја, мајко мила, Што си тол’ко брижна за ме? Зашто не би срећна била? Зашто сетна гледаш на ме?«
— »Како не бнх«, — осоколи, »Дете моје, очин виде,
Кад те мајка силно воли —
A све живот тежи иде!«
— »Не брини се, мајко моја,
Не брини се, ja те волим, Држаће ме љубав твоја, —
И ja тебе сллно волим!«
— »Дете моје, дете мало,
Вожја љубав нек’ те прати, — Ах, да 6ir mu лакше било! Тако ћеш се очувати!«
— »Трудићу се, миље моје,
Да у мени гледаш себе,
Да покајем муке твоје
И достојан будем тебе!«
Milica Markovič, Heograd:
Sfinga je duša moja
Huje kroz kozmos vekovi i ruše istorije zdanja granitna i moćna; urlaju vetrovi i požari se puše, a vreme prolazi kao avet noćna.
»Panta rei!« — sad jecaju ljudi, a dani se besno i mahnito stižu; besni svetom uragan ćudi i magle se sive kao koprena dižu
A duhovi nemirni i kletve vampira krstare sferama kao glasnici pakla; još nigde oni ne nađoše mira i suzne su im oči od kristalna stakla.
Samo jedan dah što spasenje sluti miruje kao Samrt u jurnjavi toj; to duša je moja što kao Sfinga ćuti i Stvoritelj sveta što bdije u njoj.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Sreći
Varaš ljude podlo i bezdušno haraš Ovim tužnim svijetom što previše pati, Ma gdjegod se našla lažni život stvaraš, A grijehu i zlobi podmukla si mati.
Klanja ti se ljudstvo ko Amoru krasnom I maštom te oblači u čarobne halje,
Tek se katkad sjeti u času prekasnom, Da što te više želi, od tebe je dalje.
НАРАШТАЈКА
Ja сам мала Соколица вазда ведра и одморна, раздрагана као птица — за све добро опремна, орна.
Нс плашим се ноела, рада на све прежем ведра лнца, вечно здрава, вечно млада вато што сам Соколида!
Да то будем научи ме моја добра, мудра мајка, о, како се ja сад тиме дичим што сам нараштајка!
Када будем мало воћа још ведрија бићу лица: облиће ме без дна cpeha што ћу бити и чланица...
Поживи ме зато, Боже, поживи ме да остасам, поживи ме na да може моја снага рећи: »Ja сам
понос, дика рода свога!.. A ко жели исто бити нек у име силна Бога у Соколе ок похити!«
Mil. Flanjak, konj. narednik, Zagreb:
Neznani grob
Na jednom proplanku,
Mali humak stari;
U slatkome sanku,
Junak tu stražari.
Na krstiću više glave,
Sasvim bledo N. N. stoji:
A u krilu bujne trave,
Retko humak spazi koji...
Ko zna gde mu kuća osta, Gde provede mlade dane? — Sad mu humak kuća posta, Tu sad leći svoje rane ...
Ko zna gde ga majka čeka, Nadu svoju da se vrati? — Da g’ ohladi suza meka,
Sad će zora rosu slati...
Ko zna gde ga sestra nežno, U zagrljaj topli želi? —
Sad će jarko sunce smerno, Da mu krepi život sveli...
Gde mu mladost izvor snage, 1 vremena sladost toga? — Sve to dade — samo vrage,
Da uništi roda svoga ...
Da tu živi večne čase,
K’o neznani slavu prođe — Bez da dade sebe trase.
Na grob majka da mu dođe ..
Ali skromnost zrake bije, Humak kiti slava znana,
K’o najvećem vence vije, Slavnom sinu mučnih dana . .
Jer ko ruku, nogu dade,
Ili život u grob znani,
U budućnost ima nade.
Majka sinov grob da brani...
Ali junak — baš neznani,
Sve to dade — baš i traga; Samo zemlju da odbrani,
I slomije doma vraga.
Spavaj sanak usred trave, Krunu Slave Ti osvoji, Iako Ti više glave;
Na krstiću N. N. stoji!
Moj epitaf
Ja kad umrem da 1’ će iko Prolit za mnom suzu slanu; Niko, druže, nigde niko Neće žalit mrtvu granu.
Na mom humku biti neće Meke trave niti sveća; Neće cvasti bajno cveće Kraj slomljenog Raspeća.
Ja kad umrem zar će neko Hteti za mnom suze liti; Zar ee koje srce meko Toga dana tužno biti?
No će samo korov cvasti I graktati sure vrane;
Tek pokatkad tu će pasti Kletva kad ju grobar lane.
Moga groba ukras ceo Svu će patnju moju kriti: »Ovaj ovde živ jc hteo Svojim bolom velik biti!«
ш
»Al u svetu tako nije,
Tu se teško velik biva;
Tek kad zemlja telo skrije, Nasledi ga slava živa...!«
Joso Matešić, Generalski Stol:
Svud je magla zima ljuta, sva su polja zamrznuta.
Zimski san
Zimski sanak svuda vlada, raduju se srca mlada.
Sneg se beli i mraz s njime, svud se vide znaci zime.
Sva priroda sad počiva, u zimskome sanku sniva.
Na smučanje mnogi žure, ne plaše se zime, bure.
A1 sirota mnoga plače nema drva, ni pogače ...
Teško čeka dok san prode, i proljeća danak dođe.
Tad će nestat zimskog sanka, ustat vila ranoranka!
Jovan Vlahovič, Foča:
Za jedinstvo
Za jedinstvo naše domovine drage,
Na čast njenom uzvišenom rodu;
Udružimo svoje moćne sokolove snage,
Da branimo njenu stečenu slobodu.
Nek svak vidi, jedan bratski venac,
Koji slogom plete: Srbin, Hrvat i Slovenac.
Pod jednim skiptrom i jednom krunom, Otadžbine svoje — radi njene slave; Združimo se svi, snagom srca punom I ponosno, gordo, uzdignimo glave,
Visoko do neba; neka vidi svak,
Srbin, Hrvat i Slovenac, da je moćan, jak.
Za jedinstvo svoje i bratsku slogu,
Ne žalimo dati svoju snagu mnogu;
Da bi naš jedini, snažni bratski dom Bio moćan i jak, ko nebeski grom.
Zato svi u jedan, složni bratski lanac, Ponosni Hrvat, Srbin i Slovenac.
Sa krajeva sviju, složni bratski poj,
Nek pokaže da smo jedan drugom svoj;
Od Dunava, Tise, Timoka i Save — -Morave, Vardara do ponosne Drave; Neretve, Drine, Zete i Jadrana Do Triglava gordog i Kajmakčalana.
Tu, i tamo, svugde, po državi svoj,
Nek se čuje samo jedan bratski poj,
I nek pesina sloge i jedinstva jekne;
Za sokolsko srce, bratstva, daleko odjekne, I da svako čuje: pesmu jednog venca,
Tri rođena brata, Srb, Hrvat, Slovenca.
Ст. M. Мутибари^, Лраповац:
МАШТИ
Оотави ме, машто, ne гради ми снове. Сновн гамо болу могу да послуже ...
Ja у њима видим: лажну орећу, ружо, a у свету шта? —• безбројне грехове!
Остави мс, иди, разбиј твоју лиру ту што само нева о добру најбољсм. Разбиј je, a мсне осгави на миру, јор реалност тражи да re ca њом коље.ч.
Остави ме! Иди далеко од мене!....
Или тамо где добру можеш да послужнш! Иди, нди, немој крај мене да кружнш, јер бојим се, машто, чак н твоје сене!
Човек сам. A i;ao такав морам да поднисим свс тегобе етворене од људи ...
!Гдк, машто, тамо где се н но суди; о, нсмој и с тобом да се борим, косим!
Остави ме, иди, раабиј твоју лиру ту што гамо пева о добру најбољем! Сатри je, a мене оставн на миру јер реалност тражи да се са н>ом кољем!
Robert:
Ideali
Kaci sam bio dete malo Sedio sam na vrh sunca, Onda siš’o na vrhunac — Od vrhunca do vrhunca.
Al vrhunci svetli behu Samim suncem obasjani;
Tu ne beše nigda noći, Behu samo svetli dani.
Al da sunca samo nije Ne bi noći nigda bilo,
Ono me je nizbrdice Sa vrhunca odvodilo.
Ono me je odvodilo Preko blata, preko kala, Gde su druga ljudska bića Kao i ja negda pala.
Da se vratim na vrhunce Nemoguće beše više,
A po kalu i po blatu.
Već se noge izmoriše.
1 sred muke i očaja Usred jedne tamne noći Ugledaše neko svetio, Usahnule već mi oči.
A. Francevič, Ljubljana:
Decembrski privid
Na gorkem griču sam stojim Nad mano svod se pne ves moder. Ne dahne vetrc od nikoder.
Na tihem upov roj gojim.
Moj grič — otoček sred morja: megla, debela kača v svitku,
(ne moti nihče je v počitku) zastira kdo ve kaj gorja!
Na mah se spomnim te reči: divljenja konček je ta hribček, lahko zastre ga slednji hipček.
Že vneto misel mi kleči:
Megla, na soju grič mi pusti, ne dihaj vanj strupeno z usti!
Još poslednju trgoh snagu,
Što sam negde jošte im’o;
Preko kala, preko blata Zadnjom snagom još sam klim'o.
A kad stigoh već do cilja Uplaših se ko u čudu,
Gde razgoni svetlo tamom Videh neku ljudsku ludu.
Ta za sunca kako možeš Razgoniti svetlo tamom? ...
—	I drugi su ljudi tako,
A čudim se već i samom.
A kad bliže stupih videh,
Da po kalu i po blatu Izgaziše ovi ljudi Uspomenu svu u zlatu.
Već ne mogoh verovati Ni svom oku, ni pameti I odgurnuh komad blata,
Al imadoh šta videti.
Posred blata, posred kala Videh da su o to pali Moji divni, moji krasni
1	najlepši Ideali.
©LASNIK
Deseti slet češkoslovačkog Sokolstva.
Radovi oko organizacije X češkoslovačkog svesokolskog sleta u punom su jeku, iako će se ovaj veliki jubilarni slet vršiti istom 1938 godine. To će biti jubilarni slet, deseti po redu, a ujedno će se tim sletom proslaviti i 20 godišnjica postojanja češkoslovačke Republike. Slet će stoga uveliko nadmašiti sve dosadašnje; on će biti zamašna i za celu državu značajna manifestacija, koja će na sebe skrenuti pažnju celog sveta. Treba naročito istaknuti, da sve one ogromne pripreme počivaju isključivo na oduševljenju i požrtvovnosti najširih slojeva naroda iz kojih se sastoji najveći deo Sokolstva. Silan je posao što ga vrši sokolska organizacija na sakupljanju valjanih radenika. Ali ti su se radnici ipak našli. Osim pretsedništva, načelništva članova i članica rade već ovi otseci: građevinski, finansijski, gospodarski, umetnič-ki, glazbeni, zdravstveni, otsek za izvešta-vanje, filmski, izložbeni, saobraćajni, stan-beni, prehranbeni i otsek za inostranstvo.
Organizacija je dakle vrlo opširna i ona marljivo radi. Da se izvrše svi poslovi biće potrebno oko 12.000 saradnika, koje će dati praške župe (njih 5 na broju). Ovim saradnicima priključili su se ili će se još priključiti i Sokoli pojedinih župa iz mesnih sokolskih društava. U društvima је' već organizirana štednja da se skupi potrebni novac za put u Prag na slet i za život i boravak u Pragu. Osim sletskog poreza, koji ima da plaća svaki član, mora taj novac da smogne svaki Soko sam u malim mesečnim obrocima. Valja pri tom pomisliti da potiče članstvo Sokola, kao posve demokratske organizacije, iz sviju slojeva naroda te su, prema tome, mnogi članovi siromašni; ima ih, pače, i nezaposlenih. Pa ipak tvore i hoće da stvore na tom sletu čudo da iz ništa namaknu ne baš neznatn i sredstva za slet. Mnogi hoće, po mogućnosti, da nabave i novo sokolsko odelo. Cc-škoslovački sokolski savez nastoji također, da se u svima sokolskim društvima vežba-nje uoči sleta što više pojača, a to se proteže i na one članove, koji u Pragu neće javno nastupiti.
Najvažnija je, dakako, odluka o slet-skom rasporedu. U glavnim crtama već je
određen. Pre glavnog sokolskog nastupa pokazaće osnovne i srednje škole što znadu na ogromnom sokolskom stadionu. Prva nedelja u julu pridržana je za nastup češkoslovačke narodne vojske. Na glavnoj sokolskoj svečanosti pokazaće svoje znanje sokolska muška i ženska deca (od 6 do 14 god.), naraštajci i naraštajke (od 14 do 18 god.), a vrhunac svega biće gimnastička takmičenja i vežbe članova i članica U glavne sletske dane biće svrstani još pokusi za proste vežbe, nadalje vežbe članova, nastupi vrsta članica višeg stepena i drugi naročiti nastupi, pa i međunarodna gimnastička takmičenja. Zaključeno je da će se opet prirediti sletska scena, no još nije određena. Valja napomenuti i sletsku sokolsku izložbu, kojoj će biti osnovna misao: značenje Sokolstva u životu naroda i u borbi za oslobođenje. Napokon će međusobno da takmiče i sokolska pozorišna i lutkovna pozorišta.
Naročito važno biće zasedanje međunarodnog telovežbačkog saveza, koji će se baviti pitanjima organizacije saveza i uzgojnim i lekarskim stranama telovežbe. Što se tiče uzgojne strane, služiće tom savezu primer upravo ovaj svesokolski slet.
Vrlo važna stvar je i sastavljanje sletskog proračuna. Proračun daje ogromnom preduzeću čvrst oslon.
Za proste vežbe pojedinih sokolskih vrsta provedeni su već natečaji. Savez je primio 74 predloga. Prema nagrađenim predlozima biće sastavljene pojedine vežbe, i to nakon vrlo strogog i opširnog ispi tivanja. Odluka za proste vežbe za članice već je pala. U tim vežbama nije više glavno lepa ritmika, nego je jače istaknuta duševna strana, odgoj za rad.
Radovi su, dakle, oko tog svesokolskog sleta ogromni, a bez sumnje neće podbaciti ni uspeh, nego će odgovarati dostojanstvu češkoslovačkog naroda; velebna misao narodnog jedinstva, koje jedinstvo Soko neustrašivo propoveda, slaviće opet sjajnu pobedu.
Lužički Srbi. Neke varšavske novine poslale su svoga naročitog izvestitelja u lužičko-srpski grad Budišin da na licu mesta upozna prilike, u kojima žive Lužički
Srbi. Ovaj izvestitelj piše među ostalim: —- Hiljadu godina vodila se mačem, zakonima i rečju borba protiv Lužičkih Srba, sva moguća sredstva mobilisana su lužičko-srpskog sela, ali posao bejaše uzaludan, jer je lužičko-srpska kuća podignuta na čvrstim temeljima svog narodnog života. U lužičko-srpskom seljačkom društvu neprestano se ponavlja reč »jednom«: ova reč označuje vremena, kada su Lužički Srbi živeli na zemlji, koja se protezala od Vir-tenberga do Poljske Šlezije i od Češke sve do Berlina. Lužičko - srpska deca polaze nemačke škole, jedva nekoliko časova ne-deljno predaje se lužičko-srpski jezik, sve drugo je na nemačkom jeziku.
Osiguranje školske dece protiv nezgoda. U češkoslovačkom ministarstvu prosvete raspravlja se o tome da bi u novi pravilnik o školskim izletima, koji se sada izrađuje, ušlo i osiguranje školske dece protiv nezgoda i osiguranje nadzornih lica protiv posledica odgovornosti.
Njujorška statistika. Njujork je najveći irski, najveći židovski, drugi najveći italijanski, deveti nemački grad na svetu. Osim toga živi tamo 500.000 Poljaka,
330.000 crnaca i 43.000 Grka. Oko 100.000 trgovina opskrbljuje stanovništvo svima potrebnim životnim stvarima; 770.000 automobila nosi njujoršku oznaku; 2,300.000 muškaraca i 863.000 žena vozi se svaki dan na rad i samo 408.000 žena ostaje u svom kućanstvu. U Njujorku ima 18.000 advokata, 31.000 telefonista, 55.000 konobara,
95.000 tipkačica, 105.000 šofera, 12.000 le-kara i 22.000 bolničara.
Šah u češkoslovačkim školama. »Kraljevska igra«, šah, poznata je i u školskim krugovima kao vanredan činilac za razvijanje logičnog mišljenja. To je iskoristio u češkoslovačkoj polapski šahovski savez te je predložio školskim vlastima da se u nekim višim školama uvede za probu nastava šaha u tečajevima. Do sada su takvi tečajevi otvoreni u Teplicama, gde se prijavilo već 20 učenika, i u Dječinu.
Moderni Robinsoni. Kapetan neke italijanske lade javio je lučkim oblastima u Sidneju (Australija) da je našao na »Ne-deljnom otoku«, koji spada u skupinu otoka Kermađec, dva Robinsona. Oni su Evropljani te su se tamo naselili već pre mnogo godina. Novine, koje o njima pišu, ne kažu, nažalost, kako se oni zovu i koje su narodnosti. Italijanski kapetan ostavio im je zalihu životnih namirnica.
Već pre dve godine posetile su pomenuti otok dve lade, no tada se pustinjaci nisu ni malo zanimali za tu posetu, nisu izrazili nikakve želje, niti su pokazali, kao što se videlo, kakvu radost zbog susreta s pomorcima. Oni žive na »Nedeljnom otoku« kao u raju te se hrane tropskim voćem, pticama i ribama.
Zlato iz morske vode — obmana. Bilo je ljudi, koji su bili ubedeni da bi se moglo zlato dobivati iz morske vode. Neki znanstvenik u Parizu mnogo se bavio s ovim pitanjem pa je nakon brojnih pokusa došao do rezultata da je svaka muka u tom pravcu — ćorav posao. Na severu Tihog Oceana uzeo je iz mora 168 kubičnih metara vode te pomoću nekih sprava oduzeo toj vodi zlato. Vrativši se nakon toga u Francusku načinio je točnu analizu, koja ga je sasvim razočarala. Samo desetinu jednog miligrama zlata dobio je iz jednog m:) vode, a to vredi manje od 0.2 santima. Stoga bi bilo, drži on, mnogo uspešnije, kad bi se bavili spasavanjem zlatnih šipa-ka iz lađa na dnu mora.
Srećan otok u Evropi. U Engleskom kanalu (La Manche — La manš) leži biizu francuske Normandije nekoliko malih otoka, koji se zovu Minquier Islands, a narod im kaže »Minkies«. Leže oko 12 milja južno od Jerseya (Đersej). Samo najveći između njih, zove se Maitresse Ile (Metres ii), naseljen je i njegovi stanovnici imaju izniman položaj da ne plaćaju porez te su po svoj prilici jedini Evropljani, kojima nije potrebna dozvola za radio aparate. Pre nekoliko godina hteo je jedan pariški bankar na otoku Maitresse lle đa sagradi kuću te je već počeo da doprema građu. Ali kako su se engleske vlasti bojale da bankar ne bi s time dokazivao da otok pripada Francuskoj, prisilile su ga da je prestao s gradnjom. I tako stoji početa kuća još i danas na otoku.
Madžarske zolje za Kanadu. IVa mili-ona zolja poslato je iz Madžarske u Kanadu. U Madžarskoj jc, naime, bila jedna kanadska naučna komisija, koja je ustanovila da baš madžarske zolje najviše utama-njuju kukce, naročito zloglasnog, škodljivog kukca Colorado. Ova gamad, naime, neprestano ugrožava ratarstvo u Kanadi. Čim je madžarsko ministarstvo dalo dozvolu, 200 je radnika za vreme jednog meseca pokupilo IV2 miliona zolja, doduše ne kao potpune životinje, nego kao ličinke, da se preobraze istom u Kanadi. Met-
nuše ih u sanduke te ih poslaše u aeroplanima u London i odatle lađama u Kanadu.
Mreže protiv aeroplanskih napada. Engleska odbrana protiv aeroplana bavi se prokušavanjem novog izuma za odbranu od neprijateljskog napadaja iz vazduha. Topovi za odbranu upotrebljavaju taneta, koja u svojoj unutrašnjosti nemaju razornog punjenja, nego vrlo fine čelične mreže. Kada tane prsne, izbaci mrežu, koja onda pomoću malih padobrana lebdi dulje vremena u vazduhu. Kod svojih velikih brzina, kažu, neprijateljski aeroplani ne mogu baš lako da mimoiđu ove razastrte mreže.
»Vendi« u Donjoj Štajerskoj.4 Nemac G. VVerner napisao je raspravno »Jezik i narodnost u Donjoj Štajerskoj« te je došao do zaista neobičnih rezultata. On dtli u Donjoj Štajerskoj narod u tri skupine: u Nemce, Vende i Slovence, koje kao nacionalne Slavene razlikuje od Venda. I Vendi i Slovenci služe se slavenskim na-rečjima kao saobraćajnim jezikom, no ovaj spoj, tvrdi on, teško da znači više nego jezikovnu zajednicu; prema svojim osnovnim sklonostima pripadaju Vendi ne-mačkom narodu, jer ih već njihovo narodno biće bitno razlikuje od Južnih Slovena s kojima se Slovenci osećaju kao jedna celina. Kako Vendi u Donjoj Štajerskoj sačinjavaju pretežnu većinu pučanstva i kako smatraju nemački narod za svog prirodnog i istoriskog vođu, i njihova je zemlja kao takva nemački obeležena te je valja obzirom na celokupnu nemačku zemlju smatrati kao nemačku pokrajinu. Pisac nakon ovih, blago rečeno, samovoljnih tvrdnja još primećuje da valja uvažiti njegova navedena dejstva protiv dosadašnjeg, običnog, isključivog uvažavanja jezikovne po-dele, koja je tobože često puta sasvim pogrešno smatrana kao jedino važna i u prosuđivanju narodnih odnosa. Pisac je toliko uobražen da misli, da će njegovim tvrdnjama verovati čovek koji je i samo površno upućen u narodnosne prilike u bivšoj Donjoj Štajerskoj. Onaj koji ih je dobro proučio, zna da je Slovenac i u Donjoj Štajerskoj starosedilac, da su tako zvani Vendi, koji su nikli samo u bolesnoj mašti nemačkih imperijalista i da su Nemci u toj zemlji samo došljaci, naseljeni u njoj radi toga da bi je po mogućnosti germanizirali (ponemčili) te tako što pre izgradili toliko zaželjeni nemački most do
* Jedan deo Slovenaca bio je u Austriji u donjem delu vojvodine Štajerske.
Jadrana. Potoci prolivene krvi u svetskons ratu to su osujetili, Juguslavija će to i u buduće osujetiti.
ZA ŠALU
Dosledan. Učitelj: »Ti zadnji put nisi znao zemljopisni zadatak, pa bi ga bio morao dvadeset puta prepisati, ali si ga prepisao samo sedamnaest puta!« — »Ja sam slab i u matematici, gospodine učitelju!«
San. »Mamice,« upita mali Ivica u strahu, »ja sam noćas sanjao, da sam se oku pao. Moram li se sada umiti?«
Nezgodno. Novi učitelj očajava zbog neznanja svojih pitomaca. Jednoga dana kaže porugljivo jednom između najočajni-jih učenika: »Deder, beži u lekarnu i donesi za groš pameti!« Učenik brže bolje ustane a na vratima upita: »Hoću li da kažem da je za gospodina učitelja?«
Varaš se. Učitelj kaže u školi ljutito jednom vrlo nestađnoin učeniku: »Sada mi je dosta toga! Ako ti možda misliš da možeš iza mojih leda igrati po mom nosu, onda se ljuto varaš!«
Dika očeva. »Kako ste, dragi susede, zadovoljni sa svojim gospodinom sinom?«
— »Odlično, srećnije nisam mogao proći! Još nije dugo, kako je on nosio moja stara odela — danas nosim ja njegova!«
Snižene cene. Knjižar je metnuo u izložbu nekoliko knjiga sa sniženim cenama, među njima i jednu s naslovom: Šta dugujemo svojim roditeljima? — Iz knjige je virila cedulja: Pre 20 dinara, sada samo još 10 dinara.
Dobro nameštenje. Zašto ste bili iz vaše zadnje službe otpušteni?« »Radi dobrog vladanja.« — »Ta to nije moguće!«
— »Jeste, radi dobrog vladanja otpušten sam pola godine ranije iz zatvora «
Da se osigura. »Jedeš li rado bonbone, ujače?« — »I te kako, dete moje!« — »Onda ću ih dati dedi da mi ih čuva.«
Popravi. V štev. 11-12 1936 mora biti na I. strani: Godina XVIII in ne Godina VIII.
Iz uredništva
Ovim brojem stupa naš »Sokolić« u XIX godinu svog izlaženja. Ovom prilikom trebamo da potsetimo naše saradnike i čitače na ovo:
»Sokolić«, kao je kao savezno glasilo namenjeno čitavom jugoslo-venskom naraštaju.
Sve naše sokolske jedinice, sva braća i sve sestre, sav naš naraštaj dužni su da rade na tome da »Sokolić« postane najbolji jugoslovenski omladinski list, kako po svojoj sadržini tako i po broju pretplatnika. Zbog toga pozivljemo svu braću i sve sestre, koji imaju sposobnosti, volje i smisla za naše važno omladinsko glasilo, da svojom saradnjom i širenjem »Sokolića« podupru nastojanje našeg uredništva. U svakoj sokolskoj jedinici treba da se svestrano organizuje rad za »Sokolić«. Poradimo svojski svi na tome, da u okviru Sokolske Petrove petoletke svim marom i žarom sokolske svesti i volje podignemo »Sokolić« do zamerne visine.
»Sokolić« izlazi koncem svakog meseca, ali desi se, zbog raznih okolnosti, da iziđe i kao dvobroj.
Rukopisi neka se šalju na naslov urednika (naslov na drugoj strani korica!), a pretplate, reklamacije i t. d. na Upravu »Sokolića«, Učiteljska tiskara u Ljubljani.
Ako ima neki kakve naročite želje, misli ili savete neka ih saopšti uredniku.
Ispunjalka
Sastavio Ivo iMileta, naraštajac, Rogoznica.
1			1
2			
3			1
4			
5			1
6			
7			1
8			
9			|
10			
11			1
mesec u godini kronometer
španjolski: sjaj, dvorska nošnja
uzvišena lirska ppsma
način pisanja
krvoločna životinja
obitava Arabiju
pojava na vodi
po starom rimskom kalendaru 13 ili 15 dan snažan
zemlja, prostor
Od I do II treba da stoji ime jedne slavenske države.
Križaljka
Zlatko Veritas, Beograd:
1	2	3	4	5	6
9			, j		
11				12	
14				15	
17				18	
20				21	
27	i.-" ;	28	29		
31					
50 1.51				52	53
61				62	
64			65	i	
68		69			
72					
75			76	77	
■80			81 1 .		821
86		87			J
32	33	34	35	36	37
39					
40					
41			42	43	44
			45 46		—
47	48	49			
54	ц				
7 10 13	8				
16 19					
22		23	24	25	26
30 - 35			:• -f$	> f	—
				V/ v	
					
55	56	57	58	59	60
63 66 70 73					—
				67 71 74	
78				79	
83 88	-r	84			—1
Položeno:	1,	ObaVe&t,	dostava.	7. Grčko slovo. 9. Parsistički bog tame.
. 10. Njima. 11. Japanska mera za puteve. 12. Posvojna zamenica. 13. Vrsta minerala.
14.	Nemačka kratica za »akciono društvo«. 15. Konjska oprema. 16. Stanovnik Irske. 17. Upitna čestica. 18. Egipatski bog sunca. 19. Povratna zamenica. 20. Reka u Austriji. 21. .Imenični član (ital.). 22. Čuveni Homerov epos (grčki pravopis). 27. Varošica u Hercegovini na putu Sarajevo—Dubrovnik. 30. Vrsta nakita, dragoceno umetničko đelo. 31. Stari Nemac. 32. Naše žensko ime. 38. Država u Aziji. 39. Planina u.Jer-meniji.	40.	Lopov. 41.	Sin Dedalov, prvi	avijatiĆar. 45. Englesko crno pivo. 46. Prilog
za Vreme.	47. Keka	u Bugarskoj. 50.	Afirmacija. 52. Slavni mandžurski general,
54. :Osmanlija,'Turčin. 55. Saberi, prikupi. 61, Esperantski: nego. 62. Pakao, podzemni svet; 63. Kozački poglavica. 64. Italijanska muzička nota. 65. Rimska boginja ljutnje. 66. Italijanska muzička nota. 67. Japanska mera za puteve. 68. I' rancusko muško ime. 70. Nemački: na. 71. Inicijali imena i prezimena našeg velikog književnika (»Sudite mel«). 72. Talas. 73. Madžarski: dobar. 74. Upitna čestica. 75. Odisejevo ostrvo.	78.	Strana kratica za »izdanje«.	79. Uzvik dozivan ja. 80. Japanska pozorišna
maska,	'81.	Austrijski	prestolonaslednik.	.83. Prevozna sredstva. 86. Čovek iz Irske.
87. Latinski predlog. 88. Lice iz Biblije. ■ .
Uspravno:	Kočenje, uzetost. 2. Izvorno delo. 3. Japanska mera z* puteve,
,4-! Pamet; Š. Uplivna'dvorska stranka. 6. životinjski. 7. Reka u Egiptu. 8;‘Nemoralan, nećudoredan. 23. Reka u Indiji. 24. SJavni madžarski pesnik (Auri). 24. Podaj, pokloni. 26. Bpgorodična majka. 28. Inicijali italijanskog kralja. 29. Nemački predlog. 32, Roman od M, Gorkoga. 33. Država u Aziji; 34. Slavenska boginja proleća. 35. Nemački :on. 36. Predlog. 37. Konj. 42. Muslimanski) muško ime. 43. Velegradski sokak. 44. Tužan, zamišljen. 47. francuski: reč. 48. Konj. 49. Grčko slovo. 50. Čuvena pesma od Đ. Arnolda. 51. Vrsta guštera. 52. Mesec u godini. 53. Ostrvo na Dunavu. 55. Grad u Bosni. 56. Slavni -starogrčki vajar. 57;-Ime našeg književnika Mesariča. ;58, Pamet. ■59. Usporednice. 60. Početno slovo;• monogram, 65. Mesto u Perziji. 69. Сгвд kreda.; 76. Upitna zamenica. 77. Grčka boginja strasti. 82. Reka u Rusiji. 84. Predlog. 85. Reka u Sibiriji.