original scientific article	UDC 314.151.3-054.72:327(497.1)"1948/1961'
received: 2014-07-15
SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE
DRŽAVE (1948-1961)
Mira RADOJEVIČ
Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Čika Ljubina 18-20, 11000 Beograd, Srbija e-mail: mradojev@f.bg.ac.rs
IZVLEČEK
Na podlagi dostopnih virov, zlasti časopisa Naša reč, in relevantne literature članek opisuje, kakšen odnos do zunanje politike Jugoslavije je imel del njene povojne emigracije. Zainteresirani za spremembo režima in vrnitev v domovino ter prepričani, da bodo mednarodne razmere bistveno vplivale na usodo Jugoslavije, so emigranti posebno pozorno spremljali razvoj mednarodnih odnosov. Analiza se osredotoča na Zvezo „Oslobodjenje", ki je bila za razliko od večine emigrantskih združenj usmerjena demokratično in jugoslovansko.
Ključne besede: Jugoslavija, komunisti, Josip Broz Tito, emigracija, Zveza „Oslobodjenje", ZSSR, zahodnoevropske države, ZDA, zunanja politika
l'alleanza "oslobodjenje" (liberazione) in materia di politica estera
dello stato jugoslavo (1948-1961)
SINTESI
Sulla base di fonti accessibili, in particolare la rivista Naša reč (Questioni nostre) nonche la letteratura specifica sull'argomento, viene illustrato l'atteggiamento tenuto nel dopoguerra da una parte degli emigrati nei confronti della politica estera dello Stato jugoslavo. Gli emigrati, interessati a un cambiamento di regime e al rimpatrio nonche con-vinti che la situazione internazionale avrebbe avuto un impatto significativo sul destino della Jugoslavia, seguirono con particolare attenzione lo sviluppo delle relazioni internazionali. L'analisi si concentra sull'Alleanza "Oslobodjenje" che, a differenza della maggior parte delle alleanze di emigrati, era orientata democraticamente e favorevole alla Jugoslavia.
Parole chiave: Jugoslavia, comunisti, Josip Broz Tito, emigrazione, Alleanza "Oslobodjenje", URSS, Paesi dell'Europa occidentale, Stati Uniti d'America, politica estera
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
Posleratne vlasti u Jugoslaviji procenjivale su da se nakon 1945. broj jugoslovenskih iseljenika kretao oko 1-1,5 miliona ljudi. Predratnom iseljeništvu tada se pridružilo oko 250 hiljada onih koje je rat zatekao izvan jugoslovenskih granica, a koji su odbili da se vrate, ili su, pak, odlučili da Jugoslaviju napuste iz straha od ka-zne revolucionarnih sudova i neslaganja sa izvršenim promenama. U tom velikom broju političku emigraciju činilo je samo 70 do 100 hiljada, odnosno ne više od 10 %, dok je ogromna večina pripadala kategoriji ekonomskih emigranata (Popovič, 2006, 185-186). Podaci Medjunarodne organizacije za izbeglice (IRO) bili su unekoliko drugačiji, buduči da je prema njima krajem 1951. izvan svoje zemlje bilo 154.712 jugoslovenskih gradjana registrovanih kao izbeglice (Poruka, 2007). Malobrojnost i teško osečanje poraženosti nisu, medju-tim, omeli pokušaje političkog organizovanja i pružanja otpora revolucionarnom pobedniku, zasnovanom i na iluziji da če se SAD i zemlje zapadnoevropske demokra-tije suprotstaviti komunističkoj diktaturi. Več u avgustu 1945, s težnjom da se utiče na savezničke državnike i političare okupljene na konferenciji u Potsdamu, grupa predratnih srpskih političara formirala je Jugoslovenski narodni odbor (JNO), čiji je najugledniji član bio Slobodan Jovanovič, jedan od predsednika emigrantske vlade (januar 1942-jun 1943). Uprkos velikim nadama, polaganim u saveznike i mogučnost pridobijanja slove-načkih i hrvatskih emigranata, uspesi su izostali. Velike sile u tom trenutku nisu bile spremne da izvrše odlučniji pritisak kako bi očekivani skupštinski izbori u Jugoslaviji bili barem donekle demokratski. S druge strane, nisu se odazvali ni izbegli slovenački i hrvatski političari, ne-zainteresovani za saradnju sa srpskim emigrantima ili neuvereni u mogučnost promena. To su bili samo neki od važnijih razloga zbog kojih su dramatični memorandumi i apeli JNO ostajali bez odjeka i značajnijeg utica-ja (Popovič, 2003, 328-341; Popovič, 2006, 188-193).
Narednih nekoliko godina nastajale su i druge emigrantske organizacije i udruženja. Večina njih izražavala je ekstremna politička i nacionalna opredeljenja, te se, najčešče u zavisnosti od nacionalne pripadnosti, izjaš-njavala antidemokratski, antijugoslovenski, antisrpski, antihrvatski, monarhistički ili antimonarhistički, a u svakom od ovih slučajeva izrazito desničarski. Iako istorija jugoslovenske emigracije nije celovito istražena i proučena, možemo tvrditi da je u toj brojnoj emigrantskoj populaciji najmanje bilo demokrata, a još manje demokrata jugoslovenske orijentacije. Toj najredjoj i najma-lobrojnijoj grupaciji pripadao je Savez „Oslobodjenje", u formalnom smislu osnovan u avgustu 1949, mada bi pravi početak mogao biti stavljen i u 1946, kada je grupa njegovih budučih osnivača objavila brošuru „Svim slobodnim Srbima - Srpska demokratska omladina", izjašnjavajuči se za ujedinjenje Evrope i Jugoslaviju u njoj. Naredne godine, 1947, u Parizu je formirana Srpska demokratska zadruga „Oslobodjenje", sa idejom da se stvori i u drugim zemljama i da počne izdavanje
svog biltena. Časopis Naša reč počeo je da izlazi redovno od 1. januara 1948, najpre u Parizu, a od 1958. u Londonu. Savez „Oslobodjenje" rasformiran je u Beogradu 1994, ali je kao organizacija več 1990. pristupio pre toga osnovanoj Demokratskoj stranci. Izmedju tih datuma i faktografskih činjenica odvijala se bogata, još uvek malo poznata istorija jedne misleče manjine, koja je tokom nekoliko decenija istupala protiv nedemokrat-skog režima, nametnutog jednoumlja, socijalističke bi-rokratije, zaostalosti i nekulture svake vrste. Protestujuči protiv svega toga, zalagala se za održanje jugoslovenske države i njen demokratski preobražaj putem evolucije, prevazilaženja nacionalnih sporova, sporazuma svih njenih naroda i uključivanja u red politički slobodnih zemalja (Glamočak, 1997, 181-208; Radojevič, 2010a, 100-108; Radojevič, 2010b, 271-273).
Težeči takvim idealima i postavljajuči ih kao najvaž-niji cilj političke borbe, članovi „Oslobodjenja" delovali su propagandno i informativno. Buduči da su uglavnom pripadali mladjim generacijama i bili obrazovani, njihovi su pogledi imala dosta odjeka, naročito u vremenu u kome se i u Jugoslaviji počelo stvarati kritičko mišljenje, zbog čega je Naša reč postala najvažnije glasilo jugoslovenskih disidenata i opozicionara. Osim toga, informišu-či se iz inostrane štampe i posmatrajuči dešavanja u zemlji s distance, „iz slobodnog sveta", mnoge su dogadjaje, pojave i procese mogli da sagledaju bolje i celovitije. S druge strane, prostorna udaljenost, te snažna netrpelji-vost prema komunističkom režimu i njegovim nosioci-ma, naročito Josipu Brozu Titu, neretko su im zamagljiva-li vidike. Iako su se prema programskim opredeljenjima umnogome razlikovali od drugih emigrantskih organizacija, i oni su bili podložni atmosferi koja je vladala me-dju emigrantima, a čiji je sastavni deo bilo preterivanje u oceni jugoslovenske političke i ekonomske situacije. Jer, želeči da što pre dodje do sloma postoječeg poret-ka, večina emigranata je preuveličavala krize i iskušenja jugoslovenske države, nadajuči se da če njihova ozbilj-nost ubrzati promene. Istovremeno, bili su ubedjeni ili su želeli da veruju kako režim počiva na slaboj osnovi, da se održava prvenstveno uz primenu represije i da po-drška koju dobija od naroda nije ni široka ni stabilna. U pitanjima spoljne politike, osečajuči se izdanima, kritiko-vali su zapadnoevropske zemlje i SAD zbog saradnje sa Josipom Brozom, ali su i dalje očekivali da če otuda biti dobijena pomoč potrebna radi izvodjenja demokratskih reformi. Upravo zato, mnogi tekstovi objavljeni u Našoj reči dragocen su izvor ne samo za proučavanje stavova emigracije, nego i za zbivanja u Jugoslaviji, s obzirom na brojnost i kvalitet informacija o njima. Štaviše, analizira-juči ih, možemo tvrditi da nije bilo nijednog značajnijeg dogadja iz unutrašnje i spoljne politike koji nije primečen i o kome se nije pisalo s više ili manje pažnje, u zavisnosti od procene važnosti. U ovom bismo se radu stoga zadržali samo na onima koji su u istoriji Jugoslavije imali svojevrsni prekretnički značaj ili odražavali karakteristična razmišljanja Saveza „Oslobodjenje". Kako obim jed-
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
nog članka ne dopušta pregled odnosa ovog emigrant-skg udruženja prema spoljnoj politici u celom periodu njegovog postojanja, opredelili smo se za uže razdoblje, zaključno sa održavanjem prve konferencije nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961.
Početak objavljivanja Naše reči, na primer, gotovo se podudario s velikom krizom izazvanom sukobom Jugoslavije sa Informacionim biroom 1948. Izveštavajuci či-taoce o Rezoluciji Informbiroa (IB) od 28. juna, kojom je Jugoslavija isključena iz sastava ovog tela, uvodničar lista je pokazao kako dobru obaveštenost, tako i političko isku-stvo, pokušavajuci da sagleda njegovu trenutnu važnost i moguce posledice. Primetan je i oprez u donošenju za-ključaka, sličan onom koji su ispoljavale zapadnoevrop-ske zemlje, iščekujuci razvoj spora izmedju Sovjetskog Saveza i njegovog dotadašnjeg najpouzdanijeg satelita.
„Iznenadan i potpuno neočekivan sukob iza gvoz-dene zavese", pisala je Naša reč, „izazvao je zaprepa-šcenje u čitavom svetu. Mnogi se pitaju da li se radi o početku velikog rascepa u Istočnom bloku ili o dobro smišljenom manevru sovjetske politike? Za sada, rascep u Kominformu ostaje činjenica." Odgovarajuci na zapi-tanost radoznalih posmatrača da li je time i narodima socijalističkih zemalja nametnuta dilema opredeljivanja izmedju sukobljenih strana, nepotpisani autor teksta pitao se kakvu vezu sa njim imaju „potlačeni narodi", buduci da ih niko ne poziva da daju mišljenje i da se sami opredeljuju. Jer, „osam evropskih komunističkih partija optužuju Komunističku partiju Jugoslavije i is-ključuju je iz svoje sredine. Formalni razlog rascepa je nemarksističko nedisciplinovano držanje Komunističke partije Jugoslavije, koja je dovedena na vlast voljom Sovjetskog Saveza. Od nje se i očekivala i zahtevala ap-solutna poslušnost i servilnost. Veliki bojari u Moskvi su nemilosrdni prema svojim vazalima ako ispolje ma i najmanje osecanje nezavisnosti. Pored gornjih, vero-vatno ima i drugih, možda dubljih, razloga, o kojima se u zvaničnim saopštenjima ne govori. I oni ce tokom vremena izaci na videlo." Sa stanovišta osude ideološ-kog protivnika i kritike političkih nesloboda uvodniča-ru je bilo daleko važnije da istakne presudan doprinos Sovjetskog Saveza smeni vlasti u Jugoslaviji i pasivnu ulogu stanovništva u tekucim dogadjajima, svedenog na poslušni objekat. Primetno je, takodje, da je možda i nehotice usvojen deo terminologije korišcen tokom jugoslovensko-sovjetskog razlaza, poput izraza „klika", upotrebljavanog u informbirovskoj propagandi radi što veceg uniženja Josipa Broza i vrha Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). „U čitavom ovom sukobu", tvrdio je uvodničar, „o potlačenim narodima nema ni pomena. Ne isključuje se Titova partija iz razloga što je zavela totalitaran krvavi režim nad narodima u Jugoslaviji. Za komunističke klike koje su se dokopale vlasti na Evrop-skom istoku, narodi su samo sirovine za sprovodjenje
eksperimenta. O njima se u zvaničnim saopštenjima ne govori. Niko ih ne poziva da uzmu učešca u ovoj raspra-vi. U svom saopštenju Kominform ne poziva potlačene narode da zbace krvavi režim, vec se obraca jedino i isključivo komunistima, 'vernim marksizmu-lenjinizmu' da smene staro vodjstvo i istaknu'novo internacionali-stičko rukovodstvo'. Komunisti su odlučni neprijatelji mešanja naroda, kada su u pitanju zemlje, gde oni drže vlast. Tamo vlada pravilo: KADA SE VLADAJUCE KLIKE SVADJAJU, NARODI TREBA DA CUTE.
Dilema Kominform ili Tito ostaje dilema za komuniste, ma gde se nalazili i ma kakve položaje zauzima-li. SA TIME POTLAČENI NARODI NEMAJU NIKAKVE VEZE" (istaknuto u originalu - prim M. R.).1
Godinu dana kasnije, kada su i svi skeptici bili uvereni da se u sukobu Jugoslavije sa IB-om ne radi o smišljenim varkama sovjetske spoljne politike i njenim pokušajima da Zapadu podmetne „Trojanskog konja", Savez „Oslobodjenje" je u deklaraciji donetoj na Trecoj konferenciji Srpske demokratske omladine ponovio vec izrečene tvrdnje o sadržini sukoba i vladajucem režimu. Još je snažnije istakao povezanost unutrašnje i spoljne politike, predstavljene kao instrument komunističke vladavine. Istovremeno, kako je Zapad pokazao spremnost da radi svojih interesa u hladnom ratu pomogne Titu i Jugoslaviji, izrečena je i dosta oštra osuda takve politike.
„Danas Titova Jugoslavija nije više satelit Moskve", rečeno je u deklaraciji. „Prirodna posledica takvog stanja stvari jeste, s jedne strane, neprijateljsko držanje sovjetskog bloka i, s druge strane, oportunistički stav zapadnih demokratija prema diktaturi Tita i njegove klike
Politika zapadnih demokratija prema Titovom režimu kao i njihov odnos prema sukobu Kominform-Tito ne daju razloga da se poveruje u njenu ispravnost i uspeh. Otpadništvo Tita, koje je moglo u prvom trenutku da posluži kao primer drugim komunističkim vodjama ili zemljama, ne može više uticati na druge satelite da podju njegovim putem Nada da ce 'titizam' imati bilo kakvog stvarnog političkog odjeka u komunističkim zemljama pokazala se kao jalova dok je sam Tito, lišen podrške Moskve i oslabljen u sopstvenoj partiji, polju-ljan na jedinim osnovama na kojima se držao
Ekonomsko podržavanje Tita od strane zapadnih demokratija ne samo da mu nece produžiti život vec ce najverovatnije ubrzati i njegov pad pod neposrednim mešanjem Sovjetskog Saveza. Zapadne demokrati-je, umesto da posle svih iskustava, u ovom povoljnom trenutku otvore proces tiranskom režimu u Jugoslaviji i da na taj način oslobode njene potlačene narode, što bi bilo moguce čak i van opšteg rata, one još uvek žive u iluziji da ce ti avanturisti poslužiti njihovim interesima i interesima slobodnog sveta, oni isti koje ni Sovjetski Savez, raspolažuci neposrednijim sredstvima, nije bio u stanju da disciplinuje ni na ideološkoj osnovi."2
1	Naša reč, br. 6, 1. avgust 1948: Kominform ili Tito, 1.
2	Naša reč, br. 14, 1. septembar 1949: Treca konferencija Srpske demokratske omladine, 1-2.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
Sadržina ovog teksta još jednom potvrdjuje koliko su politička kultura i obrazovanje trpeli zbog snažne želje da se jedan nedemokratski režim zameni poret-kom pune parlamentarne demokratije. Otuda verovatno i potiče pogrešna politička procena da ce ekonomska pomoč SAD i zapadnoevropskih zemalja pospešiti Titov pad. Buduci da se dogadjalo upravo suprotno, izvesna ozlojedjenost na Zapad postajala je jedna od konstanti u analizama jugoslovenske spoljne politike. Štaviše, saradnici Naše reči su se trudili da ističu svojevrsnu doslednost u nizu navodnih zapadnoevropskih i američkih zabluda kojima se Tito vešto koristio.
„Zapadne demokratije", pisalo je u jednom uvodniku, „gubeci diplomatsku i političku igru u Teheranu i Jalti, videle su u problemu odbacivanja Tita od strane Moskve jednu vrlo bogatu mogucnost da se povede borba protiv sovjetskog imperijalizma. Kao što se 1943-44 propagandistički dokazivalo da če novi režimi 'narodnih demokratija' održati ne samo pravu demokratsku ravnotežu snaga izmedju samih saveznika, tako je pret-prošle godine, juna 1948, počela velika 'igra' zapada sa 'nacionalnim komunizmom'. Najpre, dokazivano je da Tito nije 'internacionalista' nego 'antisovjetski' nastrojen i da želi da brani nezavisnost Jugoslavije prema Moskvi. Potom, objašnjavano je kako je Tito imao hrabrosti da da otpor Moskvi i kako je Tito spreman da i dalje daje otpor Sovjetima. Iz ovih dveju premisa došlo se vrlo lako do zaključka da je Tito postao centar borbe protiv Moskve."3
Uvereni da su rezultati takve strategije Zapada potpu-no suprotni od planiranih, članovi „Oslobodjenja" nisu se ustručavali ni od oštrijih kritika. Desimir Tošic, urednik Naše reči, u jednom je osvrtu u oceni Tita i njegove uloge otišao toliko daleko da je tvrdio kako je njegov otpor Moskvi tumačen kao „ludački gest jednog psihič-ki i politički neuravnoteženog elementa". Za ono što je Tito učinio rekao je da nije podiglo ugled Jugoslavije u inostranstvu, več ga potpuno urušilo „kod svih političkih činilaca", te da su posle toga čak i oni koji su želeli da se s njim bore protiv Sovjeta postali „svesni da je po sredi upotreba jednih kriminalaca u borbi protiv drugih".4
Kako se, medjutim, pokazivalo da jugoslovenska socijalistička država uz pomoč Zapada odoleva pritis-cima, prevazilazeci krizu, ozlojedjenost na njene demokratske pomagače bivala je sve veča. Naša reč je pisala o „neprirodnom prijateljstvu" i obostranoj politici „sra-
čunatog rizika" u kojoj su jedni „stavljali na kocku ogra-ničena materijalna sredstva i nešto od svog političkog i moralnog ugleda, a drugi svoje glave. Prvi su merili da što manje izgube, drugi da što više dobiju. Za jedne i druge radilo se o vremenu: Zapadne sile da povečaju teškoče sovjetskog bloka, dok se ne ostvare njihovi pla-novi o naoružanju, a jugoslovenski vlastodržci da odlo-že sudnji čas, ne bi li se nešto u medjuvremenu desilo, što bi im donelo spasenje." Prognozirajuči propast takve politike, članovi „Oslobodjenja" su zamerali Zapadu što je napustio odbranu demokratije i zanemario sudbinu malih, komunističkom diktaturom potlačenih naroda. Po njihovom mišljenju, pomažuči Tita i njegov režim, zapadne države su izneveravale i sopstvene demokratske principe, napuštajuči odbranu svih koji su sa te strane očekivali pomoč u borbi za ista načela. Delimično i zato, politika „sračunatog rizika" vodila je do „nesra-čunatih posledica" i politike „rizika bez računa".5 Naša reč je iz istih razloga osudjivala sve koji su na Zapadu, u medijima i na druge načine, pravili razliku izmedju po-retka u Jugoslaviji i u drugim socijalističkim zemljama, govoreči o prednostima Titovog režima. Ne smatrajuči da je jugoslovenski komunizam bolji od Staljinovog, u stavovima „Titovih prijatelja" u inostranstvu videla je etički problem kojim je rušena moralna osnova borbe slobodnog sveta protiv komunizma. Jer, „nije mogučno biti istovremeno prijatelj naroda i slobode i prijatelj jednog režima nasilja. Nije mogučno boriti se istovremeno za oslobodjenje podjarmljenih naroda u sovjetskom bloku, a s druge strane potpomagati ili odobravati ugnje-tavanje jednog savezničkog i vernog naroda, ma koliko on mali bio. Nije mogučno širiti istinu preko močnih radio-stanica narodima iza gvozdene zavese, a pri tome tu istu istinu uskračivati narodima Jugoslavije!"6
Jedan od težih udaraca nadama emigracije da če Zapad ipak odreči podršku Jugoslaviji zadat je Titovom posetom Velikoj Britaniji u martu 1953 (Petrovič, 2002, 179-195; Petrovič, 2010, 28-63). Ne samo što je Tito tada prvi put od sukoba sa IB-om napustio zemlju, nego je i poseta učinjena upravo jednoj staroj demokratskoj državi, u čijoj je viševekovnoj mudrosti i istorijskom iskustvu emigracija gledala pouzdaniju odbranu od komunizma. Osim toga, i pored podsmeha i ironičnih komentara u britanskoj štampi, nije se moglo prikriti koliko su se ostrvske vlasti trudile oko dočeka maršala Tita (Šuvar, 2001, 184-185).
3	Naša reč, br. 18, 15. februar 1950: Zablude, 1.
4	Naša reč, br. 17, 1. januar 1950: Tošič, D., Nacionalna revolucija, 13. Nekoliko decenija kasnije, neposredno nakon smrti Josipa Broza 1980, ovo je mišljenje znatno korigovano, a njemu lično i partiji kojoj je bio na čelu dato nekoliko priznanja. Uz mnoge ograde i istican-je bitnih ideoloških neslaganja rečeno je kako je KPJ doprinela „istorijskoj borbi protiv nacizma i fašizma", iako se u julu 1941. „stavila na raspoloženje Sovjetskom Savezu i počela da priprema društvenu revoluciju". Njena tadašnja uloga nije se mogla potcenjivati, kao što se činilo u Sovjetskom Savezu i u ekstremnoj emigraciji na Zapadu, „nezavisno od toga da je ceo pokret KPJ za vreme rata bio jedna vrlo složena pojava, i zavisan dobrim delom i od spoljnih činilaca". Drugi važan doprinos bio je u hrabrom suprotstavljanju Informbirou, Sovjetskom Savezu i Staljinu lično, bez obzira na to što značaj tog otpora nije mogao biti sveden samo na „ličnost Brozovu" (Naša reč, br. 316, juni-juli 1980: Svršetak Titove lične epohe, 1; Radojevič, 2011, 114-115).
5	Naša reč, br. 28, 15. maj 1951: Od „sračunatog rizika" do nesračunatih posledica, 1.
6	Naša reč, br. 36, 15. maj 1952: Kad Titovi prijatelji glasaju ..., 2.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
Kako je poseta duže pripremana i najavljivana, Naša reč je unapred podsecala da su retke bile prilike u kojima su se susretali srpski i britanski vladari. Uz to, istakla je i činjenicu da se istorijskom slučajnošcu do-lazak Josipa Broza odigravao u vreme navršavanja pe-desetogodišnjice Majskog prevrata iz 1903, kada je Velika Britanija zbog ubistva kraljevskog para Obrenovic prekinula diplomatske odnose sa Kraljevinom Srbijom, smatrajuci da je na takav postupak obavezuju moralni i politički obziri. Pola veka docnije, „uprkos nezadovoljstvu svoga sopstvenog javnog mnjenja i protesta u samom Donjem domu", tadašnja britanska vlada bila je spremna „da ugosti jednog neskrivenog zločinca, koji - istina - nije ubio nijednu krunisanu glavu, ali je zato postreljao hiljade i hiljade političkih protivnika, ljudi odanih demokratskom idealu i vernom prijatelju Zapa-da, podjarmio narode Jugoslavije, proganjao i proganja crkve i sveštenike." Posebno pominjuci odnos prema crkvi i sveštenicima, Naša reč je želela da svoj protest poveže sa negodovanjem britanskih katoličkih krugova, ozlojedjenih zbog položaja crkve u Jugoslaviji i osu-de nadbiskupa Stepinca. Istovremeno, isticano je da se Tito tokom Drugog svetskog rata i po njegovom zavr-šetku nelojalno ponašao i prema samim Britancima. Još jednom postavljajuci problem na moralnu osnovu, ali i na temelje jedne dalekosežnije politike, uvodničar lista je zaključivao: „Kažu nam da je to prošlost i da interesi slobodnog sveta zahtevaju da se pruži ruka i ukaže čast čak i jednom zločincu. Mi ne mislimo da ce bilo čiji interesi, najmanje interesi naroda Jugoslavije, biti bolje zašticeni ovakvim diplomatskim potezima. Tito i dru-govi nisu nikakva stvarna garancija u odbrani Balkana i nikakva ozbiljna i trajna prepreka sovjetskom prodiranju i uticaju u tom delu sveta. Tito za nas, pre svega, znači održanje na vlasti komunističke partije U slučaju jednog ratnog sukoba komandni kadar Titove armije bice nosilac rasula i izdaje Zapad ne može imati u Titu pouzdanog saveznika, a Velika Britanija, s obzirom na Titovu poznatu prevrtljivost, stvarnog prijatelja.
Odbacimo li sve moralne i sentimentalne obzire, teš-ko je videti u poseti ovog neobičnog gosta, sem malih trenutnih koristi, neki trajniji interes, koji bi doprineo očuvanju britanskog ugleda i uticaja u Jugoslaviji i oja-čao prijateljstvo izmedju jugoslovenskih naroda i Velike Britanije ne samo za danas nego i za sutra."7
Pokušavajuci da ovo uverenje potkrepi konkretni-jim argumentima, Savez „Oslobodjenje" je mesec dana kasnije, upravo u vreme čuvene posete, dao posebnu izjavu o situaciji u Jugoslaviji. Plašeci se da ce se ona potpuno priključiti zapadnom bloku, a Josip Broz posle Londona otputovati i u druge evropske prestonice, isti-cao je da je jugoslovenski režim postao saveznik Zapa-
da „po nuždi". Savezništvo se otuda moralo pokazati u svoj svojoj bespredmetnosti, isto kao što se moralo videti da su narodi Jugoslavije „jedini istinski saveznici slobodnog sveta u borbi protiv sovjetskog imperijaliz-ma". Osim toga, nasuprot slici o stabilnosti režima u Jugoslaviji, koja je neosnovano stvarana u zapadnom svetu, njegov se položaj pogoršavao i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Na unutrašnjem planu slabile su ga „katastrofalne privredne prilike", nezadovoljstvo naroda i pesimizam vladajuce garniture koja je pokušavala da se osigura nepripremljenim reformama. U spoljno-političkom pogledu, pak, Jugoslavija je bila u sve vecoj vojnoj, ekonomskoj i političkoj zavisnosti od zapadnih zemalja, dok se broj protivnika njenog režima uveca-vao, obuhvatajuci raznorodne elemente: Informbiro, hrišcanske crkve, naročito katoličku, evropske demokrate i „sve one rukovodece ljude u demokratskim zemljama, koji smatraju da se medjunarodna politika ne može voditi bez izvesnih osnovnih i stalnih moralnih načela."8
Nemocna da se suprotstavi Titovom uspehu, a bez detaljnijih saznanja o sadržini njegovih razgovora s britanskim zvaničnicima (Borozan, 2001, 183-204), Naša reč je nastojala da ga učini smešnim, gotovo karikatu-ralnim. „Jedan britanski novinar", pisala je, „javlja iz Beograda da Tito sprema frak, koji u životu nije nikada nosio, i da je naredio svome krojaču da mu sašije naročiti džep na fraku, u kome ce držati revolver".9
Kada su po završetku posete utisci sabrani, Naša reč je najavljivane proteste i čak pretnje atentatom poredi-la s mlakošcu učinjenih reagovanja, smatrajuci da su njihova brojnost i oštrina bili daleko ispod očekivanih. Osim ogorčenja što se veci deo srpske emigracije upla-šio mogucih policijskih progona, najviše žuči izlila je povodom držanja britanske vlade, kritikujuci njen odnos prema balkanskim narodima i dovodeci u pitanje stvarne sposobnosti njene čuvene diplomatije.
„Davno smo vec rekli da u medjunarodnoj politici najčešce nema ni najosnovnijih moralnih obzira", za-ključivala je. „Svako gleda svoj najneposredniji interes. Velika Britanija sigurno nije dočekala Tita radi Tita, nego radi svoga najužeg interesa u Jugoslaviji. I tu činjenicu ne treba smetnuti s uma. Ona nema nameru da izmisli Jugoslaviji jednu drugu, makar demokratsku vladu! Ona se sporazumeva sa onom koja se trenutno nalazi na upravi zemlje. To nikako pak ne znači da je na taj način najbolje zagarantovan njen interes. U prošlosti, Velika Britanija je više puta zauzimala u odnosu na oslobo-dilačku borbu balkanskih naroda stavove koji su bili u suprotnosti sa stavom našeg naroda, kao naroda koji je slobodu i nezavisnost stavljao iznad svega. I pokazalo se da ju je njen toliko poznati smisao za stvarnost če-sto varao pred nesalomljivom upornošcu jednog malog
7	Naša reč, br. 42, februar 1 953: Neobičan gost, 1.
8	Naša reč, br. 43, mart 1 953: Izjava Glavnog odbora Saveza srpskih zadruga Oslobodjenje, 1.
9	Naša reč, br. 43, mart 1 953: Tito, gost Velike Britanije, 7.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
naroda. Neka nam ovo istorijsko iskustvo pruži i jedno ohrabrenje za buducnost."10
„Oslobodjenje" je i docnije, mnogo puta, različitim povodima i prilikama, pokazivalo ogorčenje prema poli-tici velikih sila i njihovoj beskrupuloznosti u zaštiti sop-stvenih interesa. Kada je, na primer, američko ministar-stvo spoljnih poslova objavilo sadržinu tajnih razgovora izmedju nekadašnjih saveznika iz Antifašističke koalicije, vodjenih na Jalti avgusta 1945, Naša reč je objavila tekst čiji je sam naslov -„Trgovci sa Jalte" - najavljivao njegovu oštrinu. Ističuci kako više nema sumnje da je u „senci Atlantske povelje sprovodjena najobičnija trgovina narodima", nije se čudila što je u njoj sude-lovao Staljin, nego što su „u toj rasprodaji, ne pitajuci evropske narode i ne vodeci uopšte računa o njihovim interesima, sa ne manjim cinizmom učestvovali i pret-stavnici anglosaksonskih naroda". Njihovi postupci bili su po mišljenju lista čak i teži od onih koje su u proš-losti činili imperatori, deleci svet „kao kakvu pogaču za bogatom trpezom". Štaviše, oni se barem „nisu krili iza parola o slobodi i ravnopravnosti naroda, humanizma i demokratije i čitavog onog moralističkog rečnika koji je zaista malo ili gotovo nimalo značio u očima onih koji su vodili poslednji 'krstaški' rat za slobodu."11
Novi udari na ideale i očekivanja emigranata stizali su i narednih godina. Posebno bolan zadala je Francu-ska kada je donela odluku da i ona, u maju 1956, primi Tita u zvaničnu posetu. Ostajuci odani tradicionalnom, zajedničkim ratovanjem iskušanom prijateljstvu srpske i jugoslovenske kraljevine s francuskom republikom, Srbi u emigraciji gledali su u njoj više od saveznika. Mnogi su čak verovali da bi sudbina sveta, pa i njihova, možda bila drugačija da su francuski predstavnici bili učesnici konferencija u Teheranu i Jalti. Verni načelima Francu-ske revolucije, isticali su kako Francuska „nikada nije volela ni rado primala diktatore". Upravo zato, stvoreno je uverenje da je Josipu Brozu do odlaska u nju, pored spoljnopolitičkih razloga, bilo stalo i zbog potiranja srp-sko-francuskog prijateljstva, tim više što su naglašavali da su „komunistički režim i njegov predsednik bili glavni nosioci njegovog rušenja". Jer, „niko i nikada u Jugoslaviji nije toliko učinio na ubijanju ugleda i uticaja Francuske koliko glavom JosipBroz Tito".12
Najbolnije ogorčenje izazvale su mere bezbednosti koje je Francuska preduzela radi zaštite „nasrtljivog gosta", po obimu i oštrini do tada nevidjene pod „pariskim nebom". U njihovom sklopu emigranti su podvrgavani policijskoj kontroli i udaljavani iz Pariza, dok je ostalima savetovano „da ne silaze u glavne ulice". Napeto očekujuci šta ce se dalje desiti i kako ce se Titova pose-
ta Parizu odraziti na buducnost, uvodničar Naše reči je poslednju nadu polagao u francusku čast i slobodarstvo, verujuci da francuski narod ne može izdati svoje prijatelje i saveznike. Slutnje i iskustvo u poznavanju zapadne politike nagnali su ga, medjutim, da zaključi: „Umesto što se dopustilo da Tito stvara svoju atmosferu u Parizu, francuski odgovorni krugovi bi trebalo da učine sve da Titu pruže jedinstvenu priliku da oseti dah slobode, da shvati da narodi Jugoslavije ipak nisu sami, da su ovde i interesi i osecanja na njihovoj a ne diktatorovoj strani. Inače, Tito ce se vratiti iz Pariza u uverenju da je za-tvorio još jednu kapiju slobode narodima Jugoslavije."13 Kada je poseta napokon završena, a Josip Broz stigao u Jugoslaviju, izjavljujuci da je u Francuskoj naišao na veliko razumevanje i odobravanje jugoslovenske politike, emigranti su bili poraženi i politički i privatno, kao pojedinci. Nekoliko desetina njih vraceno je iz internacije na Korzici, a drugi više nisu morali da se svakog dana javljaju policiji. Ne verujuci zvaničnim izjavama francuskih vlasti da ce samo doci do proširenja trgovinske i kulturne razmene, govorili su o netrpeljivosti koju je francuski narod osecao prema čoveku „koji ničim nije zadužio Francusku, sem svojim upornim radom protiv njenih životnih interesa". Ubedjivali su sami sebe da je sve više Francuza svesnih činjenice da izmedju Tita i njih „uvek stoji senka velikih srpskih i jugoslovenskih mučenika koji su izrešetani mecima komunističkog stre-ljačkog stroja". Ipak, prevladavala je gorka konstatacija po kojoj je Titu bilo potrebno da govori o francuskoj podršci zato što je znao „koliko naši narodi, a naročito Srbi, polažu na Francusku, koja za njih predstavlja više nego savezničku zemlju - zemlju slobode i zaštitnicu malih evropskih naroda."14
Titov boravak u Francuskoj izazvao je i potrebu do-nošenja širih zaključaka, zasnovanih na rezultatima njegovih putovanja po Evropi i svetu. Mada se demokratska jugoslovenska emigracija trudila da i u njima pronadje nadu za buducnost, Naša reč je morala da razočarano primeti: „Kada je 1953. godine Tito bio primljen na britanski dvor, govorilo nam se da je to samo protokolarna poseta i da on nije ništa dobio. Od toga trenutka, on je često putovao, a u goste su mu mnogi dolazili. Od onda, i Sjedinjene Američke Države nisu više merile strogim kantarom koliko ce mu dolara dati, da bi se održao na vlasti. Otuda, i posle Pariza, mi možemo samo ponoviti da ove 'protokolarne' posete ne samo da ne slabe nego jačaju diktatore."15
Unoseci u svoje političke analize koliko iskustvo i poznavanje medjunarodnih odnosa toliko emocija, članovi „Oslobodjenja" nalazili su mrvice utehe u, na
10	Naša reč, br. 44, april 1944: Londonska iskustva, 1.
11	Naša reč, br. 63, mart 1 955: Trgovci sa Jalte, 1.
12	Naša reč, br. 73, mart 1956: Nasrtljivi gost, 1.
13	Naša reč, br. 74, april 1956: Uoči diktatorove posete, 1.
14	Naša reč, br. 75, maj 1956: Bilans jedne posete, 1.
15	Naša reč, br. 75, maj 1956: Bilans jedne posete, 1.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
primer, višegodišnjem odlaganju Vašingtona da Tita, uprkos njegovoj želji, primi u zvaničnu posetu (Bogetic, 2006, 111-114). Naša reč je sa zadovoljstvom pisala o naporima američke demokratske javnosti da do posete ne dodje, naglašavajuci da su u protestima učestvovale verske organizacije, štampa, narodni predstavnici, sena-tori i sindikati. Svi zajedno bunili su se protiv „nepromi-šljenog poziva" predsednika Ajzenhauera i sekretara za spoljne poslove Fostera Dalsa datog „jednom komunisti koji tlači svoje narode, koji na svojoj duši nosi odgovornost za ubijanja i mučenja stotina hiljada svojih gradjana, koji je u svoje vreme izdao naredbu da se puca na američke avijatičare i najzad, koji vojuje protiv crkava i samoga Boga."16
Tri godine kasnije, Naša reč je neskriveno zlurado komentarisala „sramotu" koju je Tito zbog demonstracija organizovanih od strane uglavnom srpskih emigra-nata doživeo u SAD. Istovremeno, ironično je nabrajala kakvim se tekstovima služila kontrolisana štampa ne bi li ublažila postojece utiske. Kako bi ovi pokušaji bili iz-vrgnuti podsmehu, naveden je primer jedne gospodje, ushicene Titovim mladalačkim izgledom, koja se inte-resovala da li je razlog tome redovno pijenje jogurta. Prema pisanju Politike, pak, devojke-razvodnice u Uje-dinjenim nacijama želele su da znaju „u kakvom ce se odelu Tito pojaviti".17
Strahujuci pre svega da ce Tito uspeti da učvrsti svoje pozicije na Zapadu, od koga su emigranti očekivali diplomatsku i političku pomoc, Savez „Oslobodjenje" se manje zanimao za odnose Jugoslavije sa „trecim svetom" i putovanja njenog predsednika po afričkom i azijskom kontinentu. Izveštavajuci ipak i o ovom delu jugoslovenske spoljne politike, Naša reč je prvenstveno nastojala da i na tim primerima pokaže neiskrenost Josipa Broza, njegova politička lukavstva i želju da se predstavi kao svetski lider. Njena uverenost da je politika koegzistencijalizma ne samo pogrešna nego i maska čoveka koji je ostajao boljševik bila je potpuna.18 S druge strane, pišuci o Titovim prekomorskim i prekooken-skim ekspedicijama, dobijala je priliku da mu se naruga i istovremeno prikaže cenu ove politike.
„Godinu dana posle svoje posete Indiji i Burmi", pisala je 1955, „Tito je krenuo na novo putešestvije, sada po Etiopiji i Egiptu. Po prvi put u istoriji jedan komunistički predsednik republike posecuje afrički kontinent. Tito vam je kao kakva prethodnica. Prvo se on pojavi, stavi čalmu ili turban na glavu, prošeta se po nekoj bivšoj kolonijal-noj zemlji i nudi svoju robu. On je pravi izvoznik ideja, naročito o 'aktivnoj koegzistenciji', miru i dobrim odno-
sima medju svima narodima. On ubedjuje svoje azijske i afričke sagovornike da ne treba da se uključuju u blo-kove, ukazuje na svoj primer, kao i na činjenicu da ga Zapad trpi i čak pomaže, podvlači da svaka zemlja treba da ide svojim putem u socijalizam [^]."19
Istom prilikom, podsmevajuci se Titovim lovačkim sklonostima, uživanju u luksuznom životu i raskoši koje se nije odricao ni na putovanjima, Naša reč je i to iskori-stila da zapadnoevropskoj i američkoj politici uputi oštru žaoku: „Kažu da je Tito kao dobar lovac, vec na putu za Adis Abebu ubio nekoliko nojeva. Bila bi velika sreca za slobodan svet, kada bi ova njegova putešestvija pogodila sve one političke nojeve na Zapadu (a ima ih sijaset!) koji vole da zabijaju glavu u pesak i koji veruju Titu.
U Jugoslaviji narod veli da je galeb najskuplja ptica na svetu, misleci na brod 'Galeb' kojim Tito uvek putuje. Tito na 'Galebu', razarači i teretni brod sa poklonima predstavljaju, zaista, najčudniju eskadru koju su mora do sada videla. Sve to košta suhog zlata. Narod ima pravo. Skupa je ptica 'Galeb', ali još skuplji je maršal, jer on, primajuci grdne američke dolare, uvek na kraju kra-jeva odigrava komunističku kartu."20
Poslednji citirani pasus samo je jedan od mnogo-brojnih tekstova u kojima je Naša reč pokušavala da dokaže kako je celokupna Titova spoljna politika bila prevarantska, isključivo lična, predvidljiva u nastojanju da se interesi zemlje koju je vodio prilagode i podrede sopstvenim ambicijama. Ne verujuci, na primer, da je Tito, bez obzira na sukob sa Sovjetskim Savezom i zemljama istočnog lagera, prestajao da bude bolješevik, poboljšanje odnosa sa Grčkom i Turskom, a potom i sklapanje ugovora o savezu i saradnji (Miloševic, 2008) posmatrala je kao savezništvo „po nuždi".21 Po mišljenju njenog uvodničara, Tito je, „kao dete hladnog rata", Balkanskim sporazumom nameravao da se obezbedi od ratne opasnosti, osigura materijalnu pomoc, produži svoju diktaturu i „otkloni posledice čitave one sulude politike komaračkog izazivanja sovjetskog slona koju je doskora sprovodio".22 Tvrdeci kako je „uvek (bio) spre-man da izda svaku nacionalnu stvar u korist svoje lične stvari", Naša reč je najavljivala da ce u završetku tršcan-ske krize (Dimitrijevic, Bogetic, 2009) predati Trst i čita-vu zonu „A", prelazeci preko svih dotadašnjih izjava.23 Kada je Trst konačno izgubljen, isti list je isticao kako se to dogodilo vec 1945, dolaskom komunista na vlast, buduci da zapadne sile nisu mogle dozvoliti „uspostavu vlasti crvenog maršala, tadašnjeg glavnog eksponenta Moskve, nad tom strategijski važnom lukom". Nekoliko godina kasnije, „napušten od Moskve, dolazeci sve više
16	Naša	reč,	br.	82,
17	Naša	reč,	br.	113
18	Naša	reč,	br.	64,
19	Naša	reč,	br.	70,
20	Naša	reč,	br.	70,
21	Naša	reč,	br.	39,
22	Naša	reč,	br.	57,
23	Naša	reč,	br.	55,
„Titizam" ostao u Beogradu, 1. '60: Dogadjaji u Jugoslaviji, 12.
„Filozofija" jednog maršala, 1.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
u ekonomsku zavisnost od Zapada, Tito je bio svestan da mora da popusti jednoga dana po pitanju Trsta. Sve ostalo je bilo dobro inscenirana maršalska komedija koja je imala za cilj da prikrije stvarnost. I kada su mu, i ovoga puta usled slabe ovogodišnje žetve, zatrebali dolari, a krediti na svima strana iscrpljeni, Tito je pro-dao Trst. Pretnje o oružanoj intervenciji i docnija priča
0	'žrtvi socijalističke Jugoslavije za svetski mir' imale su samo da povecaju cenu."24
Godinu dana potom, komentarišuci pomirenje Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, članovi „Oslobodjenja" su ove dogadjaje smatrali više nego predvidivim, dobija-juci priliku da još jednom podsete na Titovu odanost boljševizmu i dokažu ispravnost svojih tvrdnji da je Za-pad, pomažuci ga proteklih godina, ponovo grešio. Jer, ni Brozovo „mirotvorstvo, ni njegova protivblokovska politika, ni krilatice o novoj internacionali, ni zanimanje za azijske i afričke zemlje nisu (bile) plod nastranosti jednog diktatora, vec sastavni deo politike medjunarod-nog komunizma."25
Nova jugoslovensko-sovjetska udaljavanja i kompli-kovanje medjusobnih odnosa privremeno su zbunjiva-la uredništvo Naše reči i njene saradnike, dajuci bledu nadu da ce i te krize uticati na destabilizaciju režima u Jugoslaviji. U očekivanju da se to doista i desi, nisu pro-puštani povodi da se celokupna Titova politika podvrg-ne osudi i podsmehu. Registrujuci sve njene sadržaje, Naša reč nije primecivala da mu je barem na medjuna-rodnom planu, makar i u formi prejake ironije, odavala svojevrsno, neželjeno priznanje. „Jugoslovenski komu-nistički vodj, Broz Tito", pisala je jednom prilikom, „ra-zlikovao se uvek od ostalih komunističkih vodja Istoka Evrope i Azije time što je više nego iko drugi voleo da se kindjuri i da putuje, da izlaže sebe i svoje ideje, da uživa u dočecima i laskanjima. Mnogi sa Zapada, uvi-djajuci te Titove nerevolucionarne slabosti, zvali su ga u pohode i odlazili mu u pohode, vracajuci se optereceni poklonima ove balkanske poglavice, zaogrnutog sloga-nima socijalističke demokratije, aktivne koegzistencije
1	pomaganja zaostalih zemalja. Broz Tito je pokazivao izvanrednu veštinu da se svakom gostu i svakom domačinu dodvori do najviše moguce i nemoguce mere. Tako su iz njegovih audijencija, u toku istog dana, izlazili levi socijalisti i kapitalistički preduzetnici, protestantski pastori i arapski krvavi antikomunisti - i svi, jedan za drugim, izjavljivali da su prezadovoljni istovetnošcu pogleda [^]."26
I pored toga, po mišljenju Saveza „Oslobodjenje", Titova politika predstavljala je „providno balkansko meše-tarenje" čoveka koji je želeo da ima svetsku ulogu, obma-njujuci sve svoje sagovornike, a najviše one sa Zapada, nespremne da uvide njegovu pravu komunističku priro-
du. Podjednako omalovažavajuce posmatrano je njegovo mesto u pokretu nesvrstanih zemalja, koji je i kao ideja proglašavan suprotnim vremenu i interesima naroda Jugoslavije. Jer, i pored svih razočaranja, jedini njihov oslo-nac mogao je biti na zapadne demokratske zemlje.
Ovakav stav učvršcen je nakon prve konferencije nesvrstanih u Beogradu, septembra 1961 (Bogetic, Dimic, 2013). Jugoslavija se na njoj, smatrao je uvodničar Naše reči postavila prema Sovjetskom Savezu u položaj sličan onom koji je u odnosu na zapadni svet imala Švedska, vezana za njega svojom civilizacijom i društvenim idealom. Tako je i Jugoslavija bila vezana za Sovjetski Savez. Ali, razlika izmedju njenog režima i Švedske bila je u tome što ova skandinavska zemlja nije ni pomišljala na položaj u kome su živeli drugi, neslobodni narodi, dok je Jugoslavija, sredstvima dobijenim na Zapadu, ambiciozno radila na uvodjenju socijalističkih režima u Latin-skoj Americi, Africi i Aziji.27
Ono što je Titu priznavano bilo je to što je u Beogradu okupio predstavnike 24 zemlje, uglavnom njihove vodece ljude. Kada je 1. septembra stao iza govornice u Narodnoj skupštini doživeo je „najveci dan svoga života". Slušali su ga jedan car, dva kralja, dva princa, deset predsednika republika, šest predsednika vlada i tri ministra spoljnih poslova. Svi zajedno, predstavljali su oko 750 miliona ljudi. Po beogradskim ulicama vijorile su se zastave koje njihovi stanovnici nikada ranije nisu videli, a grad je dobio prazničan izgled, sa sveže obojenim zgradama, izlozima punim robe koja nije prodavana i mnoštvom tajne policije. Beograd nikada nije ugostio toliko svetskih ličnosti niti se njegovo ime toliko pomi-njalo po dalekim mestima Azije i Afrike. Jugoslavija je dobila toliko svetske pažnje kao nikada ranije.
Kada je, medjutim, praznik prošao, analize su pokazale da nije sve bilo tako sjajno. Jugoslavija je bila jedi-na evropska zemlja medju učesnicama i jedina u kojoj je na vlasti bila komunistička partija. Veci deo prisutnih zemalja dobio je nezavisnost tek nedavno, nestankom kolonijalnih carstava. Uglavnom mlade i opterecene problemima, te su države imale malo iskustva u medju-narodnim odnosima. Iako nisu mogle biti sprečene da brane svoja prava, trebalo je voditi računa da u istoriji odlučuju velike sile, a u savremenom svetu uglavnom one koje poseduju nuklearno naoružanje. Upravo zato, analitičar Naše reči je kao jedinu pozitivnu vrednost ovog savetovanja vanblokovskih zemalja istakao „miran i realan" stav Nehrua, koji je i govorom i konsultova-njem sa predstavnicima drugih zemalja težio da skrene pažnju na aktuelne svetske probleme. Glavni Titov govor, pak, održan 3. septembra, pokazao je da zvanična Jugoslavija nije neopredeljena. Pored ostalog, Tito je nesumnjivo pokazao razumevanje za odluku Sovjet-
24	Naša reč, br. 59, novembar 1954: Trst za dolare!, 1.
25	Naša reč, br. 67, avgust-septembar 1955: Tito na starom poslu!, 1.
26	Naša reč, br. 103, novembar 1959: Izneverene nade, 1.
27	Naša reč, br. 122, oktobar 1961: Iluzije, spekulacije i špekulacije, 1.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ	POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
skog Saveza da ponovo vrši nuklearne probe. Napokon,	jama, članovi Saveza „Oslobodjenje" ostali su dosledni
ključno pitanje koje se nametalo je da li je zaista bilo	svom vidjenju spoljne politike Jugoslavije. Bez obzira
moguče biti neopredeljen u borbi dve ideologije - jedne	na povod kojim su se o njoj izjašnjavali, najodgovor-
koja ograničava slobodu individue i nacije do takvog	nijim za njene pravce i sadržaje smatrali su Josipa Bro-
stepena da je njihova jedina funkcija da služe državi, i	za, u čijim su motivima potpuno isključivo pronalazili
druge, po kojoj se država stara da služi čoveku. Prema	samo ličnu ambiciju, neprimerenu stvarnoj ulozi u me-
ponudjenom odgovoru, mali narodi su, za razliku od	djunarodnim odnosima, odanost komunizmu, političko
velikih, i mogli biti neopredeljeni, ali su morali ispoljiti	mešetarenje, neiskrenosti Iznad svega, uporno su tvr-
saglasnost u nečem konkretnijem od širokog koncepta	dili da je takva politika bila u tragičnoj suprotnosti i sa
održavanja svetskog mira. „Svi narodi na svetu su za	interesima i sa raspoloženjima naroda u Jugoslaviji. Na
razoružanje", zaključivano je. „Svi su protivu rata kao	drugoj strani, mada razočarani podrškom koju je Zapad
načina rešavanja svetskih protivurečnosti. No od toga	davao Titu, nisu prestajali da veruju kako je Jugoslavija
se ne može stvarati treča 'ideologija'. U današnjem su-	jedini izlaz imala u okretanju tom delu sveta. Sličan
kobu ideoloških frontova, ne može se biti neopredeljen	stav imao je i veči deo drugih emigrantskih organizacija
[i] Podela sveta na blokove nestače onoga dana kada	i udruženja, nezavisno od njihovih medjusobnih pode-
ekspanzivna totalitaristička sila, kojom se komunizam	ljenosti po raznim pitanjima. Malo je, medjutim, bilo
održava, ustukne pred snagom i savesti čovečanstva!	onih koji su jugoslovensku spoljnu politiku pratili ta-
Beogradska konferencija pokazuje da je politika opor-	kvom kontinuiranom pažnjom kao što je to činila Naša
tunizma iluzija."28	reč, pokušavajuči da iz mnoštva uglova sagleda njene
Kako ovim zaključkom, tako i brojnim drugim tek-	tokove, značaj i povezanost sa unutrašnjim političkim
stovima, objavljivanim u Našoj reči i drugim publikaci-	zbivanjima.
„oslobodjenje" („liberation") alliance about foreign policy
of yugoslavia (1948-1961)
Mira RADOJEVIC
University of Belgrade, Faculty of Arts, Čika Ljubina 18-20, 11000 Beograd, Serbia e-mail: mradojev@f.bg.ac.rs
SUMMARY
Amongst numerous emigrant associations and organizations having been founded following World War II, "Oslobodjenje" ("Liberation") alliance and its journal "Naša reč" ("Our Word") stood out for its persistent Yugoslav-oriented and democracy commitment. As for foreign policy issues, they used to criticize countries of Western Europe and the USA because of their cooperation with Josip Broz, its main creator and holder in the country. However, they were still expecting the assistance needed in order to carry out democratic reforms to be provided from the stated countries. One can observe this when analyzing their statements and articles composed in the period starting with the second half of the forties until 1961 when the first conference of Non-Aligned Movement took place. Being in fear that above all, Tito, "a child of the Cold War", would succeed in strengthening his positions in the West, they were trying to document that his entire foreign policy was fraudulent, influence-peddling, incongruous with its real role in international relations, above all personal, predictable in the intent to adjust and subject the interests of the state to his own ambitions. At the same time, they did not believe that Tito stopped being Bolshevik in spite of the conflict that arose with the Soviet Union and Eastern Bloc countries. They also regarded his cooperation with democratic countries as an alliance "based on need", a way to assure financial assistance, provide support in case of danger of war and prolong one-party, ideology-based dictatorship. Anticipating the breakdown of the regime headed by Tito, they were criticizing, condemning and mocking at his policy. Tito's position in the Non-Aligned Movement was regarded with equal underestimation. The movement was considered to be contrary to the era, interests and the attitudes of the people living in Yugoslavia. This one-sided view, burdened by ideological and political hostilities, also presented the trait of other emigrant groups, in spite of their numerous mutual differences.
Key words: Yugoslavia, communists, Josip Broz Tito, emigration, „Oslobodenje" (Liberation) Alliance, USSR, USA,
West European countries, foreign policy
28 Naša reč, br. 122, oktobar 1961: Petrovič, N., Beogradska konferencija, 2-3.
Mira RADOJEVIC: SAVEZ „OSLOBODJENJE" O SPOLJNOJ POLITICI JUGOSLOVENSKE DRŽAVE (1948-1961), 681-690
IZVORI I LITERATURA
Naša reč. Pariz-London, Naša reč, 1948-1961.
Poruka - Poruka: list Jugoslovenskog narodnog odbora. London, 1950-1959 (reprint). Trkulja, J., Lazic, Ž. (prir.). Beograd, Službeni glasnik, 2007.
Bogetic, D. (2006): Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956-1961. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Bogetic, D., Dimic, Lj. (2013): Beogradska konferen-cija nesvrstanih zemalja, 1.-6. septembra 1961: prilog istoriji Treceg sveta. Beograd, Zavod za izdavanje udž-benika.
Borozan, O. (2001): Londonski razgovori Tito-Čer-čil, 16-21. mart 1953. Jugoslovenski istorijski časopis, 1-2, 183-204.
Dimitrijevic, B., Bogetic, D. (2009): Tršcanska kriza 1945-1954: vojno-politički aspekti. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Ookic, D. (ur.) (2013): Nesentimentalni idealisti: Desimir Tošic, Božidar Vlajic i uvodnici časopisa Naša reč (Pariz-London, 1948-1990). Beograd, Otkrovenje, Službeni glasnik.
Glamočak, M. (1997): Koncepcije Velike Hrvatske i Velike Srbije u političkoj emigraciji. Užice, Kulturno--prosvetna zajednica.
Miloševic, N. (ur.) (2008): Balkanski pakt 1953/1954: zbornik radova. Beograd, Institut za strategijska istraži-vanja, Vojna štamparija.
Petrovič, V. (2002): Škola bontona - ideološki uzro-ci protokolarnih i organizacionih problema u pripremi
posete Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji 1953. godine. Godišnjak za društvenu istoriju, 9, 1-2, 179-196.
Petrovic, V. (2010): Titova lična diplomatija: studije i dokumentarni prilozi. Beograd, Institut za savremenu istoriju.
Popovic, N. A. (2003): Slobodan Jovanovic i ju-goslovenska država. Beograd, Institut za savremenu is-toriju.
Popovic, N. A. (2006): Jugoslovenska politička emigracija u Velikoj Britaniji u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata. U: Pavlovic, M. (ur.): Srbija (Jugoslavija) 1945-2005: ideologije, pokreti, praksa. Beograd, Institut za savremenu istoriju, 185-202.
Radojevic, M. (2010a): Živeti i raditi u emigraciji: savez „Oslobodjenje" (1949-1990). U: Životic, A. (ur.): Jugoslavija u hladnom ratu: prilozi istraživanjima: zbornik radova. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, 97-110.
Radojevic, M. (2010b): Jugoslovenska politička emigracija i disidentstvo u Jugoslaviji: podrška Saveza „Oslobodjenje" demokratskoj opoziciji. U: Krstic Kola-novic, N. et al. (ur.): Disidentstvo u suvremenoj povije-sti: zbornik radova. Zagreb, Hrvatski institut za povijest, 271-288.
Radojevic, M. (2011): Jugoslovenska posleratna emigracija i Josip Broz Tito: Naša reč o sukobu sa IB--om 1948-1949. U: Manojlovic Pintar, O. (ur.): Tito -videnja i tumačenja: zbornik radova. Beograd, Institut za noviju istoriju Srbije, Arhiv Jugoslavije, 101-116.
Šuvar, M. (2001): Vladimir Velebit, svjedok historije. Zagreb, Razlog.