KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
Klasa 12 (6)
INDUSTRISKE SVOJINE
Izdan 1. Maria 1931.
PATENTNI SPIS BR. 7785
Naamlooze Vennootschap de Bataafsche Petroleum Maatschappij,
Haag, Holandija.
Postupak za izradu disperzija.
Prijava od 31. oktobra 1929.	Važi od 1. juna 1930.
Ovaj se pronalazak odnosi na izradu dispersija, naročito na vodene dispersije te!a, koja se pretvaraju u tečnost usled topljenja, i koja su nerastvorljiva u vođi ili se sa njom ne mešaju.
Proizvodi ove vrste poznati su kao dispersije i kao emulsije. Kako pak poslednji izraz, više tehnički i tačno govoreči, obuhvata suspensije jedne tečne faze u drugoj tečnoj fazi, koja se ne meša sa prvom, i pošto proizvod ovog pronalaska u svom najpodesnijem izvođenju, sadrži stvarno materije, koje se obično smatraju kao čvrsta ili polučvrsta, ali koje se u finom izdeljenom stanju mogu dispergirati, to ću izraz »vodena dispersija" kroz ceo opis upotrebljavati sa značenjem: suspensije u vodenoj sredini i to iz materija normalno čvrstih ili polu čvrstih, koje se mogu kretati pri normalnim temperaturama, a koje imaju tačku topljenja između 38 do 95'C.
Kratko rečeno, dispersije, kakve ubu-hvata ovaj pronalazak, proizvode se mešanjem materije za dispergiranje, koje su dovedene u manje više tečno stenje dejstvom toplote u prisustvu koloida ili drugih materija, koje dejstvuju kao dispergu-juća sredina.
Na taj način na pr. asfalti, smole i slične baze, koje imaju široke granice tačaka topljenje, uspešno su dispergirani sa raznim vrstama sredine, i iako dobiveni proizvodi upotrebljavani su dosta uspešno. Ovi proizvodi mešaju se sa vodom uopšle
i uz to neki od njih su otporni dejstvu elektrolita, dok se drugi razlažu u njihov vom prisustvu.
Nemoć poslednjih dispersija da se opiru dejstvu elektrolita bila je uzrok ograničenja upotrebe ovih proizvoda, jer većim delom najviše primene tih proizvoda susrećemo tamo, gde se proizvodima dodaju i druge materije koje sadrže elektrolite, koji opet razlažu i flokuliraju te proizvode te ih čine nepodesnim za primenu.
Sa tog gledišta cilj je pronalasku proizvodnja dispersija koje se neće raspasti dejstvom pridodatih elektrolita.
S druge strane, široko polje primene za ove dispersije leži u izradi nepremočljivih papirnih proizvoda, pri čem se dispersije upotrebljuju bilo mešanjem sa vlaknenim materijama za vreme izrade hartije ili kao sloj uturen između unutarnjih vlaknastih de-lova na vlažnom kraju mašine za izradu hartije. I u jednom i u drugom slučaju pak bitno je, da se dispersije odlikuju stabilnošću, koja je dovoljna da održi mehaničku frikciju, prianjanje i pritiske za vreme dovođenja vlaknaste materije (fileovanje) ili nanošenja istih na tkivo na vlažnom kraju mašine.
Uz to ove dispersije treba da su tako stabilne, kad se one izmešaju sa znatnim količinama uprašenih pigmenata, mineralnim agregatima, hidrauličkim cementom ili tome si., ili im se pak pomenute materije dodadu, na njih te materije ne utiču štet-
Din. 15.
no. Ovaj pronalazak posmalran s druge tačke gledišta, teži još i tome, da pruži dispersije opisane osobine, naime da budu dovoljno stabilne protiv pritiska mehaničkog trenja, abanja, i da mogu podnositi elektrolite, mineralne agregate, pigmente, fino usitnjene prahove i slične materije.
Zatim tamo gde se opisane dispersije upotrebljuju odmah ili u toku kratkog vremena po njihovoj izradi, nije tako bitno da dispersija ostane u suspensiji neko dugo vreme, i dok god su takve dispersije imune prema gornjim silama koje vladaju za vreme upotrebe ili se javl aju za vreme ove, ne javljaju se nezgodne strane proizvodnje relativno nesuspensibilne dispersije. Ako se pak ne upotrebe odmah, ovi proizvodi se sipaju u burad i transportuju, tli se ostavljaju da stoje i to znatno vreme može proći od vremena proizvodnje do vremena upotrebe.
Ako se pak dispersija ne odlikuje osobinom, da dugo vreme ostane u suspensiji, despergirani delići ipadaju iz dispersije i talože se na dnu suda u relativno čvrstu nekretnu masu, a tečna sadržina se pak penje na vrh. Da bi se ovako stanje ponovo vratilo u suspensiono slanje potrebno je mešati masu ili je podvrći sličnoj obradi radi ponovnog suspenziranja dispersionih delića. Transport takvog proizvoda u tenkovima je očevidno nemoguć.
Proizvod se obično prima na mesto pri-mene u buradima gde mehaničkih naprava često nema pri ruci, te se rad ponovnog suspendiranja mora vršiti rukom. Jasno je, da je ovo nezgodna procedura i iziskuje veliki gubitak u vremenu.
Stoga ovaj pronalazak cilja na izradu dispersija, koje se mogu u visokoj meri suspendirati i koje u prisustvu elektrolita ostaju nedirnute, čak i ako elektrolit ima takav karakter i da se nalazi u takvim ko-jičinama da izaziva dispergirene deliće da ispadaju iz suspenzije.
Moć suspendiranja dispersija ove vrste zavisi od nekoliko činjenica, od kojih se svaka mora uzeti u obzir ako se želi do-b'ijanje proizvoda ovog sastava.
Prvenstveno valja za izradu ove vrste dispersije upolrebiti dispergujući agens ili kombinaciju takvih agensa, pošlo su oni relativno hemiski inertni ili skloni premenama usled dejstvom reakcije specifičnih elektrolita; tako da oni prestaju da funkcP onišu, te se time dispersija kvari. Na taj način, alkalni sapuni i saponificirana ulja, koja se često upolrebtjuju za izradu bitu-mensko-smolnih dispersija, potpuno su nestabilni usled toga da sve soli teških metali teže da stvore odgovarajući metalni
sapun, čime se ruši moć dispergifajućeg agensa da sistem održi u vodenom dis-pergiranom stanju. Kreč i slične materije dakle ruše ove dispersije.
S druge strane izvesni tipovi dispergu-jućih agensa, na pr. organski i neorgan-ski praškovi, relativno su inertni prema tom dejstvu. Ovi se lako kvase u vodi ali se ne rastvaraju, čak se nadimaju i proizvode plastičnu masu. Od ove vrste materijala navodimo: gline, metalni silikati, koloidalni oksidi, kazein, neki drugi proteini, dekstrin itd. pri čem se gline prvenstveno upotrebljuju pošto imaju najveću inertnost i druge osobine potrebne za proizvodnju željenog proizvoda. Dok se pomenuti mineralni praškovi upotrebluju za dispergiranje asfalta, i' mada imaju potrebnu otpornost prema elektrolitima ipak one nemaju kao što je rečeno, osobinu da ostanu u suspensiji.
Napominjemo, da dispergujući agens prvenstveno treba da je takve prirode i da se upotrebi u takvoj količini, da se disperzije jednom slobodne od vode ne pokvare već da postane nepovratan krajnji proizvod.
Ako se uzme sam bentonit na pr. kao dispergujući agens, onda će rezultujuća disperzija— i ako lako suspenzirajuća -~i ako se načini pod pravilno kontrolisanim temperaturama, tako da se dobije fino zrno — proizvesti sloj (film) slobodan od vode, koji je neotporan prema stalnom dejstvu vode, ako se osiši bez mešanja ili prime-ne toplote. Onde gde se pak takav proizvod ne misli izlagati sialno dejstvu vode, ova se činjenica može prenebregnuti.
Druga činjenica od koje moć suspenzije zavisi u velikoj meri jeste finoća dispergi-ranih delića, pri čem veća sposobnost, da ostane u suspensiji, postoji kod onih dispersija, koje imaju sitne deliće. Ovo pak nije tačno za sve slučajeve, jer gde se izvesni agensi upotrebljuju kao dispćr gujuće sredine samo oni vrše specifično dejstvo na gore pomenute dispersije, usled čega se dispersija taloži bez obzira na fakt što su delići vrlo sitni. Dimenzije delića između ostalog zavise od pažljive kontrole temperature za vreme dispergiranje.
Prema tome bitno je, da se održavaju najbolji temperaturski uslovi za vreme di-spergiranja i da dispergujući agens bude takav, da sam po sebi izazove taloženje u gotovoj dispersiji, a gde pak takav agens učestvuje u dispergiranju, on treba pre dispergiranje biti izmešan ili obrađen kojim drugim agensom, tako da se krajnji proizvod lako dispergira.
Dalja činjenica, koja utiče na stabilnost gornjih dispersija jeste viskozitet i masa gotovog proizvoda. Na viskozitet i masa
uliču — Um,eđu ostta)o3 TT veličinu deliću, Količina prisutne vode i priroda obrade dispersije po njenom spravljanju — prema lome, glinpsle materije, koje se nadimaju mnogo sa vodom, doprinose, bez sumnje, znatno viskozitetu i omogućavaju tempera-tlirske uslove, koji sprečavaju slepljivanje. Tako na pr. ako je temperatura asfalta ili ipase za dispergiranje vrlo visoka, onda se matrijal u aparatu mora hladiti ili dovoditi sveža voda, da bi se izbeglo slepljivanje delića. Iz toga razloga visoka temperatura daje velike deliće i masa i viskozitet trpe usled tih dimenzija j zbog uvećavanja količine tečne faze. Čim se tečna sadržina ovih dispersija poveća preko neke tačke, odmah dolazi u opasnost moć suspendiranja dispersije. Stoga je važno, da tečna sadržina proizvoda stoji ispod tačke gde će dalje razređivanje smanjiti moć suspen-sije.
Ovo je od naročite važnosti u onim slu’ čajevima gde se elektroliti dodaju disper-sijama.
Pri proizvođenju ovog pronalaska može se dispergirali svaka baza, koja se normalne he meša sa vodom. Takva baza može biti na pr. iz asfalta ili drugog bitu-minoznog ili ugljovodoničnog materijala, bilo čvrste ili polučvrste konsistencije, i može biti ili prirodan asfalt ili asfalt takozvanog veštačkog varieteta kakav se pro' izVodi duvanjem vazduha ili parnim rafini-sanjem astaltnog petroleumskog ostatka. Mesto asfalta mogu se dispergirati materijali sličnog karaktera, na pr. smole mineralnog, biljnog ili životinjskog porekla, smolasti materijal razmekšan, ako se želi, kakvim uljem. Da bi se izvelo disperguju-če dejstvo za svrhu ovog pronalaska, i kao primer, uzima se dispergujući agens glina, koja sadrži velike srazmere koloidalne materije. Očevidno je, pak, da se druge fino usitnjene ili koloidalne materije mogu upo-Irebiti umeslo gline.
U izvesnim slučajevima može biti potrebno upotrebiti smešu dispergirajućih agena-sa, pri čem se odvojeni sastavni elementi mešaju u takvim količinama, da rezultujuća kombinacija ima dispersivne osobine bolje od onih koje ima svaki pojedini elemenat. Tako uzev oko 30o/o bentonita i oko 70/„ gline, proizvodi se dispersivna sredina koja Će dati bolju dispersiju nego ma koja sama materija od dveju geropomenutih. Na isti način bentonit sa oko 50/0 kazeina u odnosu na nabrekle bentonite usled alka-lija i bentonita daju sredinu, koja lako dis-pergira asfalt i daje gušći krajnji proizvod i osušeni sloj mnogo otporniji prema vodi nego ma koji od gornjih agenasa sam.
Prašina od škriljca i bentonit daju prime druge zadovoljavajuće početne sredine.
Kao specifični primer postupka pomoću koga se može proizvesti proizvod po pronalasku iznosimo dispergiranje parom rafi-nisanog asfalta, čija je tačka topljenja između 38° do 94", sa koloidalnom glinom kao dispergujućim agensom.
Ovo dispergiranje može se proizvesti u partijama ili neprekidnim postupkom. Ako se pravi parcialno, prvo valja načinili gustu vodenu suspensiju iz koloidalne gline ili iz spremljene dispersivne sredine i zagre-vati istu do temperature u blizini tačke topljenja asfalta, koga treba dispergirati. Asfalt se tako isto zagreva dok ne postane tečan, pri čem temperatura varira sa visko-zitelom asfalta i njegovom lačkom topljenja. Temperature od oko 150° do 200° mogu se upotrebiti za tvrđe vrste asfalta, dok se za mekane vrste izuma niža temperatura. Vodena suspensija do sad pominjana, može se proizvesti u sudu, koji ima sredstva za brzo mešanje sadržine. Njena kon-sistencija je takva, da je suviše tečna da bi čuvala svoj oblik ali je dovoljno viskozna da teče lagano kroz priličan otvor. Važno je, da se konsistencija ove kaše re-guliše u određenim granicama, tim pre što stepen dobivene dispersije za vreme disper-giranja zavisi u velikoj meri od viskoziteta unutarnjeg trenja, koje rezultira u mešanju (kretanju) asfalta kroz viskoznu gliasku suspensiju.
Rastopljeni asfalt se postepeno dodaje viskoznoj suspensiji za koje se vreme masa u sudu brzo meša. Ovo je važno da bi se izbegla inversija faze. Kako se asfalt uvodi i neprekidno dispergira, lo se masa zgušnjava te može biti nužno dodavali vodu da bi se održao željeni viskozitet sadržine u sudu. Dodavanje asfalta se nastavlja, što varira sa sipanjem vode. Ako je sud dovoljno veliki, asfalt i voda se mogu dodavati istovremeno u željenim srazmerama. Korisno je u nekim slučajevima uneti asfalt na temperaturi iznad tačke ključanja vode, pošto ekspanzivna sila pare proizvedene dodirom asfalta sa vodom izaziva penušanje i povećanje zapremine smolastog materijala za vreme dodavanja. Mehanizam ovog dispergiranje je otpilike u ovome: kad asfalt dođe u dodir sa gustom vodenom su-spensijom odmah počnu da ga okreću ručice mešalice. Ove ručice brzo razvlače i dele struju smole u fine končiče glinaste gispersije. Viskozitet guste suspensije pomaže obrazovanju ovih končića i njihov fini stepen otančavanja. Kako se ovi končiči brzo obrazuju i brzo tanje, tako da posle izvesne temperature i brzine mešanja nastaje kidanje končića, koji se sad dele
ftrnlif} ( tinolnatf i	b^Ižbi*!
u vlakna koja se posle kidaju i preobraćaju u silne loplice. Ova dispersija ne proizvodi se samo pod gore pomenulim uslo-vima i usled mehaničkog mešanja, već usled prisustva koloida, koji u stvari povećavaju površinski napon manje više stopljene smole.
Kao posledica ovog rada asfaltni se materijal dispefgira u vodenoj suspensiji u vrlo sitne deliće. Pod mikroskopom ovi delići izgledaju eliptično ili loptasto, što zavisi od temperature i uslova dispersije. Što je dispersija potpunija to su finije i bolje suspensujuće čestice. Dimenzije ovih variraju od delića čije su dimenzije koloi-dalne do delića koji se mogu videti golim okom. Prosečna veličina ovih delića je oko 0,01 mm. Neki manji delići pokazuju jasno Brovvnovo kretanje. Napominjemo da se, ma da je smola u tečnom stanju pri uvođenju, oblik delića ili odnos faza ne menja usled hlađenja ili usled stvrdnjavanja smole pri smanjenju temperature na normalno. Ovako obrazovana dispersija ima čudne osobine, da ih elektroliti ne dovode do tačke kidanja.
Važno je, da jedna zgodna odlika u izradi dispersija leži u stepenu dispersije asfaltnih delića za vreme kontinualne faze. Finoća dispersije u znatnoj se meri regu-liše viskozitelom mase, koja ako se želi očuvati finom — treba da je gusta ili kašasta za vreme mešanja. Na pr. ako je glinasta suspensija suviše gusta i nedostaje potreban unutarnji viskozitet, onda su končiči obrazovani za vezme početnog stadi-uma dispersije relativno grubi i materijal tako dobiven može imali razne grube stupnjeve delenja, koje ide od relativno grubih končiča do finih čestica. Na isti način ako je temperatura suviše niska bilo asfalta ili suspensije, onda se obrazuju krupni delići. S druge strane, ako je temperatura suviše visoka, onda postoji opasnost od mestimič-nog i delimičnog slepljivanja prethodno načinjenog materijala verovatno usled uklanjanja vode dejstvom toplote. Uz to valja paziti, da se uvek nalazi dovoljna količina vode, jer će se inače asfalt aglomerisati, što čini da će nastupiti potpuna inversija faze, gde će voda i glina obrazovati unutarnju fazu, a asfalt kontinualnu sredinu.
Nađeno je^da pri upotrebi asfalta od oko 60° tačke topljenja, podesna temperatura za održavanje gline u suspensiji leži oko 65°, pri čem ista temperatura ostaje i ako se povećava količina asfalta neprekidnim dodavanjem.
Ako se želi, održanje pravilne temperature može se olakšati upotrebom dispersi-onog aparata koji ima spoljne omote ili unutarnje cevi, kroz koje struji kakvo sredstvo za regulisanje temperature.
Neadhezivni karakter emulsije i njen željeni stepen dispersije može se grubo odrediti ručnom manipulacijom. Količina materijala, ako se uzme između prstiju, treba da je meka, glatka, plastična i klizava i slobodna od oštrih delića i ne treba da teži za agi jmerisanjem ako se pritiska ili trlja između prstiju, U stvari, tako dobivena emulsija treba da se oseti kao gusta glinasta suspesija. Treba da se lako pere sa ruku (vodom) i treba da se lako razre-đuje u svima srezmerama sa daljim količinama vode. Ako se želi da se zadrže 1 dalje asfaltni delići u suspensiji, može se dodcti zaštitni neolepljivi koloid posle izvršenog emulsificiranja.
Gornji opis tiče se nekonlinualnog procesa proizvodnje dispersije, ali nađeno je gde su potrebne velike količine, da je bolje raditi u kontinualnom procesu. Za tu svrhu predviđa se mešalica sa lopaticama na brzo okretnom vratilu. U početnom stanju proizvodnje dispersije, ovaj se aparat može napuniti tečnom suspensijom ili gotovim proizvodom kao i kod nekontinualnog procesa. Lopatice su raspoređene lako, da izazivaju brzo primanje i mešanje uvedenih tečnosti sa prvobitno unetom količinom.
Pošto se spremi prvo punjenje suspensije ili dispersije željenog viskoziteta, može se upustiti asfalt u zagrejanom tečnom stanju. Istovremeno može se upuštati tanka vodena suspensija emulsificirajućeg agensa i regulisanim a određenim srazmerama, koje odgovaraju kranjem stanju. Na pr. vodena suspensija može se načiniti u srazmeri jednog dr la ili manje po težini, iz gline i četiri dela, po težini, vode. Ova suspensija može se sipati u aparat neprekidno i istovremeno sa sipanjem asfalta u slično regulisanim količinama. Regulisa-njenjem zapremine ulazne struje asfalta i suspenduranog dispergirajućeg agensa i stalnim odvođenjem gotovog proizvoda iz sistema, biće proizvedena dispergirana sme-ša gore opisanih osobina. Gde se bentonit upotrebljuje delom ili potpuno, može se izvesti odgovarajuća redukcija u koncentraciji čvrstih delića u vodenoj dispergujućoj sredini.
Pri izradi dispersija neprekidnom metodom, važno je održavati iste uslove visko-zitete u cirkulirajućoj gotovoj masi, kao i višak dispersije u sistemu. Zadržavanje ovog viška dispersije u sistemu dejslvuje kao ravnoteža protivu manjih varijacija vi-skoztteta i temperature usled trenutnog uvođenje bilo asfaltne ili glinovite suspenzije. Jasno je, da je zbog tih malih variacija temperature i viskoziteta korisno održavati što veću zapreminu gotove dis-
persije u sistemu, u koliko se to slaže sa uvođenjem svežih količina i odvođenja gjlovog proizvoda iz aparata.
Proizvod ovog neprekidnog rada u svakom pogledu je isti kao i proizvod nekon-tunualnog rade. Uzet iz aparata, proizvod je viscidan ali nije tako gust da sprečava njegovo isticanje iz otvora na sudu.
Gotova dispersija može se neprekidno odvojiti iz dispergirajućeg aparata i točiti u podesne sudove za ležanje ili transport.
I ako će na gore opisani način proizvedeni proizvod biti stabilan prema elektrolitima, i ako je uz to otporan prema mehaničkom trenju i sličnim dejstvima, i imače dovoljan stepen suspensivnosti za izvesne svrhe, ipak je nađen proizvod, koji će za sve svrhe biti sposoban a u mogućnosti da ostane u suspensiji za neograničeno vreme tako da se može ostavljati da leži i stoji duže vreme, bez ikakve bojazni da će se dispersija nataložili pre upotrebe.
Kod jednog izvođenja pronalaska kao dispergujući agens upotrebljava se na pr. bentonit, bilo sam ili izmešan sa drugim agensima na pr. glinom. Kad se bentonit meša sa drugim agensima, onda srazmere idu od 10°/0 do 75% po težini.
Ako se dispergujuće dejstvo izvodi sa bentonitom ili tome sličnim materijalom u pravilnim srazmeram i pod podesno kon-trolisanim temperaturnim prilikama videće se, da se veće količine asfalta ili druge baze mogu dispergirati sa dalom sredinom i sa finijim stepenom dispersije nego sa glinom, i da uz to gde su uzete znatne količine bentonita, rezultujuća dispersija neće taložili već će biti stalno u suspensiji.
Stoga se ovaj materijal može reći da vrši dvojnu funkciju pored toga što efektivno povećava dispersivne osobine sredine za vreme rada, naime onu gotovom proizvodu dejstvuje kao suspendirajući agens. U nekim primerima potrebno je iskoristiti ovo dejstvo bentonita ne upotrebljući ga u svojstvu dispergirajućeg agensa, i u takvim slučajevima valja dispersiju prvo načiniti sa kakvim dispergujućim agensom i potom dobivenu dispersiju obraditi bentonitom kao sa zaštitnim koloidom, da bi se poboljšala suspensivnost dispersije. U tom slučaju bentonit se može dotati dispersiji u srazmerama od oko 0,5o/o po težini ili više.
Drugi primer. Nađeno je, da je mogućno proizvesti produkat opisane vrste dis-pergiranjem asfalta sa smešom kazeina i gline, na pr. New-Jersey glina, koja bi sama « dala relativno nesuspensivnu glinu. Ovde mala količina amonium hidroksida ili na-r Irium borata dodata kazeinu pre ili posle
mešanja sa glinom čini da kazein uzima nateklo sunđerasto stanje i masa se onda može upotrebiti kao dispergujući agens u količinama tako, da krajnja dispersija sadrži oko l,4u/o gline, 0,7“/o kazeina, oko 70% asfalta a ostalo vode.
Gornji postupak liči dakle na gore dati primer, gde je uzet bentonit ili njemu sličan materijal u smeši sa glinom kao dispergujućim agensom. Ova sličnost leži u činjenici što u oba primera isti reagens koji pomaže i poboljšava dispergiranje, igra ulogu u krajnj m proizvodu utičući povoljno na suspensibilnost dispersije.
Umesto upotrebe dispergujuće sredine, koja daje suspensirajuće dispersije, u iz-vesnim slučajevima može se stvoriti relar tivno nesuspendirajuća dispersija i onda ista obraditi sa zaštitnim koloidom, koji može povećati suspensibililet proizvoda. Na taj način prvo se može proizvesti dispersija sa glinom i onda dispergiranoj masi dodati dovoljna količina želatina ili tanin-ske kiseliine radi poboljšanja suspensibil-nosti.
Za dispersiju načinjenu sa New-Jersey glinom kao agensom, dovoljno je oko 1,50/0 želatina ili 1% taninske kiseline po težini, da bi se dobila suspensibilnost i gustina normalna za proizod ove vrste.
Kao što je gore rečeno proizvod čim izađe iz dispergujućeg aparata ima viscidni šastav, i dok se njegova tečljivost može povećati dodavanjem vode, bolje je sma-njititi viskozitet izlažući gusti proizvod brzom lupanju. Ova procedura ne izbacuje samo uvođenje velikih količina vode sa umanjenjem moći suspensije, već proizvodu daje bolju guslinu nego proizvod gde se viskozitet smanjuje razblaživanjem vodom. Ova gustina je jedna činjenica, koja pomaže suspensibilitet gotovog proizvoda.
Napominjemo da dok gore opisani proizvod može stalno ostati u suspensiji, u odsustvu elektrolita, dodavanje ovih može izazvati taloženje čestica, što zavisi od prirode i kakvoće elektrolita. Očevidno je, da razni elektroliti izazivaju razne stepene taloženja. U svakom pak slučaju, odnos faze proizvoda ne ruši se i dispersija ostaje nepovređena ma da flokulirana u prisustvu praktično neograničenih količina elektrolita.
Ako se upotrebi pravilna vrsta dispergujuće sredine, osušeni film imaće gelsku strukturu i na njega neće uticati toplota tako, da neće biti tečan na temperaturama oko 53° više od tačke topljenja asfalta. Dodavanje bentonita u regulisanim količinama sistemu obezbediće ovaj rezultat sa ma kojom glinom kio dispersivnim sredstvom.
Jasno je, gde proizvod nije potpuno su-spensibilan nije potreban strog opit, već valja uzeti jednu malu količinu i staviti u sud sa vodom za vreme od 2 časa do 10 dana, u miru, i rđav proizvod lako će se opaziti prostim pogledom da li su se čestice na-taložile i zgrupisale na dnu suda i da li se je izdvojila voda u gornjem delu suda. Di-spersije proizvedene po ovom pronalasku pak udešene su da stoje stalno u suspen-siji, tako da se sa sigurnošću mogu tran-sportovati ili ostavljati da leže duže vreme i izdržaće mnogo strožija ispitivanja. Način za izvođenje opita predlaže se sledeči: u-zeti centrifugu, u kojoj se nalaze staklene cevi oko 25 mm čistog unutarnjeg prečnika i 100 mm visine. Ove se cevi pune sa oko 35 cm3 dispersije i stave u obrtanje za vreme od oko 15 minuta sa brzinom od 2100 do 2200 obrta u minuti. Za proizvod gore dobiven po pronalasku, opit neće dati nikakvo taloženje niti obrazovanje vodenog sloja u cevi.
Jasno je, da se mogu vršiti i drugi opiti sem gornjeg, ali će svi oni pokazati da će dati proizvod ostati u suspensiji neograničeno vreme bez primetnog taloženja di-spergiranih delića.
Patentni zahtevi:
1.	Dispersija tečne konsistencije iz bitumensko smolaste baze, koja je čvrsta ili polučvrsta na atmosferskoj temperaturi i koja se ne meša sa sodom, naznače-
na time, što se uzima voda kao kon* tinualna faza, dispergujući agens ‘i fina usitnjeni delići boze kao dispergirana fazar pri čem su delići te baze takve veličine prema viskozitetu dispersije, da fino usitnjeni delići baze ostaju u suspensiji aka se podvrgnu centrifugiranju, a dispergujući agens je takvog stepena inertnosti prema elektrolitima, da dispersije ostaju neporeme-ćene u prisustvu znatnih količina istih, i nalaze se u takvoj količini, da u suvom proizvodu daju film, koji se ne može vratiti u početno slanje.
2.	Dispersija po zahtevu 1 naznačena time, šlo je prosečna dimenzija delića oko 0,01 mm a neke čestice imaju skoro kolo-idalne dimenzije.
3.	Dispersija po zahtevu 1 i 2 aaznačena time, što je viskozitet dispersija takav prema dimenziji delića, da ovi delići baze o-staju u suspensiji i pri dejstvu centrifugalne sile, pri čem se dispersija sastoji u su-višku iz pet delova dispergirane faze prema jednom delu dispergujućeg agensa.
4.	Dispersija po zahtevu 1—3 naznačena time, šio se dispersija može u vidu sloja (filma) sušiti, koji je otporan na temperaturi topljenja baze a da se ne rastopi.
5.	Dispersija po zahtevu 1—4 naznačena time, što dispersija sadržt suvišak od deset delova dispergirane baze prema jednom delu dispergirajućeg agensa, koji je takve vrste, da se ne nadima u vodi u pik-tijastu masu i. sa vodom daj.e plastičnu-masu.