Glasnik SED 16 (1976) 3
57
Prvobitno odredena područja (prema osnovnim školama) kasnije su se znatno izmijenila, u večini slučajeva proširila ili suzila, jer se arbitrarno unaprijed odredena područja nisu pokazala kao zaista integrirane lokalne zajednice. Svaki od učesnika u projektu bio je, da tako kažem, „spušten padobranom u svoje područje", odnosno, od samog početka prepuiten sebi i svom snalaženju u novoj okolini, Traženje stana, trgovina, različitih servisa itd. koji su nužni da netko organizira svoj život u novoj sredini, bili su u stvari več dio istraživanja. Kontakti stečeni več prvog dana bili su kasnije dragocjene veze pomoču kojih se moglo uči u neformalni sistem komunikacija i poznanstava unutar te sredine. Osnovni problem kako POSTATI VIDLJIV u ulici i kvartu i tako interesantan barem jednom djeiu susjedstva u kojem su nova lica barem donekle zapažena, rješavao se rigoroznim „stjecanjem" novih navika: odlaženje u isto vrijeme uvijek u iste trgovine, kupnja novina uvijek na istom kiosku, razgovor sa djecom, črtanje lokalnih novina, vožnja biciklom ulicama u posltjepodnevne sate, itd. Na taj se način ipak može pomalo „uvuči pod kožu"1 jednog kvarta, steči uvid i, kasnije, pristup u njegove formalne i neformalne grupe.
Opča metoda promatranja sa participacijom kombinirana je sa ostalima, kao nevezanim i tematskim intervjuima, sistematskim posjetima, bilježenjem biografija, pračenjem lokalne štampe, učestvovanjem u lokalnim dobrovoljnim organizacijama, te detaljnim mapiranjem svake kuče, svake trgovine, institucije, itd. na području ispitivanja.
Statistički podaci koji su se mogli dobiti za ispitivane dijelove grada (cesto neadekvatni ili „prestari") bili su nam dostavljeni od drugih članova istraživačke ekipe, od članova koji su bili posebno zaduženi samo za „kopanje" po službenim statistikama.
Vrlo važni za integritet čitavog tima i za razvijanje i mijenjanje teorijskog okvira bili su redovni tjedni sastanci kompletnog tirna. Ovdje se zajednički raspravljalo o problemima; ponovno, u svijetlu terenskog iskustva, raščiščavali su se pojmovi; davani su tematski izvještaji i izmjenjivali materijali — sva ko je u bilo kojem trenutku mogao znati Sto rade njegovo kolege u drugim dljelovima grada. Tjedni izvještaji svih članova bili su podvrgnuti kritici i diskusiji, što se u gotovo svakom slučaju pokazalo neizmjerno korisnim za samog istraživača. lako potpuno fizički izolirani u tom višemilijunskom velegradu, duhovno jedinstvo medu istraživačima nikada nije bifo narušeno.
Etički problem zaštite kazivača i ispitivanog područja uopče rješavan je tako da su u bilješkama t u izvještajima upotrebljavani samo pseudonimt, kako kazivača, tako i ulica, firma, institucija, itd. Osirn toga, posebno „osjetljivi" materijali pohranjivani su izvan granica SAD, na University of Windsor, u Kanadi.
Završna faza bila je relativno kratka. Zahvaljujoči velikoj količini več pisanih materijala, te izgradenom teorijskom okviru i brojnim sintezama, večina individualnih rad nji, izvještaja i zakijučaka, napisana je u toku iduča dva mjeseca. Održano je još nekoliko sastanaka sa diskusijama na kojima su dalje odredivani i definirani pojmovi i teorijska okosnica, Medutim, konačna interpretacija zadržala je ipak pečat individualnosti svakog pojedinog učesnika u projektu.
1	Formalni naziv projekta je: „Irregular Economy: Urban Adaptation to Unemployment", a organiziranje ad University of Michigan u Ann Arboru i Wayne State University of Mental Health, Center for Studies of Metropolitan Problems, pod brojem t Ro1 MH 26105-02.
2	George P. Murdock: Human Relations Are Files. Yale University.
Opomba uredništva: Prispevek bo v celoti objavljen v Narodni umjetnosti, Zagreb 1976, 5t. 1
UDK 39.001
Ivan Kovačevič, Beograd: ZA TEORIJSKU ETNOLOGIJU
I pored toga Sto se javlja veliko nastojanje da se etnologija ponovo uspostavi kao „primenjena nauka", sto je prestala da bude uglavnom sa nestankom kotonijalnih imperija, etnologija se može odrediti kao prevashodno TEORIJSKA NAUKA. U drugim društvenim naukama npr. sociologiji isticanje teorijskog karaktera je u punoj meri uspostavilo neophodnu ravnotežu izmedju istraživanja koj ima je primena rezultata jedina svrha i samih teorijskih istraživanja. I pored čestih društvenih pritisaka koji apostrofiraju kao jedino korisno istraživanje koje ima neposrednu primenu u društvenoj praksi, tirne poremečena ravnoteža uvek se ponovo uspostavlja. Do toga dolazi zato što istraživanja koja ¡maju isključivo praktične ciljeve a nisu teorijski zasnovana ne daju rezultate koji mogu doprineti rešavanju konkretnih problema društvene prakse. Samim tim teorijska istraživanja ponovo izbijaju u prvi plan.
Treča vrsta istraživanja koja se iscrpljuju isključivo u opisivanju u potpunosti su van konteksta i sa istraživanjima koja imaju za cilj reševanje, konkretnih problema društvene prakse i sa teorijskim istraživanjima. Stoga deskripcije u sociologiji „nemaju veči samostalni značaj"1.1 ne samo u sociologiji več i u etnologiji2.
Ukoliko se u najopštijim črtama pogleda dosadašnji razvoj etnologije kod nas, lako se uočava da istraživanja koja imaju primenu u društvenoj praksi nikad nisu bila tretirana kao posao etnologa. U nekoliko mahova i U okviru raznih tendencija u našoj etnologiji postajalo je jedinstvo teorijskih istraživanja i istraživanja koja su kao krajnji rezultat ¡mala čistu deskripciju. Medjutim, skoro uvek se dogadjalo da dati teorijski okvir u kome su vršene deskripcije postane preuzak
Glasnik SED 16 (1976) 3
57
i to il i zbog toga što je odredjena teorija prevaztdjena daljim razvitkom nauke u svetu i kod nas il i zbog nepostojanja snaga koje bi dalje razvijale postoječe okvire..Usted toga je na razvalinama pojedinih teorijskih sistema ostajalo još desetinama godina obilje istraživanja koja se zvršavaju pukom deskripcijom.3 Takva istraživanja, kao što je več istaknuto, nemaju vedi samostalni značaj.
Da bi se preciznije moglo izneti postuliranje etnologije kao teorijske nauke neophodno je nacesti definiciju teorijske nauke uopšte. Po definiciji, teorijska nauka je „organizovano i metodično nastojanje da se racionalno—is kustvenîm pu tem dodje do objekt i vnog, pou2danog i preciznog, opšteg i sistematskog znanja o stvarnosti, od nosno o onom n jenom delu koji proučava neka nauka".4 Medjutim, več ova definicija teorijske nauke vodi pitanju koji deo stvarnosti proučava neka odredjena nauka, odnosno, do klasično formulisanog pitanja šta predstavlja predmet odredjene nauke. U okvirima jugoslovenske etnologije definicije predmeta su se uglavnom kretale u pravcu odredjena skupa konkretnih pojava koje predstavljaju predmet etnologije. Nemogučnost takvog odredjenja je poznata i van epistemoloških rasprava. U tom slučaju, veči broj i prirodnih i društvenih nauka imaju isti „predmet" čime postaje nemoguče izgraditi klasifikaciju nauka. Epistemolozi takodje upozoravaju da je nemoguče parcelisati svet tako da bi svaka nauka dobila svoj „predmet". Nije jasno koja bi nauka, u tom slučaju, trebalo da ispituje odnose koji realno postoje medju samim „predmetima" raznih nauka. Definitvni udarac ovakvom shvatanju „predmeta" proizlazi iz neminovnog raskidanja složenih interakcija koje je neophodno uzeti u obzir ukoliko se teži objašnjenju ispitivane pojave il j procesa. Parcel izacija sveta koja vodi takvom raskidanju u potpunosti onemogučava potpuno naučno objašnjenje što znači da sprečava izvršenje osnovnog cilja koji je pred nauku postavljen.5
Umesto odredjenja predmeta nauke kao skupa konkretnih pojava često se predlaže termin „problem" koji zamenjuje Stvari i procese. Odredjenje predmeta nauke kao skupa problema ipak ne omogučuje doslednu klasifikaciju nauka. Odredjuje se predmet nauke i kao skup „osnovnih saznajnih ciljeva"® date nauke. Ovo odredjenje predstavlja napredak u odnosu na prethodne obzirom da se na osnovu njega može pristupitî izgradnji dosledne klasifikacije nauka koja neče osakatiti osnovne ciljeve naučnog saznanja.
Na osnovu izloženog postavlja se ključno pitanje: koji su osnovni saznajni ciljevi etnologije? U istoriji etnološke misli odredjenje „predmeta" u klasičnom smislu je koncentrisano na tri pojma: „etnos" „kultura" i „antropos", s tim Što „etnos" preovladjuje u evropskoj tradiciji, a „antropos" u anglo-saksonskoj. Ukoliko se za trenutak ostavi po strani terminološka opozicija etnologija—antropologija, iako konsekvence ove opozicije mogu prevaziči terminološke okvire, može se postaviti pitanje kakav je odnos izmedju pojmova „etnos", „kuitura" t „antropos" i osnovnih saznajnih ciljeva etnologije. „Etnos", njegova suština i rasprostiranje, su karakteristični za praistoriju i protoistoriju etnologije i nerazdvojno su povezani sa romantizmom, nacionalnim pokretima i nacionalizmom. U suštinskoj je protivrečnosti sa idejama koje prethode francuskoj buržuaskoj revoluciji na osnovu kojih se formira pojam „antropos"7. I pored toga što se i danas u odredjenim društveno-istorijskim situacijama pojam „etnos" javlja, zajedno sa svom ideološkom sadržinom, on ne može poslužiti zasnivanju etnologije. Pojmovi „kultura" i „čovek" su u tom smislu daleko prihvatljiviji. Njihovo Sjedinjenje dato u Markuzeovoj definiciji kulture kao procesa humanizacije može postati polazna osnova za utvrdjivanje osnovnih saznajnih ciljeva etnologije. Preciznije rečeno, teorijsko znanje o kulturi shvačenoj kao proces humanizacije može biti osnovni cilj etnologije. Naravno, odmah se nameče pitanje odnosa ovako odredjene etnologije i drugih društvenih nauka. Jasno je da izmedju etnologije i sociologije koja se može najopšttje odrediti kao teorijska nauka o društvu u ovom slučaju nema strogo utvrdjenih granica. Isti je slučaj i sa psihologijorn.
i pored toga što je konstatovano da odredjenje predmeta nauke kao „skupa problema" ne rešava pitanje klasifikacije nauka neophodno je istači prednosti koje ono ima u odnosu na odredjenje predmeta kao skupa konkretnih pojava, stvari i procesa. Prva i najvažnija prednost je što se time deskripcija jasno opovrgava kao samostaini cilj istraživanja.8 Ipak je neophodna jedna dopuna. Obično se rekonstrukcija pojava koje su se odigrate u prošiosti smatra problemom iako to u Suštini nije. Iako je do takve rekonstrukcije moguce doči tek upotrebom složenih metoda razvijenîh u istorijskom proučevanju njihov krajnji rezultat je deskripcija. Teškoče i nemogučnosti koje se javljaju u tom poslu ne mogu stvoriti naučni problem, I pored daleko večeg uloženog truda saznajni domet rekonstrukcija prošiosti je isti kao i u etnografskim 'spitivanjima. Pravi značaj odredjenja predmeta kao skupa problema sastoji se u tome što sam pojam „problem" implicira utvrdjivanje determinizrna pojava, odnosno prelaz sa iskustvenog obaveštenja na naučno objašnjenje.
Na osnovu ovog ¡zlaganja mogu se izvesti sledeči osnovni zaključci:
1)	Cilj etnološkog istraživanja je naučno objašnjenje problema koji proizlaze iz odredjenja kulture kao proseča humanizacije.
2)	Precizno razgraničenje etnologije i drugih teorijskih društvenih nauka nije u potpunosti moguče.
Ova dva zaključka predstavljaju i dve etape u daljem razvoju etnologije obzirom da odredjenje etnologije kao teorijske nauke vodi ka gubljenju oštrih granica u odnosu na druge teorijske društvene nauke. Pred naučnikom u oblasti društvenih nauka ostaju, u stvari, samo PROBLEMI i METODI koji mogu dovesti do naučnog objašnjenja i utvrdjivanja teorijskog znanja. Proces dezintegracija pojedinih ograničenih disciplina je u toku i naročito mu doprinose tzv. 'Metodološke pozajmice.9 U prilog tome govori i pojava velikog broja tzv. graničnih disciplina. Naravno, javljaju se i Odredjene teškoče naročito u edukaciji.
što se tiče etnologije, neuključtvanje u ove procese može dovesti do velikog zaostajanja, Ljubomorno čuvanje "'tegriteta discipline je moguce samo ukoliko se ograničava na deskripcija nekakvog „predmeta" etnologije ili njegovu lst°rijsku rekonstrukciju. Takvo, veštačko, produžavanje „egzistencije" ukida stvarne perspektive etnologije i u Potpunosti joj nepovratno uništava raison d'être. Jer, sasvim je sigurno, da če etnologija ukoliko ne razvije teorijska raživanja, ostati na nivou deskripcije, i neče biti u stanju čak ni da sprovede istraživanja koja mogu dati rezultate lfnenljive u društvenoj praksi, što sve zajedno može opasno ugroziti osnove njene egzistencije.
Glasnik SED 16 (1976) 3
57
napomené
(1)	V. Milic, Sociološki metod, Beograd, 1965. 179.
(2)	Levi — Strosovo mišljenje da su et nograf i ja, etnologija i antropologija tri faze iti trt etape jed nog istraživanja s teim Sto etnologija vrši sinte-zu u geografskem, istorijskom i sistematskom pravcu, dok antropologija vrii globalna, teorijska upoštevanja (CI, Levi—Strauss, Anthropologie structurale, Paris. 1958.}, koje je zastupao i au tor u jednom ranijem radu (I. Kovačevič, Raspraue o antropologiji. Sociološki pregled, 1. Beograd, 1974.1, je u stvari upereno protiv ateorijske etnologije. Nemogučnost velikog broja etnologa da predju nivo deskripcije, kao i odbijanje mogučnostl teorijskog znanja o društvu karakteristično za ne mačku etnologiju koja se razvijala pod uticajem istorizma u neokantijanstvu i Lebensphilosophie, navelo je Levi— Strosa da, o s lan ja J uči se na anglo-saksonsku tradiciju. zasnuje antropologijo koja če se uputiti ka teorijskom nivou saznanja.
(3i Takvi teorijski sistemi su Radičev i Cvijičev.
(4)	V.Milič, op. cit. 180.
(5)	Primera ovakvog odredjivanja „predmeta" etnologije ima bezbroj. Parcelizacjja sveta se kretala uglavnom u dva pravca — prostornom t vremenskom. U Nemačkoj su, na primer, Völkskunde i Volkerkunde prostorno razgraničene. Cesto se u literaturi maze sresti i mišljenje da antropolog proučava tudje kulture a sociolog svojstvenu. U okviru vremenske parcelizacije etnologija se odredjuje kao proučavanje proïlosti a sociologija savremenosti. Takvo mišljenje je karakteristično za SSSR t zemlje Istočne Evrope, a javlja se i kod nas. Kao ekstreman vid parcelizacije može se navesti stav A. Baia koji smatra da etnologija treba da proučava narodno kulturu (materijalnu, socijalnu i duhovnu) i to:a) tradicijonatnu kulturu (predfeudalnu); b) narodno kulturu kod nižeg gradjanskog stanovništva i cl kulturu proietarijata. (A. Baš, 0 istorijskom karakteru etnologije. Etnološki pregled, 5, Beograd, 1963. 13.) Kao predmet etnologije odredjuju se i „narodi bez pisma" nasuprot „narodima sa pismom" koje proučavaju druge nauke itd. itd. Logičku neosnovanost ovakvih postupaka nije potrebno posebno dokazivati.
(61 V. Milič, op, cit. 159. U tom pravcu ide i K. Jettmar kada kaže da se etnologija može dopunjavati sociologijom ukoliko sa svojestrane necilja na socialni red več na kutturalne sadriaje. „Preko sociološkog uporedjivanja i analize — piše dalje Jettmar — etnologija bi mogla dospeti do osnovnih iskaza o čoveku kao kulturno stvaralačkom biču; kao i do iskaza o fenomenu kulture kao takvom." (K. Jettmar, Die anthropologische Aussage der Ethnologie, Neue Anthropologie (herausgegeben von H.G. Gadamer und P. Vogler), Band 4. Kulturanthropologie, München-Stuttgart, 1973. 711.
(7)	Veoma je simptomatičrio i to da pregledi istorijskog razvoja etnologije i antropologije imaju različite početke. Pregledi istorije etnologije počinju sa prvim beleškama o „nepoznatim narodima" najčešče iz antike, (npr. J. Poirier. Historie de la panse'e ethnologique, u Ethnologie générale, Encyclopédie de la Pléiade, Volume poublié sous ta direction de Jean Poirier. Paris, 1968). Nasuprot tome, pregledi istoriskog razvit ks misli u antropologiji počinju Sa Prosvetitetljstvom odnosno filozofskim zasnivanjem pojma „čovek". (Npr. M. Harris, The Rise of Anthropological Theory, London, 1968). U ovu podelu, koja naravno nije uvek striktna, uklapa se i jedini pregled razvoja etnološke misli napisan kod nas. (V. 5. Kremenšek, Obča etnologija, Ljubljana, 1973).
(8)	Ovu misao sasvim jasno izražava i P. Mercier, Uzajamno prožimanje etnoloških I socioloških metoda, u G.Gurvitch, Sociologija, II, Zagreb, 1966. „Sva brojniji etnolozi odustaju od težnje za razradom inventara koji bi omogučio da se sačini prirodopis Ijudskog roda, oni i du i dalje od toga te dovode u pitanje tradicionalan način istraživanja it o ga predstavlja monografija i otkrivaju njezine nedostatke i njezinu nepouzdanost. Razvija se ETNOLOGIJA PROBLEMA." (P. Mercier, op. cit. 460.-podvukao I.K.}
(91 O metodološkim pozajmicama etnologije sociologiji vidi P. Mercier, op. cit.
UDK 719:39.001:2 Peter Fister, Ljubljana
ETNOLOŠKO RAZISKOVALNO DELO V INTERDISCIPLINARNI NALOGI VAROVANJA ETNOLOŠKIH SPOMENIKOV
Tako o pomenu varovanja etnoloških spomenikov kot tudi o potrebi po večji zavzetosti etnologov zanje se je že večkrat razpravljalo, toda njihovo stanje je iz dneva v dan bolj kritično. Pobude naj bi prišle predvsem iz vrst etnologov samih. Kljub temu, da po stroki nisem etnolog, ob svojem delu pri etnoloških spomenikih vedno znova naletim na praznine, kjer manjka etnološka raziskava kot bistvena sestavina. Pričujoča razprava in predlogi za odpravo teh napak izhajajo iz izkušnje nekajletnih, večinoma neuspešnih poizkusov, da bi tubi etnologe enakopravno vključili v splošno kulturno nalogo varovanja naše kulturne dediščine ter da bi vsaj del etnoloških raziskav namenili tudi tej temi.
Toda seveda ne pomeni, da nobeno dosedanje etnološko raziskovalno delo ni bilo namenjeno gornji nalogi — bolj je odprto vprašanje usmerjenosti, oblike in uporabe etnoloških raziskav. Sproti pozabljamo da s čuvanjem kulturne dediščine ustvarjamo pomembne sestavine življenja tako v sedanjosti kot tudi v prihodnosi. Predvsem raziskava te problematike in historično-etnološke raziskave o ljudskem stavbarstvu je tisto kar naj bi doprinesli etnologi v okviru varovanja etnoloških spomenikov. Žal moramo ugotoviti, da takih raziskav skoraj ni in da tudi število etnologov, ki delujejo kot specialisti v tej smeri, prej upada kot raste - marsikateri etnolog p3 se raje zaposli celo zunaj svoje stroke. Morda je temu tako tudi zato, ker spomeniška služba sama ne kaže dovolj zanimanja, da bi pritegnila etnologe v svoje vrste.
Doslej so etnologi pri varstvu etnoloških spomenikov prihajati v poštev skoraj izključno le pri tako imenovanih topografskih nalogah, torej z evidentiranjem {in ne dokumentiranjem ...} etnološkega gradiva na terenu. Rezultat so bili v najboljšem primeru topografski elaborati, morda priključeni urbanističnim programom ali pa zelo redke samostojne topografije. Nekatera monografska dela, ki so sicer izšla tudi samostojno, niso bila nikdar polno uporabljena kot sestavni del študij ali načrtov za ohranitev etnoloških kulturnih spomenikov. Tudi delne raziskave ljudske arhitekture, tako pokrajinske kot krajevne ali tematske so se največkrat uporabljale le za postavitve muzejskih razstav, za publiciranje izsledkov v strokovnem tisku ipd. in malo kot viri za izdelavo spomeniško-varstvenih elaboratov.