45012


P a E O L E D

SLOVENSKE LITERATURE

SA DODANIM RIEČN1KOM


IVAN MAOUN.

I

*P

KRATAK

% M

PREGLED

SLOVENSKE LITERATURE.

SA DODANIM RIECNIKOM

ZA

^ OS 2^

NAPISAO

IVAN MACUN.

J*

—> 93 —

NARODNA TISKARNICA Dra. LJUDEVITA GAJA.

1863 .

45012

*

NfiekoliEio riečiii

ZA PREDGOVOR.

Premda je ovo dielce malo obširno, to mi se ipak
čini od potrebe, da u niekoliko riečih označim
nieke okolnosti tičuče se i saderžaja i oblika
njegova.

Saslavak ovaj nastao je time, što sam pro-
šle škotske godine u veoma kratko doba imao za
krasni „I\ T aučni siovnik“, što ga izdaje Fr. Rieger,
napisati članak o slovenskoj literaturi. Nakupiv
tom prilikom kao i kasnije u Ljubljani gradiva,
koje bi za rečeni slovnik bilo preobširno, prera-
dio sam gn te u podlistku ^Narodnih Novinah*
naštampao. Nu i sada nije mi bio smier, da o

toj slvari pišem obširno, nego da omladini poka¬
žem put za samostalnu dalnju radnju. S toga če
svaki čitatelj lahko razumievati, da se nemogu
ovdie očekivati imena od pisacah svihkolikih, oso-
bito u tretjoj dobi, ili gdie bi koj pisac preveo
bio po koju knjigu, kao što n. pr. g. Majciger
prekrasna knjigu o Cirilu i Metudu. — Ovako sveršiv
kritični pregled odlučio sam se niekoliko piesa-
mah dodati od tri piesnika slovenska, da se time
čitatelju stavi pred oči, kako seje uzastopce razvijalo
slovensko piesničtvo i glede oblika i glede sader-
žaja. Na koncu pak sam nieke rieči hervato-
serbske sa prevodom dodao za one slovenske či-
taoce, koji nebi imali riečnika; lahko da još koja
manjka, a gdiekoja opet može biti suvišna.

Nu za iste ove slovenske čitaoce imadern
ovdie još dodati nieke osobitosti štokavske skladnje;
amo spada poraba rieči: dieca  (v. Janežičeve
nove slovnice §. 125), čisti in trum  en  tal  (Ja¬
nežič §. 400), amo instrumental  uz glagolje
zvali , ukiniti , imenovati , biti,  n. pr. Nieki su
narodi Zapolskoga prozvali kraljem, ili str. 73

v

ovoga dielca „oblik je narodne piesme svoj inom
narodnom.“ Glede imperfekta i aorista vidi slov¬
nice Janežičeve §. 234., samo se ovdie jasnije
ima kazati, da se i jedan i drugi oblik izvodi iz.
infinitiva, ter ako pred ti  stoji gerlenik, ovaj u
drugoj i trečoj osobi jednobroja od aorista pred
slovom e  prelazi u srodni mekani suglasnik, n. pr.
pobieči pobieg-ti, aorist: 1. pobiegoh, 2., 3.
pobieie, pobiegosmo - ost - ose: reA-ti = reči

aorist: reAoh, reče, rekosmo itd. Oblici: bih,
bi , bismo, biste, bi  sa dionikom na Z, la, Jo
znače ponavljanje (v. Veberove skladnje str. 113),
tako na str. 7: „s toga bi uzeo niemačku rieč,
gdie bi mu manjkala** narodna. Sto se tiče dio-
nika na vsi , u štokavskom jeziku imade prema
slovenskemu nieka razlika; pervo bo dionik može
odbaciti ši,  ako je prislovan (t. j. gdie se razve¬
zuje sa veznici, n. pr. kad, buduči da, jer, i);
drugo ovaj dionik ima spol, broj i padeže

samo onda, kad je pridavan, (t. j. kad se ima
razvezati sa ko j, - ae)  te je onda razlika
©pet dalnja: glagolji prelazni  imaju oblik pri-

VI

slovni i pridavni na vši\  glagolji neprelazni
iiuaju prislovni oblik na vsi.  a pridavni jedino na
/, /a, /o, n. pr. sir. 13. »Pohlina . . preminuloga
god. 1804“; ili »čovieka umerla  (koj je utnro)
netrieba žaliti; ljudi p ropali; ostala  strana
slovnice (str. 9), prosi  e godine, minulega  leta
v. predgovor str. III. (Ovako pišu i Cesi, Poljaci i
obično Rusi, te po tom nevalja drugi razdio i
dotiena dva primiera u §: 474.1. Jenežičeve slovnice).
Najvažnija je pako razlika, da u štokavskorn je¬
ziku ima neovisni iliti prislovni dionik, kao šlo
je gerčki genilivus, lat. ablativus obsolutus, a u
staro-siavenskom dativ neovisni; n. pr. na str. 5.
Našav(-ši) Trubar mnogo priverženikah zabraniše
m u dalnju radnju", t. j. buduči da ili kad je na-
šao str. 13. »Popovič je umro, neizpuniv mu se
želja." (Vidi Veberove skladnje str. 140 —141.)

Štamparskih pogriešakah nišam opazio nego ove:
na strani 11. dole posiie broja 1856. dodaj:
str. 68  ; u posliednjem redku str. 18. moralo bi
biti: »prevedenih pisarnah"; na str. 21. mora

biti: „ ... .  jezikom, neznam da li“ itd; u 2.

redku str: 57. ima biti: pravoslovje; u 3. redku.
str. 79. zdviguje.

Ovako mi preostaje samo želja, da u kri¬
tičnih mojih opazkah nitko netraži nesklonosti ili
zle nakane; pa da istim načinom drugi sine ira et
studio poprave mane, koje su uvukle mi se pro¬
ti v volji.

U Zagrebu na dan svih Svetih 1863.

Ivah Macun.

ulovenski narod, stanujoči na južno-zapadnoj granici
slavenskoga koliena, susied je dvima narodima nesla-
venskima, na sieveru niemačkomu, na zapadu talijan-
skomu. Nu več s toga, što su Slovenci skoro neprekidno^
spadali na niemačku deržavu, viekovito je na njih nie-
mački jezik dielovao. Taj se upliv pokazuje sve do naj-
novijega vremena, ter če ostati, dok Slovencom jednom
nepane u dio poraba narodnoga jezika i u školi i u
pisarnah, a drugo, dok se pisci neupoznadu točno s drugim
kojim čistim slavenskim nariečjem, a napose s hervato-
serbskim.

Razvitak njihova jezika u književnom smislu bio
je dva puta pobudjen i spotaknut baš od niemačke Strane,
a to i jedan i drugi put zbog vierozakonskih odnošajaL

Pervi  put bilo je onda, kad su Niemci u VIII. i
IX. stolietju kerstjanskom vierom nastojali učverstiti i
osiegurati si gospodstvo i vlast germansku nad Slovenci.
Na ovu dobu spominju nas samo ostanci, poznati pod

2

imenom  Brizinsk ih spomenika h. Strožje prosudji-
vanje njihove naravi kao i njihova saderžaja, te naposc
i pitanja, zašto se po Miklošiču i po Kopitarn ovi
baš slovenskomu  narodu pripisuju, nespada ovamo,
nego na literaturu staroslavensku.  — Da je slo¬
venski jezik u cerkvenih ovih težnjah služio samo pu-
kim sredstvom, to se vidi več iz toga, što od te dobe
pa sve do godine 1550. književnomu životu i probudji-
vanju nigdie neima niti najmanjega traga. — Linhart
(Geschichte von Krain. Laibach 1788—91, 2. svež. str.
357.) tverdi, da su Kranjci (on obično negleda na sve
Slovence) do XVI. stolietja pisali glagoljicom, osnivajuči
se u toj tverdnji na dvie malene pergamene glagoljicom
popisane, koje, odliepljene od kore knjižne, sada sc na-
laze u razdielu Coizove knjižnice. Nu jedno jezik nije
slovenski, nego obični u kašnjih glagoljskih breviarih
ili misalih; a drugo mogla se je takova knjiga Bog
znade kamo prenieti u ine zemlje. Isto tako za to ne-
dokazuje ništa ono, što Kumerdej u svojoj rukopisnoj
slovnici tverdi (v. Kopitar Gram. d. krain. Spr. Laibach
1808) , jerbo pop glagoljski na Gorenskom, komu je
biskup Hren (Chron) god. 1617. zabranio čitanje raise
iz glagoljskoga misala, dokazuje samo, da je mogao biti
i biegunac, koi si je time služio svakdanju hranu. Niti
o dielovanju Metodovu, osobito po štajerskoj i koruškoj
Sloveniji neima traga, kad su solnogradski biskupi poslie

3

njegove s ra črti odmali podkopali sve, što su uzradila
slavenska apoštola.

Ovako su dakle Slovenci, živuči pod niemačkora
vladom, oniemili, odtergnuti od svojih suplemenikah, te
izobraženiji propali u germanizam, a narod ostao je
manje više u svojoj naravi, na koliko se to po nie-
mačkoj upravi, ter po svetjenstvu, neizobraženom u na-
rodnom jeziku, nije priečilo. Za narod u književnom se
smislu nije zauzimala niti vlada, niti cerkva.

Drugi  put jc protestantizam spotaknuo narodni
razvitak; niti sada dakle kao ni pervi put nije spotaknutje
došlo od domače narodne strane. Posliedica toga spo-
taknutja protestantskega 'bila jc ta, da se je cerkva u
smislu vladinom latila istoga oružja, kojim je stao raditi
protivnik, daklem slovenskom knjigom. Nu kad je ova¬
ko v im načinom slovenski jezik i promak knjige postao
jednostranim oružjem cerkvenim, to je opet skroz pro-
pao razvitak književni, čim je bio protestantizam iz-
rinut, te se nebijaše više bojati za katolicizam osobito
u Kranjskoj. Ovako je dakle velika tišina od dobe je¬
zuitske pa sve do dobe, kad je uslied živahnoga raz-
vitka duševnoga po Francezkoj, godine 1693. na način
talijanskih družtvah u Ljubljani sklopljeno družtvo „Ac-
cademia operosorum“, poslie godine 1701., osobito u
drugoj polovini XVIII. stolieča započelo umove buditi na
•duševnu radnju (v. Kuskaja beseda 1859 II., 115—8.).

t‘

4

Ovomu se družtvu posriedno imademo zahvaliti, da se je
poslie O. Marka zanešeni ljubitelj slavenstva Japelj sa
Kumerdejem  i po ovih kao i po ideji narodnosti, koja
se je na koncu prošloga stolieča uživotvorila u sercih knji-
ževnikah, Vodnik  probudio na narodnu radnju, kojega
je s druge strane uz b. Cojza spoticao i Dobrowsky.
Odsele nije više sasvim uternula radnja na narodnom
polju, dok se godine 1843. po Štajeru, po Kranjskoj i
Koruškoj razterkane sile nespojiše u jednoj točki, ter
počeše napose dielovati na onu narodnu stranku, koja
dosele nije osietjala upliva književnoga, t. j. na Seljaka
i zanatliju.

Hočemo li dakle svukoliku literatura točnije pre¬
gledati , to okaniv se pervoga pojava Brizinskoga, na-
lazimo za najprobitačnije, da ju razdielimo ovako:

I. Doba, za koje je slovenski jezik služio
samo za cerkvene sverhe iliti od Trubara
do Japelja.

H. Doba, za koje je uz cerkvenu porabu
jezik služio za pouku književnikah iliti od
, Japelja  do  1843.

III. Doba  »Novicah 11 , koje je jezik stalno
postao sredstvom razvitka za sve strane naroda. Pri
tom samo opažamo, da po načelu: „non datur saltus in
natura," več u Vodniku nalazimo počelah ove tretje

5

dobe, nu buduč netrajalo dulje vremena, nemože se
ovdie uzeti u račun.

I. Doba.  Nauk protestantski jako se je ugniezdio
po Štajeru, po Koruškoj i Kranjskoj; amo nisu spadala
samo skorom sva gospoda viša, nego i mnogi gradjani,
nu da se i seljaci dovedu u taj krug, počeše raditi slo¬
venskim jezikom. Pervi je u Sloveniji i to u ljubljanskoj
stolnoj cerkvi počeo ovako propoviedi deržati kanonik
Primuž Trubar  (niekoji pišu Trupar), od veoma si¬
romašnih roditeljah rodjen godine 1508. u Raščici, selu
ležečem blizu Turjaškoga grada (Auersberg), 3 ure na-
prama južnomu izhodu od Ljubljane (O. Marko pako
veli, daje  rodjen u Posterlici), bivši prije toga sloven¬
skim propoviednikom u Terstu, zatim protestantskim u
Rubiji, blizu Gorice. Našav mnoge priverženike, za-
braniše mu dalnju njegovu dotičnu radnju; nu stališi
kranjski podieliše mu ovo pravo u cerkvi gradjanske
bolnice, spadajuče na njih; odanle god. 1540. protieran
u Loku, ide kašnije u Laške Toplice (Tiiffer) u Štajeru,
a zatim u Radečje (Račah) u Kranjskoj. God. 1547. na
zapovied Karla V. morade ostaviti austrijanske zemlje,
ter pobiegav u gornju Niemačku življaše kano propo-
viednik u Rottenburgu, Kemptenu i Harachu kroz če-
ternaest godinah. Nu god. 1561. vrati se na poziv kranj¬
skih stališah opet u Ljubljanu, ter sa sobom dovede
Ivana Manlija (Mandelca), koi je u Ljubljani ustroj io.

6

pervu tiskarnu; ali več se je god. 1565. morao odreci
miesta svoga kauo propoviednik stališah, ter pobieže
opet u Wiirtemberg, gdie je umro god. 1586.

Kano propoviednik na selu imao je priliku vidieti,
kako je to težko na narod dielovati bez književne po¬
moči. Neima ni najmanjega traga, da bi se prije njega
bilo išta pisalo slovenskim jezikom; a opet Trubar u
predgovoru k pervoj strani novoga zavieta izrikom pri-
znaje, da nije znao Citati ni glagoljice niti Cirilice,
s česa sliedi, da je i jedna i druga po svetjenicih od
susiednih Jugoslavenah sigurno malo bila razprostra¬
njena medju Slovenci. God. 1550. odluči se Trubar na
prevod niekakova katekizma ujedno sa jednom propo-
viedju. A kad je god. 1553. nestalni pa i slavohliepni
Pavao Vergerij  zbog protestantizma, izgubiv svoju
biskupiju u Kopru (Capo d’ Istria), došao u Tiibingu,
nagovori Trubara, da se lati prevoda svetoga pisma, te
bi uslied toga 1555. naštampano evangjelje sv. Matije.
U njegovoj ga je radnji uovčano podupirao Hans Un-
gnad,  bivši načelnik štajerske zemlje, koi je god. 1554.
ostavio Austriju, ter od god. 1557. živio u Urahu malo ne
sav svoj imetak žertvujuči na štampanje slovenskih, gla-
goljskih i Cirilskih knjigah. Valvazor u svom dielu : „Ehre
des Herzogthums Krain“ knj. VI. str. 346. navodi osam
različitih dielah Trubarovih, izmedju kojih je najvažniji pod-
puni prevod novoga zavieta, onda psaltir i Luterova postila.

7

Trubar je pisao osobito za protestantske propo-
viednike, jezikom dosta slabim, jerbo u školah bijaše
n Solnogradu i u Beču, a nikad se sa slavenskim
jezikom znanstveno nije bavio; s toga bi uz porabu
spolnika uzeo niemačku rieč, gdie bi mu goder manj¬
kala u narodu možda svaki dan dolazeča. Slova je
več zbog sverhe svoje pa i zbog svoga neznanstva
dotičnoga uzeo latinska; u pravopisu neima razlike
izmedju s iz, š i ž, niti su mu poznata pomekšana
slova 1 i n. Da je na taj način ujedno strašno jedno-
stran i nekritičan glede izgovora, to je naravna poslie-
dica; tako je na miesto o pisao u ili a, kako je čuo
koju rieč u rodnom miestu.

Ovi uedostatei njegovih prevodah probudiše An-
tuna Dalmatina,  komu je i pridievak Juričič a na-
driime posperdno Kobila (o čijem se životu, kao n. pr.

0 rodnom miestu, odgojivanju itd. nežna nista), da kuša

1 on sv. pismo prevadjati slovenskim jezikom. Kano
propoviednik na Gorenskom, t. j. na sievero-zapadnoj
strani Kranjske, služio se je tamošnjim jezikom, a čini
se, da je poznavao i glagoljske ili čirilske knjige sv.
pisma, jerbo u njegovu prevodu Spangenbergovih pro-
poviedih nalazi se mnogo čistji jezik, spolnika neima,
a opet na miesto germanizamah često stoje rieči, kojim
u Trubarovih dielih ni traga neima; dapače imade kras¬
nih slovničkih oblikah, kojih se jednomu, t. j. dioniku

8

na vši , n. pr. stopivši, jošte Prešern ruga u jednom
epigramu naperenu na biskupa Ravnikara.

Kad su god. 1580. stališi štajerski, koruški i kranj¬
ski pristali na Dalmatinova prošnju, da mu obielodane
prevod cielokupnoga sv. pisma, dadoše jednomu odboru
nalog, da se lati toga posla; a ovaj videči razliku iz-
medju pravopisa i oblikah u Trubarovu i Dalmatinovu
prevodu, zamoliše ravnatelja kranjskih učionah, imenom
Adama Bohoriča,  bivšega učenika Melanchtonova,
da razmersi tu stvar. Ovaj latinskim jezikom napisa
kratku slovnicu pod naslovom: „Arcticae horulae*,
kojom je barem glede pravopisa toli dobro pogodio duh
slovenskoga jezika, da se ovaj do godine 1844., amo
tamo tja do danas oderžao u porabi, premda smo me-
djutim vidieli više putali nastojanje, da se promieni
njegov način u pisanju nelatinskih zvukovah. I sama
Gajevica, izmedju svili pokušali pisanja sa latinicom
najbolja, polagano joj je otimala pervenstvo. — Manje
sretna, barem glede posliedicah , bila je ostala strana
njegove slovnice; jer kada je došla doba reakcije
proti protestantizmu, tako je čisto izčezlo ovo dieio,
da pater Hipolit u XVIII. stolietju nije ni znao za to
dieio, dok mu nije, kad je bio na tom, da štampa svoju
slovnicu, nietko dao niekakvu slovnicu, kojoj se ni je •
znao sačinitelj; ter da je Kopitar god. 1808. u svoj
Kranjskoj znao samo za dvie dotične knjige.

9

Po Bohoričevih se je dakle načelih, počamši od
god. 1584., štampalo Dalmatinovo cielokupno sv. pismo
staroga i novoga zavieta; ali rekli bismo, da nam se
Dalmatinov jezik bez promienah, uvedenih po gore re-
čenom odboru, dopada mnogo više.

Nu posredno je i ostala strana Bohoričeve slov¬
nice blagotvorno dielovala na pravilnost svega sloven-
skoga jezika; jerbo kad je energični biskup Kren
(drugi pišu Kron,  obično Chron)  god. 1560. rodjen
u Ljubljani, oštrom rukom i gvozdenom dosliednostju
stao protestantizam uništavati po slovenskih kraje vib, to
je on sam po vulgati oskerbio dobro izdanje svakdanjib
evangjeljah i listovab, i to strogo po Bohoričevih pra¬
vilih. Tako se je ujedno prepriečio razpor naroda na
dvie protivne stranke. Ali se je prije toga moralo sve
iz protestantske dobe uništiti, što bi goder njegovim po¬
magačem bilo došlo do rukuli. Tako su n. pr. perva dva
diela Trubarova sasvim izčezla, jer se nežna niti za jedan
eksemplar; tako je slovnica Bohoričeva izčezla kao što gore
rekosmo. Osmoga kolovoza 1600. sažgaše jezuite u Gradcu
10,000 protestantskih knjigah; isto se 23. prosinca re¬
čene godine učini u Ljubljani; a opet 9. siečnja sliedeče
godine spališe troja puna kola knjigah. To se iste go¬
dine još opetovalo, a što ib je spasenih bilo u kučah
stališah, to je Ferdinand god. 1616. dao izručiti jezuitam,
ter se sve izgubilo za našu literaturu; u ostalom jezuite

10

valjda videči, da kod Slovenacah neima pogibelji, ne-
nastojahu skorom ništa o slovenskom jeziku, dočim vi¬
dimo, da su po Hervatskoj i Dalmaciji sve do skrajno
doba njihova obstanka radili o dotičnih nariečjih, videči
uviek pred sobom pravoslavnu eerkvu.

Štamparija Manlijena bude uništena, ter je i Kren
evangjelja morao dati štampati u Gradcu. Kašnije, t. j.
god. 1678. došao je iz Solnograda tiskar Mayer, ter je
ustrojio novu tiskarnu.

Što još irnade knjigah u knjižnici ljubljanskoj tičučih
se dobe protestantske, obično su im iztergnuti predgovori,
„da se njimi nebi gdie pokvarila učeča se omladina.“

Od izdanja Krenovih evangjeljah i listovah počamši
prestaje dakle sva radnja o narodnom jeziku; jerbo se
niti o Schoenlebenu  (koi je Krenova evangjelja i
listove slabo preštampao, ljubljanske germanizme urinuv
namiesto čisto slavenskih riečih), niti o Otcu Hipo-
litu,  koi je god. 1715., nekazav imena složitelja, pre¬
štampao Bohoričevu slovnicu, može kazati, da je pre-
kinuo ovu literarnu tišinu.

Premda po jeziku , u kom je pisao svoja diela,
uespada Valvazor  ovamo, ali spada jednako sa Boho¬
ričem po predmetu. Riedki taj je muž sav svoj život
stavio na izpitivanje kranjske poviesti u obče. Od vi-
težkih roditeljah u Ljubljani god. 1641. rodjen, skorom
sav je imetak potrošio na štampariju, bakrorezariju, na

11

umietnike, knjige i ine pripomočke za historička svoja
diela, ter na Dolenskom i to na Kerškom (Gurkfeld) god.
1693. umro u velikoj biedi. Izmed 16 njegovih dielah
stranom niemački stranom latinski izdanih*) najvažnije
te dosada glavno dielo o starijoj poviesti kranjske
zemlje je ogromna njegova poviest „E h r e des Her-
zogthums Krain“.

Vriedno je s više gledištah, da se ovdie navedu imena  svih
njegovih dielah: 1. „Passionsbiichlein“ sa liepimi bakrorezi.

2. „Topographia ducatus Carnioliae modernae" u više od 300
bakrorezah. 3. „Topographia arcium Lamhergianarum.“ 4. „Me-
tainorphosis Ovidiana" sa bakrorezi. 5. B Topographia Archi-
ducatus Carinthiae modernae“ sa više od 200 bakrorezah.
6. „Topographia Carinthiae Salispurgensis." 7. „Theatrum mortis
humanae tripartiturn.“ 8. 1671. preveo niekakovu francezku
kujigu štampanu u Bambergu. 9. „Charta geographica Carnio¬
liae." 10. »Charta geogr. Carinthiae." 11. „Charta geogr. Croa-
tiae." 12. „Topographia Carinthiae." 13. „Ein satyrischer Ovi-
dius" sa 170 slikah. 14. „ L mri e n naturae" o naravoslovnih i
naravopisnih predmetih. 15. „Flos physico-mathematicus.“ 16..
„Ehre des Herzogthums Krain." -— Od ovih je dielah pervih
šest, onda 8., 9. i 10. štampano na njegovom imanju iliti dvom
VVagensbergu blizu željezničke postaje Litije izpod Ljubljane.

Kad je oriaškimi ovimi dieli propao u veliku nuždu, prodno
je dragociene svoje knjige jezuitam u Zagrebu, ter je od prije
poznato, da mu je knjižnica sa nadbiskupskom spojena n Za¬
grebu. Vidi Kukuljevič poviest o stolnoj cerkvi zagrebačkoj god.
1856.; s toga je laž, da joj je tekar god. 1863. u trag dcšao
g. fiadics!

12

Saderžaj ovoga dragocienoga i ogromno obširnega
diela, laikovim se težko druga koja zemlja ima dičiti,
jeste sliedeci: 1. knjige ili torna: opis bivših starih ži-
teljah, granice stare Kranjske,  koju dieli na
Gorensku, Dolensku, Metličku, Notranjsku i Istrijsku ili
Pazinsku. Sriedina zemlje bijaše mu Oblak blizu cerk-
niškoga jezera. Znamenito još je i to, da je opisao ter na
svoje troškove hotio graditi tunel  kroz Ljubelj (Loibl),
da su mu dozvoljili prolazninu za naviek; kolika bi
korist bila za koruške Slovence! Dalje opis s v ih gra¬
dova h, kulak ili dvorovah, tergovak, ž-upak,
selak, gorak, vodak, podnebja, rudah, rastja
i životinjah.  — U 2. knjiži imade opis narodah,  koji
su redom bivali na Kranjskoj, dakle i o starih Slavenih,
o cirilici i glagoljici  naštampav dotična slova.
„Oče naš“ naštampao je u 13 slavenskik nariečjah i
razriečjah. Dalje nošnju i običaje kranjske, istri-
janske, hervatske, v laške  itd. U dodatku nabraja
sve znamenitije pisce počarnši od sv. Cirila. Napokon sve
o vi eri od najstarije doba do njegova vremena, dakle
paganstvo, kako su se pokerstili Slovenci, nastojanje sv.
Metoda, da se slavenski jezik uvede u obred katoliški,
progonstvo njegove osobe i njegova jezika. — U 3. knjiži
opisuje vladu i nabraja vladare, ter su dodani gerbovi
plemenitih obiteljib; zatim opisuje sve gradove, tergove,
samostane ujedno s a poviestju dodanom,  a sva-

13

komu je točno naznačio i slovensko ime.  — U 4.
knjiži opisuje mnoge gradove i dvorove Hervat-
s k e,  zatim č a r d a k e na turskoj granici, ratove tur¬
ske  po Kranjskoj i po susiednih zemljah i to često
predstavljene u slikah. — To je veličanstveni saderžaj.
Smije li se osobito za ono vrieme kazati, da je on bio
pisac niemački,  ili samo kranjski?  — a takav je
genij poginuo skorom od glada!!

Na kratko imade se napomenuti temeljito izobra¬
ženi učenjak Ivan Popovič,  rodom iz celjskoga ko-
tara, koi je u syom dielu „Untersuchungen vom Meere“
pokazao riedku učenost, i zanešenu ljubav za sloven¬
stvo; nu nehajstvo ostaloga svieta učini, da je god. 1763.
u Beču umro kano učitelj niemačkoga  jezika, neiz-
puniv mu se vruea želja, da se upozna sa svimi južnimi
Slaveni, i da im prouči jezik.

Sviest o boljem dielovanju na polju slovenskoga
jezika toli je duboko pala, da se je na ovom polju mo-
gao pokazati jezik, kao što ga vidimo od otca Marka
Pohlina,  rodjenoga u Ljubljani god. 1735. a premi-
nuloga god. 1804. u Mariabrunu kod Beča, gdie je veču
stranu svoga života boraveči u samostanu, u ostalom •
plamteč za narod svoj, napisao više od dvadeset knji¬
gah pobožnih, nu jezikom, kao da je zbilja on namiesto
Trubara bio Kolumbus slovenskoga jezika i slovenske

14

slovnice; jerbo slovnica, koju je dao na svietlo, po-
kazuje jasno, da o Bohoriču nije imao niti pojma.

U ostalom i on spada na neumorne buditelje bolje
dobe; kod njega mora čoviek kazati: „Et voluisse juvat.^
Koliko ima u sebi slabosti njegov jezik, toliko se opet
mora priznati vruča njegova volja, da koristi svomu
narodu, ter je Kopitar u oštrom svom šibanju njegovih
dielah sudio strogo po napisanih njegovih dielih, a ne
po onom, što je starac svojim sarietom bio drugim. —
Nu imadomo jedno dielo, koje pisano latinskim — istina
slabo klasičnim — jezikom, neče tako berzo izgubiti
svoje valjanosti; t. j. njegova „bibliothcca Carnioliae*
iliti bolje bibliografija kranjskih pisacah. Historičko druž-
tvo u Ljubljani veliku si je zaslugu steklo, naštampav
ovo dielo, složeno alfabetičkim redom pisacah, i to u
63 Strane u velikoj četvertini. U ostalom imade i mnoga
imena od štajerskih, koruških i istarskih Slavenah. Dielo
ide do blizu konca prošloga stolietja.

II. Dob a. Reakciju protiv njegova jeziku i samo-
voljnom tvaranju riečih, probudiše niekoji njegovi sudielo-
vatelji: Japelj, Kumerdej  itd., kojih je dielateljnost
probudila se stranom po O. Marku a osobito po gore re-
“ čenoj akademiji. Nu kakav bijaše taj upliv i spotaknutje
ležeče izvau samoga naroda, takovi i plodovi; radilo se je
več po političkom i znanstvenom položaju one dobe kao što
kod Niemacah, tako i u večem još razmierju kod nas samo

is

za učenjake, za Ijude, kojim su znanosti svakdanji pred¬
met radnje; i jedini socialni prevrat u Francezkoj učini,
da je Vodnik u niekili stvarili poinislio i na sam narod;
a izza njega sve to opet izčezne, ter sve do tretje dobe
vidimo, da se najvažnija diela pišu niemačkim jezikom,
dapače i same iz naroda izvadjene stvari, kao n. pr.
Volkmerove piesme vidimo po Murku komentirane nie¬
mačkim jezikom; pa i sami najbolji piesnici, kao n. pr.
Prešern, znali su pojedine od svojih piesamah ujedno
izdavati niemačkim jezikom, da se ovako slovenskim
umotvorinam sriedstvom niemačkoga jezika ogladi put
do slovenskih serdacah! — Da je ova doba učenjačka
ili doktrinarna, vidi se još i s toga, što je malo ne
svaki učenjak ove dobe radio ili o slovnici ili o rieč-
niku, ili o obojem. Ovamo spada Megiser, Guts-
man, Zelenko, Popovič, Kumerdej  (napisao je
slavensku slovnieu uz sravnjivanje sa svimi slavenskimi
nariečji!), Japelj, Debevc,  od kojih su posliednja
trojica svoja dotična diela ostavila u rokopisu; zatim
Vodnik, Kopitar, S c h m i g o z, D a n j k o , Me¬
telko, Murko,  izmedju kojih je jedina Vodnikova
pisana jezikom slovenskim. (Potanja o tom vidi u sa-
stavku prof. Marna u programu ljubljanske gimnazije
za god. 1861.) — Kopitarova se osobito zbog kritič-
noga pregleda starije dobe, Metelkova zbog marljivo
sabranoga jezičnoga gradiva može preporučiti; dočim

16

je Murko dobru svoju slovnicu praktično uredio za
Niemce.

Pravim početnikom ove dobe možemo smatrati Ja¬
pelj  a,  člana spomenute akademije; iz njegova sloven-
skoga serca jeknuo je, kako nam se čini, pervi zvuk
poezije, dakle pervi naviestnik bolje slovenske  dobe.
Gjuragj Japelj  rodi se god. 1744. u gradiču Kamniku
na Gorenskom; s početka se je učio kod kuče gimna-
ziju i bogoslovje u Ljubljani, ter je zatim bio žup¬
nikom u Ježici blizu Ljubljane, kašnje u Naklu kod
Kranja, a poslie toga kanonikom u Cielovcu, gdie je
umro god. 1807., saznav_jia smertnoj postelji, da je
bio naznačen za biskupa u Terstu. — Na poslovanje
u slovenskom jeziku bodrio ga je osobito Otac Marko
Pohlin. Tako je god. 1779. izišao njegov veliki kate-
kizam u slovenskom jeziku, za koi je, posvetiv ga
carici Mariji Tereziji kano znak priznanja, dobio zlatnu
spomenicu u težini od jedanaest dukatah , predstavlja-
juču s jedne Strane caricu, s druge Josipa II. — Dakle
u ono se je doba slovenska radnja ovako pripoznavala;
a danas?!

Ovim priznanjem obodrivan, stavio se je u družtvu
s Kumerdejem, Riharom, Škrinjarom, Šrajem, Traunom
i Wolfom na prevod cielokupnoga sv. pisma, što se je
u četernaest svezakah štampalo od god. 1784. do 1802.
Nije se u tih prevodih deržao slovničkih načelah Poh-

17

liuovih, več Bohoričevih. A prernda je ovo dielo vele-
važno, jer je pervo podpuno izdanje katoličko, to su
za nas ovdie najvažnijim predmetom njegovi piesnički
i prozaički spisi; jer jedno je na slovenski jezik preveo
mnogo iz niemačkoga, niešto iz talijanskoga i francez-
koga, i to iz Mendelsohna, Gellerta, Kleista, Hage-
dorna, Metastasija i inih; drugo napisao je sam nie-
koliko izvornih piesamah, koje su po svoj prilici pervi
početak te struke u slovenskom jeziku.

Ovako se harem daje misliti; jerbo Vodnik je kano
mladič od 15 godinah (1773.) pervu svoju piesmicu slo-
žio; a Japelj bio je za 14 godinah stariji, ter neznam,
da li se je ovako ravnao po toliko mladjem Vodniku? —
Da je sadanjemu slovenskomu stihotvorstvu poslie god.
1770. položen pravi temelj, moglo bi se suditi po tom,
što knjige od ove godine (n. pr. Katekizam Kanizija,
štamp. u Ljublj. 1770. v. ljublj. bibliot. br. 10.022.) u
piesmah neimaju još nikakova mierila, kao što je i
prevod iz Ovidija, štampan u slovnici O. Marka god.
1768. bez mierila. — A da je Japelj u sebi osietjao
niekakove zasluge, vidi se iz latinske piesme, složene
1789., kojom se je za člana preporučao družtvu „Arcadia“
u Gorici, gdie odmali na početku govori o tom:

lile ego, qui cecini Sclavonica metra Philippo,

Dum caperet Regni publica gesta foris,

2

18

Qui normam fidei patrio sermonc reduxi

Numen ut a teneris discat aiiiarc puor-

Sunt mihi quas lingua modulor nostrate camoenac,
Ut missis pariter pagina junctii docet:

Sunt quoque, qugc pracco dc te Gesnere (!) paravi,
Tentet ut Idvlii Slavica musa genus:

Et quaedam lvrico conscripsi carmina cantu ,

Ut subeant varios Slavica verba modos.

Ne quoque pauperiem timeat vernacula vocum
Aut sola insuetas horreat ire vias,

Illustres posui vario sermonc poetas
Pro duce qui monstrent quam terat i 11 a viam.

S toga sudimo, da je Japelj samostalno radio, ter
da je možda Vodnik ujedno sa Japeljem od O. Marka
potaknut radio; nu i to se mora kazati,- da je mierilo
u Japeljevih piesmah i starijih prevodih skroz pravilno
i gladko. — Neka se nitko načudi, zašto se u ovom na-
certu o razvitku slovenske literature toli brižno iztražuje
početak slovenskoga piesničtva; jerbo sa poezijom svaka
se naravno razvita književnost počima, ovom bo ljubav
prama narodu svomu ulazi u serca omladine. — Jezik
u prevodih njegovih prama okolnostim liep je i gladak
(za niekoje protivnike rieči uže = že = herv. vre nava-
djamo ovdie, da J. piše jedino uže); a saderžaj po njem
prevedenih pisarnah uz strogo cerkvene cesto je i šaljiv,

19

odstupajuei od stoičke niekakove ozbiljnosti, kojom u
slovenskom narodu dišu nieki ljudi, odbijajuči n. pr.
svaku erotičku piesmu kano izmet literaran; tako je
n. pr. Japelj preveo iz Hagedorna ..Zorn eines Verlieb-
ten* i ,,Verliiuindung“. Jednako su šaljive: »Otročja po-
stela na kmetu" i „kako se na kranjskim prosu mane*,
u kojoj opisuje sve šale zbivajuče se u istini tom pri-
likom. Bez dvojbe je ove dvie piesmc napisao sam taj
do groba toli štovani svetjenik.

Ovim se je načinom po niemačkih primierih u slo¬
vensko piesničtvo kano temelj mierila uvukao naglasak
namiesto teže slavenske, koja, zanemarena u poeziji,
propadne i u slovnicah.

U ostalom opažamo jošte glede Japelja, da su plo¬
dovi njegove piesničke radnje više ostali u rukopisu
(čuvaju se večinom u kranjskom muzeju), te da po tom
nisu dalje tako dielovali, kao n. pr. piesme Vodnikove.

Primieroni Japeljevim kao i Markom Pohlinom spo-
taknut, radio je A n tun Linhart  na piesničkom polju,
i to jeduo složiv šaljivu igra »Županova Micka*, a drugo
u krasuom prevodu francezke šaljive igre »le mariage
de Figuro*, što je god. 1840. u Ljubljani štampano pod
naslovom »Veseli dan,  al Matiček se ženi*. Želio bi
samo čoviek, da si je odabrao drugo kakovo dielo, koje
bi uz veču valjanost značajevah ujedno imalo veču vried-
nost u krasoslovnom smislu; ta Francezka je več prije

2*

20

toga imala dramatičke svoje klasike! — Glavno mu je
i dosta temeljito dielo niemačkim jezikom pisano „Ver-
such einer Geschichte von Krain und der iibrigen siid-
slavischen Lander Ostreichs“. Rodio se je u Radolici na
Gorenskom god. 1758. a umro u Ljubljani 1795.

Ovamo spada štajerski pjesnik Lavoslav Volk-
mer,  koi se je god. 1741. rodio u Luttenbergu a kano
svetjenik umro god. 1816. blizu Optuja. Pievao je mno-
gobrojne piesme, večom stranom basne uz mnoge o po¬
slovili seljačkih, i to kadšto jako dosietljivo, al mu je
jezik slabiji od onoga, kojim govori ondašnji narod.
Mora se reci, da je škoda za njegov piesnički dar, al
isto tako je škoda, da je uslied njegovih piesamab, koje
se još danas pievaju izmedju Optuja i Radgone, mnogo
oslabiela prava narodna poezija, koja u obče pred
oštrimi riečmi mnogih svetjenikah što dalje, tim više
izčezava iz Slovenije, ter ju ponajviše zastupaju mlo-
havi plodovi slabih piesničarah, kao što je u Štajeru
n. pr. bio kapelan Verbnjak i iui. Bolje se često na-
laze u Kranjskoj. — Obielodanio je Volkmerove piesme
Antun Murko u Gradcu god. 1836. pod naslovom „Leop.
Volkmera fabule in pesmi“.

Isto godine sa Linhartom i to u Šiški blizu Ljubljane
rodi se dobom p er vi pravi piesnik  slovenski, t. j.
Valentin Vodnik.  Stupiv god. 1775. u samostan sv.
Pranje, živio je skorom sekulariziran kano svetjenik

21

na Gorenskom i Dolenskom (u Sori, na Bledu, u Rib¬
nici, u Bobinskoj dolini), a onda bude god. 1798. po¬
stavljen za učitelja 5. i 6. razreda gimnazije ljubljanske,
ter je god. 1797. počeo periodički list slovenski izdavati
pod naslovom „Ljubljanske novice", dočim je več prije
kroz tri godine izdavao „Kolendar“ po novijem ukusu,
t. j. sa kojekakovimi pripoviestmi. Epigramom od god. 1802.
pokazuje nam sam, da za takovu stvar tada još nije bilo
doba, napisav u jedan svezak svojih Novicah kao sliedi:

Smo stare Novice,

Negodne drobnice,

Nam dobri so kotje
Za delat napotje;

Se bomo zmedile (= riedke postale)
Iskavca dobile itd.

Kad su Francezi god. 1809. tretji put došav, kranj-
sku zemlju si god. 1810. uredili francezkim načinom, pade
Vodniku kauo vieštaku i u francezkom jeziku u dio, da
bude ravnateljem svih nižjih i sriednih učionah ljub¬
ljanskih. Narodnomu jeziku podieli se niešto od pravah,
koja ga idu, te u tu sverhu Vodnik, koi se je več od-
prije mnogo bavio sa pisanjem riečnika i slovnice toga
jezika, napiše god. 1811. svoju slovnicu ..pismenost", i
to slovenskim jezikom,  neznani; da li iz svojega
uma ili više uslied ustava tadanjih učionah. —

22

Na čelu ovoj slovnici stajaše piesma »Ilirija
oživljena",  slaveča Napoleona s toga, sto je iz niekih
jugoslavenskih pokrajinah, njegovoj vlasti podloženih, slo-
žio provinciju iliti zemlju „Iliriju“. Nu politični taj hymnus
kao i sklonost njegova prema Francezom, koje je smatrao
uzkrisiteljem Slovenacah i Dalmatinacah, toliko mu nakop¬
lje neprijateljah, da je god. 1813., kad su Francezi ostavili
lliriju, izgubio svoje miesto, ter je živio samo od 200 forin¬
tih za predavanje talijanskoga jezika. Rakovim je čuvstvom
pozdravljao god. 1814. mir, vidi se iz piesme, gdie nabrojiv
evietje za slavodobitnika, pieva u posliednjoj kitici:

Tvoje smo cvetice,

Se ti poklonemo;

Ponižno prosimo
Smiluj se sirot!'

Bilo mu je tiesno živieti, te je u privatnih kučah
za platju učeči malo ne sasvim morao prestati u radnji
na velikom riečniku, kojeg ovako nije mogao naštampati,
ter mu je ostao rukopisom, dok nije u najnovije vrieme
mnogo povečan u dva torna izašao na troškove premi-
nuloga biskupa Wolfa. Ovako je pervoga slovenskega
piesnika u velikoj biedi god. 1819. stigla smert. Nad-
grobnik vidiš mu na groblju ljubljanskom.

Značaj bijaše mu izverstan, smiernost prirodjena,
te se n krasnem »Vodnikova spomeniku" (uredjenu drom.

23

Ethbinom Costom ter štampanu god. 1859., u kom imade
svestrano gradivo o Vodniku nagomilano) čitaju mnogi
dokazi njegove umiljatosti i poštenosti. Isto ga tako nje¬
gove piesme predstavljaju kano čovieka iskrena, vesela,
kadšto boeljiva, ali nikada iz zlobe iliti meržnje. — Kako
je dielovao kano učitelj, kako je nastojao, da u mladeži
probudi duh poštenosti, duh marljiva nastojanja, to se
vidi medjo ostalimi dotičnimi glasovi, osobito iz duha,
kojim u rečenom spomeniku siedoglavi učenik njegov,
profesor u miru Petruzzi, opisuje njegovo dielovanje u
učioni.

S obzirom na tiesne okolnosti našega naroda mora
se kazati, da se je Vodnik odlikovao malo ne svestranim
umom , ter na sve, što je sam znao, postojano budio
osobito učenike gimnazijalne. — Mnogo se je bavio sa
starinami i poviestju svoje domovine, ter je kano plod
dotičnoga dielovanja osiin različitih sastavakah god. 1809.
niemačkim jezikom izašla prema vremenu kritično izra-
djena poviestnica kranjske, terstjanske i goričke zemlje,
za koju nikada nije dobio obečane mu nagrade, premda
ju vieštaei u mnogih Stranah hvale još i današnji dan.
Spotaknut po barunu Cojzu, poznatom svestrano veleza-
služnom mecenatu, učio se je botaniku a osobito mine-
ralogiju, te se na mnogih svojih putevih rado bavio i
sa geologijom. Dalje bio je, kao što več rekosmo, publi¬
cista iliti novinar; a ujedno mnogo se je bavio sa

24

jezikoslovjem, naučiv se osim latinskega, gerčkoga, nic-
mačkoga, talijanskoga i francezkoga jošte različita sla-
venska nariečja, ter je mnogo občio sa Dobrovskim.
Ovako je točno poznavao razmiere slavenskoga jezika,
tako da čoviek nemože razumieti, kako je n. pr. Pre¬
šern poslie njega svojim umom mogao uzpreči u toli-
tiesne granice kranjske zemlje.

Kraj sve ove mnogostrane radnje piesnieko nje-
govo dielovauje ostaje za nas najvažnije, ter je i njemu
i narodu njegovu urodilo najboljim i trajnim plodom.

Čini se, kano da je gorenska zemlja od naravi
opredieljena za kolievku slovenske poezije; jerbo su
svi veči piesniei slovenski iz divnoga toga perivoja, ter
se tekar u najnovije vneme ovakovi pomaljuju i iz inih
krajevak. Japelj je više prevoditelj, ter je ostao bez
nasliednikah; Vodnik je piesnik, komu je Jupiter, kao
što je suvremeni mu Šiller pievao, pravo dao, da smije
kod njega na nebu bivati, dočim je sviet razgrabljen
po svietovnjacih. — Probudiv se god. 1773. po Marku
Pohlinu u logodišnjega mladiča piesnički um, ostao mu
je sve do smerti i to od versti blagovesele, kazinu
čednu, blagu čud i više nalik na narodnu i na Gel le r-
tovu te Anakreontovu poeziju, premda čoviek, sudeči
po napomenutoj več piesmi „Ilirija oživljena", nežna
što bi iz toga čistoga, bistroga, oštroumnoga piesničtva
bilo nastalo, da mu je jezik bio ogladjen, ter da si

25

nije na svih Stranah imao kerčiti put, kako da mu ide
ideja na svietlo. Pa baš iz onoga nagona prema na-
rodnoj poeziji, o kojem nam sam govori o piesmi „inoj
spominek 11 , da ga nuka pievati, što ga je učila mati, ter
ju sliedovati u tom , što je izpievala starica, možemo
razumieti, zašto su mu piesme popularnoga saderžaja
liepo izpale, i to u obče u duhu domačem, neodvisnom
od uiemačke i talijanske poezije, premda je poznavao i
jednu i drugu, kano i stani klasičnu.

Piesme pod naslovom: „pesmi za poskušnjo 11  na-
štampao je god. 1806.; a kašnije su opet u dosta sla-
bom izdanju god. 1840. naštampane kod Blaznika u
Ljubljani (osiin „Ilirije oživljene", koja se nalazi u
Čbelice 5. svezku, u Cvetju Macunovu i u Cvetju Jane-
žičevu) u jednom svezku imajučem 132 Strane, ter još če-
kaju, da se podpunije i shodnije načini izdanje. — A dadu
se dieliti: A) na lirične; B) na epične; C) na opisne;
D) na epigramatične; E) na davorije; F) na prevode.

A) Izmedju liričnih  bez pitanja je najliepša gore
napomenuta „Ilirija oživljena"; kratak joj saderžaj jest:
Ilirija po Napoleonu oživljena, nežna kako bi blagotvor-
nika nagradila, kad si niti diece svoje liemože raza-
brati; jer stari gradovi i junači njezini propadoše; Iliri
bo kucali su niekada po ozidju rimskom, ter prije Riro-
Ijanah gradili ladje, dok ih ovi nisu svladali; nu sami
od Germanah budu smervljeni, a Ilir propade, dok „Na-

26  '

poleon trebit ukaže mu prah". Iliri ili .Slaveni jedno su,
ter su se borili sa Mačedonci. Sada Napoleonov duh u
Sla vene stupa, ter če se ovi preporoditi kano persten
Evrope. — Proročanstvo, kao što vidimo, slabo mu se
izpuni, jer persten ovaj razpuče na osam komadah. —
Bilo s toga, što mu se je smier veličanstvene ove piesme
krivo shvatjao, ili što se je osviedočio, da Napoleon po
postupanju s Poljaci sudeč nebi nadah probudjenili bio
izpunio, ili napokon s trečega koga razloga, koi si
može čoviek misliti, kako si ga hoče: Vodnik napisa
kašnije kano proti njoj „Iliriju zveličanu“, u kojoj opi¬
suje sreču, što ju je uviek uživala te če uživati Ilirija
iliti Slovenija. Piesma ova, pervi put naštampana na
str. 27. i 28. Spomenika Vodnikova, nediše onim duhom
uzvišenim, ter neima prekrasnoga pregleda i saveza kao
i starija joj sestra. Sudeči po kiticah 12. i 14.

Ne misli mi biti Ne oče ne kralj,

Za deteta svoje Se srce mi vžalj’.

Sem pela: „Jez prstan Evropini bom“;

Ne da me nevesti, Se vdere na lom —

mislio bi čoviek, da je piesniku barem glavnim razlo¬
gom bio onaj, koi smo baš naveli kano drugi povod,
s kojega je mogla nastati ova piesma. — Sva je Vodnikova
narava u obče bila strogo lirična, kao što nam to več

27

sviedoči razmnivom bujna, premda manje strogo ure-
djena piesma ^Zadovoljni Kranjc“, koju je napisao kano
mladic od petnaest godinah. Osobito važna je piesma
pod naslovom „Moj spominek", gdie nam opisuje jedno
liričnost svoje naravi, kad pieva i u najsiromašnije
doba, drugo, odkuda da vadi svoj piesnički duh, a
tretje, da

„Ne hčere ne sina,

Po njemu ne bo,

Dovolj je spomina:

Me pesmi pojo!"

B) Izmedju pripoviedajučih  piesamah njegova je
'piesnička žila krasna u basnah; ine pripoviedajuče n. pr.
„Milici miljeni" nisu tako jasne, kako valja za široko
epičnu struku. U ostalom napomenuta ova piesma —
imajuči predmetom nevinu dievojku, kojoj se dan že-
nitbe odlaže, s uzrokah, kojih ona nežna — spada medju
najniežnije i najnaravnije u svoj slovenskoj literaturi. —
A basne njegove sve do danas možda su najbolje u
slovenskoj poeziji, u umiljatom proštom svom obliku,
tako, da valja kazati, da mu piesnička narav nebijaše
za široku razplavljenu, prizoropunu, več za proštu nu
frišno-naivnu kriepku pripoviest. — U piesmi: „Kos in
Sušeč" str. 15., miesec ožujak kudi kosa, što tako rano
misli na brak i gniezdo; zima dodje, pak mu brata

28

ubije i ueviestu stavlja u, pogibelj — živa slika samoga
pesnika, koi se je prerano pouzdao u slovenski pokret
za francezke vlade. A jedna od oštrijih je „ Nemški in
kranjski konj“ o staroj navadi, da se Slaveuom uviek
baca u oči, kako su zaostali za Niemci; bahaču Niemcu

»Kranjska para milo pravi:

Tud bi lahko jez bil tak;

Al tepejo me po glavi,

Lačen moram stati v mlak’.“ —

Niekoje mu piesme titraju na finoj medji izmedju basne
i Allegorije i piesme, kao n. pr. „Star pevec 11  str. 24.,
kojom izriče, da mu piesma teče i u starosti, kao što
niekada Auakreontu.

C) Glede krasnih opisali  piesničkih nije čudo,
da je i njemu, i poslie njega mnogomu, komu su
krasni kranjski južno - koruški i južno - štajerski „ veli¬
kani 11  iliti orijaši gledali u samu kolievku, toli krasno
za rukom pošao opis tih oriašah sive svoje glave di-
žučih do neba. Ovamo spada „ Vršac" str. 12., spada-
juči na najkrasnije iskre slovenske poezije od te struke,

D) Imade i nadpisah ili epigramak.  Tko je
vidio izvor Savice u Bohinskoj dolini, razumiet če, kako
je Vodnik mogao napisati tamo sliedeče Štihove:

„Grem visoko pit Savico,

Lepih pesmi hladni vir,

29

Mojstra pevcov na zdravico
Naj mi teče ta požir.“

Na str. 54. Čestitka u Novicah 1798:

„De b’ zlomil si glavo,

Kaj vošit nevem,

Lan’ tlačil sem travo,

Še letaš je grem."

pokazuje, kako je Vodnik sa malenim brojem svojih
čitateljah malo bio zadovoljan.

E) Imam još napomenuti njegove da v o rij e, što
ih je god. 1809. složio (neznani, da li harem nisu po
niemačkih; jer mu ne teku tako liepo i čisto, kao ostale)
za slobodnjake iliti zemaljsku stražu (Landwehr, u Kranj-
skoj veli se joj „črna vojska"); imade ih pet, od kojih
je samo druga (str. 78.) puna žive poezije, ter i po-
sliednja (str. 85.) liepo izvedena. Mi smo ovdie o tih
piesmah govorili kano o versti posebnoj, kad im značaj
nije onakov, kano da ih je piesnik iz svoga serca na-
pisao za svoju  rekao bili nasladu duševnu.

F) Napokon liepo je i gladko preveo  L, 2., 3.,
7., 9., 16., 17., 19., 30., 33., 37., 40., 43. i 45. od
Anakreontovih piesamah, i iz talijanskoga. »Iskrice “.
Prevodi ponajviše u mierilu izvornom u obče su mu
gladje izpali od izvornih piesamah, s česa smijemo su-
diti, da ga je neokretnost jezika priečila u razlaganju
liepih mu pomislih.

30

Što sc tiče jezika, kojim je pisao Vodnik, to čemo
naravno nači, da mu je prema današnjemu manje okretan,
ter više lokalau; nu s druge Strane vidi se, da mu je
kriepak, strogo narodan, ter se mora reči, da je on
svojom poezijom pravi početnik slovenske dobe. Jezik
današnji u slovenskoj poeziji naravno se od njegova
razlikuje osobito večom pravilnostju; danaske se ipak
uz kojekakove ine mane a napose uz germanizujuču
skladnju u mnogih proizvodili, nesmije svoj slovnici
perkositi, kao što to nalazimo u Vodniku. Ovamo spada
osobito nevaljalo pokratjivanje riečih, što se na Goren-
skom nakazi, pa i u njegovih piesmah n. pr. vstan' m.
stanu, zelenhno m. zelenimu, jasnimo m. jasnim u
str. 34. Ovamo i rima: rokal (miesto rokav) — bokal
str. 4.; očetov, obetav ni, obetal str. 36.; mlak’m. mlaki.

Al nam i glede takovih manah pokazuje Vodnik,
da je bio uzvišenijega duha od mnogih nasliednikah :
jerbo nije mirovao u izpravljanju svojih piesamah, tako,
da o gdiekojoj piesmi imamo tri do četiri teksta (v.
Novice 1858 str. 51. i 52.).

Ovako nasliednici u Vodniku imadu skorom sve-
strano dobar primier, uzor. Primierom njegova dielo-
vanja barem posriedno probudiše se razno verstne sile,
da se razvijaju srodnim načinom.

Medju o ve spada Jarnik,  Dan  j ko,  sigurno i
Prešern, Slomšek  i ini.

3t

Urban Jarnik rodi se god. 1784. u zilskoj do¬
lini u koruškoj zemlji. U Cielovcu, gdie je izučio sriednje
i više učionc, clielovao je u njega slovničar O. Gutsman,
a piesnički duh čini se, da mu se je probudio u Čanj-
čih blizu Cielovea, gdie je kano kapelan do polovine
godine 1809. živuči napisao mnogo piesmicah. Odanle
preseliv se u Cielovac, oniemile su mu piesničke žice,
ter je uz četiri bogoslovna diela 1817. poslovenio „sa-
djorejo"; god. 1822. obielodanio je dielce o starosla-
venskili riečih , koje se još danas nalazc u jeziku slo-
venskom (on veli: „in der \vindischen Spraehe, 1 ' dakle
valjda u razriečju štajerskom i koruškom ?). A kano plod
mnogogodišnjega truda obielodanio je god. 1832. u Cie¬
lovcu najbolje mu dielo „Versuch eines Etvmologikons
der slovenischen Mundart in Inrier-Osterreich 11 . Dielo
sviedoči, da je več i Jarnik bio osviedočen o toni, da
nam nije dosta znati samo jedno narieeje; jerbo cesto
prispodablja rieči sa ostalimi nariečji slavenskimi.

Kao što je u ostalem mnoga još diela (medju ovimi
niemačko - slovenski riečnik, od kojega su 4 arka bila
več naštampana) ostavio u rukopisu, tako su ostale mu
i piesme u rukopisu (bilo jih je 161 strana u četvertini
napisanih, al se je izgubila največa strana), ter su Dam
poznate samo sliedeče: „Zvezdje“ (Čbeliea 1831.), „Da-
mon Meliti" (Čb. 1832.), „Kres“ (Čb. 1833.); k tomu
onih deset, što ih je u Vodnikovu »Spomeniku" naštam-

32

panih na strani 114. i 115. Duh je ovili piesamah kro-
tak, umiljat, bez Višega poleta mašte (fantazije) večinom
više opisan, al se svakoj vidi i na saderžaju i obliku,
da se je rodila u mi moj,  krasnoj naravi.

Kao što na Vodniku i Jarniku, tako se vidi i na
Metelku i Danjku, koliko je veliki češki jezikoslovne
Dobrowsky dielovao na slovensku literaturu. Ovo se
vidi i na jednoj stvari, koju bi drugčije čoviek deržao
za malenkost. Čini bo se, da je Dobro\vsky a osobito
Kopitar sa oštrim svojim razlaganjem o manah latinice,
kako Slavenom služi osobito za izražavanje strogo-sla-
venskih zvukovah, spotaknuo kod Slovenacah i Danjka
i Metelka, da pomisle, kako bi tomu bilo pomoči;
obodvojica kušala su niekakovu miešanicu cirilice i
latinice.

P. Dan j ko (sam se piše Dajnko), rodjen blizu Rad¬
gone, danas dekan (tehant) u velikoj Nedelji blizu Ormuža
(Friedau) na Štajerskom, dao je u Gradcu god. 1824. na
svietlo slovnicu o štajersko-slovenskom podnariečju, kako
se govori izmedju Mure i Drave, jedini idiotikon ovoga
zanimivoga nariečja. Namiesto staroga zh u bohoričici
uzeo je h  (=č), za sh (=ž) služi mu x, za fh (=š) 8,
za nj i’abi mu r); z i s namiesto staroga s i f uveo
je, kako je kasnije uvedeno po Gaju. Osim toga je za
strogo - lokalni zvuk, nu dolazeči i u ruskom (h), koi
Niemci označuju sa u, Francezi sa u, uzeo slovo y.

33

U isto (loba bavio se je Fr. Metelko  sa kranj¬
skim podriečjem i ujedno sa izpravljanjem pravopisa iliti
abecede. Rodio se je na Dolenskom, ter je umro koncem
god. 1860.; god. 1825. dao je u Ljubljani na svietlo naj-
bolju dosadanju slovnici! „ kranjskega jezika 11 ; po načelih
Dobrovskoga uredjena, strogo se osniva na narodni jezik,
nu sa neprestanim obzirom na staroslavenski jezik. Do-
kučiv i on nedofltatke u bohoričici ležeče, uzeo je iz
cirilice «> za fh (=š), 3 za s (=*), za sh (=ž),

v  za nj, h za zh (=č, c), m za fhsh (=sč), r) za z (=c),
m za široki o, e za široki e. Dalje protiv običaju jugo-
I slavenskom ustanovi razliku ismed českoga h i ch, za
! pervo je uzeo h, za drugo h; za neodlučni poluglasnik
strogo lokalni, t. j. ovako se nalazeči samo u niekojili
krajevih, koi se sada različno piše (kano i, e, a), iz-
umio je nov znak 0, ter u ovo nesrietno, neodlučno
slovo postavljao je sav napor učiteljski; jerbo je bio
pervi profesor slovenskoga jezika na liceju ljubljanskom.
Zbog njegovih ovili novotarijah nastao je velik prepir,

| u kom su Metelko i Kopitar protiv čopu i inim s njimi
nastojali prodrieti, nu bohoričica oderža pobiedu. — Slog
ili stil u kratkih pripoviestih, kao i u prevodih cerkve-
noga saderžaja gladak mu je i diše čisto - slovenskim
duhom, kako se govori u kranjskoj zemlji.

Ovako su učenjaci sve dalje i više radili na polju
slovnice i slovara, dok se nisu god. 1830. u Kranj-

3

34

skoj Čbelici opet sjedinile niekoje piesničke sile,
tako da su od rečene godine do 1833. izašla četiri
svezka u 12., svaki po prilici od 100 Stranah. Medju
mnogimi radečimi silami našao se je genialni lirik Pre¬
šern, te je osobito sredstvom Čbelice svoje misli sipao
po Sloveniji.

U Čbelici imademo pred sobom sve piesničke sile
kranjske zemlje one dobe sjedinjene. Mnogo je pod slo-
vom S. doprineo Jakov Župan,  komu picsme sviedočc
visoka učenost ne samo u jeziku, nego i u poviestnici
itd., nu s druge Strane ni u njega, niti u urednika tih
svezakah, Kastelica, sadanjega bibliotekara u Ljubljani,
neima prave uzvišene poezije, neima iskre, koja proiz¬
vodu uma pritisne pečat genija. Prešern je sam u Čbe¬
lici god. 1832. ostro sudio o jednoj versti Kastelicove
poezije, t. j. o mnogobrojnih mu epigramih:

„Zakaj pač muhe moj lovi Kastelic V

Prodajat misli jih namest čebelic."

Čelako\vsky u časopisu »Českeho Muzeum" 1832. str.
445. sudi o njem kao sliedi: Basnim pane Kasteličowym
lehkost ano i rozmanitost siee odepriti se nemflže, leč
pohrešlme w nich zhusta jednotv mvšlenek, stručnosti
a wyššiho letu. Mnohem mene chwalitebnych \vlastnostich
lze najiti we weršičh p. S., ano weskrz nic jineho nejsou
leč rymowana proza. Zwlašte pak oblibene jemu ano i

35

jinyin tu basnikum metrum w  ^w—w', až priliš často
se opetuje a \v sluchu nepnjemnost plodi. Tu bajky,
epigramv, ivesele, popisne a wubec \všeho druhu basne
po tomto kdakawem a s nechutnymi rakouskymi a ne-
mecko-štyrskymi pjesniekami sbratrenem rozmeru až ke
zhnuseni se premilaji, a již to za dobre znameni \vkusu
p. Prešernu \vykladame, že docela rozmeru tohoto se
varoval. Ostatne p. S. aspoh tim chwaly zasluhuje, že
we mnobych basnih bedliw jest w oslaweni kraje sweho.“
Dalje još na kratko napominje niekoličinu piesamah od
dvojice suradnikah, t. j. Grabnora i Devičnika, od kojih
je želio više jednako niežnih piesamah. Dalje s velikom
radostju spominje narodne piesme, naštampane u HI. i
IV. svezku; ja bih ovdie samo ono kratko napomenuo,
što ču kasnije razviti, da to nisu narodne piesme ne-
promienjene, več da su prikrojene. — Jošte se ima
spomenuti i to, da Čbelicu ide zasluga, da je Sloven¬
cem barem u jednoj piesmi pokazala rukopis kralj o-
dvorski. —

Godine 1848. izašla je peta knjiga kranjske Čbe-
lice, al je izdanje nekritično, buduči da nije kazano,
kada je nastala knjiga u rukopisu, jesu li dakle sve
piesme starije, kad se je n. pr. 1836. piesma „Kam?“
iz ovoga 5. sv. preštampala u „illyr. Blatter", dočim bi
čoviek po saderžaju niekih piesamah n. pr. ..Ilirije oživ-
Ijene“ ili kojih Prešernovih n. pr. Nebeška processija‘\

3 '*

36

„Sveti Senan“ itd. mislio, da bi ih težko cenzura bila
za štampanje dopustila.

Neka u ostalora iz ovih redakah nitko nesudi, da
su Kastelicu Slovenci nezahvalni za njegovo nastojanje
i trud; što drugi nijedan nije znao izposlovati, to je
učinio on, sve piesničke sile u Kranjskoj sabravši u
jedno kolo.

Ovako nam preostaje da govorimo još o pervoj od
tih silah, t. j. o Prešernu.

France Prešern,  3. prosinca 1800 u Vrbi,
selu gorenskom u Kranjskoj od sel jaških roditeljah ro-
djen, prošao je učione ljubljanske, a prava izuči u Beču.
Dugo su ga vremena proganjali, tako da mu tuga, toli
često napomenuta u njegovih piesmah a najživahnije
izražena u prekrasnoj piesmi „ slovo od mladosti 11 , nije
bila gola, izprazna fantazija, ter je, mnogo godinah pro-
živivši koncipientom u Ljubljani, tekar tri godine prije
svoje smerti, t. j. 1840. postao odvietnikom (advokatom)
ti Kranju (Krainburgu). Prešern je po svojoj naravi skroz
i skroz lirik, kao niemački Heine (samo da u njega nije
ona satira toli oštra, bodljiva), ili kao Ternski u her-
vatskom. Da je on našao širom več razvite odnošaje, u
kakovih su manje više rodjena ova dvojica, i on bi
valjda mnogo više bio radio, pa jezik ga nebi bio priečio
u izražavanju zanešenih mu idejah, da im u jugosla-
venskoj lirici neima lahko para, gleda li se na umiljato

37

čuvstvo njegove poezije. Jošte nije se našao čoviek, koi
bi o toni genialnom piesniku napisao pobliži životopis,
ter kao što je Anastazij Griin razvidno tanine Strane u
Lenauovu življenju, razkrio nam uzroke cernili mu danab
i nočih (v. Novice 1849. str. 29.), pak se je bojati, da
če na ovaj nam način nestati svih suvremenikah, koji
bi baš znali i jedno i drugo kazati o njem. Bila je vie-
kovita borba izmedju njega i svetjenstva.

Dvie godine prije smerti dao je na svietlo sakup-
ljene svoje piesme pod naslovom „Poezije doktora
Franceta Prešerna".  U Ljubljani, Blaznik. Moto,
stoječi na čelu knjige, opisuje nam njegov život, da se
živahnije nemože:

„Sim dolgo upal in se bal,

Slovo sini upu, strahu dal;

Srce je prazno, srečno ni,

Nazaj si up in strah želi."

Bekao bih, da je svakolika njegova poezija ilustra-
cijom ovih redakah, a napose soneti puni su dotičnih
dokazali.

Vele, da je mnogo njegovih poezijah poslie smerti
uništenih po jedilom protivniku, a to je moguče, jer mu
je pero kadšto bilo malo čisto, kao što se znade o Biir-
geru i Blumaueru, a često je bilo ostro satirično, pogubno
napereno na protivnike mu. Niekako srodne sa ovom su
opazkom niekoje piesme naštampane u 5. svezku Čbelice..

38

Nu okaniv se onoga, česa neima, na kratko pre-
gledniino poezije, kako su nam naštampane. Piesme
razpadaju mu po saderžaju na lirične,  kojim pribra-
jamo i prekrasne dvie elegije (»prva ljubezen 11  i »slovo
od mladosti 11 ), na epične,  kao balade i romance; onda
»krst per Savici 11 ; jedna veča satira  pod naslovom:
»Nova pisarija 11 ; epigrami  ponajviše satirični; po ob-
liku izvanjskom jedna glosa,  mnogo gazelah i 42
soneta;  dakle poezija mu je mnogoverstna, različitim
Stranam pripadajoča.

Prešern je kralj u liričnoj poeziji i u so¬
netu.  Čuvstvo u jednoj kao i u drugoj versti toli je
duboko i jako, da mu dotične piesme spadaju medju
najsaveršenija diela, što mi je poznata u obče poezija,
ter da se piesniku nepodkrade lahko ma najmanja stvar,
koja po najstrožijem sudu nebi spadala tamo. To sve
valja napose o svili starijih mu piesmah, kao i o mno¬
gih novijih. Starijim pribrajam sve one, koje se nalaze
več u Čbelici *). Dvie su njegove piesme daleko poznate,
jer se često pievaju; izmedju njih je prekrasna: »pod

*) Sa više gledištah čini mi se osobito za slovenske čitatelje vriedno,
da ovdie po mogučnosti naznanim, kojim je redom piesnik iz-
radio svoje umotvorine. Broj, dodan naslovu piesme, znači strann,
na kojoj u podpunom mu izdanju stoji dotična piesma: broj, sto¬
ječi uz il!yr. Bliitter (ill. BI.) kaže broj toga lista. Cb. znači:
kranjska Cbelica.

39

oknom“. Biva noč, ti si kriva, da nemogu spati, ter da idem
pod tvoj prozor. Do zviezdah neima nam ovdie sviedokah,
s toga mi se pokaži na prozoru, ter mi kaži, ljubiš li me ili
ne; ako te je strah govoriti, samo mi rukom znak daj o
mom udesu. — Neima je na oknu; zviezde ! poglednite, da
li zbilja spava ili me možda kuša, ili ljubi drugoga.

„Ako spava,

Naj bo zdrava;

Ak’ me skuša, nič ne de (čini);

Po nje zgubi,

Ako ljubi

Druz’ga, počlo bo srce.“

God. 1827. Dekletam (7) ili. HI. 2.

„  1830. Lenora (57) prevod Ob. — Povodni mož (68) Ob. —

Slovo od mladosti (106) Cb. — Lieova strelci prevod
(neima mu u poezijah), ili. BI. 14. aug.

„ 1831. Hčere svet (39) Ob. — Nova pisarija (97) Ob. —•

Soneti (127, 128, 129, 131) Cb.

„ 1832. Soldaška (23) Ob. — Učenec (41) ili. BI. 14. jan.

(i Ob. 1833.) — Turjaška Kozamunda (45) Cb. —
Zvezdogledain (43) Ob. — Perva ljubezen (104) Ob.
— Zabavljivi napisi iliti epigrami (110) Cb. — So¬
neti (130, 158, 159, 167) Ob.

„ 1833. Strunam (5); Dohtar (43); Glosa (108); Gazele (117);

soneti (161—6). Sve ove u Obelici.

„ 1836. Napose izdan Kerst per Savici sa sonetom .Matiju

Čopu. — Kam? (12), iz 5. svezka Obelice prest, u
ili. BI. 30. apr. — Prekop (72) ili. BI. 23. jan.

40

Glavni je predmet t. j. ljubav ovdie razlio u d vi e ki¬
tice; od ostalih kiticah svaka majstorski saderžaje po
jednu pomisao, a ujedno je vanjski oblik te piesme, da
joj nije lahko para.

Još o jednoj piesmi neka nam hude dopušteno
prozboriti, a to je str. 36. „ Pevcu “, koja nam pred¬
stavlja duboki ponor i tamnu noč u njegovoj duši u pet
krasnih kiticah (štrofah); od ovih perva ima dva stiha,
druga tri, tretja četiri, četverta tri a peta opet dvie,
ter nam opisuje, da piesnik imade u svom sercu tamnu
noč, kraguja, koi mu neprestano grize na sercu, prošlost
da je britka , sadašnjost prazna , budučnost bcz nade;

God. 1837. Zdravilo ljubezni (53) ill. BI. 13. svibnja.

„ 1838. Pevcu (36) ill. BI. 9. lipnja. — Bibič (77) ill. BI. 3.

ožujka. — Moto na pročelju knjige ill. Bi. 26. svibnja.

„ 1842. K slovesu (15) ill. BI. 31. ožujka.

n  1843. Ukazi (13) ill. BI. 8. lipnja.

„ 1844. Sila spominja (17) ill. BI. 29. veljače. — Mornar

(21) ill. BI. 16. svibnja. — V spomin And. Smoleta
(27) ill. BI. 28. studenoga.

„  1845. Od železne ceste (29) Kovice br. 16. — Judovsko

dekle (50) ill. BI. 16. studenoga — Orglar (88)
Kovice br. 22.

U 5. svezku kranjske Cbelice imade prije neštampane piesme:
Nuna; Sveti Senan ; Šmarna gora; Nebeška procesija; Zdrav¬
ljica; glede ovih se nežna, kada ih je piesnik složio.

Za ostale Prešernove piesme nišam nigdie našao naznačeno,
kada su nastale.

41

nu da mu kano piesniku valja mimo pocinositi svuko-
liku patnju „ Stanu Se svojega spomni, trpi brez miru". —
Isto bi tako čoviek morao pobliže govoriti o dvih ele¬
gijah, u kojih se jednako neodvisno, izvorno kretje kao
i u oboe u svili svojih dielih. Jednu, t. j. „Slov6 od
mladosti" preveo je čelakovsky na, str. 446. gore reče-
noga svezka čas. čes. muz.

Od epičnik  piesamah pokazao nam je u niekojih
krasan, plastičan razvitak čina uz dodanu šalu kao u
„hčere svet", „učenec“, „dohtar“, „zviezdogledam“, „žen-
ska zvestoba" (tri je dievojke redom ljubio nieki guslar;
čim mu se iznevieri jedna i druga i tretja, svaki put
puče mu jedna struna , ter napokon na jednoj samo
svira pievajuči ujedno, da žene nas uče neljubiti ni-
jedne). U drugih baladah i romancah opet razvija ži¬
vahnost i bujnost fantazije, kao sto to biva u „povod-
njem možu". Niekako ovamo ide liepa, mirna alegorija
o ptici feniku, koju je pievao u „spomin V. Vodnika" i
»Orglar", kojom nieldm tiesnoserčnikom odgovara, zašto
on pieva o ljubavi. Največa od njegovih epičnih pie¬
samah je „Krst per Savici", razvijajuči nam prekrasan
prizor iz vremena, kad su se Slovenci na izvoru Save
pokerstili, ter se ljubav vodje slovenskoga prema die-
vojci inilenoj pretvori u ljubav prema kerstjanskoj ideji.
Nu koliko je liepo i niežno sve razvito, ipak se vidi,
da mu je lirika prava žica, jer junački uvod kriepak

42

je i jak; nu opet se vidi, da s njim vlada lirična krat-
koča, dočim je dalnji razvitak mekan i umietan, al bez
visokoga onoga poleta fantazije, što ga drugčije vidimo
u Prešernu. S a t i r i č k i duh Prešernov vidi se stranom
u „novoj pisariji", stranom n epigramih. — „Nova
pisarija" genialno smiehu i ruglju izvergava prestrogi
purizam slovničarah, kao i niekih protivnikah romantičke
Prešernove muze, od kojih je vervila kranjska zemlja
u obče, a napose Ljubljana (takav arhilog glede puri-
zamah jezičnih i na inih miestih Jugoslavenstva nebi
škodio, gdie se svaka rieč kao n. pr. panorama, ste-
reoskop itd. prevadja do nesmisla i nerazumljivosti).
Učenik pita si jednoga spisatelja, kako i o čem valja
pisati, da čoviek steče ime slavnoga spisatelja. Spisatelj
mu odgovori, da mora iti medju narod, ter koje su
rieči tamo, i kako ih taj govori, tako je jediiio pravo;
čuvaj se germanizamah, ter nekvari nam poezije sa ba¬
ladami i romancami, več pievaj o krumpiru i kako se
od gnjidah čiste životinje. — Oštar i to proti ostalom
duhu njegove poezije satiričan je duh u mnogih epi¬
gramih,  kojimi je pokazao izobražen, fin, estetično
razvijen um, nu u niekih epigramih vidi se nesretni
separatizam i lokalizam, koji nas Slavene upropastjuje,
dakle kratkovidnost narodno-politična; jerbo šiba n. pr.
one, koji bielim Hervatom, Rusnjakom, Slovakom, Slo-
vencom nepripisuju velike političke budučnosti, — a to mi

43

ovdie opažamo tim više, što god. 1847., kad jeizdavao svoje
piesme, duli slavjanstva probudjen po Šafariku i Kollaru,
nije inogao Prešernu biti nepoznatim. Ovamo spada i
epigram 20., u kom Stanka Vraza zove krivim Katonom,
što je slovensko nariečje deržeč previše tiesnim, bud za
svoju poeziju, ili u obče glede budučnosti god. 1836.
izključivo se latio ilirskoga iliti hervatsko-serbskoga je¬
zika (vidi i Zlati klasi II., str. 30).

Igračke u vanjskom obliku, t. j. glose i gazele
krasno su mu izašle izpod ruke; a još krasniji su mu
soneti.  Tu neima ni traga kakvu goder nasilju budi
glede stiha ili glede idejah; pregled svakoga soneta
obično je lahak; u pervih dvih kiticah često na način
slavenske narodne poezije imade primier bud iz naravi
bud iz prošlosti, u posliednjih dvieh glavni predmet,
pa sve to tako liepo izvedeno, kao da je pred sobom
več imao ma koliko starijih sonetah, dočim prije nje¬
govih slovenska poezija nije imala nego jedan jedini.
Jednakom se jasnostju i preglednostju odlikuje uzvi-
šeni mu „sonetni venec 11 . Pa rekao bih, da se i u
tom označuje duh Prešernove poezije, što je baš u so¬
nete izlio svoju bol i tugu,  jer u posliednjih sonetih
kano da nam je sam napisao komentar za gore napo-
menutu liričnu piesmu „Pevcu“. — U ostalom bilo bi
zanimivo, da čoviek stane njegove sonete prispodabljati
sa Petrarkinimi; jer jedno sam u elegiji: »Prva lju-

46

Medju suposlenike „Kranjske Čbelice“ spada još
niekoličina od takovih, kojih glavna radnja spada na
kašnje vneme, kao BI. Potočnik,  župnik blizu Ljub¬
ljane , koi je uz slovnicu sl o ven s ko ga jezika
niemački pisanu izdao jednu stranu „sveta u obrazih“
(Orbis pictus), ter složio niekoje i cerkvene i svictovne
krasne piesmice (medju ovimi svenui slavenskomu svietu
poznata „ Pridi Gorenc 11 ), koje se danas pievaju širom
po narodu; zatim J. Žemlja,  rodjen god. 1805., a
kano župnik na Ovšiškem u Gorenskoj umro 1844, koi
je uz niekoje manje napisao i poveču piesmu „Sedem
sinov 11 , naštampanu u Ljubljani 1843 ujedno sa pre¬
vodom Graveve elegije „na groblju 11 . Piesma „sedem
sinov 11  znamenita je več s toga, što je predmet iz her-
vatske poviesti: Ban Mikic veoma si željaše naslied-
nika; nu kad mu ga nije bilo, žena mu merzi na svaku
mater buduči sretniju. Jeanom dodje siromašna žena
noseči trojčiče (trojke) na rukuh, pak moli za milo-
stinju. Banica nju odtiera gadnim načinom, buduči osvie-
dočena, da je laž o trojčičih. Malo zatim u odsutnosti
banovoj porodi sedam sinovah, ter od srama šest ib
dadc služkinji, da ih potopi u vodi. Ban u taj par vra-
tjajuči se kuči spasi ih, ter ih obskerbi bez znanja ma¬
terina, dok nisu nastupili 17. godinu. Tad pokazav ih
banici ova reče , da bi smerti bio dužan, tko bi hotio
ovake junake umoriti. Na što joj odkrije istinu, ter

47

molbami od sinovah ganut oprosti joj život. — Piesma
složena u stancah iliti ottava rima spominje na Pre¬
šernov „krst per Savici", nu nije od one gladkosti,
kojom se odlikuje ovaj piesnik, premda se u ostalom
čita ugodno.

U isto doba sa Žemljom radio je Val. Stanič;
rodjcn god. 1774. na Soči, umro je 1847 u Gorici,
poznat kano piesnik veselili piesmicah; zatim Krcm-
pel,  rodjen 1790 blizu Radgone u Štajeru, a umro 1844,
koi je velikim trudom nu slabim jezikom napisao povest-
nicu štajerske zemlje (..Dogodivšine štajerske zemlje"
Gratz 1844). Prešern ga je oštrim načinom označio u
jednom distihu:

Nisi jc v glavo dobil, si dobil le slovcnšino v kremplje;
Duh preonemčeni slab, voljni so kremplji bili. —

U ostalom valja priznati, da su mu mnogo bolje
izpale piesme, kojimi u svom dielu obično saveršuje
pojedine dobe historične.

Amo spada još i J. Zalokar,  koi je izdao pod-
puni nauk o gospodarstvu, te sve. do danas radi na
ogromnom slovensko-n ie mačko  m riečniku, koi če
se po onom,  što jc o tom vidio pisac ovili redakah,
možda takmiti sa Vukovim riečnikom, samo da visoka
starost velecienjenomu starini dopusti, da preradi krasno
dielo, koje prije složiv po korenih sada prestavlja u strogi
alfahetički red. — Napomenuv još kano velezaslužna

48

cerkvenoga pisca M. Ravni kara,  koi se je rodio «
Kranjskoj 1770, ter 1845 umro kano biskup u Teistu,
pokazav Slovencom , kako valja pisati u duhu samoga
naroda, koi nežna drugi nego samo narodni domači
jezik, preostaje nam jošte da na sveršetku ove dobe na-
pomenemo Antuna Slomšek  a. Rodjen 1800 u Po¬
nikvah blizu Poličanah u celjskom kotaru, postao je god.
1846. biskupom labudskim (Lavant), ter kano takav u
Mariboru umro god. 1862. Njegovim se osobito nasto-
janjem preporodio slovenski duh po koruškoj i štajerskoj
zemlji; dielovarije mu osietjao je i seljak i učenjak;
jerbo kako je osobno u čovieka dielovao umiljatim i
hiežnim načinom, tako bijaše mu slog ili stil ljubezan,
miran, pak čisto slovenski; njegovoj prozi u slovenskom
jeziku neima lahko takmačice. Uz mnoge pobožne knjige,
koje su po svem narodu razprostranjene u tri do četiri
izdanja, napisao je prekrasno praktično školsko dielo
„Blaže in Nežica v nedeljski šoli“; i ovo više putah
štampano pisano je načinom, kojim po Niemačkoj za
niže učione u jednoj  knjiži znadu sve različite za
mladež potrebite predmete spojiti. Osim toga mnogo je
napisao niežnih piesamah i to najstarije več u knjižici
„Koruške in štajerske pesmi", što ih je god. 1832. u
Celovcu Ahacel u 2. izdanju dao na svietlo. Osim toga
svaki svezak lietopisa „Drobtince“, što ih je on ute-
meljio god. 1846., imade najizverstnije sastavke iz nje-

.19

. gova pera. Šillerovu- piesmu „o zvonu“ preveo je toli
krasno, gladko i naravno, da mu se sa prevodom od
Koseskoga takmi u lahkoči stila, samo joj je amo tamo
dao odviše cerkven značaj, jer prevod neka ostaje
prevodom. — Smert njegova u najpogibeljnije doba na-
rodnomu je razvitku u Štajeru pa možda i po svoj Slo¬
veniji usiekala duboku ranu, koja če nas peči dugo ter
dugo vremena.

Dodavši jošte, da su osobito svetjenici ove i slie-
deča tlobe nastojali, da stranom u izvornih dielili, stra-
nom u prevodih osobito od pripoviestih Krištofa Schmidta
i od inih doraslim kao i mladeži prirede shodne hrane za
pobožni duševni život (Rozman, Klančnik. F. Globočnik,
Baraga, J. Burgar, Cigler, Dolinar, Ilašnik, Kocian-
čič,  Javornik, Likar, Ledinski, Vodušek i mnogi ini),
prelazi mo na uovu dobu slovenske literature. —

Pregledav ovako književnosti slovenske druga, dobu
vidimo, da joj je zbilja predmet i značaj često samo za
učenjake ilit.i literate, ter su spisatelji uslied okolnostih,
kao što niekada i u Dubrovniku pisali u dva jezika, i to
osim Vodnika i Prešerna u Sloveniji večinoin bolje u tu-
djem nego li u narodnom jeziku. — Da ovaj način mnogo
više prija protivnikom slovenskoga jezika nego li duh
tretje dobe (premda znamo i ove dobe ljudih sloven¬
skih, kojim je zbog učenja slovenske slovnice bilo pri-
šiveno ime panski vi štab), to nam, pokazuje nieki ljub-

4

Jjanski dopisnik u časopisu „Hoch vom Dachstein“, koi
je 1862. izlazio u Gradcu, gdie na str. 87. medju osta¬
lim veli: „Kad je uz niemački jezik jošte koracao
st r ogolite r ar ni razvitak narodnoga jezika slovenskoga,
to su obadva jezika naravno medjusobno plodonosDO
dielovala. Nu odkada je jezična razpra nastala , nestalo
je te plodonosne uzajemnosti, ter se ljudi s jedne i
druge Strane motre ostrim okom.“ U dalnjem razvitku
govori, da je Prešern radio u duhu romanticizma, ko-
jemu je pravcu Gothe pojmom svesvietske književnosti
opredielio sverhu i značaj (risum teneatis amici); ter
kuje u zviezde Prešerna s toga, što je pievao u obadva
jezika. Nu s jedne Strane moramo reči, da če i najstro-
žija bezpristrana kritika imati priznati, kolika je razlika
izmedju slovenskih i niemačkih njegovih plodovah; riedko
mu je koja niemačka stvar dobro pošla za rukom, da-
pače imade u toj štruci sasvim slabih stihovah; s druge
Strane rado bismo znali, koliko Niemacah,  kojim se
bogine nije bojati za narodnost, izdaje piesnička svoja
diela u dva jezika?

Nebismo toga bili napomenuli, da neima nieka
stranka po Sloveniji, koja slovensku ravnopravnost tol¬
mači ovako, da bi Slovenci imali biti dvoživci, a Niemci
slobodno samo neka pišu niemački.

III. Duh narodnosti na toliko se je probudio na
svih Stranah, da su god. 1843. ^Kmetijske in roko-|

51

dolske Novice* pod uredničtvom dra.  J.  Bleiweisa
saokupile svekolike do sada razterkane narodne sile, ter
je značaj najnovije ove dobe, da su se sve strane ovoga
narodiča spoznale kano uda jednoga te istoga tiela, t. j.
Slovenije, dočim je »Kranjska čbelica* več u svom na¬
slovu imala znak separatizma, lokalizma. Neima sada
lahko narodnjaka slovenskoga, komu nebi bilo traga u
tom listu, ter su »Novice* živa poviest najnovije slo¬
venske literature. Polaganim, mirnim korakom mudri
im urednik vodi narod na promak u gospodarstvenih
kao i duševnih stvarih. Ovako je medju ostalimi bez
ikakova prepira doskočio razpri o abecedi; jerbo počev
svoj list izdavati starom bohoričieom, več se je godine
1844., premda ga je u tom stao prieeiti sam Kopitar,
odlučio za gajevicu, samo što slova č nije poderžao, ter
se je oderžala ova malena razlika medju slovenskim i
hervatskim pravopisom; jer dotični se glas u Sloveniji,
na koliko znadem, samo čujc okolo Ribnice na gr; -
niči Notranjskoga, dočim ga Dolenci kao i Gorenci i
ostali Slovenci neimaju.

Dielovanju Blenveisovu i njegovih pripomagačah
imade se pripisivati, da je jezik izmaknut iz prastaroga
mertvila i stagnacije, koju Kopitar napominje u svojoj
slovnici veleči na str. 39., da Dalmatinov prevod biblije
nipošto nije ostario izza 200 godinah; sada bo uslied.
nastojanja dra. Miklošiča i niekojih mladičah, koji su

4  *

52

se u Beču po njegovu naputku stavili na staroslovenski
jezik, koješta je promienjeno i ustanovljeno u obliko¬
slovju itako, da je ova strana starijih slovnicah podosta
ostariela na mnogih miestih. Ovako je osobito zvuko-
slovno pitanje razmeršeno, ter n. pr. ustanovljena po¬
raba oblika om u fnužkih samostavnicih, ega u genit.
jednobr. od rnužkih pridavnikah; ovako je priznat r
kano samoglasnik, ter se je več počela živahna borba
glede skladnje,  gdie je preostalo jošte slabije blago.

Nu okaniv se dalnjega razglabanja, šta još manjka
slovenskomu jeziku, vratiino se k predmetu t. j. dielo-
vanju Janeza Bleivveisa.  Bodi se 19. studenoga
godine 1808. u gradu Kranju (Krainburg); otac mu je
fergovac; izučiv liečničtvo na sveueilištu bečkom, stavi
se osobito na izučenje živinarstva (Thierarzneikunde),
ter bude god. 1841. profesorom na kirurgi,čnom zavodu
u Ljubljani. Dvie godine kas,ni j e postav tajnikom gospo-
darskoga družtva u Ljubljani ujedno primi uredničtvo
„Novicah“, koje je rečeno družtvo nakanilo izdavati na
korist i prornak gospodarstvenih strukah u kranjskoj
zemlji. Ujedno je, odkad se je god. 1861. pervi zemalj-
ski sabor sabrao, član zemaljskoga odbora. — Blehveis u
rečenih je strukah radio kao riedko koi popularan list
imade bo primierah, gdie su ga prosti seljaci, za koje
narodne škole nisu učinile baš nista, pozivali, neka im
' do.dje razgledati gospodarstvo i zemlje uredjene sasvim

po pravilih, što su ih čitali u »Novicah"; al jc ujedno u
tom listu, namienjenom osobito kmetu i rukotvorcem ili
zanatlijam, genialnim načinom znao spojiti i višje duševne
sverhe, načiniv time svoj list središtem razterkanih silah
slovenskih, i to piesničkih, jezikoslovnih, historičkih itd.
Stil mu je prost i popularan, da ga svaki seljak mora
razumieti, točan, pa kad odgovara protivnikom svojih
načelah, uz svu poznatu umiljatost znade biti i oštar.

Napisao je više posebnih praktičnih dielah, n. pr.
„Bukve za kmeta, kako se imajo pri kupovanji, pleme-
nenji, reji in opravljanji konj obnašati 11  (Ljublj. 1843);
„nauk podkovstva K  (Lj. 1850); „nauk živinoreje" (Lj.
1855). Osim toga na svietlo je dao čitanke za niže
gimnazije („Slovensko berilo za lil. gimn. razred, Ljublj.
1854; za IV. gimn. razred 1855“); »Koledarček sloven¬
ski 11  (god. 1852—6) pun krasnih članakah iz pera Blei-
weisova i inili spisateljah. ter je najbolje od tih sasta-
vakah lietos napose obielodanio pod naslovom: »Zlati
klasi", u kojoj knjižici uz mnoge piesme i šest novelah
imade tri narodo- i zemljopisna članka, a napose žl-
votopise o Valvazoru, Žigi Zoisu, Stanku Vrazu, Val.
Staniču i Gjurgju Japelju. Uslied njegova nastojanja
ustrojiše god. 1850. u Ljubljani učionu za podkivanje
konjah i o živinskih bolestih. —

Šta je riedki taj muž svomu narodu kano brani:
narodnih pravah, to je svemu slavenskomu svietu po-

54

znato, ter uz svu čednost i tihano njegovo dielovanje
od ruskoga čara priznano god. 1862., kad je prigodom
tisučgodišnjice ruskoga carstva u Nižjem Novgorodu i
njemu podieljen ruski obred i to svete Ane.

Za kratak sastavak nije moguče, a kao što mislimo
niti potriebno, da uz bujnu radnju na toni polju nabro-
jimo sve važnije podupiratelje i dopisnike »Novicah",
pa u obče pisce o ve tretje dobe  u slovenskoj lite¬
raturi ; jerbo što dalje, to se više javlja ovakovih silah,
odkada je novi sustav naukah, po ministru Thunu izveden,
u nas probudio sasvim novo kretanje i micanje; pa u
obče se o mladjih silah neda govoriti odlučnim načinom.

Medju starije važnije spisatelje spada M. Verto-
vec, M. Majar, Jovan Vesel.-Koseski, Fr. Ma¬
lavašič, Dav. Trstenjak  i P. Hi  cin  ge  r. —

M. Ver  to  ve  c, bivši župnik u ipavskoj dolini (IVip-
pach), umro je 1851. Več je dosta rano napisao »vino-
reju“ iliti plodjenje lože; zatim je sliedila kano najbolje
mu i izverstno dielo »Kmetijska kemija®, koja je jednako
kao i „vinoreja“ i sliedeče dielo na svietlo izašla kano
dodatak od »Novicah®; ovo izvorno dielo od osobite je
koristi za gospodarske učione, te je popularno, al ujedno
i znanstveno izradjeno; južni Slaveni u nijednoj prak-
tičnoj štruci neimaju toli izverstna diela. Isto je tako
počeo kano doklado „ Novicah “ izdavati popularni sve-
ob :u poviestnicu i to po poznatom Weberovu dielu hi-

55

I storičkom. Za slabo znanstveno vrieme, kada je počeo
raditi o toin dielu, mora se priznati, da mu je dobar
izbor glede onoga, što nam priobčuje; mane od diela
spadaju na uzor mu niemački. Smert ga je prepriečila,
da ju doverši, ter ju dobrim uspiehom i samostalnije
nastavlja P. Hicinger. I ovo dielo Vertovčevo pokazuje,

, da mu je duh skroz i skroz bio praktičan za naš narod.
Slog mu je gladak i naravan, nu nije bez germanizamah;
ali koj sfe jih pisac dosada može sasvim ukloniti?

Fr. Malavašič  rodi se 1818 u Ljubljani, aumro
je početkom 1863; življaše kano magister kirurgije u
rodnom svom miestu, ter je u »Novicah" za svoj narod
radio sve od perve njihove dobe. God. 1849. uredjivao
je list „Pravi Slovenec"; iste je godine na svietlo dao
slovensku slovnicu i pripoviest »Erazem v jami"; ošini
toga je mnoge popularne pripoviesti kao i mnoge pies-
mice preveo iz niemačkoga; medju najbolje prozaične mu
prevode spada bez pitanja »Zlata vas" (das Goldmacher-
dorf) od H. Zschokke-a, Napisan je i mnoge izvorne pies-
mice, nu bez višega poleta fantazije. Slog mu je okretan
i lahko razumljiv, premda poniešto lokalan, t. j. sve do
konca skorom takav, kakav mu je bio s početka.

M. Maj ar, rodjen 1809 u zilskoj dolini na Ko-
ruškoj, gdie je sada župnik, postojani buditelj i gojitelj
slovenstva u domovini mn. God. 1846. na svietlo je dao
»cerkevno pesmarico", u kojoj knjiži imade stare cerk-

56

vene piesme ujedno sa napjevi; medju novijimi imade
i starih narodnih. Suvremenik Vrazov, probudio se je«
isto doba, kad je ovaj stavio se pisati ilirskim iliti
hervatsko - serbskim jezikom. Bodjen i on na najbližoj
granici jezičnoj, nezaštitjenoj ničim, pobojao se je za
maleni svoj narodič. ter gledao, kako bi se tomu dalo
pomoči. Nu kad mu je dielokrug ostao u Koruškoj, nije
se odlučio ni strogo za slovenštinu ni za štokavštinu.
več je želio, da se ova dva nariečja sliju ujedam Smier
svili dotičnih njegovih mislih lmjjasnije pokazuje mu
dielo, sto je god. 1848. u Ljubljani pod naslovom: „Pra¬
vi la, kako izobraževati ilirsko narčeje" izašlo na svietlo.
Imade krasau saderžaj i mnogo zlata, ter pokazuje mnogo
znanja na polju slavenskih nariečjah. al s druge je Strane
promašio glede sloga i jezika, koi priporuča u tom dielu;
jerbo neima jošte primiera, niti če ga biti ikada, da bi
slovničari umietnim putem stvorih jezik. Daje se razu-
mfeti predlog: Primite ovo ili ono nariečje za književnu
porabu: al je nepraktično naeiniv samovoljan smies slo¬
varski i oblikoslovan iz kajkavskoga i štokavskoga je¬
zika kazati: Evo primi to za jezik svoj. —• Nieki neiz-
kusni mladji ljudi zbilja su se poveli za njim, ter se je
jedva jezik otriebio od tih posliedicah.

NapOmenuti još imademo, da je'dr. Miklošič jedno
svojim uplivom kano slavista, onda kano profesor staro-
slavenskoga jezika na sveučilištu u Beču, gdie se ponaj-

57

više uče mladici iz Kranjske za učiteljstvo gimuazijalno
kao i pravdo slo vj e, napokon čitankami za gornju gimna¬
zij u, što ih je na svietio dao pod naslovom: „berilo za
5., 6. i 7. razred", mnogo doprineo promaku u slo ven =■

, skom jeziku, što ga opažamo od god. 1850., ter smo
ga napomenuli, počevši govoriti o tretjoj dobi slovenske
literature; — dalje, da na polju bogoslovnem za narod
rade dr. J. M u r š e c, O r o s 1 a v Caf (koi več od
davna radi na slovenskom riečniku i slavenskoj slovnici,
ter je manje sretno prcveo Robinzona), i da je P. Ro¬
bida — profesor u Celovcu — na svietio dao kratku
makrobiotiku i fiziku („Zdravje narbolji blago"; onda
»naravoslovje ali fizika" u Ljubljani god. 1849.); dalje
da se Davorin Trstenjak,  rodom iz Kraljevicali
blizu Radgone u Štajeru, a sada župnik u sv. Gjorgju
blizu Celja, za mladje dobe sretnim uspiehom bavio sa
poezijom, kašnje se stavio na bistoričko izpitivanje naj -
starije dobeslavenstva u Evropi, ter da nmogosti ano, obšir¬
no svoje znanje stavlja u historieko i jezikoslovno tumače-
nje imenah historičnih, zemljopisnih i osobnih načinom
jako smielim ; ter da mi u njem osobito štujemo onu stra-
nu, kako on kao nijedan drugi razumije svoj narod u pričah
i u narodnih običajih; napomenuv napokon, da se P. Hi-
cinger,  dekan u Postojni, marljivo bavi malo ne sa
istimi strokami, koje smo nabrojili glede Trstenjaka, — to
sve napomenuv preostaje nam još piesnički kralj ove dobe.

58

Jovan Vesel rodi se n selu Kosesu, spadajučem
na občinu Moravči, blizu Ljubljane, odkuda mu spisa-
teljsko ime Koseski;  nauke je izučio u Ljubljani i
na šveučilištu bečkom, ter stupiv u službu kod kame-
ralne uprave, postao je savietnikom u Terstu, gdie je
ostao sve do prije niekoličine godinah, kada je uslied
težke bolesti, zatekle ga 1852, od koje ga posliedicah nisu
mogle spasiti abbanske toplice u Istriji, oslabio na tielu
a uslied toga i na krasnom, bistrom, uzvišenom unm
tako, da od te dobe nije mogao ništa više raditi na
narodnom polju.

Piesnički um budio je u njem Richter kano uči¬
telj poviestnice, koi je ujedno sam pisao piesmes  toga
je več god. 1818. napisao pervi slovenski sonet, na-
štampan u „Laibacher Wochenblatt“ br. 24., a opet u
Blehveisovu koledaru god. 1862. Nu u svoj muževnoj
snagi pojavio se je tekar, kad je god. 1844. car Ferdi-
nando došao na slovensku zemlju, posvetiv ovomu putu
tri veličanstvene ode , dodane „Novicam“ od 4. rujna iste
godine Slovenija njimi pozdravlja svoga vladaoca, ter mu
pred oči stavlja, šta su niekoč i umom i mačem bili
Slaveni, pak da.se s toga ona smielo sa ostalimi na¬
rodi primiče k prestolju.

Uzvišenost je glavni značaj njegove poezije, fanta¬
zija mu je bujna i živahna, premda je, kad se je po¬
javio, morao biti več u dobi, koje je udes Sileru slomio

\ V "

59

liru; a nza svu bujnost u svih mu proizvodih vlada
strogo jedinstvo predmeta.

Neposredna je posliedica njegova pojavljenja bilo
probudjenje skorom svekolike mladeži na narodnu radnju.
Dočim su prije te dobe domorodci po riedko se javljali,
uslied njegove poezije nastade živahnost, kakovoj prije
toga po slovenskih zemljah nikada nije bilo traga. Nje¬
gova se dielovanju posriedno ima i to pripisivati, da
su ljudi u Prešernu počeli cieniti visoki piesnički um.

Pri tom imademo glede Koseskoga dvoje opaziti;
jedno, da je na način Kollarov i Klopstokov svomu na¬
rodu pripisivao prošlost, o kojoj poviest ili jošte nije
izgovorila odlučne odsude, ili danas sudi drugčije, ter
mu je kadšto i lirična poezija poniešto retorična; drugo
s toga, što po svojih službenih okolnostih nije uviek
živio u slovenskih krugovih, pisao je manje popularnim
nego učenim načinom; s tim je srodno i to, da je u
svoje piesmotvore često uzimao rieči uzete iz inih slo¬
venskih nariečjah, čim se znatno umanjuje broj onih
čitateljah, koji mogu kazati, da mu razumiju 'sva poje¬
dina miesta njegovih poezijah; ter bi njegov način pi¬
sanja više vodio na učen jezik kao što je niemački,
dočim je Prešern svakomu skroz razumljiv, tko mu
može razumieti ideje. Mogao bi čoviek reči, da je on
prema svojoj dobi možda na toliko preveč obširan u
izboru riečib i oblikah, koliko je Prešern po dobi svoga

60

dielovanja više Jokalau, tako da se kadšto nalaze i krivi
oblici, n. pr. Mletak kao nom., čudi namiesto čudesa itd.
A uslied napomenute one pomisli o slavenskoj prošlosti,
poezija njegova kao od nijednoga drugoga piesnika du-
bokim je napunjena uvierenjem , da Slavenstvo mora
doci do svojih pravah, samo da svietu pokaže svoju va-
Ijanost duševnu i junačku. U tom je dakle Koseski na¬
rodu političkim vodjom, kao nijedan drugi piesnik. Žali-
bože još mu nisu diela sakupljena na svietlo izašla,
preroda nam ,,Novice“ javljaju, da je na toliko ojačao
umom,  da se je latio šahiranja svojih piesamab.

Izvorna diela, odlikujuča se strogim jedinstvom
predmeta, razpadaju mu na lirične i epične. Liričnih
napisao je više od epičnih;  ja bi ga u tom kao i u
glavnom duhu prispodabljao Klopstoku; jer su i nazori
lirični srodni, ostri, bistroumni i niekako učeni., Pri-
mierom neka nam budu gore spomenute tri ode:
»Slovenija čaru Ferdinandu 11 . Smierno dvojec, bi ii
se i ona,  začuv prisizanje ostalih narodah austrijari-
skih, prihližila svomu vladaru, začuje s neba glas
Klioue, da su joj prednji pri j e svesvietne vlade gerčke
i rimske stražarili u Evropi, ter da su joj na glasu i
umom i mačem ; jer u trojanski su rat davali orožje,
več su se proti Aminti mačedonskomu borili; tri čara
gerčka bijahu od njezine kervi. U tom otvori joj Klioua
prošlost, ter se vide svi junači i pernici cerkveni od

61

njezina koliena; te ovako ohrabriv se stupi i ona pred
prestolje, da se svomu čaru zakune na nepomičnu
viernost. '—■

U drugo  j odi pripovieda Slovenija, da svomu
Vladani nemože donieti blistajuči se vienac, kad su ga
raznieli Kimbri, Goti i Huni, ter od juga Rimljani i
Talijani kosti joj lomili. Strašna vremena!

Save in Drave vode solze so bile in kri,
Zadnjega, zdelo se je de bila bo ura Slovencu.

Kano bujicom ili burom morskom prikrije nam se
narod, kad se je baš Slovenija spremala na osvetu „po
nalogu proroka Arkonskega“, ter Radagost na Padu
ostro vojevao, a ;,Genserik, drugi moj sin. preplaval
do Afrike sto rek“; u Rimu stao je Otokar, nu ovim je
načinom domovina bez vojske, Siscia pade, Rupa, Optuj
i ini gradovi.

Tri sto let in čez mertvačka je groza davila.

Dva samogoltna volka stoječa na levi, na desni
Z ojstrim jezikam iz ran gladilo mi serkata kri;
Ropa nasiten x\var Dagobertu se hujšemu vogne
Misel razdvojena vsili glada enaka oba
V serce pomakata zob strupeni mi vedno protivna.

Neka Argaid, Ferdulf sviedoče, da je ostala slavna;:
šest junakali osvietlalo si je obraz:

Samo, Borut, Ketumar, Privina, Bojnomir, Kocel.

Tode prirojena moč razbita je bila na vedno,

62


Sin je nesreče razpor — brata mi brat nepozna
Vogni se, Horvat si ti! — Iz pota mi Krajnec, Korošec"
Tak malopriden prepir dom ino moč mi drobi.

U tre tj oj označuje nam se, kako su se Sloveniji
izliečile težke rane, jerbo tiekom vremena propadaju !
imena i narodi, a njezina viernost stoji časa vihru. Pra- 1
diedovi Ferdinandovi pritekli su u pomoč, Rudolf dao
je svoja dva sina; ovako se prenu Emona, Pivka i Me¬
tlika, Rieka se probudi i Promona

In polovici moči slovenske trese Mletak (!) se.

Al evo nove bure sa istoka; Miloš pade i Lazar,

Gore slovenske so zdaj od Kope do Soče, do Drave
V žarku gorečih germad trombe zapadu na boj.
i evo neprijatelj je svladan „sužnim nezvestim posmeh 11 .
— Nu i na duh može se pozivati, odkad su vladati
znanostim otvorili vrata; ta imade Vegu, Valvazora,
Voglara, Cojza i stotinu inih muževah.

Srodne ima misli piesma „ Kdo je mar“, kojom
proslavljuje slovenskoga seljaka glede radinosti i uma.
Šteta, da mu je namienjena »Visoka piesma" ostala ne-
doveršena; jerbo godine 1850. izradio je samo uvod i
pervu molbu (t. j. otče naš, koj jesi na nebesih; i sveto
budi ime tvoje).

Epične,  odlikujuč se mirnim, sigurnim, čverstim
korakom u pripoviedanju, spadaju na najizverstnije mu
proizvode. Ovamo ide poveča balada »Pohlep oslepi":

Tergovac iz Bagdada sa. jednim se dervišem spoji, da
u začaranom niekom gradu digrni alemkamenja i bisera
i zlata za dvadeset devab, nu tako, da ih svaki poderži
deset, Lakomi tergovac zuade sve iztergnuti dervišu, a
napokon i škatuljicu, napunjenu mastju, činečom, da
čoviek vidi raj od bogatstva, cim si namaže jedno oko,
a da osliepi, čim si namaže i druge. Namazav si proti
opomeni derviševoj i drugo oko, osliepi, pustahije ga
opliene, a njega kano prosjaka sliepeadovedu u Bagdad. —
Ovamo ide šaljiva pripoviest „zgubljeni raj 8 . Težak težko
radeči sa svojom Ženom Adama i Evu krivi zbog svojih
trudovah. Jedan bogataš primi obodvojicu u krasan svoj
dvor, ter im podieli najugodniji život; nu samo s tom
pogodbom, da pri stolu od posliednje zdiele nesmiju
skinuti pokrova, jer bi ih onda protierao iz dvora. Nu
od prevelike ljubopitnosti skinuše ga, ter iz zdiele skoči
miš, a oni moradoše ostaviti krasni raj. — A napose
zaslužuje prekrasna poveča pripoviest »začarana puška 11
(Novice god. 1847. str. 117.) pozornost slavensku, kao
što ju je probudila Mažuraničeva: „Smert Smail Age
čengiča 8 . Imajuči 336 stihovah u mierilu ottava rima
pripovieda, kako je Davud, bosanski Turčin, lažljivom
ljubavju kčer od junačkoga Save znao sklonuti, da mu
je začaranu pušku otčinu izničila, a onda, kad je Sava
u bitci pao od svoje puške, ona kao Vlasta herii u
bitku, ter ubiv Davuda stennoglavi se u strašan ponor.

62

Sin je nesreče razpor — brata mi brat nepozna
„Vogni se, Horvat si ti!—Iz pota miKrajnec,Korošec 11
Tak malopriden prepir dom ino moč mi drobi.

U tre tj oj označuje nam se, kako su se Sloveniji ,
izliečile težke rane, jerbo tiekom vremena propadaju. '
imena i narodi, a njezina viernost stoji časa vihru. Pra-
diedovi Ferdinandovi pritekli su u pomoč, Rudolf dao
je svoja dva sina; ovako se prenu Emona, Pivka i Me¬
tlika, Rieka se probudi i Promona

In polovici moči slovenske trese Mletak (!) se.

Al evo nove bure sa istoka; Miloš pade i Lazar,

Gore slovenske so zdaj od Kope do Soče, do Drave
V žarku gorečih germad trombe zapadu na boj.
i evo neprijatelj je svladan „sužnim nezvestim posmeh 11 .
— Nu i na duh može se pozivati, odkad su vladali
znanostim otvorili vrata: ta imade Vegu, Valvazora,
Voglara, Cojza i stotinu inih muževah.

Srodne ima misli piesma „Kdo je mar“, kojom
proslavljuje slovenskoga Seljaka glede radinosti i uma.;
Šteta, da mu je namienjena „ Visoka piesma“ ostala ne-;
doveršena; jerbo godine 1850. izradio je samo uvod i
pervu molbu (t. j. otče naš, koj jesi na nebesih; i sveto
budi ime tvoje).

Epične,  odlikujuč se mirnim, sigurnim, čverstim
korakom u pripoviedanju, spadaju na najizverstnije mu
proizvode. Ovamo ide poveča balada n Pohlep oslepi":.

63

Tergovac iz Bagdada sa. jednim sc dervišem spoji, da
u začaranom niekom gradu dignu alemkamenja i bisera
i zlata za dvadeset devak, nu tako, da ili svaki poderži
deset, Lakomi tergovac znade sve iztergnuti dervišu , a
napokon i škatuljicu, napunjenu mastju, činečom, da
čoviek vidi raj od bogatstva, čim si namaže jedno oko,
a da osliepi, čim si namaže i drugo. Namazav si proti
opomeni derviševoj i drugo oko, osliepi, pustahije ga
opliene, a njega kano prosjaka sliepeadovedu u Bagdad. —
Ovamo ide šaljiva pripoviest »zgubljeni raj“. Težak težko
radeči sa svojom Ženom Adama i Evu krivi zbog svojih
trudovah. Jedan bogataš primi obodvojieu u krasan svoj
dvor, ter im podieli najugodniji život; -nu samo s toiu
pogodbom, da pri stolu od posliednje zdiele nesmiju <
skinuti pokrova, jer bi ih onda protierao iz dvora. Nu
od prevelike ljubopitnosti skinuše ga, ter iz zdiele skoči
miš, a oni moradoše ostaviti krasni raj. — A napose
zaslužuje prekrasna poveča pripoviest »začarana puška*
(Novice god. 1847. str. 117.) pozornost slavensku, kao
što ju je probudila Mažuraničeva: „ Smeri Smail Age
Cengiča 11 . Imajuči 336 stihovah u mierilu ottava rima
pripovieda, kako je Davud, bosanski Turčin, lažljivom
ljubavju kčer od junačkoga Save znao sklonuti, da mu
je začaranu pušku otčinu izničila, a onda, kad je Sava
u bitci pao od svoje puške, ona kao Vlasta herli u
bitku, ter ubiv Davuda stermoglavi se u strašan ponor.

64

— Osim ovih dielah u vezanom slogu napisan je nie-
koliko pokratjih novelah.

Na bezposleno pitanje, koji je veči piesnik: Pre¬
šern ili Koseski, netreba ni odgovora; -važnije je pi¬
tanje, zašto je Koseski jače i bujnije dielovao nego li
Prešern? A odgovor je taj: sto proizvodi od ovoga ne-
svietlncaju u proštom, duboko mnietnom svom obliku,
dočim su piesmotvori od Koseskoga sjajniji i više reto¬
rični, ter ujedno narodu pokazuju tobožnju veliku pro- !
šlost, dočim se Prešernova lirika uviek samo kreče oko 1
unuternjih čuvstvah piesnikovih ; a za najvecu stranu
čitalacah mnogo je težija takova poezija unuternjega
nego li vanjskoga svieta.

Pr e vodah  njegovih po obsegu mnogo jo više od
izvornih piesamah; tako je uzvišeniin svojini načinom j
preveo najiiepše balade Šilerove, kao: Rukavicu, bor sa
drakonom; Ibikove žerave, poručanstvo; osim baladah
piesmu o zvonu. K tomu preveo je iz ruskoga Državi-
novu odu o Rogu; onda poput Lomonesove „Ode po Hiobu“
složio je prekrasni! al težko razumljivu piesmu: „Ne
sodi". Osim toga preveo je još „orjašku igraču“ od
Chamissona; balade „verli muž“ (der brave Mann) i
„divji lov“ od Biirgera; a napokon jednu stranu Šile¬
rove »neveste mesinske“ (a Novice su naviestile, da je
prevod dogotovljen o svemkolikom tom dielu); nu cviet
svih prevodah jeste mu „ Devica orleanska 11 , kojom je

65

piesnik hotio pokazati, pa i jeste majstorski pokazao,
šta vieštak može več raditi u tom jeziku. — Iz ovo
malo redakah vidieti je, šta je slovenska zemlja izgu¬
bila na tom visokom veleumu.

Napomenuv jo.š, da je kano mladič u gore rečenom
niemačkom listu osim napomenutoga slovenskoga soneta
god. 1818. »aštampao više niemačkih baladah, kojim se
Yeč u idejah vidi mladjahnost piesnika, al ujedno pra¬
vilnost u stihu, hočemo za sve one, koji bi se s njego¬
vimi raztepenimi dieli rado pobliže upoznali, u opazci
na koliko moguče podpuno naznačiti piesmotvore nje¬
gove i gdie su naštampani *).

*) Sva su njegova diela od godine 1844 . počamši izlazila u „K T ovicah“
ter broj prosto dodan znati stranu toga lista u naznačenem tečaju.
God. 1844 . dodane su Kovicam str. 141. gore tumačene tri ode:

Slovenija Ferdinandu. — Grof Habsbnržki od Silera
(149). — Orjaška igrača (iz niem. str. 161). —Verli
mož (od Biirgera str. 181). — Divji lovec (od Bur-
gera str. 205).

„ 1845 . Zima, razgovor medju čoviekom i šumom (br. 7).—

Legenda (br. 11). — V jamo pade, kdor jo drugim
koplje (novela o Lamprinu rodom Slovencu ili od
Kurcole, koi je u sultanskom haremu našao svoju
sestru, ter jednako bio srietan, kao Fridolin u slie-
dečem (br. 21—25). — Hoja na plavž (od Šilera
br. 29— 30 ). — Kaj izgubljen (br. 36 ). — Vojaška
(br. 46 ). — Vodotop ili ronac (od Šilera br. 50). —
Bravcom h koncu leta v spomin (br. 53).

5

66

Osim obširnije napomenutih suposlenikah »Novi¬
cah" imade jošte velik broj takovih, koji marljivo na-
stoje o promaku narodnoga obrazovanja; ovamo spadaju
n. pr. Hašnik, Miroslav Vilhar,  umiljat popu-
laran piesnik, koi svojim piesmam dodava i napjeve
(piesme štampane su mu u Ljubljani 1860, a napjevah
izdao je več do pet svezakah), Javornik, Kobe,
Ledinski  (koi je napisao mnoge piesme), 01 ib a n,
Orožen, Raič  (boritelj za prava narodnoga jezika u
gimnaziji), Ravnikar  (piše o pitanjih poviestničkih),

God. 1846. Poscin o zvonu od Šdera (37). — Bor z diakonom
od Šiiera (65). — Rokavica od Šiiera (89). — Kdo
jc mar (veličanstvena piesma. kojom se proslavljuju
sinovi slov. seljaka, 121). — Pohlep oslepi (133).—
Oda Bog od Deriavina (191).

God. 1847. Kovice za novo leto (1). — Ne sodi (srodna sa jed¬
ilom piesmom od Lotnonosova, 29). — Začarana puška
(117). — Ibikovi žerjavi (193).

„ 1848. Naprej slovenski jug (davorija proti Magjarom, 171).

— Devica orleanska (kano dodatak).

„ 1849. Komad od Messinske neveste (77).

„ 1850. Posvečeno bodi tvoje ime (13). — Uvod visoke pesmi

in oče naš, ki si v nebesih (35). — Viribus unitis,
piesma o to m, da ee tri austr. naroda od Austrije
odbiti svaku pogibelj (88).

„  1851. Komad od Messinske neveste (189).

„  1852. Devetnaesta piesma llijade (273).

67

Razlag (koi je po Majerovu naputku napisao Zoru,
Zvezdice; a sada izdaje praktičan naputak za juridičko
i političko-službena pisma i Pesmaricu), Šubic, Terdina,
A o 1 čič (osobito o narodopisu), Valjavec, koi kaoislie-
-deča tri spada na najbolje mladje piesnike; L. S vete  c
(Podgorski, koi je napisav podosta liepih piesmicah sada
se stavio na znanstvenu prozu, ter u „Novicah“ sa Lev¬
stikom, M. Cigaletom,  konačnim urednikom velikoga
niemačko-slovenskoga slovara, u dva velika torna izašla
na troškove preminula biskupa A. Wolfa, i sa J. Na¬
vratilom  mnogo radio o čistjenju slovenskoga jezika),
Levstik  sa liepimi svojimi piesmami i sa dobrim, žali-
bože premalo cienjenim prevodom rukopisa kraljodvor-
skoga (Celovac ^856), Cegnar  (prevadja mnogo iz nie-
mačkoga), Ž e p i č, V i r k, V. Z a r n i k (piše novele, te je
dosada jedini pisatelj humorističan) itd. itd. — A napose
imade se napomenuti L. Toman,  koi je u Domo¬
rodnih glasih 8  1849 štampanih u Ljubljani pokazao kra-
san piesnički dar; nu sada kano pervi zatočnik narodnih
pravah na političkom polju, u javnih krugovih radi o
tom, kako da se poskori ržizvitak slovenskoga naroda. —
Kraj Tomana imademo napomenuti preminulu njegovu
suprugu Josipinu Turnog  rad  s k u,  pisateljicu
slovensku, koja, obdarena živahnom fantazijom, za
različite časopise napisav prekrasnih novelah, prerano
umre za mladjahne dobe.

5 4

68

Več se je godine 1848. duh napriedka u narodu
toliko probudio, da »Novice" nisu mogle zadovoljiti svim
zahtievom. Nastala je »Zgodnja Danica",  koja sve
do danas zastupa strogo cerkvenu stranu literature; B Ve¬
de ž“, znanstveno poučan list, uredjivan od gore več na-
pomenutoga J. Navratila, „Pravi Slovenec"  od Mala¬
vašiča, i politički list „Slovenija“,  od M. Cigaleta, iz
nje nasta šlužbeni Časnik ljubljanski; svi ovi listovi iz-
lazili su u Ljubljani; u Celju uredjivao je »Slovenske
n ovi n e" prof. Konšek, komu je danas i sama uspomena
onih narodnih danah veoma nepovoljna i neugodna. Slav-
jansko družtvo uTerstu izdavalo je »Jadranskoga  Slav-
jana"  i to slovenskim i ilirskim jezikom, a god. 1850.
počela je u Celovcu izlaziti »Slovenska bčela" kao i
»Školski prijatelj",  što ih je uredjivao A. Einšpiler.

Nu politička doba, koja je sliedila izza god. 1850.,
poparila je rano cvietje, ter do »Novicah", »Zgodnje
danke" i »Školskoga prijatelja" propadoše svi listovi,
koji nisu oveli perve ili druge godine svoga života. Is
praha »Slovenske bčele" god. 1858. ustade »Slovenski
glasnik",  koji, uredjivan po Ant. Janežiču, poput
pčele marljivom, glede beletristike i strožijih znanostih
krasno nadopunjuje »Novice". Imade tu liepih piesamah,
novelah, slovničkih i naravoznanstvenih članakah; kri- '
tika je niekako osobito ovamo se obratila. Najvažniji
suposlenici toga lista medju inimi jesu: Levstik sa |

69

Hanci piesničkimi i slovničko - kritičnimi; Valjavec,
Cegnar, Jenko, Krek,  Bilc i Umek  sapoezijami;
Erjavec i Tušek  sa pripoviestmi i naravoslovnimi sa-
stavci; Mandelc i Mencinger  sa novelami; S. Su¬
kič i dr. Stefan  glede naravoslovja; J. Navratil  sa
Hanci osobito slovničkimi.

Uz ovu radnju i sastavljanje ,,slovnice slovenskoga
jezika" u drugom izdanju (pervo izašlo je u Celovcu
1854, drugo je baš doštampano) izdao je Janežič godine
1861. »cvet slovenske poezije"  kano nastavak
rekao bik »cvetja slovenskiga pesničtva® od J. Macuna,

! Izašloga 1850 u Terstu; a napose prevažna mu je rad-
eja, što pod naslovom »Cvetje iz domačih in tu¬
jih logov",  u svežčičik malenih (dosada izašlo ik je
16 svezakah) izdaje izvorna diela, kao i prevode iz
gerčkoga, latinskoga i niemačkoga jezika, ter iz slaven-
skih nariečjah. Ovako je iz českoga prevedena ..Ba¬
bica®, iz gerčkoga , Kri ton j Apologija® od Platona,
»Ajant® od Sofokleja, »Memorabilia® od Ksenofonta,
,Ceorgika“ od Virgilija.

Još imademo ovdie navesti pedagogični list
»Šolski tovarš®,  koi pod uredničtvom J. Pra¬
potnika u Ljubljani izlazi od godine 1861., ter
učiteljem narodnih učionah u toli neugodnih okolno-
stih kaže put. kako da i prama narodnosti svojoj rade
u školab.

70

Najmladje javno glasilo jeste »Naprej",  političan
list, ove godine utemeljen od Mirosl. Vilhara; glavni su-
poslenik mu je gore napomenuti Levstik *).

Napokon imademo još napomenuti, da je osobito
uslied nastojanja preminuloga Slomšeka u Cšlovcu usta¬
novljeno »družtvo  sv. Mo  bor  a“, da popularne knjige
pobožnoga saderžaja priredjuje osobito za prosti narod;
au savezu š njim kano svojina stoji »školskoga pri¬
jatelja"  nasliednik »Slovenski glasnik",  započet
godine 1857., te uredjivan po Andr. Einšpileru, koi je
slovenske težnje osobito u listu »Stimmen aus Inner-
Ostreieh", propalom tekuče godine, branio stalno nu
nesretnim po njega uspiehom.

Doveršiv ovako pregled poučne literature, preostaje
nam da govorimo još o narodnoj poeziji.

Slovenci kano takovi nikada nisu došli do samo¬
stojne poveče deržave, ter im dakle prošlost nigdie nije
pružala prilike za junačke piesme. Samo za vrieme tur¬
skih ratovah, gdie su političke okolnosti silile naš narod,
da si je na skoro svakdanjem bojištu često imao sam
pomagati (samostojni vodje bili su n. pr. grofovi Turjaški
(Auerspergi), Thurn, Lamberg, Lenkovie), tada samo vi- -

*) Odkad je ovaj kratki pregled doveršen u rukopisu , žalibože
je prestao »Naprej 11 , i to koncem rujna o. g.

71

dimo, da je narod osietio u sebi junačim samostalnu

kerv. Nu i u tom nisu svi Slovenci jednako zastupani.

Sudeč po dotičnih narodnih piesmah, moralo bi se

dati u poviestnici dokazati, da su Turci više navalji-
vali na Kranjska, nego li na onaj dio Stajera, koi
je izmedju Save i Drave — lahko da su se ugibali
Zagreba i Varaždina. Zato jedna kranjska narodna
piesina (Vraz str. 35.) pripovieda, da su Kranjci
takovim ratovom mnogo više privikli od Štajeracah
i Korušacah. — Uz to su Slovenci po Hervatskoj,
Slavoniji itd. ratujuči upoznali se sa pričami i pies-
rnami o Kraljeviču Marku, ter je o njem ostala

uspomena u niekojih piesmah — i ova strana serbsko-
hervatske narodne poezije mogla bi slovenskim mla-
djim piesnikom služiti kano spona ili vezilo obajuh
plemenah. Odavle donesoše Slovenci i priče o kralja
Matiji Korvinu. — Al se več i s toga izvora, gdie i
o kome su nastale slovenske ove narodne piesme ju-
načke, lahko daje tumačiti, zašto neimaju pravoga srie-
dotočja, kao što ga iniadu serbske narodne piesme;
zašto su pojedine te piesme medju sobom bez ikakova
saveza; zašto su napokon mužke glave po Sloveniji do
tuljenja poput alpinskih piesamah u falzetu oniemile,
kao što to Drobnič napominje u „Novicah“, ter pievaju
skorom izključivo samo žene i napose dievojke. A ženski
se glasovi čuju po svoj Sloveniji svigdie i skorom u

72

svako doba; njihovi glasovi ore u cerkvi lcao i po ko¬
čah i poljih*).

S toga narodnu poeziju skorom izključivo ohradjuje
ženski spol i to više liričnu stranu.—Nu kao što A. Griin
u svojem pomno složenom predgovoru, dodanom prevodu
slovenskih  narodnih piesamah (Volkslieder aus Krain.
Leipzig. Weidmann 1850.) obširnije razvija, iovo narodno
piesničtvo propada, jedno s razlogah razvijenih več pri-
likom Volkmerovih piesamah, a drugo, što u dalnjem
razvitku svakoga naroda dolazi vrieme, gdie se narodno
piesničtvo ima ukloniti umietnoj poeziji, huduči da ova
obečaje ili pruža plodove od više vriednosti.

Al zato stariji plodovi kano čisti znakovi narod-
noga razvitka i prirodjene mu snage negubivaju svoje
vriednosti; več sa gledišta, kako se je razvijao i obra-
zovao narod, kao i s toga razloga, da umietni piesnici
lasno vide put, kojim se narod najlakše daje voditi na
piesničkom polju, treba da se marljivo sabiru važni ovi
dokazi o razvitku našega naroda.

*) O tom nam sviedoči več i neuinerli naš Stanko Vran u II. strani
Djulabijah, gdie nam pieva:

br. 58: Cuješ li ti piesni? br. HO: Tko nje nije siušo

To nij pienje ševah, Pievat: Svet! Svet! Sveta!

Ni gerlic, slavnljah. Nema, koja rankoš

Neg- slovenskih devah. Čeka onkraj svieta.

73

Glede  cerkvenih  je piesamah o tom nastojao Ma¬
tija  Maj  ar,  ter je u svojoj sbirci cerkvenih piesamah
god. 1846. obielodanio, što se je u tom pogledu boljega
po cerkvah pievalo. Ove su starije piesme barem po
kranjskih cerkvah ustupile miesto mnogo boljim umietnim
plodovom, kao što su n. pr. piesme Potočnikove i inih.

Glede ostalih se piesamah  premalo u tom čini
kraj bujnosti, kojom ih je stvarao slovenski narod. Po raz-
ličitih časopisih izdavaju se ponajviše razterkane posa¬
mezne piesme, tako da se njimi piesnik težko može služiti
kano uzorom; pak se i pri tom s druge Strane obično
nepostupa, kako bi valjalo; jer se toli često zaboravlja,
da u narodnoj poeziji nije samo saderžaj, nego još više
jezik i oblik piesme svojinom narodnom; promieni piesme,
pak nisu više valjano mierilo za onoga, koi po njih kani
suditi o stanju naroda (vidi o tom A. Griin u rečenom
predgovoru XVIII).

Več je Vodnik 1807, iz više varianatah prepisav
junačku narodnu piesmu »Lamberg in Pegam 8 , znatno
ju promienio, kad je sve po tri stiha svezao u jednu
rimu. Isto tako vidimo u Čbelici niekoje narodne, ugla-
djene umietnom rukom,  pa isto vidimo na jednoj od
najkrasnijih takovih piesamah, naštampanoj u 5. knjiži
od Čbelice, te se promiene dotične brane u »Novicah 8
1853 str. 21. time, da je po mislih Koseskoga i inih
Vuk Stefanovič takodjer gladio na piesmah po njem iz-

7  4

danih. Dok goder vlada ovako skroz krivo mnienje —
o čem nam je porukom značaj i poštena rieč Vukova, pa
osobito okolnost, da citira gdie se pievaju, ter se zbilja
Cesto mnoge čuju jednako u ustih narodnih — ostat
če uviek vierodostojne samo piesme, što ih je Stanko
Vraz  god. 1839. u Zagrebu izdao pod naslovom: »Na¬
rodne piesni ilirske, koje se pievaju po Šta¬
jersko j, Kranjskoj, Koruškoj i zapadnoj
strani Ugarske“;  dalje medju mnogobrojnimi, u
»Novicah 11  i inih slovenskih listovih naštampanimi pies-
mami samo one, kojim je i po saderžaju i po obliku
jasno vidieti stroga izvornost. Jerbo što se tiče Danjkova
diela »Posvetne pesmi med slovenskim naro¬
dom na Štajerskem 11  štampana u Radgoni 1827, več
je Šafarik u čas. česk. muz. 1833. Ii. 169. istinu kazao,
da »vlastne nikoli povodne narodni, ale od vydavatele
a snad i jinich basnikdv pro narod složene, na mnoze
jalove pisne s pvidavkem pohadek 11 , koje su zastavice
ponajviše narodne. A o mlohavom izdanju Abaclovu
pod naslovom »Koroške in štajerske  pesmi 11  veli
isti Šafarik u čas. česk. muz. 1833. str. 451.: „Jsou to
ledajake, jalove a bezehutne čmaraniny nejakeho polu-
učeneho tkadlce a jinich žakuv p. Ahacle, nikoli na¬
rodni pisnč, kterež ale p. vydavatel do neba velebi,
osfipiv se pri tom na zpčvy vlastuč narodni, kterež pry
sam pekelni čert skrze sve pomocniky na sv&t vychrlei

75

a mezi lidi jako kflkol mezi pšenici rozsil". — Ista
tako piesme, što ih je sabrao prognani Poljak Korvtko,
ter Blaznik od god. 1839. do 1844. izdavao u pet sve-
zakah osim pervoga svezka ili u obče nisu narodne,
ili su navlaš ugladjene (vidi str. XIII. i XIV. Vra¬
zova izdanja). — Gradivo za drugi svezak Vrazova iz-
danja sve još čeka bieli dan; kada mu hoče svanuti?
I neče li se nači nitko, da po časopisih razterkane na¬
rodne piesme kritičnora rukom sabore u jednu cielost? —
U sriedini medju naučnom i narodnom poezijom
stoji Kurnik,  rukotvorac živuči u Ljubljani; imade
mu dobrih mislih osobito šaljivih i humorističnih (n. pr.
„pekvata krača" Novice 1860. 46. , koja niekako spo-
minje na „proklete grablje" od Dežmana); nu osobitn
ga rima zavadja, da mu je amo tamo posao nevaljao;
a napose morao bi se čuvati zameršenijih verstih pies-
ničtva, kao što u piesmi „o lanu" (Novice 1857. str.
192.), gdie stane nasliedovati Šilerovu piesmu o zvonu;
a za ovakovu stvar neima mu duševnih silah. —

Pregledav ovako, kako se je slovenski narod raz-
vijao od Trubera pa do današnjega dana, vidimo, da se
je korak prepolaganoga napredka pospiešio tekar od
god. 1843. Glavni stup u toj sgradi bio je i jeste nam
niže svečenstvo, ter če tako ostati, dok narod neza-
dobije u pisarnah i u školah pravah, koja ga idu ; onda
če tekar onomu se stupu pridružiti gradjanska strana na-

76

roda. Več se i sada dan po dan širi polje radnje i broj
poslenikah, te se je u ELI. dobi osim strogo cerkvenih
stvarih više učinilo, nego li prije za sve tri stotine go-
dinah našega razvitka. Naravno da osobito u tom napre¬
duje jezikoslovna strana, ter se teži zatim, da se piše
u duhu samoga naroda. Još je stranom preostala radnja
o slogu u duhu narodnom; jer je istina, što je Levstik
kazao s početka sastavka o mnogobrojnih pogrieškah
slovenskoga stila (Novice 1858. str. 3.), da su u mno¬
gih spisih često niemačke misli izrečene slovenskimi
riečmi. A to se neče skroz promieniti, dok ostaju okol-
nosti, kao što ih je več Kopitar na str. 53. i 54. svoje
slovnice opisao, kako t. j. slovenski dietčak 8 do 10
godinah star, dakle još malo znajuči o jeziku, ostavi
slovensko rodno miesto, ter ide u grad, gdie malo u
družtvu, a skorom ništa u školi nedobiva narodne hrane
duševne, a da se Teutoniji gospodujučoj prikupi i pre-
poruči, imade nastojati, kako bi zaboravio ono od svoga
jezika, što je naučio od svoje matere. U tom leži glavna
težkoča, da se jezik neniože očistiti germanizamah,
premda i u tom podosta ide na boljak. Naši literati pa i
narod sam od tolikih stolietjah drugo nečuju, nego ger¬
manski jezik i germanske misli; s toga nam se danaske
čini manje shodno a često i suvišno, da se iz niemač-
koga jezika prevadjaju takove stvari, koje po;svojoj
naravi nisu za prosti narod, več za izobraženjake; jer >

77

su ovi možda več prije dielo čitali ili slušali u niemač-
kom izvoru, a čitanje iz gola rodoljubja t. j. s toga, jerbo
je pisano narodnim jezikom, neče mnogo dielovati u
narod. Pružaj narodu dobre pa i nove hrane duševne,
pak če biti ploda. S toga tko u sebi osieea zadaču, da
osobito poezijom stane buditi narodni duh, neka iz
udobnosti izključivo ili ponajviše nevadi iz jezika, koi
s njim znadu svi njegovi čitatelji; romanski jezici a osobito
srodna nam slavenska nariečja takodjer imadu preobilno
gradiva; a napose neka se svaki mladji književnik pod-
pano nauči štokavski (hervatsko-serbski) jezik, imade li
volju, da pospiešuje dalnji razvitak slovenske literature.
Primier Stanka Vraza, koi je u Gradcu živuci napisao
najkrasnije svoje dieJo (Djulabije), neka nam bude do¬
kazom, da se, imajuči stalnu volju, slovenski literat
lahko nauči ovo toli mu srodno nariečje.

Doveršiv ovako teoretično - kritični pregled slo¬
venske literature, evo niekoliko piesamah iz te litera¬
ture , buduči da če medju Hervati i Serbi riedke biti
piesme Vodnikove i Prešernove, dočim su one od Ko¬
seskega raztepene u devet tečajah „Novicah“.

A.  Iz Vodnikovih piesamah:

Mojim rojakom.

Krajnc! tvoja zemlja je zdrava,

Za pridne njč lega najprava,

78

Polje, vinograd,

Gora, morje,

Ruda, kupčija,

Tebe rede.

Za uk si prebrisane glave,
Pa čedne nu terdne postave;
Iše te sreča,

Ura ti je dan,

Najdel jo boš, ak’

Nisi zaspan.

Glej stvarnica svc ti ponudi,
Le jemat od nje ne zamudi;
Leniga čaka
Stergan rokal,

Palca beraška,

Prazni bokal.

(Stvarnica = natura, narav.)

Tersae.

Najvi.ši snežnik nad Triglavom

Na Veršacu doli sedi,
Neznan svet se ti odpre;


Glej med sivih pleš u sredi
Zarod žlahtnih rož cvete.

Sklad na skladu se zdviduje
Golih verhov kamni zid,

Večni Mojster ukazuje:

Prid' zidar se les učit.

Divja koza prosta skače,

Od muh daleč je goved’,

Planšar z’ Nino po domače,
Po sneg’ lovic iše sled.

Ak vihar drevi valove,

Beži v’ skale plašni trop,

Stresa votli glas bregove,
Grom maje nebežki strop.

Kmalo sonce čisto seje,

Iz jezer stokrat bleši;

Star mecesen redi veje,
Vetru, zimi v’ bran stoji.

Tukaj bistra Sava zvira
Mati pevske umnosti,

Jezer dvanajst kup nabira
Šola zdrave treznosti.

80

Tje pogledaj na višave,

Kir Triglav kupi v nebo;

Štej snežnikov goličave,

Kar derži nardalj oko.

Tamkaj ravno Forlanijo
Benečansko tu morje,

Dol globoko Hrovatijo
Švajca bele gor glave.

Bliz je polje Goratana,

Orat vidim Štajerca,

Bližni sosed mi Lublana,

Silska, T’rolska majerca.

Pod velikim tukaj Bogam
Breztelesen bit želim,

Čiste sape sred mej krogam
Menim de na neb’ živim.

(Les = le sim = ovamo; planšar = planiuar; dervim =
tieram; trop = eopor; strop — svod , zgrada; mecesen
(Larehe); kupeti — kipieti; Goratan = Gorensko; sklad =

gOllijn,
= ariš
virsta.)

Meniški in slovenski konj.

Nemški konj slovenimu reče:

»Brate, kaj medliš na cest’?

Ti li noga, glava neče,

Al se ti neljubi jest?

Mene v dobri versti 'majo,

Men’ se trikrat ovs ponud’,
čiste noge mi igrajo,

Vrat nosim ko labud.“

Kranjska para milo pravi:

»Tud bi lahko jez bil tak,

Al tepejo me po glavi,

Lačen morem stati v mlak’.

(Vrat ima se citati: tirat.)’

B.  Iz Prešernovih piesamah:

Pevcu.

Kdo zna,

Noč temno razjasnit’, ki tare duha!
Kdo ve

Kregulja odgnati, ki kluje serce
Od zora do mraka, od mraka do dne!

e

8 ’

Kdo uči

Izbrisat’ z spominja nekdajne dni,

Brezup prihodnjih oduzet’ spred oči,

Praznoti vbežati, ki zdajne mori!

Kako

Bit’ hočeš poet in ti 'pretežko

Je v persih nosit’ al pekel, al nebo!

Stanu

Se svojiga spomni, terpi brez miru! —

(Daha, 4. pad., kano živuča stvar; zor = zora; stanu, miru, 2. padež.)

Slovo od mladosti.

Dni mojih lepša polovica, kmalo,
Mladosti leta! kmalo ste minule;

Rodile ve ste meni cvetja malo,

Še tega iož’ce so se k oj osule,

Le redko upa sonce je sijalo,

Viharjev jeze so pogosto rjule,
Mladost! vender po tvoji temni zarji
Serce britko zdihuje, Bog te obvarji!

Okusil zgodej sim tvoj sad, spoznanje!
Veselja dokaj strup njegov je vmoril:
Sim zvedi!, de vest čisto, dobro djanje

83 .

Svet zanič vati se je zagovoril;
Ljubezen zvesto najti, kratke sanje!
Zbežale ste, ko se je dan zazoril,
Modrost, pravičnost, učenost, device
Brez dot žaFvati vldil sim samice.

Sim vldil, de svoj čoln po sapi sreče,
Sovražna komur je, zastonj obrača,
Kak veter nje nasproti temu vleče,
Kogar v zibeli vldla je berača,

De le petlca da ime sloveče,

De človek toliko velja, kar plača.

Sim vldil čislati le to med nami,

Kar um slepi , z golfljami , lažami!

Te viditVgerje vlditi napake,

Je sercu rane vsekalo kervave;
Mladosti jasnost vender misli take
Si kmalo iz serca spodi in glave,
Gradove svitle zida si v oblake,

Zelene trate stavi si v pušave,

Povsod vesele lučice prižiga

Ji up goljfivi, k njim iz stisk ji miga.

Ne misli, de dih perve sap’ce bode
Odnesel to, kar misli so stvarlle,

84

Pozabi kbj nesreč prestanih škode,

In ran, ki so se komej zacelile,

Dokler, brez dna de smo polnili sode
’Zuče nas v starjih letih časov sile.

Zato mladost! po tvoji temni zarji
Serce zdih’valo bo mi, Bog te obvarji!

(Kmalo =berzo = koj ; rjuti = biesniti; doknj=--dosta: strup—otrov %
zastonj = badava; kar, kogar, komur, kadar, po konačnom r =
staroslav. *e, rieč biva odnosnom (relativnom) : gerji = gerdji.)

Izmedju sonetah:

a) Slovničarom našim.

Al prav se piše ka»a ali kafha,

Se šola novo-čerkarjev serdita
Z ljudmi prepira stariga kopita,

Kdo njih pa pravo terdi, to se praša.

Po pameti je taka sodba naša,

Ak je od kafhe kama  bolj’ga žita,

In boljše obdelana, in bolj polita,

Naj se ne piše kafha,  ampak kau'a.

Ak pa po čerki boljša jed ne bode,

In zavolj čerke ne terpi nič škode,
Obhaja taka misel nas Slovence,

De pravdajo se ti možje zna biti,
Za kar so se nekdajni Abderiti
V sloveči pravdi od oslove sence.

(Prašati — pitat, nastalo iz prositi.)

b) O pridi smert.

Življenje ječa, čas v nji rabelj hudi,

Skerb vsakdan mu pomlajena nevesta,
Terpljenje in obup mu hlapca zvesta,

In kas čuvaj, ki se nikdar ne vtrudi.

Prijazna smert! predolgo se ne mudi:

Ti ključ, ti vrata, ti si srečna cesta,

Ki pelje nas iz bolečine mesta,

Tje, kjer trohljivost vse verige zgrudi;

Tje, kamor moč preganjavcev ne seže.

Tje, kamor njih krivic ne bo za nami,

Tje, kjer znebi se človek vsake teže,

Tje v posteljo postlano v černi jami,

V kateri spi, kdor va-njo spat se vleže,

De glasni hrup nadlog ga ne predrami.

(Ječa = tamnica; rabelj — kervnik; obup == zdvojenje; kas
kajanje ; znebiti se — oprostiti se; hrup = bului; nadloga = nevolj

c) Udes Slovenije.

Viharjev jeznih merzle domačije
Bile pokrajne naše so, kar Samo!

Tvoj duh je zginil, kar nad tvojo jamo
Pozabljeno od vnukov veter brije.

Obložile očetov razpertije
Z Pipinovim so jarmam sužno ramo;

Od tod samo kervavi punt poznamo,
Boj Vitovca in ropanje Turčije.

Minule sreče so in slave časi,

Ker vredne dela niso jih budile,
Omolknili so pesem sladki glasi.

Kar niso jih zaterle časov sile,

Kar raste rož na mladem nam Parnas!,.
Izdihljeji, solze so jih redile.

C.  Izmedju piesamah I. Koseskoga,

Kdo jo mar?

Vse doseže, kar mu drago,

Bodi slava, bodi blago;

Vse doseže sosed moj.
Dlan doma mu ne odreče,
Gre na tuje. dobro steče
Njemu zlata kaplja znoj.
Vidši tujce krasne čine
Se zavname iz doline —-
Kdo je mar?

Mi zapojmo: Hlodovine
Je slovenski oratar.

Čujte bor, vojaške roje!
Krogla žvižga, boben poje,
Grad vali se v sip i n prah.
Vragu peta se zabliska,

En junak za njim pritiska,
Udri, udri, mah na mah!
Kjer zadene, iskra šine,
Šest jih pade, kjer porine;
Kdo je mar?

Ta pogumen korenine
Je slovenski oratar.

Blaga polna terg in cesta,
Barka plava v daljne mesta,
Velki kupec pošlje vse.
Nam nanese mire, zlata,

Njemu vse odperte vrata,
Zemlja skor njegova je.
Kupi polje, plavž, grajšine,
Dnarja meri na štertine,
Kdo je mar?

Ta bogati korenine
Je slovenski bogatar.

V zbor učenih, veda slava,
Stopi moder, bistra glava,
Vse jezike sveta zna.

Če zapoje, vse pogleda,

Na katedru grom beseda,
Zvezde šteje, pravdo da.
Svet posluša modrovine,

Se začudi koncu tmine,

Kdo je mar?

Taka glava korenine
Je slovenski oratar.

Nek se trudi v sodni hiši,
Rase krepko, viši, viši,
Pravde čist, železen hram.
Vse ga slavi, vsi so vneti,
Zvezda se na persih sveti,
Cesar clo ga čisla sam.

Kakor sonce iz višine
On zasije, krivo zgine,

Kdo je mar?

Ta pravičen korenine
Je slovenski oratar.

Pusti svet, opravke svoje,
„Sursum corda“ v domu poje
Mož pobožen, rajski svat.
Vse oberne v božjo slavo,
Mitra kinči sveto glavo,
Papež piše: „Ljubi brat!“
Kadar grob nemilo zine,
Angelj čist na svetu mine,
Kdo je mar?

Ta pobožen korenine
Je slovenski oratar.

Bodi v tugi, bodi v šali,
Zmir ponižno Boga hvali,
Ter nc žabi rojstva nit,
Skaz je njemu krasno lice,
Uma, sprave, sle, pravice
Zvezdojasen, čist osvit.

Če zavist lizuna zvine,

De zamerdne sin kertine:

90

Kdo je mar?

Zagromimo: čast očine,

Scer slovenski oratar!

(Tujce = tudjinae, slabiji prema njemu; bor — borba; blaga =
polna, t. j. sta, su ; plavž = gvozdar -; vnet — zapaljen, uzhitjen;
skaz = dokaz; sla = slast; zamerdniti = drugati se; lizun =
prilizavalac.)

Odlomak picsine »Začarana puška."

Ki Saveta bi vidil puško krasno,
Odrevenel bi čudeža zavzet;

Z obročki cev je kinčena opasno,

Deset srebernih, zlatih je deset,

Košenih zvezd bleši se peta jasno
Kot beli sneg svitlobe sončne vnet,

Od bata visi gostih čopov troje
Iz čistih svil rudečorožne boje.

Scer druge tud z obročki zlatnim jako,

In svilenim so čopi kinčene,

Po Banjaluci puškarji enako
Vdelavajo blešeče zvezdice;

Pa kdo ti strelki dal krepost je tako,

De sprožlej vsak protivnika podre,

De vsaka krogla, ktera v cev ji zajde
Gotovo tud sovražno serce najde?

In z Delimam, ki sploh previdno trojnim
Varenim jeklom je okovan grozil,

Z Amautam divjim, ki oklepam bojnim
Klobučine ovit je šestkrat bil,

In z drugim’ scer sovražniki nebrojnim
Je Sava se, Vostinski beg, boril;

Kot pajčine predre stvari kovane,

Kot suhi list vareno jeklo zmane.

Njegova čast razlega se široko,

Od ust do ust v okraj’ ni zadoni.

Vse keršeno poštuje ga visoko,
Stermevši del o puški govori
Mohamedanstvo ranjeno globoko,

Na levi, desni straha omedli,

Zaupno ga domače ljudstvo slavi,
Sovražno se treptaje v miru spravi.

In glej! Davud, vojšak ponosne Rame,
Nar lepši Turk, nar hrabriši tačas,

V orožnici si krasno puško sname,

S cekini poln nabaše svilni pas,

Pod pasho citre zlatosvitle vzame
Iz dvanajsterih narmilejši glas
Zapusti v petek banjaluške zide,

V nedeljo v grad vostinski samši pride.

92

Po vodbi viž prebira strune pično,

Vse deklice poslušajo ga kar,

Na miloglas oberne godbo lično,

Vsili persi so britkost in zdih in mar ;

Zapoje pesem od ljubezni mično,

Nastazija mu verze rožo v dar,

Mu rožo verže, k sercu rahlo segne,

Zaradi v lice in domu pobegnp.

Bat = kundak, okus; čop •= kist, kita; seer = islinabog; spro-
žlej = hitac; trojnim valjda bi moralo bili: v trojnim; zmniiem ,
ztueti s- alomiti, saterti; snamem = skinein; nabasati = natčrpati;
pično == fino, tanko; riža (Weise) = napiev.

Slovenija čaru Ferdinandu.

ob veselim dohodu v Ljubljano  1. 1844.

Trojno ovenčan unuk vladarjev iz hiše Rudolfa
Zgodnimu soncu enak sveta v ogledu stojiš,

Kron sedmero bleši v škerlatu sedeža tvojga,

Silnih narodov devet varje ti slavo in dom,

Sme se iz temnih osod približati zvesta Slovenja?

Sme rudorov Ti, o Knez! odpreti ljubezni neskončne,
Ktera do tebe rodu vnema slovenskiga kri,

Kaplico slabo boječ pridružiti morju svitlosti,

-

9S

Ko Ti visoki prestol soncetemnivši gradi,

Svoje prisege poklon doložiti vrisku narodov?

Čula žvižgati meč sem tvoj iz požonskiga hriba,

Duše ko skazal si sklep stranom čveterim sveta,

(  Čula v radosti sem rujoveti českiga leva,

Cula odgovor gromeč brata jadranskiga sem,

Ko prisegovali so bregovi Veltave, Pada.

Željno prašaje, al smem se šteti med Austrije stebre,
Ali na zboru deržav moja beseda velja,

Sini slovenski al so v številu zemlje junakov,

Tudi za mene razpet al je istorie list?

Slišim iz neba oglas ponosne Klione grekinje;

„Kako ti dvomiš? mar treseš se clo, ti moja Ijublenka,
Ker ti imena s kervjo Rimic ni pisal in Grek?

Dvigni se, dvombe nastran! prestolu dostojno se bližaj.
Slava je tvoje ime, slava porod ino rast,

Zvedi iz mojih ust, kaj bila si svetu od nekdaj."

,,Preden Bizanc ino Rim verige kovala narodam,

Bila Evropi si varh! veče li hvale želiš?

Tvoja žarila je kri od ledniga Balta do Jadre,

Mirnimu svetu razum, bojnimu bila si meč,

Zlobi gotova zajez med jutram in divjim zapadam."

94

»Tebi kmetija doma, kupčija po morju slovele,

Jeklo v trojanski prepir vitezam dajala si,

Tvojih poznal je pušic britkost macedonski Aminta,
Bil arbelski je breg priča slovenske moči,

Ko sta za zemlje oblast borila zapad se in iztok.“

»Kar je visokiga um, častitiga desna storila,

Ptuje ostalo ti ni, slave deležnica si;

Grom je slovenski krotil narode v jeziku latinskim,
černiga morja prestol tvojih junakov je bil,

Pravda, Dioklecian, Belizar, so ti trojka sestraneov.“

Reče, — in temni oblak nekdajnih časov razdeli,
Glej; pred mano stoji vitezov krasni izbor:

Agron, silni brodnik, jadranskiga morja krotitel,
Pinez, Brern ino Bolk, dika slovenske kervi,

Skerdilaj, Pleurat, brezbrojno vitezov drugih.

Medju ženami potem, Teuta ponosna Ilirka,

Zraven Ravenski jetnik, velikodušni Baton,

Hrabri Metulčanov rod, sloboden do zadniga z ti ha,

Z vencam mnogi junak, ptujimu ljudu ponos,

Trikrat škerlatnikov šest gromivših iz dvojniga Rima.

Zdaj, ko junake spoznam, velikane hrabrosti svoje,
Vname se v sercu ko blisk vrednosti lastne mi čut,


95

V persih otajanih vir odpre se goreče besede,

Kjer se bežeči govor djanja v svitlosti žari.

In Ti ljubezen redim gorečo v junaškima mozgu.

Tako se bližam, o Knez z bogastvam dlana in uma,
Gradov Ti ključe podam verno na zlatili blazin’,

Verlo namestvana sem od pet krat pet sto županov,
Moje prisege oglas Donava sliši in Pad.

Donava sliši in Pad slovenskih junakov obljubo.

Blago, živlenje in kri, visoki Vladar! Ti posvetim,
Bistri v sodbi razum, u boju nevžugani dlan,

Tvojimu rodu na čast, na zgubo protivnikom Tvojim
Snuje v oserčju mi duh, cuka na bedri mi moč,

Hrast se omaje in hrib, — zvestoba Slovencu ne gane!

(Skerlat --- grimiz; rudorov — rudnik; soncotemnivši, bolje bi bilo
sonce temneči; steber = slup, soha ; mar = kaj? morebiti? varh
j == straža; jeklo ~ Čelik, nado; pušica = strieliea ; otajati = to¬
piti; žugati prietiti; omajati ~ kolebali se.)

— -5-V^— '

Meholiko riecih

; koje su u tom dielcu za

sim;  amo-tamo, semtertje,
Alem kamen , dragi kamen.

JBacati,  metati.
harem,  vsaj.
bas.  ravno.
boriti se,  pečati se.
besposlen, a, o,  brez dela.
bieda  , nesreča , žalostno stanje.
biegunac , begun (kateri beži.)
bo  = ker (lat. enim )
ločljivo,  bodljivo. zasoljeno, pi¬
ka vno.

bodriti,  podbadati, zbujati.
bo/jak.  napredek, poboljšanje
boraviti,  živeti.
brak.  zakon = ženitba.
breviar,  lat breviarium (Brevier.)
križno, skrbljivo.
buduč,  buduo da = ker (bodoč )
bnjan, -jna? -o, silen  ; živ in
polu česa ; bujnost subst.
b-ujica,  huda voda (Giessbach.)

deloknpan, na, o,  obsežen,

eel.

Catrdak,  t, j. stražarnica na tur-
aki meji.

Slovence manje razumljive,

čestitko,  gratulatio (vošilo!)
cesto,  večkrat, pogostama.
čini ti se,  zdeli se.

fin  — dapače , še celo.
d<ikle,  torej, tedaj.
dil-iti,  slaviti.
dielateljnost , delavnost.
dio , del.

dionik , deležnik, particip.
doba , samostavno ime; če se skla¬
nja, znamenuje veei obseg
časa (Periode); kot neskla-
njaven samostavnik srednjega
spola — čas.
dometi  — donesti.
dok,  dokler.

dok-goder , = dokler-koli.
doknčiti,  doseči, spoznati.
dubok, a, o,  globok.

fiadni , grdi.
gdie-goder , kjer-koli.

Gerh , znamenje žlahte al plem¬
stva (\Yappen.)

glasilo,  t. j. novine (sredstvo za
oglašivanje.)
godina,  leto.

■

97

grad.  mesto (urbs.); — janin ,
mestjan.

gradivo  , tvarina (StofT.)
gradjanski,  mestni.
grozden, na, o , železen.

tS er lili,  hi tri ti.

kocu,  slov. hočem. — Cu, češ ,
re, četno, čete, če;  slov.: bom,
boš, bo itd.

ji/», iliti, ali.
in,-a,-o,  drug, a, o.
isti,  tisti.
istina,  resnica.
ista , le malo kaj
izčezavati, (-čeznuti),  minuti,

zgubivati se, zginiti.
tzključivo , izključno (exclu-
sivno.)

izobrazenjak,  omikanec.
izposlovali,  izdelati, doseči.
izrieka , izreka (izrikom = na¬
ravnost.)

iztrazivati,  preiskovati.
izvor,  izvir.

Jednom,  enkrat, nekdaj.
jeknuti,  zajekniti, zglasiti se.
jerbo , ker.
jeste , je.
još , joste , še.

Siadšto — kadkada,  v času,
semtertje.
kakav,  kakoršen.
kakovgoder,  kakoršenkoli.
kaniti , hoteti, nameniti.
kano, ko,  kakor.

kasan,  pozen, kesen.

kazati,  kazati, povedati.

književnik  = literat.

koi , koja, -e,  kateri, ki.

kolieno,  pleme.

kolievka , zibelj.

kolovoz ,  avgust.

kora,  skorja.

korak , stopinja.

koriti,  grajati, kregati.

katar,  okraj.

krasoslovan,  estetičen.

kroz , skoz.

krug  , okolica, okrog.

kucali.  trkati.

kuča,  hiša.

kaditi,  psovati, kregati,
kula,  tverdnjava, stolp.

gasilo,  bhko.
lati ti se  , lotiti se.

Ijubopitnost,  radovednost.
los,  suh, slab, neveljaven.
loža —  trs.

Ma,  čeravno.

mana, e,  napaka, pogreška.
manjkati , tal. msncare.
mčrziti,  sovražiti.
micanje,  gibanje.
mierilo , mera.

misale , bukve, iz katerih se
bere maša.

mladjahnost,  mladost.

mlohav , a , o, slab, plitev, a, o.

mozda,  morebiti da, morda.

JVabrajati,  naštevati.
nadriime , priimek, zdevek
(Spottname.)

nagraditi,  nadariti.
nakana,  namen; -iti,  -niii.
nakupiti,  nabrati.
naložim,  nahajam (najdem, par-
ticip, perf. našav-ši.)
nalik,  podoben.
n<peren,  navert, ohernjen.
napase,  posebno.
napokon,  nazadnje, končno.
napntak,  poduk, kazalo.
nasilje,  sila.

naslada,  užitek, slastno vži-
vanje.

nastali,  lat. fio , postati.
nastojati , skrbeti, truditi se,
subst. nastojanje = skrb.
našito,  od najti dionik perf.
iiariek  = na vek,  vedno, zmiraj.
nazor , pogled,  misel (Ansicht.)
nedostatak,  nepopolnost, po¬
manjkanje.
nego,  ampak, kot.
nehajstvo,  nemar (lenoba.)
nehotice,  nehote.
neprekidan,  nepretrgnjen.
nesklonost,  neprjaznost.
nevmoran, na, o,  nevtrndljiv,
nevalja-o, la, o,  neveljaven.
niešto, niesta,  nekaj.
n 'gdie,  nikjer.
nista,  nič.
nit,  še ne.

novotarija , nova reč, nova
umetnost.
n uzda ,  potreba.

ftbčiti,  obhajati, hoditi s kom.
ohican,  navaden.
obielodaniti,  na svetlo dati.

obitelj,  rodovina, družina.
obratili,  obrniti.
obrazovanje,  omikanje.
obširan,  obsežen.
očekivati,  čakati.
odabrati,  izbrati.
odanlc,  od tam.
odliepim,  odbeliti, odlupiti.
odmoli , koj, hitro, br/.o.
odnošaj,  razmer (ratio.)
odsotnost,  nepričnjočnost.
ogroman , a, o,  grozno velik.
odsele,  od sadaj.
odvise,  preveč.
okaniti se,  opustiti kaj.
okretan , gibčen.
omladina  , mladost.
oniemili,  potihniti (niem = mu¬
tast.)

opet,  zopet, spet.
opetovati,  ponavljati.
opredielili,  predeliti, nazna-
mnati.

or inski , velikanski.
osiegurati,  zogotoviti.
osievali,  čutiti.
osielili,  očutiti.
osim  , razun.

os n im m . oslanjam , naslanjam,
osobito , -ost;  posebno , -nosi
osveta , maščevanje.
otnoriti,  odpreti.
ov, a, o,  ti, ta, to.
ooako,  tako.

Oveli—  ovehli brez cvetja; (gl.

venem — vehnem , vvelken.)
ozbiljnost,  resnoba.
označili,  naznamnati.
ozvjak,  Martius (sušeč.)

99

ovamo  — amo  , sim.

JPanem,  padem, — sti; u dio pa¬
sti = komu biti, dobiti.
par,  on mu je par = vrsten,
toliko jak kot oni.
palnja . trpljenje
perivoj,  rajski vrt.
pojav  , pokazanje.
p er ko siti ,  upirati se.
plod,  sad.

po, u sastavljenih besedah, n. pr.

podobar — precej dober.
pobieda,  zmaga.
pobuditi,  izbuditi.
počelo , začetek, prvina (ele-
mentum.)

podlislak,  Feuilleton.
podniposto  = ni po što =• nikako.
podosta , precej dos‘i, veliko.
pogibelj , nevarnost.
pogoditi  —= zadeti, pogoj delati.
pojam , pojem (Begriff.)
pojav  , prikazanje.
pokret , napredek, pomaknenje.
polet,  zlet, povzdignenje
pomiti fjeva ti,  kazati se (moleti.)
poman , natanki , točen, pazljiv.
ponajvise,  največ! del.
ponor,  ponikve (kjer se voda
pod zemljo zgubi v luknjo.)
pop, mašnik, duhoven.
poput,  (predlog z genit.) kakor.
poru ka,  porčk.
poskoriti , pohitriti.
poslenik ,  delavec.
posperdno , nalašč, za smeh.
pospiešili,  pohitriti.
potanji , nekaj tenek, na tanjko.

povod,  priložnost, vzrok, pridka
(Veranlassung.)
pradied , predded.
p rama,  proti = do (v prijaznem
zraislu, n. pr. ljuba v prama
bogu.)

pravac , ravnilo (Richtung.)
pravedan, na, o,  pravičen.
prekinuti , pretrgati.
premda , akoravno, da si tudi.
preminuli,  vmreti.
premotrili,  premisliti.
premeti,  prenesti.

■premili ze , zbuditi se.
prerodili , predelati
prestati,  nehati.

prevesti, ve-dem , prestaviti iz
enega jezika v drugega.
prevrat , prekucija.
pribrajali,  prištevati
priča  , narodna pripovest.
pridievak,  pristavek, dodatek.
priecili,  zadržavati
prijati,  tekniti, od koristi biti.
prikrojiti ,  prirezati.
prilika,  priložnost, primer.
priredili,  pridelati, narediti.
pristali na sto , dovoljiti.
prioiknem  . navadim se.
prizor opun, a, o,  poln prizo¬
rov.

probilacno , koristno, dobro.
probudjivatije,  zbujanje.
pročelje,  začetek, čelo knjige
(pro-čelo, -a.)
progomtvo,  preganjanje.
prolaznina,  plača za hojo (skozi
tunel.)

100

promašiti , ne zadeti, krivo iti,
al vstreliti.
promiena,  premen.
propovied , pridiga ; -nik —  g ar.
prosinac , december.
prosudjivanje,  presojevanje.
prozboriti , pregovoriti, reči (be¬
sedo.)

prozor  , okno.
pružati , raztegovati, davati.
puk , kot samostavnik—narod ;
pridavnik — gol (pulta laž =
gola laž.)

, n , o, poln.

'pustahiju.  razbojnik.

Mladiti,  delati.
radnja , delo.

boj; -oval?',  vojskovati.
razglabanje , razlaganje, raz¬
kladanje.
razkoš , slast.
razlog,  uzrok.

razmersili , razviti, razjasniti.
razmniva,  fantazija.
razpra,  razprtija.
razriečje,  podnarečje.
raztrkan , a, o,  razkropljen.
razvitak , razvoj
redak  , vrstica.
riec,  beseda.

ruga,  svaritev, kreg; rugati se,
zasmehovati koga,
rujan,  september, kimovec.

S« = s, s (predlog), (cum ; de.)
sačinitelj , zložitelj.
saderzaj  , za držaj (zapopadek.)
sakupiti , zbrati, nabrati.
savkolik  , ves, vsa, vse.

, vidi zbog.
seljak,  kmet.
se/o, vas.

sgrada , karkoli je sezidano, po¬
slopje, hiša.

shodan , d/ia, o, pripraven, na¬
menu primeren.
siecanj , januar, prosinec.
siedoglav,  siv, si vogla v.
sigurno , gotovo (securus.)

, moč.

s kinu ti,  sneti (n. pr. s police.)
sklopiti , vstanoviti, skleniti.
skroz , skoz in skoz.
slavohlicpan,  slave lačen,
slika,  podoba,
s/ofl, stil, zlog.
smer viti,  zgnjesti.
smiel, a , o (partc.) predrzen
(audax.)
sini er,  namen.

smatrati , na tanjko pregledo¬
vati (intueor.)
snaga ., jakost, moč.
spadati na koga — čigav  biti.
spasiti , rešiti.
spojiti,  zvezati.

spominjati,  napominjati (govoriti
o čem), omenjati kaj.
spona , vezilo, vez.
spotakn-em , spodbodem.

spotaknutje,  podbujenje.
spremati,  spravljati, pripravljati.
srodan , od enega ro iti.
stalis  , stan.

, stanem , začeti.
stignuti , doseči.

sliliotvorstvo , sostavljanje sti¬
hov =verstic.

Istranom*  z ene strani (ali—ali.)
stroj 7 , hud, na tanki, oj s ter.
struka , vrst (baza.)
stup , stolp, podpera.
suplemenik , žlahtnil«, sorodnik.
suposlenik , sodelavec.
supruga , žena, zaročnica.
suvišan , odveč, nepotreben.
suvremenik , sočasnik, kateri z
nami ob enem času živi.
svanuti , daniti se.
sveršitt , dokončati.
svefjenik  , duhoven , mašnik.
svietovnjak,  posvetnih.
svigdie , svagdie ,  povsod.
sviedociti , pričati; sviedok,  priča.
svietlucati sc , blesketati (schim-
mern )

svojina , lastnost.
šlamparija , tiskarnica.
štampali , tiskati, natiskovati.
ičo, ki; ka j; ker.
stokavslii , hrvato-srbski.

Takač — lakov , tak, takoršen.
takmili — lekmati , takmačica =
tekmečica (wetteifern.)
takodjer , tudi.
te — ter,  in , ter.
tekar , še le.
težak,  delavec.

težiti za  . . , hiteti za, težo
imeti kamor.
težnja , nagon.
tihan , m,  , tih.
čim e , s tim.

Čjrt do, cel 6  do.
tišina , tihota.

čo (veznik) pak (nemški: so.)

10 !

tobože,  boje (simulate, angeb-
lich.)

tocan,  natanjki.
točka , piknja, mesto.
toli-koli , toliko, kolikor.

, sled.

trajati , držati, trpeti (dauern.)
tumaciti , tolnačiti.
luaranje , delanje, zlaganje.
tverdnja  , trdenje (Behauptung.)

91  z genit. znamenuje lastnino,
n pr. u otca su knjige  = otče
imajo knjige.
učenik , učenec.

Mt/es , nesreča, vrok.
udobnost , ugodnost, zložnosf.
uklonili  se, ogniti se, varovati se.
umil j at , mil, a, o.
utnotvorina,  umetnost, umetno-
delo (Kunstwerk.)
uništavati , uništiti, vničiti.
up Ur , delovanje v koga (Ein-
fluss.)

uprava , vodstvo (Verwaltung.)
upoznadem  se, spoznam seskom.
uskrisilelj , buditelj od mertvih.
uslied,  vsled, poleg.
ustrojiti vstanoviti, osnovati.
uvierenje , preverjenost.
uvuci , vvleči.
ms,  poleg, kraj.
uzaslopce , korak po korak,
usor, izgled (ideal.)
uzpreci , stegnuti — stisniti na
manji prostor, stesniti.
uzradim , naredim, (uz poka—
zuje prihodnjost.)
uživotvoriti , oživiti.

102

f r oditi,  jemati iz česa.

valjda , valjada = velja da, menda.

več,  1. že, 2. = nego.

vcoma  , zelo, prav.

verviti,  gamzeti (vvimmeln.)

viekovit,  večen.

viešlak,  iztirjenec.

vratiti se,  vrniti se.

vrieme,  čas.

vulgala,  služben latinski lext
novega zakona od sv. pisma.

K«, sa genil. znači vrieme
,n. pr. za carice M. Terezije
imperante Marija Th. (vvahrend
der . . .)

zaboravljati , -viti ,  pozabiti.
zadača , naloga.
zamer sen ,  zmeden, zmešan.
anatlija,  rokodelec.

-'anesen,  navdušen.

zaštita,  bramba.
zašlo , zakaj.
zatoenik,  zagovornik.
zauzimati se,  skrbeti.
zavadjati,  zapeljevati.
zaviet,  obljuba (votum); stari i
novi zaviet,  stari in novi za¬
kon (pri sv. pismu.)
zavod,  ustroj (Institut.)
zbilja,  zares.
zbirati se ,  goditi se
zbog,  zavoljo.
zdiela,  skleda.
znak,  znamenje.

zvuk,  glas (zvukoslovje = glaso¬
slovje.)

žica, e,  struna.

zitelj,  Stanovnik.

život,  življenje.

zupa,  fara; župnik,  fajmošter.

-s-A-s-