TRIBUNA
VOJISLAV KOŠTUNICA KOSTA ČAVOŠKI
STRANAČKl PLURALIZAM
III MOKIZAM
DRUŠTVENI POKRETI I POLITIČKI SISTEM U JUGOSLAVIJI 1944—1949.
»Drugovi i drugarice, i saida pred ave izbore, ikao i pred prošle izbore, javili su se glasavi nekih ostataka onog starog, koji još negde životare, koii su piltali da lii će možda biti na iz-boriima zastupljenii i ndki dmgi? Koji drugi? Ko danas (treba da učestA^uje u ovhn izborima? Mogu li u ovim izboriima da učest\ai-iu nake ipairtije van NaTOdnog fronta? U Nanodiiom frontu okup-Ijenii su srvii oni ikoji žele da se spmvede jedan narodni program, prosrram koji ima za oilj ostivarenje soaijalizma. Prema tome. a)ko se želi ostvaniti jedan prosrram, to je program 'Naroidnog fnonta. A aiko nelko hoće da ostvari drugi prograim, vafn Nairadniog froiuta, onda to nije socijalistički program već program neprijateljski so-cijailizmu, i mi takvog razumije se, nećemo ,pu9tiitii na izbore. Ne mogu ti naŠoj zemlji, dirugovti ii diiui'ganice, postojati dva prograima, ve<f sa.nio jedan — prograim Narodnog fronita, program izgradnje S'Ooijafema. Mi živimo u >punom jekiu revolucionamog društveniog preobražaija u naioj zemlji, a revolucija ne zma za šalu, revolu-cija se ne može igrati kojekakvAm ko'ncesijama i drugim stvairima. Revotiiucija je surcvva stvar. Mii je, dodoše, želtimo sprovesti sa što manje žsrtava, sa što manje teškoća, aJi aiko bi se Tieš.to isipriječilo pred nama na tom ipu.tu, to •mora da se pokori, to mora nestati.«
J. B. Tito, 1950
Vojislav Koštunica, Kosta Čavoi
fronta, kada se u najvišim krugovima Partije računalo da će borba sa 'blokom reakcdje', naročito u Srbiji, potrajati jedan duži period«.'*
Naravno, za uspostavljanje i održavanje sisteifla sa hegemo nom strartkom neophodno je da ostale stranke prihvate nSovo deću ulogu jedne stranke, kao i da ta rukavodeća, hegemona stran-ka jeddjno tolenuše vegetiranje pri'vidnih stranačkih organizacija koje njenu ulogu ne dovode u pitanje. Bdlo kako bilo, u Jugo slaviji su posle rata samo neke stranke pristajale na ovakvu po-dređenu ulogu, dok Koommistička partija nije bdla spremna da toleriše ni ovakav prividan stranački pluralizam. Držeći se izvor-nih načela baljševizma, odnosno strategije i taJctiike Kominteme, Komundstička partija je privremeno ailazila u kompnomise d us-tupke (dajući izjave o tomne da u zemlji ne postoji jednostnanačka, »komunistiički« sistem, odnosno tolerisaJa je zakratko ograničen stranački pluralizam), ali kada se raddlo o likvidaciji opozicije i političkih stranaka nikakve nedoumiice ndje ibilo.
Rarakterističan ie ovde odnos prema političkdm strankama koje su uz maitje iJi veće unutorašnje ograde i protivljehja pri-stajale na hegemonu ulogu Komunističke partije d u znatmoj nie-ri se odracale vlastdtog stranačkog ddentdteta. To su Republikanska stranka, Hrvatsika republikamska seljačka stranka i Samostalna demokratska stranka. Odnos Kamunističke partije prema ovak-vim Iojalnim stramk'ama najbolje pokazuje da ova nije hila sprem-na da prihvati ni ovakvu vrstu stranačkog pluralizma u nekom trajnijem obliku.
Glavni način na koji su Tiabrojane stranke stavljale do zna-nja da ne dovode u pitanje irukovodeću ulogu Komunističke par-tije bilo je ukazi'vajije na podudarnost u programdma ovih stra-naka i Narodnog fronta, preko kojeg je Komu'nistička partija, prema kazivanju na Petom kongresu, ostvarivaJa svoj program.40 Republikanska stra-nka je tako isticala da nema šta da pttimi od programskih načela Narodnog fronta, niti da odbaci od svojih, jer su osnovna' načela Narodnog fronta bila njena načela od 1919. godine: federacija, repu'blika, demokratija; odvajanje crk-ve od države i laička nastava; ograničeinje priva^ne svojine, nacd-onalizacija i racionalno korišćeaije prirodnih bogatstava; predu-; zeća i proizvodnja javnog karaktera.41 Posle rata je ostVareno tri četvrtine programa Republd'kainske stranke, pdsao je Vladdmir Simić, podvlačeći i to da je ovaj program sinteza progresivnog političkog razvoja Srblje, koji je trajao više od jednog stoleća, i našao »sadejstvo« u programskim načelima Nait)dinog fronta.4*
Republikanci su posebno podvlačili da su jedino oni i komu-nisti ostali nepomirljivi protivnici monarhije i odani branioci re-publikanskog uređenja. 0 jednom pitanju koje je sve viSe posta-jalo sporedno republvkanoi su i dalje govorili sa strašću jednakoj bnoj kada su u Srbiji pred prvi svetski rat počele da niču repu-blikanske biblioteke i repubKkanska štampa.
Pored istacaoja dosledne iprivrženosti Republi'kamke stran-ke i Komunističke partije repifbKkanskim idealima, republikan-ci su podsečali da su oni stranka koja je po proglaššenju Obzna-ne osudila ovaj čin demo'kratsko-radikalne vlade i «tala na stra-nu Komumstičke partije. U izjavi koju su ovim povodom u ime stranke potpisali Ljubomir Stojadinović i Mihailo Ilić, glatvni sekretar straitke dzmeđu ostalog je stajalo: »Republikainsika. stran-ka, u ime slobode i prava naroda, protestvuje najodludniije pro-tiv ovog poslednjeg nasilja. Ona se ne slaže sa ideologijoin komu-nističke stranke i protivi se svakoj diktaturi bilo pojedinaca bilo klasa. I baš zato ona smatra za s\oju dužnost da ovako javno pred jjarodom ustane protiv diktature kaju ne uvodi komuni-stička stranka nego baš sama vlada.«43
Iz programskih izjave Republikanske stranke objavljenih u prvim posleratrum brojevima Republike može se jasno videti lo-jalan odnos i pristajanje na rukovodeću ulogu Komunističke par tije. Samu nedouinicu jedne u osnovi radikalne građanske strarv ke suočene sa situacijom u kojoj jedna revolucionarna stranka radi na ostvarenju nekih ciljeva kojima su i repubHkanci privr-ženi, ali to čini drugim sredstvima, na revolucionaran načioi, po-stavio je jasno u prvom posleratnom broju Republike Branislav Miljković: »Republikanska stranka, socijalisti'čka po svom pro-gramu, proizaSla je dz čestitog građanskog liberalizma zabrinutog za prava čoveka, iz demokratskih stremljenja i potreba za mo-ralnom čistotom u vreme političkih korupcija, a iz uverenja da se požrtvovanom d upornom legalnom borbom mogu spasavati ugro-žene ili čak i slišćene slobode, i postizavatd ekonomska pravda. Međutim, došao je i ovaj rat koji je ubrzao tok rešavanja svdh političkih, ekonomskih problema i nametnuo nove metode i novu taktiku. I, istorijski gledamo, postavilo se za nas pitanje: dli će naša stranka ipristati da učestvuje i poipaže u uređenju novin uslova i odnosa, ili će se povući da posmatra i knitikuje.«" Su-očena sa ovom nedoumicom, Republdkainska stranka se odlučila za saradnju u okviru Narodnog fronta, ne odričučd u ovakvoj re-voluoionarnoj situaciji ntkovodeću ulogu Komunističkoj partiji. Ovu saradnju je Jaša Prodanović na jednom me&tu na pravi na-čin odredio kao »lojalnu, iskrenu, prijateljsku, prisnu, nepreten-ciozriu, obazrivu, punu takta.«45
Ali, ako je ističući podudarnost svojeg programa sa progra. rnom Narodnog fronta Republikanska stranka svoj program u znatnoj meri obustavila, pna je ipaik jedan stepen «voje samo-stalnosti zadržala. Ta stranačka samostalnost ispoljavala se pr. vih godina u stramačkom listu, kada je Republika, naročito pre*0 povremenih uvodndka i kamentara Jaše Prodanovića, ikarajnje uz-držano i sa ,puno obavra ukazivaila na .pojaive ugrožavainja demo-kratije i stranačkog pluraiizma, prodzvoljriosti u piimeni pravnih propisa, na atmosferu straha d lične sigurnosti, politdčke isklju-čivosti, pritisaka i zastfaždvanja svojstvend'h poskrevoludonarnom poretiku. U upozoravanju na ovakve pojave Mst je uvek imao dve ocbtupnice: takve pojave ne predstavljaju politiku njihovih sa-veznika iz rukovodstva Komunističke partije već su delo »ulice« i provokatora i, drugo, takve pojave prate sve revolucije. Re. publika je ispoljavala svoju samostalnost utoliko što je u poje-dinim situacijama, kada je inače ostala štampa zdušno napadala neke prvake iz opozicionih stranaka, sama u ovd-m napadima ndje učestvovala, aLi nije svoje čitaoce o ovim napadima na obave-štavala, kao Što ih nije obavežtavala ni o suđenjdma pojedinim prvacima opoz.icionih stranaka. Najveći stepen samostalnosti ldst je pokaaivao na području kulture d političke i kulturne istorije. Ta »kultuma autonomija« lđsta dzražavala se pre svega tako Što se list bavio političkom i ku'ltuirnom istorijom Srbije i jugosloven-skih naroda, a posebno istorijom republikanstva u Srbijd. Ne magavšd da se nesmetajno bavi sadašnjošću d budućnošću, list se u velikoj meri okrenuo prošlosti. U vreme kada se od svih stra-naka u Narodnom frontu tražilo da se mobild'§u u sprovođenju tekuće politike ove organizaoije, odnosno politike Komunistd^e partije, disonantno .pisanje Repitblike ndje uvek primano sa sdm-patijama, pa ie u jednom izveštaju CK KP Srbdje ocenjeno da se oko ovoga lista, koji je 1947. godine izlazio u 62.000 primeraka ka, okupljaju i među saradnicima i među čitaociina uglavnom ne-zadovoljnd  elementi.1"
Ovakve teškoće ndje zadavao drugd list kojd je dzdavala jed-na od stranaka u okviru Narodnog fronta. Reč je o listu Slobodni dom Hrvatske republikanske seljačke staranke. Komtuiistička par-tija je, podržavajući neke srednje i niže rukovoddoce Hrvatake republikamske seljačke stranike, pomagala obnavljanju strajnačke organizaoije, kako bi pristaldce i članove stranke privukla na svoju stranu i neutralizovala staro vođstvo stranke. U ovom po-gledu je odgovarajuću ulogu imao i Slobodni dom, pa nijie otuda neabično što je u podržavanju programa d politike Komtmdstičke partije, kao d u napadima na pojeddne vođe dz opozicdonih stra-naka, ovaj list bio među prvinia. Vođstvo ove stranike se i dz-ričito odricalo stranaćkog identiteta: »Mi želimo da svima bude jasno da između HRSS-a d Narodnog fronta nema danas razlike. Narodni frcmt je organizacija svih naprednih i demokratskih sna-ga oi našoj zemlji, a kako je i maša HRSS jedna od tih snaga, to smo i mi sastavni dio Narodoiog fronta.«47 Kao i sve stranke ili grupe 'koje su stvaTane da bi ineutralizovale stare stranke, odnosno pojedme njihove prvake koji se rrisu mirili sa podređe-nom ulogom svojih strama,ka, 'tako se d Hrvatska reipubli'kainska seljaćka stranka pozivala na osnivače stranke braću Radić, a agrađivala od »nadiivođa« Mačeka, Krnjevića, Reberskog, Per-nara, Suteja i Šubašiča <na istd način se grupa »demokrata« u Narodnom' frontu na čelu sa Vladom Zečevićem pozivala na svog »prvoborca« Ljubu Davidovića).48 U Slobodnom domu je ukaziva-no i na štetnost svakog stvarnijeg stranačkog pluralizma. Svako strančarenje, natezanje, razdori, raspirivanje slranačkih strast^ prema tumačenju u ovome Hstu, šteti narodu, a od njega jediaaH imaju koristi  razni nenarodni režimi.4*                                    |
Kada govorimo o iščezavanju stranačkog pluralizma, onda ji sudbkia opozicionih  stranaka u Jugoslavijd zanimljdva ne  sasni
89 Branko Petraiiović, Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u Jtt-goslaviji za vreme obnove, Beograd, Irastitut za savremenu astoriiu 1969, str. 92.
« »Izjava Centralnog komiteta .KP Jugoslavije ipavodom RezoJudje In-formacionos biroa komunističkih jpartija o stanj'u u KPJ«, Borba od 30. juna 1948.
« Staša Milijanović, »Godinu dana 'Republike' u RepubMoi«, Republika od 5. novembra 1946.                 .                                           .
io^ " Y-adimiir ^1™^' »Istina ° 'republikandma'«, Republika od 25. juna 1946. godine.                                                                                              '
** »Kako je proglašena 'Obznana'. Izjava Republikaniske stranke objav-ljena u HepubKci' 2. januara 1921«, Republika od 13. novemfora 1945.
** Branislav Miljković, »Narodni front i repubMkainci«, Republika od 6. novenmbra 1945.
** Jaša Prodanović, »Između Čekića d nakovnja«, Republika od .18. de-cembra 1945.
"'TCTranović, Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u Jugosla-vtjt za vreme obnove, str. 162.
« Hrvatski glas od 27. februara 1946.
« »Izbomi proglas HRSS«, Politika od 21. oktobra 1945. i »Proglas članovima Demokratske stranke«, Potitika od 7. oktobra 1945.
«• Filip Lakuš, »Zašto Narodni front?«, Slobodni dom od 20. februa-  : ra 1946.                                                                                            .-J^m
Stranački pluraiizam ili monizam
zbag toga što su Se neke ocl ovih u znatnoj mori ili čak i potpuno odrekle vlastitog identiteta i samostalnosti, već zato što je i većina opozioioraih stranaka u svoje programe unosila izvesne elemente socijaJističkih shvatanja o preobražaju društva. Drugiam rečima, to nisu bile ni antidemokratske, ni stranke desnice, već stranke koje ideoloSki nisu bilc prutivrečne, čak iri suviše udaljene od socijalnog nrograma i cilicva Komunisti<Ske partijc. Od dovcl nc-komunističkih slranaka koliko so ipojavilo na poslcratnoj poli-tičkoj rpozornici, za većinu se može reći da sti u svOje programe u međuratnom periodu unele izvesne elemente socijalističkog ure-đenja društva. Od ovih stranaika tri stranke su bile seljačke (Hr-vatska republikanska seljačka stranka, Savez zemljaradnika i Narodna seljačka stranka), pri čemu je poslednja stranka u naj-razvijenijem i najdoslednijem obliku zastupala shvatanje o se-Ijačkom socijalizmu. Dve opozioione stranke bile su radničke: Socijalistička partija i Socijaldemdkratska stranka.
Republikanska stranka koja je u svom delovanju težUte stav-ljala na pitasnjc oblika vladavine (republika umesto nnonarhije), od svoga nastanka posle prvog svetskog rata unosila je u svoj program elemente socijalističkih koncepcija, pa je zato jedan od stranačkih prvaka sa dosta osnova ovu stranku ocenio ikao »so-cijalističku po svom prograirou i proizašlu iz čestitog građanskog liberalrizma«.50 Slično Repuib'likansikoj stranoi i -u programu gru-pe »Napred« bilo je elemenata socijalizma. U već navedenom Na-čelnom stavu ove grupe tako čitamo: »Ne može se primiti sistem po kome bi narod vladao na političkom polju, a rabovao na eko-nomskom. Ali isto tako ne mogu se primiti ni sistemi i pokušaji koji pružaju narodu tobožnja rešenja ekonomskdh i socijalnih nevolja oduzimajući mu slobodu. Ne odvajajući socijalnu pravd'u od političke slobode i Tie misleći da se ane imaju ostvariti jedna na račun druge, demokratija ne može ostatd samo politdčka; ana mora u dsti mah biti i ekonomska i socijalna, ili je uopšte neće biti.« U korakretizaciji ovog opšteg stava grupa se zatim zalaže za sledeće: omogućavanje i pomaganie od strane države razvitka svih oblika udruženja (posebno zadmgarstva), koja teže ekonom-skom podizanju naroda i ostvarenju socijalne pravde; kolefctivno ulaganje i otklanjanje svih zloupotreba kapdtala i reguldsanje od-nosa između po&lodavaca i radnika; uvođenje širokog sistema so-oijalnog osiguranja i olakšanje rada uvođenjem povoljnih kre-dita u svim privrednim granama u kojirna su rad i svojina spo-jeni u istom licu (zemljoradnici, zanatlije, sitni sopsl!venici), a tamo gde je reč o prirodnom i faktičkom monopolu ili tkapitali-stičkoj eksploatacij i radne snage, pristupanje socijalizaciji u ko-rist celog naroda; sprovođenje pravične raspodele poreskih tereta i oslobadanje od poreza izvesnog minimuma prihoda oužnog za egzastenciju, kao i smanjivasnje dkanomsikih raziki'ka u dsruštvu pro-gresivnim oporezivanjem i drugim podesnim merama.*1
Držanjc 'političkih stranaka ikoje su bespreJcorno priznavale KomunisLičkoj partiji hegemonu ulogu i'li ukazivale na pcrtrebu socijalistićkog preurcđenja društva nije bilo dovoljno da se u Jugoslaviji održi sistem sa hegemonom strankom. Naprotiv, rela-tivno brzo razHčiti oblici prdvidnog stranačkog plirralizma se gase i kao jedini relikti bivših političkh stranaka ostaju dva stranačka lista bez stranaka: Repnblika (koja je izlazila do 1956.) i Slobodni dom (do 1963.).
Ovo brzo kretanje od stranačkog pluralizma ka stranačkom monizimi u posleratnoj Jugoslaviji može se uočiti i na različi-tom odnosu Komurastičke partlje prema stranaČkom. pluralizmu na Prvom i Drugom kongresu Narodoiog fronta. Na Prvom kon-gresu (1945.) Edvard Kardelj je pobijao sva mišljenja da je Na-rodni front hegemona, monolitna politička organdzacija u kojoj nema mesta za postojanje i delovanje više političkih stranaka: »Neki misle, da je jedinstvo Narodno-oslobodilačkog fronta ne-spojivo sa postojanjem čitavih partija u Narodno-oslobod)ilačkom frontu. Takvo je mišljenje pogrešno. Narodnooslofbodulačkl front nije po svom 'klasnom socijalnom sastavu hegemona organizacija. On u tom pogledu predstavlja blok, i to blok radinika, seljaka i srednjih slojeva, pri čemu taj blok ne isključuje i uče^Će drugih slobodoljubivih elemenata. Sasvim je moguće, prema tome, da u takvom 'btokfu postoje i partije pod uslovom, da su ito stvamo par-tije, koje odražavaju težnje i interese <toga bloka, odnosno nje-govih sastavnih delova, a ne reaikcionarnih snaga naše zemlje.«82
Samo dve godine kasnije (1947.) ova ideja o heterogenom karak-teru organizacije Narodnog fronta, o stranačkom pluralizmu kao bitnom obeležju frontovske organizacije odbačena je kao štetna u izlaganju J. B. Tita na Drugom kongresu Narodnog fronta Ju-goslavije: »Novo društveno uređenje u našoj zemlji zahtijeva i novi oblik političkog iivota. Mnogobrojne i heterogene po svojim shvatanjlma političke partije predstavljale bi u našoj zemlji naj-veću smelnju za brzi i trajni razvitak naše zemlje.«53 Ovaj razvoj stranačkog sistema u Jugoslaviji od sistema sa hegemonom stran-kom ka jednostranačkom sistemu svoj logični kraj doživeo je na Petom kongresu KPJ 1948. godine na kojem je napušten do tada važeći stav o Narodnom frontu kao najširoj političkoj or-ganizaciji u ostvairivanju čijeg programa učestvuje i Komunistdčka
partija i utvrđeno je upravo suprotno — da Narodni front ostva-ruje program KomuTiističke partije.
Pošto je ovde prikazan politički razvoj Jugoslavije od si-stema sa hegemonom strankom ka čistom jednostranačkom siste-mu, da bi se dobila potpunija predstava o karakteru ovih pro-mena potrebno je zad'ržati se i na osnovnim tendencijama u raz-voju stranačkih sistema drugih istočnoevropskih sooijalističkih zemalja, tzv. narodnih demokratija u vrernenskom razdoblju u koje je postavljeno naše istraživanje. Pri tome, pre svega treba ukazati na činjenicu da, za razliku od nekoliko drugih socijalistič-kih zemalja (Poljska, DR Nemačka, Cehoslovačka i Bugarska), Jiigoslavija ide u onaj krug socijallstičkih zemalja u kojima je došlo do ukidanja i oblika prividnog stranačkog pluraldzma. Ali, treba podvući i to da se ovaj proces uspostavljanja čistog jed-nostranačkog sistema odvijao brže i sa daleko manje otpora nego što je to bio slučaj u pojedinim zemljama Istočne Evrope u ko-jima je došlo napokon do uspostavljanja sistema stranačkog monizma.
Većina istraživača političkih sistema narodnih demokratija ističe postojanje tri osnovne faze u posleratnom političkom raz-voju istočnoevropskih zemalja, odnosno upuoaje na tri faze u osvajanju i konsolidaciji vlasti od strane komunističkih stranaka u ovim zemljama. Ne zadržavajući se ovde na drugim bitnim mo-mentima u proučavanju ovih zemalja (odnos prema Nemačkoj pred izbijanje drugog svetskog rata, Karakter okupacionih režLma u ovim zemljama, glavna obeležja u pokretima otpora, učešće sovjetske armije u završnim operacijama za oslobođenje ovih zemalja, međunarodni sporazumi velikih sila o političkoj buduć-nosti ovih zemalja), pokušaćemo samo da ukažemo na fenome-nologiju osvajanja i učvršćenja vlasti od strane komunističkih stranaka u ovim zemljama.M
U prvoj fazi u razvitku stranačkog sistema postojale su prave koalicione vlade. Po svojoj političkoj boj.i to su bile vlade stra-naka levice i levog centra. U svim koalicijama učestvovale su so-cijalističke i komunističke stranke. U Mađarskoj, Rumuniji i Bu-garskoj ove koalioije su obuhvatale i zemljorad'ni'čke stjranke; u Cehoslovačkoj, međutim, nije obnovljena predratna Agrarna stran-ka (inače najjača predratna čehoslovačka politička stranka) zbog saradnje njenog rukovodstva sa ofoupacionim vlastitna. Mesto ove stranke u posleratnam političkom sistemu Čehoslavačke za-uzimale su zato druge nesocijalističke demokTatske straartke, koje su imale svoje pristalice i u seljaštvu. Ostale istočnoevropske zem-lje (Poljska, Istočna Nemačka, Albanija i, naravno, Jugoslavija) kroz ovu fazu u svom razvoju nisu ni prošle. Ova faza pravih koa-licionih vlada u Bugarskoj je trajala sasvim kratko (od jeseni 1944. do proleća 1945.), ali je zato u drugim dvema narodnim de-mokratijama ova faza bila dugotrajnija (u Mađarskoj do proleća 1947, a u Čehoslovačkoj do februara 1948. godine). Ni u jednoj cxi zemalja u kojima su obrazovane prave koalicije komunističke stranke nisu uspevale na izborima da osvoje apsolutnu većinu glasova biračkog tela. Od ovih zemalja najveći izborni uspeh pt> stigla je komunistička stranka u čehaslovačkoj. U Cehoslovač-koj, naime, na izborima za Ustavotvorau skupštinu od 26. maja 1946. komunisti su dobili 37,94% glasova birača, Narodno-soci-jalistička partija 18,29%, Narodna partija 15,64, Socijaldemokrat-ska 12,05%, Demokratska partija 14,07%, ostale glasove dobile su Partija rada i Partija slobode, obrazovane u Slovačkoj uoči izbora. Zahvaljujući osvojenoj relativnoj većini glasova, prvi put je u istoriji ove zenvlie mandat za sastav vlade poveren vođi ko-munističke strartke.
Za razliku od Ćehoslovaćke, u Mađarskoj je na parlamentar-nim izborima novembra 1945. godine apsolutnu većinu glasova (57%) osvojila jedna zemljoradnička straraka — Stranka malih posedniiika,  dok. su   komunisti iTnaH  približno isti  broj  glasova
" Branrslav Mrl^jković, »Narodni front i republikanoi*, Republika od 6. novemhra 1945. Bliže o socijadastičkim idejama u vreme jiastanka Repub-Ukanskc stranke videti više u MihaiJo Ilić, Ekonomsko-socijalni program Jugoslovenske republikanske stranke, Beograd, Moderna štampariia »Vuk Karadžić«, 1922.
«i »Naš načelan stav o pofldKičkim, sooijaJnim i ekonomskim pitanjima«, Napred od 3. januara 1940. Današnjem čitaoou može taikođe biti zanimljiivo daseu svom prograrau ova grupa zalagala da se »putem zakona omogud ispitivanje porekla bogatstva <naš tkuiTiiv) javnih službmi'ka i javnih rad-nika uopšte«.
«* Edvao-d Kandelj, Put nove Jugoslavije. Clanci i govori iz narodno-¦oslobodilačke borbe 1941—1945, Beograd, »Kultiira«, 1946, «tr. 95.
m J. B. Tito, Izgradnja nove Jueoslavije, Beograd, »Kultura« 1948, tom II, knj. 2, str. 386.
** Uz dalje izaganje videti: Hugh Seton-Watson, The Pattern of Com-munist Revoution: A Historv of Word Communism, London, Metheun, 1960; Andrew Gyorgy: »Satelli^ Parties in Eastern Europe«. Modern Political Parties^ ed. Sigmund Neumann, Chicago, The Univea«ity of Chicago Press, 1955;  trancois Fejto, A   History of the People's Democracies, Harmonds-
worth, The Penguin Press, 1977; Radnički i nacionalno-oslobodilački pokreti, Beograd, Institut za međunarodni radnički poikret, 1970, knj. II.
10
Vojislav Koštunica, Kosta Čavoj
kao Sooijaldemokratsika partija (oko 17%). Ova slaba podrŠka javnog mnjenja i biračkog tela uticala je da komumstička stran-ka u ovoj zemlji u okviru organizacije narodnog fronta (ikoja je po različitim nazivima postojala u svhn sooijalističkim zemljama). obrazuje »levi blok« u koji su pored komunista ušle i Socijalde-mokratska i Nacionalna seljačka partija. Drugim rečima, Mađar-ska 'komunistička partdja pokušala je, formirajući savez više jstra-naka, da se suprotstavi 'dominaciji Stranke malih posednika. Posle oštrih sukoba sa ovom stranikom u vezi sa agrarnom reformam, naoionalizacijom teške industrije * donošenjem pnivrednog plana, Mađarska komunistička partija uspela je da izdejstvuje vanred-ne izbore 31. avgusta 1947. godine, osvojivšd d ovoga puta tek nešto veći broj glasova (22%). Tada je ikomunistička stranka d dobila najveći broj resora u vladi (5), dok su socijaldemokrati i Stran-ka malih posedniika imali 4 resora, a Naoionalno-seljačka partdja 2. Zahvaljujući ovim parlamentarnim i, naravno, daloko važnijim vanparlamentarnim promenaima u odnoskna snaga, na predlog komunista neke opozdcione partije su zabranjene, dok su druge donele odluku o svom samoraspuštanju.
Za razliku od prve faze, u drugoj fazi u razvoju narodnih de-mokratija postoje prividne koalipije. U ovoj fazi više stranaka je formalno delilo vlast d dmalo posebne organizacije, ali su po-litiku ovih koalicija određivali komunisti, utičući i na dzbor vođ-stva ovih stranaka. Različiti obldci đzražavanja nezadovoljstva i opozicije su u ovo vreme tolerdsani, ali «uz izvestan rizlk čije su posledice već počele da pogađaju vođstvo i aktivne članove opo zioionih stranaka. Tek u trećoj fazi u razvojiu istočnoevropskiih socijalističJkih zemalja dolazi do pretvaranja prividnih koalicija u monolitne blokove, kada komunističke stranke u potpunosti počinju da kontrolišu organdzaciju i disciplinu nekomunističkih grupacija, a bpoziciona delovanja u dotadašnjim obliciima više se ne tolerišu.
U svim narodTiim demokratijama koiH'unističkini strankama su se na pirtu ka vlasti suprotstavljale jake zemljoradničike stran-ke (u Mađarskoj, Bugarskoj, Poljskoj) ili jake socijaldemokrat-ske stranke (u čehoslovačkoj, Istočmoj Nemačkoj). Formiranje narodnofrontovskdh organizacija u ovim zemljaTna trebalo je zato ne samo da omogući postepenu asimilaciju nekomunističkih gru-pacija od strane komitnističkah stranaka, već i da prdkrije slabo-sti komunističkih stranaka u pokušaju osvajanja vlastd u skladu sa pravilima parlamentarne demokratije. Tako je na izborima od 18. novembra 1945. u Bugarskoj pobedila jedinstvena ldsta Ote-čestvenog fronta na kojoj se nalazilo više političkih stranaka po-red Bugarske radničke partije (komunista). Na ovim izborima ko-munisti su imali isti broj poslamčkih mandata kao d zemljorad-nioi (94), dok je Narodni savez Zveno imao 45 mandata, Radnička socijaldemokratska partija 31 i Radikalna partija 11. Ved na sle-dećim izborima za VeKku naTOdmu skupStdnu 27. oktobra 1946. godine, zahvaljujući daliim merama protiv opozicdonih grupacija, broj komunističkdh poslanika je porastao: od 465 poslanika 366 su bili predstavnici Otečestvenog fronta, a među ovima 175 bdli su komunisti. Ove nagle promene u btx>ju poslaničkih mandata u kratkim vremenskim razdobljlma nedvosmisleno upućuju na za-ključak da su promene u stavovima i raspoloženju javnog mne-nja zemalja o kojima ie ovde reč rezultat delovaTija vanparlamen-tarnih čdnilaca i metoda obraćuna komtmdsiičkih stranaika sa opo-zicionim političkim strankama.
Kao što je formiranje narodnofromtovskih organizaoija tre-balo da omogući likvidaciju ili pasivizaciju nefkomuiiističkih poli-tičkih stranaka, tako su d »scenarij« parlamentamih izbara odre-đivale komunističke stranke (kada če se izbori održatd, da ]i će parla!mentam.i dzbora pretboditi lokalnim izborima ili obratno, kako će izgledati pojediiii .izborni blokovi i sl.). Ovde treba pod-setiti da je u Poljskoj juna 1945. godine formirana privremena vlada narodnog jedinstva u kojoj je kao predstamik dzbegličke vlade ušao vođa Seljačke partije Stanislav Mikolajčik (Stanislaw Mikolajczyk). Na konferenciji u Jalti na temelju čijih odluka je obrazovana ova privremena vlada dogovoreno je da se u Polj-skoj moraju sprovesti »slobodni izbori, bez piimide, na osnovu apšteg i tajnog glasanja«. Staljin je tom prilikom obećao da će se izbori sprovesti »u roku od tri ili četiri meseca«, a Ruzvelt (Roo-sevelt) se zalagao da izbori moraju 'biti »kao Cezarova žena«, bez ikakvog prigovora. potpuno "neporočni. Do izbora je došlo, me-đutim, dve godine kasnije, januara 1947. goddne, uz odlazak iz zemlje vođe glavne opozicione stranke, Mikolajčdka, Jcao i brojma hapšenja i likvidacije članova SeljaČke partdje." U ovakvim uslo-vima na pomenutim izborima za Sejm vladin blok dobio je 349 poslaničkih jjiesta, Seljačka partija 28, Katolička partija 12, a ostale straT>ke 10 poslandčkih mesta. U Poljskoj se tako dešavalo isto ono što i u drugim narodnim demokratdjama: opozicione po-litičke stranke prekonoč su ostajale bez svog biračkog itela (Se-ljačka partija je tako za manje od pola godine iagubdla vdše od polovine glasova svoga biračkog tela). Naravno, pored svega ovoga Što je izneto mora se imati na umu da je i na poljđkim dTJborima januara 1947. godine pabedio blok stranaika, a ne jedina stran-ika: u Sejmu su stranke Demokratskog fronta bile ovako zastuip-
ljene: Poljska socijalistička partija 116 poslanika, Poljsika rj nlčka partija (komunisti) 114, Seljačka straoilka (frakcija MikoM čikave Seljačke stranke) 109, Demokratska stranka 41.            ^
Suočene sa jakom opozicijom (»jakom« u smislu podrške ¦ račkog tela) socijaldemokratskih i zemljoradaiičkdh straaiaka, M munističke partije su, pored pri'begavanja formiranju narodS frcmtovskih organizacija, ulazile u čvršće saveze, odnosno vrđ su fuziju ideološki sebi najibližih političkih stranaka — soci« demokratskih stranaka. Ova taiktika u osnovi je taktika usvoje« na Sedmom kongresu Kominterne: s jedne strane ukazivanje j« neophodnost strvaranja organizacije narodnog fronta u kojoj fl se okupile sve demokratske i antdfašističke snage, a, s druge stM ne, stvaranje jedmstvenih radničkdh stranaka u okviru narodiM fix>nta. Ovakvog karaletera hUi su pokušaji stvaranja Jeddnstv« radničke stranke (1935.) i Stranke radnog naroda (1937.) u JnJ slaviji u okviru Narodnog fronta. Kako je tekao ovaj proces -pm nudnog spajanja sociijaldemokratstoh stranaka sa kamimističik^B strankama u istočnoevropskim socijalističkim zemljama?     ~ «
U Istočnoj Nemačkoj Jedinstvena socijalistička partija ul dinjenjem socijaldemokrata i komimista farmirana je v^ć 194 godine. U vreme osndvanja 53% članstva ove stranke "činild ^ socijaldemokrati, a 47% komunisti. iPrvi Centralni sekretariw Predsedništva nove stranke izabraoi je <na principu jedmaikog u&M da l sa dva predsednika. O patrebi za fiuzijom sa spcijaldemofaj tima naj'bolje svedoče rezultata izbara posle ujediTijenja. JedinstvB na socijalistička partija je na opštdinskim izborima 1946. goddđ dobila 57%, a na sreskim i pokrajmskim izhorima oktobra iil godine 47%, dok su istovremeno na avkn izborima dve giavJ opozicione stranke dobile skoro 50% glasova birača i to LiberJ no-demokratska partija 25%, a Hrilćansko-demokratska unjH 24,6%  glasova birača.                                                         -^M
Do iteškoća u spajanju socijaldemokratske stranke sa komnM stičkom došlo je u Mađarskoj 1948. godine tako da ie ovom pM likom iz Socijaldemokratske partije iskljućeno 11 članova Izvm nog komiteta (od 21) i 35 poslanika (od 67), kao d 25.000 članoil partije. Ve<5 prilikom revizije članstva novostvorene stranke 19^ godine, §to je inače predstavljalo uobi'čajenu praksu ti socijajB tičkim zemljama, isključeno je iz ove stranke, Partdje mađarskfl trudbenika, 178.000 članova. Od ostalih socdjalističkdh zemalja^ spajanja komuiiističkih i socijalističkih stranaka došlo je u R9 muniji 1946. godine, a u Bugarskoj, Poljsfkoj, Čehoslovačkoj 194 godine. U pojedinirn zemljama prilikom fuzdje isticana je rav^B pravnost komundsta i socijaldemokrata (u Istočnoj Nemačkofl u drugim zemljama podvlačilo se da se ovo spajanje vrši »na đ ganizacionim i ddeološkim principima Komunističke partije« (<9 hoslovačka).                                                                          ^B
U periodu učvršćenja vlasti komunističkih stranaka, stvaradH monolitnih blokova pod potpunom dominacijom i koatrolom « munista, dakle u trećoj fazi u razvoju stranačkog sistema, dofl zilo je d do pojave samorasptiš.tanja pojedindh opozicionih stfl naka. Tako su u Bugarskoi 1948. godine posle ujedki'jeivja koi» nista i socijaldemokrata, kao i raspuštanja opozicione gmpe jfl Bugarskom zemljoradničkom narodnom savezu, na čelu sa N. Pfl kovim, dve preostale političke stranke — Narodnd savez Zvefl i Radifc-elna partija — donele odiuke o svom raspuštanj'u d »sli« nju« sa Otečestvenim frontom. Do samoraspuštanja nekdh op<« cionih stranaka došlo je i u Mađarskoj 1947. godine. Pored raspvm tanja i samoraspuštanja pojedinih opozicionih stranaka, u trećoj fazi u razvoju stratiačkib sistema narodnih demokratija dolazilo je i do obnavljanja pojedinih stranaka koje su prestale da postoje, naravno od strane potpuno pouzdanih i lojalndh elemenata. Tako je u Poljskoj 1950. godine obnovljena Seljačka stranka (odnosno frakcija ove stranke na čijem se čelu nekada nalazio Stanislav Mikolajčik), da bi se iste godine ova stranka spojila sa svojorn frakcdjom koja je jož od 1945. godine uživala podršku komuni-stičke stranke.
Najzad, pored toga što su prikazane teškoće koje su pratile osvajanje vlastd od strane ikomunisti'čkih stranaka u Istočnoj Evropi posle drugog svetskog rata, zaslužuje pažnju činjenica da su u četiri istočnoevropske zemlje relikti prividnog stranačkog pluralizma ostald ispoljeni do danas." Pored vladajućih komuni-stiČkih stranaka u ovim zemljama postoje još četiri političke stranke (u Istočnoj Nemačkoj i Čehoslovačkoj), odnosno dve po-litičke stranke (u Poljskoj) i jedna u Bugarskoj. Sve ove stran-ke, ne dovodeći u pitanju hegemoniju komunističkih stranaka, raspolažu prema unapred utvrđenim sporazumima znatnim bro-jem poslanićkih mandata. Tako u Istočnoj NemaČkoj, prema po dacima iz 1971. godine, dok Jedinstvena socijalistička partija ima
.„     t1 ^,^0 Cetiraić, »Prijedlog za jednu kronologiju poljske krize«, fl clista 5—6/1981, str. 169.                                                                             S
«• Patrice Gedard, Les systimes politiques des ćtats socialistes, Pafl Cujas, 1975, knj. II, str. 660-663, 676—677.                                              T|
ctranački pluralizam ili monizam
-rdko 270 iposlanički'h mandata, svalka od preostale četiri etranlke /afišćansko-demokratska uniJa. Liberalno-demokratska partija, >Jacionaldemokratska partija i Demokratska seljačka partija) ima oko 50 mandata. U Bugarskoj Bugarski zemljoradirički nanodni eavez irna jednu četvrtinu mesta u parlamentu. U Poljskoj (prema Ivjdacima 'iz 1969.) Poljska ujedinjena radnička partija raala je 255 poslaničkih mesta, Ujedinjena seljačka partija 117, a Demo-tratska partija 39 mcsta. Ni toroj članova koji imaju ove stranke jesto nijc zanemarljiv sam po sebi. Tako u Istočnoj Nemačkoj a,rjšćawsko-dem>okratsika unija lima 150.000 članova, Liberalno-de-mokratska partija 100.000, Naciemalno-demokratska partija 140.000, Demokratska seljačka partija 75.000 članova (prema po-dacima iz 1969.). Bugarski zemljoradndci imali su 1971. godine 120.000 članova. U Poljskoj Ujedinjena seljačka partija imala je J969. godine čak 424.000 članova, a Demdcratska Partija 91.000 članova. Od čehoslovačkih nekomunističkih stranaka veći broj članova imale su dve stranke: Narodtia partija (85.000) i Soci-jalistička partija (22.000).
Sa izvesnim širim društveno-političfcim promenama u zem-ljama realnog socijalizma u kojima su uočeni elemerrti prividnog stranačkog pluralizma dolazilo je do izvesnih promena u polo-jaju i delatnosti nekomumističkih stranaka. Kako je u osnovi po-Iožaj ovih stranaka bio podređen u odnosu na komunističke stran-ke, i ove promene su bile »oktroisane« od strane hegemone stran-ke'u političkom sistemu. Tako su u Poljskoj, posle Dvadesetog kongressa KP SSSR i nemira u samoj Poljskoj, preispitani odnosi između Poljske ujedinjene radničke partije, s jedne strane, i Uje-dmjene seijačke partije i Demokratske partije, s druge strane, pa su ove dve stranke dobile status »¦najbližeg saveznika« umesto »transmisije« PURP. Obe stranke su potpisale deklaraciju sa PURP u kojoj se i dalje .pniziraje rukovodeća uloga PURP u so-cijalističkoj izgradnji, ali se istovremeno najavljuje samostalnije delovanje i veća uloga ovih stranaka u političkom životu. Do stvaranja promena, do vidnije uloge ovih stranaka u političkcxm životu ipak nije dolazilo. U periooima u kojima je u pojedinim zemljama realnog socijalizma dolazilo do nemira i pix>testa širo-kih razmera, u kojima su se opozicioni demdkratski pokreti naglo §irili i jaćali (zbivanja u Poljskoj 1956, 1970. i 1980. godirie, »praš-ko proleće« u Cehoslovačkoj 1968.), čak i kada je dolazilo do veče aktivizacije »savezničkih« stranaka, ove nekomunističke stranač-ke formacije osta.jale su izvan žarišta i glavmog toka dominantni'h društvenih pokreta.
Sve u svemu, ako se upoređuje ran'oj stranačkog sistema u Jugoslaviji i drugim narodnim demokratijama posle drugog svet-skog rata rnogu se uočili sličnosti pre svega u pokušaju da se putem orgairizacije narodnog fronta ukinu ostaci stranačkog plu-ralizma. Na brzinu i oblikc tog procesa neutralizovanja i asimi-lovanja opozicije uticalo je više momenata, spoljnopolitičkih i unutrašnjepolitičkih. Ako se zadržimo samo na onim drugim mo-
mentima, onda svakako od presudnog uticaja na činjenicu da se ovaj proces likvidacije opozicionih stranaka u Jugoslaviji odvijao mnogo brže i potpunije nego što je to bio slučaj u drugdm istočno-evropskim narodnicm demokratijama, je to što je u Jugoslaviji paralelno sa oslobodilačkim ratom došlo i do revolucionarne sme-ne vlasti koja je stranačkom pluralizmu pretpostavljala stranački monizam i monolitnost jedne, vladajuće stranke. S druge strane, mora se imati na, umu da nasuprot Komurrističkoj partiji u Ju-goslavi>i iiije stajala jedna jaka socijaldemokratska >ili zemljorad-nička stranka, dakle stranka koja se obraća istim društvenkn »lojevima kojima se obraća i komunistička partija, već jedan do-JHa fragmentizovan stranački sdstem, u kojem su stranke istog društvenog i ideološkog profila bile međusobno nacionalno pod-vojene, odnosno podeljene. Za razliku od drugih socijalističkih 2emalja, u Jugoslaviji su glavne zemljoradničke straaike ili stran-« koje su okupljale znatan deo seljaitva (Hrvatska seijačka stran-»a, Savez zemljoradnika, Narodna seljačka stranka, da ne po-nrinjemo Slovensku ljudsku stranku koja svoj rad posle rata nije jiu obnovila), bile nacionalno podvojene, a sooijaldemokratsJca stranka sasvjm slaba. Zbog svega avoga Jugoslavija je jedina po-sleratna socijalistička istočnoevropska zemlja u kojoj u procesu osvajanja vlasti komunistička partija nije imala potrebe da se fuziomše sa socijaldemokratskim grupacijama — sa izuzetkom Albanije u kojoj nije bilo nikakvih oblika stranačkog pluralizma. Zbog svega ovoga — kao i dzuzetne privrženosti rukovodstva Ko jnunističke partije Jugoslavije ideološkim i organizacionim nače-«ma boljševizma — tragovi stranačkog pluralizma u Jugoslaviji ^lativno su brzo uklonjeni.
II. PREOBRAZAJ STRANACKOG SISTEMA
1.  STRANACKI  PLURALIZAM TOKOM NARODNOOSLOBODILACKOG   RATA
Preobražaj posleratnog stranačkog sistema predstavlja je-dan od onih predmeta istorijskog i teorijskog istraživanja kojem se po pravilu pristupa sa stanovišta određene »ideoloSke perspek-tive«. To se naročitt) ogleda u tvrdnji da je uspostavljanje jedno-stranačkog sistema bila jedina legitimna mogućnost, 'koja po sili istorijske nužnosti nije imala nikakvu altemativu. Najčešće objašnjenje koje sc pri tom daje je sledeče: od samog početka narodno-oslobodilačkc borbe uopšte se nije postavljalo pitanje obnove višestranačkog sistema, pošto su se, uglavnom, sva ru-kovodstva buržoaskih stratiaka kompromitovala saradnjom sa okupatoram, ili su ;pobegla u imostranistvo i ddlova'la ipnotiv na-šeg oslobodilačkog pokreta. Da bi se utvrdila istinitost ovog ofc>-jašnjenja nužno je razotkrivanje prirode stranačkog sistema na samom početku narodno-oslobodilačke borbe. • 'Najbolji primer svakako, predstavljaju pojediine slovenačke političke stranke i grupe koje su svoj stav prema okupatom iz-razile još pre podizanja narodnog ustanka. Tako je 27. aprila 1941. godine — 68 dana pre donošenja odluke o podizanju ustan-ka — na in'idjativu Komunističke partije Slovenije odfen sa-stanak na kojem je došio do stvaranja jedinstvenog antiimperi-jalističkog' frorita (dakle: još .ne antifašisiičkog), koji je tek kra-jem juna promenio naziv u »Osvobodi+nu frontu«. U trenutku os-nivanja ovaj front su činile četiri grupe: Komunistička partija, hrišćatiski socijalasti, sokoli i grupa kulturndh radnika. Komunisti su biii politička stranka u uobičajenom smislu te reči. Hrišćanski socijalistd predstavljali su frakciju odnosno političku grupu koja je bila bliska Slovenskoj ljudskoj stranci, ali je još pre rata sa-radivala sa Komunističkom partijom Slovenije u akciji za osni-vanje Društva prijatelja SSSR. U hrišćamske Spooijaliste ubrajale su se grupe radmka organizovanih it hrišćansko-socijalističkom sindikailnom Jugoslovenskom 9truko\Tiom savezu, grupa ikatoJič-kih intelektualaca oko časopisa Dejanje i grupa iz akademskog dru§tva »Zarja«. Sokoli su bili fiskulturna organizaoija sa odre-đenim ideološkim i politdčkim ciljevima, a jedno njihovo krilo uspostavilo je saradnju sa Komunističkom partiiom Slovenije 1940. godine. Grupu kukurnih radnika činili su intelektualci okup-lieni oko časopisa Književnost i Sodobnost, u kojima su i vo-deći slovenački komunisti (Edvard Kardelj, Boris Kidrič i Bo-ris ZiherJ) objavljivali svoje radove.!
Međusobni odnosi ovih grupa i sam karakter »Osvobodilne fronte« kao udružene organizacije posebno su značajni za utvr-đivanje prirode stranačkih sistema tokom narodno-oslobodilačke borbe. Ovi oduosi su u početku bili potpuno ravnopravni, što se, između ostalog, ogledalo u strukturi Izvršnog odbora Osvaboddlne fronte, koji su činili dva predstavnika Komunističke partije Slo-verrije i po jedan predstavnik hrišćanskih socijalista, sokola i kulturnih radnika. Godine 1975. to je potvrdio i najpoznatiji vođa hrišćanskih socijalista Edvard Kocbek. Po njegovom kazivanju, od samog početka inicijalna struktura Osvobodilne frcmte bila je »koalicija tri potpuno nezavisne i iednake osnovne grupe: ko-munista, hrišćanskih socijalista i sokola. One su se zvale os-novnim, jer su se smatrale jednakim i zato što je svaka od njih bila hijerarhijski organizovana od vrha do dna«.s »Znao sam — ističe dalje Kocbek — da je razlika između nas, spontanih pobu-
1 Iako do šada nikada .nije zvanično objašnjeno zbog čega je prvobitno ovaj front nazvan antiimperijalističkim umesto antifašističkim, pravi razlog ovakvop imenovanja krije se u politici Kominterne i poznatoj zavisnosti Ko-munističte partije Jugoslavije, odnosno Komunističke partiie Sloveniie, oddi-rektiva iz Moskve. Naime, 27. aprUa 1941. godine faJistleka Nemačka još uvak se smatraJa »prijaiteljem« Sovjetskog Saveza, jer jc još uvek bio na snazi »spo razum o prijatdjstvu«, koji su skjopili Molotov i iftrbentrop. Kako je dakJe, u tpm trenutku spaljno-politički interes Sovjetskog Saveza naiagao krainju obazrivost prema Hitleru i Nemačkoj, Komunisti^&a partija Slovenije kao disciplinovan izvišilac dfrektiva «iz Moskve, nije mogla nazvati novostv'oreni front antifašističkim već nedovođjno jasnim atributom' »antiimperiialistič-k»m«, koji se u dotada&ijoj komunističkoj propagandi uglavnom odnosio na »engleske lordove« i »Erancuske bankarc«. Ovakav zaključak potvrđuje izme-đu ostadog, i činjenka da KPJ sve do 22. juna 1941. nikada nijc osudiia faši-stscku Nemačku kao agresora i izazivaća dn^og sa'etskog rata, već je tvr-dila da su engleski i francuski imperiialdsti napali Nemačku, to jest da su ^*1',3*,"*, ^emačka' Jzazivaći i potpafjivači dmeo? svetskog rata. O tome svedoci slodeći navod fe ppomajskog pmglasa KPJ: »En^leski i francuski lmpenjalisti napali su prije sedam mjeseci drugu imperijalistkSku ®ilu — Njemacku da je pokore i prisile na kapi*iiiaciju i da na taj naćJn osiBuraju svoje gospodstvo i produže bez konkurenoije pljačku nad koloniiaraa i po-lukoflonijalnim narodima... Ovaj imperija&istički rat koji su zamočeM engleski i francuski imperijalisti teiko je pogodio i .^s i sav radrri narcxi Jugosla-vije«. — Josrp Broz Tito, »Radnom narodu Jugoslavije« (pisano u drugoi polovkii maala 1940). Sabrana djela, Beograd, »Komunist«, 1978, tom 5. str. 56, 58.
*  Metod Mikuž, Pregled razvoja NOB n Stoveniji, Beograd, Vojno-izda-vački zavod JNA, str. 102.
*  Edvard Kocbek, »Odgovori« (iz knjige Borisa Pahora i AJojza Rebule »Edvard Kocbek, pričevalec našega časa«, Tricste 1975)   Naši razgledi br. 9 od 9. maja 1975.
12
Vojislav Koštunica, Kosta ČavoSki
njenika, i njih profesionalnih revoluoionara, bila suviše velika. Za mene su tada bili važni noćni razgovori sa Kidričem koji ie nastojao da bolje od Kardelja razume nekomuniste. Zeleo sam da razjasnim zamisao oslobođenja i revolucije, definišem odnos iz-među osnovnih grupa, mada smo se mi obavezali da će tri grupe zajedno danositi odluke, sa jednakom težinom i bez paikrivenih manevara.«4
Doduše sam udeo pojedinih grapa u vođenju borbenlli, pro-pagandnih i drugih delatnosti nije bio jednak, ali to u poćetku nije bio razlog da se na osnovu većeg udela jedne stranke traže i veća prava. Tako po svedočenju Jože Javoršeka: »U poćetku su sve 'stranke' bile jednakopravne. Ald odmah se uvidelo da ko munisti drže čitavu operativu, naročito vojsku, štampu, raddo. Od hrišćanskih sooijalista to ndko ndje ni očekivao, oni nisu amali nikakvog revolucionarnog dskustva. Naročito ne u ilegali i u borbi za nove ddeje.«* Ali je zato udeo hriSćanskili socijalista u pridobijariju katoličkog slovenačkog naroda za oslobodilačku bor bu bio i te kako veliki: »Hrišćanski sodjalisti su odigrali jednu veliku ulogu koja posle rata ndje odgovarajuće afirmisana. Doči će vreme koje će hrišćanskim socdjaJistdma mnogo više priznati za njihov posao u ovom ratu. Slovenci su bili vrlo katolički na-rod, neverovatno. Komuoizain je bio strašan pojam za naše se-Ijake. Katolička crkva je učinila sve, otprilike kao u Poljskoj, da komuaiste prikaže kao dzaslaindike Luoifera. Predstavnici cnkve, na* ročito u početku, bili su vrlo upomi d energični protiv kojmuni-sta i Partije. A baš su hrišćanski socijalisti uspeli da razbiju tu propagandu i da slovenačke seljačke mase uvere u pravednost ovog oslobodilačkog rata pod vođstvom Komunistdčke partije. Delovanje hrišćanskih socijalista ibilo je od istorijskog značaja.«*
Po svome karakteru OsvobodiLna fromta je pre svega bila stranačka koalicija. Tako Framce Škerl ističe da je Osvobodilna fronta sve do Dolomitske izjave od 28. februara d Konferenoije na Pugledu (Kočevski Rog) 27. aprila 1947. godine hnala preva-shodno koalicione elemente.7 Po njemu je Dolomitska izjava upra-vo dokaz postojanja koalicije u Osvobodilnoj fronti, jer da toga nije bilo Dolomitska izjava me bi bila potrebna. Slcerl takođe navodi sledeću ocenu iz brošure Strategija in taktika Osvobodilne frortte, koja je objavljena 1944. godine: »... važno je podvući da je Osvobodilna fronta nastala kao koalicija grupa, među koji-ma je u vezi « nekim pitanjiima u početku postojala nejafnost.«8 To potvrđuju i sledeće reči Edvarda Kardelja na Kongfesu Os-vobodilne fronte u Ljubljani 15. jula 1945. godme: »Snaga Osvo-bodilne fronte slovenačkog naroda je u tome što je u svam sve-stranom razvoju često menjala forme borbe i organizacije... Ne-sumnjivo u početku je bila formirana pre svega (predvsem) kao koalicija. Ta koalicija se u vrhovima inaće naslanjala na jedin-stvo antifašističkog i narodnooslobodilačkog stremljenja slove-načkih narcxlnih masa, jer je nesumnjivo značilo da je postavljen osnov svenarcxinog oslobodilačkog pokreta, pa ipak činjenica je da je u prvom razdoblju, dakle, ipak bila koalioija.. .«* A na pr-vom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije u Beogradu avgusta 1945. Kardelj je Osvobodilnu frontu u Sloveniji ponovo okarakte-risao kao koaluciju: »Razvoj narodnooslobodilačke fronte nije bio jednak u suim pokrajiinama. U Sloveniji je organizaciono ute-meljen u sporazumu (dogovorom) između Komunističke partije, 'Sokola', hrišćanskih socijalista i kultumih radndka 1941. godine. Tom sporazumu su se kasnije pridružile još brojne druge grupe, stranke i organizacije. U poćetku je ta formacija bila ustanovlje-na kao koalicija tih grupa i stranaka i njeni rukovodeći organi su se izgrađivali na paritetnoj osnovi.«10 Godine 1945. ovaj iscvor-ni koalicioni karakter Osvobodilne fronte potvrdio je i Marjan Brecelj sledeoim objašnjenjem: »Taj početni koaldcioni karakter OF se pokazao u tome što su u pojedinim organizadjama d odbo-rima OF"bili predstavnici osnovnih grupa, što su grupe izdavale svoja glasila i proglase i vodile evidenciju svojih aktivista.«11
Treba ipa'k reći da se sa ovakvom koaMcionom stnikturom Osvobodilne fronte nijc išlo iprevišc u žtrimiu. To, potvrđuje i pri-mer gnupe »Pravda«, koja je avgusta 1941. pristupiila Osvaboidilnoj frontd. Tom prilikom rukovodrlac Komunističke pairtije Slovenije Boris Kiclrič i predstavnik »Pravde« Črtomir Nagode potpisaH su dokument kojim je »Pravda« prihvatila statuit Osvoboddikie frome, a ova sa svoje strane pnknila k znanju program »Prarvde«. No ubrzo je Izvršni odbor Osvobodilne fronte doneo odhiku da ovafcve grupe člamce ne ¦mogu više da vrbuju nove članove za sebe same već jedino za Osvobodiiilnu frontu, a potom i ođl'Uikoj da grupe bez znatnijeg članstva ne mogu ikao taikve da ostanu u dkviru Osvobodilne Jronte. Stoga je iposle izbaoivanja »Pravde« iz Osvobođilne fronte jedam- braj njenih kolebljdvijih članova prhnljen u Osvobodilnu frantu u pojediinačnom svojstvoi. Ovo ograničenje naravno nije važilo za <veće, a naročiitio ne za osnov-ne grufpe.
Ovaj primer Osvobodilne fronte svdkako potvrđuje da je sa ondašnjeg stanovišta Komunističke partije stranački plura'liasam bio legitiman i da su pojediine nekomunistiičke grupe i stranke dale i te kako značajan doprinos ipoddzanjiu inarodnog 'U&tanka i .iispešnom vođenju narodno-oslobodilačke borbe. U 'vrome kada se naradmooslobodilačka  borba  pnibližavala   svom   usipešnom   zavr-
šeCku, i kada su stvarne činjenice o učešću pojediniih stranaka i grupa u avoj borbi još uvek bile neposredno dostupne sa-znanju velikog broja ljudi, Josip Broz Tito je, irecimo, izjaivio da su pored Komunističke partije, u ovoj borbi rafvnopravno ućestvo-vale i druge poHtičke stranlke. Taiko je u proleće 1944. na ipitainje inostranih novinara: »Koje se političke stranke nalaze u naTodno -oslobodilačkom pokrclu i ikoje jjtranke imaju .najveći iDticaj?« — izričit'O odgovorio:                       ,
»Budući da se Jugoslavija sastoji od nekoliko narodnosti i budući da se politički žkvot skoro svih jugoalovenskih pofcrajina raziliikuje, potrebno je adgovaniti po pakaiajiinama. U Sloveniji Oslobodillački Lrant orgahdzovan je rano, 27. aprila 1941, dvije sedmice nalkon ipada Jugoslavije. U njega su uSle sljedeće 9tran3ce: komunistička, kršćanska socijalistička, zatim Soko, socijal-demo-kratska stranka, djelovi slovenačke seljačke stramlke, slovenađke katoličke stramke pod doktorom Anrtotnom Biieceijem i još nekih deset politi'čkih grupa d organdzaoija. Znaćajno je da je velka većina katolićkdh sljedbenika stare slavenadke Jkatolidke straake, koju je prije rata voddo dr Korašec (žestoki aaitilkoirouinistaj, pnistuipila Oslobodilačkom frontu. Govoriti o većem ili tnanjem uticaju ove ili one stranke bilo bi nepravedno (naš ikurziv). Od svuh pomenutih partija i arganizaoija obrazOvan je naoionadni pokret sa ć\Tstim organdzacdoniin akjvnirom. Ovaj pokret predistavlja ćitav slovenaoki narod...                                                               .
U Hrvats*koj se oslobadilaoki ipokret sa&tojd, u sverau, od Komunistdčke partije, Hrvatsike seljaćke stranke, Samostaline de-makratsflce strariike (koja predstavlja uglaivnom Srbe iz Hrvats'ke). U vezii s ovim, tirebalo bi da dodam da je NarodnicKJislobodi'lačka vojiska sastavljena pretežno od seljaštva, koje je uglaivn'am piristaša Hrvatske seljačke stranke i Samo&talne demdkTatske strartke. Za Hnvatđku, kao d sa Sloveniju, može se «reći da je od pamenutih 'partiija obrazovan nacianalni pokret sa ćvrstim organSzaciondim dk'Virom, gdje je diktiranje bilo koje stranke isključeno (snaš kur-ziv), jer narodno-oslobodiiilački pokret hna svoj jediinstvend pro-gram, kojd su članovd pokireta ine samo usvojili, već se bore s ipu&kama u rukama za njegavo ostvarenje«.11
Tako je u proleće 1944. J. B. Tdto izrdćito ipriznao da su u Sloveniji mnoge poliitičke stramke i grupe, ukl'jućujući i Komu-nističku partiju Slovemije, Tavnopravno učestvovađe u inarodno oslobodilačkoj borbi, te da bi istdoamje većeg dli maoijeg utdcaja ave ili one stranlke bilo nefpravedno. A za Brvatsku, u ikojoj su prilike brle mnogo složenije, taikode je ipotvcndLo da je u narodno-oslobodilačkoim pakretu »diiiktiirainje bilo koje stnamlke isdd.jučepo«. Taikođe treba zapaziti da ovom pnilikoan uopšte nije pomebuta rukovodeća uloga KPJ ti narodnicKJslobodi'laČkiam paknetu, ikoja bi joj dala izvesno prvenstvo u odnosu na ostale pollitdčke^strainke.
Za razliku od Slovenije, u Srbiji je do stvaranja Narodnog franta kao stranaćke koalicije doSlo tek po oslobođenju Beograda ofetiobra 1944. Alii je zato još 1941. u osđobođen-im ddavima Snbije bilo pojediniih lokal'mh sporaauma između 'komiuaiisfta i dnugih stranaka o zajedničkom učešću u narodno^IabodAlačkom pdkretiu. Tako je oktobra 1941. sklop'ljen aporazum izmečtu KPJ i Narodne seljačke stranke. o čemu izveštava sledeći napiis u Borbi: »Ovib dam sklopljen je u Kragujevačkom ofkrugiu siporazuim o -najteSnjog sai-adnji u borbi protiv okupatara između Okružnog komiteta Komainističke partije Jugoslavije d Narodne seljačke straiKke (bivše zeniljoradničke levice). Ovaj savez <poćrva na sporaziuimu koji je između obeju stranaka sklopljen praSle godine. Predstavndci cibejiu stramalka proširili su ovaj sparaaum u duhu damiaišnje oslobodii-lačke borbe i ^na taj način lučimili jedan veliki koraik napred ka potpunom jedinstvu srpskog naroda. To jedin«stvo oni •rri'SU ostva-rili samo u pozadini, nego, što je najvažnije, ono je ostvaren.o u borbi, r>a frontu. Bitne ta^ke tog sporazuma govore o aktivnom učešću i saradnji u narodno-oslobodilačkom pokretu, o aktivnom učešću u partizanskim odreduna, i o stvaranju nacionalnog fon-da*.'* Taikođe treba dodati da se ovo uvažavanje ipostojećeg stdra-načkog pkiralizma u ustaničkoj Srbiji 1941. ogledalo u karakteru prvdh ar^gana narodme vlasti, koji nisu smeli biti organi rti jedne od postojećrh strana'ka, uključujuići naravmo i KPJ. To potvirđuje i stedeće uputstvo objavljeno u oistaničkoj Borbi: »Narodix>oslo-
*  Ibidem.
» »Pozorište u zatvoru«, intervju Bore Krivokapića sa Jože JavorSekom. Ideje 5/81, str. 126. « Ibid., str. 125.
7  Navedeno prema:  Živković, op. cit., str. 166.
8  Ibiđem.
*  Ibiđem.
1« Ibiđ., str. 166—167. " Ibid., str. 167.
i* »Odgovori na deset pitanja inostranih novinara« proleće 1944 Borba za oslobođenje Jugoslavije 1941—1945. (do 9. maja 1945), Beo<»rad »Kiđtura«, 1947, knj. I, tom 1, str. 194—195,
'» »Sporazum Komuni&tičke partije Jugoslavije i Narodne seljačke stran-ke za borbu protiv akupatora«, Borba od 28. oktobra 1941, br. S; navedeno prema: Istonjski arhiv KPJ. Beograd, Istorijsko odeljenje Centralno« fco-miteta KPJ. 1949, tom I, knj. 1, »Borba« 1941, str. 84.
Stranački pluralizam Qi monizam
13
bodilački odbori ne smeju biti organi pojedinih stranaka. Ond se biraju demakratskim putem. U njih treba da uđu, bez obzira na svoje potitioko iwerenje, svi oni čestiti rodoljiubi koji su svojim primerom na delu pokazaM da su dobri sinovi svoga nairoda, da ndkada neće izdati otadžbinu u ovom svetom otadžbin'Sikom ratiu«.14
No možda najuverijdvije priznanje 'legitimniosti stramačkog pki-ralizma predstavljaju javna izjava i obaveza vođstva KPJ da neće uvoditi 'komunizarn. Ova izjava data je u razgovorima Vimstona Cerčila i J. B. Tita u Napulju 12. avgusta 1944. godme. Prema navodu h. britanskog zapisnika: »MarŠal Tito je rakao da, kao što je Više puta javno izjavio, on nenia nikakrvu žalju da u Jugoslavijrt uvede komunistički sistem, ako ra zbog čega drmgog, onda zato što treba očekivati da će većina evropskih zemalja posle rata žrveti pod demokratskim sistemom, od koga Jugaslavija ne može sebi dozvolfti da se razlikuje«.11 Odmah potom 17. avgusta 1944. ova obavezujuća izjava je na sledeći načm objavljena u Deklaradji predsednika Nacionalnog kamiteta oslobođenja Jugaslavije: »Pre-ma tome, još jedanput podvlačimo da vođstvo narodTioo&lobodi-Jačkog pokreta Jugoslavije ima pred sobom jectoni i najvažniji rilj — borbu protiv oktnpatora i njihovih slugu d stvaranje demo-kratske federatirvne Jugoslavije, a ne usposiavljanje kotmtnizma (naš ikuraiv), kao što nam Tieprijatelji podmeću«.1*
Da bi se shvatHi smisao i domašaj ove (iizjave treba zna-ti stvarnu sadržtnu pojma komunizam, kojeg se vođstvo KPJ u ovoj Etoklarađjj javno ođriče. U tadašnjem politićkom žargonu reč komunizam je označavala dnuštveni i politi^ki poredak ko.fi se, pod Staljinoviim ruikovodstvom, izgrađivao u Sovjetskom Savezu A tograđivanje takvog poretika zahtevalo je, ipo Lenjinovdm re-čima, diiktaturu proletarijata, »tj. organizovanje avangande ugnje-temh u vladajuću klasu radi ugnjetavanja ugnjetača«.17 Po načanu na koji se wši: »Diiktatura je vlast koja se oslanja neposredno na nasilje, Jcoja nije vezana nikaikviiim zakonima«.18
Dalje određeaije pojma koominiizma d diktature proJetarijata izvršio je Stailjim, On je pojmoi diktaiture dodao još jedan elemenit. Po njegovom kazivanju, diktatura pxiđetani'jata :pretpostavlja savez proletarijata i seljaštva. »Taj (naročiti oblik saveza sastoji se u tome što je rukovodi'lac države, irukovodilac u sistemu d&tature prodetarijata jedna partija, pairtija pnoletarijata, partija komu-nista, koja ne deli niti nioie deliti rukovodistvo « dnugiin parti-jama«.11 »U tom smislu moglo bi se reći da je diktatuira proleta-rijata, u suštini, 'diktatuTa' njegove avangarde, 'diiktatura' njegove partije kao.osnovne rukovodeće snage proletarijaita«.*0 A ta partija, koja vrši diktaturu u ime piroletanijata i koja m sa ikim me deli vlast, ne može bi-fii bi'lo koja partija već samo boljševićka partija. xJedimio partija proletarijaita, jedino partija 'komunista ikadna je da izvrši tu ulogu glavnog rukovodioca u sisteami diktature prole-taaujata«.*1 Stoga, dakle, rukovodeća uloga odnosno diktatura ko-nnunističke partije isključuje bddo kakov &tranački pluralizaim, pa i ipluraldizam razlićitih radničkih partija.
Nakon avog Lenjinovog i dopunsfcog Staljinovog razjašnjenja značaja rečii 'komumzain, ikoja se pojaivHuje u Doklaracdji pred-' sednika NKOJ, može se s pravom creći da je u onda&njean poli-tičkom žargonu ikomunizam pretpostaivljao diktatunu proletarijata, koja se praktdčno svodila na diktaturu jedne, d to Komunističke partije. Ako bismo sada pokušali da izložimo smisao i domašaj izričitog odricanja od uvođenja komunizma, onda bi ono pred-stavljalo odricanje od diktature jedne pantije u kariist stranačkog pluralizma. Možda je avo odrioanje najbolie objasnio Dragoljub Jovanović 'kada je mairta 1945. dizrekao sledeću javnu pohvalu J. B. Titu: »Istorijska je zasluga maršala Tita što je razumeo da za Jiugoslavij-u nije jednopartijslki siistem«.** U tom traniutku ovu Jovanovićevu pohvalu raikio nije javno porekao ndti se, paik, odre-kao priznanja koje je njome ruikaaamo. Teškoća je, međt»tim,,.u tome što se u ¦stranačkoj politioi, pasmatranoj u dužem vremen-skom periadu, ispoljavaju raauMčitd često iproti'vrećni elementi lcoji se nikaloo ne mogu dovesti u sklad aJoo se poklanja vera, fiamo javnim rečima. Jer, 'kako će to ikasnije bdti pakazano, javne izjave ćesto su bile samo deo ¦tremntne političke taktike koja je, kao pri-Ivremeno lukavstvo, prikrtvala dugoroćnu strategiju i krajinjc ci-'ljeve 'jpolitičJke borbe. No, ia:ko se ova diugoroćna sLrategija skižila raalrćhim taktičkim »kiikavstvima, njeni tragcn'i mogu se ipratiti od samog početka narodno-oslobodilačkog rata.
Prvd pokazatelji ove dvigoroćne strategije ispoljeni su još 1941. godine u pregovorima dzmeđu KPJ i Narodne seljačke stranike. Pretma poratnoim kazLvanju Dragoljuba Javanovića, sa njiim se 5. juna 1941. godme sastao J. B. Tiito radi sklapanja 9porazu'm<a
0  saradnji izimeđu ove dve partije. Tom prildlkom J. B. Tito je u ime mikorvodilaca KPJ rekao: odilučili smo da »od sada radimo samo sa stirankama i grupaina,'koje se izjasne za sovjetsku vlast (naš kurziv)«." A u pirvoj polbpvini septembra 1941. i&klopljen je sporaziun između Narodne seljačke stranke i KPJ, koji \prema Tito-vom izveštaju Kominternii, ovako glasi: »1) Zajednđčka borba proitiv dfcupatora. 2) Zajedmička borba za sovjetsku vlast (naš kurziv)
1  «aivez sa SSSR-om. 3) Zajedinidka borba pnatiiv englesllcih ageaata i poikuSaja da se povrati stari ponedalk. 4) Zajedrfi^ka borba pmtthv T^^^i^^b ¦¦•tsiftr. jrir*«'ie   5) 7.a>?dri!?^M .od-K*-^ ^^.,^3 ¦r&e^.rik^, i
seljaka.-JJr Jovanovi'ć priznaje i sam nužnost naše hegemonije u borbi i očuvanju izvojevane vlasti (fiaš ikurziv)... 6) Borba protiv okupatora jeste sastavni deo naše borbe za nac. slobodu i ravno-pravnost naroda Jugos'lavije...«"
Dva su osnovna pokazatelja dugoročne strategije KPJ ikoja je obalodanjena ovim sporazumima: sovietska vlast i hegemonija koroiuniističke stranke. Oba nslova, pod kojima je KPJ u tajnim pregavorima pristajala na saradnju, isključujiu stranačiki pluraii-zam. Naime, sovjetska \'last je, po Staljieovom tumačenju, pred-stavljala državni oblik diktature proiletarijata,** dolk je hfigem.'onija komunista značila da su sve ostale jx>latiičke grupe u odTiosu pod-ređenosti prema oaj.ima. A takav neraivnopmvan odnos, u kojem je jedna stranka hegemon a sve ostale puki sledlbenioi i izvrJioci, rskljućuje .bilo ka'kvu konkurenciju i periodičnu smenu na vlasti, bez kojih se pravi stramački pluTalizam iuop§te ne 'može zamisilitii, da bi ne zaaugo hegemomzam KJomunističike ipartlije bio zame-njen nfenim monopolizttipm, cdnosno nestajanjem i prividnog stranačkog pkinalizma.
Dalju potvrdu ove dugoročne strategdje KPJ, usmereine na osva-janje celakupne vlasti i ukidanje stranačkog pltiraflizma, nalazkno u tzv. Dolomitskoj izjavi članica Osvobodiilne fronte. Rekli smo već da je Osvobodilna fronta osnovana kao stranačka koalicija u kojoj su sve strane učesnice bilo ravnapravne. Alii je Komu-nistička partija Stovendje neprestano težila da u takvoon saveziu uspostavi svoju hegemoniju odnosno avaTTgardmi, rukorvodeću lulo-gu, tpa je sa tog stanovišta procenjkala svoje oidnose sa drugim stranama učesnicama. Tako je prema kazrvanju Franca Skerla, Komunistička partija imala najbolji savez sa scvkoiliima, jer su arni vrlo rano ipriz.nali Partiji rukovodeću ulogu, dok je sa hri'šćafiisikdm socijaildstima bilo izvosnii'h inejasmoća, pošto au oni ipalk žeđeld neku 57vojxi samosta'lTiost.511 A ta težnja ika samosta'lmosti iapoljavaila se u borbi za mesto i ipoložaje u odborima Osvoboddilne firante, podcu-šajima loorišćenja odbora Delavske enatnostd za jačanje svoje gru-pe, krrtikovanjiu Karauniatičke parfiije Što me ume da vodi pra.'vulniu politiku prema s^ljaštvii nego se (pirvanstiveno oslanja na pnoleta-rijat d pokušaju pridobijianja sdljaštva za svoje iposebne sitranaćke stavove. Uz to isu se krajem 1942. imeđu pojediniim hrišćansikdm socijaldstama počele ispoljavati težnje za osnivianje vlaistite strattike.27 No 'izgleda da je najveći »greh« hrišćarnslkih socdjailista bio u »kon-kuirisanju« Koonuniističlooj partiji u bonbi za uticaj i pri&talioe. »I najednam, — veli Jože Javorlek — čitava Dolenjska postaila je hnišćansiko'socijalistička. Svi su ikremdi s nama, sdla i s njima papovi, sve je krenii'lo... Najedanput je hnišćarisikih socijali&ta bilo d proviše. Komuni9tiička partija se zaprepastila: šta je to?! Tada jeu Dolomltima, gde je bio Izvršni odibor OF, došlo do veli-kih fcomfrontacija: šta ćemo sad'a? Da li je moguće ili ndje da su hrišćanski socijalisti toliiko joiki, da su dobdili iprevagu, namočato kod seljaika. Dešavalo se nešto štx> je protivoDO btanostd marksi-zma: kaiko jedna revokicija moie da se dzvede na bazi sdjač-kog pokreta?«"
Ove nesuglasice između komiunista i hrišćanskih socijalista prevaziđene su Do>lomi'tskom dzjavom, koja je, nfllkocn Sivestrane rasiprave na sastancima Izvršnog odibora Osvoibodiilne fnonite, ko-načnio iprihvaćena i 1. maja 1943. godi'ne upaićena srviim organdza-cijama Osvobodilne frante." Tom izjavom bitmo je nanušen dota-dašnjd jednaik statius svi'h članica Osvobodilne fronte, pošto je Ko rnunističkoj ipartiji Slovenije pnizinafta avangardna odnoano rdko-
«< »Narodnooslobodilaćki odbori organi narodne vla&ti«, Borba od 18 novembra 1941, br. 15; navedeno prema: Istorijski arhiv KPJ, tom I kni 1 »Borba« 1941, str. 296.                                                                         '           '
14 »Britanski zapisnik napuljskog susrcta«, N1N a& 18. maja 1980.
'• Peti kongres Komunističke parlije Jugosiavije 21—28. jul'a 1948 Steno-grafske beleške, Beograd, »Kultura«, 1949, str. 102.
17 V. I. Lenjin, »Driava i revolucija«, Izabrana dela, Beograd, »Ruitu-ra«, 1960, tom 11, str. 248.
i» V. I. Lenjin »Prođeterska revoluoija i renegat Kaucki«, Izabrana đela, tom 12, str. 362.
>» J. Staljin, »K pitanjima Jenjimizma«, Pitanja lenjlnizma, str. 123
20 Jbid., str. 129.
" Ibid., str. 128.
« Dragoljub Jovanović, »Privremena vlada izlazi pred svet«, Glas Je-dinstvenog nar'odno-oslobodilačkog fronta Srbije br. 24 od 13. marta 1945 str. 1.
« Dragoljub Jovanović, Memoari, rukopis u arhivu SFRJ, knj. VI, str. 142; navedeno prema: Zivković, op. cit., str. 116.
1* Jovan Marianović, Ustanak i uarodnooslobodilački pokret u Srbiii 1941, Beograd, 1963, str. 209.
« J. Staljin, »Osnove lenjinizma«, Pitanja lenjiniima, str. 41.
««.Navedeno iprema: Zisvković, op. cit., str. 217.
*? Metod Mikuž, Pregled zgodovine narodnooslobodilne borbe v Slovemji Ljubljana, Cankarjeva založba, 1961, str. 232.
*" »PozoriSte u zatvoru«, Ideje 5181, str. 126.
" Ovu izjavu potpisali su za KPS Edvaird Kai^delj, Boris Kddrič i Fnmc Leskošek, za Sokole Jože Rus i Franoe Lubej a za hrišćanske socijaliste Edvard Koobek, Tone Fajfar i Mardjan Brecelj. — Zbornik dokumenata i podataka  o  narodnooslobodilačkom  ratu  jugoslovenskih  naroda,  tom VI,
Vojii-^v Ko^-inica, Kosta ČavošJcp
vodeća utoga. Posebmo su zanimlji-vd sledeći razlozi zbog kojih j« to .učinjjeno: »Avangardina uloga u slovenačkom oslobodilačkooćn pdkrotu pripada, obcSiiram na rajen ponagrasm, cnngaindzacio<nju stimk-turu, Kornurastkškoj partdjd Slavenije kao aivamgairdii najnapredndje sliovenadke društvene klase — slovenačkog praletairijata. Sve tri giwpe ifcomstatuj-u da ®u KPS i nieno mkavodstvio d strvarno ipoikazaili avangardnu ulogu Partije ipravikiam poMtičkiam linijom i orgaimiza-cijom aslobadiiačke borbe sfovenačkog naroda. Niižna posjlediea svega toga jeste da se Jcoommistft&ka paitaja Slovenćje Jkoja je izgira-đena i 'rukovođona organizacioram i pcddtičikim načalima boljše-vizma i koja predstavlja, kao cdiijta i sa sva'kom svojoni argarja-zacionom jedinicom, avanigardm centar političke borbe, širi, raz-vija i učvršćujc sivuda na slovenačkoj tertitoriji i na svim ,pod-ručjima stovenačkog jaivrvog života... Ostale osnivačke gnujpe OF nc organizuju samostalne partije ili polilićke organizacije«. Tkne su se praktično hnišćanski socijalisti i sokoli odrekli svojdih vlasti-tih arganizacija, dok je Komurustička partija Slovenije, ka© avan-garda, jedina zadržala svoju posebnu stranaćku organizaci ju. A to je u krajnjoj Hnriji dovelo do poricanja kpaliciortog ikaraiktara Osvobodilne rronte i bitnog sužavanja, pa d ukictanja, stranačkog pluralizma.
Postavlja se naravno pitanje zbog čega su hrišćanski socvja-listi, 'kao najuticajnija grupa posle komunista, prihvatili Dalomit-feku izjavu. Okohiosti pod kojima je to učimjeno nisu dovoljno razjašnjene, a neSto više svetila imose u njih potonja objažnjenja koja je 1975. godine dao Edvard Kocbek. Po njegovim rečima, Dolo-irotska izjava je, s jedne strane, imala pojjjtivno dejstvo, jer je unosila u spontan oslobodilačkii pokret 6vršće (umitrašnje ustroj-stvo. S dnuge strane, njeno negativino dejstvo bilo je iposledica težnje Komunističke partije Slovenije da izmeni dotada&nji ka-raikter OsvobodHne fronte. »Najgora je bila činjenica da se partaja služila nasiljem u svojitn nastojanjima. Našim grupama zadat je fatalni udarac... Partija je irkimula oslobodilačku jednaJcosrt i po-čola je da izgrađuje svoju isključivu vlast. Počeo je na delu 'tibi teror«.89 Kocbek navodi da se lićno suprotstavljao o^akvim po®tuip-cima partije u vojsci i na teremi i da u tome nije bio usamljen, pošto su se i njegovi prijatelji tome opirali, jer su smatrali da je c/akvo ponašanje partije bilo nelojalno.
U takvim okolnostima Kocbek je, po vlastštom ipriznasnju, potpisao Dalomitsiku izjavii da bi sprečio neprijatelj&tvo hameđu grupa i raspre u vlastitoj gnupi, a pre svega da bi onpmogućio p^ihičko i rizičko nasilje protiv svojih istomišljeniika. AK je to učin/ifo u uverenju da će njegova grupa moć\ da očuva svoj ideološki idcntiitet. On je, naime, odlućno cxlbijao shvatanje da skuipina hriš-ćanskih socijailista treba da bude magkmti izraz »prelaženja slo-venačbih katoličkih masa na napredne pozioije«. Uz to je branio gledište da se poLitiČko jedinstvo ne sme postaći lišavanjem grupe hrišćainskih socijalista njenog ideoloikog karaktera a delatnosti fcoja tom karaikteru odgovara, pošto ona nije stvarena 'kao ad hoc gmpa na početku ustannka već kao tvorevma 'koja će nadživeti i samo aslobođenje. Koobek čak navodi da je o tome postignut sporazuan, mada se Kidrič i Ka-rdelj nisu saglasili da se ovaj zaključak unesc u Dolomitsku izjavu, vcć su zahteva^ da se on uiključi u poseban dokument, što na žalost mkada mje bilo uči-njono. »Potpisao sam izjavu — veli Kocbek — tek kada sam postiga-o sporazum da će naša grupa očuvati svo>u 'kailtuirnu ¦pri-rodu i svoje osobene iposleratne zadatke«.*1 0 tame iMiekolifco svedoči i činienica da je već oktobra 1943. u petom broju hriš-ćanskosocijali'Stičkog glasila Kocbek napisao: »Prvo iiskiustvo da-našnje narodne i diitištvene revolucije nam, T5aime, kaže da dru-štvono i političko jedinstvo ne smemo krunisati ispovodanjem verske i filozofske jednoobraznosti. Ljude će društvena i politlfika materija povezlvati ili razdvajati sama -po sebi, bez idejnih predrasuda«.
U svetlosti ovog Kocbekovog tumačenja domašaja Doiomitsfke izjave, posebno je zanimljivo pismo CentralnOg konifiteta KP Slo-venije od I. marta 1943. godime povereništrvdima CK i okružnim kamitetima KPS za primenu d tumaćenje Ddomitslke izjave,*8 pošto se u fljermu vrlo jasno <uočai\'a razltka između javirih iizjava i tajnih sporazuma, odnosi^o između trenutree taJotike i ckagaročne strate-gije. Tvorac avog pisrna, Bonis Kidrič, dzričito upozorava da neke tačke sporazuma u Dolomitsikoj izjavi »nužno prelaze sadašmju etapu N.arodnod®lobodilačke borbe«, pa stoga Izjava mona biiti strogo insterjntog karaktera d ne sme pasti neprijateljai u riike. A to su upravo ane tačke (kojima se luldda 9tramački ipluraJizaim u oikviru Osvobodilne frontc, što je « Narodnom franfcu Jugoslavije javno patvrđen© tek na nj^ovom drugom kongresu septombra 1947. godane. Jer, <kako će io kasmje biti poikazamo, nakon Dolomitske izjave čuvane u tajnosti, KPJ je tokom tri potonje gadine javno jsticak da nema ništa protiv stranačkog plurald'sima d samostalne orga.nizacije svake strecrtke poonaosob.
Slične pdkazatelje ove dugoročne strategije roožemo naći i u odnosu KPJ prema drugibn strankairia. Naročito je karakterističan prtmer Hrvatske seliačke stratike, odaiosn«o nastojainje KPJ da jedan deo njenog vođstva i čilanstva pridobdje za narodno-oslobo dilačku borbti, pa da i'h kao taifcve suprotsta^ii VlaCku Mačebu.
U tom cilju KPJ je dopustila tispostavlj'anje ipolitičkog predstav-ništva HSS-a u akviru Zemaljskog antifašističkog veća naiTodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH) i konstituisamje aKOvog fovršnog odbora stranke, ali je sprečavala osnivaaije njehih podrućnih orga. razacija. 0 tome svedoči i Kardeljevo pismo od 14. avgusta 1943. gadine u kojem se navodi da apcnrazum sa HSS-am predviđa da se ne stvaraju samostakie organizacije HSS-a nego jedinstvenii apštenarodni oslobodilački pokret pc«l rukovodstvom nainodno. -oslobodilačkih odbora, u kojima bi i ova stranika imala svoje predstavnike. Prema ovom sporaaumu, Izvršni odbonr HSS-a na slobodnoj teritoHji trebalo je da poMtiički predstavlja ovu stnamJcu^ ali uz u&lov da se samo člamistvo argainizaciano ne povezuie." Drul gim rečima, Izvršni odbor HSS-« na slobodnoj teritariji bio je jedimi orgajiizaoiam obl'ik koji ie Komundstička partija dopuštaila. Izuzetaik su biH poverenioi Slobodnog doma, jsflaisila HSS-a preko kojah ie ova stranka ostvarivala dodir 5»a pojedmijn »raid46evcima« u zemlji." To isto osfraničenje pominie se osam meseci kasnije u oi&mu Centralnog 'komi'teta KPH od 13. apnfla 1944. Izvršnom odboru HSS-a u kojem se predlaže stvananje Glavnog odbora Narodno-osloboddiačkog frot>ta Hrvaitske. Centralni komitet KPH je tom pri'likom upozorio »da bi osnavanje organizacija HSS-a prije ostvasrenja ovog našeg prijedloga moglo izazvati stranačka trvenja, što bi samo oslabilo jediostvo i šteMlo oslobodilačkoj borbi«.M A to je bila ona ista strategija koja je u Dolomitskoj izjavi ispoljena prema slovenačkim hrišćanskim s<x:ijalistima.
Dalju potwd<u ove dugoročne strategije usm'erene na ukidamje stranačkog pluralizma susrećemo i u Bosni i Hercegovitm u pismu Oblasnc^ Jcp.miteta KPJ za Bosansku krajinu od 31. aiugusta 1944. godine, u ikojam se daje sledeče irputstvo za arganiTiovanje Naix>d-iKMJslaboddlačkog fronta: »Potrebna je talkva forma politiičke orga-nizacije koja će okupiti sve grupe, i .mase oko linije NO borbe a da ne oiive političke stranke (naš kurzriv)... Prema tome, NOF je u suštini jedinstven pokret a ne koaiicija stramaka d zato se u rronfci ne uzdižu Ijudi po ¦partij'Sikoj (pripaidnosti, nego po odainosti i vjernosti NO borbi. Međutim, u odibore trebaju da ulaize i ljndd iz bivših strasnaka \ vanstranački liudi, ali ne kao pri'Stallce tih i tih strana.ka već kao 'lj<udri odani borbi.'* Smisao ovog uputstva bio je veoma jasan: političkim strainkama kao taikrvim ne treba dozvoliti mkakvo samostalno postojanje i delavanje, već njihovo članstvo t^eba uključiti u Narodni front oi ikojem TuJoovodeču ulogu itna Komumstička partija. Jer, kako je to ^tpozoreno u sličnom cirkula>mam pismu CK KP Hrvatske: »Ovako široko shva-ćena i postaivljena NOF-a ne smije dovesti do razvodnjavanja par-tijske linije i labavljenja njene rukovodeće itloge«,"
Zahvaljujaići ovakvim i sl:ični>m uputstvima, koja su se, baš kao i Dolomitska izjava, sprovodila u najdubljoj tajnosti, Narodni front je orgajiizovam ikao liistinski antipod stramač.kom pkiralizmu. KPJ je zaipravo zahtevala za sebe iriogu hegemona u Narodnam frontu, pa stoga inrije bila srprcnma da dopusti stvannu obnovu i samostalnu deiatnost dnugih političkih stranaka. Jedimo u onim poikmJTnama n ko>ima soi koreni strajiačkog žrvota bi!li duiblji, a naročito tradioija i>oMtičke opozridje, kao u Srbiji i Hmraitslkoj, KPJ je btla spremna. kako ćemo to kasndje pokazati, da privremeno tolerišc samostalno organiTOvainje i islkazivainje pojediinih stra-na3ra. AH je dstovremeDo nastojaila da prelko Narodnog frorrta veže za •sebe nojedine frakcrje (tzv. progresivna iezgra) ovih stra-naka i da talco .izajsove u njima lunsutrašnii raskol odmosTio »di-ftTnenicriadju«.
Bilo ie nara'vno straTiadkrih vođa kojd su se od samog ipočetka zaJasaii da Narodni fromt biitde uistirvu koaficiia stranaska, 6ime bi izfcorili za svoju straiiiku ravmopravan status u odnosu na vodeću strariku koja ie prisvojila za sebe ulogu hegemana. T^kav ie, reeimo, bio Dragalj<uib Jovarnović, koii je, iposle mnogih poku-šaia da osamostali svoju. Narodn.u seljačku strartku, ipalk ušao u Narodni fromt 18. februara 1945. proddne. Dnuo;i sii. palk, odmah shvatiii beznadežnost ovakvog zalagamja, pa su bili protiiv ulasloa svoje stranike u Narodni fromt. Ta*ko je postupio Duda Bošković. koji je osudio ulazaik Samostabie demoikratslke stirasike u Narodmi frant, pošto to ni'je »među'stnairačka organi2iaoija stvoresna na bazi
»« Kocbek, op. cit. »> Ibidem.
« Zhornik dokumcnata i podataka o narodnoostobodilaikom ratu iueo-slovenskih naroda, tom VI, knj. 5, str. 190—194.
" IzveStaj E. Kardelja Vrhovnom komandantu NOV i POJ Tdtu o sta-v.u prema predstavnicima HSS-a od 14. avgusta 1943, Zbornik VII str. 206—207; navedeno prema: Petranović, »Naroditi front u političkom slstemu Jugoslavije (1945—1949)«, Istralivanja VIII, str. 313.
« ZAVNOH. Zbornik dokumenata 1943, Zagreb, 1964, str. 501—503' na-vedeiio prema: Petranović, op. cit., str. 313.
»» Arhiv Instituta za historiiu radničkog poitreta, Zagreb, fond KP — 34/2215; navedeno prema: Živković, op, cit,, str. 318.
*« Arhiv Instltuta za radnički pokret Bosne i HercegovSne, fond PK, br. 860; navedcno pitsna: Živk«wić, op. cit,, s<tr. 343—344.
*' AchU Instltuta 2a hiitoriju radiiičkop pokretr., Za^reb, fond KP — 26/215; navedeno prema: Z'ivkovi^!, op. c'u., &tr. 390.
Stranački pluralizam ili monizam
15
r
iavnqpravnosti stranalka učesrrica, već samo aimetmi oikivir za aisfldjii-fivu vladavinu manjine okupTjane u Komuntisti'čkoj stranci«.*8
Ne treba naravno sumnjati da u ovom periodu stvaranja Na-rodnog fronta tokom   1944.   godine   nije  bilo   izvesnih  taiktičkih, uglavnom  verbalnih,   ustupaka  stranačkom  pluraHzmu.  Dovoljno je samo navesti činjenicu da su SaopStenje Zemaljske konferen-cjje  Jedinstvenog   narodno-oslobodilačkog  fronta  Hrvartske,   odr-jane 18. marta 1944. godine, ponaosob potpisali predstavnici stra-naka i gnipa koje su učestvovale u radu ove Konferencije. Time je stvoren utisak da je Narodni frdnt neka vrsta koalicije razliČđ-tih stranaka i grupa. Taj utisak nije, ineđutdm, odgovarao stvarniin lodnosima između Komunističke partije i ostalih grupa, ali je i te jkako odgovarao trenutndm propagandnim potrebama.  »Ta koali-iciona forma  koja  je izražena u  dokumentima ove Kcmferencije Ihnala je prevashodno propagandn<>polit)ički karakter i cilj joj ie bio da pred domaćom i svetskom javnošću pokaže, a što je bila potpuna istina, da NOP ne predstavljaju samo komunisti mego da se uz komuniste i  s komunistima bare i sve one demokratske, antifašističke i rodoljubive snage, kao i to da komunisti dozvolja-vaju rad i aktivnost svim strankama, organizacijama i pojedincima (naš kurziv)  koji prihvaitaj<u platfbrmu NOP-a.«M Taj  isti propa-gandni cilj imalo je i potonje pismo Centralnog komiteta KPH od 10. juna 1944. u kojem se nalaže ipodiručndm komitetima da treba »razbiti sve klevete raznih nenarodnih neprijatelja, počev od oku-patora preko Mačeka do Draže Mihailovdća, da se narodnooslobo-dilački pokret bori za komunizam i sovjetizaciju.«*9 A osam me-seci 'kasnije Sreten Zujović-Gmd je na sričan načdn opovrgao zlo-namerne tvrdnje da se u novoj Jugoslaviji uvodi jednostranačkJ sistem:  »Sasvim je' zlonamemo izvrtanje činjenica Skad se živa i Siroka aktivnost naših naroda kroz Jedinstveni narodnooslobodi-lački front identifikuje sa jednopartijskim sistemom. Ne postoji kod nas nikakav jednopartijski sistem (naš 'kurziv)... Snaga Je-dinstvenog  narodno-oslobodilačkog fronta jeste baš u tome Ato može da obuhvati sve narodne slojeve, i Sto se u njemu nalaze i pojedinci  i  grupe  i  političke stranke raznih političkih uverenja (naš kurziv), svi na zajedničkom velikom delu oslobođenja i dz-gradnje naše domovine.«41
2. OPOZICIJA IZVAN NARODNOG FRONTA
Javno priznanje legitimnosti postojanja nekolicine različitih političkih stranaka tokom narcxino-oslob(xii]ačke borbe još nije predstavljalo dovoljno jasno određenje prirode dopuštenog stra-inačkog pluraliz.ma. Za ovo određ^nje je bio presudan odnos prema opoziciji, pošto njeno postojanje odnosno nepostojanje bitnije utiče na prirodu datog stranačkog sistema od samog broja stranaka.
' Pdtanje odnosa prema opozitiji ubrzo se postavilo nakon oslobođenja Beograda i uspostavljanja privremene jugoslovenske vlade. Tada je oslobođenje cele zemlje postalo stvar bliske i iz-vesne budućnosti, pa su skoro sve postojeće političke stranke, inaročito one u Srbiji, proširile polje svoje delatnosti. Posebno su 'nastojale da obnove svoju organizaciju i da, pored manjeg ili ve-ćcg učešća u ratndm naporima i tekućim pripremama za konačno oslobođenje, odmah pristupe širokoj političkoj agitaciji i vrbova-nju pristalica kao uobičajenoTn sredstvu u borbd za vlast u sistemiu stranačkog pluralizma. U takvim okolnostima vođstvo KPJ je bilo prinuđeno da se javno opredeli i da svoj cxigovor na tri ključna pitanja: 1) da li priznaje legitimnost stranačkog pluralizma; 2) da li dopušteni stranački pluralizam uključuje i delovanje opozicije odnosno stranaka izvan Narodnog fronta; i 3) da li u vreme dok traju borbe za oslobođenje treha odniah dopustiti svkn stran'ka-ma tzv. odlaženje u narod i pridobijanje pristaMca? Odgovor na prvo i treće pitanje nalazimo u govoru J. B. Tita od 28. januara 1945. godine:
»Sličnih dobrotvora ima, nažalost, i u Londonu, i u Americi. I oni se boje za slobodu srpsikog i za slobodu ostalih naroda Jugo-slavjje. Bojite li se vi da nećemo imati demokratiju? Oni kažu: treba dati demokratiju, — jedna partija, to je diktatura. Nikako jedna partija! Dajte slobodu svima partijama — kažu. A ako na-rod neće nekakve razne partijice, nego hoće jedan narodni pokret?
Ja u principu nisam protiv partija, jer demokratija predvida i slobodu ispovijedanja svojih načela i svojih ideja (naš 'kurziv). Ali stvarati partije radi partija, sada kada treba svi kao jedan da sve snage usmjerimo u pravcu istjerivanja okupatora iz naše zem-lje, kad je domovina razorena- do tla, 'kad neraamo ništa do svoje svijesti i svojih ruku, — i dajte sad da se razmile agitatori po svim selima d gradovima: udarite, stari korteši! Ja, od svoje stra-ne, ne bih imao ništa protiv toga da idu i da govore, jer znam da bi se brzo vratili u Beograd. Ali mi sada nemamo vremena za to. A ovdje je narodni pokret. Tu mogii biti svi —: i komunisti, i ani koji su biii demokrati i radikali itd. — ma kako se ranije zvali.
Taj pokret je ona snaga, jedina snaga koja danas može da izvede našu zemlju iz ove strahote i bijede i da joj donese potpunu sio bodu. A kad budemo oslobodeni — izvolitc! h.volite onda da se ogledamo, da viditno i tamo, na megdanu, koja će partija posto-jati!« (naš kurziv)/*
U ovom zanimljivom izlaganju dat je odgovor na prvo i treće postavljeno pitanje. J. B. Tito je najpre sasvim izričito priznao legitimnost višestranačkog sistema kada je rekao: »Ja u principu nisam protiv partija, jer demokratija predviđa ispovijedanje svo jili načela i svojih idcja.« Drugim rečima, tiime se priznaje da de-mokratija prclpostavlja slobodu mišljcnja i javnog istupanja i da će ljudi ako misle siobodno misliti različito. A to će u krajnjem ishodu dovcsti .' do njihovog organizovanja u različite političke stranke, koje se bore za uticaj na javno mnenje d što veće učešće u vlasti. Jedino što se u tom trenutku (januara 1945) nije prihva-talo, to je da se odmah pristupi stvaranju stranaka izvan narod-nog pokreta (Narodnog fronta), poš-fo još uvek traju borbe za ko-načno oslobođenjc zemljc. Stoga dakle, dok još traje stanje rata sloboda političkog organizovanja mora da bude privremeno ogra-ničena. Ali čim sc rat završi, partije mogu izaći na megdan, tj. mogu se slobodno nadmetati za glasove i uticaj, što je osnovna odlika pluralističkog sistema.
Izričit odgovor na drugo pitanje o dopuštenosti delovanja opozicije, odnosno stranaka izvan Narodnog fronta, javno je dat tek nakon oslobođenja čitave zemlje. Kako tada vdše nisu bila mo-gućna neka privremena rešenja, koja bi se pravdala vanfednim prilikama i ratmim stanjem, odgovor u prilog slobodnog delovanja opozicije ubrzo je usledio. Početkom juna 1945. J. B. Tito je izja-vio: »Nama se prebacuje da nismo dovoljno ekspeditivni kada sc radi o dozvoli da partije otvore svoje dućane. Ja sam već više puta rekao da nismo protiv partija (naš kurziv), tim više što neke već korisno sarađuju u Narodnom frontu, a onima van Fronta treba dati i formalnu dozvolu da rade, jer one i onako rade. Ko su te partije? Grupe ljudi koji su bili ram'ie vođe. Oni misle da narod, koji je nekad išao za njima, i sada čeka da se oni samo pojave, — ali zaboravljaju da mogu ostati generali bez vojskel.Ja mislim da će doći vrijeme kad ćc se u to ubijediti. Biće to vrijeme i nemamo ništa protiv togacla oni rade, — neka rade, pa ćemo vidjeti ko će ići s njima (naš kurziv). Oni se sastaju, drže konferencije, ali pred međunarodnom javnošću prikazuju stvar kao da smo mi zabra-nili partije. A zašto ne zatraže da otvore dtićane, pa da im damo dozvolu da ih otvore? (naš 'kurziv). Nećemo mi da nam ndko pre-baci kako to ne darno.«48 A odmah posle ovih uveravanja 'da je dopušteno delovanje opozicionih stranaka izvan Narodnog fronta, J. B. Tito je čak pozivao opozicione vođe da stvaraju takre stran-ke: A otiorne ko tieće u Front, ko hoće svoju partiju, poručiijemo neka ide, tiekn je stvara (naš kurziv). Mi mu nećemo smetati, i ja mislim da nećemo teško prebrojati njegove pristalice.«44 U ovoj poruci valja zapaziti da se ni jednoj partiji ne osporava pravo da postoji i silobodno deluje, već se štaviše poručuje anima ko.ji neće u Front da sami stvore svoju partiju. A to je, na rečima, bio oći-gledan primcr minimuma trpeljivusli prcma političkim proLivni-cima bez koje pravi višestranački sistem uopšte nije mogućan. I Ovn spremnost da prihvati delovanje orga-nizovane politiičke opozicije zapažamo i u potonjiim istupanjima J. B. Tdta tokom 1945. godine. On je, doduše, nastojao da omalovaži tadašnju opo-zitiju i da joj pripiše loše namere i kratkovidu reakcionarmi poli-tiku. Ali je zato još uvek tvrdio da opozicija uživa sve političke jslobode, počev od slobode štampe pa do slobode udruživanja, i da je, štaviše, imala mogućnost da istakne svoje kandidate na iz-borima za Ustavotvorrm skupštinu: »Pojavila se i opozicija. Mi nismo imali ništa protiv toga da ona iziđe na izbore (naš kurziv), ali ona nije htjela. U početku se za to pripremala, alii je kasnije odustala, jer je svjesna kako bi na tim izborima prošla.«4' A od-mah posle ovih prvih izbora J. B. Tito je još jednom dzjavio da će se i dalje trpeti dclatnost opazicije:  »Ja rado ovdje izjavljujem
»* Arhiva FNRJ, fond Save Kosanovića, Proglas frakcije Ehide Boško-vića članovima i prijateljima SDS; navedeno prema: Brainko Petranović, Političke i pravne prilike za vreme privremene vlade DFJ, Beograd, Institut di-uštvenih nauka, 1964, str. 176.
M 2ivković, op. cit., str. 322.
<0 Arhiv Instituta za historiju radničkog pokreta, Zagreb, fond KP — 35/2337 (44); navedeno prema: Živković, op. cit., str. 324.
*> Sreten Žujović-Crni, »Jedinstveni natxx!no-oslobodi(lački front politič-ka snaga naroda i zemlje«, Gtas JNOFS od 27. februara 1945.
« »Govor na mitLngu žena Srbije«, 28. januara 1945. Borba za oslobo-đenie Jugoslavije 1941—1945 (do 9. maja 1945), Beosrad, »Kultura« 1947, knj. I, tom 1, str. 264—265.                                            '
« »0 Srbiji u Narodno-oslobodilačkoj borbi i o rezultatima te borbe« "ovor na Kosmaju 7. jula 1945, Izgradnja nove Jugoslavije, knj. I, tom 2, str. 74—75.
« »Govor u Bclo.j Crkvi 7. jula 1945«, ibid, knj. I, tom 2, str. 86.
« »Makedonija u Jugoslaviji i perspektive njenog razvoja«, sovor na proslavi daiia ustanka makedonskog naroda, u Skoplju, 11. aktobra 1945, ibid., fcnj. I, .tom 2, str. 162.
16
Vojislav KoStunica, Kosta Čavoški
da nikakvog zaoštravanja kursa prema opoziciji neće biti ukoliko njeno djelovanje osianc u granicama zakonitosti... Svaka opozi-cija može nesmetano da djehije ako se služi zakonskim i časnim sredstvimi.«4*
Ovo naravno nisu bile i jedine javne izjave u prilog slobodnog postojanja i delovanja opozicije. Tako jc, recimo, Moša Pijade, u svojstvu predsednika Zakonodavnog odbora Privremene narodne skupštine, 22. avgusta 1945. godine rekao: »Ja mogu da kažem u svoje ime da sam zadovoljan što imamo opozicijuV
Pažljivije proučavanje tadašnjih političkih zbivanja navodi nas, međutim, na zaključak da delovanje opozicije ipak nije bilo stvar zadovoljstva tadašnjih vodećih ljudi KPJ već činjenica sa kojom se silom prilika računa'lo. Naime, onog tremntka kada je sklopljen sporazum Tito—Subašić i kada se na osnovu preporukc Krimske konferencije velikih sila pristupilo prošdrenju AVNOJ-a pojedinkn poslanicima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije izabrane 1938. godine, delovanje opozicije predstavljalo je sraču-nat rizik. Ministarstvo za konstituantu, na čijem je čelu bio Ed-vard Kardelj, predložilo je da u AVNOJ uđu 53 bivša poslanika. Prema dostupnim izvorima, ovih 53 poslanika podeljeni su u tri kategorije: 1) »sigurni«, tj. ljudi koji su vezani za liniiju koju je stvorila KPJ i nova vlast; 2) »kolebijivi«, tj. pripadnici Narodnog fronta ili oni koji su ga pomagali, ali za koje se ipak moglo pret-postaviti da se mogu povezati i sa »reakcionarnim elementima«; i 3) »protivnici«, tj. ond koji su bild kampramitovan.i za vreme oku-pacije.48 Uz to je na osnovu sporazuma sa pojedinim strankama i
poliliekim grupama kooptirano oko scdamdesetak lica, tako da se na ovaj način AVNOJ povcćao sa 118 novih postanika. U takvoj Privremcnoj narodnoj skupštirvi računalo se da »neprijateljs'ka« odnosno opoziciona grupa poslanika neće biti veća od 50—60 po-slanika. Ukoliko b.i se, pak, ovoj grupi pridružild i »nesigurni ele-mcnti«, njen broj nc bi prelazio 80—100 poslanika.4* Time je KPJ, kao vodcća snaga u AVNOJ-u, praktično pristala da toleriše delo-vanie opozicionih stranaka lizvan Narodnog fronta. Daljd razlog ovakvc trpcljivosli KPJ prema nekomunističkim strankama usko jc povezan sa njenom ratnom politikom i nastojanjom da se pred zapadrnm savezn<icima u šlo povoljhijem svetlu predstavi protekla narodno-oslobodilačka borba. Radi međunarodnog priznanja ove borbe i njenih tekovina bilo je, naime, potrebno da se ona pred svetom predstavi kao isključivo antifašistička, u kojoj su elementi unutrašnjeg građanskog rata praktično zanemarljivi. A da bi se to postiglo, trebalo je tiveriti svet da ova borba nije bila stvar samo jedne stranke vcć cclog naroda odnosno svih ostalih stra-naka i političkih grupa. U lome, dakle, nalazimo dalii razlog trpc-Ijivog stava KPJ prema stranačkom pluralizmu i delovanju opozi-cionih stranaka. No poiunje vreme ie tek trebalo da potvrdi da li se sa ovom trpeljivošOu prema delovanju opozicije računalo na duii rok.
Pravi domašaj ove trpeljiivosti svojstvene HberalTiim sistemima političkog pluralizma ubrzo je abelodanjcn ti slučaju dveju opo-zicionili giaipa: jednc frakcije Hrvatske seljačke stranke i Demo-kratskc stranke Milana Grola, koje su delovale izvan Narodnog fronta. Krajcm rata Hrvatska scljačka stranka raspala se na nc-koliko frakcija. Jedna od njih prišla jc narodno-oslobodilačkom pokrctu, pa jc kao takva uživala potporu KPJ i stekla ipravo da u okviru Narodnog fronta predstavlja celu ctranku. Izvan Narod-nog fronta našlo se, međutim, nekoliko drugih frakcija i skoro sve poznatijc vođe strarrke. PojedJni od njih bili su spremni da javno deluju kaopolitička opozicija. Do takvog pokušaja došlo l'e 20. oktobra 1945. kada je u Zagrebu pokrenut prvi opozicioni nrvatski list »Narodni glas čovječnostj, pravdce i slobode« kao »glasilo hrvatskc seljačke politike«. Izdavač ovog lista bila je Ma-rija udova Radić, a glavni ,i odgovorni urednik Ivan Bernaduć. U tom prvom broju Narodni glas je doneo članke »Zašto ne id!emo na izbore«, »Naš prvi broj« od Marije Radić, »Za nepatvorenu de-mokraciju i suvcrenitet hrvatskog narbda«, članak o Mafčeku i vernosti hrvatskog naroda Mačeku kao predsedniku HSS i druge. Nakon dva dana azašlo je i drugo izdanje Narodnog glasa, pošto je prvo odmah bilo rastureno.50
Tada&nje vlasti nisu, međutim, bile spremne da tolerišu ova-kav opozicioni list, pa jc odmah bio zabranjen odlukom javnog tužilaštva u Zagrebu. Tstovremeno je Narodna štamparija, s pozi-vom na odluku tipografskog sindikata, odrekia daljc štampanje ovog lista.*1 Tako je dašlo do prividnog paradoksa. Pripadnici zva-nično dozvoljene frakcije HSS u okvdru Narodnog fronta, koji su se smatrali »starim radićevoima« i »iskrenim sledbenicima nauke neumrle braće Radić«, uživali su sve pogodnosti slobodnog javnog delovanja. Sarnoj udovi Stjepana Radića vlasti su, pak, uskratile pravo da izdaje glasilo u ime »starih radićevaca«.
Za razliku od ove brzo osujećene frakcije HSS, opozioiono delovanje Demokratske stranke Milana Grola ostavilo je mnogo dublji trag. Do prvih. ozbiljnijdh javnih razlika između ove stranke i vladajuće većine došlo je ubrzo po pretvrairanju AVNOJ-a u Pri-vremenu narodnu skupštinu. Kako su poslanici ove stranke (njih trinaest) često glasali protiv vladitiih predloga i pri tom znali da okvipe i do sedamnaest glasova, vladajuća većina je brzo izgubila
strpljenje. Stoga nije bilo čudno što im je Moša Pijade uputio 13. avgusta 1945. godine na sednici Zakonodavnog odbora sledeće npozorenje: »Ako ovi naši novi saputnici, sarađujući sa nama sa toliko dabre volje, počnu da se tako često izdvajaju svojim mišlje-njima, "3a se uzdržavaju od glasanja, — ja uostalom nemam ništa protiv, — jednog dana moiento doći ti otvorenu horbu, u borbu koja bi moida bila lakša nego ovakva saradnja (naš  kurziv).«"
To su odista bile proročke reči, jer se veoma brzo na delu pokazalo u čemu je razlika između Iiberalnog parlamentarizma i on<^ tipa političkog poretka u kojem se načelo trpeljivosti prema političkim protivnicima zamenjuje otvorenom borbom do njihove likvidacije. Da su kojrm slučajem Moša Pijadc i njegovi istomišlje-nici 'istrajavali u trpeljivom odnosu prema opoziciji, i to siaboj opoziciji, oni bi nesumnjivo ostali veliki pobornici očuvanja naj-vrednijih tekovina liberalne demokratske tradicije, koje je i novo socijalistićko društvo s valjanim razlogom moglo da preuzme. Jer, kako je to već pokazano, liberalizam je političko-pravni princip po kojem se javna vlast, iako nadmoćna, ograničava i stavlja na probu^ makar na svoju štetu, time što ostavlja slobodnim jedno mesto u državi, kojom vlada, da bi tu r^ogM da žive i deluju osnd koji ne misle i ne osećaju kao ona. To bi, dafcle, bilo pravo koje vlada-juća sila odnosno većina daje manjini sa kojom se ne slaže i koju, štaviše, smatra svojim suparnikom. I kako je' 1945. godine ovaj politički protivnik bio relativno slab i razjedinjen, to je bilo uto-liko lakše da ovo pravo opozicije prizna i poštuje.
No takva trpeljivost nije bila swjstvena militantnim duho-vima, prožetim doktrinarnom tvrdokornošću, koji više veruju u tuđu nego u vlastitu pogrešivost. To je osetio i Milan Grol kada je u ime manjdne upozoravao: »Prvi jc uslov za držanje jedne male grupe u ovome domu da ona može govoriti ovde na način kako se govori u parlamentu i da ona ne mora kroz celo vreme od protivnika slušati takve stvari koje mora sa indignacijom da odbi je... Ja nc mogu bežaii ad istine zato šlo će neko da mi baci u lice da ja tu istinu kazujem kao nečiji agent.«"
E>o ovakvog nezavidnog položaja govornika opozicije Milan Grol je došao nakon ostavke od 19. avgusta 1945. godine na polo-žaj potpredsednika vlade. Glavni razlog koji ga je na to naveo bilo je »zastranjivanje u sprovođenju jednog iskliučivog partij-skog programa«,84 koji, po njemu, nije bio u skladu sa uverava-njima datim prilikom obrazovanja privremene vlade i sporazu-mom Tito-Subašić. Grol je, naime, smatrao da su proširenje AVNOJ-a, politički zakoni i poredak slobode međusobno povezani i da se ne mogu rešavati jedan bez drugoga. A za to je bio nužan sporazum »o duhu tih zakona i o opštem poretku koji te zakone treba da prameni u predizbornom vremenu i na izborima.«*5 Stoga je Grol stalno upozoravao »da je sporazum naprednih političkrh partija moguć ukoliko je vodećoj komunističkoj partiji stalo do sporazuma, što će reći, ukoliko bi ona bila rešena da postavi meru svome prbgramu i da deli vlast sa ostalhn političkim partijama, koje danas delc s njom samo odgovomost.«5' Takvcx upozorenje Grol je, po sopstvenom svedočenju, preneo maržaiu Titu, ali nije naišao na razumevanje.*7 Stavdše, Grol je u ovoj nesklonosti da se uvažavaju i druga mišljenja u zajedničkoj vladi otkrio »jedno po-slovno gledanje na osnovna polit'čka pitanja, koje je skoro isto-vetno sa tehničkim sprovođenjem jedne politike, kao već oveštane i neprikosnovene, koje isključiuje svako podvajanje mišljenja.«48   ¦
U stvari, zahtevd koje je Demokratska straftka Milana Grola   ™ u   svojoj   javnoj   delatnosti  ipostavljala  bili  ®u relativno  odme-remi i uglavnom su se svodili ina osnovne tekovine libercdne demo-
*• »Izjava o reziđtatima izbor?. od 11. novombra 1945. data 16. novem-bra iste godme«, tbtđ., fcnj. I, tom 2, str. 222.
47 Rjri zakonodavnih odbora Fredsedništva Antifasističkog veća narod-nog oslobođenja Jugosiavije i Privremene narodne skupštine DFJ (3. aprfla — 25. oktobra 1945), str. 473.
4*. Arhiv FNRJ fond Prezidijuma, fasc. V, Primedbe na spisku poslani-ka koji mogu da uđu u AVNOJ, potois Bc, verovatno skra<?en.ica od Bevc -F.dvard Kardelj; navedeno prema: Petranović, Političke i pravne prilike za vretnc Pnvremene vlade DFJ, str. 140.                                             *»•»<"- <¦"
AVMnuTh™a Z1*?3' ¦ •ond   P.r6.^110^.   fasc-  V.  PredHog  za  pro&iren.je AVNOJ-a sa predstavracima (pohtačkah partija i grupa, potpisan sa BC, vero-vatno Bevc — Edvard Kardeilj; navedeno prema: Petranović, op cit. sitr 142 5» Demokratija od 25. oktobra 1945.
•">' De/nokratija od  1. novenibra  1945.
¦« Rad lakonoduvmh< oribora Predsedništva Antifašisličkog veća uarod-2fgoOkt«*r°a emS)   s°r  m' ' Prn'^'"Jt'"c narodne ^upStirte DČJ (3. aprila-
.¦• L TAeće- za*edanJe Antifašistićkog veća narodnog oslooođenja Ju^oslavi-{?• Z°??danL Pnvremene narodne skupštirte, 7-26 avgu&t 1945 3k«md Prez»dijum Narodne skupštine FNRJ, s.a., str   194                             ueograa,
" Ostavka MUana Grola od 19. aveusta 1945. na položaj potpredsednika SSJSS^'if*1"" (novembar 1§45). Jugoslov^ski L&m?nH^l, pnvatao izdanje, štampano kod John Beelovvs Ltd., Gloucester
•* loidem.
»• Ibidem.
*i Demokratija od 27. septembra  1945
i* Ostavka Miiana Grola od 19. avgusta 1945. na položaj pcrtDredsednika vlade, Jugostovenski dokumenti br. 7.                         m"«"«.i porpreaseaniica
ački pluralizam ili monizam
17
talitarnim tendencijama re&ma, to jest tendencijama jednopartij-skog sisicma i jednoobraznog ukalupljivanja javnog mišljenja (naš kurziv). I ako se na jednoj strani i samim partijama u Na-rodnom frontu otežava i uskraćuje pravo .posebnih partijskih iz-bomih a'kcija, na drugoj strani, kad treba da se odbiju tvrdnje o totalitarnom režimu — ističe se partijska složenost i očuvani indi-vidualitet partija u Narodmom frontu.«85 To je, dakle, bila tvrdmja da se ondašoiji režim preobražava u jednopartijski sistem, koji, po Grolu, 9mera totalitarizmu. Mada je danas ovakvo poistovečdva-nje jednopartijskog sistema i totalitarizma za mnoge sporno, iz-gleda da je u ono doba, a naročito uoči rata, takvo poistov.ećiva-nje bilo manje-više uobičajeno. Tako ovu tvrdnju da je jednostra-nački sistem totalitarni sistem, u kojem ne može biti reči o bilo kakvoj demokratizaciji, nalaziono i u sledećem opisu siiuacije u Jugoslaviji jula 1940. godine: »O nekoj demokratizaciji ne može biti mi riječi. Naprotiv, reakcija je svakog dana sve gora. Sadašnji vlastodršci izjašnjavaju se ptvoreno za jedan totalitarni 'korpora-livni sistem po uzoru na Italiju : Njemačku, pri čemu im pomaže gotovo cijela štampa. Naročito se za to zalaže vođstvo Hrvatske seljačke stranke, pored prfcdsjednika vlade Dragiše Cvetkovića i ozloglašenog popa Korošca, koji je sada u cilju fašizacije omladine imenovan za ministra narodne prosvjctc. Međutim, do sporazuma će teško doći, pošto Hrvati neće pristati na novi centralizam, koji ie preduslov za totalitanii jednopartijski sistem (naš kuraiv), ka kav je u Italiji i Njemačkoj.«**   ^
Doduše, oktobra 1945. Grol nije poistovećivao tadašnjj stra-nački sistem sa totalitarizmom, već je samo govorio o totalitarnoj tendenciji ka jednostranačkom sistemu, koja lako može da bude predupređena. Za to je, pak, potrebno jcdnostavno umeće — trpe-liivost prema opoziciji. Ili kako je to preporučio Grol, »bio bi je-dan mnogo prostiji način da se odbiju tvrdnje o totalitarnom si-stemu i manjfestuje sloboda diferenciranja mišljenja i partija, a taj je način tolerancija prema strankama izvan (ronta i njiho-vim organima (naš kurziv). Po gotovu kada se oni svode — kako je to danas slučaj — na jcdan jedini list u celoj zemlji, prema 130 listova Narodnog fronta.«"7 A da bi na primeru pokazao u čemu je razlika između netrpeljivosti i trpeljivosti, Grol je naveo ta-dašnji stav prema listu »Demokratija«, koji je sam uređivao, i opozipionoj štampi u Grčkoj: »Hajka povedena protiv 'Demokra-tije', hajlca ni argumentima ni rečima u opšte, i najgorim ali re-ćima, nego hajka fizička — otimanjem brojeva iz ruku prodavaca, cepanjem, polivanjem benzinom, 1 paljenjem i lista i odeće i ruku onih koji 'Demokratiju' prodaju, demantuju sve izjave i sve zako-ne o političkim slobodama. Sta ta netrpcljivost sve kazuje, razu-meće se kada se stanje uporedi sa onim u Grčkoj, u kojoj pod jednim reakcionarnim režijnom, o kome mi od početka imamo samo rđavu reč, izlazi više opozieionih i među njima i ¦komunistič-kih listova, nego što ih ima vladinih!«11"
Posebno je zanimljivo Grolovo viđenje budućeg stanja duhova koje je on označio kao »jednoobrazno ukalupljivanje javnog mišljenja«. To je, naime, stanje sa kojim smo se u ovom veku već više puta suočili i do kojeg se može dqći samo po cenu zapostav-ljanja, pa i odbaoivanja vrednosti slobode misli, javne reči i ras-prave. Potpuna jednoglasnost je, dakle, samo naličje duhovne ne-slobode. Jer, ako ljudi misle slobodmo misliće i različito, što Grol označarva »slobodom diferencirainja mišljenja i partija«. Ukoliko, pak, u javnosti vlada jednoobraznost, to samo znači da &u mnoga različita mišljenja prigušena i suzbijena. A takva duhovna jedno-glasnost je stanje kojeg se svakako treba kloniti. »Razumnog čo-veka obuzima jeza od skupština u kojima svi predlozi prolaze jednoglasno i sa aklamacijom. Tu obično na oko sve ide čudesno dobro, Svi su složni, svi jednodušni, da bi se u jednom momentu sve moglo dovesti u pitanje i pokazati kao nerealno.«9*
Konačno, ostaje još da se kaže u čemu je Grol malazio osnov-ni podsticaj ovoj tendenciji ka jednopbraznom ukalupljivanju javnog mišljenja. To su, po njenvu, tvrdokorni dogmatizam i vara u vlastitu nepogreživost. »Takva polltika očigledno ne bi bila poli-tika dahašnjc vodeće strankc, kada ona ne bi smatrala da je ona saina sebi dovoljna, sama sebi i zemlji, i kada ne bi verovala da su u dogmama njenog programa sadržana rešenja svun problemi-
«» »Program   Demokratske  stranke.   Neposredni   i   osnovni   program« Demokratija od 27. septembra 1945.
"Ibiđem.
91 »O slobodi«, Demokratija od 18. oktobra 1945.
« »0 apstinenciji opozicije«, Demokratija 6d 27. septembi;a 1945.
** Milan Grol, »Silom ili railogom?«, Demokratija od 25. oktobra 1945. ** Treće zasedanje Antifaiističkog veća narodnog oslobođenja Jugosta-vije. Zasedanje Privremene narodne skupštine, 1—26 avgirat 1945, str. 302. 65 »Silom Ni razlogom?«, Demokratija od 25. oktobra 1945.
** J. B. Tito, »Situacija u Jugoslaviji«, napisano srectinom 1940, Sabrana djela, tom 5, &tr. 129.
•T »Saom Hi razlogom?«, Demokratija od 25. oktobra 1945
*• Ibiđent.
*• »Rđavi metodi«, Demokratija od 8. novembra 1945,
fcatije. Ti zahtevi bili su sadržani u programu stranke kojd je po-
Hmio od demokratskog načela da narod treba da bude »izvor sve
plasti: zakonodavne koja rešava, upravne koja izvršuje i stidske
r koja ma osnovu zakona deli pravdu.«58 No da bi narod bio izvor
sve vlasti, njegovo odlučivanje mora bdti  slobodno od svakog  i
svačijeg diktata.  Za  to su, pak, potrebne sve političke slobode:
sloboda štampe, zbora i dogovora i udruživanja. Program demo"
krata takođe je sadržavao načelo ravnopravnosti narodnosti, vere,
državnopravnih okvira u kojima su narodi Jugoslavije živdd, mišlje-
nja i osećanja, a potom i načelo socijalne pravde koje nalaže pra-
vednu ra&podelu dobara, uz jednovremeno obezbeđenje slob'ode,
';"ne bezbednosti, svojine i slobodne inicijative. Uz to su, po tvr-
nju demokrata, bile neodložne sledeće mere: naoionalizacija ve-
LliKih prircxinih  izvora dobara i vclikih sredstava za proizvodnju,
Liz pravičnu naknadu; obezbeđenje zemlje zomljoradniku; razvija-
¦k zadružnih ustanova i slobodnih sindikalnali organizacija; oso-
Ra socijalna briga o slabima, o qarqdnom zdravlju, ponaosob o
Brajci i detetu. U pogledu državnog uređenja Demokratska stranka
|$e još  1932. godine  izjasnila za  »federalizam  velikih jedinica  i
lautonomiju pokrajina, samoupravu oblasti«, podvlačeoi »samo po-
llrebu da se u definkivno razrađenom uređenju odnosa federalnih
Ijedimca i autonommih oblasti očuva organska celina jedne državne
Irajednice  neophodne  prirodnom razvoju  ekonomskom   i   kultur-
I nom.«*°  A   u oblasti  međunarodnih  odnosa  demokrati   su  težili
Ibliskim odnosima sa Bugarskom, proširenju susedske saradnje na-
Iroda na Balkanu do ostvarenja i konfederacije balkanskih naroda,
| vezivaaiju sa Savjetskiim Savezom, a u ekonomskim i kulturnim
I odnosima sa zemljama Podunavlja, naročito sa bratskom Čehoslo-
vačkom i sa velikim demokratskim zemljama Zapada.
\      Glavni  kamen spoticanja  u iprogramu  Demokratske  stranke
ibilo j^ liberalno poimanje slobode. Naime, pored sOcijalne i na-
lcionalne slobode, demokrati su posebno isticali ličnu, građansku,
[političku i moralnu slobodu. Sa stanovišta odnosa demokrata pre-
ma ondašnjim vlastima, to su umnogome bile sporne slobode, jer
su utvrđivale neprikosnovenost pojedinca, a javnoj vlasti postav-
IjaJe određene gr'anice. Tako je za demakrate lićna sloboda zna-
čila odsustvo svakog zastrašivanja, prinude, arbitrarnog hapšenja
i uhođenja, dok je politička sloboda, kao sloboda misli, govora,
udruživanja i javnog ispovedanja svojih načela, bila nespojiva sa
apsolutističkim i diktatorskim političkim tvorfeviuama.*1 No pravi
domašaj avakvog poimamja slobode najbolje se može uočiti u kri-
tičkom odnosu Demokratske stranke prema ondašnjim političkim
prilikama i ustanovama, a naročito prema ondašnjem stranaćkom
sistemu.
L     Najvažnija razlika  između opozicione  Demokratske  stranke,
¦ jedne, i pojedmih nekomunističkih stranaka okupljenih u Narod-Bom frontu, s druge strane, upravo se i ogleda u poimanju pri-rode i budućnosti tadašnjeg stranačkog sistema. Demokrati su već tada (u dnugom polovini 1945.) tvrdili da se postojeći stiranački plu-ralizam preobraća u jednostranački sistem, što su u tom trenutku zvanični krugovi oceniH kao očiglednu neistinu. Tako je, prema .navođenju Demokratije, Milovan Đilas odlučno odbijao »klevete«
0 jednopartijskom karakteru Narodnog fronta, i o tome da u njemu vlada vlast jedne partije, a Milan Grol mu ovako odgovarao: »Mi koji smose našli na drugoj strani, nasuprot Frontu, ne bunimo se na taj položaj komunista u Frontu, nego na kamuflažu u Frontu, koja nikog ne zavarava a kamuniste drži u iluziji da ti šljunci oja-čavaju građevinu »na pcsRu, i zavodi ih sa zdravog puta i zdravog terena na kome oni mogu, da budu konstruktivni na korist javnu
1 svoje partije.«"
.       Milan Grol jc pri Lom i te kako bio svcstan uloge Komunistič-¦e partije u narodno-oslobodilačkom ratu i nije propuštao da to
¦ javno prizna:  »Pošto je — veli Grol — Komunistička partija u Boj borbi sjedinjavala u isto vreme opšti slobodarski i nacionalno ¦slobodilački interes, ona je uspela da okupi u njoj i druge na-T>r©dne elemente, i što je u ovoj -prilici bilo značajno, da okupi na-
cionalno i pokrajinski podvojene građane ,Tugoslavije — u tim Urremenima izložene opasnostima cepanja. Iz tog zalaganja za dr-¦ivno jedinstvo Komumistička partija kao vodeća u oslobodilačkoj ¦koiji za vreme rata, orpe svoju bitnu moralno-polditičku snagu.«*8 Wo prvih 'podozrenja priema Komunističkoj partiii došlo je, po IBrolu, onog trenutka, kada su tekovine oslobodilačke borbe po-¦ele da se prikazuju kao zasluga samo jedne stranke. »Gde je i ¦ad nastala razlika između onene i mojih prijatelja od 'kojdh se Badam da će još neko ostati sa one strane? Onda kad su te teko-¦ne shvaćene ne kao tekovine inaixxine nego kao tekovine jedne ¦rupe.'6d toga momenta kad su se u štampi i u govorima počele ¦Djavljivati reči koje su nagaveštavale da su to tekovine jedne gru-Be, — nastalo je razmiinoilaženje.«M
¦     U ovim rećima prekora nalazimo predviđanje da će se oiskoro ia dostignuća naTodno-oslobodilačke borbe pripdsati samo jednoj mranci, koja će, pak, na osnovu toga zaključiti da ona jedino i ¦reba da postoji. Milan Grol je, međutim, bio sklon da u ovakvom fcključku  otkrije totalitannu itendenciju:   »Komunistička  stranka fckazuje se neobično osetljiva kada se u diskusiji direktno ona ¦postrofira a ne Narodni front, a još osetljivija na tvrdnju o to-
ZAKLJUČNE NAPOMENE
Svrha ove rasprave iz naše novije političke istorije nije bila u tome da se ipotkrepi i opravda jedno od stanovišta u sponu oko prirode i uloge pasferatnog stranačkog sistema, već da se une-koliko obnovi sećanje na ovo tako blisko a već zaboravljeno doba. Pokazalo se, naime, da je povesno sećanje naroda i stra-naka relativno kratko, posebno u vremenima velikih prevrata, kada potonji događaji istisnu iz sećanja ljudi zbivanja prethodnih godina. Za masu današnjih čitalaca, čak i onih starijih, period od 1944. do 1949. je doba konačne pobede nad Hitlerom, obnove raitom opustošene zemlje i raskida sa Staljinom. Danas jedva da neko pouzdamo zna da je Jugoslavija izaLla iz rata sa svojevrsnim stranačkim pluralizmom i da je takav pluralizam u ono vreme, bio legitiman. Slaviše, još manjc jc poznato da ovaj pluralizam, odnosno mogućnost udruživanja u različite političke stranke, ni-kada nije formalno uk.ini.it., tj.. da nisu donete ustavne i zakonske odredbe koje bi tti mogućnost izričito zabranjivale.'A ovakva ne-obaveštenost nije samo posledica sve9nog prećutkivanja već i uvrežene sklonosti da se slika sadašnjeg stanja stvari projektuje u bližu prošlost, koja tom stanju prethodi, pa da se mrn<ulo doba zamišlja i prikazuje samo iz perspektive današnjih ideoloških potreba  i  vladajućih   interesa.
Minula stvarnost bila je, međutim, bitno drugaćija. Cak bi se moglo reći da je stav prema stranačkom sistemu predstavljao jedno od onih uverenja vladajućih snaga u zemlji koje je za re-lativno kratko vreme doživelo radikalan obrt — od izričitog pri-hvatanja stranačkog pluralizma i opravdanosti postojanja opo-zicionih stranaka do njegovog potpunog odbijanja. Tako su uoči rata vode KPJ poistovetile jednostranački sistem sa totalitariz-mom. U jeku narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora KPJ je ne samo prihvatila legitimnost stranačkog pluralizma, već je umnogoino priznala, naročito u slučaju Slovenije, ravnopravno učešćc drugih stranaka u narodno-oslobodilačkoj borbi. Vrhunac ovakvc Irpcljivosti piema stranačkom pluralizmu predstavljala je svcčano preuzcta obaveza da se po okončanju ra(a neće uvoditi komunlzam, koji je u ondašnjem političkom žargonu značio sov-jetski sistem, odnosno diktaturu proletarijata koja sc praktično svodi na diktaturu njegovc avangarde — komunističke partdje boljševičkog tipa. Tog trenutka izgledalo je po sebi razumljivim da će u okviru političkog sistoma Demokratske Federativne Ju-gosfavije i dalje postojati neprestano suparništvo stranaka, te da vladajuća stranka. ne možc imati isključivo pravo da obHkuje javno  mišljenje.
Kako se, međutim, rat bližio kraju i svc više postavljalo pi-tanje udela u vlasti, vođe KPJ su, po ugledu na odgovarajuće uć-vršćenje boljševičke vlasti posle oktobarske revolucije, postepeno ograničavale i ukidalc višeslranaoki sislom. Pri tome su se ko-ristila različita sredstva, kako sila tako i lukavstvo. Tako ie i na rečima javno priznavana legitimnost višestranačkog sistema i slo-bodnog delovanja opozicije, dak je na delu KPJ prihvatila opo-zicione političke stranke samo kao privremen »most« za prc-laženje masa na stranu proleterske avangarde. U isto vreme pre-duziman je preko osvojenog aparata vlasti, uključujući i sudstvo, čitav niz praktičnih mera kojima se osujećivala obnova stranač-kih orgamzacija i vrbovanje pristalica i sprečavalo delovanje ne-komuni9ti5kih stranaka u pojedinim zemljama (Bosni i Hercego vini, Crnoj Gori, Makedoniji), štampanje opozicionih glasila i is-ticanje samostalnih izbornih lista. Nisu naravno izostala ni poli-tička   suđenja   pojedinim   opozicionim   političarima.
A kada su posečena krila posleratnom stranačkom pluraliz-mu, nastao je trenutak da se ja-vne reči dovedu u aklad sa postig-nutim delom. Tako je počev od 1947. uporno isticano kako nema socijalizma bez jednostranačkog sistema, što se praktično svodi na uverenje da u društvu koje gvadi socijalizam mora postojati samo jedan program društvenog razvoja koji zasttipa vladajuća komunistička partija, i da ćc taj program po prirodi stvari biti socijalistički. Drugim rečima preuzeto je potonje boljševičko uve-ren\e da soc\ia\vz.am ne može da se gradi ako se dopusti postoja-
održivost ovog stanovišta. A to je zapravo ono isto uverenje ko-jem su se po završetku rata priklonili i ruski boljševici. Godine 1921. oni su, kao stranka na vlasti, 'konačno zabranili delovanje svake organizovane opozicije unutar sovjcta. Među zabranjenim strankama nisu bile samo tzv. buržoaske stranke, koje su već pre toga fizički likvidirane, već i raniji saborci i saveznici bolj-ševika — menjševici i eseri (socijalrevokicionari). Po svome os-novnom opredeljenju, to su nesumnjivo bile socijalističke stranke, koje su, uz anarhiste, takođc imale na umu socijalistički preo-bražaj ruskog društva. Još tokom građanskog rata boljševici su ih često izbacivali iz sovjeta ili su njihovo učešće smanjivali silom ili lukavstvom. Ali su u tom trenutku Lenjin i Trocki još uvek stavljali do znanja da će po okončanju građanskog rata biti u stanju da poštuju pravila konstitucionalizma i tako dopuste delovanje opozicije. Kad im se međutim, učinilo da su postali dovoljno snažni za uspostavljanje monopola svoje vlasti, rešili su da uklone sve moguće suparnike, uključujući i one — menješe-vike i esere — koji su im po krajnjim ciljevima borbe, bilf ve-oma bliski. Stoga, dakle, orkidanje stranačkog pluralizma u posle-revolucionarnoj Rusiji ndje učinjeno zbog očuvanja socijalistič-kog karaktera novog društva već zbog ovekovečenja boljševičkog monopola vlasti.
Uz to je potonja istorija staljdnizma pokazala da ovaj trajni mo-nopol vlasti u rukaima jedne stranke nije dovoljno jemsftvo za očuvanje socijalističkog kartakera tog novog društva. Staviše, takav monopol je zapravo ugrozio i izopačio tek začete socijalis-tičke tekovine oktobarske revolucije i uveo poslerevolucionarnu Rusiju u totalitarizam. Stoga sovjetsko iskustvo potvrđuje da se u ime sociializjna i njegave odbrane ne može pravdati ukidanje višestranačkog sistema.
Ovim boljševičkim putem krenule su posle drugog svetskog rata i sve istočnoevropske zemlje tzv. narodne demokratije. Za-ključno sa 1948. u njima je konačno uspostavljena potpuna hege-monija vladajućih komunističkih partija. No za razliku od Sov-jetskog Saveza, u njrma se zadržao izvestan privid stranačkog pluraldzma, koji se ogledao u nominalnom postojanju pojedinih nekomunističkih stranaka. Mnoge od ovih nekomimističkih stra-naka i danas postoje, mada je njihova uloga uglavnom svedena na puki privesak vladajuće partije.
Stranački sistem u Jugoslaviji imao je u nekoliko drukčiju sudbinu. U prvom periodu on se najvećma približio boljševičkom moddlu, pošto ni jednoj opozicionoj stranci ili gruipi niije bilo dopušteno da preživi. Ali je potonji razvoj, a naročito od 1950. godine, .predstavljao bitno odstupanje od tog modela. Najpre je tolerisan pluralizam u književnosti d umetnosti, a potom se po-javio i svojevrsni pluralizam u političkom mišljenju. Etoduše, ovaj drugi pluralizam nije nikada izričiio legalizovan, vcć je do-brim delom razvijaa pod vidom različitih tumačenja marksizma kao vladajuće ideologije. Tako je prećutno dopuštena različitost u političkim mišljenjima, ali pod uslovom da njihovi no&ioci os-tanu raspršeni i da se ne organizuju u ćvršće saveze i posebne frakcije ili stranke. To je i bio razlog što ovaj osobeni idejni i kulturni pluralizam nije na odgovarajući način mstituciona-lizovan.
Počcv od 1970. započeo je novi proces dubljeg unutrašhjeg umnožavanja različitosti interesa i pogleda zasnovanih na više-nacionalnoj strukturi jugoslovenske državne zajednice. Štaviše, čvršće oblikovanje ovih različitih, a ponekad i suprotstavljenih političkih entiteta dalje je podstaknuto i odgovarajućim ustavnim izmenama koje su dovele do promene karaktera jugoslovenske fe-deracije. A kada je jednom priznat pluralizam u pogledu poimanja i zastupanja vlastitog nacionalnog interesa (tj. vkstite federalne jed'inice) u okviru jedne državne zajednice, onda <se teško mogla izbeći mogućnost legitimnog izražavanja različdtih pogleda i u svim drugim pitanjima, kao Lto su, recimo, odnos kmeđu tekuće politike i činjenične istine, mogućnost fazličitih prikaza spornih
događaja iz novijc islorijc, odnos prcma poliličkim ncstomišljo-nicima, ostrakizam ili trpeljivost prema različitim političkim sta-novištima i njihovim nosiocima, odnos između politike i kulture, granice slobode stvaralaštva, trpeljivost prema tzv. političkom pozorištu, a naročito pitanje menila u krivičnom progonu tzv. političkih prestupa i njima primerenoj  kaznenoj politioi.
Konačno, došlo je do priznanja legitimnosti samog izraza pluralizam, koji jc dugo vremena, kao sinonim za višestranački sistem, bio prognan iz tekućeg polidćkog žargona. To priznanje učinio jc Edvard Kardelju u svojoj poslednjoj knjizi1, doduše, ne pod vidom političkog iJi stranačkog pluralizma već pod vidom pluralizma samoupravnih interesa. Ali je time sam pojam plu-ralizma, bar na rečima, stekao zvaničnu legitimnost. Tako je zat-vorcn krug koji jc /.apočet 1941. stvaranjem Osvobodilne fronte kao osobene koalicijc bimo različitih političkih stranaka. U stva-ranju takve pluralističke Osvabodilnc fronte Kardelj je nesum-njivo imao veliki udeo, a i njegova poslednja značajnija reč bila je   pluralizam.
Treba ipak podsetiti da jc reč pluralizam, koju je Kardelj, prcmda u jednom užom i ograničenom značenju, vratio u zvanični politički rcčnik, bila dugo vremena nopoželjna, te da je svako po-minjanje pluralizma izazivalo protivljenje i kritiku. Pluralizam je po tom prvobitnom shvalanju pripadao jednoj drugoj ideo-loškoj tradiciji i nije mogao da posluži u objašnjenju i opravda-nju savremenog politićkog sistoma Jugoslavije. Doduše, popu-štanje pred drugim idejnim uLicajima u oblasti izgradnje novog političkog slstema, odnosno odstupanjc od boljševičke tradicije i sovjetskog uzoia zaipočclo je u Jugoslaviji znatno ranije tako da je u sistcm vlasti uvedcno višc ustanova svojstvenih pravnoj dr-žavi (upravni spor, kodifikovan upravni postupa'k, sudska kontro-la nstavnosli). Kada je, međutim, rcč o ideji pluralizma nikakvi ustupci nisu bili dopustivi.
Tako je, primera radi, na jednom naučnom skupu januara 1966. godine zalaganje jednog od učesnika da se govori o plura-lizmu u socijalističkoj demokratiji odbačeno kao ipolitički nepri-hvatlji-vo i naučno nevažno. Na naučnom skupu »SocijaJistički sa-vcz i radni čovck« Stevan Vračar, profcsor Pravnog fakulteta u Beogradu je u svom pismenom saopštenju izneo sh.atanje da je suprotstavljanje pluralizma kao jednog od osnovnih obeležja Hcmokraiti-je u kapitaiLizmu i monizma kao jednog od asnovnih obeležja demokratije u socijalizmu, svođcnje pluralizima u prvom slučaju na vižestranački sistem, a u drugom slučaju na jednostra-nački sistem — suviše pojednostavljeno.8 Naprotiv, prema piscu pomenutog saopžtenja, pluralizam se ne može razumeti neza-visno od monizma, jer se uvek sa njim zajedno pojavljuje i po-stoji. Pri tome, u modernom društvu monizam uvek preovlađuje, a ipluralizam je sekundaran. »Svaki društveni poredak, pa i nje-gov politički sistem, zasnovan jc na monizmu i sledstveno tome utvrauju se uslovi njegovog opstanka. Uvek preovlađuje dej-stvo određenih činilaca ili snaga, a pre svega načina proizvodnje i njegovih nosilaca. Klasno-političke snage i sistem u kome ie fiksirana državna vlast obezbeđuju dominaciju preko niza fak-tora i u nizu oblika, koji imaju isti pravac delovanja, a suprotne snage postaju nosioci pluralizma. Monizam kao bitna činjenica, a pluralizam kao sporedna ne pokazuje se u prostoj opoziciji država — društvo, p.a ni u posebnom modeliranju političkih si-stema (na priimer, demokratski — autokratski), ili pak još uže, partijskih sistema (na primer, jednopartijski — dvopartijski).«8 U buržoaskoj demokratiji zato pluralizam ne predstavlja preo-vlađujuću činjenicu, jer se u prividno slobodnoj igri različitih snaga samo utvrđuje vladajući položaj buržoazije, a kod građa-na stvara privid da svi pcdjednako učestvuju u vršenju vlasti. Drugim rečima, jednoj izrazito razvijenoj pluralističkoj formi od-govara monističko faktičko stanje. U socijalizmu, naročito u fazi uobličavanja  i  nastajanja  socijalistićkog  društvenog poretka, više
utoliko što je govorio da su u nas društveni i istorijski uslovi osobeni tako da se pifca-nje opozicije ne može postaviti na način na koji su to »predložili teoretičari klasične buržoaske ustav-nosti a činile i čine buržoaske demokratije«. Takva socijailistička apozicija zato ne bi morala biti »nikakva partija >u klasičriom smislu«.7
Ako je nedoumica o izboru između stranačkog pluralizma i stranačkog monizma oslala na iperiferiji interesovanja u našoj društvenoj n.auci, ona je u jednom delu komunističkog pokreta ostaila veoma prisutna. Prema istakimtom, bivšem članu Komu-nisfičke partije Cehoslovačke, Jirži Pelikanu (Jiri Pdikan) — koji je bio na brojnim političkim furikcijama počev od predsednika Međunarodjiog saveza studenata do direktora televizije u vreme wpraškog iproleća« 1968, a 1970. godine je napustio Cehoslovackiu i •opredelio se za sudbinu politićkog izgnainika — problem de-mokratskog socijaHzma bez sooijalisti-čkog stranačkog pluralizma je teško rešiv. Pelitkan, naime, u svojoj, u nas prevedenoj poli-trckoj autobiagrafijii piše: »UkraHko, da li je maguće da komu-rrisf.i prihvate poraz na izborima urnutar jednog sccijalističkog drustva, ili društva na putu u scx;ijail'izam kao što je to bio slučaj u Čehoslovačkoj? Pret'posta'Vimo Ii da je to moguće, pitamo se da 'U bi komunisti bili spremni prrnvatiti da sudjeluju u vladi iako su u manjini, ili se, pak, povući u opaziciju. U svakom slučaju, smatram da je unutair Čehoslovačke mogla postojati takva altennativa, jer su i osta'Ie političke stranke bile naklonjene Ko-Sičkom pro-gramu socijalizacije i nijodna od njih, izuzev neko-licine manjinskiih frakcija, nije željela da obnovi predratnii ka-pkalističku republiku. Budući da problem pluralizma ipolitičkih stranaka i opozicije unutar soci'jalističkog dru§tva nije bio rije-šen 1948, postavio se pon-ovo 1968, što je bio ddkaz da se bez rješenja tog problema ne može stići u doista demoikratski socija-liza-m, te da ćemo uvijek biti izloženi istim degradaciiama vlasti: centralizaciji, birokratizaciji, policijskom režimu, depolrtizaoiji rad-ničke klase, etatizaciji privrede, kao što je bio i astao sJučaj u  Sorvjetskom Savezu   i ostalmi  zemljama  Istočne Evrope.«8
Ako se ponavo vratimo razmatranjima o problenHM stranačkoe pluralizma u nas, onda je prihvatanje termina piVuralizam u naj-novije vreme, bez obzira n,a način na koji se to čini. samo dokaz više da ipostoje noke opštije lcgitimišuće ideje i u^tanove koie su i merilo demokrationosti <?vakog političkog sistema. Korak dalje od Kardelja u ovom pravcu ide Franc Setinc koji doslovce kaže da »kod nas, Sociialistički savez znači ono što u drupim zemljama znači ^'išepartijski sistem koji je upravo smišljen 'kao brana monopolu odlučivania. Mi nemamo talkav ¦prilaz, tni ne-mairno ni dve ni vi.še partija, m\ smo Socijalisfcičkom sayezu na-menili u sistemu upravo tn ulogu, a ako Socijailistički savez tako ne radi, ako on nije mesto gde se iziražavaju mirosabroiTii plu-rali'Stički interesi, onda to mora, naravno, da dovede do defekta u furtkcionisanju političkog sistema u celini.«' DrugLm rečima, prem,a Šetincu. stranački pluralizam je prepreka političkom mo-nopolizmu, a Sociijalistički savez kao nasledmik Narodnog fronta iz iporatnih prodina, trebalo bi da ima sličnu oilogu onoj koju <ima višc 'političtkih stranaka u nekim drugim sistemirna.
Slično Setincu istupio je Aleksandar Grličkov, istdčući potre-bu »dijaloga između Saveza komunista i drugih socijalističkih snaga.« »JVK smo se na Jedanae&tom kongresu obavezali — tvrdio je Grličkov da ćemo otvoriti dijalog između komunista i neko-munista, to jest, sa drugim socijalističkim i samoupravno orijen-tisanim snagama, pa smo mislili da ćemo to ostvarrti u Socija-lističkom savezu, kao frontiu svrih socijalističkih snaga.«10 Nije po-trebno rnnogo truda da se u svim ovim javnim izjavama o plura-iizmu, o SocijaJističkom saivezu koji treba da obavlja uJogu koju u drugdm sistemima vrši višepartijski sistem, o dijalogulzmeđu komunista i nekomunista — nazre izvesna sličnost sa prvobitnim proglasima   i   tumačenjima  Narodnog fronta  posle raita.  Sa  nesta-
ja'lTstitkoj "čicmo'kra'ti'ji,   navodi   dalje   Vračar,   ističe   se   mnogo   viSe
pluralizam, ali se time ne ukida monizam. Monizam ostaje preo-vlađujuće načelo društvene organizacije. Jedino su u različitiin politi6kim sistemima i društvenim poretcima ova načela u ve-ćoj ili manjoj meri ostvarena, ali činjenica da u svim oblicima društvene organizacije monizam predstavlja primamo, a plurali-zam sekundarno načelo, ne može se dovoditi u pkanje.
Na prvi pogled, ne bi se moglo očekivati da se ovakvi sta-vovii protumače kao osporavanje zvaničnog stanovišta. Jer, sama tvrdnja da u razvijcnijem socijalističkom društvu može biti više plurahzma nego u poslerevolucionarnom društvu nije nespojiva sa vladajućim tumačenjem političkog razvitka u -socijalizmu. Do-duše, na jednom mestu pisac pomenutog saopštenja govori o tome kako ne trcba isključiti ni stranački pkiralizam u nekakvim budućim i hipotetičkim socijalističkim društvima, pa piše: »Možda će u budućnosti neka koalicija komunističke i socijalističke pai^-tije osvojiti vlast, i u oposi socijalizma ostati organizaciono-po-liiička samostalnost partija, i čak rivalstvo, po obrascu vlada-iucia — opoziciona partija. IH, da u nekoj socijalističkoj zemilfi ra-nije 9pecifični jednapartijski sistem preraste u dvopartijski _ ili višepartijski sistem, ali na tlu fvnažnog i stabilizovanog socija-lizma. Jer, ako dvopartijski ili višepartijski sistem sam posebi nije uerožavao neeo upravo učvršćivao egzistenciju kapitalizma, zaSto ito isto ne bi bilo moguće u socijaMzmu?«4 Ovako lznet hipotetič'ki stav nije bio nespojiv sa javnim stavovrma i politikom pojedinih zapadnoevropskih <komunističkih partija u avo vreme, pored topa što, kada je rei o ju.Eroslovenskom društvu, autor nije dovodio u pitanje uobičajene razloge protiv stranačkog plura-lizma.
Ovako izlaganje o pluralizmu u socijalističkoj demokratiji doživelo je, ipak, ideološku kritiku i osporavanje i to samo zato što je autor u svojem apstraktnom i hipotetičkom razmatranju upotrebio pojam pluralizma koji pripada li'beralnoj političkoj tra-diciji. Kritikujući ovu ».pozajmiou« Najdan Pašić je naglasio da »prihvatanje orijentacije da naš politički sistem tumačimo poj-movnim aparatom pozajmljcnim sa Zapada ili sa neke druge strane znači, u stvari, kapituliranje pred teškoćama da se su-ština novih društvenih odnosa na političkom planu objasni, ka-pituliranje pred ideološkim barijerama koje neminovno postoje, s obzirom da je reč o odnosima i shvatanjima koja niču na tlu jedne drukčije dnuštvene realnosti i izražavaju prema tome i drukčije društvene interese.«* Samo deset godina kasnije, počev od Kardeljevog spisa Prcivci razvoja političkog sistema socijali-stičkog samoupravljavanja, pluraLizam samoupravnih interesa po-staće ne samo legitiman već jedan od ključnih pojmova u obja-šnjenju političkog sistema, a Pašić će postati jedan od najrev-nosnijdh  tumača ovoga pojma.
Ali, ako je ideja o pluralizmu u jednom osobenom i krnjem obliku, kao ideja o »samouipravnom političkom pluralizmu« ko-jim se prevazilazi »politioki pluralizam buržoaske države«, pni-hvaćena u jugoslovenskoj društvenoj nauci i zvaničnom ideo-loškom misljcnju, ideja o stranačkom pluralizmu daleko je ređe pominjana u kcntekstu razvoja savremenog jugoslavenskog dru-štva. Valja, ipak, zabcležiti da je na jednom drugom naučnom skupu, na Savetovanju o opštim problemima odgovornosti maja 1968. gočiine jedan od učesnika u razgovoru, Andrija Gams, pro-fesor Pravnog fakulteta u Beograd/u, istakao da se politička od-govornost u našem društ\oi može uspostaviti »dozvoljavanjem mogućnosti da se organizuje legalna socijalistička politička opo-zicija«.* Pri tome je on problem legalne opozicije vezivao za pitanje političke odgovornosti, odnosno za stvaranje mogućnosti »da onaj koji poziva na odgovornost ne bude istovetan sa onim koji treba da odgovara«. U prilog ovakve socijalističke ali ne i buržoaskc opozicije, govorio je i razvoj Sovjetskog Saveza ne-posredno posle oktobarske revolucije kada je delovalo vdše so-oijalističkih stranaka, kao i stavovi i proglasi mdkdh zapadno-cvropskih komunističkih  stranaka. Gams se, međutim, ograđivao
ovo   prrobitno   objašnjenjje   j>rirocle   Narodnog   tronta   postcpeno   ie
iščilelo iz stvamosti i svesti ljudi. Neke od ovde navederuih sko-rašnjih izjava o pluralizmu i dijalogu utoliko više podsećaju na neostvarenost javnih izjava i obećanja u periodu koji je činio predmet našeg istraživanja.
Prihvatanje »pluralizma samoupravnih interesa« uz istovre-meno odbacivanje »političkog pluraliz>ma« govori, međutim, da još uvek nije sasvim napuštena boljševička tradiciia u rešavanju problema političke demokratije i stranačkog pluralizma. Uz neke druge, traddcionalne demokratske uticaje, udeo ovog baljševičkog nasleđa u društvenom razvoju i političkom sistemu još uvek je višestruko očigledan. Stoga bi tek potpuno odbacivanje ovog bolj-ševičkog nasleđa moglo da nas ponovo suoči sa onom istom dilemom koja se otvorila 1945, dilemom: pluralizam ili monizam. A istinsko razrešenje ove dileme jedino može proizaći iz praktičnog korišćenja ustavne slobode udruživanja kao opštes. i jednukog prava, kojim raspolažu svi građani bez ik.ikve razlike.
i Edvard Kardelj, Pravci razvoja političkog sistema socijalistićkog sa-moupravljanja, Beogirad, »Komunist«, 1977.                                 ...            ..
*  Stevan   Vračar,   »Pluralizam  u   socijahstičkoj   demokratiii«,   Soctjah-stički savez  i radni čcwek, Beograd, »Soajalizam«,  1966, str. 87—99.
» Ibid., str. 98.
*  Ibid., str. 97.
« »Savetovanjc  o  opštim  proble.rmma  odpovornosti«,  Arhiv  za   pravnc i  (truštvene   nauke   1—2/1969,   str.   143—147.
•  Ibid., slr.  M6.
» Jiri  Pelikan, Pra.iko proljeće,  Zaereb, »GJobus«, 1982, str. 75—76.
•  Franc   Sciinc,   »S1oveni]a   i   zajedništvo«,  NIN  od  24.  aktobra   19R2.
'" AJeksandar   Grličkov,   »Dijalog   i   društvena   kr.itika   danas«,   Politika od' 14. februara 1981.
Vojidav Koštunica, Kosta ČavoSki
18
Vojislav Koštunica, Kosta ČavoSki
ma svih zemalja i ?.a sva vremena. To jest, kada vodeća straraka ne bi ostajala (što nije slučaj sa komtmističkim strankama na dru-gim stranama) na totalitarnom programu u svima oblasHma na-rodnog života, d kada ne bi pribegavala i metodima kojima se na-rodni život sabija u kahipe. Takav prograima i tafcve metode isklju-čuju svako ispitivanje celishodnosti, svaku kritiku i izmenu mišljenja.«70 A takav ciogmatizam jedino je kadar <ja Ijude i nji-hcva različita mišljenja svrstava samo u dve suprotstavljerie ka-tegorije: prijatelje i neprijatelje, pravaveme i jeretike, progresiv-ne i reakcionanne, lučonoše d mračnjake. Jer svaiko ko nije s nama, tai je prbtiv nas. »Svaka sumnja u bezgrešnost dogmi kao onih u crkvi, svaki zahtev nc odbacivanja nego samo prilagođavanja ideje stvarnosti, to je odmah jeres: svaka je kritika onoga što se u život uvodi i načina kako se uvodi — fašizam. Ljudi zaslepljeni dogma-ma i više još zaslepljeni vlašću, nešto treće izvan kamunizma i La-šizma ne priznaju, i neće, i ne podnose ni u razgovoru ni u pisa-nom slovu.«Tt
Ovakvo poimanje ondašnjeg stranačkog sistema d pravca u kojem je on, po mišljenju demokrata, smerao, imalo je za posle-dicu odlučno odbijanje opozicije da učestvuje u izborima za Usta-volvornu skupštinu. Takaiv stav opozicije mogao se naslutiti još prilikom ipretresa zakona o biračkim spiskovima i izboru narod-nih poslanika za Ustavotvornu skupštinu. Još tada je Milan Grol u svojstvu potpredsednika vlade upozorio da sprovođenje dzbora zahteva odgovarajuće poiitičke zakone koji obezbeđuju ličnu slo bodu, slobodu štampe, zbora, udruživaonja i partija i koji nz to sadrže garaTrtije da će se u praksi odista primenjivatd. »Jer mi znamo iz dskustva kroz decenije koliko znače same odredbe na papiru bez punih garantija za njdhovo izvršenje.«7*
U konačnoj odluci o raeučestvovanju na izborima udružendh opozicdoonih stranaka, koja je objavljena 20. septembra 1945. go-dine, kao razlog za neučestvovanje isticano je »ograničenje slo-bode u samim za'konima, ikojd ibrišu stotine hiljada birača na način čija se proizvoljnost dokumeaitovala od prvog dana, prvo brisa-njem iz biračkih spiskova i odmah pri ulasku u izbomu kampanju, pritiskom. Ton te divlje kampanje plakatiran je d ispisan po'zido-vima širom Jugoslavije«.73 U tome su demokratri videli smišljenu hajfcu protiv opozicije: »Na zidovima kuća i trotoara kolone pisaca parola uz hvale Frontu i njegavim vođama, ispisuju uvrede i pret-nje opozictiji«. 'Dale Grol', 'Dole Grol fašista', 'Snnrt Grolu' itd. Horovi dece pevaju pesme 'Grola i Peru o banderu' i druge. U
Vojvodini, >u subotičkom okrugu, v. horovima dece ulicom skan-dirana je parola 'kuršum Grolu!'«74
Po sudu demakrata, »valjainost izbora bila je sporna i zbog odsustva Jdćne sigurnosti i slobode javne raspraive. »Da bd izbori bili slobodni, potrebno je da birači slobodno birajiu dzmeđu više gledišta. Oni to ne mogu učindti alco je pred njih izneto samo i&doo gledište«.75 A to je bila posledica čmjenice da se celokupna štampa u zemlji, izuzev kratkotrajnog nedeljniika Demokratija, nalazila u rukama vladine ipolitičke oorganizacije. Osećanje lićne nesagurnosti bilo je, pak, izazvano strabam ikoji je vladao među piistalicama opozioije. »Taj strah — isticali su demokrati — stva-ran je. Ddk on traje nemogućne su slobodne kandddacije, sdoibodno potpisivanje kjmdidatskih lista, slobodna agitadja«.76
Ovakvi sudovi opazioije o valjanosti izbora nailazili su na najoštriiju osudu u ondašnjim vladajućim krugoviina. Tako je Andrija Hebrang objašnjavao da opozicija odiuistaije od učešća u jzborima zato što »hoće da inam napakostd«,77 a Moša Pijadeuje tvrdio da opozicija, 'koja poziva naonod na apstinenoiju vplaži narod terorom«.78 Caik je i Miloš Moskavljević, jedan od »saputnika« u okviru Narodnog fronta, našao za ipotrebno da izjavd da će uvođenje 'kutije bez iliste obezbediti slobodu izboma, kaiko opozdcija ne bi mogla da 'kaže ».. .da su mnogi <xi birača glasald ne ipo slobcxinoj volji nego zbog ovog Hi onog, zbog piitisika — jer su, tobože, morali glasati«.7* Uz to su j»saputnici« koji ^a u ime Hi^vatske seljačke stranke izdavali Slobodni dom, tvrdild da osnovini problem tzv. šaptaća odnosaio opazicije nije u tame što im je uskraćena sJoboda mišljenja, udruživanja i izbora već u tiome što je njihovo mišljenje pogubno. »Mogu sc udruživati u stramke, mogu izražavati svoje misli putem štampe, mogu se sastajati i dogova-rati, ali im se to baš ne da. ZaSto? Jer ono što bi kazaili bilo bi njihova smrtna osuda. Mora'ld bi ipriznaDi da ndsu ni za onakvu narodnu slobodu i onakvu socijalnu pravdu, kalkvu narad traži... To naravski nisu htjeli učmiti, ostaili su dosfledni sami sebi i nasta-vtld politikom šaputanja: 'Nema sdobode, nema <slobodnih dzbora, jer postoji samo jedna lista, ipa prema tome nema biranja' — tako su govori'li zagovornici apstinenoije«.80 Cak je d Dragoljiub Jovanavdć sve one koji su ostald izvan Narodnog fronta nazvao »uniutrašnjiim emigrantima«,81 što će se i ninogo ikasnije kao način! žigosanja .neistomišljenika, konistdti u pojedimim zemljaona real-nog socajaldzma. •
Posle ovakvih žestakdh osuda apozdcije aibrzo se pokazalo da je tripoljivost ondašnje vlade -prenia opoaioijd hila (kraUfcog vdca. Taiko se vrlo brzo obistinilo predviđanje Moše Pijade da će za vladajiuću stranku barba protiv opozicije, i to borba do dstrage, idti lalkša od bilo kakve saradaije. lli kaiko je tp BoTanko Petramoviić
opisao ovu borbu: »KPJ ndje dozvodjaivaila da ®e ova ikampainja apazieian'ih struja razgrana, dobija svoje tribine d listove, jea* se zomlja nalazila u revolucionarTnom procesu menjamja, tek izašla iz rata«.** Pri tom su kanišćena dva osnovna načina barbe.  •
Prvi se oglodao u pokušaju da se prdko pojediinih »saputnika« iznutra ^azbiju opozicione stran'ke. No kako ovaj prvi način nije bio doviorljno uspešan, maralp se pribeći dmgim, dedortiviannijiin sredstvima. Ona su se svodila na blaćenje vođa Deanokratsken stranke i vršenje uličnog nasilja da bi se sprečilo njenp javno delovamje. U tome je ipredmjačio Midwan Đilas, Ucojd je sa'velikiim žarom razobličavao dvoilličnost opozicije. Za njega je Milan Grod kao »knupna figura« iz »emdgraotskog brloga spletaka, izdaje, špi-jomaže, zločina, karijericzma i korupoije«88 bdo »konzervatirvm inte-lektuailac, po porekki Nemac, po kultairi Francaiz, ipo poldtiod Vedi> kosrbin«.84 Đilas, doduše, napominie da au opozdaiji date moguć-nosti da se ćaik i bori ina legalan demokratsiki način pax>tiv posto-jećeg stanja,85 ali odmah upozorava sve inoguone poibornilke Desmo kratske stranke da će biti žigosaini i kažnjemd kao zločinci ako pođu putem Milana Groda: »Iza opozicije' kriju se čudovdSta izdaje i zločina. Iza intelektual&ke glarve Milaru? Grola vird Draža Mihaiilo vi<f, viire Ljotićevi i Nedićevi ideolloizi ikojd Čekajiu spas od grodov&ke 'demdkratije'. Iza 'opozioije' ikriju se razbijene Pavelićeve ustaše i Pave'M<5—Mačekavi 'domobranci'. Iza nje stoji istramina Riupni-kova bijela garda«.8* Na kraju ovih svoj'Si optužbi protiv Milana Groila i demokratske opozicije Đilas izaiiče pretnju da »narod ne može prema tome ostati raivnodušan d skršterdh muiku«.87
I odista, »narod« sa ulice je ubrzo uzeo stvar u svoje,.ruike. O samom karaikteru ovog ,poduhvata protiv opozicije inajbodje sve-dočd sledećc saopštenje objavljeno u Politici od 19. olktobra 1945. u ;kajem se kaže da su »juče 18. ov. m. lujaitru neke grupe^građaina većimom omladinaca, na raznam mestdma Beograda, podstaknuite, a na nokim mestima izazvane od alemenaita ikojd rade na unošenju zaibune i izazivanju nereda izvršile paljenje d cepauje lista 'Demo kratija'... Upozora?vaimo građane da ubuduće nc nasedaju raznim pravodcacijaina, jer ovaikvi postupcd sanx> mogu da štete uglediu naše zemlje i da poremete miirne i zaikonite 'predizbonne pdpreme«.88 U tam tirenai'tkiu nije obelodanjemo 'koje sai to grupe omladinaca spaljivale liist Demokratija. Tek su potonja proučavanja arhivske građe iz ovog perioda potkazala da su to bili pripadnioi SKOJ-e. Po kazivainjii Branika Petranovića: »Na sastanku Meanog 'kotmiteta od 22. oktobra 1945. ocenjeno je da je SKOJ grešio u pitanju Demokratije. Mesnd komitet Beograda se izjašnjaivao za boj'kot Gnodovog Ji&ta, đli ne d za iaazivaoje inoidenata. U zaipisniku MK stoji, trim .povodom, da Partdja ne sme da 'naseda' stariim smagama. Clamovi Narodnog fronta moradi su da budu čuvari reda i zaiko nitosti u predizbonnoj ikampanjd. To nije sanelo, međiutim, da se shvatd kao imrodjuibi'vast prema opozdciji i prekđd polfltičke borbe, nego   samo   kao  suzbijanje   samovolje  pojedduih   'redkcioaiara'.8*
Iako u trenutikiu spaljivanja Demokratije ove okolnosti ndsu bile poenate, uredndšitvo Demokratije osudilo je ovaj črin kao gaže-nje silobodje štampe. »Mi smo za slobodu štampe — ali cela zemlja ima samo jedan nedeJjnđ oipoziciani lAst, iako ine bismo inogli reći
70  »Silom ili razlogom?«, Demokratija od 25. oktobra 1945. »» Ibidem.
« Treće zaseđanje Antifašističkog veća narođnog oslobođenja Jugosta. vijc. Zaseđanje Pnvremene narođne skupštine, 7—26. avgust 1945 9tr. 136
» »Događaji i komentari«, Demokratija od 1. novembra 1945.
7* »Događaji i komentari«, Demokratija od 18. oktobra 1945. — Ovo je posvedoč« i Dragođjub Jovanović: »Kako je iiopšte došlo do reči 'iadajnik' kad je reč o Milanu Grolu? U toku Drugog rata i nekoliko godina posle oslo-bođenja, taj naziv se olako priSi-vao. Svojim očima sam video, na čeonom zkIu novosaoske željauiičke stanice krupmm slovima ispisanu parodu: 'Smrt lzdajniku Milanu Grolu!' Bila je stavtjena kad je Grol ialazio dz vlade pošto je uputio vrlo pnstojno pismo mar§aVu TMu, pismo pohvalno za pred'sednika vlade, adi ne I za njegove saradnik«-, pre svega za Milovana Đilasa (Sa njim su se. uostalom, stelno koškali i on i Jaša Prodanović poglavito zbog crnogorske nacije). Još je ta parola stajala u februaru 1947 kad sam putovao u Sivac. — Dragoljub Jovanović, Ljudi, Ijudi, II knj., Beograd, 1975, atr. 34
" »Izborni zakon i  izborna  stvarnost«, Demokratija od 27.  septem-
" Ibidem.
71  Zakonodavni rad Predsedništva Antifašističkog veća narodndg oslo-bođenja  Jugoslavije   i  Predsedništva  Privremene   narodne  skupStine  DFJ, Beograd, Prezidijum Nanodne skupštine FNRJ, 1951   str. 627
" Ibid., str. 629. 7» Ibid., str. 628.
*• »Kutija toez liste«, Slobodni dom od 31. oMobra 1945
«> Videti Glas od 11. septembra i 6. oktobra 1945.
,.     * »Narpdni frrait u pahtićkom sdstemu Jugoslavije (1945—1949)«, Istra-tivanja VIII, str. 359.                                                 .
« Milovan Đilas, Clanci 1941—1946, Beograd, »Rultura«   1947, str  233.
m Ibidem.
«» Ibid., str. 242.
*« Ibid., str. 243.
87 Ibidem.
M Navedeno prema Demokratiji od 25. oktobra 1945.
8» »Narodni front u političkom sistemu Jugoslavtvje (1945—1949)«. Istra-iivanja VIII, «tr. 359.
•• »Rđavi metodi«, Demokratija od 8. novembra 1945.
*' »Silom ili razlogom?«, Demokratija od 25. oktobra 1945.
Stranački pluralizam ili monizam
19
da interesavanje ne postoji, — pa d njega-spaljiuju na loroači, čast uikaairvana od Svete Inkvizicije pa. do Jozefa Gebelsa, svđima doiku-mentkra istine«.*0 A Mdla>n Grol je još jedrram javno a<zrazia nadu »u pobedu razuma nad beziumljem, >u pobedu razloga čija su silova u 'Domokirat'iji' spaljiivana prošle nedelje. Slova mnogu bi;l spadjivama, ideje i Ijudi iproganjami, ali če život teći samo po zatkanima <koje postavlja stvarnost kod r*as i u svetu. Niu jie savlađiuju lomača nego svest o njoj«.91
No uskoro je ova Grođova nada izneverena. Posle svog sedmog broja list Demokratija je prestao da izlaai, jer je sindikait sLagaća odbdo da ga d dalje štampa. Podroibaiije skižbeno obja&njeniji, ove odliulke sdndikata naJaziono u razgovonu J. B. Tita sa predst&vnioi-ma strane i doomaće štampe 16. novembra 1945. kada mu je postav-ljeno sledeće ipitamje:
»Ciili smo da je si™Jikait slagača odbk) da štampa opocdokmi Idist 'Demotkratiju'. Da M vlada misli da bd trdbađo da sugeiira Smdikaitiu grafičkdh radnd'ka da bi bilo u interesu dobro ©rga-nizovanog politiđkog života da štampaju upozickme Jistove, ukoliko oma pižu u okvitfu zaikona?
Odgovor: Koliko je meni paznato, radnici su stupili u štrajk. Kod nas je sloboda štrajika. Radnici su stupili u štrajik zbag toga što je taj lđst napao i uvrijedio sindikate. Bilo je dosta protivzaiko-nitosti u tom listu. Radmici su smatrali da ne treba da štaimpaju taj list. Ond imaju pravo štrajika i mi nemamo ništa u to da se miješamo. Misliim da vlada nema nikaikvog moralnog prava da i<m sugerira da ani moraju taj list da štampaju.
Osim toga, to dotkazuje da su radnici kod nas subjetfcti a ne objoktd. Oni saimii mogu 4a ulićii na jzvjesme stvai*i.
Tu se nišita više ne može izmijerriti«.**
Tako je »Demokratija« ikao jediini Ofpozicioni list prestala da izlazi zbog odiiiike giraifičlkjh radniika da iakoriste «jvoje nepriko-snoveno .pravo na štrajik.*3 Tu čaik ni vlada «ije imala imoralno praivo da se umeša, ipošto je s>k>bodi opozicije suprotstavljena rzvotmd'ja sloboda radnika da po vlastitom nahođenju štrajiouiju 'kad god za to iimajti vailjanih razloga.
Ovakav način ukidanja jedinog opozioionog lista u zeml.ii po staje umelkoliiko raziumljiiviii'i aiko se imaju ma umai iprethodine izjave
0  dcnbroj valji vlade da obezbedi ppoziciji sve uislove za izdaivanie Lista, iuiključujući i hartiju. Tada je opocticija tvrdila da nema slo-bode štamjpe, a kada je donet Zakocn o Stampi, onda se dzgOvairala da nema -papira, što je navdo J. B. Tirta da izjaivti: »A koja zemlja u Evrapi ipa i u Amerioi ima dužnost da osiigura opozicdji papir za
• štaropu? Pa ipak u Jvgo&tesviji se i u tame pruža 'mogu&ioist opo zioiji«.** Ili ikako je to M'ilavam Đilas odomah ponovio: »Govorilo se da u Juigaslavijd nama alobodne š-tampe, aJi zaikoni su dozvo'liid slobodnu Stamipu i p.nupama lizvan fronta, a Milamu Gmlu je stav-ljena na raspoloženie od strane vlade i hartija, da dzdaje sv6je novtine, 'koje treba da se zovu — da se V'lasđ ne siete — 'Demo-fcratija'«.*5 Svi tislovi za nesmetano ielaženfe Demokratije bdli su, dasfcle, obezbeđera, sem spremnosti grafičkih iadimjika da je štam-paju. Znatno kasnije, ikao sveddk tog vremena, Dragaljub Jovano-vić je ova'ko objasntio Tđ'kidanje Demokratije: »Demokratija je imala velikog u-speha kao -neddl'jnd list, ali je ugašena posle sedmog box>ja, sa olbjašnjenjem da radnioi Tiisu hteli da je slažu
1   štampaju«.96
Pre&tanak dzilaizenja Demokratije predstavljao je kraj delova-nja opozicije izvan Narodnog fronta. R«kli smo već da je 1945. godine ova opozicija bila rdatdvno slaba i irazjediinjena, pa je vladaiiućoi sjiranci ¦utolilbo bilo lalkše da je prizna i toleroše. No iz<?leda da je ovakva velikoduŠnost prema ipdlitičkom suparniku bi'Ia i svviše teSko breme da bi ga Mjlovan Djilas, Moša Pdjade i dr. mogiLi podneti. Ilii su možda i oni samd imailii veoma malo sklonasti da takvu bla^ost prihvate i zastupaju, jer su pre toga mnoge godine prožiiveli u dobu netrpeljivosti i mržnje oae samo iprama tzv. klasnom neprijateliu, već i prema sufpam'ioima u vlasti-toj ipa.rtij'i. I zato nije bi'lo čudno što se nJkada nisn držal.i -i^netog
obećaruja da ćc kao Ijaidii na vlasti živeti u nriru sa anima 'koji u političfcim stvarrma ne misle kao d oni.
Do izvesne promene stava prema opozioiji izvan Narodnog frooita došlo je i u najodgovorniijii'm janmim istupanjima. Tako je već 14. oktobra 1946. godinc, na ipftanje šta misli o opoziciji, J. B. Tito dao sledeći odgovar:
»Moje je mišljenje o pazioijd da ona ne prodstavlja nikaikav faktoo- kojd bi nešto naročdto mogao da smeta razvitiku Jugosla-vije u pravou koji je utvrđen programom Narodnog fronta. Da postoji — znam, da radi — i to ćesto načinom Jcoji tood nas nije raikonit — -i to znam, kao §to znam i da ta apoaičija nuJkad neće biti jača, nego će stalno slabiti. Nikakav drugi kurs nećemo uaseti prema opoziciji, jer je sam njen način rada dovaljain da je disfcre-ditira u širokiim masaima. To ne znači da smo mi a ipriori protiv ' apoeicije, to jest — protdv opoeicije koja želi da pomogne da se brže i Iafkše ostvaruje »program Narodnog fronta, da se brže iz-gradi zemlja, da se isprave izvjesne greSke. Ja i sam često iponav-Ijam da, ima nedostataka i ipojediinih grešaka. Proti'v takve, kon-strrfc-.'.tfv'-'-  -•-¦--¦--¦--    -•     — nigta n{ ja, niti i!Vw     :   :..-.-„   C.^u-
cija koja pomiaže u ispravijanju grešaka — potrebna je, aJi ne i oota koja se 'koristi izvjesTjiim nedostaoima da bi u točak naše izgradnje turila Stap i okremila ga natrag.«*7
Mada je i ovom priliikam naglašeno da se neće preduzimati neke oštrije onere protiv ondašnje apo7iicije, više nije bilo sumnje da «e javnt stav iprema opoTaciji bi»tno promertio. Jer, u ovoj izjavi je rečeno da se nema ništa protiv konstruktivne opozicije, tj. samo pnofw one »opozicije koja žel'i da ipomogne da se brže i lakše os-tvanuje prograTn Nsirodinog fnonta«. A to zaipravo i nije prava opozicija koja kritikuje sa stanovišta alternativnpg ipolitičkog pro-grama, već tzv. drugarska kriti'ka u akvinu ]edne te iste straiike, koia se luipućuje stranačkim istomišljenicima 'koji pnaikitičkn s;pro-vode zajedmčki usvajen program. Pa čak i ^ilkoliko ova »koanstruk-tivna orpoizicija« oflkrije izvesne nedostatke i greške, ona ne sme dovoditi u pitanje valianost celokupnog programa Nanodnog froni-ta, Sto bd, ipo ovom shvalanju, već predistaviljalo stavljanje štapa u točaik naše dimštvahe dzgradnje, nego jedino može da doprinese njiihiavoim dspravljanj'u.
Ubrzo se, Tneđutim, pdkazailo da će se ne samo tprativ stvar-ne već i iprotiiv potencijalne opozdcije predwzimaiti znatno oštrije mere. To je napiovošteino ći'tavim nizom političkiih suđcmja večem broju negdašnj'ih stranačkih vođa i njihovih slodbenika.M Tako su januara 1947. dzvedeni pred Vrhavni sud Srbije MiŠa Trifuno-vuč, negdašuji vođa Radikalne partije i bivši ministar, zatim Mi-luiin Stefanovi<5, 'Đramko Jovanović, Željko Sušić, Alaksandar-Aca Ivić, Grgur Kostić, Sraiša Sta'n'ković i Konstantasn Stanković. Glav-ni <predmet optužbe bilo je stvaramje špdjunske irtreže u cilju pri-kupljanja vojnih ii drugih ipodataka i njihovog predavanja stranim obaveštajniTn službama. Tom prilnikom Mi'lutin Stefanović, Željko Sužić i Braniko Jovanović osuđond su na smrt, a ostalkna su iz-rečene kazne lišenja slabode sa priTvudnim radcm u trajanju od čatini do osam godkia.
Za izmenjen odnas prema potencijal'noj opoaiciji posebno je karaikteristfičmo suđenje čotrnaestorici slovenačitih aaitaleiktualiaca krajom juia 1947. godine. Tada je podigmita optužnica pnotiv Cr-tamiTa NTagode, vođe gruipe »Pravda« koja je avgusta 1941, na osncnai spara/juma sa Kidričem, primljena u Osvobodilnu frontu; Borisa Fun^lana, redovnog profesora Unlverziiteta <u Ljubljani, kojd je 1930. zbag faši&tičkog progona napustio svoj rodni Trst i koga su u Italiji 1942. u odsust\iu osudili na smrt, da bi se 1944. godme ipridinužio jugoslovensfkiTn ipantizanijna; Ljube Sirca ikoji je 1942. pobegao 'vi italijans'kog logora i pridruiio se ipartđzasnima; Franca^ Snoja koji ,]e bio mi-nistar u vladi Slovenije i narodni poslamik;" zatim Lea Kavčnika, ZoraTia Hrabara, Ange^la Vode, Metoda Ku-melja, Pavla Hočevara, Svetopluka Zupana, Bogdana Stare, Mc-toda Pirča, Vida Lajoviča, Franje Sirca i Elizabete Hribair. Njima je taikođe stavljeno na teret onganizovanje špijunslke delatm»ti i povezivamje sa Spijunskiim centrom br. 101 u Austniji, kao 1 vr-hova<rvje i^ristialiica #iz redova iskvarenih i potknplj'ivih imtelek-tuacija. Črtomir Nagode, Boris Furlan i Ljubo Sirc osuđeni su na smrt, a ostali sti kažnjeni lišenjem slobode sa prinudnim radom u trajanju od jedne do dvadeset goddna.
Potipuino javno raziuiveraivanje da je delavaaje d2ivain Narod-nog frarrta na bilo koji naćin dozivdljeno uisleddlo je uoći drugih (poderatndh izbora 1950. godi<ne. Tada je J. B. Tito na predizbor-nom zbaru u Tdtovom Užicu fejavdo:
»Drugovi i ¦đrugarice, i sada pred ove izbore, ikao i pred prošle izbore, javili su se glasavi nekih ostataka onog starog, koji još aiegde životare, kou su pittali da li će možda bit-i na iz-boriima zastupljend i ndki dimgi? Koji drugi? Ko danas rtreba da učestvitje u ov'im izbarima? Mogu li u ovim izbornna da učestvu-iu ndke ipairtije van Narodnog fronta? U Narodnom frontu okup-Ijeni su svd oni ikojd žele da se sprovede jedan narodni progratn, program kofi ima za cilj ostvarenje socriijalizma. Prenna tome. aiko se ždd ostvaniti jedan prosram, to je prograTn Naroidnog frorrta. A aiko neiko hoće da ostvari drugi iprogram, vam Narodniog fronta, onda to nije socijalistički program več program neprijateljskl so-oijalilKmu, i rni takvog iraaumije se, nećemo pustirtJi na izbore. Ne maga u našoj zemlji, dimgo-vli & druigariice, postojaiti dva prrpgrama, već sarno jedan — prograin Narodnog frontta, program izgradnje
•* »Odgovoni na pitanja novinara na Konforenciii s .predstavnioiTna strane i domaće Štamt>e«. Izgradnja nove Jugoslavije, kni. I. tom 2, str. 223.
»* Unekdliko raaliči'to mišlienie o opravdanosti postoiania prava na Straik izložili su Oligorije Mandić i Nikola Jakš^<i, poslanici TJstavotvorne skupštine, prilikom rasprave o nacrtu Ustava FNRJ 19. januara 1946, o čemu <*e kasn.iie biti reči. — Zasedanje tlstavotvorne skup$tine. 29. novembar 1945 — 1. februar 1946. godine, Beograd, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ. s.a., str. 236.
•« »Izbori za Konstituantn« ~ »Borba« od 13. septembra 1945, Izgradnja nove Jugoslavije, knj. I, tom 2, ¦str. 223.
•» Ihid., str. 240.
»• Ljudi, Ijttdi, II knj., str. 37.
..   V »Odaiovori na phpja američkih novinara«, fzgradnja nove Jueosla-v/;c, kni. II, Beograd, »KulUira«, 194«, str. 198.
»B Inforttiulivni priručm'k o Jugoslaviji, 1949, str. 163__164.
20
Vojislav KoStunica, Kosta Čavoški
sociia&ma. Mi živimo u punom jekiu revolucianannog druStvenog preobražaja u našoj zemlji, a revolucija ne ana za Salu, revclu-cija se ne može igrati kojekakiv&m 'koncesijam'a ii dru^dm stvasrima. Revoflaicija je surava stvar. Mii je, dodiuše, želamo sprovesti sa što manie žrrtava, sa što manje tešJcoća, aM aflco bi se mešto isipriječilo pred nama na tom iputu, to rnora da se pokcni, to mora nestati.«** I opozicija je odista nesitala. Uzalud je uiredništvo Demokra tije, u poslednjem broju ovog opozicianog lista, upozaravailo da u raspravama o apštim stvarima treba da učestvuju i neprijat-nd pojedmci: »... odstranJTvanje neprijatnih pojedinaca iz ras-pravljanja, bratalTvim sredstvima, ne slnži tom rflju, već samo tremtitno i .prividno oilakšava položaj onima na vlastd, Brutalno odstranjivanje komunističke stranike iz prve ustavotvorne skup-štine i davanje razloga HRSS za apstkienciju, nisu mogli da spre-če da ideje avih političkih grupacija ikasnije opet prodru u jav-ni život i dovedu u pitanje bez njih daneti Ustav.«100 Novambra 1945. to je bio glas bez odjeka.
3.  OPOZICIJA  UNUTAR  NARODNOG  FRONTA
Ukždainje opozicije izvan Narodnog fronta bitno je pramenilo prirodu posleratnog stranačkog pluralizma. No time, ovaiko ubla-žen i osiTOmašem, pluraKzama još nije bio sveden na ogaljeni stranački manizam. Do takvog ishoda došlo je tok iposle konačnog suzbijanja i uklanjanja oporicije umrtar Narodnog franta.
Reikh smo već da je Narodni front započeo 'kao stranačka koalicija, čija je imutrašnja struktura bar delimično odgovarala njegcmm spoljašnjim koalicionim obeležjirna. Ovaj koaliciooni ka-lakter Narodnog fronta, koji je naročito bio svojstven Osvobodil-noj fronti, dalje je potvrđen i proširen ulasikom u avaj front ne-kolioine dnt^ih stranatka i političkth grupa. Tako su posle oslobo-đenja Beoprada Narodnooslobodilačkom frontu prišle: Jugoslavon-ska republi'kanska stranika, Samosta'lna demokratska stranka, Sa-vez zemljaradniika (Zemljoradnička stranika), Jiocijalistička stran-ka, Socijaldemolkraitska stramka, grupa »Napred«, a februara 1945. a Narodna seljaćka stranka. Uz to je i sa stanovišta formalne sfcrmlctiure, Namdni front predstavljao osabenu koaliciju, jer je sam Statiut dopuštao postojanje stranaka koje su zadržale svojoi poiliftifiku ind-tfvidualnost. čianom 3. Statuta bilo je predviđeno postojan-je organizovain'ih stramaka i grupa u okviru Narodnog rromtta, pod uslovom da prihvate njegov Program i Statut d da njihovi članovi istovremeno budu i članovi odbora Narodnog from'ta.
Ove stJTUDke bile su prcko svojih predstavnika zastupljene u odgm'airajućdm tel'iima i ikomisijama Narodnog fronta, donosile su svoje proglase i iadavale svoje listove. Taiko je, reaimo, Hrvatska ropubutkaniđka seljačka stranika izdavala Slobodni dom. a kraće vreme i Hrvatski glas kao svoj organ u Bosni i Hercegovini, dok je Jugoslavenska republikanska stranka izdavala Republiku. Na Prvorn kongresu Narodnog fronta sve stranke i grupe i antifašistič-ke organu'zacije dale su odgovarajuću izjavu o -prrhvatadiju osnov-m'h odkika cm>g ikongresa. U ime Korminističke ipartije Jugosla-vi.ie to je učinio Miiovan Đilas, u ime Hrvatske republikan'ske soljačke straruke Fnane Frol, u imc Narodne seljaćke stranke Ra-domia" Todorović, u ime Zemljoradničke stramke Milan Papović, u ime Jugoslavenske repuibliiikanske strairtke Vladrmir Simić, u imc Siimostalnc domakratske slranke Sava Kosanović, u ime So-cijaldomokratsikc straake Veljko Kovačević, u ime grupe »Naprcd« MiJivojc jMarković, u imc »radiJcala« Mihailo Đurović, a u ime »domakrata« Vlada Zečević. Takode su i svi (poznatija prvaci ne-kamiunističkih stranaika izabrani u savezne organe Narodnog Fronta.
Posebno je zainimljivo 'polmanje ovog koalkionog ikarak.tera Narodnog fronta kako u shvatanjima i očđkrvanjima nekomunis-tičkih stranačkiih prvaka t-alko i u politici i pogledima rukovodila-ca KPJ. Pra'ktično jedina dozvodjena netkonrunistička stranka u Hrvatskoj bila je tzv. Hrvatska republ'ikanska seljačka stranka, koju &u, počev od skiipa pnistailioa ove strartke u selu Taborištu na Kordmmj 29. aipri'la 1944. goidime, predvcdiile ličnosti koje su i/jmeđu dva rata imale u ovoj stranci manje-više dnugoraTrednu uloigu. Sa stanovi'šta interesa KPJ, osnavnd zadatak ove obnovlje-ne strartk© bilo je suzbijanje Mačekovog uticaja u Hrvatskoj, pa je otmda podsticano vraćainije na izvonniu nauku braće Radić, koju je Maček, prema tada.^niem kazdivanju, izmeverio i napustio. Na-ročito je isticana neprotivrečnost, a kasnije i velika bl'iskost, iz-mcdiu nauke braće Radić i kamimizma. »Mi stari Raddćevci i re-publikanci, .islkremi sledbenioi nau'ke neumrle braće Radića znamo dabro šta je kamuTiizajn, a znaimo i to, da ndsmo komunosti. ali da se ne bojirno s kamuTidstima boriti za pravdu i poštenje. O fome je naš blagopokojni učitelj Stjepan Radić tako Hjepo govo-rk>: 'Mi r)ivs.mo koiniurasti, aM se ne bojimo surađftvati s komuni-st'ima.'101 Mi samo danas vi iskTenom savezu s braćom komuni-st*ma.«IM
No kako Stjepan Radić ipaik n'ije stupio sa kormmi&tima u jedinstveni front ni.ti je sa njima pravio saveze i zajedmčke liste na izboriima, postavilo se nerabežino pitanje zbog čega to sada čiine stari radićevci. »Imade ikod nas neupućenih ild čžk nopoSte-nrih ljiKii, kojinna nikako ne ide u glavu naš Narodni firont. Zašto — kažu ti ljudi — ne ide za vrijeme iizibora svaka stranika za sebe n izbornu borbu? Nakon izbora vidjelo bi se. tko je ina izborima pobijedio. Ako skičajno ne pobijedi jedma stramlka. nego izađe ne-kolriiko strana'ka priibližno jalkih, znailo bi se 'koliiko ,je za svakti tačn© palo glascn'a i koli'ko je u narodai jalka, pa bi .joj pren>a tome imalo pripasti vlasti. To bi, kažu, bilo demokratskii i to bi omogućj.lo da sc opet oživi stari stnmačkii ži-vot, daikle, značilo bi pavratak na »taro.«l0S Da bi se cdgovorilo na ovo pitanje', 'navo đene su poiedine narodne ipo'slovice o slozi i neslozi: »Složna bra-ća i u petak meso jedu«; »Nesiožna braća — propala kuća«; »Kać se bratđka srca slože i olovo pliA^at rnože, a nesloea kad zavJada samo perje na dno pada«. A tjme se zapravo htelo da kaže da stranke uzete same za sebe vode u ncslogu, dak zdmžene u Na-rodnom frontu obez'beđuju s'logu i blagostanje naroda. Stoga je i oi držajvd potrebn'a ona dsta sloga koj" treba da postojd u Icući ili zadruzi. Okoliko je, ipaik, nema zbog strana'ka i strančarenja, onda narod strada i gladuje. »Uzmimo život u zapadnim evrop-sikim diržavama, pa i onima naj'većim koje niisu pošle naškn pri-mjeram sloge i jedimstva. Sirotinjiu izT'abliiuju veMki bogataši, a narod uipra'vo gladuje... Tako svaka stranka i svatei gnuipa vuče na svoju stranu, jor je oniiTia velikima, anima kojd narod izraib-Ij'U.JR.1 i tlače u interesu da >se narod međusobiTO nateže i razdire.«104 Kako se, daikle, blagostanje naroda jed'ino može postići u Narod-nom frontu, u punoj slozi, azvan fronta ostaju samo neprijateljii. »Tko je protiv NarodTiog fromita naš je neprijatefj, &to znači ne-prijaitelj je vlastntog naroda.«105
Uz to se postavMo i pritanje kakva je uloga ipojedinih strana-Jca u okviru jedinstvenog Narodnog fronta. U odgcA'oru na ovo pi-tainje ipropagand'isti HRSS takođe su se posliužiM sledećim sliko-viitim pqjređeoijem: »Narodni frcmt je kao jedan sikup kapača, koja hoće da okapaju jedrm veliku ^njii'vu. Svaiki kopač uzima sebi po jedan iH dva reda d taiko svi idu ka istom ciliu. Kad svaki kopač izvrši svo') zadatak, odnosno istera svoje redove do kraja, ticne je i njjva obrađena. Jedan od tih kopača je i naša straTvka, a oni redo\n su naš narod.«tos Od ovakve idilićne slike Narcxinog fron-ta, ikoji umnogome podseća na porodičmi zadrugu, nije bilo dalesloo do uverenja da je potreban predvodni'k (da ne upotrebimo tuđiiou »avangarda«) ikoji će. poiput starešine u porodićnoi zadruzi, sve kapače odnosno stranke držati u redu i poretku. IIi kaiko je to Slobodni dom preneo zaiključak dmgog kongresa Narodnog fron-ta Hrvatske, Jcojii je održan 23. i 24. januara 1949 godmer narod-nrm masama treba objašnjavati »Narodni Front kao glavrm sna-gu koja pod ru'kovadstvom KP izgrađui'e socii'alizam u našcj zem-lji«107
Unekoliko različito poimainje prirode Narodnog fronta kao stranačke koalioije nalazimo u naipdsima prvaika Jugoslovensike republkkanske stramke. To je zapravo bio stav lojalne saradaiie u akviru N>airodniOg franta, ald sa pokušajem da se koli!ko-to1i/ko očuva stnanaoka amdiivid'uailnost i samostalnost kritidkog suda i mišijenja. Prema zaikiljučku ove strai>ke uoči izbora: »Narodni fromr .T»jje slučajna tvorevina, nd partijslka -rni vladaviinska kombi-nacija jedmop treniutka iM jednog istorijskoc; razdoblja. On ie jednta istorijska nužnost, na koju je narod Taigosla(v-ije mpoićivala reatkoija mnogo pre neprijatdjske najezde... AM avo zalaganje za održaivan'je Narodnog fronta ne ponmćuje naše poglede i ne istlcljučuje razumnu ikritiiku, koja se podiže i čuje sa mnogro stra-na, prcrtiv poprešaka neuiputnog rada, čak i saTnavolje, — kako ie to u đkuipštiini ipomen/no i m'TMstar Kardalj, — izvesnih organa \4asli.«11"1 Poslc ir/;bona Jaša Prodainović je uveravao stranc čiitacxx da Narodni f>.ron>t »nijc monolitnrv institiucija, nego sporazuim gru-pa i stranaika«.10* Ali se i'Stovremenjo ipožaKo da je Republlkan-•skoj straTioi ogranričena micgućniast delavanja izrvan Srbije. »Ipaik je za žaljenje što Repxiblilkariskoj stranoi 'koja je Na-rodinom fran-tu pristUT>ila isikr6no i loja'lno, nije pružena mogućnost da iproširi
•• »Ostvarimo sooiiaiizam u našoi zemlfi«, Izgradnja nove Jugoslaviie knj. IV, Beograd, »Kultura«, 1952, stri 279—280.
ioo »Rđavi metodi«, Demokralija od 8. novembra 1945.
>•• Treba samo podsethi da je za života Stjepana Radića KPJ, s^edeći d*rektivc iz Moskvc, propovedala razbiian.je Jugoslavije kao versajske tvo-revine na nezavisne nacionalne državie, uk'ljuču.jući pr« svega nezavisnti Hrvatsku.
"» Lovro Kranjec, »Naš najvažniji zadatak«, Slobodni dom 7. novem-bra 1945.
'oa Filip Laku.š, »ZaSto Narodni firont?*, Slobodni dom bd 20. februa-ra 1946.
i«k Ibidem.
i«» Ibidem.
'•• Mile Glavaš, »Najvažniji zadaci naših mjesnih i kotarskih organiza-cija«. Hrvatski glas od 8. maja 1946.
'<" Slobodni dom od 28. jamiara 1949.
Stranački pluralizam ili monizam
21
bazu svoje akcije. Iako postala u Srbiji, ana nije dslfcljučivo sr-blijanska liili sipška strartka i irjene polifričke ambdcije idu daleko prekio us'ki'h oikvira u kojima se začefa.«110 Time je nagovestio da Naimdnii firont rtije koalicija ravnopravnih, po§to jedlna stnanka ima moigućnost da deluje na teritoriji cole J'Ugoslavije, doik sve oKJtole mqgu da dckiju sa-mo u oikivi:nu ograničenja 'koja im prva, vodeća straiiika odiređnje i nameće.
U stvari, Jaša Prodainoviić je, po svoj priMci, od samog počet'ka uvideo da u oikviru Narodnog fromita neće biti ravnopravne sarad-nje d jedrcakog udela svih strarnaika učesn>ica ne sanrto u odgovor-noslii već i u vršemjiu vlasti. AiM je, za -razliku od Dragoljuba Jo-vanaviića, više bio sklon <la ističe načelna upazorenja nego da vla-dajućoj slrainci upućuje otvoreme izazove. Ukoliko je to, pak, i čiinio, u pdlanju su bili samo komikrebni povodu i poiedini niži ni-rulktovodioei. Talko je, reoimo, navodio da <u okfvLru Narod.no? fnoiTiita repuibliikanci isarađu>jti lojaTno, te da stoga nije umesno kad poiedind pniipadmici Opre svega ikomu'nisti) Narodnog fmnita po seilima i pradovima, srezoMiTna i akruzima kažu ropubliikancima: »'Vd vučete mašu saiku uz brdo. A kada ie dzvučete, noćete dobiti ni fkami vode!' Da li je potrebno fromrtovciimia da uzvi'lcuju 'dale re-publikamci' i ¦upućujti jo* iteže pretnje?«111 No đzgleda da su se niegovd naibldži sairadniioi mrrn-li i sa takvom dirtugaraBrednom U'lofam. Tako se, prema svedočerviu Draigaliuba Jorvamovića, Vla-diimnr Sionić o.wnniuio na Javanovićeve veči da su frontoivcirneko munrstii samo saikažiie. pa je iziavio: »I mi smo saikadžaie, ali ćemo pjirati sa>lou, maVar se kaoi vode ne napili.«"*
Ostaje, međutfm, kao nepobi|tma čimjenica da su se za života Jaše Pnodanovića republtkamoi trudili ne samo da očuvaju svaju stranačnu imdividiiailmosit već i stramački piurailiiizam kao takav, bar u ononn krnjem oblitku u 'kojem je o.n izvorno oteloVljen u dkviru Natrodnog fronta. 0 tome svedioče pojedini najpisa u Wfe.tu Repnblika i istuipanja repajbliikanaca u Uat.avotvornoj skuipštini. Taiko su se repubiikanci odlučno zalagali ne samo za stra.-nački piiuraliziaim nejro i /a silobodu delovamja -političike opozicijc. 'Uz to, oni siu iavno ista/lcii razloge koji dovode u pitanje vaijamost ove-kovečenja vlasti jedne strari'ke. Reč je o dobro .poznatoj i veko-vtma provera\'an'ai ideji da vlasjL'kivairijJjude^koji je vrše, pogotovo ako ta vlast nije ničim ograničena. I u tom pogledu«, tvrdili su re-publikanci, ni nova, narodna vlast nc predslaivl'ja nikakav izuze-taik.
Do ovakvog zaikiljučka došao je Jaša Prodanović u raspravi sa Radovanom Zogovićem povodom predloga ustavne odiredbe o vr-Senju pretresa stana. Tom prililkom Jaša Prodanović je upozorio da se i narodna vlast kvari, jer vrerne kvari l.jude, što je za Ra-dovama Zogioivića bio povod da izloži načelan stav svoje stranke prema mogućnostiTna smene na vlasti. »Gospodim ProdaTiO'vić — rekao je tada Zogović — pretpostavlja mogućnost smjene vlasti. Ja vjenujem da se ova vlas-t nikada neće smijemti, nego će se saimo razvijati. Ja imani i moralino i političko ipravo da u to vjerujem i misliTn da bi disilcusija o Ustaviu, diskusija sa stano-višta nevjeravanja u trajnost ove vlasti, u njenu postojanost, u njen razvoj, u njeno usavržavainje, bila neprawlm.«lls Ia'fco Zogo-vić ničiim nije potkrepdo ovu svoju veru da se vlast njegove stran-ke niikada neće smeniti. nitd je objasnio na koji će načim ona ob-narvljata svaj mandat aiko pri tom ne bude izložer>a konkurenciji dnugih ^tnrnaika, Jaša Prodanovdć je podrobno obrazložio suprot-no stanovište koje apravdava neophodnost povremene smene na vlasti. »Ja stojhn na opštem gledištu, a g. Zogovi<5 na užem, par-tijđkom. On veli da se ovaj režim mora da brani i da se taj režirm ne sme da sni$i... Ja 9tojim na iprincipijelnom gledištu da jedan režim treba da dma takve iprmcipe da je njemu svejedno bio na v*lasti ili van vlasti... Može jedna stranka da počne sa idealizmom, aJd da to izmeni kada ostaine duže vremeaia r*a vlasti... Ne može se «raramtovati ni za jednu generaoiju da će ostati u duhu ideja sa kojima ie počela a još manie za druge generaoiie. Te§ko je ostati na vlasti dosledam anome Jto se u apoziciji i^dilo.«114
U vreme 'kada je Jaša Proda-nović na ovaikav način apravda-vao stranački ipluralizam i neophodnost povremene smene na via-sti, poiiti'čki život u ofcviru Narodnog fronta ioš uvek je bio da-letloo od potpune homogenosti i monoKtnosti. Cak su i vodeći Iju-<M u KPJ javno priznavaili da su u Narodnom frontu akupljene različite poJdtičke stranike. Tako je Edvard Kardelj avgusta 1945. (ndcoHko meseci pre ovog PTodanavićevog istupanja) na osnivač-kom ikongresu  Narodnog  fronta odbacio shvatamje  da   ie poli-tiđco jedinstvo u NarodTiom frontu neapojivo sa postojanjem raz-Kčiti'h stranoika i polittič'kih grupa u okviru ove organrzacije. Pri tam  ie naročito (podsticao učešće seljačkih stranaika, u  koiima I je video branu uticaju konzervativnih sna^ga i važnu transmisiiu 'između aivangardni'h demokratsVih snaga i seliačkih masa.1" A J.B. Tito je ovu čmjenicu ja^mo prirnao uoči iabora. »Na lizbore izlaze Ifurfi iz Narodnoe fronta, na iedinstvenoj listi, iako u Narodnom frontu ima raznih partJia.«11* U osnovi isto poimanie višestranač-kc koalicione struikturc Nairodnog fronta dmao je na lumu i 6. ja-nuaira 1946. kada je n Narodnoj skupštini, piilikom obrazlaganja sastava nove vlade, napomanuo da je pri tom uztmao u obzir: 1) nacionaJne rnomente; 2) političko-stmnačke i 3) 'kvaAitet -ljudi u vladć. Uz to je rekao da se konsultovao i sporazumeo s pred-
staiviiicima svih stranaka, koje &u se nalazile u Narodnom fron-tu."7 Najvaioije je ipak javno priz-nanje da se računa sa apozi-cijom u okvinu Narodnog fronta. »U frontu, ikao što je poenato, ima više partija, pa će se u parlamentu, unutar Ftronta, vjerotvatno, isloristalisati jedna opoaicija. Ja sam iweren da će bdti opozicije, i to dosta jaike opoeicije, ali ne avađcve 'kao što je bila«.118
Nije trebađo dugo čekati pa da se ovo predviđareje o pojavi opozicije unutar Narodnog frointa d obistini. Već posle mesec dana Dragaljub Jovanović se kao »opozicionar« oglasio u Ustarvo-tvornoj skupštdni, a ubrzo potom d nefkolicinu dnngih iposlanika pnatio ie zao glas »treaikcioniara« i »neprijatelja«. To su, necimo, bifli Mdiloš PcKpović, Imro Filalkavić, don Ante Salaoan i Radomijr Todoravić.
Talko je, reoimo, Milošu Popovdću, zbog njegovog odbijanja da glasa za viladin predlog Zakona o državnim službeniciana, Mi-loš Carević odmah prebacio da se tdme »otkrio u tam zaverenič-kom poslu«,"9 a Rodoiljub Colaković je javno potvrdio »da je njegov govor sastavni deo one padmtnkile nabote ikoja se ipočiinje prakitikovati i u Saveznom veću.«1" A 'kada je povodom ovakvih reči Carevića i Colakovića doin Ante Salacan ipokušao da odbrani sioibodu govona u Skupštini i ipravo poslanilka da govori ono što misli, dočakan je dz poslamičkih kltJipa sa uzvicima da su to »fa-šiiziam« i »reakcija«. Posle ipooiovljendih dabacivanja iz poslaničkih kkjpa uipštao je: »Dmgovi po&lainici, je li sLabodno gavoriti?« Od-gavoreno mu je: »Ndje!« Na to je dom Ante Salacan uzvratio: »Kad nije, cmda hvala lijepo, ja neću v'tše da govorim.«111
Ova istupanja Popavića i Salacana bdia su za Mata Petrovića povad da kaže »kosu im i gde gospodari u zemlji d van zemlje. Konkretno za gospoddina Salacaina — Stepiaiac u zemlji i Papa, upravo orna iotemacioinala, a ovome drugome svi oni koji su podržaivala Dražu Mrhad'kmća i 6itavu TJijegavu bandu. (Dr Miloš Popović: N'isam imao nikalkve veze sa Dražom Mihai'lavićem). Ako niste iimaili stvarne \'eze, imali ste diu'hovne veze. I baš zbog toga mi moramo da udarimo čvršće po saboterima avog visoikog doma, po saboterima njegove homogenosti kod donošenja zakoria.«1** Pre samo osam meseci Milan Grol je upozoravao da »raz\Mnnog čovđka obuzima jeza od skupština u ^kojima svi predlozi prolaze jednoglasno i sa aklamacijom«.1"' Sada je jednoglasnost odnosno »homogenost kod donošenja zaikona« postala prvorazredna vrlina kojii odbacuju samo neprijatelji.
Korak dalje u kritici ovakve homogenosti iičini© je Imro Fi-laković. On je zamerdo što sve važnrje položaje v upravd drže članovi Komuinii'stičtke partije, dok se ipoLitički individualitet ne« kamuinds'tičkih stranaka u Narodnam friantu uapšte ne otseoa. »Ne moslim trime reći da Komiundstioka partija ne bi trebalo da ima u tkn odjel'kna svoje čino^'mžtvo. Ne!... Ona ima ipravo na to, ali m je ćudno da 'su svi ti službenica regrutovani samo iz jedn« pairrtije, iako mii u NarodncMn frointu imamo više pairtija.«1" Po-stojd, doduše, jedan načim da noko iz nekoraunističkih strarnaka dobije položaj u upravi. »Na sjednici lzvršniog odbora naše HRSS — obavestio je poslani'ke Iimro Filaikovuć — naš (predsjednik, potpredsjednik i drugi tajniik rekli su da član Izvršnog odbara može bitd i član Komiuni&tiičke stramke d tafco bi 5€ moglo dogoditi da ibudiu namješteni ljudi kojd će biti i jedno i drugo i opet da bude sve. A)li drugavi, vidite to je ono što sam ikazao da se meni ne dapada.«1" Tdme je Fi'laJcović otikrio skriveni način »pridobi-janja« vođa neikomuindstičkih stranaika za stvar vladajoiće &tiran'ke. Neđd od njih su ti potaji, bez znanja javnosti, prinianii u čdanstvo Komuniističke partije, a ipotom su u vlastitoj Jiiekoammistidkoj stranoi »izvršavali« komunističke partijake zadatke. Za tizvrat su obično dobijald 'minis.tarske i druge visoke ipoložaje.
>•« »NaJim pniiatcljima«, Repnblika od 6. novembxa 1945.
io» »Izjava Jaše Prodanovića — za inostranu &tampu«, Republika od 27. novembra 1945.
no Ibidem.
'" JaSa Prcx1anović, »Tzmeđu čekića i nakovnja«, Republika od 18. de-cembra 1945.
"i* Ljudi, Ijttdi, II knj., str. 240.
>«» Ustavotvorni odbori Savezne skupStine i Skupštine naroda 10 de cembar 1945 — 4. januar 1946, str. 632.
'" Ibid., str. 632-;633.
'«« Edvard Kardelj, »Karakter. poUtika i zadaci Narodnoe fronta Jueo-slavije«, Put nove Jtigoslavije, str. 79—112.
><• »Makedonija u Jugoslaviji i uslovi i perspektiva njonog razvoia« II. oktobra 1945, Izgradnja nove  higoslavije, knj. I, tom 2, str. 162.
i" Slobodni dom od 6. januara 1946.
'»» »Razgovor J. B. Tita s čdanovima Britanakog parlamenta i engje&kiim novinarima 12. novembra 1945«, Izgrađnja nove Jugoslaviie, fcnj. I tom 2 str. 214.
ttt Prvo redovno zasedanje Saveznog veća i Veća naroda, 15. maj — 20. juli 1946. Beograd, Narodna skupStina FNRJ, s.a., str. 547.
«*« lbid., str. 549.
«*« Ibid., str. 552.
i« Ibid., str. 552—553.
•*» »Rđavi metodi«, Demokratija od 8. novembra 1945.-ki Prvo redovno zasedanjc Saveznog Veća i Veća naroda, 15. maj — 20. juli 1946, str. 577. >» Ibidem.
22
Vojislav Koštunica, Kosta ČavoSki
Po Fiilaikovićevom sudu, ova'kve položaje itrebalo bi podeliti i drugima, što se praktiono svodiio ma zahtev da svalka stranfka koja ojlazi u Narodni front treba da zadrži svoj lindrvidiiialitet. No fcaiKo avakav zahtev nije bio lišen rJzilka i vel'ikih neuigodnosti, Rlaikbjvić se spromnn> izložio moguonoj opasnosti. »I>ruigcwi i drti-gaonice, govori'li soi nui nok'i od moj'ih prijatelja: 'Nemoj govoriti, zato što bi hxdo 'rnagao izgubdii glavu, a ništa se neće promijeniti.' A ja vam kažem ovo. Ja sam jedanipiut žrtvovao svoj život u na-rodno-oslobod'i'lačkcmi pdkret'U i ako je potrebno žrtvovaou ga još jedainsput za istiniu.«'-'« Uz to je u jedaoj ipotanjoj raspnavi Fila'ko vk5 zatražio da se govori poslamika 'koji se ne siažu sa stavom i odlmkom većine štampaju. »Pošto mi nemamo apozicdome $tampe, tražfim da se raaši gpvori štaonpaju kaiko bi marod mogao o njirna izrećd svoj sud.«127
Jedva da treba reći da ovakvi »jeretički« zahtev.i nisu mogli prooi bez osude i izapšitenja. I u tim ostidama najžešći su bili upraiv© cmi ikojd <su Fiilaikoviiću bili najbliži — njegavd sbranački prijaitelji -iz I«vrŠ.nog odbora Hrvatsike republikamske sedjačke stranike. 30. juila 1946. godime oni su Filakovića jednoglasno is-ključili iz stranke zibog urrošenja razdora u stransku, razbijanja Narodnog ironta i raspirivanja mržnje između Hrvata i Srba.1*8
Najodlučniji poborniik višestranaćke strukture Na.T(>din;og fron-ta bio je Dragoljuib Jovaaaović. On se zaipravo od samog početka zail'agao za sliranački pluralizaTn, ali je proglašen za neprijatelja tek poisie suabijanja opozioije izvan Narodnog fronta. Taiko je 25. avgusta 1945. god'vne, neposiredno posle Groloviog isttspaaija iz vlade i prelaska u opoziciju, odlučno isticao velike prednosti više-stranačkog sistema. »Stranke znače kritiku, kritika znači diskusiju, a diskusija znaći kontrolu, ili stranka znači diskusiju i kon-troki. Nova isarodaia vlast može i dopiustiti da bude diskusije i možc dopfustjti da bude ifcritike. I priataje na ifcantrolu javno-sti.«120 Sta'vdše, u totn trenutku Dragodjoi'b Jovaauović je iznosio ovaikvo uivereaje u ime celog Narodnog fnonta. »U tome pnavcu, ja hoću da podvučem pred javmošću, i to želim da se ču/je i u pleniuimu, da mi u Narodnoon fronitu ne. stojimo na gledištu jed-noipartijsikog sistema i da ooi ikoji se boje diktature lli neikalkvog »levicatr^kog fašizma', svi onii koji sumnjiče maršala 1^4^ ili ma koga od .nais da želimo da sitvaramo jednqpartijslki siistern, mogu da budu uvejpeni da do toga ne<fe doći, oie zato što mi nemaino dovoljno snage da to aprovedemD ili zaito što postoji piitisafk, kaji kaže da to nije ipametno taiko činiti i da ne trefoa tako čtoiti, nego samo zato sto ipoemaijemo naš narad. Naš nairod po svajoj strukturi i men/talitetu jmije za jednopa<rt(ijsk:i sistem. Pre svega, zato Što pastoji jedna jaka, dugagodišnja tradicaja u Srbiji, maaije u HrvatsJtoj, a još manje u dflnugim krajevima. Ta jaka tra-dicija z-naći'tradioiiju diskusdje, sa>vetxxvainja a ne zapavedan/ja.«180
ZanimJ.jivo je da u tom trenutku (avguista 1945) niko nije javno osponio ovu Jovamovićevu odbrarvu stranaokog ipluralizma i izričdtu tv.tidn.j-u da našem narodu ne odgovara jednostranački si-stem. Da 11 to znači da se tada u vrhovima -vladajiuće stranke još nije p<5imiiš]jalo na luivođenje jedinostranačkog sistema? Ili je, paik, u tom tromkiku raskoiak itzimeđu dugoročne stnategije, koja je, po ugledu na boljševičku tradiciju, imala za cilj uvođenje jednostrana'fikog sistema, i tekuće taktilke, koja se ogledala u tolerisaaiju stranaokog phiraldzma, bio 'taiko duibok d nqprem,ostiv? Ako se ima na umu sudbina Dragoljuba Jovaaicxvića posle izbora za Ustavotvorndi skupštdfnu, objašnjenje ovog prethodnog nespo-i-aziuma je vrio jednostavno. Avgusta 1945. vladajuća &tran/ka je već zaipočda borba protiv 'vanfiroin/to'vske opozioije Mi'larpa/ Grola. Stoga u tom trenutlcu nije 'bilo razborito da se otvara siikob sa novkn ¦prativiriikam unuitar Narodnog fronta dolk postojeći supar-n»Jk izvan ovog fronta nije smzbijeai i undšten. Uz ito, izbori su bili na, pragu, a u takvoj prilici Dragoljub Jovanovdć bio je bolji kao nepouBdaini savezndik nego odludni protiivrrik.
Sloga je ixva Jovanovićeva pohvala -stranačkom pluralizmu na ovoin našem tlu ostaia bez pravog odgovora. Jedino je DuŠain Kveder, poslasrrik aiz Slavenije, «itawio jednu ogradu u pogledu teritorijalnog važenja Jovanovićevih zaiključaika. »Po našem mi-' ŠJjenJa — rekao je tada Kveder — Dragaljiib Javanović dabro je iprimeriio iprincip istorijs'kog materijalizma u (pogledu obja-Snjiafvanja dzvore. palitičkdh partija u društvenom životu, ali isto-vremeno sima'tram da je on na nekim mestima naapako prime-njivao princip fotorijskog jmaiteriijalizTna, i to onda ikada je govorio o Slovmiji«."" A ova naapaikei primena ogledala se, po Kvedero-vom sudu, u zaključku da, u sfeni stramačkog političkog života, za Sdoveaiiju važi ono što važi za celu Jugoslaiviju. Izuzetnost Slovenije je, međutim, u tome što u njoj više .ni'je potreban 56113113610 :pliuralizaim »Mi Slovanci u Nairodnoj skupštioii, stojeći rm stanovišifiu da svi, ipočev od ikomunista pa do najdesmćarskijih elemena,tia, smatramo da u Sloveniji nema drugih paltftičkih par-tija oskm Frt>n.(ta i da ih nije potrebno ni stvan?ati.«lst Pošto je taiko prećutao čkijenicu da u Slov&niiji 'i dalje postoji Kamumistič-ka pafttija Sloven-ije kao posebna stramka, ikoja ,se, za raziLilkii od ostalih stranalkia, ndje irastvoriJa u Narodnom fronUi, Kveder je dopustio mogpćnost da izvan Slovenije postoji stmnaćki plu-ralTaam,  »Mi dopuštamo da se političke pniliike u drugim delo-
vima države razvijajiu druikćije d da postoje orgainiizovane partije ili ustanove.«1"
Saomo obja§njenje ove Kvederove ograde, kojom se zadržava stranački monizam u Slovemiji a dopušta pluralizam u ostalim de-lovkma Jugots'lavije, nalazi se u čimjertici da je Kormimisti>čkoij partiiji Slovenije pošlo za rulkom da još takom rata pOstigne ono što <Je se u ostalim federalTnLm jedinicama postići tdk 1947. godine.1*4 Kaiko je, daikle, Dolomi'tsikom izjarvom od 1. maja 1943. sviim sloven-ačkim strartkama, ieuzev Komumistidke partije, ospo-reno prarvo tna samostalno postojanje i organizovanje, Kiomuni-stička /pactiija, preko svog govoamdika Dušana Kvedera, ni.je jitela da u Slavarriji ponovo tnspostavi ovo pravo nelkomunastičfcili stra-naika zbog toga Sto ono, iz razloga trenutme celishodnosti, još uvek postoji u Srbiji i Hrvatskoj.
Posle iztborra za Ustaivotvornu skupšliniu i učvršćenija ncrve vlasti nastuipio je najpovoljniji trenutak za napuštafnje dotadašnje ¦ tnpeljivosti prema ¦nepdkornim saputnicima u Narodnom frontu i noprilkriveno aprovodenje dugoračne strategije u duhu preuzete boljševičke tradicije. Naime, uoči oktobanske revolucije iboljševici su svečano obećaM da će u okvirTu sovjeta poštovati slobodu 5vi7z strana'ka i da neće gušiti praiva maaijine. Taloo je Trocki u svoojstvu •novoizaibranog predsedniika Petragradskog sovjeta 23. septembra 1917. pol'ožio svečaanu i patetičnu za'Metvu na 'koju će 'kasniji do-gađaj/i bacibi turobnju serau: »Svi smo 'rni parfcijsiki 'ljudi i više nego jednom doći ćemo međusoibno u svnkob. AH jjuikovodat ćemo radom Pebrogradsikog Sovjeta u duhu zaJcomitosti i pune slobade za sve partije. Ruka prezidija niikad meće poskižiti za potfijskdjvanje manjine.«1*5 To načelo slobode i 'trpeljaivĐsti je skrup!U'ljozin.o po-štavano, pa su sve strajnlke u prezddiijuđmi Sofvjeta bile zastupljenje srazimenro svojoj snazi. »Snihanov prjpovijeda 'kaiko je tri goddne kasmje, pošto su boljševdoi zabraniili sve opozicione sitranike, pod-sjetio Tiwkog na njegoA'o obećanje da se mikad neće zalaga'ti za patdslki'vanje mamji'ne. Trooki je mSuitio, razmašljao neiko vrijeone, a onda "sijetno rekao: 'To su bila dobra vremena.' I zadsta su bila dobna 'ViremeaTia. Revalucija je još uvijelk ozibMijino shfvaćaila svoje uvjeravanje da će proSiriti d ostvaTiti slabode, Iboje je buržoaslka demokracija samo obećavala ili je dijelila škrtom nuikom.«189
Izgleda da su sve ane koaminiisti'čke strainike, (koje su. dzmeđu dva rata izvršdile tzv. boljševizaciju, bile sJclone dia posle osvajanjja vla*ti krenu ovim itstkn. puitem rrus'lc'ih boljševika. To je ubrzo na svojoj ikoži osetio d Dragodjiub JovaiKKvić, koji je svoju posle-ratnu poliitičku .karijeru započeo kao savezmilk KPJ u Naax>dnoim fmntu, nasitavio je kao mji'hav saputnik, a završiio je Ikao natrodin.! nerprijatelj. Do izibora za Usitavotvomu skupšitiniu Dragoilijiuib Jo-vainjović je bio' lojalini saveznilk. Posle dizibora nastuipio je trenuitaik da, poipu't brojnih polfltičara ndkornjunisti'čkih straraalka, bude sve-den na piikog saiputnika, a kad se tome usprotivk), d na »nairadnog naprijatel'ja«.
Taj čas odluike naistupio 11. decemlbm 1945. u ira&pravi o naortiu Ustava nove Jugoslavdije. Držeći se kao da se ,poale izbora ništđ nije promeoilo. Eferagioflljuib Jovanio'vić je csapočeo svoju ču-veniu besedu osporavainjem. posebnog, »i oi izvesaiam smiski, nad-ustatvnog statiusa koji je sve više ionala KPJ. Posle nMogdh godina. chi je ovaj svoj govor sažeo u slledeće npozorenje: »Prva Ju©o-ij sflava'ja je proipala za'to što je u njoj bilo vilše nacdja, a vilaidala je jedna; druga će propasti aiko bude vladaila samo jedna parti)ja.«18T| Decembra 1945. ovo upozo<renje je ipak bdlo mniogo blaže/d oglav-' nom se svodilo ina stadeći priikaiz nerešeoiog dinužtvenopolitdčifcog pitanja: »Ako se ne prizua pnavio egziistencije svdim dmštvenim snagama, svim pali'ri'fileim snagama Ikoje žele da postoje, ako se te saxage  veštačiki guše,  cepaju, aiko se ruše  njibovi ¦vrhom, ilfl
>!« Ibiđ., 9tr. 578.
>" Treće redovno tascdanie Savcznog vcća i Veća naroda, 26. mart — 26. april 1947, Beogrnd, Prczidijum  Narodne skupštine FNRJ, s.a., str.  145.
'ž« »Imro Filaković iskljvičen iz Hrvatske republikanske saljačke stran-ke«, Slobodni dom od 7. avgusta 1946.
128 Rad zakonodavnih odbora Predsedništva Antifašističkog veća narod-nog oslobođenja Jugoslavije i Privremene narodne skupStine DFJ (3 aori-Ia-25.oktobra 1945), str. 496.                                                              '    F
"» Ibid., str. 498.
i»» Ibid., str. 502.
»* Ibiđ., str. 503.
i»» Ibidem.
'« To ipak ine znači da su svi tragovi stranačkog pluralizma u Slove-niji bUi zatrti. Tako je itokom 1947. grupa hrišćansk.ih sodjalista pokušala da deluje kao samostalna i izdvojena anaga iz Narodnog fronta. A tokom 1946. u nekim deloviana Slovenije (Celje, Trbovlje) osećao se i uticaj pojedi-nih pripadnika Socijaldeanakratske stramke. »Forme aktivnosti sooijaBdemo-krata svodile susena huškanje radnika prativ komamista ikao špijuna Up-rave državne bezbednosti, i na isticanje neispunjenih obećanja davanih pre rata da će iiova viast dati higijenske uslove rada stanove i obezbediti jed-nako nagrađivanjo«. — Branko Petranović, »Građanske stranke u Jugosla-viji 1944—1948. i njihov karakter«, Istorijski glasnik 1969/1, str. 85.
i»» Isaac Deutscher, Trocku Naorutani prorok, Zagneb, »liber« 1975 fcnj. 1, gl. IX, str. 17,1.                                                                          '
>«« Ibidem.
>»7 Ljudi, ljudi, II Jtnj., str. 241.
.   «»« Ustavotvomi odbori Savezne skupštine i Skupštine naroda, JO  de-ceanbar 1945. — 4. januar 1946, str. 28—29.
Stranački pluralizam ili monizam
23
onemogiućaiva njihorva organizacija — može se dogodiiti da zibog te fpoditdčike opresije iiciva Jugoslkm'ja Strada, 'kao što je stara Jugoslavi|ja stradala abog rnacianaline opresije.«188 Jovamioivlć je, međutim, ovo <predviđa>nje iskazao pogod'bertim naoinom, jer je istavremono 02101110 »jednu zdra<vu... jedino spasonosnu fotrmulu«: »Mi smo našli način da rešdmo i tu teškoću, i da dzbegnemo i fcu bolest, i to na taj načim, što smo sfvori'li ipalitiićko-parfiijslku federaciju, para-lelno sa ¦nacionainoJoult'urnoTn federacijom na dru-gom pilamw. To je Narodni front. On treba da bude izmErenje jedinstva i sflobode, stobade i jedinstva našiih naroda, ikao što je federacija izmirenje ravnopraiv'nos'ti naroda d jedrastva drža>ve.«m 'Umesto jednostranačkog sistema, spasonasino rešenje predstavlja »Narodni front, shvaćen ikao kolaiboraciia stranaka, ne kao me-hanička kioalicija, <nego 'kao organđka kolaboracija«.140
Jovanović je, dakle, bio za stranački pluralizam u okviru Na-rodnog fronfta, 'koji počiva na stvarnoj A trajnoj saradnjd rizmeđu strandka — saradinji zasnovanoj na načelu ravnopravnosti. Njcga je, međutim, uznemtravalo pitanje da li će ovaj ¦sarvez odista biti raivnopravan i irajam, Što je poglavito zavisiLo od stava Ko-mumistidke partije kao najuttdcajivi'je stramke. To je za<praivo bilo pitaarje da li Koimrnistačka partija smatra ostale stramke u Na-rodmam frontu svojim savezmckna tti samo privremenkn sapuitni-ciina. JavaoKmćevu bajazan posebno je izazvala sledeća Stađjinova mdisao p>reš,tamipana u Borbi: »Naša partija mema i ne može imati savem'ika.. Ona može Lmati samo povremenih saputni'ka.«141 Stoga je Jovanović postavio pitanje da li će možda i KPJ poći ovim puitem koji je voć doveo do »komstitucionaildzacije« Svesavezne komunaistićke" partije (baljševtka) u »avangardu raidnog naixxia... i .. jrukovodeće jezgno svith organizacija trudibenika kalco dfruštve-nđh, taiko i državvnih« (čl. 126. čuvenog Staljiaiovog ustava od 1936. godine). A u tafcvoj zarrvisli nutkoivodeće državne stranke, »ve ostale oreamizaoije postaju »pokige« i »tran&misioni kafiševi«, kojima rulkovodi Komunistička 'partija.
Jorvainović, doduše, nijc tvrdro da je krajem 1945. KPJ već postala zivaiučna, državna stramka, v&ć je samo želeo da takvu mogućnost predupred<i. »Poželjno bi bilo — veli Jovaaioiviić — da odvojiimo i pairDije od dTŽave, da uikinemo državmi stranik'U, od-nosno da je ne uvodiimo, i tiime liikvid'iramo svalku sličnoist sa fažizmom.«1" Pri tom je Jovanović pre svega imao ma OMnu po-trebu da, pored KPJ, kao radničke stranike, d seljaci »sačuvaju i raavijaju svoj samosta'lan pokret, ne sanno dkonomskd, nego i po-tičdd i 'kulturno«.1" Seljacd će nairavno želeti bratski savez sa radmicima u političkom, ekonoms'kom i kulturnom pogledu. »Ala, saivez ne znači podložnTŠtvo nego Zinači, ako ne punu jednaikost, ono ravnopraivnost.«144 Drugim rečima, savez radnika i seljaka octaosrao radničkih i seljačkih stranaka mora oidista biti ravno-pravan. A da 'bi se to postiglo, treba oćuvati vjšestranački sistem koji obezbeđuje kritiku, raspravu i kontrolu nad svkn vlastima od oni'h dole >pa do vrha. »Isfcren Tnoram bita i ja — zaikljiuič'Jo je Joivaaiovi'ć. Jednopartijski sistam u našoj zemlji tie može biti, ili ne bar sa našiim yvvstMihom. MAslim da jedmaparti'jsiki sistam neoe moći da bude ni sa pristartkoon seil'jaštva, pre svega seljaštva Siibdje.«141 Jovatnomć je ovo potvirdio i navođenjem ranijiih pri-vaitrtih razgovara &a pojedmim irukovoddocinia. »Ja sam kazap maršalu Titu: 'Naša zemlja ne tmože da se svrsfta ipod jedmsu kapoi d u jedmiu partaju.' Slučaj je bteo da to skažem na Dodtoju baš ipre gođimu dana 12. decemlbra prošle godine. Kazao sam: 'Ne može naša zemija da ipodnese jednopartijski sistem. Dajte mogiućnost raavoja i dmgdm stramikama. One, osoibito na sapslkoj strani, nisu .pdkazale da su protiv nadnidkog spolkreta, nego su uveik želele da sarađuju s iti/n ,pok<retx)m kao sa bralslkjbm po-kcretoini'.«14*
Kasrsije, kada je već bio abeležen žaigam otpadniika, Dragoljuib Jorvaaioivi'ć je dalje naavio oviu Ocritikai smera u Ikojem se, po nje-govom miš'ljeinj'U, (tadašnji stnanački sistem nezadržaiv© razvijao. To je natročito ućitnio 17. jiala 1946. u rasprarvi o predlogu Zakoaaa
0   jaivnom  tužiilaitvu.   »Najzad, ima jedfna  osobina — rekao je tada Jovanović — 'koja ndje jarvna al'i koja je s*vaatia:  javnd tužilac, to je partija, državna partija, jedioia, Patrtija pdsana ve-likdm sdovoan.  Ne imože se iimati ništa protivu pantije, aii pod uđlovom da >ne bude jedna. Kada se ikaže paintiija, to znači deo nečega; stiraaika, to znači «trana, ja&no je da se može bki samo ijedna, jer to je i  fizička i psihička nemogućnost.  Kod nas je jsmid taižilac bez iauzetika član Kioanund'stičke partije. To ne piše u zaikomu, aili ta>ko je iu ipraiksa. A u za'komi je degaiKzovana svmnoć koju tužilac ima u praksl Ovaka-v jaivni tuiilac inkarnira dlfctatu-nuru jodine pairtđje, obeabeđiuije jednopairtijsfci sistem.«147
Ovo Jovanovićevo zalagaoje za očuvaoje stranađkog pluraliznia
1   iruiiviidual'iteta pojedlnih stranaika  u akvinu Naroddog  froirta nad§lfo je na žestok otpor vdde<aii Ijudi /u KPJ. U tomae au pred-n/jaćBli Edvasrd Kardelj, Moša Pdijade i Milovan Đdlais. Moša Prjade ;je, irecnmo, talkođe ipošao od činjenice da je u Savjetsfloom Savanu iKJoaminiistička  pantija  Ustavom prbnata ikao državna stranka i držaivma ustanova. Ali to, po itjermi, nema nikaifcve veze sa iskre-nošću sovjetskih vođa. »Taomo je diktatura ipnoletaaujata, tatmo su stvari 'taikve.«148 K'PJ je bez sumnje »jedna snaiga od presudnog
dnmštvenog <utdca>ja i to je tačno. Ali proglaiša.vaiii je aa jednopar-tijđki sistem pogreino je ako ni tnbog čega dirugog, ano'bar zato Sto bi se trebalo čuvati i u zatvorenom krugu i zapečaćenoj soibi da ponavljaino pairoJe koje neprekidoo slušamo od međunarodne reaikcije.«14* Tako po rečima Moše Pijade, *vrdn(ja da u Jiugos1la-vijd postoji jednostranački sistom pogrešna je, jer je to tnpravo ano što nepne&tano podmeće međuinarodna realkcrija. A jednom .drugotm pralikoim svoju kritiku Jovanovićevog govora o zadnu-ganstvu zaipočeo je rečiima: »ĆiUi smo glas j«dnog ipoznatog de-magoga.« Onda je ispričap kaOoo DragoljiJib Jovanovi'ć dde po zemlji sa dva klipa kuikuTuza, jednim malkn i žgoljavirn, dimgi'm velikim kao čovekova dolaktica, i da govoiri sefiacdma 'kako je pnvi rodio na prkvatnoj nji-vd, o onaj žgoljafvi na državnom sekto-ru. Uz tx> je dodao da Jovanović izvrgava <ruglu sdmbol saveza radnilka i seljaika, snp i čelkić, objašnjavajući itaij simboil fkao da znači da se srpom seljak uhvati za vrat i pri'vuče, a ćdkićem udari po gflaivd.1*«
Ove kritilke Jovainavićevfch pogleda i istupanja sadržavale su i pojedine zlosutne nagoveštaje o njegovoj sprezii sa narodndim neprijateljkna. TaJko je Kairdelj nasparaeniuo *da će se i bel'ogair-disti, Jcajd «u pomagali ustaše u Stovemijd, razveseMta ikad vide iz govora g. Jovanovića da on brani dtavesne stranačke tradicije u Hi^atakoj i Slovenijd«.151 A M'iloš Mini'ć je .uzgred pomenuo da ije govor Dragoliuiba Jovanovića istavetan sa napdsom Laze Mai^karvaoa, koji se, kao nairodnd nepnijaiteH, već nalazio u zatvo-ru.1" Sasvim je izvesno da su Dragoljiubu Jovanoviću ovaikjve insiciaoicije biie veoma neugodne, pogotovo što je i on saim, doik je još bio savezjMik vladajuće stranke, ožtro osuđivao ipoilitičke pratiivniilke kao reaikcionare i »u-niuitrainije emigrante«. No izgleda da su tzv. Jieprijateljd lizvan Narodmog fronta već počeii da po-lažu u njega svoje ivade. To je uostailom fciio aieaizibežno. U po-litndkom poretfcu 'koji smera jednostranačkom đistemu, pojedini od potiisinutih protivn'iika viadajuće strarike, 'fcoji se više ne mogw baritd pod vlastitam zastavam, biće uveik spremm da se obrate svaflcom važnom otpadini'ku, ča!k i ako on prdpada vladajućoi gnu-pi, i ma kakvi bddi razloza nljegovog atpadništva. Ond &u pni tom skloori da vide svog jusialka u svakome koga vladajuća stranJca žigoše kao opasnog -neprijatelja,1" Početkom 1954. to dstto dogo-dilJo se i Milovanu Điiasu, Ikada je od nepnikosnovenog zvaničnog ideologa pot&tao omražend rovizicmdsia i otpadnik.
I'ma neke simboJike u činjendci da je 27. aprila 1947. mpravo Miltovain Đilas, Ikao budiući otpadmSk, nagovestro 'kaznu koja će Knaći nepokornog Dragoljuba Jovanovića. »Narodne mase koje idHi naiprijed, koje stvaraiu novi život, ^ksoje mrve ave prepreke, te narodrve mase Jcao 'kakva ogromna rijdka, kao kaikva bujica, odbaouju šljam na svoje obaile d guraju dailje. One odbaouju i Dragoljwba Jovanovića i njegove 'prijatelje.«1*4 I odista, ova Đila-sova metafora »mola je snagu gvoadene pesndce. Ve<5 15. maja 1947. Prezidijum Narodne s'kupštiine FNRJ dao je odobrenje za pakretanje krivičnog postupka proibiv Dragoljuba Jovanovića, koji je odmah patom i osaiđeii na 'kaanu iižeoja sldboide od deset godina i na gubitalk poildti'čkih i pojedinih građamsik'Jh prava u trajanjiu od tri godine.ls&
Ta!ko je iposle suzbijamja opotzicije dzvan Naarodinog fronta konačnio onemogućen i najpoznatiji opooricionar tinaitar Narodiiiog froota. 114 'kako je to objasndp Branko Petranović: »Defkutivna nestanak sa scene Dragolju'ba ^Jovatnovića obeležen >je »jegovim iisvođonjem presd sud oiktobra 1947, zfeog iveza sa ista'kjvuitdm pred-stavarickna pold/tičke emigracije, a u okvirm čeonog siipnotstavl'ia-nja poiitdcsi KPJ i njenog osporaviaiivja \kao demdk-ratslke snage.«lM
>»» Ibiđ., etr.  29.
'« Ibidem.
'« Ibiđem.
'« Ibid., str.  30.
"» Ibid., ®tr.  33.
i« Ibiđ., str.  34.                    .
>« Ibid., str.  35.
"« Ibid., str.  68.
• -, ,n^Prvo ZfLovno *đ5«da«/e Saveznog veća i Veća naroda, 15. maj — 20. ijta 1V46, str. 502.
'   J** Vstavotvomi odbori Saveine skupštine i Skupštine naroda, 10. de-cemibar 194a. — 4. januar 1946, str. 76. "» Ibiu., str. 79.
¦   i \LLPrvO A^Ovno zaseđanie Saveznog veća i Veća naroda, 15. maj — 20.
JUi   Vt*iQ9 <SET.  432.
¦   i *aLPr?2 rjLovno zosefanie Saveznog veća i Veća naroda, 15. maj — 20.
Jlii   l"40, SCF*  5v3«
knj. T.^U  ^^Vto^iJ™"' Razoruiani pr0rok' Zt&e*' »^^. 1976.
•i lŽOkreč' reA?vno zasedanje Saveznog veča i Veća naroda, 26. mart — 26 apnl 1947, str. 4*».
«ss četvrto redovno zasedanje Saveznog veća i Veča naroda, 24—29. no-verobra 1947, Bec^rad, Prezidijuin Narodne skupštine FNRJ, s^.  str  9—10
'«• »Narodni front u podkičkam sistemu Jugoslavije (1945—1949)«, tstra-itvanja VIII, str. 367.
i« Isaac Deutscher, Trocki. Naoruiani prorok, knj. 1, str. 305.
24
Vojislav KoStunica, Kosta Čavoški
Drugim rečima, iagleda da je deomo soiprotstaivljanje ipoditaci KPJ po ipravi'hi voidillo u zartvor i da <je to bi'Io oato inesuo ma fcojem je jedino mogla ipastojati oiporicija. Svojevrememo je Buhani'niu priipisaiviaina sledeća iza-eka: »Mi možemo dmati dsvapartij'slki si-stem, aM jedna će od dviju partija 'sjedefci u vladi a druga u zatvo-ru«.1" Ta izreka postala je važeća d u slučajiu. Dragoljtuiba Jova-novića, ,ko»ji je svojim ptrhneram poikazsao da su szatvorske rešetike ona l'inuja ffcaja ded-i ¦vladaijaiću strariku od oipozioije. AM za razliiku od Sovjetsikog Saveza, ova grandćna linija između vladajuće stran-ke i opozici'je po pravi'lu nije bila tevučena krvlju, što iriazalk Dragoljuiba Jovanovića na slobodu .po dadržamioj ikaiznd rečito po tvrđiuje.
III. SREĐSTVA BORBE POLITICKIH STRANAKA
1. METODI  BORBE HEGEMONE STRANKE
U prvom deki ovoga rada prtkazan je karakter stranačkog sistema u Jugoslaviji u periodti od 1944—1949. godine. Istaknuta je i razlika u ciljevima i vrednostima između opozicionih poli-tičkih stranaka i Komundst'ičke partije, odnosno liberalnom shva-tanju demokratije i phiralizma suprotstavljeno je stanovište Ko-munističke partije. Razlike u pogledhna Komunističke partije i opcxzicaoinih stranaka postaju još veće ako obratimo pažnju na sredstva borbe koja su koristile jedna i druga strana. Revoluci-onarnim oblicima borbe Komunističke partije, sredstvima, koja su samo iz taktičkih razloga povremeno prikrivena parlamentar-nim ritualkna i frazeologijom, suprotstavljaju se fcradicionalni ob-lici delovanja nekomunističkih poLitičkih stranaka. Ova asimetrič-nost u prirodi korišćenih sredstava borbe praćena je, zbog karak-tera revolucionarnih ciljeva i inačina bor'be Komunističke partije, nemogiićnošću da njihovi protivnici u potpunoj meri koriste svoje parlamentarne inetode raspravljanja i pridobijanja pristalica. I ne samo da su sredstva borbe protivničkih strana •pottpuno razli-ćila i nejednaka, već ni jedna od suprotstavljenih strana nije bila u mogućnosti da koristi svoja stara sredstva borbe: mekomu-nističke političke stran'ke bile su lišene onoga bez čega se ždvot i borba jedne stranke ne može zamisliti — stranačke organizacije" i stranaike štampe.
Ođ sredstava kojima se u borbi protiv svojih protivndka slu-žila Komunistička partija dva su osnovna i po svom karakteru na prvi pogled različita, rnada u osnavi meausobno dopunjava-juća. Reč je, s jedne strane, o stvaranju širokih savezništava, koja okupljaju različite političke grupe, uključuiući i nedstomišljenike Komunistićke partije. Ovakav oblik okuplja-nja karafcteriše Na-radni front kao opštu 'političku arganizaciju. Nasuprot ovome oblik\i delovanja Komunističke partije stoje drugi metodi Tiepo-srednog zastralivanja i napada na političke protivnike u opozi-ckmim političkim strankama. Svrha jc i jedrioe i chuigog oblika delovatija neutralizacija d likvidacija opozicioniH stranaka i stra-načkog pluralizma.
Pokušaj povezivanja komunista sa drugim demokratskim strankama u međuratnoj Jugoslaviji, kao i obrazovanje ovakvih organizacija u 'toku rata {Osvobodilna fronta), pred kraj rata (Je-dinstveni narodno-oslobodilački front), odnosno obrazovanje na-rodnog fronta posle rata posledica su pre svega promenjene stra-tegije i taktike Kominteme od njenog Sedmog kongresa 1935. godine, a posle rata diktirani su jedno vremc i aktuelnim među-narodnim sporazumima i obavezama. Međutim, pored svih pro-mena .u odnosii na druge političke strank*e, osnovni stav boljše-viziranih kornunisti&kih partija prema saveznioima u polkičkoj borbi ostao je nepromenjen. Taj odnos prema političkim savez-nicima posebno dobro može se pratiti u Leniinovom životnom putu i borbi. Veliki deo Lenjinovog političkog delovanja posvećen je saradnji sa grupatna drugojačijih tendencija, kao §to je ve-liki deo onoga što je Lenjin iirckao i napisao -usmoreno na utvrđi-vanje, gramca između organizacije kojoj je pripadao i drugih or-ganizacija. Lenjim se stamo suočavao sa nedoumicom: preterano, zalaganje za samosvojnost boljševičke stranke umanjiće masov-nost podrSJce sa kojom svaka stranka mora na duži period da ra-čuna, dok je ulaženje u saveze sa drugim političkim strankama nespojivo sa revolucionarnom strategijom. Zato je problem od-nosa između komunista i drugih, reformističkih radndčkih stra-naka posle 1919. godine jedno od najsloženijih pitanja strategije i takttke radbičkog pokreta. Kako piše Fvlip Selznik (Philip Sel-znick), Lenjinov stav prema savezaiicima iz drugih straeaka mo-gao bi se svesti na to da ove saveznike treba iskorišćavati, a ne podriavati.1
Moris Diverže  ističe da jc  priroda  boljševizma  komuni&tič-
ali da različiti oblici koalicija predstavljaju efikasan način delo-vanja ovih stranaka — utoliko pre što ih njihova složena i Ćvrs-ta organizacija štiti od kontaminaoije i dezintegracije •kojirna su u ovakvdm koalicijama izloženi njihovi saveznici. Ovakvim sa-vezima, kakva je i organizacija narodnog fronta, komunističke strahke se služe između o.«?talog i zato da prikriju prirodu i ci-ljeve svojih stranaka i da postepeno neutralizuju i likvidirajoi sa-vezničke   stranke.*
Kada je reć o prikrivanju stvarnih ciljeva i karaktera orga-nizacije,   boljševizirane   komunističke   stranke   u   periodu  borbe za vlast d konsolidaci.je vlasti  koriste  svoje koalicione partnere, odnosno  pojedine  ličnosti  iz  njihovih  redova  da —  u jednom društvu  u lcome preovlađuju  ili  su još uvek uticajne  drugoja-čije idejne orijentacije i vrednosti,  dakle n jednom društvu u kome ove stranke donekle predstavljaju stranca — pokažu da razUke izmcđu -njihovog d drugih šistema varodnosti nisu tako ra-dikalne. Okružujući se ovim. »fasadnim«  gnjpama i ipojedincima ovakav tip komunističke partije nastoji, kako to piše Hana Arent (Hannah Arendt),  da zadobije privrid  »normalnosti«  i  »respekti-bilnosti«. Ono Uo ovakve fcomtmističke partije >hoće da pokažu na ovaj naćin jeste da su one pantije kao sve druge, n'išta destruik-tivnije od drugih, odnosno da ni one ne odbacuju sve tradicio nalne demokratske itstanove i vrednosti.*
Da bi se postiglo ovo prikrivanje ciljeva i karaktera lcomu-nističkog pokreta u dkvinu oarganizacija tipa narodnog fronta po trebno je postići još dve stvari. Narodoii front se mora .predstaviti kao tvorevina svih stranaka, grupa i pojedinaca u njemu a ne kao tvorevina jedne, komunističke stranke. Prilikom st\'aranja narodnog fronta njegov nadstranački i opšti 'karakter mora biti istakmit. S druge strane, mora se ispoljiti ravnopravnost svih stranaika u narodnom frontu.
Tako je i na Prvom i na Dmgam kongresu Narodnog fronta Jugoslavije podvlačeno da Komuiiistička partija ne nameće svoj nnogram Narodnom tfromtu, već da ona stvara program Narodnog fronta, odnosno da je ovaj iprogram i njen pTogram. Zbog ovoga je prifkrivana čak i personalna unija između mkovodstva Komu-nističke partije i Narodnog fronta.4 Od 1948. godine ova taktika prikrivanja uloee KomunistiĆke partije u Nasrodnom frontu je napuštena, pa je o ovoj ulozi prvi put progovoreno na otvoren način u nameri da se pobiju tvrdnje d stavovi Rezolucije Itiformbi-roa da se Komimistička partija »rasplinula« u Narodnom fron-tu. U Izjavi Centralnog komiteta KP Jugoslavije datoj ovim po-vodom tako između ostalog stoji: »A činjenice, ikao i mnogobroj-ne izjave .kraz čitav rat i posle rata — ne samo komunista u Frontu — govore: prvo, da je u Frontu vodeća snaga Kompar-tija; drugo da se Kompartija ne rasplmjava u Frontu, nego da, naprotiv, Partija idejno i političkd podiže osnovne mase frontova-ca odgajajući dh u duhu svoje poMtike i marksizma-leniiiniizma; treće, da se Narodni front Jugoslaviie u praksi bori za sooija-lizam, što svakaflco ne bi mogJo biti ako bi u njemu igrale ikakvu ozbiljniju ulogu šaroli'ke političke grape — burfoaske partije, ku-laci, trgovoi, mali tvorničari i sl. <kao što se kaže u rezoluciji, ili ako bi on bio koaHcija između Kompartije i drugih partija ili forma sporazumevanja prolclarijata s buržoazijom; četvrto, da ne preuzima Partija program od Fronta, nego naprotiv Front dobiva ostiovni pravac i program od Kompartije što je i prirod-no s obzirom na njenu vodeću ulogu u njemu.«5
Drugu stiranu ovog prikrivamja uloge Komiuiističke partije u Narodnom frontu predstavlja naglašavanje činjenice da je Na-rodni front koalicionog karaktera, odnosno da su sve stranke u njemu ravnopravne. Ali način na koj,i se na samom početku govorilo o koalicionom karakteru Narodnog fronta nije u stanju da priknije težnju da se u što bližoj budućnosti ovi elementi ko allicije ukinu i Fromt od komfpozitne pretvori u mono'litnu or-ganizaciju. Ovo se već vidi u reteratu Eavarda Kardelja na Prvom kongresu Narodnog fronta, na kome je Kardelj branio stav da je pogrežno mi^ljenje da je jedinstvo Narodnog fronta nespo-jivo sa postojanjem stranaka u injemu, pod uslovom da se radi
i PhiLap Selznick, The Oreanizational We$pon.  A  Study of  Bolshevik Strategv and Tactics, Illinois, The Frec Prcss, 1960, str. 126—128.
*  Duvorger, op. cit., str. 383—386. 0 istoj  stvari, ali na drugi načio, piSe i  Petranović kada  tvrdi  da je »KPJ polazila od  toga da se bivše jjoOitičke fbnnaoije mogu lakše razbijati poJitičkim sredstv-ima nepo fron-taihtirn napadima«. Pohtička i ekonomska osnova  narodne vlasti u Jugo- • slaviji ia vreme obrtove, str. 142.
o    ,* H,«?ah Arenck' The Origins of Totulitarianism, New York, Meridian Books, 1958, str. 366—367.
*  Na   pitanje  jednog  ameiičkoc  novinara   postavljeno oktobra   1946. podme J. B. Titu, koji je tada bio i predsednik Narodnog fronta Jugosla-vue,  da   li   je  on   i   generaflni  sekretar   Komunističkft  partije  Jugoslaviic Tilo jc odgovorio: »Ja sam predsjednik vlade i komumst. Ja radim u vladi cmo što rade sv,i kamunisti, to jest — težim tla naii narodi izgrade svoiu 7/smJj« l bolji socijakii poredak. Nije ovdje bi'tno da li imam otu ili onu funkciiu u   Komunističkoj   partiji,  jer  moja   je  gilavna fun;kci.ja — pred-sjednnk   vlade   i   vrhoviu   komandant   Jugoslovenske   armšje...«   heradnia nove Jugoslaviie, tom II. kni   ?  str.  197.
Stranački pluralizam ili monizam
25
o inaprednim strankama koje rade na sprovođenju zajedmčke politike Narodnog fronta. S druge strane, pogrešno je i mišljenje da je dovoljno da se vrhovi stranaka ujedine, pa da svaki član tih strafiaka postane i član Narodnog fronta. »Privatna je stvar svakoe pojedinca njegovo političko uverenje, njegova partijska pripadnost, njegov pogled ma svet, njegova verska i konfesionalna pripadnost. Zato Front ne sprečava normalan organizacioni ži-vot partija u njegovom sastavu. Ali ono što Front traži od sviju, to je jedinstvena volja da se ti zadaci reše. Evo zbog čega mi otklanjamo oibičnu partijsku koaliciju koja ne daje garan-cije, da će se ti zadaci zaista ostvariti. Obična ipartijska koali-cija ne može da mobiliše mase, jer živi od koarnpramisa u vrhovima.«*
Iz Kardeljeve tvrdnje da Narodni front nije obična koali-cija može se dzvesti zaključak da je on poseban tip koalicije. Postoje uostalom različiti tipovi koalicije, odnosno različiti tipo-vi savezništva. Polazeći od toga da je <u koalicijama loše to žto stranke koje u njih ulaze svoje linterese pretpostavljaju inte-resima saveza, umesto da bude obratmo, Kardelj se, govoreći o Narodnom frontu kao koaliciji posebne vrste, zalagao za to <ia program saveza bude iznad programa stranaka ikoje u njega ulaze, da neke stvari u programiima stranaka budu suspendo-vane zarad onoga čemu stremi savez. Tu su ideju, međutim, podržali i drugi partneni Komunističke partije u Nanadnom fron-tu. Tako u »Izbornom proglasu Narodne seljačke stranke« stoji: »Narodni front je siguran u svoju snagu. Narodna seljačka stran-ka ima poverenja u svoje saveznike i saradnike u Frontu. Naš uspeh je i njihov uspeh; njihova pobeda je i naša pobeda. Meka narodni front svima bude važniji od vlastite stranke ili ličnosti!«7 Dalji razvoj odnosa u Narodnom frontu pokazaće da premda jc sadraina Kardeljevog objašnjcnja i izbornog proglasa Narodnc scljačke  stranke  ista,  njihova svrha  nije  ista.  Zato kada  govori
0  tOme da Frant nije obična partijska koalicija Kardelj  ima na urou  nešto sasvdm  drugo. U  skladu sa dugoročnnijiin  strateškim ciljcvima Komunistioke  paTtije  Narodni  front je  sredstvo  mobi-lizacije  masa  n ostvarivanju  programa  same  partije, !kao i  na-čin  da  se  pnikriju  stvarni  ciljevi  Komunističke  partije d da se dovede do postepenc ncutral'izacije i Irkvidacije suparničkih stra-na<ka u Marodnom frontii. Otuda i  tvrdnja da je Narodni front
1  koalicija (mada ne ob.ično) i jedinstvena organizacija. Ova dvo smislcnost  Narodnog fronta od 'početka   je  bila istaknuta u nje-govim   organizacionim   načeiima,  prema  koj'ima  svaki   član   poli-tičke  stranke  koja je u  Narodnom  frontu  mora kao pojedinac istovremeno biti  i  član  odbora ove  druge  organizacije.8
Tako-se osnovni ciljevi argandzacije Narodnog fronta u od-nosu na opozicione strarrke međusobmo dopunjujiu i podržavaju. Priikrivanje stvarnih planova hegemone stranke u Narodnom fron-tu omogućava postepenu likvidaciju i iščezavanje iz politidkog života drugih političk'ih stranaka. Sudbina Republikanske stranke, Hrvatske rep.nblikans'ke seljačke stranke i Samostalme demokrat-sike stranke, o kojoj je već bilo reči, to najbolje pokazuje. Sve ove stranke su se postepeno »rasplinule« u Narodnom Ćrontu, same prihvatajući svoju podređenu ulogu, a zatiTn i svoj kraj kao nešto neminovno. Šta je bilo sa političkim strankama koje ni-su pristajale na ovakvu ulogu? U ovakvim strankama je dola-zilo do rascepa koji je bio više ili manje delo KomuTiističke par-tije i koji je trebaio da pokaže da u opozicionim političkim stran-kama postoje frakcije ko.je iprihvataju dodeljervu im ulogu u Narodnom frontu (tzv. »progresivna jezgra«), a da nasuprot nji-ma stoje neprijateljski nastrojeni delovi stranačkih formacija van Narodnog fronta. Važeće geslo bilo je: »Ko je protiv Narodnog fronta naš je neprijatelj, što znači neprijatelj je vlastitog na-roda.«' Poš^to su neprijateljsikti delovi stranaka, odnosno stranke van Narodinog fronta postepcno -l'ikvidirane kao neprijatelji, delovi Btranaka u Narodnom frontu su zatim brže ili sporije takođe pre-stale da postoje.
Kada je reč o izazivainj'U rascepa, razdora u opozidonim straii: kama onda treba razlikovati dva slučaja. U prvom slučaju do rascepa je dolazilo u stran'kama koje nisu ni pristupile' "Frontu, u drugom u strankama koje su bile u njemu.
Legitimnost političkih stranaka koje su od početka bile van Narodnog fronta (demakrati i radikali) osporavana je ta'ko što se od početka isticalo da postoje i grupe ovih stranaka u Na-rodnom frontu. Na Prvom kongresu Narodnog fronta Jugosla-vije izjave u imc ovih grupa sti dali Mihailo Đuravi'ć (u ime ra-dikala) i Vlada Zečević (u imc demokrata).10 Predslavljajući sc kao najautontičnijii 'predstavrmik tradicije Demokratske strartke, predstavjjajući Milana Grola kao disidenta, drupa demokrata n Narodnom frcmtu je septembra 1945. godine održala sastanak na kome je osudila Grolove stavove d rad, izabrala je Akcioni cxi-bor od deset Članova, kojd je zatim odlučio da ikandiduje svoje predstavnike za Ustavotvomu skupštinu na listama Narodnog rronta  i  uputio  je   »Proglas članovima  Demokratske  stranke«.11
Pošto je Milan Grol podneo ostavku na položaj potpredsedni-ka vlade i pošto su svojim saopštenjem od 20. septMnbra 1945.
radikali) pozvali svoje pristalice da ne izađu na izbore za Usta-votvornu skupštinu, grupa demokrata u Narodnom frontu je od-ržala više sastanaka u Beogradu i van njega, osuđujući »izdajnič-ki rad« Milana Grola i grupe poslanika Demokratske stranke u Privremenoj inarodnoj skupštini.18 Na konferenciji grupe demo-krata u Frontu zaključeno je da treba izvršiti pripreme za sazi-vanje zemaljske konferencije članova i pristalica Demoikratskc stranke. Učesnici na ovoj konferenoiji smerali su zapravo na obnavljanje paralelne organizacije Demokratske stranke čiji su rad i delovanje već bili odobreni od nadležnih vlasti. Potreba os-nivanja ovakve organizacije bila je đktuelna samo u meri i do-tle dok se sticao utisak da bi postojeća Demokralska stranka Milana Grola mogla znatnije da utiče na raspoloženje i stavove javnog mnenja u Srbiji, odnosno mogla da privuče veći broj nezadovoljnika novim režimom. Među opozicionim strankama u Srbiji Demokratska stranka je imala najveći uticaj zahvaljujući delovanju grupe demokratskih poslanika u skupštini, kao i na-pisima u stranačkom listu Demokratija. Premda ograničen i spu-tavan taj uspon uticaja Demokratske stranke izražavao se i u velikom interesovanju javnosti za strankin list, sve dok je ovaj izlazio.
Političkom scenom u Hrvatskoj pre rata praktično je domi-nirala jedna politička stranka (Hrvatska seljačka stranka), tako da je pažnja Komainističke partije bila usredsređena na ovu par-tdju. U Srbiji, pak, čiji je sistem bio fragmentizovan, ipak se svojim uticajem izdvajala jedna stranka, Demokratska stranka, pa otuda nije neobićno što je Borba, tadašnji organ Komuni-stičke partije JugoslavJje, u vreme predizbornih borbi za Ustavo-t<vornu skupštiniu izuzetTio veliki prostor posvećivao izveštajiina sa konferencija demokrata u Frontu na kojima je napadana legal-na Demokratska stranka.
Na konferencijj demokrata u Frontu usvojena je i jedna re-zolucija u kojoj je dat kritički osvrt na delovanje jednog dela rukovodstva Demokratske stranke počev od poslednjeg kongresa stranke 19. marta 1939. godine. U ovoj rezoluciji utvrđuje se da je poslednji kongres Demokratske stranke izabrao Glavni odbor i Izvršni oclbor stranke da stranku zastupa u svim akcijama. Glav-ni odbor se, imeđutim, nije sastajao ni pre rata ni za vreme rata. Demokrati oi Frontu su odobrili dolazak Milana Grola iz Lx>n-dona i njegov ulaaak u Privremenu vladu, ali su bili razočarani time što je on bez ovlašćemja stranke odredio 'kao ipredsta.vnike stranke u skupštmi ljude od kojih većina ne uživa poverenje stranke. Treba odmah podsetiti da su svi predstavnici stranaka kojima je proSireno Antifašistdčko veće narodnog oslobođenja Ju-goslavije određeni na ovaj način, kao i to da je ovakav način pro-širivanja skupštine pre svega odgovarao Komunističkoj partiji koja je mogla da ima uvid u profdl i pouzdanost novih posla-rrika, 'kao i da utiče na njihov izbor. Sastav odbora za rproširenje AVNOJ-a takođe upućuje na ovakav zaključak. Najzad, ne sme se zapostaviti rri činjenica da demokrati u Frontu u vreme kada je izvršena kooptacija predstavnika stranke u skupštini nisu javno prigovorili na Tačim poslanika Demokratske stranke.
Na pomenutoj konferenciji demokrata u Frontu izabran je, inače, i Akcioni odbor, ikoji je istovremeno ovlaSćen da sazove izaibrane predstavnike sreskih odbora DemoikratSke ^tranke i da učini sve da grupacija u okviru Narodnog fronta postavi kandida-ciju. Učiiijen je takođe i poziv svim članovima Demokratske stran-ke iz cele zemlje da u svim srezovima održe konferencije i odre-de bar ipo dva delegata za zemaljsku konforenciju. Izabran je i privremeni odbor članova Demokratske stranke u Frontu za Beograd.
Pažnju zaslužuje i izjava koju je o stanju u Demokratskoj stranoi dao Borbi Miloš Carevi<5, ipared Vlade Zečevića jedan od najaktivnijih predstavni'ka demokirata u Frontu." Carević je tvr-dio da Milan Grol nije imao pravo da podnese prijavu u ime Demokratske stranke icojom se traži odobrenje obnavljanja rada stranke, jer od 1939. godine nije održan kongres stranke. Narav-no da je za novi režim bilo neuporedivo manje zlo da pojedini članovi uprave predratnih stranaka određuju ko će stranku za-stupati u đkupStiini i da u dme stranke podnose prijave Jkojima se
•  »Izjava CentraLnog komi'teta KP Jugoslavije povodom Rezoluoije In-Eormacionog biroa komunističkih partija o stanju u KPJ«, Borba od 30. juna 1948.
•  Kardelj, Put nove Jugoslavije, str. 111.
7 »Izbarni   proglas   Narodne   seljačke   stranke«,   Polilika   od   3.   okto-bra  1945.
« »Osnovna   organizaciona   naćela   Narodnog   fronta   Jugoslavije«,   član
• Filip Lakuš,  »Zašto Narodri  front?«, Slobodni dom od 20. februa-ra 1946.
10 Prvi kongrcs Narodnog fronta Jitgoslavije, Split,  »Slobodna Dalma-cija«, 1945, str. 45—46 i 68.
»' Politika od 7. oktobra 1945. »* Polilika od  15. septembra  1945. i» PolMkc 'v? -n   ,^..r-m^ i<^5
26
Vojislav KoStunka, Kosta Čavoški
traži obnavljanje rada stranke, od toga da se sazivaju ikongresi stranaka, odnosno da se u celosti obnavljaju stranačke organiza-cije. Postojeća vlast je upravo činila suprotno; ona je nastojala da ne dođe do obnavljanja stranačkih organizacija u nekadašnjem obliku, odnosno ako do ovog obnavljanja i dođe, da ono bude <Lg-raničenog obirna. Carević, koji je sve ovo znao, osporavao' je, međutim, pravo Groki da u kne stranke podnosi Ministarstvu unutrašnjih poslova prijavu za odobrenje delatnosti strartke. Za-nimljivo je i da je Carević ovaj svoj proceduralni prigovor iz-neo pošto je od nadležnog organa odobreno obnavljanje delat-nosti Demokratske stranke. Da stvar bude paradoksalnija, reše-nje kojim je odobren rad Demokratskoj stranci potpisao je i vo-deći predstavniik demokrata i Firontu Vlada Zečević — u svoj-stvu ministra umrtrašmjih poslova. Svojom izjavom Carević je na ovaj način posredno stavio pod znak pitanja zakonitost jed-nog rešenja nadležnog organa, kao i postupak vodcćeg predstav-nd'ka vlastite političke grupacije u Frontu. Naravno, sve ovo Ca-revkf je učinio pošto je Demokratija uputila ¦pazrv ipristailicama stranke, kao i drugih opozicionih stranaka da ne izađu na iz-bore, ne osvrćući se na činjenicu da je rad Demokratske stranke vec odobren.
U izjavi 'koju je dao Borbi Carević se pozabavio i »sociološ-kom analizom« grupe potpisnika prijave kojom se traži obnav-ljanje rada Demokratske stranke. On je prvo ukazao na regi-onafnu distribuciju potpisnika. Izuzev jednog, svih 165 potpisnika su po njemu iz Beograda. Od 165 potpisnika 19 je lišeno prava glasa. Što se tiče profesionalne strukture potpisnika oma, prema Careviću, izaziva još veće podozrertje. U njoj nema radnika i se-ljaka, već preovlađuje inteligencija i to sudeći prema broju onih kojima je oduzeto pravo glasa uglavnom »nepoštena«. Kvalifika-ciona struktura potpisniika izgledala je ovako: jednu četvrtinu potpisnika činili su penzioneri, jednu četvrtinu predstavljali su Linovniqj (mahom bivši), a na samo 3 radnika i 3 zemljoradnika dolazilo je 16 advokata, 22 lica bez zammanja, 2 rentijera, 1 pop, 1 ap\>tekar, dok su ostalo bili trgovci i kafedžije. Doduše, Ca-rević nije ništa govorio o profilu dcmokrata u Frontu, među ko-jima je isto tako bilo sveštenika i advokata, premda verovatno pouzdanijih i time »poštenijih«. Njegov prigovor na račun pro-Fesije potpisnika je utoliko neobićniji Što Demokratska strartka ntje bila ni radnička ni  seljačka stranka.
Mada on to nije želoo, Carevićove zamcrke, međutim, upućuju na nešto drugo. One, prvo, pokazuju da nije bilo mogućno da se stranačke organizacije obnove izvan centra u kojem je bila nji-hova uprava (Beograd), odnosno da su uglavnom postojale up-rave, rukovodstva stranaka bez stranačkih organizacija. S druge strane, potpisivanje jedne ovakve ,pnijave u Beogradu, u ikojem je politički život bio izložen oku javnosti, povlačilo je manje ri-zika za potpisnike nego što bi to bio slučaj u unutraSnjosti. Pro-fesionalna struktura potpisnika prijave Demokratske stiranke ta-kođe svedoči o uslovima u kojima se odvijao stranački život: pot-pisnici nemaju veze sa državnom službom (to su pojedinci koii obavljaju samostalnc profesije ili ponzioneri ili bivši činovnici), dakle sve oni za koje stranačka delatnost nije mogla da ima po-sledica po opstanak u državnoj službi.
Ali do izazivanja rascepa nije dolazilo samo u strankama van Narodnog fronta, već i u strankaana u Narodnom frontu ikoje su težile da održe izvestan stepen stranačke samostalnosti. Tako je istupanje Zemljoradničke stranke iz Narodnog fronta (odnosno dela ove stratike) u nasiojanju da se sačuva stranačka samostal-nost imalo za posledicu stvaranje paralelne stranačke formacije u Narodnom frontu. Izjavu o istupanju Zemljoradndčke stranke iz Narodnog franta dao je početkom novembra 1945. godine Mita Stanisavljević, jedan od potpredsednika stranke i Predsednik Zem-Ijoradničkog poslaničkog kluba. Prema Stanisavljevićevorn objaš-njenju, ova'kva odluka je usledila zato što je deo rukovodstva stranke onemogućavao cla se sastanu glavni .organi stranke, zato što je Narodni front odbio da da Zemljoradničkoj stranoi poseb-ne zemljoradničke liste na izborima, kao i zato §to su se neki čla-novi stranke kandidovali bez odobrenja stranačkih organa. U iz-javi se -navodilo da je Zemljoradrrička stranka pristupila Frontu kao kompozatnoj organizaciji sastavljenoj od pojedini'h politič-kih stranaka, ali kajko rad i organdzacija Fronta idu za tim da se od ovoga stvori jednostranačka organizacija i kako ekonomska polittka (a posebno zadružna politika) Fronta nisu usklađeni sa interesima širokih narodnih, <v naročito zemljoradničkih slojeva, stranka je donela cxiluku da svoj program ostvaruje izvan Na-rodnog fronta.14 Pre nego što je ovaj rascep u redovima zemljo-radnika obznanjen drugi potpredsednik stratike, Marko Vujačić, dao je izjavu da ne postoji nikakva Zemljoradnička stranka izvan Narodnog fronta.15
Do sada je tako bilo reči o borbi koju je Kamunistička par-tija voddla protiv drugi'h stranaka u okviru Narodnog fronta, aU borbi koja 11116 bila ni frantalna, ni otvorena, već prikrivena. Drugo sredstvo borbe Komunističke partije protiv opozicionih stranaka, odnosno njihovih delova kojd se nisu mirili sa svojim novim položajem bili su različiti oblici zastrašivanja, diiamacije i napada na političke protivnike. Zastrašivanje opozicionih strana-
ka i njihovih pripadnika izvođeno je na dva načina: jedan su činila istupanja predstavnika vladajuće stranke, napisi u frontov-skoj štampi, a drugi ie bilo delovanje đktivista Fronta na terenu. Kako su se neposredne posledice pretnji pripadnicima opozicio nih stranaka više osećale na teremu i kako je lakše bilo napadati anonimnc aktiviste Fronta nego vodeće ličnosti Komunističke partije, opozicione stranke su ukazivale uglavnom na ove prve oblike zastrašivanja. Naravno, sve izgrede na terenu vladajuća stranka nije neposredno podsticala, ali je na posredan način, napadajući sama žestoko na rečima opozicione stranke, dopri-nosila da do ovih dolazi.
Primeri napada na nekomunističke stranke u štarapi, govori-ma i na dmgi način brojni su. Citajući o ovim obračunima sa poli-tičkim protivnicima teško je ne setitd se Lenjinovog objašnjenja o načinu na koji vodi polemiku sa svojim protivnicima menjševi-cima: »Namemo sam izabrao taj ton koji je sračunat na to* da kod onoga kojd sluša izazove mržnju, gađenje i prezir prema onima koji spravode takvu taktiku. Taj ton, ta formulacija nisu stvoreni aa ubede, već da razbiju redove, ne da ispravc ^grešku protivnika već da ga unište, da ga sliste sa lica zemlje. Zaista taj pristup izaziva najgore poroisli i sumrije u protivnika.. .'• Od ovakvjm tanom prožetih ocena opozicionih stranaka, razvije-nih u govorima vodećih Ličnosti u Komunističkoj partiji i šire-nih prwco velikog broja Mstova, do napada na one >koji su rastu-rali legalne listove opozicionih stranaka, do spaljivanja opozici-onih listova, do fizičkih napada na pojedine prvake stranaka opo zicije — nije daleko.
0 raziMm vidovima zastrašivanja pripadndka opozicionih stra-naka, uključujući i one koji su bili u Narodnom rrontu, svedoče i zapisi Jaše Prodanovida, vode jedne lojalne stranke u Narod-nom frontu. Ovo utoliiko pre što su ti zapisi objavljcni u glasilu jedne stranke koje je nesmetano izlazilo punih trinaest godina, a čiji je izdavač (Vladimiir Simić) u vreme izlaženja lista Repub-lika bio predsednik Saveznog veća i potpredsednik Savezne na-rodne skupštine. Doduše napisi Jaše Prodanovića o Jcojima je ovde reč više su književrii nego konkretno-politički, više pomiriji-vi i umereno prekomi: »U ipreobražaju naše zemlje ne ide sve glatko, bez potresa, bez pogrešaka i zabhida, bez nedopuštenog pritiska odozdo, bez štetnih zanosa i preteranosti. Još zdrav ra-zum ne stiže da u masi ublaži raspaljene strasti; joŠ se ovde--onde ispoljava želja za osvetom; još strada poneki ipravednik a sili se krivac koji se lu'kavstvom uvukao u redove idealnih bo-raca. To Tpreviranje ne može, ne sme da traje dugo, ako se želi dobro zemlji i narodu. Valja da se sbišaju nabujale strasti, upi-tome naravi, ublaži razdraženost, da se ne radi dz inata i sevapa, nego po pravdi i zakonu; da se ne bude ni rned ni jed. Treba da se ugase tieopravdane pretnje i nestane opravdanog straha.«" U člainku »Između čekiića i nakovnja« Prodanović piše o napa-dirna na republikance sa desnice (zbog saradnje u Narodnom frontu), ali i sa levice. Ti napadi se Jevice ne dolaze, po Prodano-viću, iz vrha saveznika u Narodnom fronlu (od komunista), već »dole u narodu, po selima i gradovima, srezovima i okruzima, nije nimalo snošljivo stanje«. Ističući da se ovakvo stanje javlja posle svih revolucija, Prodanović ističe da je među protwnicima republikanaca malo pravih učesnAka iz oslobodilačkog pokreta, a s drtige strane, da se stanje u zemlji ipak poboljšava, da se po-pravljaju greške, da sudovi sude blaže nego ranije, da su pomi-lovanja češća, <la se okrutnosti u primeni zakona ublažuju, da se sa osuđenioima postupa čovečnije d da nestaje osvetničke ras-paljivostd.1*
Svi ovi oblici zastrašivanja, pretnji i difamacije političkih pro-tivnika priikazam su nezavisno od jednog pravnog okvdra u kojom se celokupni poslerevolucionarni, politički i stranački život odvi-jao. Kakva je uloga prava u ovakvim situacijama? Da li su pravo i sudstvo u stanju da unesu elemonte ldčne sigurnosti i stabil-nosti posle revolucionarne borbe? Najposle, kakav je odnos rc-\folucionarnih snaga prema pravu i sudovima? Kada je reč o komunističkom pokretu u revolucionarnim zbivanjima, onda do bro objaSnjenje odnosno prema pravu, idealni obrazac odnoše-nja boljševiziranih komunističkih stranaka prema pravu u pe-riodu dok još uvek osvojena vlast nije učvršćena, dokle su još uvek delatni politički nedstomišljenici i protivnici, — daje Lukač u svojoj sintagmi o bespredrasudnosti prema pravu.1* To načelo bespredrasudnosti prema pravu u osnovi predstavlja suprotnost Iiberalnim načelima kao što su vladavhm prava i nezavisnost sudstva.
Prema traduckmalnom liberaliiom i demokratskom shvatanju, neophodna je pretpostavka normaltiog rada sudova da su sve stranc u sporu jednake, čak i kada su strane u sporu država i
14 »Izjava Mite StanlsaVljevića«, Novosti od 9. novcmbra 1945. <« Politika od 23. septerobra 1945.
«« Navedeno prema: Davkl Shub, Lenin: A Biographv, Harmondsvvorth Penguin  Boaks,  1966.  str.  117.
» Jaša   Prodanović,   »Na   velikoj   prekretnici«,   Repttblika   od   6.   no-vembra 1945.
Stranački pluralizam ili monizam
27
građanin, kao i da sud odgovarajućim tumačenjem zakona utvr-di osnovanost zahteva strana u sporu. Prema izvornom boljše-vičkom shvatanju, osnovni zadatak siidstva treba da bude lik-vidacija političkih protivnika i neprijatelja, a <ne rešavanje is-krslih sporova primenom zakona. Prema tradioioinalnom libe-ralnom shvatanju, od svih vlasti sudslka vlast je »najslabija«, jer je najmanje u stanju da ugrozi slobodu građana. Za sudsku vlast Monteskije (Montesqudeu) je pisao da je nevidljiva i stvarno ni-ka'kva vlas-t, a sudije je nazivao »ustd<ma koje dzgovaraju reči zakona« i »bićima bez duše«. Nasuiprot ovom shvatanju o sud-stvu ikao nezavisnoj i slaboj vlasti, stajalo je u poslerevolucio-narnoj Jugoslaviji shvatanje i praksa sudova kao zavisne i bor-bene vlasti, shvatanje o sudu kao »kuli iz koje će se narod za-ista obračunati sa svojim neprijateljima«.*0
U listovima opozicionih stranaka ovakvo shvaitanje iprava i sudstva je 'kritikovano. iPri tome se uikazivalo ne samo na <pojave ugrožavanja nezavisnosti sudstva u praksi, već d na to da neka ustavna načela i zakonske odredbe (o izboru i razrešivanju sudi-ja) dovode u pitanje nezavisnost sudske vlasti kao njeno sarakro--sanifctno načelo.21 Već u pruam ibroiu Republike Jaša Prodanović je pisao o tame kako se veliki ideal nezavisnosti sudova nije od-ržao u 19. i 20. veku, kada su vladari preko svojih miniistara na-ređivali sudijama kako da sude političkim krivoima i pretili su-dijama koji su se oglušavali o ovakve naredbe. Srpski kraljevi ili bolje rečeno raskraljevi ne samo da su uklanjali nepokorne sudije, već su ukidali ustav i zakone koji su garamtovali neza-visnost sudova i nepokretnost sudija. Prelazeći na savremene pri-like Prodanović je pisao: »Tako je bilo, a nije smelo biti, ikada su sudije postavljene odozgo. Ta'ko ne treba i ne sme da bude kad se sudije biraju od naroda. I tim sudijama treba obezbeddti đlobadu suđenja. Na njih se ne sme vršrti pritisak odozdo. Ulica ne sme biti iznad suda. Necxigovornim grupama iz narodne mase ne treba dopustiti da usklicima i uzvicima nasrću na sudijsku savest. Kad narod bira sudije, pretpostavlja da će izabrati najspo-sobnije, najpravičndje, najčestitije, najsavesnije. A kad ih jednoim izabere, neka ih ostavi da na miru, pažljivo i savesno prouče či-njenice, saslušaju optužene i njihove branioce i svedoke za i protiv. A sudije oslobođene uticaja neodgovome mase treba da na pragu sudske sobe ostave svaku ličnu i partijsku mržnju i postanu samo i jedino nepristrasni predstavnici ipravde i zako-na. A'ko i pogreše, neka to ne bude iz zle volje, zbog neopravdanog predubedenja ili pod pritiskom neodgovorne mase. Tu su vi^i sudovi, pa i najviši sud, koji će ispravljati pogreške«." Skreoući pažnju na miidrost i is'krenost Prodanovieevog napisa Milivoje C. Marković, potpredsednik Socijaldemokratske stranke i član ru-kovodstva grupe »Napred« skretao je pažnju na čmjenicu da je mnogo valjanih sudija van službe, odnosno na poslovima koji ne odgovaraju njihovim kvalitikacijama, dok su na sudijskim polo-žajima ljudi kojima kvalifikacija nedostaje. »Ovakav raspored je rezultat kvalifikacija građana po ikriterijumu političke pripadnosti ili pouzdanosti. Vrlo rčtav kriterijum. Ako sc želi valjano sudstvo, onda su jedina merila: savesnost, stručna sprema i sposobnost u poslu.«M
2. OBLICI DELOVANJA OPOZICIONIH STRANAKA
Kada je bilo reči o voli'koj raz.lici u sredstvima kojima su se u •politidkoj borbi u posleratnom stranačJcom sistemu ikoristile Komiunistička partija i opoziciane stranke podvučeno je i da su ove dmge zapravo bile sprečene da se koriste svojim tradioional-raim, parlamerrtarnim načinima borbe. Ovde pre svega treba poći od činjenice da ov'im stranikama po pravilu inije bilo dozvoljeno da cdbnove svoju orgarri-zacdju i da iadaju svoju štam'pu, što inače pred'&tavlja .n«0(phodn.ii uslov  strainačkog ipLuraHzma.
Nemogućnost obnove stranaokiih arganizaoija u notvim uslo-viima dovodila je do toga da su ndcomunističke strarake posto-jale više formatoo nego stvanno, da je njihovo postajaaije uglav-nom bhlo fiktivno. Dragaljub Jovanović je zato govorio: »Ja sam za Nanodni front a»li za Nairodni fronf koji će to doista i bitd, a koji neće ibiti igračka, iili fasada, ili ipararvan u rukaima jedne jedine partije. Ja imaTn puino poštovanija za 'tu partiju, itnam puno diivljeinja za žrtve koje su njeni ljudi dali, ne sarno za mi-nule četiri godine oružame borbe, nego i za čitavo četvrt veka... Ali, ako •poštujem Komunisti^kiu ipartiju, ne samo naSu nego i u celom svetu, ne mogu se ipomiriti s t»m da ona jediina ima praa^o na egristencLju. Imamo i flii drugi 'netku fifctivnu egzi-stonciju, ali to je živx>t oveća u vazi, to je život biljke koja nema koreaia, kojoj se ne dopušta da krene i da se narmalno razvdja.«*4
Stare političke strarnke taiko zadržavaiu predratne nazive, do-nose prograine i statote ikojima se prilagođavajti novioj stvar-nosti, ianajiu rukovodstva i organe, ali ne i razvijen strama6ki aipaj-at, stranačkiu organizaciju, sa mrežom lokalnih strama^kih odibora. Obnavljajući svoj irad posle rata straitke ostajiu be7 olanstva, koje ih u promenjeniTn poslerevolucionarnii'm uslovima naipušta, aild čijem nepokolebanom delu ne mogu nd da se obra-
ćaju jer. im za ovo ne stoje -vitše na raspolaganj'u potrebna sred-stva (novac, štampa, nesmetana mogućnost stranačke agitacije i dr.). Petranović jezgrovito opisuje postojeće stanje na sledeći način: »Narodni fromt Jugoslarvije lispunjavao je cekvkiupni po-litnćki prostar i u njemiu nije biio mesta za argauMzavamje suprot-nih snaga, irapovedanje programa drukčijih od onih koje je usvo-jio Narodni front a koji se tkosio se pollitilkom Komunističke partije Jmgosiavije.«84
Saimo jedna stranka, Hrvaitska republik'anska seljačika stran-ka mogla je da '.koliko-toliko obinovi mrežu svojih oknužnih od-bora, jer je Komiunistićka partija nastojala da na avaj način izazove diferencijaciju i odivoji što veći broj člaoiava ove stranke od bLvšeg vođstva. U iprvim godioaTna dzlaženja glasilo ove stirarvke Slobodni dom sadržailo je abaveštenja o unutrašnjem straTiačkom životu (obnavljanju i osnivan.jiu dknužnih organiizacija HRSS na tertitorijd Hnvatsike), dolk posJe Dnugog kongresa Nairodnog fronta Jugoslavije 26. septembra 1947. godLne u Slobodnom domu više nisu pominjani ogranci po okruzima, a ukinuta je i ranija rubri-ka »Iz Hrvatsike ropu'blikanske seljačke stranlke«. U naredniin godinama IiL&t je donosio saopštenja o savetovanjima pristalica HRSS u pojeddinim gradovdma, kao i plenarnim sedmcama pred-stavmi'ka straroke. Odgovarajuoi na pitanje jednog stranog inovi-nara Franjo Gaži, predsedndik Izvržnog odbora HRSS dzneo je 1948. godime da u svalkom dkrugu u Hrvatskoj gde živi hrvatsfci narod postoji cnkTiužna organdzacija HRSS sa svojim predsedni-štvoan i odboram, dak je u Zagrebu Izvršni odbar stramke sa 70 članova sa Predsedništvom na čelu.28 Iz Hrvatskog glasa, lista Odbora HRSS za Basnu i Hercegcmiiu vidi se da je započelo osni-vanje aknužndh organizacija stmrike u Bosni i Heancegoviaii. Za razliiku od HRSS, nijedina dnuga strartka nije (Uispela da u avoj raeri abnovi svoju stranačku oirganizacdjiu, Repmihlikanslka stranka •u svome listu Čaik i nema ruibniiku d vesti koje se odnose na unu-traSraji stranač!ki život.
Ne saano da su stare stranke bile kao takve potismite i onemogućavaine, svedene luglavnom na vođstva strsanaka, već je nj.ihiavo delo'vanje bilo i prostocno ograndčeno. Od federaliuh jedirrica stran'ke se u razvijenijem obliku javljaju samo na po-dnućjiu Srbije i Hrvatške. Sama činjeniica da su poLitičke stranke mogle životariiti 'na pojed'iTjim područjiima nove države, a <da je na druigima njihovo delorvanje billo onemogućeno, nagovešfava da njihov ždvot Jiirje mogao da bude dugotrajam.
Odsustvo straini'čkog plurailazima je u pojedinim fedaralniin jediTMoaima i zvanično objašnjavaino, 'inada ne u svim. Po pri-rodi stvari, ovde je najzatiimljdvije stanje u onoj federalnoj je-dindci-u kajoj su se još u taku rata politdčke stran'ke odr6kie ! svoje egzš&tencije u okvinu fromtavsike organiizac'ije (Osafobodilne fronte) u korist ruikovodeće uJoge Komiunastioke partijf Slovenijc. Na Prvom kongresu NarcKinog fron'ta Jugoslavije Josip Vidmar je tvrdio da je Prvii kongres Osvobodi'lne fronte 'pakazao »da u Slovenaji nema mes>ta ni za jednu drugai strariku, nl za jednu dnugu pođitič'ku organdzaciju jer u Sloveniji postoji samo jedan svenarodrri pokret, a to je Osvobodilna fronta Slovenije. Za sve ovo ima neprocemjive zasluge najprogresivnija pantija koja je ikada postojala u Sloveniji, a to je KPJ. Sa svojkn neumomim prosvećivanjem nas nekomuinista, sa neumornim iprosvećivanjem narodnih masa u Sloveniji postiglo se to što se tako jaisno po-kaza'lo na Prvom 'kongreisu u Ljubljani, da je maix>d ipni'Sfcupio ka potjpuinom jediihst'vu i da u budućnosti ne želi ntkad više nikakvih  sdranalka,  već  želi   samo  jedinstvenu  narodnu  vđlju.«87
Nenfaguonost organ'izacionog obnavljanija politidkih stranaka pratilo je odsustvo stranačke štampe. Izuzev dve stranlke sve osta-le ipoliitičke stran'ke nd'su bile <u stanjiu da 'se za svoja gledišta zalazu prako &ta'rmpe, kao ii da odgovaraju na nji>ma uipiićene krktike. Od dva inedeljna lista kcji su 'izlazili d/uže vremena (Republika do 1956, a Slobodni dom do 1963), samo je prvi isipcljavao izivestan stepen samostalnosti, dok jc drugi bio list straoike koja je od samog ipočetika imala u'logu transmisiije Ko-miuiriistdčke pantije. Pored Slobodnog dotna Odbor HRSS za Bo-snu i Hercegovinu izdavao je još jedan Jist — Hrvatski glas, koji je izJazio kraće vreme (pojavilo se 12 brojeva), a čiijd se prestanalk iilažen'ja potdudara se odustajanjem od ipokušaja da se organiza-oija HRSS obnavi d u Bosni i Hercegovini.
is Republika  od  18.  decemibra  1945.
>» Lulcaos, Povijest  i klasna svijest, slr. 355—356.
so Jakov Blažević, Narodni sudavi inoraju biti izraz demakratske voJ.je naToda«, i4r/jiv za pravne i đruštvene nauke 1—2/1945, str. 94—95.
*i Jaša Prodanović, »Nezavisnost suđenja«, »Smenjivanje sudija«, »Iz-mirenje dva člana Ustava«, Republika od 7, 14. i 21. januara 1947.
« Ja§a  Prodanović,  »Sud  i  suddje«,  Republika od  6.  novembra  1945. =» Milovoje C. Marković, »Sud i suddje. RazmiSljanje povodom jedno? članika«.  Novosti od  13. novembra  1945.
s< Ustavotvorni odbori Savezne skupštine i SkupŠtine naroda. &tr. 68
*» Branko Petranović, »»Vođstva građansikdh stranaka d njihova po-litika za vreme rata i nevaluoi'je narada Jugosdaviie« Politički iivot Jugo-slavije 1914—1945, Beograd, Tred program Radio Beograda. 1973, str. 529.
«« Slobodni dom od 9. aprila 1948T
VOJISLAV KOŠTUNICA KOSTA ČAVOŠKI
STRAHACKI PLURALIZAM
ILtMONIZAM
DRUŠTVENI POKRETI I POLITIČKI SISTEM U JUGOSLAVIJI 1944—1949.
UVODNA NAPOMENA
Istorijski razvoj našeg jugoslovenskog dniŠtva imao je, ka-ko to obično bi<va i u drugim dništvima, umnogome neravnome-ran tok. Ona presudna zbivamja koja su oblikovala njegove os-novne ustanove i opredelila prirodu njegovog poretka odigrala su se u relativno kratkim razdobljima, posle kojih se u dužkn raz-macftna nršta foitno nije menjalo. Otuda i neujednačenost intere-sovanja istoričara za pojedine periode posleratnog razvoja. Tako se, recimo, velika pažnja posvećuje 1948. godini, kao što će vero vatno i 1968. ili 1971. triti predmet povećane znatiželje, dok se o drugim »običnim« godinairaa ipo pravilu govori samo u okviru hronološki širih celina.
Rukovodeći se ovakvim opredeljenjem za ono što je bitno, pisci ovog rada uzeli su za predmet svog istraživanja političfci razvitak Jugoslavije od 1944. do 1949. godine. To je bio formativ-ni /period novog političkog poretika u kojem su izvršene daloko-sežne promene, Čdji nas ishodi i iposleddce prate sve do današnjeg dana. Postoje, naime, u razvoju jednog društva relatđvno retki tre-nuci kada je tvoračka uloga političkog umeća uistinu na delu. To je doba koje neposredno sledi prevrate i revolucije, u kojem oni koji su u središtu političke moći raspolažu mnogo većom slobo-dom izbora i ofolikovanja osnovndih društvenih i političkdh ustano-va nego što je inače imaju u svakida§njim, redovnim prilikama. Takva izuzetna sloboda posledica je činjenice da je bitno poreine-ćena ravnoteža postojdćeg .poretka stvari i uzdrmana njegova tač-ka oslonca, čime se otvara put za značajnije, ipa i radikalnije promene. U realpcAitičkom žargonu revoluoonarnog maikiijaveliz-ma, koji jedino u nasilju vidi babicu navih oblika poretka, to se obično -naziva pTomenom odnosa snaga koja pre Jlfi posle d<wodi do konačnog obračuna. A da bi se uveli d učvrstili ti novi obli-ci, nužno je da se prethodno iskorene dotadažnje ustanove i tra-dicije. Utoliko ovakva radikalna promena predstavlja ne samo čin stvaranja novog već i razaranje starog.
Period od 1944. do 1949, a naročito prve tri godine (1944— 1946.), upravo predstavljaju ovaikvo tvoračko razdoblje naše no-viije istoriie. U njemu je ukorenjen i uoblićen nov^ poreda'k stva-ri kao pokušaj ostvarenja komunističke ideje u injenoj boljševič-koj varijanti. Potonje vrcme i povremeni zaokreti u tekućoj poli-tici pone§tx> su izmenili njegave povrSinSke norme, ali ga nisu do kraja zahvatili u samom korenu. Otuda Tazmatranje ovog forma-tivnog perioda naše novije istorije predstavlja povratak tim na-Sim najdubljim korenima i pokušaj odgovora na pitanje: kako je do svega ovoga došlo?
Na čitaooima je naravno da sude koliko su pisci ovog rada u tome uspeli. Valja dpak upozoriti da se stvarnost unekoliko raz-likuje oa izloženog skupa činjenica i zbivamja i da uvek predstav-lja nešto više u odnosu na njdh. Jer; onaj koji izlaže ono što je bilo i što jeste, uvek kazuje neku priču, i to svoju priču, u kojc» se pojedmačne činjenice navode, povezuju i razjašnjavaju shođ-no vlastitom razumevanju i izboru onoga što je bitno. Svesni ove svoje ograničenosti, pisci se bar nadaju da su ppkazali dovoljnu odmerenost i nepristrasnost u izlaganju i zaključivanju, te da su tragali za istinorrl slobodni od bilo kakvog koristoljublja u mi-šljenju i rasuđivanju. To se naročito ogleda u prtkazhianju sukoba
izmedu sti^nke, koja je postala hegemon, i drugih stranaka koje su, braneći sarnostalnost svoga daljeg postojanja, braniile zateče-ni stranački pluralizam. Pisci su, nadme, nastojali da prikažu pog-lede i stremljenja ne samo vladajute stranke, kako se to dahas po-glavito čiaii, već su se držali poznatpg dijaloškog načela da treba čuti i onu drugu stranu. Zbog toga minoga razmatranja u pvom radu imaju antitetičan karakter.
Izvesna manjkavost ovog rada proizlazi iz ograničavanja nje-govog prednieta na pitanja stranačkog sistema u tom prelomnom dobu naše novije istorije. Iako danas mnogi politički mislaoci smatraju da j'e karakter stranačkog sistema najmerodavniji za oconu prirode modernog političkog poretka i ostvarivanje osnov-nih građanskih prava, time se ipak gube iz vida drugi važni či-nioci datog političkog sistema. U našem konkretnom sloičaju to su, recimo, elementi građanskog rata, koji s'u bili nerazdvojni pra-tilac oslobodilačke borbe protiv stranog zavojevača, zatim više-naoionalni karakter naše državne zajednice i sporovi oko movog federalnog uređenja, a posebno način na koji su delovali organi državne prinude d iiovouspostavljeni sudovi. Neka od ovih pita-nja, recimo, federalizam, zahtevala bi izlaženje iz okvira ondaš-njeg stronačkog sistema, dok su druga, poput poHtičkih suđenja, samo liagoveštena zbog nemogućnosti uvida u sudske arhive. Jer kao Sto je to uobičajeno u ovakvim istoriografskim radcvirna, predmet i način istražlvanja nisu s?mo stvar prethodno usvoje-nih zamisli već i raspoloživih istorijskih dzvora.
Sam plan izlaganja i osnovni pristup u ovom radu proishode iz'dogovora oba pisca. Slična saradnja odviijala se i tokom sastav-ljanja pojedinih poglavlja, ali je samo pisanje bilo na odgovaraju-ći način podeljeno. Tako je Vojislav Koštunica napdsao prvi i treći deo, a Kosta Ćavoški drugi, četvrti i peti deo. U pisanju uvod-nih i zaključnih napomena oba pisca su zajednički učesitvovala.
Faksimila dveh poročil s procesov, ki so leta 1947polniti ceie stnuu' Slovenskega poročevalca in drugih jugoslovanskih časopisor.
28
Vojislav Koštunica, Kosta ćavoški
Navedeni nedeJjnd listovd bild su glasila stranaka u Narodnom frontu. Od stranaka vam Fronta zapoćele su sa izlaženjem svojih listova samo d<ve strasrtke. Tiko se Narodni glas ipojavio ikao »gla-sa'lo hnvatske seljađke poli>tri/ke«, izdavač rau je bila Marija udova Radić, a odgovorni oiredndk Ivan Ber.naT»dić. List je trebalo da bude nezavisain ali da vodi iparađelnu akciju sa zvaničnim orga-noan HRSS — Slobodnim domom. Zbog više priloga ipnvi i jedini broj ovoga lista, ikoji je inaee doživeo dva izdanja — zabranjen je.28 Drugi nedeljni liist jedfhe stranke 'koj'i je O9tavk> dubljeg traga, uiprikos tome što je štampano svega sedam brojeva, od kojih je iposlednji broj bio zabranjen, bio je list Demakratske stranke Demokratija, čiji je odgovorrii arednik bio Milan Grođ.
Pored ova dva Ms.ta u Beogradu je od vanfrantovtsikih Jistova počeo da izlazi tri pvrta neddjno liis>t Novosti (tpojavila su se samo Lri broja). Za razlilcu od Demokratije ikoja je bila stranački list, Novosti su prema sopstvenoj najavi počele da 'izlaze kao nezavi-san ilist, pozivajući se pri tome na črijenicu da «u Srfoiji izlazi samo jedam .poluzvaniičan i nezavisan list Politika, čime se nezaivi-sna Stampa naJazi u jedrvim nulkama, adnesno monopolisana je. Ka;ko six monoipoli »izraz nezdravdh priMka, a imaju više štetnih nego 'korisniih posledica«, Novosti dcrfaze da pqpuine jednu praana-nu u snps'koj štamipi. 1811111 iza volju treba reći, da je dnevnii list pod is'tim nazwom izilazio od 1923—1929, kao nezarvusim Anforma-tivni list čiji je vlasnik bk> Jovan M. Javanović, \ođa Zemljo-radničke stranke. Ova >veza sa Zomljoradnifikom stramlkoaTi oseća se i Uipasleratium Movostima, jer se već u prvom broju lista podseća na njegovu predistoriju, a list sadrži i izjaviu potipred-sednika ZemljoradTiioke stranke o istupamjiu ove stranke iz Na-rodnog fromta.2* Pored toga, odgovorni uredni'k lista (Dušan Ba-ranim) bio je i jedan od sekretara Zemljoradraičke stranke.
Listovi stranaika van Narodiniog fronta, ali i u njemu, bili su tokom izrlaženja suočeni sa nuzom teškoća, od kojih je jedna bila kJjučna. S-tamparije i praizA'odnja hartije bili su naoionailizcrvani posle rata i tkne i stavljeni m raspolaganje samo jednoj, vla-dajućoj stranci i njenoj opštoj poli'tićkoj organizacijd — Narod-nom frontu.^Pored ovoga osnavnog i dovoljnog postojali su i drugd načini barbe protiv apozicionih stranaka i nj'ihovih listova: odbijanje siridikata prodavaca listova da ove rasturaju, zahtevi onih 'koji su listove rasturalii ti unutrašniosti da se šalje manji broj primeraka iako je sudeći po obraćanju čitailaca redakoiii po-trainja rasla, odbijanje sindikata slagača da štampaju opozicione listove, fiziički napadi na prodavce listova 'i <u jednom slučaju i spaljivanje 'lista. Listovi 'koji su izlaeili duže ivromena (Republika i Slobodni dom) i 'koji su bil'i dotirani prestali su talkođe da izlaze usled materijaino-f'majnsi'jsikih teškoća.8*
Lišena od početka mogućnosti da se bori oslanjafjući se na svoju štampu i argarazaciju, za opoaicijai je glavna arena poJitičke borbe ostao parlament i njegcn'a tela. Ako se ima u vidu da većina apozicionih stranaka mje imala svojoi štampu, a da je vJadajuća stran'ka u svojim nrkama imala monopol sredstava informisanj.a i da ie moeia tok parlamentamih debata i argu-merrte opozicdje prikazivati i'H ne prikazrvati po sopstven.om na-hođanfu. onda postaje jasno da je i ovo T>odručje apoziicionop de-lovanja bilo od ograničene vrednosti i domaSaja. Ipak, gledano i7. današnjeg ug]a, kada su događaii o koiima pišemo postali uveliko stvar istoriie, posieratne skupštinske diskusije predstavljaju iedam od najboliih azvora za uipo^navanie sa ikarafktenam onda-Snjih debata o demokratijii i p]wa)\amu između ndkomunističkih stranaka, koje su uflavnom Tastnjmale ideie politidkog Liberalizma, i vladajiuće pairtije koja je 'bramiila ortodoksno bodiševičko shva-tanje, iprilafrođaA'aJTJći ga samo svojoj teloućoi laiktici. Baš zato što je tJarlamentama sredina omoguća^ala najotvorenije izno-šenje ova dva shvafanja razlike između njih najviše su ovde doW/ile do izražaia. Ovo uitolnko pre što se jeda-n broj učesniika u sik>uT>št'i'tis:kim debatama, svcstan znaĆaja saunog trenutka, niie podređiivao iprolaanim tafktićkim obznrima već ie, ka'ko ie to ied-nom rekao Dragoljiib Javano\'ić, povorio »ma'lo i 7a istoriju, za biidfućnost, a ne sanno za danas.«st
Najznačajniije debatc su pri tome \i>đene u Privremcnoj natnodnoj sikupštini, njenom Bredsedništvu i Zakonodavnom od-borii. Rad Privremene narodne skupštine, oduiosno njemh tela nije tmjao nd poina dva meseca, ali sa u ovom kratkam vremen-slkom razmaku daneti svi najvažniji 'politički zakoni. Pored toga štx> su pripadnici građanskih strana'ka povodom prediloga poje-dirrih za'kona ranosila svoje poglede i ikritičke zamenke, u skiip-štirri se <a ovom periodu iskristailisao i apoziciomi bloik (»van-frontovska opozioija«) od 13 poslani'ka Dem'okratske stranke, ko jima se ipovtremeno pridruživailo još nekoliko /predstaivniika drugih stramaika. Na račun predloga d stavova opozicrje stavljane su pavremeno zamerke za koje se ne bi moglo red da su bile prdžete diihom itoleranci.je, ali je ova grupa iposlanika svoja sta-novišta mogila da saapšti i raziloži.
Posle kan'stitujisantja Ustavcrtvorne skupštine i oi radu Narod-ne skupštine sve do sredine 1947. godine ulogu opozicije pre-uzelo je nekoliko poslani'ka uglavnom zemljoradničkih stranaka, među Jjojiima je najangažavainiji bk> Dragoljuib Jovanović. Od sazivanija Ustavotvorne stkuipštine, odnosno od njonog pretvaranja
u iredavnu skupštinu, istupajnje ovih nekoli'ko lapozicionih po-slanika (»frontovske opozicije«) 'bilo je često praćeno inapadima, pretnjama, zahtevima da se odstrame iz skupštiine, kao i saivetima predsedavajućih da je najbolje da se avakvi iposlanici podrede jednodušnoj volji Skiupštine i da se odreknu reoi.
Otežani uslovi delava'nja opozicioorih stranalka i opozicionog isttupanja pojedini'h lićnosti iz redava ovih stranaka iposle izbora za Ustavotvormi sktrpštinu i donošenja Ustava 'na)boije se mogu pratiti na sudbini Dra'goljuba .Tovamovića, kaj'i je 1946. i 1947. godine bk> sredi'šnja figura oko 'koje se okupilo viŠe poslanika seljačkih stranađo (Narodne seljačke stran'ke. Hrvatske republi-kanđke seljačke stranke >i Saveza zomljoradnika). Dragoljoi/bu Jo-vanoviću, koji je bio generalni sekretar Narodne selja<?ke stiranike, pnvo je oduzet mamdat poslainii'ka Narodne gkupštine Srbije fjula 1946), već aivgusta 1946. godine doneta je m Pravnom fatkultetu u Beopradu odluka da se Jovanović ikao honorairni profesor ulklo-ni sa Univerzi/teta u Beognadu »zbog nenaučnog i protivniarodnog istupanja u svojim predavanjima«, zatim je Jovanović liiskl.jučen iz svoje 'Stranke (aktobra 1946), oduzet mu je mandat poslainjika Saveznog veća Narodme akupšfcine FNRJ 'aprila 1947), a optužni-ca prativ njega je podi?nuta pred Vrhovnim sudom Srbije ok-tobra 1947. Mere preduzimane protiv Dragoljuiba Jovanovića pred-stavljale su uglavnom reakciju na njegova istuipanja u Skupžtini i različite druge oblike javnog delovanja uobičajene u sistemima stranačkog pkarahmna.
Mandat poslar>ika Narodne skuipštime Srbije cduzet jc Jova-noviću 26. jula 1946. godine zbog njeijcn'og »protivnarod'nog sta-va«, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. U izve-štaju Mandatnog odbora Dragoljubu Jo\ranoviću je na teret stav-}jeno više stvari." Prv^o. da je 'kleA'etao Sovjetski Savez da se mcša u uinii'trašnje stvari naše zemlje i da pomaže jednu partiju. S druge strane, izjavom da je u Jogoslaviji na 'vlasti jedna partija negiirao je da narod .vrši vlast i ždeo je da iinese sumnje u 'ka-raikter naše vlasti pred ostalim svetom. Obe ove ocene Jovanoivii-ćeviih stavova odnose se na njegova izlaganja ai Ustavotvornom odboru. Najzad, u izveštaj.u Mandatnog odbora Narodne skupStine Srbije povodoan oduzdTnainja poslaničkog mandata Dragoljubu Jo» vanoviću ističe se da je Jovanović u svojem govoru u Narotbioj 6kiuipš.tini FNRJ povodom predloga Zaikiona o zadnugama (jula 1946) napao najviiše državne organe, tačnije Naradirvu slkupštimi FNRJ, isvojam tvrdnfjom da je avakvim zalkoanskim prediogom »Skupšti'na udarila se'ljaciTna iniož u leđa«.
Povodom oduziTnanja mandata Dragolju'bu t Jovatnaviću Jaša Prodanović, koji je kao 'i Ja\'anović bio poslanilk i repubHčke i Satvezne s'kupšti'ne, izja'vio ie »da se ne slaže sa načimom na koji je podnfcsen predlog i izjavio da će glasati &a švojinn pri'jateljima proti'v«. Svoje neslaganje sa ovim oduzimanjem mandata Proda-nović je podrobnije abraz«ložio u jednom napisu u Republici*3 Kao i u sliĆnim osetljivijim pri'likama Prodamović je i ovde pod-seoao na to da se u sudbonosnim d važnim trenuoima od razumnog pol'i/tičara zahteva da čini ustuipke, ali ne d da na/pusti svoja osnov-na TTačela, da se ipogađa u pitaniima javnog momla i <da odobrava da se radi protivno ustavu i zaikonu. Podsećajući na svoju borbu u međurafnoj Jugoslaviji proti-v raizličitih neustaviTih postirpaska od izbaoivanja pravilT.o izabramh (poslanika 'komunistidce opštin-ske uprave u Beogradu i oduzirnainja mandata komundstičkim posla;nici'ma 'posle neuspelog .atentata na kral.ja Aleksandra, isticao je da i danas ne može da postupa drusačije, da ne može da se ponaša na, iedan način kada je u opozicij'i, a na drugi način kada ie u vladi. Predlog o oduzrmanj'U mari'data Dragolj'uibu Jovanoviću bro je, prema Prodanoviću, r>rotWa'n člami 7. U&tava, presma 'kojesm su narodni predstavnici odgovorni svojim'biraćitna, a zakonom će se propiisaiti u koiim slučajevima pod 'koii'm uslovifna i na koii način birači mogu opozvati svoie foredstasvnike i •nre isteka perdoda na koji su izaibrani. U vreme ikada ie Jovanoviou odntzet mandat nije postojao zakon ikoiim se regulišu slučajevi, aislovi i načiin apoziva poslanika, već ie mamdat Jovanoviću oduzet na osnovu Poslovniika Skiupštine Srbije, koji je, da stvar bude ioš gora, donet pre stmDania na snajru Ustava FNRJ. Prodanović je ukazao i da se slTj<*.a.j DraeaHuba Jovanovića niie imoErao ipodvesti ni jpiod iednu odrcdbu Prvslovnika Skupštine Snbije, ier je oviim Poslovnikom bilo predviđeno da posianik eubi mandat samo u siučaiu smrti, ako necipravdano ili stai'no odsiTStvuje sa sednice Skinp&tiine, ako ie osttđen za nečasno delo i ako svoiim pomašanjem u 3ka>Bštiin'i i van nie kmii upled narodmog iposlanlka. Najzad, Jaša Proda-nović ]?. bio m-i^iienja da je \ sam predlog Mandaitnast odbora izmet
*' Prvi kongres Narodnog [ronta Jugoslavije, str   11
" »Listovi RSS« Demokratija od 25. oktobra  1945.
29 »Zašto i/.lazi'mo«, »Jovan M. Jovanović osnivač 'Novosti'«, »Izjave Mite  Stanisavlicvića«,  Novosti od  9.  novembra   1945.
'« »Obavešlenje Redakcionog oclbora prijateljima, pretplatnicima i či-laocima 'Rcpublike'«, Republika od 16. oktobra 1956. i »Pretplatnicima i snracln.ici.ma  'Slobodno« doma',  Slobodni dom  od  26.  decembra   1963.
•¦" Ustavotvorni oaHori Savezne skupštine i SkupŠtine naroda, str. 33.
« Politika od 27. jtjla 1946.
*» »Jedno rešenfe Narodne skupštine Srbije«, Repubtika od 30 jula 1946.
Stranački pluralizam ili monizam
29
i>rcd Skt'pštinu na ta'kav način da je cmemogućio iposlanirifna da
0  sverrvu razmisie i  odluče se.
Ave-usta 1946. godine Glavm odbor i Prvi vaTiredni kongres Naradne seljačke strairtke isikljiučiili su Dragoljuba Jovanovića, °re-naralnpg sokretara i Radomira Todoravdća, ipredsedniika straiike \z svojih redova.*4 Na kongresu kojem jc prisustvova'lo 545 dede-gata istalknuto je da je Dragoljub Jovanović i za vreme rata sabo tirao borbu .protiv okupatora i stajao u daslmhu sa najrodnrm naprijatelpma, da bi Jovanović sa svojim d'stomišljenici'ma nas-tavio ovakav rad i iposle ra'ta, prvo podmuklo i prikriveno, a od decem-bra 1945. godine u diskusiji o Nacrtu Ustava i otvoreno. TadaSnji sokretar Izvršnog odbora Narodne seljačke stnanke Nirtko Petro-vić, posebno je zamerio Jovanoviću na kritici pold'tiike Sovjetskog Saveza prema Jugoslaviji, podvlačeći da je Jovanovićevo »besfcidno napadanje SoVjetskog Saveza — majke Rusije, onog S-to je naj-svetije i najmvlije svakom našom čoveiku, svaikom rodoliuibu iza-zvalo prezir i gnušanje«.
Dajući ovakvu ocenu delatnasti Dragaljuba Jovanovića za vre-me rata delegati na kangresu Narodne saljačke stranike praiktično su abesnažili ranije izjave ru'kavodećih ljudi u Komunističkoj partiji Ju'goslavije, koji su sa simpatijama govorili o učešću Jovainović§ i njegove srtranke u ipolifičkom životu nave Jugoslavije. Tako je Milentije Popović jednim većim uvodnikom u Borbi kra-jem fefbruarn 1945. godine pozdravio odluku Giavnog odbora Na-rodne seljačke stranke o pristuipan}u Jedinst-venom snaradnooslo-bodilačbom frontu Srbije,3:i a na prvom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije Edvard Kardelj je, ističući da Narddini front nije hx> mogena organizacija, pasebno podvlačio ulogu seljačkih stranaka, »koje su izbaci]e iz svoje sredime reafkcionarna rukovodstva i postavile se uz boik radničkoj klasi i s\'im na'prednim snagaina u borbi za demokratijti i nacionalnu sloibodu«.1" Na ovom kon-gresu Jovanovrić je kao i  Kardelj  bio  podnosilac  refera,ta, pa  je
1  on ipredstavljao progresivne i prihvaćene elemente u >seljačkim strankama. Ovo .paverenje prema Jovanoviću i.9ticaTio je i dalje time što je njemu i Moši Prjade bilo pavereno da napišu nacrt prediizbornog ipraglaisa Narod,nog fronta, zaitim d'a govori na više prediTibarmiih sbuipova širom Srbije; da daje izjaive sfcramioj štatnpi
0  prodstajećim izborima i sldčno. U ovo vreme budiućim prcxtivni-ćiima Drafgoiljuba Jovanovitfa u njegovoj  stranci i Komurnst'iĆkoj pantiiji bilo je ddbro poznato njegovo ponašanje za vreme rata, što se viidi i iiz ipregovora vođenih sa jTjim o pristupa'niu Narodne seljačike stranke Frontu. Drugojačije irečeno, ponašaTiie D.ragoljiiba Jovanovića pre rata, u ratu i posle njega prihvatano je bez ikakvih zamerki sve dotle dak se Jovamović uzdržavao od ikritike Koami-nistdčke partije, odnosno dok je n»jeniu politik'u ipodržavao.
Svojoi naknadnu 'kiritiku i apaziciju u Narodnom frontu, odno sno iprethodno uzdržavanje od kriti'ke, Dragoljub Jovanović je tumačio .pri<vrememim kara'kterom svih nairodnofrontovsiki'h for-macija. Jovanović je tvrdio da je Narodm front »potreba« d »nuž-da«, ali ne i »veči'ta ikategorija«. Narodni frontovi «u jedna »mo-morttajkra kom'bimacija«, dak su stramke nadživljavalle Front. Zato jc Jorvarvović govorio da »aiko hoćete da imate smaige u Firantu moni'te iniali snage li partLji«. Na jednom sa'St'anku ipnistafHca Narodne seljnake stranke maja 1946. godine J'avaniavLć je izjavio: »Opšla pojava je u svetu da se u sviiim zemljama front mstuira. Fronl je nešto šltj postoji za vromc rata. Cim iprestaje rat prestaje
1  front. č'.'m dođe mir treba i front da se rosturi. Pirošla je apas-nost od  faši^ma.  Fašizam je pobeđen  i sada treba da ide svaki na  5voju   btraimu.   Froint   nije   više ipotrcbaii,  on  je  srvojii  uiogu za-vr?io«.37 A u završnoj reči na svome suđenju Jovaniavid je svaje opozicicno delo\ranje objašnjavao  time da je nov drušh'eno-poli-t.ioki iporedak učvršćen i da sada on može imati 'koristi od kon-stnuiktivne .kritiike. a štete od udvori'čkog >povlađkvanja:  »Kad sam video da  smo  dobi'li   rcpubliku,  da  smo  stavili  na čvrste  noge ovu zajednjcu,  a  sad   možemo  malo  da  kritikajjemo, a sad mo žemo malo da zameramo i da papravljamo, jer je dete dosta veliko da dobije male udarce«.38
Drugo je pitanje, a ono može biti ipredmet posebne kritičke analize, da li su i ako jesu u kojoj meri neke od :kni'tdčkih zamerki Dragoljuba Jovanovića o proteranoj birokratizaciii i cenitralizaciji diiuštvenog i pol'itičkog života, o preteranom etatizm^i, nđke za-moi1k.e 'U oblasti agrarne politcike i shvatan'ja zadmga, ikao d ocene spolj.ne pol'itilke (odnosno prema Sovjetskom Saiveziu), kasnije pri-bvaćene od strane Kcmnjnističke partije.
DragoLjubu Jovanoviću iposebno je stavljano na teret to §to je ipoikušao da dkuipi jednu gjruipu nezadovolini'h paslianiika 'vz selja-čkih stranaka i pristupi ostvarivaTiju Seljačkog bloika. Toikam na-pada na Drasrđl jubn Jovanovića \ njegovog suđenja osta'lo je nedo-rečeao za^to bi olkupljainje disidenata yl više inače dopužtonih strainaika bi'lo inedoipiuš<teno. Na samorn suđenju Javamoviću ova itvair je dabi'la drugii diimenziju, jer je drugoaptuženi Franjo Gaži, k'O>jđ je U7, Jovanoivića treibalo da bude u mkovodstvu Seljafikog bleika, tvr^dio da je iideja o Seliadkom blo'kiu ipoticaila od dvojice »sitrainih agenata« Stivena Klisolda (Stephen Clissold) i Nju Siton Votsona   (Hugh   Seton  Vfetson)  sa  kojirna  je 'bio u doslubu.3*
Ideje Dragaljuba Jovanoviića 6 Seija^kom bloku u o&novi .pro-i^laze Lz irfeja o odnosu radništva i seljaštva, iseljačkJh i raidničkih
stramalka koje je on izneo 1940. godinc u vireme stvaranja Narodne scljaoke stranke. Uz noke manje taktičke ust'Upke Jovamović se ovih ideja u bitnome raje odrekao i utoliko m-u ruikovodstvo Komxinističke partije ™je magilo zameriti da je odstupio od uslova pod kojima je stmpio u Narodini fran.t. U svojoj knjižici Sociju-lizam i seljaštvo, koja je objavljena 1941. godine da foi pos-lužila kao svojevrsno obrazloženje programa ncxvcx>snovane Narodne se-Ijačke s-traarke, Jovamović je zastupao shvatanje da kao mekada buržoazija i radniitvo 'ta'ko danas i seljaštvo u Jugoslarviiji traži svoj posdban poikret, ali za ra7iliiku od osnovne orijentacije Zemlio-radničlke stranke, taj poikret treba da bude levićarski i socijalistički. Seljaci, 'prema Jovanoviću, »boće da sarađuju sa gradskim radni-cima, ali ne kao nji'hovo oruđc, već kao raivnoprarvrri. Najbolja gararrtija za ravnapra^-nost je&te iposebno organizjovam 'pokret, koji teče para'lelno sa radničkim pokretom i, kao on, iteži sociializmu«.40 Mada selja^tvo ne odriče tj'napred saradnju sa napredrrim Ijiudiina i grupama buržoazijc, omo dirži da su mu ipriradrri '\ praivi savez-nici radmci. Dak sa građanskim strankama može sa-rađivati po-vremeip, sdjaštvo smatra radničke stron'ke trajnim saveanicima. »Seljački socjjalisti ne ipriznaju ni gradovirria n\ siradslkiTm rad-niGima monopol na revakicianamos't, niti se odrlču ma u čiju korist vodeće uloge u veli"kim događajima. Oni za sebe ne tražc ni monopol ni vodeću ulogu po svaku cemi. Lokomotiva buduć-nosti, veruju oari, ne može ići po jednoj traonici: ni samo po seljačko'i, ali ni samo po radničkoj. Nužne su dve širne, seljačka i radmčka. Događaji mogu udiniti da na jednom zavijntku skoro cela težina lokomotive ipadne na seljačku tračnicu. Kad se desio ta»kav slučai u Bugarskoi, seljaci su ostali sami, bez radničke pomoći. U Rusiji se desilo obrnuto. Seljaci su brat^ki i lajalno pomogili radiri'ke«.41
Dragoljub Joa'anović je pri tome još pre rato ukaizivao n,a Leniinov doiprinos u tumačenju seljačkog pitanja. Za razldlk'ii od nddh prađanskih političara desne orijentariie (,priipadmika Jiuieo-slovenske radikalne zajednice) koji sn posrie rata prekonoć izvršiili konvemju i pojarvili se kao Članovi nove vladajuće stran«ke, Jova-nović je, istirri za volju, pre -rata bio bliži nekim idejama »mark-sizma-icnjinizma«. Tako jc podviačio da jc Lenjinova zaskiiga u lome §to ic u revokicionafnii boi^bu pored rndnJka uveo i sel jatke. Lenj-in >HTijc naipustio marksis.ti^kn dogmti c> revolucionarnosti -pro-lotarijata — pi§e Jovano\"ić — ali sc oslobodio s<x5ijaldemoknat-slkoe prezira .proma seljaciima. Kad se ima u vidu kakve su biic ruske iprilike, stanje ruskih mužika, njihova nekultoira i verskn zatucanos.t, može se raaumeti da je Lenjin tim seljaoima morao datii iedno vođstvo, kao što je samoj radrhičkoj klasi staivio na čelo, ikao a^-a.ngardu, jednu čvrsto orgarrizorvan'U, strogo di.sc.rpJi-novanu partiju«.4*
Ali vratimo se ponovo »uslovima u kojima su clolovalc opo-zickme •stramke«. U sktuipštini je grupa apozicionih poslanika (prvo fivontovsika a zafiim vanfro'ntovska opozioija) istupala na više Tiačina. Ona je kritikovala prograim i politiku -vladajuće organizacije i pc.r.:ušavai!a da rmu suiprotstavi svoj program d mere. Ovako niešto je za vladaijuću stranku bilo neiprihvaclji(vx) jer, prema nienom shvailanju, dopu&teni stranački pluraliizaTn treoalo je da se i'spo-Ijava u podržavanju programa Narodnog fronta izia kojeg je sta-ja'la vladajuća stranlka, a ne u njegovom osporarvanjiu. Napad jcclnc stra.nkc na program druge je, prema liberalinom sbvatanju, prirodna 'i lcgitimraa stvar u sistemima sa opozicij'om. U Velikoj Britari'iii je u vreme na&tajanja pojave irrstituoionializovane opozi-cije počctkom dnuge po:lovine prošlog v&ka još uvek bilo važeće geslo da jc zadatak opozicije viiše da 'kriti'kuje vladin program nego da ranosi vl-astili pozMivni .program — da se ipnotivi svemu, a ne l^rodlaže ništa (to oppose everytbing and to propose nolhing). Prema naćimu na 'koji je delovanje poslani'ka opazicije u s'kuipštini u nas ocenjeno stelkao bi se uitisak da je za •viladaj.uou stran'ku
m Politika cxl 13. avgusta 1946. Inače, posle Jovanovićevog dsključenia iz strankc došlo je na »Konitresu uiedinjenja« do ponovnog spajanja Saveza zemljoradnlka i Narodne seljačke stranke u U.jadiin'jenu zemijo-radaićfcu  stranku.  Politika od  28. oktobra   1946.
*» Milentije Popović, »Povodom izjave GlavnoR od1x>ra Narodne se-liačke stranke o pristupanju Jedmstvenom nnroclnoo«?1obodiJač.kr>m frontu Srbijc«, Borba od 26. febniara 1945.
»« Kardelj, Put nove Jtigoslavije, str. 96.
« Videti izveštaje sa suđenja Dragolj.uibu Ja\'anoviću u Rorbi od 2, 4, 5, 8.  i  9. oktobra  1947.
D    l*8 D^ \i »Ppvodom presude špijunu .i izdajniku Dragoljubu Jovanoviću, Borba od  11. oktobra 1947.
s» Našeg čitaoca. naravno nije potretono posebno podsećati da su ^Mon-Vcnson i Khsold, ostavJjajući po strani njihovu palitičku i d.i|>J6-matsku kanjem i delovanje, poznati istorićaiii i istraživači prilika u Istocnoi E^'ropi i Jugoslavi.ji. U novije vrejne Siton-Vatson je u nas bio 'i?*13',1?, ^ Prircđlvača prepiske *vo*?a oca sa JujsosloveniTna pod naslcxvom R. W. Selou-W(itson i Jn/ioslovem, Korespondencija 1906—1941 Zai»reb SveučHiSte u Zagrebu, Institut za hrvatsku povijest, 1976. U nas m'u ie prevcdcna i knjiga Nacije i drlave. Ispitivanje porekla rtacija i polilikc naaonalizimt, Zagreb, »Globus«, 1980.
*• Drasoljub Jovanovid, Socijalizam i .icljaštvo, Beograd »Politika i di-uštvo«, 1941. str 54. Videti i Narodna seljačka strunka.'Osnovna načcla Prozram.  Statnt,  Beograd,  1940.
«' Socijalizam  i seljaštvo,  str. 56.
« Ibid., str. 9.
30
Vcgislav Koštunica, Kosta Čavoški
jedini zadatok opoeicije da podržava sve predloge vlade, što je uastalam i jedan braj ipredstavniika opozicionih stranaka zdušno čindo. U svome govoru .pireko Radio Beograda od 12. septembra 1945. godine J. B. Tito je isticao da u radu Nanodnog fronta inra izve'snii'h pogrešaika koje sii beznaćajne prema onome što je uči-njeno, a koje nikovodstva Narodnog fronta ne zataškavaju. Na-suipro't N.aro.dnom frori'tiu, opozicija jedva ¦čcka da se ovakve greške pojave da bi i>h iskori'sitila za svoje mračne ciljeve. Ti mračra ci-ljevi su borba protiv proigrama Narodnag fronta. TaČnije rečeno, /.aTnorka vanfrontovs'koj oipoziciji sastoji se *u tome što u skup-štini »po onim pitanjima za koja u suštini nisu imali ništa da prigovore, nisu zauzali pozitivan stav«, dolk su listovremeno stalno ukazivali na greške u radu narodnih vđasti, greške u rad<u Narod-n'op franita, ikriitiikoiva<M njegov program i stalno itražili »neku slo bodu od straha/ ne!ku demoikracuj.u njibova tipa, 'koja nije ni'kakva (lomckraoija, neka prava za ane koji nisu zaskižili da ih ixna/iu«.4S Sliono ovoime je| kriti'kujiući program Demdkratske stranke, pisao u Poiitici Vladisiiav Ribriiilkar; iprogram DemoknatsJke strarfke, po niemu, nijc s.racumat da. iprivuče pristalice već da cikupi .protiv-nilke  Fronta.44
Kritiikujući pojedina rešenja u zakcmskim predlozima većine, poslanic.i apoz'icijc su u tctfku rada Privremene narodne 'škup&tine prtbogli jaš jednom sredstvu banbe. Oni sai u ndcoiftkio mahova podTiiosnli svoje 'predloge zakoma, što imajuoi u vidu odnos snaga u ^knjpštini nije moglo neiposredno dati nikđkvih ipilodava. Padno-.«scmje ovalk\''ih predloga nije, međutim, imalo samo za oilj da vla-dinom prograimii i politici siuprotstavi sta'novište opozicije, već d da ukaže na raskorak između »izborniih zalkona i izborne stvar-nositi«.45 T.a<ko je pcs'laiv.k Demoikrats'ke stranke Draigić Joksinnović podneo SikuipšlOri prod;loge više zakona. U obrazloženjiu svoga pred-loga Zakona o slobodi protiv straha Joksimović se pozivao na Sporaaum Tito—Subaiić od 1. novembra 1944. godine, preaiia kojem je nova vlada 'bila doižna da abjaivi daklaraoijoi ikojom će biitd nagla-šena i zajemčena slaboda od straha. U ddklaraciji ova slioboda uopšte nije pomenuita niti je ipredložen zajkon koji bi ovo pitajije uo-edio, pa je Joiksiimović predložio don'ošenje ovakvog zakona iaikovodeći se, prema sapstvenirn rečkna, iizveštajima iiz unutraš-njosti zemlje koji govore da ovaj zakom predstaivlja >xprdku i na-sušnu potrebu«. U predlogu zakona je 'kao 'krifvion'o delo označen »svaiki ipostupak organa narodne vlostii, vojske i aistanova DFJ, koji ima karalkter zastraSivaaija naroda ili saidrži preitnjiu građa-nima, da ovi prativ svoje volje nešto čine ili ne čine«, doik teži obldlk ovog krivičnog dela predstaivlja njegavo vršenje od dana raspiisivamja izbora do dana kada se ovi i?3bori vrše. Predlopoim zakona, koji je bio sasvim skrata'k, bi'li soi uređeni i sudslki ipostupak i sankcije za avo krivično delo.48
Najzad, .poslednje sredstvo koje je preo.sta'lo opozicionim stiranikama lišenim orgaoiizacije i stranačke štampe, a suočenim na taj način sa nemogiućim položajem u izborkna za Ustavotvormi skuipštinu, bife je apstinevcija. Svojiim saopštenjem od 20. sep-tembra 1945. godine udružene opozLcione s.tranke (demoikrati, ra-di!kali i zemljoradnaci) odlučili su da ne postavljaju srvoju izibomu listu. Ovom staviu ipridružile su se i Sooijađistička i Soci'ialdemo-fcratska strartka, kao i opozncione grupe u Zagrebu i Ljiubl.jani.47
Odtaku o apstmenciji opozicione strartke su obrazilagale svo-jim neravnoipra'VTjaim položajem u odnosu na vladajuću strattku, a >ta nera-\imopravnast se po TijiTna ispotjavala na -vsi-še naiči/na.
Pmro, apozdcione stranlke sni ukazivaile na proizvoljro odoizi-mamje binačkop prava jednom broju Mca i na pritiske u toku izbora. Stvarna hroj brisamib iz biraifikih spiđkova bio je mali i ni u jednoj od federalnih jedinica nije prelazio 3.5%, a u većini je bio znatno niži. Zbog ovoga je svaikaiko važniji od broja bnisanih iz 'biračkih spiskova bio način i atmosfera u kojoj sa ipojedinci pufbiK biračko praivo, u čerrm je bilo elemenata T>ritiska i na one koji msu bili Hšeni biiračkog prava. Govoreći o ^postojanju pojave preteramiog brisanja iz biračkih sfpiskova u "pojediniim sredinama Petrarrović ovo objaSnjan'a zaostacima rata, ro7iultatima neHsJkustva aparata i njegavim revalucionarnim čistunstvom. On takođe na-vodi da je na t>očetkiu (predizborne bonbe u poiedini.m k'rajeviima veći broj pojedinaca bio lišen biračkog prava da bi lim ovo bdio kasniie vraćeno: u nekim solisma Podmvinc i Slavonije po&totak brisanih  na  početiku   predizbomih  borbi   dostizao je  30—40%.<s
I>rugi prigovar opoaioionih stranaka odnosio se na ćinjenicu, da 8U izbore sprovodiJi ongand nanodoie rvlaisti koji su neredovno i u rariličito vreme birani i naravno nisu biramd na isti naćin na koji je trebaLo da^se sprovedu izbori za Ustavotivomu skiupštiTiu — ina asnovu taikmlčenja rameđu vdše poditiičkiih stranalka. Štaviše, ti postojeći orgami narodne vlastd bili su ipod ikontrolom jedne, vladajiuće strainflće. Imajiući baš ovo na umu, iposlanJk Demakratske stnanke u Bnivremenoj narodnoj skiup&trni Dragić Joksiimovdć je u obrazloženju svoga predloga Zakoaia o izborrma nairodniih vlasti isticao da »spcAiitičkai obnovu naše zemlje, posle šesnaestogodišnjeg neredovnoig ipolitičkog života, tcreba početi odoczdo, tj. da najpTe trelba iavršitd izibor mesnih nairodnih odbora, «reslkd}i narodiuh odbora i oknužniih naax>dnih odibora, pa tek onda pristupiti tobo-rima posJand'ka za Ustavotvamu stkupStimi«.49
Treće, iizbomi si'stem kandidavainja i raspodele mandaita 'bio je, prema mišljenju apozioionih stranalka, vrlo složen i sva prei-
mućstvia srazmemog predstafvniištva davao je saveznim listama, a sa druge sitrajne, ti'me što je otežavao <posta.vlja!nje ova'kvih lista, obezbeđivao je faktički monopoil vlaidajuooj stranoi, kojoj je stajao na raapolaganjiu ceo državni aparat za sastaviljaiije lista. Zbog ovoga su opozicione .stranke ukazivale na sličnosti između zemalj-ske ldste iz izbarne praikse predratne Jugoslaivije od 1931. do 1941. godine i savezne 'liste za iizbor pos'laindfca za Usta'Votvomu sikup-stinu.50 Ond ikoji su osporavali umesnast zaimerki opozici.je osno-vano su ulkazivaili da ova dva iziboma sdstema nisu ipad/udarna,*1 adi ostaje činjendca da sa se opozicdoorae stranlke kao d u pradrait-nom porioidu suočile sa krupniin poteškoćama a'ko su nameravale da istaikTnu lisitu za celu zemlju. Mada ipo izbamom zakoaiu od 1945. godine kandidavarije nije vrSeno samo na osmovu savevme liste (jpostojale su i samos.taime okružne li'ste i oforužne iiste u sktlopu savezne) i mada savezma lista nije marala ikao pre rata dmati po jed'nog 'ka.ndidata u svalkom icabornom sreziu već se za saveznu listu tražLla saimo polovina od ukuipnog broja okružnih lista — u Okolnostima u kojima su izbori apro\'oden.i, u okolnostima « kajima nije pastoja'la moguonost organizacrionog obnavljaTtja stranaka, i ovalkvi uslovi &u za opazicione stranke bili te§ki i nepremostivi. Ovo utoliko pre što su čdtave istorijsike pokrajine, buduće fede-ralme jedinice, bile nepnLsMpačaie opoziciondim strartkama.
Apstinencija je inače predstavljala staro sredstvo borbe demo-kratslčih političkih stranalka u predratnoj Jugoslaviji i javljala se u dvia obliika — kao odbdjanje političkih istranaka da učestvuj-u u radu iskupštine zbog okolnosti pod kojima su iprotekli izfbani, i kao odbijanje stranaka da učestvuju na izborima, što je bio slučaj na izfoorima 1931. godine, na kojima je postojala samo jedwa li'sta za celu zemlju.                                                                     ,
Napadi na opozicione strartke u šttampi i u prcdi/bopnim islu-panjima posle odlu'ke o apstlnenoiji postali su još žešći, pri čcmiu je u optiicaj ušao još jedan naziv za opo/Aciju — reakcija. O opo-zioi'ji se od tada govoni kao o rea'kciji (iu gradovimai istuipanjima Milovana Đilasa, Moše Pijade i drugiji). Na jedan drugojačiji način ovim napadMTia se pridružio i Dragoljub Jovanović. Za razlilku <xl Đilasas! i drugih koji između opozicije i realkcije stavlja.ju znak jedma'kosti, Jovanović naglašava razlikiu između ova dva pojnia, nastojeoi da ipriipremi teren za budiuće opoziciono delovan.je svoje stranke u Narodnom frontu. Zato pragodjub Jovanovdć piše da dok je nekadašnja opozicija Kaclerovića, Lapčevića, Tucovića i Po-povića bila jaka, današnja opozioija je u poređenju sa ovoom slaba, ositarela, nesamouverena — zato joj jedino odgovara ap&tinencija. »Opozicija je velika stvar. NLko to ne zna bolje od onih kojd su celi veik proveld u borbi za novi svet. Ali nema apozicije bez vere, bez sigumosti u svoju ideju, bez gotavpsti da se strada i da se umre. Ljudi koji se dana.s igraju opozicije nemaju nijedno od ovih svojstava... Ono što imamo pred ooima ni je opozicija, koja nosi novo rfbgo reakcija, aima koja sc otima ocl zahvata mladog pro-leća. Opoeioija gura točak istoraje; reakoija ga zaustavlja. Opozi-ciju nose nvladd lj-udi; reaikcija dolazi od starih, obraća se gorima od sobe i služi svojim rođonim neprijateljima«.113
Posle ovakvx>g saop&tenja opoTiici'onih stranaka Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvorriu skupštinu je dapumjen pred same izbore." Dopunom zaJ&ona je predviđeno itvođenje 'kuti.je bez oznake liste i kandidata (»kutija bez liste«), u kojiu su mogli da stave koiglicu svi oni koji nisu želeli da glasaju ni za jednog sreskog kandidata na bolo ikojoj listi, odnosno kojd nisu želeli da glasaju ni za jednu ipostavljenu zemaljiđku li®tu. Predlog o uvođenju kutije bez liste tumačen je među stranikama u Narod-nom frontu na dva načina.
Zadržaćemo se prvo na tumačenju Jaše Prodaniovića, koji je i ipredložio uvođenje kuitije bez liste polazeći od spatirebe da se u uslavima izlaska na izbore sariio jedne grupe i poziva opoeicije na apstiaienoijiu obezbedi tajnost gJasanja. Prodanovićevo Tnišljenje delilo je još mđkoliko poslani'ka iz opozicionih stranaika. U svom predlogu Prodanović se rukovodio Izbornim za'konom Snbije od 1890, odnosnio jednom njegovDm dzmenom od 14. j'ima 1910. Ovaj
« Tito, Izgnulnja nove Jugoslavijc, tom  II, knj. 2   str   123 « »Povodom programa Demokratskc stranke g. Grbla«   Polhika od 17 soptembra  1945.
4* »Izborni zakon i izborna stvarncxst«, Demokratija od 27. septem-orfl  Ithj.
" Zakonodavni rad Predsedništva Antifašističkog veća narodnog osto-hođenia JuROslavije i Predsedništva Privremene narodnc skupštine, 19 no-vembar 1944 — 27. oktobra 1945, str. 993—994.
*' »SaopJtenje udruženih opozicionih stranaka od 20. septembra 1945« Demokratija od 27. septembra  1945.
4S Petrano\icS  Politicke  i  prnvnc  prilike  za  vremc   privremenc   Vlade
Lsr J,   Stl**   Io7«
« Rad zakonodavnih odbora Predsedništva Antifašističkog veća narod-nog oslobođenja Jugoslavije i Privremene narodne skupštine DFJ 3 aiorila do 25. oktobra 1945, str. 707.                                                                   p
*• Ibid., str. 32»—329.
»' Jovan Đorđevlć, »Ustavnotvoma skupština i novi kjborni sistem« Arhiv zei pravne i društvene nauke 3—4/1945, sta\ 123__124.                         '¦
»* Đilas, vZnačaj novih političkih zakona i namjere rcakcije« Cianci 1941—1946, str. 231—236.
s» Dragoljub Jovanović, »Opozicija nckad i sad«, Politika od 26. seo-tembra 1943.
" Slnibeni lis! DFJ br. 83 od 28. oktobra  1945.
Stranački pluralizam ili monizam
31
zakon je predviđao ipostavljanje ikiutije bez liste u slučaju da za jedan Okrug bude istaknuta samo jedna lista. U đkičaju da ova lista dabije jednak ili manii broj glasova od kutije bez liste izbori su iponavljarvi i tek ojkali'ko bi 5 pri ipanovljemm izborama bila istakinuta samo jedna lista, nadležni sud je i bez održarrih izbora izdavao punomoćstvo kandidatiima sa prijavljene liste i obznaaji-vao njihov izbor. Polazilo se, jednom reči, od pretpostavke da postojanje jedne liste može biti rezultat nečijeg propu9ta ili greške, a u slućaju da ne dođe do promene u avom pogledu ni na poniovo za'kazanim izborima, kandidatjma sa prijavljene liste ladaivano je punomoćstvo iako izbori nisu ni održani, jer se apet polazilo od prefcpostavke da izbt-ra jiema tamo gde je ista'knuta samo jedna lista."
Postojanje kutije bez liste u izbornom zakomi Srbije odgo-vanalo je tradioionalnom liberataom shvatanjiu da febora nema 'tamo gde postoji samo jedan. ikamdidat (»trka sa jednim konjem«). Jaša Prodanović se, međutim, zalagao za kutiju bez liste uz jedno odstujpanje od njene izviorne zamisli; ipo Prodanoviou, naime, kutija bez liste treba da omogući tajmast glasanja.
Dnugojačija su, međutim, tumačenja koja dajiu predstavnici Rarrcunističke par.tije u vladi i skupštini, počev od Bdvarda Kar-delija koji je fanmaloo, Ocao ministar za Kornstitjuantu, ovaj predlog doipune zđkona podneo Pred.sedništvu Privremene narodne sleup-štkie. Prema Moši Pijade, 'kutija bez liste trebalQ je da onemogući svojatanje od strane opozicije glasova onih koji iz objektivnih razloga nisu izašli na iizbore, odnosno da spreči »sve manevre opo-zioije, ikoj.a bi u svoje pristalice uračunala i one na samrtničkoj po9telji, bolesni'ke ili momentalno odsutne iz mesta i sve one koji ma iz kojih drugih razloga ne bi došJi na glasaeje. Ovako ćemo imati čistu situactj'u, jer opozicija neće imooi da računa kao na svoje i sve one koji nisu došli na glasanje, već samo one koji su stavili svoju kuglicu u tu kutiju«.*"
Opozicija je na ttvođenje kutije bez liste takođe odgovori'la, ix>zivajući svoje 'pristalice da ne izađu na izbore, a »pojedinoi koji nisu u stanju da postupe drukčije imajiu kutiju bez Hste'«."
Komentarišući dopunu 'iz(bornog zđkana Politika je otdšla ko-rak dalje od zvaničnog tumačenja po kojem bi apstincnti bili oni kaji su objektivno bi'H sprečeni da glasaju, pa je izvukla zaključak — s obzirom na postojainje kutije bez H-ste — da su za listn Na-rodnog fronta glasali i oni koji nisu glasali: »S formalnopravnog gledišta glasaju i. oni 'kojii ne kađu na biralište, jer su unapred da^li mogućnost da se iaaberu kandidat'i za koje je većkm glasala. Nji-havo neglasanje je pristajanje na iebor. S tog gtedišta nije po-trebno zahtevati da svalki tnirač uipotrebi svoje pravo glasa«.88
Najzad, treba ipodsetiti i na >to da su neke zvanične ocene kutije bez liste 'i njonih glasaća same izbore u tradioionalnom sraislu činili i/lišnim. Tako je, na pnimer, Boris Kidri^ odgovara-jući na pitanja ikoja su mu postavili urednioi Slovenskog poro-čevaleca i Ljudske pravice ovaiko objasnio 'karakter 'kutije bez listc: »U treću kutiju spustiće kugldcu onaj ko je iprobiv demo-kratski-h i protiv nacionalnih tekovina oslobodilaćke borbe, ko je protiv rarvnopravnosti juga9lo\'enskiih naroda, iko je iprotiv agrarne 'reforme, narodne demokratije, republike itd., ukrat'ko onaj ko je za starojugoslovenski sistem nacionailnog ugnjetavaraja, stranog mešanja u naše suverene i državne poslove, bezabzirnog sooijalnog iskorišćavanja, fašističkih dilktatura i kra'ljevske tiraraje«.5*
Sve razlike koje su do sada istaknute između tradioionalnog TrberalTDOg shvatanja demolkratije, koje su u Jugoslavijd posle rata jzastupale ne samo gradaniske već ,i radničke i seljačke stranke, i njemu suprotstaivljenog baljševičkog shvata-nja vode ovakvom raz-ličitom shvatanjiU smisla i svrhe izbora. Prema iboljševičkom sta-novižtu, iz;bori predstavljaju filkciju; .umesto da asveićuju oni zamućuju svest. Komunistička ipanija treba odgovarajućim vaspi-tanjem da podstiče i jača revokicionarno iuverenje masa, a avakvo delovanje partije nikakvi izbori ne mogu nadomestitii. Pravi smisao izbora u poslerevolucionarnom vremenu je u njihovoj jedno-dušnosti.
Izbori, međutim, ovakav 'karakter nisu imali u svim sredi-nama. Rezultati izbora pre svega svedoče o r,azlikama ai okorenie-nosti sistema stranač'k'og pluralizma u pojedinim fedoralTvim jedi-nicama. U svdm federalnirn jedinicama na izbore je izašlo između 92—98% birača, a u Srbiji oko 77%. Podaoi tatkođe ipokaziuju da je najveći broj glasalih u kutiju bez liste bio u onim sredinama koje s\i privredno, politički i kulturno razvijenije, iu .kojima je parlamentama tradicija iTnaJa dublje korene. Pored Sr^bije, to su Vojvodina, Slovenija i Hrvatska (videti Tabelu 2).
Tahela 2 REZVLTATI   I7.BORA   ZA   l'STAVOTVORNU  SKUPSTISV
Ako se izračuna postotak onih koji su glasali za liste Narod-nog fircmta u odnosu na iiiikupan broj birača, a ne u odinosu na broj glasa'lih, ka!ko je inače činjeroo u slkladu sa dopuaiaima izbor-npg zakona koje se odnose na uiviođenje kutije bez liste, omda taj postotaik u Srbiji iznosi 68,28% (Savozina ^kupatina) i 66,96% (Skupštima narada), a u Slovenijd i Vajvodim je i&pod 80% (videti Tabelu 3). U ipojedinim iasbonnim okruzima u Srbiji uikiuipain broj
Tabela 3
BROJ GLASALIH  ZA  LISTU  NARODNOG FRONTA U ODNOSU  KA  VKUPAN BROJ  BIRACA
onih koji su glasali za Narodni front u odmosu na ukupan broj birača je 50—60%, a u pojedinim izbomAm srezovkna niži je od 50%. Treba, najzad, imati na vsmu i čimjenicu da je na listi Narodnog Lranta bilo više kandidata, tako da su često bUn iza-brani ani koji su osvojili. manje od 50% glasova onih fcoji siu izaSli na izbore.80.
.' Najzad, treba reći i to da svi oni koji su smisao izbora videli u jednodušTiosti govorili su u posileratnoj Jugoslaviji ikao dosledni poibornici jednog revoluoioinamiog stamovišta o priix>di izbora, kaje je Lukač ovafko obrazložio: »U čitavoj tehnici izbora, čaik i 'bnda kad to nije osvi'ješteno, leži iprknaimijavainje sledbenilka, što u sebi kraje ofpa&nost da se odvoje uvjerenja i čin te da se time ^probuidi nalkk>nost malograđanštini i apartiiiTiizmu. Odgojna svrha 'komu-nističike partije, njezin utjecaj na nejasne i 'kolebljive gnuipe iprole-tarijata može samo onda biti sibiljsiki plodam ako zornom podu-kom revakiciona'rnog djelavanja jača revoilucionarnic uvjerenje tih grupa. Svaka 'zborna kampanja pokazuje ii skladu sa svojim gra-đanskom biti posve suprotni .pravac, koji je moguće zbilj&ki pre-Vladati samo u nadasve rijetkiim slučajovima«.*1
Tkme su i napetosti između lilberail'ne i boljševičke ideje i pdkreta na tlu Jugoslavdje dosfigle svoju najvišu taćku. Knug je zatvoren. To je bio susret drva sveta, su9ret Ijudi koji se među-scbno ne mogu razumeti niti uverrti u preimućstva Viastitog sta-novišta. Tok će kasnije politički razvoj Jugoslavije postepeno pokazati da u političkoj misli liberdlizma postx>ji jedno demo-kratsko jezgro 6ija je valjanost univerzalna, .a da njegovo odbaoi-vaaje   ugrožava   samu   sJobodu.
IV   VAŽNIJA SPORNA PITANJA U  SUKOBIMA IZMEĐU KOMUNISTICKE PARTIJE I OPOZICIONIH STRANAKA
Predmet spora između 'pojedindh stranaka toikam 1945. i 1946 godine nisu bili samo stranaćki i politi^ki sistem u užem smislu te reči, koji se svodi na pitamje vlasti, već i čitav nžz drugih pitanja počev od međiutnacianaljnih odnosa, ipri^snavanja pojedinih , naoja (reoimo, cmogor&ke), konstituisanja pojedinih federa'inih jeduuca i njihovog terdtorijalnog razgraničenja (pitanje Sandža-ka) pa do zakona o biračkdm spiskovima i kbornog sistema za pod^lu poslaničlrih mandata. U ovom oddjku nazmotrićemo sikup-štrniske ra^re koje su <se ticaie paložaja i uloge ipraivosuđa, osnov-nin sioboda i prava i pravne sdgumosti i zaštite neprikosnovenosti licnosti u oblasti kcrivičnog prava.
»* Ž,ivojin Ristić, lzborni zakoni Srbije, Beograd, Univerzitet u Beoera-du, Pi-avni fakultet, 1935, str.  120—121.
»• Zakonodavni rađ Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslo-bođenja Jugostavije i Predsedništva Privremene narodne skupštine 19 no-vembra  1944 — 27. oktobra 1945, str.
87 »Kutija bez liste«, Demokratija od   1. novembra   1945.
¦™ »Postaviianjem 'kutije bez iiste' osujećen je manevar opozicije ansti-ncncijom«,  Politika od  28. oktobra  1945.
s» Boris Kidrič, Sabrana dela, Beograd, »Kultura«, 1959, knj. II, str. 412.
«o Sumaraii izveštaj Savezne izbome komlsije objavljen je u dnevnoj Stampi i Slulbenom Itstu DFJ jbr. 92 od 27. novembra 1945. Kada je a^ o izbornim rezul,tatima u Snbiji, koii su i najzaniraljiviji, Borba od 14 novembra 1945. sadrži pregled izbornnh reziđtota po okruzima i srezavima aai u ovome pregledu ma praznina i nisu obuhvaćeni svi dibomi okruzi' Novpsti od 18. novembra 1945. godime iznose nsšto više ipadataka kako su' |i« izbonma prošie pojedine stranke u Natodnom frontu.
•i Lukacs. Etika i politika, «tr. 82.                                                        m
n
Vojislav Koštunica, Kosta Cavoški
.1. NEZAVISNOST SUDSTVA
Jedan od najboljih pokazatelja kojdan se ispoljava prava pri-oda idatog pođiti<3kog iporetika je način ma Jcojd se vrži izricanje »ravde i instibucionarni položaj sudstva. To je od samog poč^tika »ove Jfugoslajvije bio predmet dalekosežnog spora ikoji je zadirao \ sarrvu su&tinu pravosuđa — pitanje njegove ¦nezavisnosti i ne-•ristrasnosti.
U stvari, ova pitanja posstavljala su se još tokom raila, ali je ijihovo javno razmatranije otppčelo tek po okončamju borbi za •slobođenje. 0 tome rećito svedoči predlog Zakona o <pravima Tađairva kod vojraih sudova, koji je 9. septembra 1945. godi'ne .puttio Predsedništvu Privremene Narodne iskupštine DFJ nanod-i poslanik Dragić M. Jaksimavić. Cilj ovog predloga bio je da e osuđemim licima, nijihovim •advokatima i najbližim srodnackna •mogu<3i uvid u spise njihove kriviice i dobijanje odgavarajućeg repisa presude vojndh sudova. Po mišljanju ipredlagača, zako jonn je .trebalo zajem&iti ovo ipravo osuđemh, pošto im je ono hilo slkraćeno. »Paznata je stvar — veli Dragić Joksimovdć — da je x>ložaj optuženih pred vojnim sudovima bio vrlo težak: suđenje e bilo tajno, opttižnioa je čitana tek na pretresu, pristup advo-satima biso je zabranjen, ipresude tusu uručivane, pravo žalbc lije postojalo — jednom reči, pravo odbrane je bilo ograničeno . suženo. Postupajući po propisima Zakona o davanju amnestije pomillovanja, osuđeni lično ili ipreko svoje rodbine, tražili su »rapise presuda radi lakšeg sastava molbi za amnestiju ili pomilo-.anj'e, adi su od ovog traženja redovno odbijani.«1
Treba odmah reći da sve ove presude vojnih sudova ndsu sricane samo tokom rata već i po njegovoni okonoanju. Stoga j/nenađuje činjenica da je postupak pred njima bio tako sažel j ez uobičajenih garantija prava uptuženog na strU'čnu pomoć l-anioca u odbrani pred sudam. Još manje je razumljiva činje-ica da su pravosnažno okoaičani predmeLi pred vojnim sudovima redstavljali tajmi za neposredno zainteresovaflne stranke i nji'homi bdbinu, te da je bio potreban poseban zalkon da bd se uvid u ,udske spise učinio slobodii'im.
U  stvari, ovakvi iprigovori nd&u upućivani samo vojniim već
'] redovnim sudovima. Tako je prilikom skupštins'ke rasprave o
¦redlogu  zalkona o dzboru  narodinih  poslanika za  Ustavotvomu
^kupštinu Tiripko Žugić upozorio da su sudovi do vrha, ikao i sve
nuge vlasii, poditički isfkljuoivi.2 Odmah potom razviila se zanim-
-iva raspra<va o karaikteru navog pasleratnog praivosuđa d cilje-
ima kojdma to pravosuđe treba da služi., To je ućinjano prilikom
cxnošenja Zakona o uređenju narodmih sudova (»Skižbani list DFJ«,
7/45). Naroči'to je biio sporno pitanje da li sudije treba ili ne
•eba da imaju odgovarajuće pravtno obrazovanje odno&no završen
ravni faikultet. Ovim Zakanom bilo je, naime, predvađano da, po-
?d sudija pni®u<ihelja (iparotni'ka), i gtalne suidije "mogu da budu
dci bez ikakve stručne spreme  (član  17.). To je čaik, 'izgleda,
ebalo da bude pravilo a ne izuzetaik. Za ovakvo rešenje zalagaila
i tadasnja skuipštinsika većina u čije ime su govorili MiHož Zanko,
rane Frol, Miloš Minić, Vladiimir Si>mić <i Bdvand Kaiidelij.
Miloš Zanko je uveravao poslaniike »da bi prijedlog o kvali-dranim sucima došao u sukob sa općim primciipiima nove narodne asti«.s »Ogranačenje zvanja suca na pravnike u našim Mfilovima lačilo bi pretvortti tu društvenu ja<vtiu funkciju .u profesionaiTK) ¦anje i iskljuditi iz sudstva baš one bkne moralne ikvalifikacaje kvalitete koje treba da rma jedan narodni sudac.«4 Pril'ikom izbora tdija treba, dakle, dati prednost moralnim a ne stručnim kvali-kacijama. A u ovoj stvani laici, kao ljudi iz rraroda, imaju rvenstvo u odnosu na pravnike, koji se, dodsuše, ne isključuju, ild iprema niašem shvatanju — veld Žanko — ne bi bilo pravilno a omi imaju mćnopcrt na zvanje suca«.5
Stvami smisao avih moralnih kvalšfi'kacija, 'kojim troba da ispolažu /kanididati za sudhje, najbolje je objasnio M'iloš Minić. n je odmah razotkrio da ovde nije -u pitanju moralina već olitička podobnost, pod kojom je podraziumevao odanost tekućoj >litici vladajuće strarnke. »Zabtev da sudije budu prarvmdci — ;li Miiiić — potiče iz shvata^nja da se ide limijom manjeg ortipora, \ se uzmu sudije koji tekše mogu da shvate zaikon umesto da : ide drugom lindjom koja je mnogo pravilnija, da se abezfoedi lan kadar lica za <naže narodne sudove«.* Po Miilošu Mkiiću, "avnici daduše rrK?gu biti suidije, ali samo pod uslavoan da budu »ezpranično odani«. Stoga U'koMko se imora birati izmediu oneukih odanih latilka i učennh pravmMca koji nisu odani, prvkna treba tti apsdlutnu prednost. »Mi bi st/u želeli — ikaže Mifnić — da tše sudije imaju pravndčko oibrazovanje, da poznaju ipravnu uuku, ali kad nemamo dovoljno obraw>vanah prarvnika koji su fcovremeno bezgraničnio odani narodu i tekovinama Narodno-lobod!Hačke borbe, ocnida je bolje da. zato što ne ispnmjavaiu e potrebne usliove, u naže sudove budu izabrami 'ladci, tamo gde ma stručnjaka.. .«7
Posebino su ¦zaniinJji'vi stvarni razlozi 'koje je imao na umu iloš Minić kad,a ie doveo u surrmj« odanost najvećeg broja prav-ka i njihovru podofenost da budu sudije. Po njegovom kazivanju: .. aiko bi se usvojHo gledište da «e za stalne saidije biratju mo pravnici, onda bi se, dasledno sprovodeći to gledižrte. održao životu stari sudski aparat — samo « tom razlikom ?>to bi stare
sudiie bille is.premeštane, održao bi se sudsiki aiparat koji je, svi to dobTO znamo, bio, ne sa mnogo izuTjetaka, ikorumptivan, bes-kttčmenjački, odvoien od naroda, ood'ložan potpmno utica|u vlasto-držaca.«" Ako bi se ove reči uzeile u svom daslamam s'mislai. }z~ ^ledailo bi da se' Miloš Mira<* zailaže za dsti'n'slku nezavisnost soidija aa odnosu iprema bilo kojim ^lasitodršoima, lukli.učujući d rvove po-sleratne upra.viiače. To ie, međuti'm, samo p-nT površain i u osno-vi noffrešan utisa'k. Jer, dam pre topra Milpž Manić \e upravo pre-bacivao prauniciima, a pre svega beopradskim sudiiama, da joS ni.su prih^^ati1!! tekovine nove narodtie vlasti. »Većina Dravnika kod nas. ui^oliiko nisu reakcionarrtii elementi. a ima ih tafavrh. oni «n bez soim'nie ikonzervativan elemenat... Beogradsloi sudovi. u ko-iima sni sudiie skoro bez iTiuzetka pr3i\mici, d to šesto dusjopo-djftnje sudije, 'preblatri su prema naradni.m neprjiateliima, svih boja, oni xi ovim danima 'kad naSi narod.i miažu oeromne natjore da T>onrave ono što su okuoatori i hdaifrvici zaiedrro s niima oTijfsto^i'li i 'U.rriš'tili nisu dorvdljno budni, beogradsiki sudovi u bofbi protiv špckulanata, a to su voliki narodni noprijalelji, izrieu tako blagc kazne, takve kaznc koje malte ne što me hrabre ove špe-kularitc, koje upravo ne sprečavaju i no iskoronjuj'ii ovo opšte zlo... Takve ljude naši sudovi osuđiuju za lešlke krivice samo na nekoliiko meseci ili koju goddnu zatvora.«9
Time je Miloš Mdndć za nov mačin ipajmio nezavisnost sudstva. Sudije su, po njemu , trebalo da 'birdu nezavisne samo u odnosu na stare, predratne vlastodršce, pa ukollko to nisu uvek bile, onda im se moglo reći da sti beskičmenjaci i pod uticajem vlastodrža-ca. No -ukollko te iste sudije pod novim vlastima i dailje suide po : svojoj savesti i vlastito) oceni težine oičinjenog prestupa. <pa na osnovu ove ocene izričii kazne koje drttgi smatraju preblagim, onda to po Milošu Mvniću nije znask njihave nezavisnosti već kon-zervativnosti.
Za razđiku od ovakvih istapanja predstavnika skuipžtinske ve-ćine, predstavnioi manjine odlučno su braniili nezaivisniO'St sudstva i njegovu ulogu u obe^beđenju lične sigurnosti i zaštitii lj'udskih sloboda i»prava. »Teško onoj ^emlji — rdkao je Tripko 2u.Efić .— u kojoj pravosuđc nije na dostojnoj visini! Možete dmati u jednoj zemlji'i rđavu policiju i težak režim, ali ako rmate sud naipotrebnoj visini, vi onda imate i sigurnost za svoj život, ?,a čast i za imo-vinti. Nomate !i suda — nemate niSta.«'* A do toga može doći, ako sud porcd moralnih inema i stručne kvalifi'kacije. »Kada md dobijemo iedan sud koji je 'potpuno laički, koji ne samo da ne može da primeni pravila i ipravne propise;, nego ne može da uđe u smisao zakonskih propisa. rm' znamo kuda to rodi.«"
Na sličain naćin je i Ili.ja Stojanouić rsticao da je temeljno stmično znanie sudiia nužan uslov za valjarto vršenie pravosudne delatnosti. »Smatrali smo da je osnova sva'kom državnom uređe-nju, po onoj staroj poslovici: 'Pravda drži zemljiu d gradove', do-bro orgamzovano soidstvo. 55uditi nije laka stvair. Suditi je teška stvar. Sudija Ttrora da ima i jake moralnc 'kvaltifilkaoije, neospor-no, ali mora da ima i izvesno solidno pozna'Vanje stvari, baš s obrirom na svu težinoi pitanja.«" Ilija Stojanović je uz td ospo-rio Zankovu tvrdnju da bi uvođen jem stnične spreme ikao nužnog usiiova za izbor u zvanje s.udije pravnioi imali monapal u suđe-nju, pošto prirnenoin načela kctlegijalnosti m suđenjoi sudsko veće činc, pored stalnog sudije, i dva prisuiditelja laika, 'koji ravno-prn\rno učcstvuiu u suđenju. 'Da'lje, 'rečono je malopre da niie zgodno da pramički staiež, da <pravnici km&'m monopot u suđenju, jer ea ne mopu m imati. Ako praivilroo shvatimo da kolegiium od tri lica sastavljaju tri ravnapravne sudije, koje oe sa podjed-nakim oravom učestvovatd u suđeaiju. a da bi toga bilo potrebno je da i sam iprisudkel} nc budc obl'čni prisulni građan'm, već stvarni sudija, to jest koji će pomagati sudije. Prema tome, nc bi se moglo govoriti o monapoilu 'kada se zna da bi bi!o iedno lice diplomirani pra-vnrk, a druga dva iz naroda, ikoje takođe bira naix)d kao i onog iprvog koj.j je d'plomirani pravnik.«18
i Zakonodavni rad Predsedništva Aniifašističkog veča narodnog oslo-bođenja Jugoslavije i Predsedništva Privremene narodne skupštine DFJ (19. novembra 1944. — 27. oktobra 1945), str. 944.
*  Tieće zasedanje Antifašističkog veća  narodnog oslobodenja Jugosla-vije. Zasedanje Privremene narodne skupštine, 7—26. avgusta 1945, str. 183.
s Rad zakonodavnih odbora Predsedništva Antifašističkog veća narod-nog oslobođenja Jugpslavije i Privremene Narodne skupštine DFJ (3. aiprila
—  25. oktobra  1945), Beograd, Prezidijum  Narodne  sJcupštine  FURJ,  1952 str. 525.
*  Treće   zasedanje   Atttifašističkog   veća   narodnog   oslobođenja   Jugo-stavije. Zasedanje Privremene narodne skupštine, 7—26, avgust 1945, str. 373.
« Tbid., str. 374.
e Pfid znknrindavnih odbnra PredsedniMva AntHdSteMkov. ve.ča narnd-nne nsinbn/ienja Juzoslavije i Privremene Narodne .skubštine DFJ (3. amiia
—  25. oktobra   1945), str. 526.
t Trcće   ?asedanje   Antifašističkog   veća   narndnni;   oslohortpnja   Ju-o-slavije. Zasedanje Privrp.tnene narndne skiipitine, 7—26. avzust 1945  str. 387. f» Ibid., str. 386—387.
*  Rad zakotiodavnih odbora Predsedništva Antifašističkog veča narod-vng oslobođenja Jugoslavije i Privremene Narodne skupštine DFJ (3. aprifla 25. oktobra 1945), str. 526
jo Treće   zasedanje  Antifašističkog   veća   narodnog  oslobođenja   Jueo-slavijc. Zasedanje Privremene narodrtc skupštine, 7—26. aveust 1945, str. 395. i* Ihiđ., -str. 396. i! Ibid., str. 376.
Stranački pluralizam ili monizam
33
Ovaj spor između skupštinske •većine i manjine <svodio se prak-tično na pitanje da li staine sudije treba da imaju stručno prav-ničko obrazovanje, ili pak dužnost stalnog ¦sudije mogu da vrše i neobrazovan'i ald pdlitički podobni odnosno odami laici. To je, međutim, veoma star spor ikoji je više puta temedjiio razmatran i rešavan. Ukoliko, recimo, damo prednost 'Mejd i praksd vlada-vtne prava, kojom se ograničava samovolja vlasti, onda treba da pri'hvatimo rešenje po kojem je za ipresuđivanje u pojediTiač-nim slučajevima potrebno odgovarajuće ipravno znanje i oibrazo-vanje. To je svojevremeno izrekao predsednik Vffhovnog suda Engleske {Court o'f Common Pleas) ser Edvand Kotfk (Sir Edward Cdlce) kada je osporio pravo krailja da sam presuđaije pojedinačne sloičajeve. Tom prrMkom Džejms I (James I), po savetu Ikervterbe-rijskog arhiepiskopa Benikrofta (Bancroft), istakao je svoje pravo da sudi i pojedinaen.im skičajevima, pošto je smatrao da su sudije samo njegovi apunomoćemci od kojih u svalko doba može da po-vrati data ovlašćenja. Kada ga je zatim Kouk upozorio da samo sud može da sudi na osnovu prava i običaja zemlje, kralj je iz-razio uverenje da je pravo utemelieno u razjumu i da svakd čovek, liključujiići i njega samog, raapolaže razumom baš kao i sudiije. Kouk je, međutim. odgovork) da se pravni sporovi 'koji se ti6u Života, nasleđa. dobara i imovme ikraljevih podani'lca ne presuduiu na osnovu prirodnog razuma (natural reason), kojim raspoiaiu svi Ijudi, več na osnovu obrazovanog razurma (artificial reason), koii se &tiče dugim izučavanjem i is/kustiviom. Za Tešavanje pojedi-načnih pravnih sporova potretban je, da'kie, Tazu-m, ali ne prirodni rsGBum svaikog čovenka već stečeno savršenstvo razuma, koie se iz-erađuje dugim izučavaniem, •ispitivaniem .i isktistvom. Staviše, nri Jcrali nije iznad prava. tog raizuma do\»edenog do savršenstva, ve<? kako je to Brekton (Henry de Braoton) govario, 'krali niie pod liudima već pod Bogom i pravom (».. .rex non debet esse sub homitie. sed sub Deo et lepe).14 A to ie uprajv© bila ona ipl^dna ideia koia je u pravu i zakonu naiazila sredstvo za agraračenje sarnovolje poiitićke vlasti.
Godine • 1945. velika većina poslanlka Privremene narodne skuipštine nije bila sklona da iprfhvati inveronie da je za presu-đrvanje u pojedTnačnim sknčajevnna potrebno ova'kvo »stečeno sa^TŠenstvo razuma«, već ie tvrdila da je za paziv sudiie do-volian. običain razum bez »kakvog pravnog znania i isOcustva. U tome je naidalie otišao Vladi'mrr Simić koji je uveraivao po-slanilke da veruje »... u narod Ikada se radi o. sađenju i presuđi-vanju kad narod sudi sioibodno, ne zasnivajoići presude na pi-sainom pravii«.15 A Frane Frol je na sličan način odbacivao pri-govore da se stalne sudije laioi neće 9naći priiikom rešavania složerrih građanskih parnica. »Alko bi se — veli Fral — vratili na štare komplikovane propise, koji su izražavali svu proti'vuTieč-nost ioičerašnjih dana, onda bi se to stanov.ište donekle moglo i opravdaci ,jer je ta protivurjećnost i <ta kompTikovanoist služiia namjerno interesiTna mamjine, 'koja je donosila taikve propise. No danas, 'kada su u primjeni zakoni ipotpuno prostojipačni, i po svojim idejama i po stilu, šinoikim narodnim slojevima, ti su pri-govori neosnovami. A'ko se hoće narodna pravda — ona je jedina stvama pravda — nju će primjeniti pravedan čovjđk koji shvata težnje naroda, a pri tome 'nije odlučno da li }e on stručniak ili iTije.«16
Propisivanje ovakvih meriia za izbor stalnih sudija i ograni-čenie ipenicxla za koji su izabraine na tri odnosno pet godina pralktično su doveli do gubi'tka njihave samostalnosti. Ovaikav podređen iT>ofložai sudstva pravdan |e, između ostalog, potrebom irvođmja jedinstva vlasti. Taiko je Frane Froi objašnia<vao da se rid možfe vrški odvajanje sudske furikcije kao jedne posebne vlasti, jer »... narodna je vlast jedin'S>tvena i nedeljrva i uvnjek zadržana u narodu, pa je, prema tome, i sudska funkcija vezana uvijek za izvor opče vlasti: za narod.«17 A to je bi'lo stamwište koie je na sličan način primen>ivano i u sovietskoj Rusiji T>os1e dktobarsike revolucije. Osobenost postrevoluoionarnoe poretka u Rusiji bila ie, i7.među ostalog, i <u tome Sto je ola"ko odbačena svaka vrednost n«zavisnosti sudstva u ime nadmoćnosti ovog »istema nad »pogre§nom« teorijom podele vlasti.
Postavlja se nairavno pitanje zbog čega je bilo potrebno akidanje nezavisnosti sudstva kada se dobro zna da ova nezavi-nost ne znači i samovolju, pošto su sudije prililkom izricania pravde vezane zaikonom ikao opStom normom. Po našejn mišilieniu, to ie učinjeno ^bog toea $to se želelo da se sudavi tn-eivashodno rukovode trernjtmoTn političkom celishodno^ću, koia zbog ipmmen-Ijivosti i TKspredvidliivosti tekaiće -politike ne dopuSta jednako postunanje u tnanje-više istirn slučajevima. Utoliko je trenutna politi'čka celishodnost, koja je stalno ^podložna nepredvidljivim obTtnma i merrama, suiprotna načelu pravne sigurnosti i jednakosti.
Diuikčije je, međoJtiTn, u pravnom poretku u koiem sodovi iedino sude po zaikonu, tako da irp ut>ravni ili partijski organi ne mogu da upućuju obavezujude mornice. U talkvom poiretku ."»iidiie su vezane saino zakonom, taVo đa je bilo kakva subjeT<t.iv-na celishodnost svedena na nafjmaniiu mernj, a često i sasvim isklitučena. No to je upravo ono što su tvorci sovjetskog rfra-vnog i irx>liti6kog t>oretka želeli da iabegmi. Oni sij zaipravo hteli da od redoATith sudova, Tcoii presuđujii ipo načelu nezarisnosti, naprave
dic.Tase wpresude«, ald se pri tom nukovcde tremutnom palitičkorp ccliishodncšću. A time je svaka mogućnost neprikosnovenosti ljud-skih sloboda i pr&va trajno izgubljena, jer je nezavistnost sudstva posUdnja linija odbrane ljudske &igurno9ti i đlobode. Ili kako je lo još Mon'teskije upozorio: »A'ko bi sudska ivlast bila pridodata izvršnoj vlasti. sudija bi mogao ispoljiti nasilje jednog tiranma.«18 Pri tom možda treba još jednom istaoi (prircxiu ove sudske ¦nci7,avisnosti. To je za.pravo ne7a'visTio.st od bilo kakvih riaredbi i posebnMi uiputstava jednog starešine, pa čak i od samog zako-nodavca uikoliko bi ovaj koristio svoju za'konodavnu nadležnost za izdavanijc upustava za rešavan.je pojeddnačnih slučajova ili na drujri naoin ograničavao i sprećavao sudije da sude po svojoj saivesti. Jli kako je to mladi Mai^ks dobro zapazio: »Sudiia nema drugog pretpostaVljenag osim zakona. Ali sudija je obavezan da, radi priimene na pojedinačni slučaj, tumaći zakon onako kalko ga je on inaikon savesnog ispitivanja shvatio... Nezavisni isuddja ne pripada ni meni ni tebi.«1* Drugim rečima, sudđka nezavisnost je mopućna u'koliko su sudije jedino vezane zakonima ikao opštim, bezličmm i načelnirn normama. I uipravo u tome je ¦najsigurnija garanfiija nepovredivosti osnovnih ljudđkih sloboda i prava, koja se obezbeđuju takvhn zakonima.
Suidstvo, dalkle, rnože biti lek iprotiv zloupotreba izvršne vlasti i valjano sredstvo zaštite pravne jedrrakosti i individuialnih slo-boda i prava samo pod uslovom da predstavl ja nezavisno sivdstvo. Tvorci poslerovolucionarnog pravnog poretka u Sovjetekom Sa-vezu i drugim zemljama Istočne Evroipe odbacili su, međutim, ovu davno proverenu vrednost i sveli sudstvo na omđe tdkuće polit?ke. Timc su mcgućnost zloupotrebe sudske fTi.nkai'je i neogra-nrčenog gaženja osnovnih ljudđkih prava ugradili u sam siistem pravosuđa. A to jc već bHo nepopravljivo zlo, jer je bilo sadržano u samom leku. N'išta pri tom nije \Tedelo navedeno Marksovo upozorenje da sirdija mora bšti nezavisan u primeni zakona na ¦poiedinačan slućaj, to jcst da je obavezan da »tumači zakon onako kako ga je on naikon savesnog ispitivanja shvatio«. Godine 1945. Miiloš Minić d njegovi i'Stamišljenici osparavali su valjđoiost i aprav-danost ovakve nezavisoioisti isudija, pa su stoga mogli da osuđujti beocrads'ke sudijc zbog navadne blagosti prema optuženim nepri-jatoljima, iako \c biio očigledno da su ovc sudije sudile ipo svojoj a ne po nećijoj luctoj savesti. Maiiks je takođe ¦upozorio 'da »ne-zavisni sudija ne pripada ni meni ni tebi«, to jest m jednoj strani u sporu, pa ni tužiocu r.i aptuženome. Izgleda da je 1945. Miloš Minić sma>trao da sudija ipak nekome ipripada, to jest da pripada onioi istoj strani na kojoj je i javni tužilac.
U stvari, nstanova ia\n<>g 'tužioca ie od samog početka svo-jim veoma širckim ovlašćenjima i uticainom ulogom dovcxlila u pitanjc nczavisnost i ncpristranost pravo.suda. U sistcimi vla-davine prava i pouzdanih procesnih garantija ljuds'ke sigurnosti i slobode javni tužilac je samo jedna od dveju strana u sporu. bez nekih posebnih privilegija i većib vansudskih ovlašćenja. U jugoslovesknom poslcratnom sistemvi javni tužilac je, po kazi-vanju Dragoljuba Jovano\'ića, bio svcmoćan organ u suđenju.
»U našem današnjcm sudovanju, — upozorio jc tada Drago-ijrb Jovanović — tužilac je nešto mnogo vi.šc nego slranka, on je svemoćan organ u suđenju, naročito u d^našnjim sudovima, sa sudijama nestručnim A nen'^im, koji su pod uticajem školovanih Ijudi. Ja\mi tužilac ima naročitu snagii koju mu ni Ustav, a mislim ni sam ovaj zakon ne želi da da.
Javni tužilac je danas sveprisutan, svestrućan. On je političar i privrednik, književnik i umetnik, i lekar i veterinar. On sve zna, on razume ¦sve, sve može i hoće. Ovaj zakon ide još jcdan korak dalje, pa javnog tužioca uvodi i u narodne odbore. On ulazi kao punopravan čl.an i n sam i/.vršni cKlbor, doduše sa savctodavnim glasom, ali ne samo 'pri.sustvujc nego i učestvuje u clisikusiji, a mi znamo sta znači glas jednog tako moćno? čoveka kao što jc javni tužilac. On je u mestima velikim i ma'lim, a naročito malim, strah i trepet. Mnogi su vlast, ali je on prava vlast u očima naroda, sa svima oznakama koje narod tome pojmu pridajc.«20
Premoć javnog tužioca u odnosu na sud povcćana jc i time »što jc isleđenje krivica oduzeto od suda i predato javnom tu-žiocu«.!l Po ikazivanju Dragoljuba Jcn'anovića, to jc doduše korak napred u odnosu prema nekadašnjoj praksi kada je isledna vlast
>» Ibiđ., str. 377.
'* Coke's Reparts, Pt. XII, 65, (1608).
'* Ritfi zakonodavnih odhora Prcdscdmštva AntitaMstičkoR veća narod-nop nslnbođenja Jueoslaviir i Privrcrttcne narodne sknpttine DFJ (3. anrila — 25. oktobra 1945.). str. 524.
'« Treće zasedanje AntifaSističkog veća narodnoe oslobođenia Jttgn-*1aviie. Zasedanie nrivremene narodve skttpštitie, 7—26. avsrust 1945 str. 381—382.
'* Ibid., str. 383.
18 Mcnitesciuieu, L'Esprit des lois, Paris, Garnier Frčres, s.a., kni. XI. pl. VI, str. 143.
'• K. Marx - F. Engols, »Debale o slobodi š-tampe i o publikovanju l^asprava u sialcškoj skup.^tini«, Dela, Bconrad, »Prosveta«, 1968, tom 1 str 226—227.
•in Pr\>o rcdovno zasedanie S<i\>czuni> veća i \'vin nanulu,  15. maj—20.
iul  1946   Bcograd, Narodna skupštma  FNR.T, str. 501— 502. J^^^^^^
?i Ibid.. str. 501.                                                              ^^^^^^M
Vojidav KoStunica, Kosta Čavoški
bila policiia. Ali bi istinski napredak u garantovanju pravne si-gurnosti bio postignut tek onda kada bi celokupno isieđenje bilo predato u nadležnost sudova. Uz tp je Dragoljub Jovanović od-lučno prigovorio što je »iavni tužilac bez izuzetka član Komu<ni stičke partije«, pa time »inkarnira diktaturu iedne partije«."
Dalje razjašnjenje ove izuzetne u'oee iposleratnog javnog tuži-laštva nalazimo u odgovora Miloša Minića na ove Jovanovićeve prigovore. Tako, recimo, dok je Dragoljub Jovanović ralazio vi grupi građana koja pomaže javnom tužiocu5* sličnost sa rimskom ustanovom dclatora (delator — dostavljač. potkazivač). koii sti »dostavljali vlasti šta ko radi, šta misli i 'kuda se kreće i kako se ponaša«.24 za Miloša Minića »to je samo još dublja demokra-ti/aciia čitavos aparata naše narodne vlasti, a ne ono šlo bi 2. Jo-vanavić hteo da prikaže«."
¦IV'iluš Minić ie lakođc: prcbacio Dragoijubu Javanoviću da, /.aosiaje za naprelkom pravne naukc ;kada zahtcva da krivična ;li.tga budc u nadležnosti suda. »G. Jovanović je bio do >krajno-i-.'.i iskreu, pa je rekao: da mu najviše smeta ovakav sistcm islcdivaiijj kao šlo je postavljen u uvom zakonu. Nakne, pre rata isira/.nc :,udiju bilc sii orgaai suda. Sada jc islodnaik organ javnog lu/ilaštva. (;. Jovanovie nc vidi u tome i-rvcsnii naprcdak. Naši vudcjA-i nisu J.anas uplcrcćeoii jednom rurtkcijom'kk>ja nema nikakve ^iv.e sa su.denjom, kao š!o jc -isleđenjc. To je funkcija izvršne vU'.-li. Mi smo ućimli jcdan kora'k naprcd, oslobađajući našc sudsiv;; rd jedne funkcije izvršne \'lasli, ad isleđivanja, isiraži-varia/.bpUi^a^a, J. pr^tvoistfi smo našc sudove u ono što sud tivb:\ cfa "Sudo', 'a to jc sud koji treba da sudi i ipresuđuje, koji uvtk i'ina pred soboni dve strankc, saski.šaja i jednu i dnigt!. i onda hiadno i objektivno donese udluku. Tiime smo zaista ućinili iedan kor.ak na;pred. Pravna leorija g. .Tcvanovića je malo zasta-rcln«.-"
Godine 1945. Milo.š Minić naravno nijc mogao znaCi da će ovaj miprednk pravne nauke kasnijc bili napu.šten i da će posle od-bacivanja sovjetskog ulicaja i modela krvvična istraga biti pre-ciata u nadležnast sudslva i iposebnih istražnih sudija. A kada jc do toga ipak došlo. Milos Minić nijc našao za ipotrebno da poviiče svojc ranije optužbe protiv »zastarele« pravne teorije Dragoljuba Jevanovića. Tako se pokazalo da jc u aporu sa Mi'lošem Minićem Dra.Toljub Jovancvić bio 11 pravu, ali, na s\'oju nesrcću, to nije bio i li pravo vrcme. Nu ako jc 1946. Dragoljub Jovanović bio dalokovidiji u proceni šta odista predstavlja naipredak pravnc n?-ukc i praksc, Miloš Minić je boije predskazao neposrednu -ličnu sudbinu Dragoljuba Jovanovića kada mu je rekao: »Ovde se ne radi o pravnim pitanjima ncgo o čislo ipolitičkim pitanjima. .; On (Dragoljub Jovanović — naša napomena) kaže: itužioštvo je ¦ ot-gan Komunističkc 'partije. Is'.ednik je orean tužioštva. To je sve u rukama jedne partiic Isledni'k može uhapsiti i tužilac izvesti čci\'dka pred sud; u sudovima su neuki građani, tužilac je sve-moćan, može sc ma komc, pa možda g. Jovanović strepi i ?sx sebe, dcsili jednog dana da ne.ko pokrcne protiv njoga postupak, da se stvar isledi, da pa i/.vedn pred sud, a u sudu su neuki ljudi,- dok jc tužilac svcmoćan, i možc čovek da ode na robi'jiu — samo ako se to prohte partiji, čiji je organ tužilac. Vidite li, koliko je pod-j lost.i i neverice u naše narodne vlasti, 'kada vi povežet^'sve tc ^¦».'ovi:.«-1 Pokaza'lo se, mcđutim, da je ova bojazan Draaaljuba ¦¦jno-vića bila upravdana: niaja 1947. uhaipšen je po nalogu tu-^Liilva i osuđen na devet godina zatvora, možda baš na anaj isti način koji je gadinu dana pre toga Miloš Mdnić tako <pouzdano predvideo.
Svemoćno i svoprisulno javno tužflaštvo nije, međutim, bilo jed'ni činilac ogranićavanja autariteta i nezavisnosti sudstva u prviim pcslcratnim goclinama. To sti bHi i drugi državni i poiitički (M'E-ani, a  naroćito organi  unutrašnjih  poslova.  0  tomc  nalazimo
rdu  i  11  retkim kritićkim  izlaganjjrna  pojodinih  nai'odnih  po-iika.   Tako   je   Imro   Fila'ković   prilfkam.   raspra^'c   o   predlogu opštedržavnog   budžeta   izneo   sledećc   primere   arbitrarnog   hap--enja:
»Iako   je   otkiiip   bio   potreban   praksa   pri  oL'ku.pu   viškova   u
dinim selima bila je takva da je narcxi udaljavala od narodnc. viasti. . . Evo jednoig od mnogih primjera koji je blaži: Antun Matković iz sela Šljivoševac, kotar Donji Miholjac, predao je sve viškove i ipak je izveden pred narodni sud. Sud pa oslobađa, a Odjel unutrašnje uprave u Donjem Miholjcu drži ga još u zatvoru 16 dana i nudi ga da uđe u Narodni front.
j          Ima u selima najmarljivijdh ljudi koji su zibog atkupa v.i&kova
4 zatvom. Ako, se uzme u obzir da su pojedine otkuipne komisije laređivahe da im se 'kuhaju koikoši, što je povreda iprivatne svo-jine, onda se može reći da je pratfcsa otkupa bila na vrlo mnogo fT»jesta u najmanju ruku gruba. Slučaj sela: Sag, Biziovac i Sveti H)urađ.«M
Ovaj primer arbitrarnog hapšenja .potvrđuje da u vreme spro-'ođenja otkupa nije dosledno primenjkvana ustanova procesnog ?rava habeas corpus, koja, ikao sredstvo protiv arbitrarnog liša-anja slobode, utvrđnje obavezu policijskih organa da uhapšeno ; odmah privedu sudu, i da ga potom odmah oslubode a:ko to .:... svojom ,presudom naloži. Štavišo, pored ovog kršenja pro-;esnopravnih garantija ljudske sigurnosti i slobade, u ovom pe-liodu n-ije .poštovan ni krivično-pravni imun.ilet izabrandh na-odnth  predstavhika. 0  tome  je Imro FJlafcović na sledeći  način
upoz:orio Narodnu skupštinu: »Na mome kotaru bila su :zatvorena tri kotarska skupštinara i tri predsjedniika mjesnog odbora. Po-neka od ovih zatvaranja su političke naravi iako se je to na ras-pravama tek u jednom siučaju spomenulo. Sva ova zatvaranja su protivzakonita, jer sve te odbornike štiti inrunilet, a koiiko jc meni poznato samo je za jedan slučaj traženo jz>ručenje od iz-vršnog odbora.«1* Ukolrko su, pak, policijski organi cdmah preda-vali sudu uhapšeno lice, to nije bila dovoljna garantija da će suđertje biti nepristrasno i časno, što ipotvrđiije i kazi'vanjc Ra-domira Todorovića u Narodnoj skupštini da je Sreski sud u Sta-roj Pazovi 21. marta 1947. uhapsio jednog seljaka, a već 22. marta izrekao mu presudu na 5 tiodina robije.10 To je možda i navelo Tmra Filakovića da zaključi kako kontrolnc komisije i javna tu-žilastva olako koriste prinudu u političkc svrhe: »Ove dvije usla-nove su srodnc. Uzmimo primjer jedne kamnanjc. Kont.rolna ko-misija ide upcredo sa kampanjom. Objašnjava, ispravlja, savje-tuje, pomaže i poziva ponekad u pomoć i javno tužioštvo. Kada jc kampania pri koncu ili na svršetku kampanje, iavno tužioštvo kupi criješnike i predaje iVi sudu. Po rhome mišlicnju su kontrolnc komisije preslabe. a javna tužioStva prejaks. Prcma lome, kspada da nas malo vode, a mnogo gonc. Kad se uzmc u ab/.ir da su javni lužioci i svi inspoktari konirolnih Itomisija regrLitovarri iz jednc stran'ke ili partije, onda to stvar još potencira.«31
Zahvaljujući ova'kvom ;podrec1ivanjir sudstva i tužilaštva te-kiućim poHtičkim potrebama, u prvim posleratrviTn godinama nije bilo čvrstih garantija ljudske sigurnosti i slobode. Štaviše, prema tadašnjem zvaničnom shvatanju, sud9tvo i nije imalo zadatak da obezibedi nepovredivost osnovnih lj<udskih prava i jednakost svih građana pred zakonom, već je, po rečima Jakova Blaževića, trebalo da bude >>kula, iz koje će se narod zaista obračunati sa svim svojim neprijateljima«.3* I ostvarenju tog cilja posleratno sudstvo je odista svojsfki doprinelo.
2. OSNOVNE SLOBODE I PRAVA
Stvarna sadržina i praktička ostvarljdvost osnovnih sloboda i tprava predstavljaju najipouzdanije meri-lo inoralne ispravnosti datog ipolitičkog poretka. Ovo nesumnjivo važi i za socijalistička dnuštva u ikojima se posebno naglašava oslobodilački ikarak/ter re-voluoije kojom su uspostavljena. Jer, Ijudsika prava i slobode predstavljaju onaj minimuim uslova bez kojih Jjudi ne mogu da se razvijaju i napreduju kao autonomina <i samosvojna moralna bića. Stoga pouzdano ga'rantovanje i dosledno poštavanje asnov-nih l'judskih prava predstavlja conditio sine qua non dobrog društva, kakvo bi, po zamisii svojih rodanačelni'ka, trebalo da bude i sooijalističko društvo.
Da bi ova ljudska prava odista bila astvarljiva, treba da se predupredi nekontrolisano žirenje grandca vlasti na š-tetu zajem-čene slobode. A da bi su to posliglo mužno je da se tistavom najpre utvrde jasne granice vlasti i odredi jedna neprikosnovena sfera individualndh sloboda i prava u koje vlast ne sme da dira, i da se potom obezbede odgovarajuće institucional'ne garantije koje će ove granice vlasti učiniti relativno čvrstim i ipouzdanim. To su pre svega nezavisnost sudstva, stvama izbornost, javna odgovonnost i povremena smenljivost vlastodržaca, slobodna jav-nost, slobodna i nezavisna štampa i odgovarajući ipalitički plu-ralizam.
Talko, dakle, osnovna prava i slobode treba da predstavljaju protivtežu svđkolike političke celi'»hodnosti i srž pravne vezanosti odnosno ograničenosti državne vlasti. Izgleda, međa>tiim,'Ba jc napasredno posle rata bila zvainično pri'znata bitno drugačija za-misao ljudskih i građanskih ipra'va, koja je pretpostavljala bri-sanje svake čvrste granice izimeđu vlasti i ovih prava. Ovu zamisao je možda najbalje izrazio Jovan t>orđević, koji je decembra 1945. na sednicama oastavotvornih odbora Savezne skiupštine i Skupštdne naroda islupio kao vladin poverenik. Po njegavom kazivanju, građanska prava »predstavljaju izvesna pravna sredstva data (naš kirrziv) na raspoložcnjc iiašiin gradanima«. A lo je bi-la bilna novina u odnosu prema izvornoj liberalnoj ideji, po kojoj gra-đanskc i ljudske slobodc nisu prava koje državna vlast daruje po-
2:1 Ustanova narodnih tu/ilaca bHa je predviđena članom 22. Zakona <> iavnom  tuž"'ila5t\'u  (»Službcni  list  FNRJ«. 60/46). koji  srlasi:
»Radi učešćo naroda u ostvarivanju zadataka iavnosj tnžiošna, javrrm tužiocima pomažu narodni   tu/ioci  kao dobrovoljni saradnici.
Narodnc tužioce birain erađani na svojim 7borovima 11 nrn'n'ilnim piiMlii7oc'inia. nadlešlvima, ustanovama, ulicama i naseljima vccMh pradova, so'iina i mestima.«
**  Ihicf..  str. 496.    •
-••• Ihid., str. 507.
-"  fbiclent.                                                       '     "
27 Ibid., str. 507—508.
-* Trcćf rciluviio ;.ascihniic Stivi-znni' rcća i Veću miruda 26 niart — 26. april  1947, str. 142—143.
*-' Ibid., str. 143—144.                                                                              ;
« Ibid., str. 169.
»' Ibid., str. 143.
« Jakov Blažević, »Narcxini sudavi moraj«u biti izraz demokratske volje naroda«, Arhiv za pravnc i Jruštvcne naukc, br. 1—2/1945, str. 95,
Stranački pluralizam ili monizam
35
danicima, već predstavljaju bitne ciljeve i granice te vlasli. Uz to je Jovan Đorđević, umcsto izvomc ideje o razlici pa i suprot-nosti između građanskih prava i državne vlasti, zastupao zvani-čnu zamisao o njihovom prožimanju i jodinslvu. »Najzad, na četvrtom mestu — veli Jovan Đorđević — potrebno je ovde na-glasiti da građanska prava, koja se obično u svima ustavkna shvataju kao neka naročilu sredstva za ograničenje i netitralisamje vlasti, kao neka protivteža aktivnosti i jačanju vlastr, ta kon-cepoija ustavnog prava poznata u celom građanskom demukratskom svetu, nije bila rukovodna priltkom odrcdivanja građanskih pra-va. Zašto? Naša država nije zasnovana na čuvenom sukobu iz-meciu građana i vlasti. Prema tomc građanska prava ovdo ne predstavljaju nikakvu atirnačin-u od vlasti, nikakvo ograničenje vlasti, nego su građanska prava kod nas baš formuliisana u sa-glasnosti, u jcdnom jedhistvu vlasii i građimn (naš kurziv). To jc omogućeno Hme što je kod nas državna vlasl ipo svojoj suštini na-rodna vlast. I ukoliko je naša vlast jaća, šira, snažrrija, demokrat-skija, utoliko su i građanska prava šira, demokratskija i jača.«ss
Ova ideja o jedinstvu građanskih prava i 'postojeće vlasti bila je posledica nckritičkc i umnogome naivnc vcre da 'ćc se nova vlast i njeni konkretni nosioci bit\io ra/.likovaiti od svih prcihod-nih vlastodržaca. Dok su, narme, svi raniji vlaslodršoi bili skloni /loupotrebi vlasti i slalnom pro^irivanju njenih granica na štetu zajemćene slobode, neposredno posle rata pojavili su se poje-dinci koji su tvrdili, a možda i verovali, da će novi ^ipravljači biti lišeni ovih <pogubnih sklonosti. Tu veru iapovedao je i Rado-van Zogović kada je decembra 1945. uveravao poslanike Uslavo-ivorne s'kupštkie da se u ovoj stvari nova narodna vlast uopšte ne može upoređivati sa starom, reakcionarnom vlašću, te da stoga nije apravdana bojazan da ćc i m>va narodna vlast biti sklona da sužava i gazi usiavne slobode i prava. »Iako potpuno razumijem — veli Zogović — pozitivnu čestiou koja je sadržana u bojazni g. Prodanovića da Ustav neće možda bili uvijek pravilno spro vođen, mislim da je u izražavanju <te bujazni bilo neke principi-jelne nelogičnosti. Naš Ustav oza'konjuje jedno stanje koje već pastoji. On fiksira i daje per&pektivu razvitka narodne »vlasti, koja je, kao narodna, izborna predstavnička, naslala u Narodnooslo-bodilaćkoj borbi. Prema tame, nelogično je fkakvo upoređivanje stare i današnje vlasti; prema tome nelogična je bojazan da bl narod, koji je sam vlast, otuđivao tu vlast od sebe, okrenuo je protiv sebe.«M
Godine 1945. ova naivna vera u nepokvarljivost novih držav-nih upravljača nije, međutim, predstavljala i opšte saglasje. To posebno potvrđuju amandmara Jaše Prodano\iića na predložen.i nacrt Ustava i njegova zapažanja o prirodi svake pa i nov na-lmlnc vlasli. PrilLkom raspravc o ovom nacrLu on je upozurio da zakoni mogu biti »dobri, slabodounini i dobro redigovani pa su se ipak vršile zloupotrebe. To smo i u Srbijj osetili i dobro isktisili. Jedan te isti zakon kada ga primenjuje dobra vlast drukčiji je nego kada ga izigrava jedna rđava vlasl.«** I u tom pogledu ni vlasti u novoj Jugoslaviji nc predstavljaju ni'kakav izu-zetak. »Ja se bojim — rekao je tada Jaša Prodanović — da se ne desi i u novoj Jugoslaviji kao što je bilo u staroj. Kod nas u staroj Jugoslaviji napravljen je Ustav, ipa su ustavne slobode za-konima malo uskraćene, umanjene, pogoršane. Posle dolazi tuma-čenje, pa i to tumačenje još više ograničava zalkone. Ustav je dao jednu količinu prava. Zakonsko tumačenje je malo skratilo ta prava, ono je vešto kamuflirano, pa zatdim dolaze ministarske naredbe i najzad izvršenje koje još jače pooStrava zakomske pro-pise, tako da od prve ustavne odredbe pa do izvršenja nema skoro nikakve .slobode. U našoj novoj Jugoslaviji desio se jedan nehotičan slučaj. Zaikon o biračk.i.m spiskovima svojim tumačenjem ne odgovara onome što se u zakonskum paragrafu kaže, ta'ko da jedan nevin čovek može da izgubi biračko pravo aiko se taj zakon bude tako pri'menjivao.«88
Za razliku od mnogobrojnih poborniika novih upravljača, Jaša Prodanović je, daklc, bio svestan da se pukom promenom nosi-laca vlasti nije ipromenila i njema priroda, odnosno sklonost da sc iz-rodi u sarnovolju i despotizam. I zalo se odlučno zalagao za uvođenje čvrstih i pouzdanih garantija kojima će se vlast obuzdati i svesti u usta/vom utvrdene granice. Prvi uslov koji prd tom treba da bude lispunjen je da usta'vne odredbe o ljudskim i građanskim pravima budu tačno i nedvosimisleno utvrđene. Jaša Prodanović je, naime. zapazio da su naročito opasne one ustavne definicije građanskih ,prava kojima se ta prava progla-šavaju neprikosnovenim, sem u slučajevima utvrđenim zakonom, što zapravo predstavlja blanko ovlašćenje potonjem zakonodavcu da ih po vlastitom nahpđenjiu sužava pa i gazi. »Ja mislim — veli Prodancrvić — da je najvažndja stvar kad nas, da kad se izradi dobar ustav, kad se odredbe njegove <pj-eciziraju, kad one budu jasne, kad ne budu dvosmislene, da se onda i zakoni mora.vu izvoditi na osnovu toga us-tava kao što treba, mogu se samo ublažttti a ne smeju se pooštravati \ svaki dailji rad mora da odgovara onome što je u ustaivu određeno.«17 Zato se prilikom rasprave o nacrtu ustava zailagao da pojedina građanska praya budu apsohitna, kako se nd na koji način ne bi mogla ograoii6iti, i da se uz to Ustavom propišu određene zabrane koje bi spre-čavale svaiku  vlast  da zadre u  neprikosnovenru sferu zajemčene
Praktičkd domašaj ave svoje zamisli JaŠa Prodanović je jpo-kazao na primeru slobode štampe, udruživanja, zbarova, javnsih skupova i manifestacija i prava na nepovredivost. stana. On je najipre doveo u pi'tanje član 27. nacrta Ustava koji je glasio: »Gra-danima se zajemčujc sloboda šlampe, govora, udruživanja, zbo rova, javnih skupova i manifestacija.« Po njegovom sudvi: vOva odredba kako jc ovde uncsena nije dovoljno jasna, jcr se mož'-pogrešno tumačiti, a može se jednoga dana doneti jedan zakon koji će ovu slobodu sužavati i uništiti je.«3" Manjkavost ove od-redbe ¦ogledala st pre svega <u tome što njome nije izričito :/a-bra-njeno uzimanje kauoije ocl novinara i iadavača, vršenje cenzure i davanje prethodnog odobrenja za politićka ¦uidruženja i zborove u zatvorenom prostoru. Stoga je Jaša Prodanović predlož'o sie-deću dopunu:
»Ne može se ustanoviti kaucija za izdavanjc Tiovina, časapi'sa i drugih štampanih stvari, a ni cenzAira.
Za politička udružcnja  nc mora  se  tražiti odobrenje vlas'ti.
Zborovi u zatvorenom prostoru mogu sc držati bcz prisustva vlasti.«
Time je Jaša Prodanović nastojao da sc ovim izričifim ustav-nim zabranama unapred vežu ruke vlastima kako se potanjiTn za-konima ne bi, pod vidoiu izitzetka od opšteg pravila, uvele na Tnala vrata kajjcija i cenzura i praktično ukinula sJoboda poliličkog udruživanja, zborova i javnih skupova. Ondašnji ministar za Kon-stkuantu Edvard Kardelj odbacio je ovaj amandman s obrazlo-ženjem da ovu stvar treba kasnije urediti zakonom. »Moje je mišljenje — veH Kardelj — da ovaj član ostavimo kako jcste, pa da 'kasnije rešimo zakonom.«1* Jer, po njemu, ». , .demokratska prava nisu ništa apslo'lutno što važi za sva vremena«, već se, zavisno od dati'h prilika, mogu proširiii ili suziti, daii ili uzeti. »Mi smo već doneli i zakon o udmženjima, o zborovima i o štampi. Ti su zakoni u suštini demokratski, tako da odgovaraju članu 27, pa ipak tamo iima izvesnih ogramićcnja koja ćcmo docnije mocM da odstranimo. Ali mislim da oni odgovaraju današnjem stanju i da bi brlo pogrešno ako bismo dali (na5 kurziv) šire slofcode, jer bi se zakon o slobodi pretvorio u zakon za rušvioce slobode.«40
Za razliku od Kardelja, Jaša Prodanović nije smatrao da je ustav instmment tekuće politike kojim će se, već prema po-trebi, širiti i sužavati građanske slobodc i prava. Za njega je ustav zadržao svoje izvorno značenjc iz doba borbe protiv Milo-ševog apsolutizma, pa je otuda njegov smisao bio u tome da ustavi, zajazi apsolutizam i samovaiju nosilaca državnc vla-sti. Ovakvo poimanje ustava naročito jc vidljivo u Prodanovićevom nastojanju da odgovarajućim ustavnim zabranama što više obez-bedi nepovredivost stana. Stoga jc prcdiožio amandrnan na nacrt Ustava kojim se utvrđuje da sc pretres nc može vršiti noću. Kako je vladin poverenik Leon GerSković odbacio ovaj predlog s obrazloženjem da »uneti u Ustav jcdan takav propis znači os-laviti noć neprijateljima da rade«,41 Jaša Prodanović je izložio po-znatu ideju o kvarenju svakc pa i t/.v. narodnc vlasti. »Dobro je što je ovo narodna viast, ali i narodna sc vlasl kvari. Vreme kva-ri ljude. Gospodstvo, a naročilo vlast Ijude malo umekšava.«4* I tu, po 'kazivanju Jaše Prodanovića, nema nikakvih izuzetaka. »Ne može se garantovati ni za jcdnu genoraciju da će ostati u duhu ideja sa kojima je počela a još manje za druge generaci-je. Teško je ostati na vlasti dosledan onome što se u opoziiciji radilo.«" Zbog toga je osnovna ¦svrha ustava da preduprodi one najgore posledice do kojih kvarenje onih koji su na vlasti ne-izbežno vodi. »Od zla ima i gore — veli Prodanović. Ali, Ustav se gradi radi toga da spreči nasilje pojedinih vlasti. Ako je jed-na vlast dobra i ako ima dobar ustav, pa dođe druga vlast, dru-gi režim koji ne valja, onda on vrši nezakonitost, vrši nasilje i osramotiće se pred celom Evropom i celim svetom. Nije svejed-no imati dobar ili rđav ustav. Kad imate dobar ustav, onda su oni koji ga ruše protivnici države. Ako ncma takvog ustava, onda rđave vlade mogu da rade šta hoće. Bolje je da postoji dobra brana i da se onaj ko hoće nešto loše da uradi o nju spotakne«.44 U slučaju nepovredivosti stana i pokušaja da se ona naruši, tu branu predstavlja ustavna zabrana da se pretres stana vrši noću. Jedva da trcba reći da je i ovaj Prodanovićev predlog odbačen.
U stvari, odmah po završetku rata, a naročito prilikom do-nošenja prvog Ustava FNRJ Jdasična ljudska prava bila su pod-vrgnuta državnom razlogu i trenutnoj političkoj celishodnosti. Naj-
**Ibid., str. 508. » Ibid., atr. 501. »« Ibiđ,, str. 50") »' Ibidem. *» Ibid., str. 620.
» Ibut., str. 622.                                                                                    i
411 Ibidein. *'  Ibid., slr. 631. «« Ibidem. « Ibid., str. 633. «« Ibidem.
«* J. B. Tito, »Odgovori na ptonja novim»ra na Konferenciji s pred-stavmoima st-ane i domaće štarr»T>e«. Irjradn'" *inve. fugoslaviie kn\. 1  t*vn
34
Vojislav Koštunica, Kosta Cavoški
itpozorio Narodnu skupštinu: »Na mome.kotaru bila su :zatvorena tri kotarska Skupštinara i tri predsjednitka mjesnog odbora. Po-neka od ovih zatvaranja su političke naravi iako se jc U> na ras-pravama tek u jednom slučaju spomenulo. Sva ova zatvaranja su protivzakonita, jer sve te odbomike štiti irrvunilet, a 'kolMeo ic meni poznato samo je za jedan slučaj traženo JTiručenje od iz-vršnog odbora.«" Ukoltko su, pak, poličijski organi cdmah preda-vali sudu uhapšeno lice, to nije bila dovaljna garantdja da će suđenje biti nepristrasno i časno, što ipotvrđuje i kazi'vanjc Ra-domira Todorovića u Narodnoj skupštini da je Sreski sud u Sta-roj Pazovi 21. marta 1947. tihapsio jednog seljaka, a već 22. marta izrekao mu presudu na 5 tiodina robije.™ To je možda i navelo Tmra Filaikovića da zakljuvi kako kontrolnc komisije i javna tu-¦ žilastva olako koriste prinudu u polilič'ke svrhe: »Ove dvijc usta-nove su srodnc. Uzmimo primjer jedne kamnanjc. Kont.rolna ko-misija ide upcredo sa kampanjom. Objašnjava, ispravlja, savje-fuje, pomaže i poziva ponekad u pomoć i javno tužioštvo. Kada jc kampanja pri koncu vli na svršetku kampanje, iavno tužioštvo kupi griješnike i predaje th sudu. Po rhome mišljcnju sn kontrolnc komisije preslabe, a javna tužioštva prejaka. Prcma tome, kspada cla nas maTo vode, a mnogo gone. Kad se uzmc u ob/.ir da su javni lužioci i svi inspcktori kontrolnih komisija regru;tovarri iz jednc stran'ke ili partije, onda to slvar još potencira.«111
Zahvaljujući ova'kvom ipodrcđivanju sudstva i tužila&tva te-kuohn političkim potrebama, u prvvm posleratri'im godinama nije bilo čvrstih garantija ljudske sigurnosti i slobode. Staviše, prema tadašnjem zvaničnom shvatanju, sud9tvo i nije imalo zadatak da obezibedi nepovredivost osnovnih ljudskih prava i jednakost svih građana pred zakonom, već je, po rečima Jakova Blaževića, trebalo da bude »kula, iz koje će se narod zaista obračunati sa svim svojim neprijateljima«.3* I ostvarenju tog cilja posleratno sudstvo je odista svojski doprinelo.
2. OSNOVNE SLOBODE I PRAVA
Stvarna sadržina i praktička ostvarljivost osnovnih sloboda i iprava predstavljaju najpouzdanije meri'lo morailne ispravmosti datog ipolitičkog poretka. Ovo nesumnjivo važi i za socijalistička društva u ikojima se posebno naglašava oslobodilački ikarakter re-vokioije kojam su uspostavljena. Jer, ljudsika prava i slobode predslavljaju onaj minimum uslova bez kojih Jjudi ne mogu da se razvijaju i napreduju kao aiutonomina .i samosvojna moralna bića. Stoga ipouzdano garantovanje i dosledno 'poStovanje asnov-niih Ijudskih prava predstavlja conditio sine qua non dobrog društva, kakvo bi, po zamisii svojih rodonačelnika, trebalo da bude i sooijalističko društvo.
Da bi ova ljuidska prava cxllsta bila ostvarljiva, treba da se predupredi nekcmtralisano š.iremje gramica vlasti na š-tetu zajem-čene slobode. A da bi se to iposliglo nužno je da se ustavom najpre utvrde jasne granice vlasti i odredi jedna neprikosnovena sfera individualmih sloboda i prava u koje vlast ne sme da dira, i da se patom obezbede odgovaraj'uće institucional<ne garantije koje će ove granice vlasti učiniti relativno čvrstim i ipouzdanim. To &u pre svega nezavisnost sudstva, stvama izbomost, javna odgOTonnost i povremena smenljivost vlastodržaca, slobodna jav-nost, s'lobodna i nezavisna Štampa i odgovarajući ipolitička plu-ralizam.
Talko, dakle, osnovna prava i slobode treba da predstavljaju protivtežu svekolike političkc celishodnosti i srž pravne vezanosti odnosno ogranićenosti državne vlasti. Izgleda, međutiim.'da jc neposredno posle rata bila zvanično priznata bitno drugačija za-misao ljudskih i građanskdh iprava, koja je pretpostavljala bri-sanje svake čvrste graniice izmeđa ^vlasti i ovih prava. Ovu zamisao je možda najbolje izrazio Jovan Oorctević, koji je decembra 1945. na sednicama ojstavotvornih odbora Sa<vezne skiupštine i Skupštine naroda istupio kao vladin poverenik. Po njegovom kazwanju, građanska prava »predstavljaju izvesna pravna sredstva data (naš kirrziv) na raspoložcnjc na.šiin gradaniina«. A lo je bila bitna novina u odnosu prema izvornoj libfralnoj idcji, po kojaj gra-đanskc i ljudske slobodc nisu prava koje državna vlast daruje po-
-* Ustanova narodnih tu/ilaca bHa je predvidcna članom 22. 7akona o iavnom  tužMaStvu  (»Slu/rbeni  list FNRJ«, 60/46).  koji  srlasi:
»Radi učešc?n naroda u ostvarivanju zadataka javnog tužioštva, javtiMn tužiocima pomažu narodni  tu/.ioci kao dobro^-oijnt saradnici.
Narodnc tužioce birajn erađani na svojim zborovima n nri.vnv.lnim pivihizoćima. nadleštvima, ustanovama, ulicama i naseljima vcćih 'Trado\a, se'ima i mestima.«
'-* Ihid..  str. 49V    ¦
*•• Ibid., str. 507.
-'« Fbidem.
*-••   Ibid.,  slv.  S07—508.
-s Trcvi' ralovito :.«sediuijc Suveznot' vcat i Vcća naruda, 26 niart — 26. april  1947, str. 142—143.
'-* Ibid., str. 143—144.
:1« Ibid., str. 169.
»' Ibid., str. 143.
« Jakov Blažević, »Narodni sudovi moraju biti izraz demokratske volje naroda«, Arhiv za pravne i dništvcne naukc, br. 1—2/1945, str. 95.
bila policiia. Ali bi istinski napredak u crarantovanju pravne si-gurnosti bio postignut tek onda kada bi celokupno isieđenje bilo predato u nadležnost sudova. Uz tp je Dragoljub Jovanoviić <xl-lučno prigovorio što je »javni tužilac bez izu/etka član KomuTii stičke partije«, pa time »i'nkamira dvktaturu iedne partije«."
Dalje razjašnjenje ove izuzetne u'ose iposleratnos ia\nog tuži-laštva nalazimo u odgcnron.i Miloša Mtnića na ove Tovanovićeve prigovore. Tako, recimo, dok je Dragoljub Jovairović ralazio ti grupi građana koja pomaže javnom tužioci^* sličnost sa rimskom ustanovom dclatora (delator — dostavljač. potkazh'ač). koii su »dostavliali viasti šta ko radi, šta misli i 'kuda se kreće i kako se ponaša«,*4 za Milosa Minića »to je samo još dublja dcmokra-ti/aciia čitavos; aparata naše narodne vlasli, a ne ono šlo bi 2. Jo-vanavić hteo da prikaže«.*5
¦ M.iluš Minić jc lakođo prcbacio Dragoljubu Jovanoviću da, zaostaje za naprctkom pravne naukc kada zahtc\ra da krivična |i:li;iga budc u nadležncsti suda. »G. Jovanovdć je bio do ikrajno-\i.\i ' iskre-;i. pa jc rekao: da mu najviše smeta ovakav siistcm islctfivaiijj kao što jc pustavljen u ovom zakonu. Naime, pre rata islra/nc .Aidijc bilc su orgaai suda. Sa.da jc islodra'k organ javnog t.M/ilašlva. (!. Jovanović nc vidi U tome izvcsni naprcdak. Naši .iudcj\i nisu cianiis optcrcćcnii jcdnam lurvkcijom'ktoja nema nikakve vc/.c si>. snđenjom, kao š!o jc -isleđenjc. To je fTinkcija izvršne vb.r'i. Mi smu ućinili jcdan kora'k nćiiprcd, oslobađajući našc SLidsi^; c cl jcdnc funkcije izvršne vlasti, ad isleđivanja, istraži-vap.iv1.,' bpi,tiya4^Y ,j prctvoriili smo našc sudove u ono što su-d VivM cla "budč', a io jc'sud koji treba da sudi i ipresuđuje, koji uvtik iana pred soboni dve strankc, saslu.šaja i jednu i dnigu. i onda hlaclno i objektivr.o donese udluku. Time smo zaista ućinili iedan korak napred. Pravna teorija c. .Tovanovića je malo /asta-'rela«.-«
I Godine 1945. Milu.š Minić naravno nijc mogao znatii da će ovaj luaprednk pravne nauke kasrMJc biti napu.šten i da će posle od'-Ibacivanja sovjctskog nticaja i modela krivična istraga biti pre-lclata u nadležnost sudslva i .posebnih istražnih sudija. A kada jc Ido loga ipak dašlo, Miloš Minić nijc na.šao za ipotrebno da povuče Isvojc ranije optužbe protiv »zastarele« pravne teorije Dragoljuba I.Tovanovića. Tako se pokazalo da je u siporu sa MiJošem MiniGem |Dra,ioljub Jovanavić bio u pravu, ali, na svoju nesreću, to nije Ibio i li pravo vrcmc. Nu ako jc 1946. Dragoljub Jovanović bio |da!okov"idiji u proceni šta odista predstavlja napredak pravnc [ns'ukc i praksc. Milo.š Minić jc bolje predskazao neposrednu 'ličnu Isudbinu Dragoljuba Jovanovića kada m.u je rekao: »Ovde se ne Ira-cli o pravnim pitanjima nego o ćisto ipolitičkim pitanjima. lOn (Dragoljub Jovanović — naša napamena) kaže: itužiož'tvo je |oi"sran Komnnistićkc ipartije. Islednik je orsan tužioštva. To je ,sve lu rukama jedne parlijc. Isledni'k možt: uhapsiti i tužilac izvesti Ičovdka pred sud; n sudovima sli neuki građani, tužilac je sve-[moćan, može sc ma koMTic, pa možda g. Jovanović strepi i za sebe, Idcsiti jednog dana da neko pokrcne protiv njega postupak, da se Istvar isledi, cla pa i/.vedu pred sud, a u sudii su neuki ljudi/ dok Ijc tužilac svcmoćan, i možc čovek da ode na robijai — samo ako Ise to prohle parliji, oiji je orsan mžilac. Vidite li, koiiko je pod-llost.i i neverice u naše narodne vlasti, kada vi povežet^'sve te Istavove.«'-7 Poka/.alo se, mcđuLim, da je ova bojazan DragK>liuba IJavonavića bi-la oipravdana: niaja 1947. uhaipšen je po nalogu tu-Iži'la^tva i cvsuđen n-i tlevel godina zatvora, možda baš na anaj isti Inačin koji je gadinu dana pre toga Miloš Minić taiko <poxtzdano Ipredvideo.
I Svemoćno i sveprisulno jaA'no lužtlaštvo nije, međutim, bilo liedini činilac ogranićavanja autoriteta i nezavisnosti sudstva u Iprviim p;;s!cratnvm godinama. To sn btli i drugi državni i politički lorgani, a naroćito organi unutrašnjih poslova. 0 tomc nalazimo Ipotvrdu i u retkim kritićkim i/.lagai)jima pojedinih naiudnih po-Islaai'ka. Tako jc Imro Filaković prilikom. raspraA'o o predlogti lopštedržavnog budžeta izneo sledcće primere arbitrai nog hap-Išenja:
I »Iako je otkiiip bio potreban praksa pri otkuipu viškova u fcojedinim selima bila je takva da je narod udaljavala od narodnc K'lasti.. . Evo jedno>g od mnogih primjera koji je blaži: Antun ¦Matković iz sela Šljivošcvac, kotar Donji Miboljac, predao je sve »•iškove i ipaik je izvedcn pred narodni sud. Sud ga oslobađa, a pdjel unutrašnje uprave u Donjem Mi'holjcu drži ga još u zatvoru ¦16 dana i nudi ga da uđe u Narodni front.
I Ima u selima najmarljivijih ljudi koji su zbog atkupa vi-škova L zatvont. Ako, se uzme u obzir da su pojedine otktnpne komisije maređivahe da im se 'kuhaju kdkoši, što je povreda iprivatne svo-¦ine, onda se može reći da je ,praiksa otkupa bila na vrlo mnogo Injesta u najmanju ru-ku gruba. Slučaj sela: Sag, BizioA'ac i Sveti fc)urađ.«!8
I ^vaJ primer arbitrarnog hapšenja potvrđuje da u vreme spro-l'ođenja ockupa nije dosledno primenjivana ustanova procesnog nrava habeas corpus, koja, >kao sredstvo protiv arbitrarnog liša-vanja slobode, utvrđiije obavezu policijskih organa da ii'hapšeno lice odmah privedu sudu, i da ga potom odmah oslobode a:ko to l»ud svojom .presudom naloži. Štavišc, pored ovog kršenia pro-Kesncnpravnih garantija ljudske sigurnosti i slobode, u ovom pe-l^iodu n-ije .poštovan ni krivično-pravriii imunitet izabranih na-l'odn-iih predstavhika. 0 tome je Inrro Fiiiaković na sledeći način
Stranački pluralizam ili monizam
35
danicima, već predstavljaju bitnc ciljevc i granice te vlasti. Uz lo je Jovan Đorđević, umesto izvome ideje o razlici pa i suprot-nasti između građanskih prava i državne vlasti, zastupao zvani-čnu zamisao o njihovom prožimanju i jodinsLvu. »Najzad, na četvrtom mestu — veli Jovan Đorđević — potrebno jc ovde na-glasiti da građanska prava, koja se obično u svima ustavima shvataju kao neka naročila srcdstva za ograničenje i neiitraliisamje vlasti, kao neka protivteža aktivnosti i jačanju vlastr, ta kon-cepoija ustavnog prava poznata u celom građanskom demukratskom svetu, nije bila rukovodna priltkom odrcdivanja građanđkih pra-va. Zašto? Naša država nije zasnovana na čuvenom sukobu iz-mectu građana i vlasti. Prcma tomc građanska prava ovde ne predstavljaju nikakvu otimačinu od vlasti, nikakvo ograničenje vlasti, nego su građanska prava kod nas baš formuliisana n sa-glasnosti, u jcdnom jedinstvu vlasii i gradana (naš kurziv). To jc omogućeno (imc što je kod nas državna vlast ipo svojoj suštini na-rodna vlast. I ukoliko je naša vlast jaća, šira, snažnija, demokrat-skija, utoliko su i građanska prava šira, demokratskija i jača.«'3
Ova ideja o jedinstvu gradanskih prava i 'postojeće vlasti bila jc posledica nekritičke i umnogoinc naivnc vcre da 'ćc se nova vlast i njeni konkretni nosioei bitno ra/.likovali cxl svih prclhod-nih vlastodržaca. Dok su, natme, svi raniji vlaslodršoi bili sklani /loupotrebi vlasti i slalnom proširivanju njenih granica na stetu zajemčene slobode, neposredno posle rata pojavili su se poje-dinci koji su tvrdili, a možda i verovali, da će novi ^ipravljači biti lišeni ovih <pogubnih sklonosti. Tu veru iapovedao je i Rado-van Zogović kada je decembra 1945. uveravao poslanike Usiavo-tvorne s'kupštine da se u ovoj stvari nova narodna vlast uopšte ne može upoređivati sa starom, reakcionarnom vlašću, te da stoga nije apravdana bojazan da će i m>va narodna vlast biti sklona da sužava i gazi ustavne slobode i prava. »Iako potpuno razumijem — veli Zogović — pozitivn.il čestiou koja je sadržana u bojazni g. Pcodanovića da Ustav neće možda biti uvijek pravilno spro vođen, mislim da je u izražavanju 'te bajazni bilo neke principi-jelne nelogičnosti. Naš Ustav ozakonjuje jedno stanje koje već postoji. On fiksira i daje perspektivu razvhka narodne 'vlasti, koja je, kao narodna, izborna predstavnička, nastala ai Narodnooslo-lx>dilaćkoj borbi. Prema tome, nelogično je ikakvo upoređivanje stare i današnje vlasti; prema tome nelogična je bojazan da bl narod, koji je sam vlast, otudivao tu vlast od sebc, okrenuo je protiv sebe.«84
Godine 1945. ova naivna vera u ncpokvarljrvost novih držav-nih upravljača nije, međutim, predstavljala i apšte saglasje. To posebno potvrđu)u amandmani Jaše Prodano\iića na predložen.i nacrt Ustava i njegova zapažanja o prirodi svake pa i nov** na-rodnc vlasti. PrilLkom rasprave o ovom nacrLu on je upo/.ario da zakoni mogu biti »dobri, slobodounMii i dobro redigovani pa su se ipak vršile zloupotrebe. To smo i u Srbiji osetili i dobro »skusili. Jedan te isti zakon kada ga primenjuje dobra vlast drukčiji je nego kada ga izigraiva jedna rđava vlast.«'5 I u tom pogledu ni vlasti u novoj Jugoslaviji nc predstavljaju niikaka'v izu-zetak. »Ja se bojim — rekao je tada Jaša Prodanović — da se ne desi i u novoj Jugoslaviji kao što je bilo u staroj. Kod nas u staroj Jugoslaviji napravijen je Ustav, ipa su ustavne slobode za-konima malo uskraćene, umanjene, pogoršane. Posle dolazi turaa-čenje, pa i to tumačenje još više ograničava zalkone. Ustav je dao jednu količinu prava. Zakonsko tiamačenje je malo skratilo ta prava, ono je vešto kamuflirano, pa zatdm dolaze ministarske naredbe i najzad izvršenje koje još jače pooštrava zakanake pro-pise, tako da od prve ustavne odredbe pa do izvršenja nema skoro nikakve .slobode. U našoj novoj lugoslaviji desio se jedan nehot'ičan slučaj. Za'kon o birački.m spiskovima svojim tumačenjem ne odgovara onome šlo se u zakonskom paragrafu kaže, tako da jedam nevin čovck može da izgubi biračko pravo aiko se taj zakon bude tako pri'menjivao.«**
Za razliku od mnogobroJTuh poborniika novih upravljača, Jaša Prodanović je, dakle, hio svestan da se pukom promenom nosi-laca vlasti nije ipromenila i njana ipriroda, odnosno sklonost da se izrodi u samovolju i despotizam. I zalD se odlučno zalagao za uvođenje čvrstih i pouzdanih garantija kojima će se vlast obuzdati i svesti u ustavom utvrdene granice. Pr\i uslov koji pni tom treba da bude ispunjen je da ustavne odredbe o Ijudskim i građanskim pravima budu tačno i nedvosmisleno utvrđene. Jaša Prodanović je, naime, zapazio da su niaročito opasne one ustavne definicije građanskih ,prava kojima se ta prava progla-šavaju neprikosnovenim, sem u slučajevima utvrđenim zakonom, što zapravo predstavlja blanko ovla5ćenje potonjem zakonodavcu da ih po vlastito«m nahpđenju sužava pa i gazi. »Ja mislim — veli Prodanović — da je najvažnuja stvar kod nas, da kad se izradi dabar ustav, kad se odredbe njegove >preciziraju, kad one budu jaisne, kad ne budu dvosmislene, da se onda i zakoni moraju izivoditi na osnovu toga us-tava kao što treba, Tnogu se samo ufelažati a ne smeju se pooitravati \ svaki dalji rad mora da odgovara onome što je u ustavu određeno.«17 Zato se prilikom rasprave o nacrtu ustava zalagao da pojedina građan&ka prava budiu apsolutna, kako se nd na koji način ne bi mogla ogranižiri, i da se uz to Ustavom propišu određene zabrane koje bi spre-čavale sva;ku  vlast  da  zadre u neprikosnovenu sferu zajemčene
Praktički domašaj ove svoje zamisli Jaša Prodanović je ipo-kazao na primeru slobode štampe, udruiivanja, rborava, javnfih skupova i manifestacija i prava na nepovredivost. stana. On je najipre doveo u pi'tanje član 27. nacrta Ustava koji je glasio: »Gra-danima se zajemčujc sloboda šlampc, guvora, utiruživanja, zbo-rova, javrrih skupova i manifestacija.« Po njegovom sudu: >'Ova odredba kako jc ovde uncsena nije dovoljno jasna, jcr se m<jž pogrešno tumačiti, a može se jednoga dana doneti jeda-n zakor! koji će ovu slobodu sužavati i uništiti je.«:t" Manlkarast ove od redbe Dgledala st pre svega u tome što njome nije izfičilo :>a-bsv njeno uzimanje kauoije od novinara i izdavača, vršenje cenz.ure . davanje prethodnog odobrenja za politička ¦uidruženja i zboro'.r u zatvorenom prostoru. Stoga je Jaša Prodanović predlož'o sKj deću doprunu:
»Ne može se ustanoviti kaucija za izdavanjc movina, časapa^n i drugih štampanih stvari, a ni ccnz.ura.
Za poiitička udružcnja  nc mora se  Iražiti  odobrenje vlasti.
Zboravi u zatvorenom prostoru mogu sc držali bcz prisustva vlasti.«
Time je Jaša Prodanović nastojao da se ovim izričitim ustav-nim zabranama unupred vežu ruke vlastima kako se potofnjim za-konima ne bi, pod vidoni izuzeika od opštet> pravila, uvele na maia vrata kajjcija i cervzura i praktično ukinula sloboda političkog udruživanja, zborova i javnih skupova. Ondašnji ministar za Kor.-stituantu Edvard Kardclj odbacio je ovaj amandirsaTi s ob-raz^o-ženjem da ovu stvar treba kasnijo urediti zakonom. »Mojc jc mišljenje — veli Kardelj ¦— da ovaj član ostavimo kako jcst:, pa da kasnije rešimo zakonom.«1* Jer, po njemu, ». . .demokratska prava nisu ništa apslolutno što važi za sva vremena«, već se, zavisno od dati'h prilika, mogu proiiriii ili suziti, dati ili iizcti. »Mi smo već doneli i zakon o udruženjima, o zborovima i o štampš. Ti su zakorti u suštini demokratski, tako da odgovaraju članu 27, pa ipak tamo «ma izvesnih ograr»i<fcnja koja ćcmo docnije moći da odstranimo. Ali mislim da t>ni odgavaraju danaSnjem stanju i da bi bilo pogrešno ako bismo dali (.naš kur/.iv) šrre sldbode, jer bi se zakon o slobodi prelvorio u zakon za ružioce slobode.«*0
Za razliku od Kardelja, Jaša Prodanović nije smatrao da je ustav instmment tekućc politike kojim će se, već prema po-trebi, širiti i sužavati građanske slobodc i prava. Za njega je ustav zadržao svoje izvorno značenje iz doba borbe protiv Milo-ševog apsolutizma, pa je otuda njegov smisao bio u tome da ustavi, zajaz-i apsolutizam i samovoiju nosilaca državne vlasii Ovakvo poimanje ustava naročito jc vidljivo u Prodanovićevom nastojanju da odgovarajućim ustavnim zabranama što više obez-bedi nepovredivost stana. Stoga jc predložio amandrnan na nacrt Ustava kojim se utvrđuje da sc prctres nc može vršiti noću. Kako je vladin povercnik Leon GerSković odbacio ovaj predlo» s obrazloženjem da »unoti u Ustav jedan takav propis znači os-laviti noć neprijateljima da radc«,41 Jaša Prodanović jc izložio po-znatu ideju o kvarenju svakc pa i t/.v. narodne vlasti. »Dobro jc >5to je ovo narodna viast, ali i narodna sc vlast kvari. Vreme kva-ri ljude. Gospodstvo, a naročito vlast Ijude malo umekšava.«42 I tu, po kazivanju Jaše Prodanovića, nema nikakvih izuzetaka. »Ne može se garantovati ni za jednu genoraciju da će ostati u duhu ideja sa kojima je počela a još rnanje za druge generac:-je. Teško je ostati na vlasti dosledan onome što se u opoziicijt radilo.«48 Zbog toga je osnovna svrha ustava da predupredi onz najgore posledice do kojih kvarenje onih koji su na vlasti ne-izbežno vodi. »Od zla ima i gore — veli Prodanović. Ali, Ustav se gradi radi toga da spreči inasilje pojedinih vlasti. Ako je jed-na vlast dobra i ako ima dobar ustav, pa dođe druga vlast, dru-gi režim koji ne valja, onda on vrši nezakonitost, vrši nasilje i osramotiće se pred celom Evropom i celim svetom. Nije svejed no imati dobar ili rđav ustav. Kad dinate dobar ustav, onda su oni koji ga ruše protivnici države. Ako ncma takvog ustava, onda rđave vlade mogu da rade šta hoće. Bolje je da postoji dobra brana i da se onaj ko hoće nešto loše da uradi o nju spatakne«.44 U slučaju nepovredivosti stana i pokušaja da se ona naruši, tv. branu predstavlja ustavha zabrana da se pretres stana vrši noću Jedva da trcba reći da je i ovaj Prodanovićev predlog odbačen
U stvari, odmah po završetku rata, a naročito prilikom do nošenja prvog Ustava FNRJ klasična ljudska prava bila su pod-vrgnuta državnom razlogu i trenutnoj političkoj celishodnosti. Naj"
ccm&^S^Ž^&^ll*"1*'™ '" Sk"p5tiHe mnHla'  la Ck>-**Ibid., str. 508.
m Ibid., atr. 501. *« Ibid., str. 50' »' Ibidem. »" lbid., str. 620. » Ihhi, str, 622. m Ibidem. *'  Ibid., str. 631. « Ibidem. « Ibid., str. 633. ** Ibiđem.
*» J. B. Tito, »Odgovori na pitonja iy>vin*»ra na Konferenciji s pored-Ftavnioima st-sne i domaće štamT>e«. fzgradni" 1« 'vgaslaviie knl T   trom.
Vojislav Koštunica, Kosta ĆavoSki
I KARAKTER DRUŠTVENIH POKRETA I ŠTRANACKOG SISTEMA
1. DRUSTVENI POKRETI I NARODNI FRONT
Proučavanje društvenih ipokreta d političkog sistema Jugosla-vije u našem radu vezamo je za jedno osobeno vremensko raz<iob-Ije, za period od 1944—1949. godine. To je revolueionarni period, period uspostavljanja jednog posebnog oblika političkog plura-lizma koji od početka pokazuje tendenciiu kretanja u pravcu stra-načkog monizma. Odnosi između ipolifcičkib. stranaka u našem ra-du proučavani su, međutim, u sklopu žirih društvanih pokreta kojima su ove stranke prapadale. U ovom istraživanju zato posle-ratni politički razvoj Jugoslavije iposmatra se nc samo kroz pniz-^ mu međustranačkih odnosa, odnosno jenjavamja stranadkog plu-" ralizma i uspostavljanja sistema stranačkog monizma, već je stra-nački život, i politički život njopšte, posmatran :i u sklopu širih društvenih pokreta u kojima su posleratne politi&ke stranke delo-vale ne samo posle osfobođenja zemlje, već i u ratnom i među-ratnom iperiodu. Društveni pokreti i političke stranke zato pred-stavljaju okvir u •kojem se kreće ovo istraživamje posleratnog si-stenia i politrčkog razvoja Jugoslavije.
U posleratnim političkim sporenjima i raspravama između KiamunistiČke ipartije d stranaka opozricije zadržall smo se na volitičkim pitanjima u najužem smislu reči, na pitanjima demo-kratije, izbora, uloge političkih stranaka i sl. Sva ava pitanja po-krenuta su u debatama o političkim zakonima u Skupštini. Spo-rovima u drugim oblastima društvenog života (prrvrede, kulture i dr.) nisnvo se bavili. Prvenstvena je svrha ovog rada da odnos između liberalne d jedne u osnovi boljševičke varijante komunis-tičke ideje u posleratnoj Jugoslaviji, u formativnom periodu no-vog polrtičkog poretka — što vernije rekonstruiše.
Posleratni stranaoki sistem kakav je postojao u Jugoslaviji neposredno posle oslobođenja ne može se proučavati aiko se, po-red partija kao organizavanih društvenih formacija, ne uzmu u
obzir i društveni pokrcti kao kolektivna nastojanja da se iza-zovu krupndje promene u društvenim ustanovama ili, pak, da se stvori jedan potpuno nov poredak. U ovom smislu, uz svu tesnu isprepletenost i međuutioaje dru§tvenih pokreta i političkih stra-naka, razlike između partije i pokreta ostaju bitne. Mada druš-tveni pokreti u svojim redovima sadrže izvesne grupe koje su formailno oiigajiizavane, pokreti ne .predstavljaju organizovane gru-pe. U društvenhn pokretima dolazii do iziražaja jedan stepen or-ganizacije, ali pdkreti nikada nemaju sasvim karakter forraalno organizovanih grupa. Društvenii pokreti koji postaju sve više biro-kratizovani i institucionalizovani u jednom trenutku gube svoj prvobitm, izvorni karakter, oni prestaju biti društveni pokreti.1 Posleratne političke stranke, naročito pet velikih stranaka (De-mokratska stranka, Radikalna stranka, Zeml joradniička stranka, Hrvatska nepublikanska seljačka stranka, Samostalna demokrat-ska stranka) u međuratnoj Jugoslaviji predstavljale su delove šd-rih druStvenih pokreta koji su se borili od 1919. godine za protne-nu ipolitiikog uređenja. Međusobno suprotstavljeni, ovi pokreti su pod režimom šestojanuarske diktature počeli sve više i N'iše da se ppibližavaju u zajedničkoj borbi protiv jednog autoritarnog režima. Ovo kretanje različitih društvenih pakreta (od kojih je hrvatski deo pokreta težište stavljao na borbu protiv umitarizma, a srbijanski deo pokreta na borbu protiv autoritarnosti vladaju-deg režima i stranačkih blokova) postepeno je dovelo do pribli-žavanja ovih pokreta, kao i njihovog slivanja u jedan, mada ne jedinstvera pokret. Najbolji izraz približavanja ovih pokreta jeste rormiranje Udružene opozicije pred izbore 1935. godine, kao i formiranje Bloka narodnog sporazuma  1937. godine. Jedan dnr-
fi sporazum,   sporazum   Cvetković-Maćek   dovešće   1939.   godine o raspada Bloka narodnog sporazuma, da bi ponovo jedan širok druStveni pokret izazvan vamioom 27. marta 1941. doveo do po-vezivanja stranaka ranije suprotstavljenrh režimu šestojarruarske diktature.
Na Činjenicu da su u Jugoslaviji od 1919. godine postojali pokreti koji su smerali promeni institiucionalnog uređenja zemlje podsetio je u svojoj načelnoj diskusiji o nacrtu Ustava u Ustavo-tvornoj skupštini Dragoljub Jovanović. On je pri tome istakao da je u osnovi »narodnog opozidosnog pokreta, koji datara od 1919. godine naovamo« bwo jedno drugačije shvatanje jedinstva Jugoslavije od vladaju<5eg, režimskog i dinasttćkog shvatanja: »svi oni koji &u se borili protriv stare aleksandrovske države i Vidov-danskog tistava bild su složni u tome da hoće Jugoslaviju kao dr-žavnu celinu, ali drukčije vođenu«.* Odnos između tog đru'štvenog pokreta i strainaka u okvim njega daleko je od toga da je jeddn-stven. Između samih politićkdh stranaka razmirice, sukobi, pa i razdori često su bili ozbiljni. Političke stranke, s druge strane, zaostajale su za talasanjem i trenutnim raspoloženjem u pokreti-
ma. Ipak, postojald su periodi u kojiina su se opozicdone političke stranke i ovi pokreti bitno približava'li.
Od 1935. godine, kada pred skupštinske izbore dolazi do for-miranja Udružene opozioije, jedna polkička stranka istupa sa no-vom koncepcijom družtvenog poretka.1 Reč je naravno o ilegal-noj Komunističkoj partiji Jugoslavije koja posle odluka Sedmog kongresa Kominterne održanog u Moskvi od 25. jula do 20. avgusta 1935, godine, kao i ostale sekcije Komunističke inteniacionale, po-činje da zagovara shvatanja o jednom žirokom društvenom pok-retu svih antifašističkih i demokratskih društvenih snaga, odnosno shvatanje o narodnom frontu. Tako je u proglasu Komunističke partije Jugoslavije, koji je 9. avgusta 1935. godine &tampan u 2000 pnimeraka pod naslovom *Za jedinstvo radndčke klase! Za narodiii front slobodel«, data pozitivna ocena o strankama okup-Ijenim u U'druženoj opoziciji, ali je istaknuto i to da ove stran-ke ne okupljaju sve narodne snage. Zato se pisci ovog proglasa zalažu da i radnička klasa u organizovanom obliku bude predstav-ljena u okviru jedne »šire udružene opozdcije«, kao d da organi-zacija, odnosno stranka radničke klase u ovom pravou okupljanja svih naprednih i demakratskih društvendh snaga ima rukovodećy ulogu. Tačnije rečeno, u pomenutom proglasu stoji: »Političke gru-pacije iz Udružene opozicije' (HSS, zemljoradnici, dayi<jovi<fevci, samostalni demokrati, lijevi federalisti) okupljaju oko sebe veliki dio naroda svih krajeva, koji je stvarno spreman da. se bori za svoju slabodu. AM te grupaaiie ipak ne obuhvataju sve napredne narodne snage, niti predstavljaju jedinstveni front, koji bi bez obzira na političke programe, okupio l paveo u zajedničku borbu sve borce za slobodu naixxia... Radndčka klasa bila ie i do sada, a i sada je u prvim redovima svih akcija koje je vodila Udružena opozicija za narodne slobode, ali u tim borbama nije učestvovala kao organizovana i .ravnopravna jedinica, poput ostalih grupacija iz Udrpiene opozicije, jer nije bila okupljena i ujedinjena u svo-ju jedinstvenu radničku stranku, koja bi je u toj borbi vodila i zastupala njene interese. Siroki narodni front slobode tek treba dia okupi radnike, seljake d sve napredne demokratske elemente, a radnička klasa treba pri okupljanju tih snaga da odigra odluč-nu ulogu.«4
U nastojanju da radnićka klasa učestvuje u .pokretu Udrfižene opozicije kao »ravnopravna i orgarrizovana jedinica«, Komunistič-ka partija je činila određene korake u pravcu stvaranja jeddnstve-ne radničke partije (ipod nazivom Jedinstvena radnička stranka 1935. godine, odnosno Stranka radnog naroda 1937. godane), pre-govarajući o ovome sa socijalistima. Do sporazuma tizmeđu komu-nista i socijalista, međutim, ndje došlo, a i reždm je u pokušaiima oko stvaranja jedinstvene radničke partije nasluoivao težnju ko-munista da se izbore za svojstvo legalne stranačke organizacije.
Sporazum Ribentrap-Molotov 1939. godinc prekinuo je akci-je u vezi sa stvaranjem Narodnog fronta. U Rezoluciji Pete ze-maljske konferencije 1940. daje se ovakva ocena aktivnosti u vezi sa stvaranjem Narcxinog fronta: »U vreme stvaranja Narodnog fronta 1935—1939. >našoj Partiji 'ndje uapelo postignurti sporazum sa vrhovima nijedne polkičke parfije ni grupe, osim u Sloveniji sa nekim sitnoburžoaskim političfcim grupama, isto tako i jedin-stvenog fronta radniičke klase sa socijaldemokratskim vođstvom koje je sabotiralo to jedinstvo. No, konferencija .konstatuje da je taktika stvaranja jedinstvenog i narodnog franta donela vidne re-zultate... u zajedničkim masovnim mandfestacijama i demonsta-cijama pod vdđstvom kamunista... u vreme Minhena, Anšlusa, okuipaoije Cehoslovačke... u vreme borbe iprotrv zloglasnog Sto-jadinovićevcg režima i za sporazaim i rešenje nacionalnog pitanja Hrvata... u nrnogobrojnfrn ¦krupni'm i rnasovnim Strajlkovima rad-rrika u toku zadnjih godina... u masovnim demonstraciijama protiv iTnperTjafetičkog rata u jesen 1939, u masovnim marsifestaoija'ma za saradnjiu sa SSSR-om«.8
Na osnovu ove vlastite »rocene Komunističke partije može se smatrati da je ova partija delovala u okviru opozicionih pokreta. Na ipoznaitom zboru u Kragujevcu od 25. avgusta 1935. godine ko-jem je prisustvovalo 30.000—40.000 ljudi, a koji su. organizovali demcHcrati i zemljoradnici, uprkos protivljenju organizatora istu-pili su i komutristi. U toku 1935. i 1936. godtne samo na ipodručju Vojvodine Dragoljub Jovanović, inače jedan od najžučndjih zago vornika uključenja komunista u podcret Udružene opozicije, orga-nizovao je oko 30 raznih zborova i sastanaka na lcojlma su pored
J šire o društvenim pokretima videti: Rudolf Heberle, Social Move-ments, New York, A,ppleton-Centuiy Crofts, 1951 i Paul VVilkinson, Social Movements, London, Macmillan, 1972. Od naš:h pisaca videti: VladiTnir Goati, Poiitička saciologija, Beograd, »Mladost«,  1979, str.  158—186.
s Ustavotvorni ođbori Savezne skupštine i Skupštine naroda, 10. de-cembaor — 4. januar 1946, Beograd, Naroana skupština FNRJ, s.a., str. 23—24.
*  Videti o ovome podrobnije u Dušan Živkovic, Narodni front ,ugo-slavije 1935—1945, Beo^rad, Institut za savremsnu istoriju, 1979, str. 71—107 i  Ivan JeVić,  »Osnovni probleini stvanranja Natxxine Tron.'te u Jugoslaviji do  1941. godine«, Putovi revolucije 7—8/1966, *tr. 71—100.
*  Živković,  op.  cit., str.  79—80.
« Ibid.. str.  103—104.
36
Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški
bolji primer ovakvog stava ondašnjih političara predstavlja sud-bina prava na štrajk, koje su tokom 19. i 20. veka radničke or-ganizacije teško izborile kao neprikosnoveno ustavno pravo. No-vembra 1945. izgledalo je da je pravo na štrajk zaista nepri'ko snoveno pravo u ikoje niko, pa ni sama Vlada, ne inože da dira. Jer, tada je .predsednik Vlade, kao što smo to već naveli, ne-dvosmisleno izjavio: »Kod nas je sloboda štrajka. Radnici su stupili u štrajk... Oni imaju pravo štrajka i mi nemamo ništa u to da se miješamo.«" Kada je, međutim, januara 1946. ovo pravo trebalo uneti u prvi Ustav nove Jugoslavije, njegova va-Jianost je osporena. U tome su se naročito isticali Gligorije Man-oić, Nikola Jakšić i Milovan Đilas.
Za Gligorija Mandića predlog da se u prvi Ustav unese pravo na štrajk bio je u osnovi rea'kcionaran i uperen protiv naroda: »Prekjuče nam je pnočitaio dnig Đilas jednu primjedbu da neki pojedinci, ne znam da li je to jedinka ili grupa, predlažu da se u Ustav uncsc sloboda štrajka, motivišući to da jc sloboda štraj-ka uvijek bila moćno oružje u rukama radničke klase. Ja' vje-rujem i mislim da vi shvatate da onaj koji to predlaže, nema ni-jta zajedrmekog sa radničkom iklasom ni sa oradnim narodom, a u najmanju ruku nije pročitao Ustav. Ovo je narodna država, država radnika i seljaka, država radnog naroda, a štrajk je moć-no oružje u rukama radničke klase u nenarodnoj državi. Danas, kad su našim nacrtom Uslava zagarantovanc potpunc slobodc i radničkoj klasi, i njihovim organizacijama i čitavom radnom na-rcjdu, takav prijedlog je skroz i skroz reakcionaran i protivna-rodan.«44 Tako je po Gligoriju Mandiću, pravo na štrajk odjed-nom postalo reakcionarno, iako je u trenutku donošenja prvog Ustava nove Jugoslavije najveći broj prcduzeća još uvek bio u privatnim rukama, pošto još nije bila izvršena nacionalizacija industrije i  trgovine.
Još teže optužbe protiv tadašnjih pobornika prava na štrajk i/.rekao je Nikola Jakšić. Po njegovom kazivanju, to su svrgnuti neprijatclji naroda koji pribcgavaju najraznovrsniji'm srcdstvi-ma borbe protiv nove narodne vlasti. »Oni kojima je štrajk bio Ijuti neprijatelj i jeza i>h je hvatala kad su za tu riječ čuli, danas im je an omiljen i povoljan, jer bi preko njega mogli da slabe pozicijc naše vlade. Stoga nijc ni čudo što zahtev da u naš Ustav uđe pravo na štrajk ne postavljaju radnici, nego uglavnom op-robani neprijatelji radničke klase, ncprijatclji narodne vlasti. Dis-kusija u narodu o ovome nacrtu pokazala jć svu lukavost tih ne-prijatelja, koji kušaju ncsvesne ili, kad im to ne uspeva, i direk-ino postavljaju takve zahteve. Ako štrajk u našim prilikama po-staje sredstvo reakcije u borbi protiv narodne vlasti, to znači protiv radnićke klase i čitavog naroda, protiv njegovog blagosta-nja, onda je on reakcionaran.«47
Izgleda, međutim, da ozakonjcnje prava na štrajk nisu pred-lagali samo protivnici nove vlasti već i pojedini pobornici novog poretka, koji nisu zaboravili da jc pravo na štrajk osnovno sred-stvo borbc radničke klase čak i u slučaju kad država preuzme ulogu privatnog poslcxlavca. Tako je, po kazivanju Milovana t)ilasa, pukovnik Petar Brajovie, potojni general i narodni he-roj, predložio »da u naš Ustav, u član 20, treba da uđe pitanje slobode štraj'kova«.4" Đilas ga naravno nije uvrstio u neprijatelje, ali njegov predlog ipak nije prihvatio. »Ja mislim — veli Đilas — da takvo formulisanjc pitanja slobode štrajkova u našem Ustavu ne bi bilo pravilno. Strajk u ustanovama koje su opštenarodna imovina, pa prema tome i iruovina radničke klase, ustvari ne bi odgovarao interesima radnićke klase; bio bi suprotan intere-sima radnioke klase.«4'
Pravo na štrajk nije ipak bilo i jedino pravo koje nove vlasti nisu htele  da  ozakone  i  garantuju.  Sličnu sudbinu  doživeo je i predlog  Dragića  Joksimovića  da  se  poschnim  zakonom zajemči sloboda od straha. On se pri tome  pozivao na Sporazum Naci-onalnog komileta oslobođenja Jugoslavije i  Kraljevske vlade od 1. novembra   1944. g.  (»Službeni  Mst  DFJ«  od 9. marta  1945. g.)( kojim   se   nalaže   novoj   vladi  da   objavi   deklaraciju   kojom   će sloboda  od  straha  biti naročito naglašena  i garantovana.*0   »Pro tivno ovom  sporazumu, — upozorio je Dragić Joksimović — u \     deklaraciji   vladc  od   9.  marta   t.g.   sloboda od  straha  ne samo :     Jto nije naglašena i garantavana, nego uopšte nije ni pomenuta. Trećem zasedanju AVNOJ-a, odnosno Privremene narodne skup-Stine, koja je svoj  rad počela 7. avgusta a završila 26. avgusta t.g.,  nije  predložen  nijedan  zakon,  koji  bi  regulisao ovu važnu pravnu  materiju.  Iz  unvitrašnjosti zemlje, meoutim,  stižu izveš-'     taji, koji mc uveravaju da donošenje zakona o slobodi od stra-,     ha prcdstavljaju  prcku  i  nasušnu  potrebu.«61  To je za Dragića Joksinnovića već  bio  dovoljan  razlog za donošenje posebnog za-kona na osnovu kojeg bi se svaki postupak organa narodne vlasti, '     vojske i ustanova DFJ,  koja ima  karakter zastrašivanja naroda ili sadrži pretnju građanima, da ovi protiv svoje volje nešto ćine ili ne čine, kažnjavao kao krifvično delo protiv slobode od straha. Odluoni  protivnik  ovog predloga bio je Moša Pijade. On je doduše priznao   da   sc  u   tckstu sporazuma  Tito-šubašić »nalazi ta   fraza   (naš   kurziv)  o   slobodi   od   straha«.32   A'.5   i7,pi)eda  niie
slobode uopšte nije neophodno. Jer, po njemu: »Nijedan ispra-van građanin, čiste savesti nije imao ni dosada, nema ni sada, i neće imati ni <u buduće, nikakav razlog da se ma čega plaši.«5* Moša Pijade, međutim, nije ulazio u pitanje ko izriče sud o tome da li je dati pojedinac ispravan građanin i na osnovu čega se taj sud donosi. I mada nije izričito odgovorio na ovo pitanje, prećutan odgovor je sadržan u njegovom napadu na Dragića Joksimovića da je ovaj predlog zakona napisao »sa očiglednojn tendencijom da predstavi stanje u našoj zemlji takvim kao da je ogromna većina naroda zaplašena, da živi u neprekidnom stra-hu od postupaka vlasti, civilndh, vojnih, sudskih itd. A to će reći kao da u ovoj zemlji uopšte nema zakonitosti i da svaiki gradanin možc na svakom koraku biti izložen bezakonju, tororu, oduzimanju prava, progonima itd.«" Drugim rečima, kako o no-vom porctku misli drugačije od Moše Pijade, miišljenje Dragića Joksinrovića ne može biti ispiravno i dobranamerno. Jer, isprav-no mišljenje mogu imati samo oni koji su na vlasti, a Jijima ,po prirodi stvari sloboda od straha nije ni potrebna. Ili kako to kaže Moša Pijade: »Nama (naš kurziv) nije potrebna sloboda od straha.. .«" Onima, pak, koji drugaćije misle takva sloboda se ne može dati, jer oni nisu dobronamerni.
Jedan od prvih policičkih zakona koji je donet po okoinčanju rata bio je Zakon o šlampi (»Službeni 'lis't DFJ«, br. 65/45) od 24. avgusta 1945. godine. Njime je trebalo da se obezbedi sloboda štampe kao jedan od bitjnih uslova demoki'atskog političkog života i l-avnopravnog nadmetanja za glasove birača na predsto-jećim izborima za Ustavotvornu skupštinu. Ali su već pril.ikom njegovog donošenja izraženc ozbiljne sumnje da će sloboda štam-pe bili  uistinu ostvarena.
Cest argumeri't kojim su između dva rata komunisti dovodili u pitanje postojanje slobode štarnpc, bila je tvrdnja da se mate-rijalna sredstva za izdavanje listova nalazc u ru'kama nekolicine bogatih pojedinaca. Sada su sc sa tim istim argumentima suo-čili i ncgdašnji krhičari tzv. buržoaskc štatnpe. Tako su pred stavnici Demokratskc stranke u ime skupštinske manjme upo-zorili da je predloženi Zakon o štampi »čisto formalni zakon, koji u svonk ćlanu 1. manifesvuje slobodu štampc. Međutim, sloboua šlanipc kao sloboda mišljcnja i sloboda politiukog života, ne za-visi sarao od nekoliko odredaba koje imaju formalni Jcarakter, nego je uslovljena materijailinim i polrtičkim činjenicama. Materi-jalni uslovi štampe (hartija i štamparije) nalaze se <a rukama vlas-ti, koja je politički isključiva. Nije prosta slučajnost da između stotine listova, koji danas izlaze pod direktivom i disciplinom Narodnog fronta, nema nijednog lista, koji bi zastupao neko sa-mostalno   mišljenje   izvan   Fronta.«''0
Prirodu ovog monopola na materijalna sredstva za izdavanje listova pokušao je da objasni Edvard. Kardelj. Po njegovim re-čLma, činjenica da se ova sredstva nalaze u iruikama državne vlasti nimalo ne dovodi u pitanje slobodu štampe. Jer, za razliku od prethodnih vlasti, ova vlast je izrasla iz naroda. A kada je ovaiko poistovetio »narod« a »narodnu vlast«, Kardelj je mogao lako da zaključi da »ta činjenica« — »tinjenica da se ta materijakia sredstva nalaze u rukama naroda, što znači u rmkama narodne vlasti« — upravo garantuje da će naši narodi imati slobodu štampe ne samo na papiru, nego i stvarno.«57 Postavlja se ipak pitanje da li će ti>m sredstvima za izdavanje Hstova raspolagati samo vladini istomišljenici ili će se njima koristiti i oni koji drugačije misle. Na to pitanje odgovorila je Mitra Mitrović-Đi-las, koja je u potpunosti prihvatdTa Kardeljevo objašnjenje da je »sloboda naše štampe zagaraintovana... time što se sredstva štampe ne nalaze u rukama neprijatelja, što narod nije lišen tih sredstava, ve<5 ih je u velikoj meri osvojio od neprijatelja i drži u svojim rukama, ona se nalaze u rukama narodne vlasti.«" Po njenom kazivanju, naša štampa »rnože da piše slobodno i nesmetano o onome što narodu leži na srcu.«5* Ali ovakva slo-
** 7.aseilanje Ustavotvonic skup.tthtc, 29, novcmbar 1945.—1. februar 1946. uodine, str. 236.
<? Ibid., str. 346-347. « Ibid., stT. 540. *> Ibid$m.
"o Ova odredba Sporazuma doslovno glasi: »Nova vlada objavifie de-klaracijiu koja ćc saariavati temeljna načela demolcratskih sioboda i ga-racije za njihovo sprovodenje. Lična sloboda, sloboda od straha, sloboda voroispovesti i savesta, sloboda govora, §tampe, zbora i udmživanja, naro-či'to će biti naglašene i garantovane, kao i pravo vilasništva i privatne inici-jatlvc.« — »Službeni list DFJ«, 3/51.
»• Dragić - Joksiinović, »Obrazloženje predJoga Zakona o slobodi od straha«, Zakonodavni rad Predsedništva Antifašističkog veća narodnog os-lobođcnja Jugoslavije i Predsedništva Privremene narodne skupštine DFJ (19. navembra  1944.—27. oktobra 1945.), str. 994.
¦« Rad zakonodavnih odbora Predsedništva Antifašistićkog veća narod-nog oslobođcnja Jugoslavije i Privremene narodne skupštine DFJ (3. aprila —25. oktobra 1945.), str. 571.                                 v
s» Ibid., str. 573.
« Ibid., str. 572.
s« Ibid., str. 573.
*8  Treće  zasedanje  Antifašističkog   vcća   narodnog  oslobođenja  Juro-
Stranački pluralizam ili monizam
37
boda štampe nije dostupna svima. »Nećemo valjda — upozorava Mitra Mitrović-Đilas — dozvoliti hartiju onima koji hoče da unose smutnju u narod dok nam deca, recimo, u Bosni i Her-cegovini, nema)u bukvara.«60 Oni, pak, koji traže slobodu štam-pe za sve zaboravljaju da je pojedmcima oduzeto pravo pisania i objavljivanja. »Manjina, dalje, kaže da je naša vlast ipolitički isključiva i da danas nema nijednog lista koji bi zastupao neko samostalno mišljenje izvan Narodnog fronta. To odista nije slu-čajno«"1 — upozorila je Mitra Mitrovlć-Đilas. Jer, jedmo tako štampa može da postane »istinsko sredstvo i organ za 'kulturno podizanje  i  političko prosvećivanje našeg naroda.«"
Kako se ipak očekivalo da će neistomišljenici 'koristiti slo-bodu štampe iako ne raspolažu neophodnim materijalnim sred-stvima, uvedena su nova, zakonska ograničenja ove slobode. To je učinjeno članom 11. prvog Zakona o štampi od 24. avgusta 1945, kojim se, između ostalog, zabranjuje rasturamje štampanih stvari ako sadrže lažne i alarmantne vesti koje ugrožavaju dr-žavne i narodne interese, odnosno uvrede ili klevete vrhovnih saveznih i zemaljski'h predstavničkih tela Demokratske Federa-tivne Jugoslavije. Već prilikom donošenja ovog Zakona skupštin-ska manjina je upozorila da su u ovim zabranama upotrebljeni neodređenii, bezcbaini pojmovi, koji omogueavaj'U krajnju proiz-voljnost u tumačenju i prakitičnoj primeni ovih zakona. Taiko jc Dragić Joksimović ukazao da se ma osnovu izraza koji su u ovim odredbama upotrebljeni, a koji su »proizvoljni, elastični i nedo-voljno odrcđeni«, može »zabraniti rasturanje i prodavanje devet desetina šlampanih spisa.«M »I kada se još iz obrazloženja uzme, šta se sve može inkriminisati i š'ta se sve smatra kao tekovina, onda se postavlja pitanje: o kakvim stvarima štampa može da govori i raspravlja, ako se i načelne promene i reforme mogu lako fnkriminisati.«"4 Ili kako je to Edvard Kardelj prikazao: »Za manjkm i gospodina Grola već odavno, takoreći od početka rada na .političkim zakonima koji su se donosili i koji se donose, po stoji jedan glavni protivargument. Oni se boje proizvoljnosti i prevelike širine u formulacijama ovih zakona i cmi misle' da te formulacije omogućavaju razne zloupotrebe od strane narod-nih vlasti.«*5 Takvo rasuđivanje je, međutim, potptino bez osnova — tvrdio jc Kardelj. Jer, po njemu, nisu u pitanju neodređeni pojmovi, već se čitava stvar »kod manjine i kod g. Grola svodi na nepoverenje prema našim narodnim vlastima.«M
Dalju mugućnost arbitrarnog sužavanja zajemčenc slobode prcdstavljao je postupak za izricanje zabranc rasturanja i pro-dajc š^tampanih stvari. Prema članu 13. prvog posleralnog zako-na o Stampi, ovu zabranu izricao je okru/.ni sud na predlog nad-ležnog javnog tužioca. Ovakva odrcdba ne bi izazivala ncko veće podozrenjc, da nije u stavu 2. ovog člana predviđen sledeoi izu-zetak: »U naročito hitnim i opravdanim slučajevima može javni tužilac i-/ireći obrazložcaim pismcnim rešenjem privremenu za-branu rasturanja i prodavanja novina odnosno povromenog ¦spisa. U tom slučaju, on ćc svoje rcšonje o zabrani odmah dostaviti jcdnovremeno uredništvu i nadležnom okružnom sudu, a narod-noj miliciji narediti da uzapti štampane primcrkc i, ako je po-trebno, da zapečali štamparski slog, klišee itd.« Postojala je na-ravno bojazan da će ovaj izuzetak postati uobičajeno pravilo, to jest da će svaki slučaj zabranc rasturanja štampane stvari biti »hitan« i »opravdan«. Zato je Dragić Joksimović izrazio uvere-njc »da sc uopšlc nc može govoriti o slobodi štampe ako se jav-nom tužiocu da ovakvo, narooito istaknuto pravo da može u sva-kom slučaju da intcn'cnišc u poglcdu zabrane novina i povrcme-nih spisa.«67 Ovo npozorenje nije prihvaćeno, a u potonjim zako-nima ovaj izu/elak je f>oslpo op.šte pravilo., tako da javni tužilac uvek donosi privrememi zabranu o kojoj konačno odlučuje ok-ružni   sud.
Svim ovim srcdstvima uspostavljena jc polpuna kontrola no-vc vlasti nad štampom i cclo-kupnom izdavačkom delatnošćv. Ostalo je još da sc, u meri u kojoj je to nalagala priroda ondaš-njc unutrašnje politike, uspostavi slična kontrola nad stranom štampom. To jo učinjcno člancm 15. pomenutog Zakona o štampi. Njime se na izgled utvrduje da je novinama, knjigama i ostalim spisima štampanim u inostranstvu slobodan ulazak i rasturanje u Demokratskoj Federutivnoj Jugoslaviji, ali sc odmah dodaje da pravo na rasturanje slrane štampe imaju samo ona domaća i strana prcduzcća i ustanove koje dobiju za to naročito ovlašćcnje savcznog Ministarstva informaciia. To je zapravo bio sistem iprel-hodnop odobrcnja. koji sc, doouSe. nijc ticao prcdmcta već sa-mog subjckta rasturanja štampc. Ovo jc, mcđulim, važilo samo za novine i knjigc na stranom jeziku. Izuzotno od ove odredbe, ulazak i rasturanjc u zcmlji novina, knjiga i ostalih spisa koji se štampaju u inostransivu na jozicima naSih naroda ili su name-njeni našim narocVima, bili^ su dozvoljcni po prothodnom odo-bre.nju savcznog Ministars'tva informacija. To jc bila prevcn-tivna cenzura svake pojcdinačne štampanc stvari na jezicima na-roda Jugoslavije. l što je najvažmje, zakonodavac je prepustio Ministarstvu informacija apaolntuu slobodu da po vlastitom na-hodenju izda ovlašćenje odnosno uskrati odobrenje. Po rečima Dragića Joksimovića: r>Ovt- i ovakve odrcdbc jako sužavaju na-čelo slobode  štampc, jer Ministarstvu  za'informaoije  daju  suve-
rcno pravo da postupa kaku za shcdno nađc, a građanc naše dr žave u najvcćuj mcri ograničavaju u pogledu upotrebe inostranjh šlampanih   spisa.«*"
Tako jc odmah po okončanju rata sloboda štampe sputana brojnim i umnogome arbitrarnim ograničenjima. Sa donošenjem pi*vog Ustava od 3.1. januara 1946. dzgledalo je da će sloboda štampe ui*tinu paslati neprikosnovena, ipoSto je zajemčena bez ikakvih ustavnih ograničenja, sem opšte zabrane za sva građan-ska prava da se nc smeju upotrebiti radi nasilne promene po-stojećeg ustavnog porclka. Staviše, ova zabrasna nije se 'praktično ficala slobodc štampe, pošto pisana reč sama po sebi nikada ne može biti nasilje. Ali, jedno je bio Ustav, a drugo zakoni. Tako su novim Zakonom o potvrdi i izmenama Zakona o štampi (»Služ-beni list FNRJ«, 56/46) ne samo potvrđena sva ranija ograničenja slobode štampc, koja prvi Ustav uopšte nije preuzeo, već je uve-deno i jedno novo ograničenje. Naime, na osnovu člana 11. tačke 4. ovog novog Zakoria mogla se izreći zabrana rasturanja štam-panih stvari ako se njome vrši »pozivajije III podsticanje na pn>-menu ili narušavanje ustavnog uređenja u protivdemokratskom cilju«. To, dakle, nije bilo pozivanje na nasilnu promenu ¦ustav« nog poretka, što je i po prvom Zakonu o štampi bilo zabranjeno (član 11. tačka 3.), već na nenasilnu promenu u protivdemokrat« skcm cilju. A kako je ovako definisan cilj promene bio 'krajnjć neodređen, sve jc praktično prepušteno organu koji izriče zai-branu da po vlas'titom nahodenju iprotumači stvarnu sadržinu ovog cilja  u  datom   slučaju.
Knajnji domašai sužavanja zajemćehe slobode sfampe"'đb-stignut je 1947. godine Zakonom o izdavanju i rasturanju om-ladinske i dečje književnosti i štampe (»Šlužbeni Hst FNRJ«, 29/47). Ovim Zakonom uveden je sistem prethodnih dozvola za izdavanje listova i knjiga namenjenih deci. Prema ovom Zakorvu, omladinske i dečje knjige i ostalu štampu mogla su izdavati dr-žavna i druga izdavačka preduzeća, udruženja kao i pojedinci satno po prethodhom odobrenju ministarstva prosvete narodne republikc na čijem ćc se području knjiga, spis, ortež ili slično štampati. To zapravo i nije bila preventivna cenzura već sistem isključivih izdavačkih prava ikoja je posebno odabranirn i po-verljivim izdavačima dodeljivalo ministarstvo prosvete. Svi ostaH pojedinci i!i udruženja, koji nisu bili dostojni avakvog izuzetnog poverenja državnć vlasti, nisu mogM izdavati čak ni ona dela koja su se, inačc, bez ikakvih smetnji štampala i rasturala.
Najdclotvorni'jc sredslvo za potpunu kontrolu štampe pred-stavljala je velika neadređenost pojma književnosti i štampe za omladinu i decu. Na ovu neodređenost posebno je ukazao Dra-goljub Jovanović u skupštinskoj raspravi o predlogu ovog Za-kona. Po njegovim rečima: »Ministar Đilas, koji je predložio zakon, sam kaže da će se omladinski karakter određivati ne po tome što pisac izjavljuje da je neko delo namenjejio omladini ili nije namenjeno omladini, nego po njegovoj sadržmi.«*9 A takva odredba književnosti za omladinu praktično se može odnositi na bilo koje književno delo. Dragoljub Jovanovlć se pri tom po-zvao na Anatola Fransa koji je irekao da deca nikad ne čitaju ono što se naročito za njih piše, pa su tako osvojila najveća dela svctske književnosti, čiji pisci nisu nikada pomišljali da svoja dela namene omladini.70 Stoga, po Dragoljubu Jovainoviću, ovim Zakonom se praktično uvodi preventivna cenzura najvećeg dela štampanih stvari.
Uz to je Dragoljub Jovanović upozorio da je ovakva preven-tivna cenzura suvišna, pošto i onako nema ničega i nikoga izvan kontrole vladajuće grupe. »Isto tako — veli Jovanović — danas je to suvišna stvar ti ovoj zemlji gde je sva hartija u državnim rukama, gde su štamparije skoro sve u državnim rukama, ili gde su sindikalni radnici tako disciplinovani da mogu onemogućdti štampanje svakog dela koje ovom poretku nije ipo ćudi. Naro čito je suvišna opasnost i suvišan strah od pisaca. Književnici j fariseji, otkad je sveta i veka, nikada nisu ibili opasni ni za je-dan režim.«71 Konačno, čak i ako sc dogodi da poneito i pro-makne^kroz ovo gusto sito kontrole, tu su budne oči pojedinih »komesara« u književnosti. »Najzad, mi u Srbiji imamo Radovana Zogovića i Cedomira Minderovića,  i svaka republika ima  takvih
«» Ibid., str. 291.
«» Ibid., str. 293.
61 Ibidem.                                                                                                  "¦''"
« Ibid., str. 294.                                                                     .                    :
«» Ibid., str. 285.                           .           .
•4 Ibid., str. 603—6M.                                                                    -            '-.
« Ibid., str. 309.
•« Ibid., str. 310.
07 Rad znkunodavnih odbora Predsednišlvu Antifaiisiičkof; veća iia-rodiiog oslohodenja Jngoslavije i Privrcinnne narodnc skunšline DFJ (3 an-rila—25. oklobra  1945.). str. 429.
ns Treće zascdtnije Antilašističkog veća narudnog oslobođenja JitgO-slavijc. Zascdanje Privrcmene narodne skitpštine, 1—26. avgust 1945, str. 28$.
«» Treće redovno zascdanje Saveznog veća i Veća naroda, 26. mart—26 april 1947. godine, str. 259.                                                       '
70  Ibtdem.                                                                                                           '
71   Ibid.; str. 260. n Ibid., str. 261.
138
Vojislav Koštunica, Kosta ĆavoSki
l}udi, koji bdiju nad •književnošću, i oni neće prapustiti oništa Sto
bi bilo nopovoljno za rcžim.«72 Stoga, zaključio je Dragoljub Jo-
vanović, ovakav zakon jc jednostavno suvišan. 6n bi mogao biti
potreban samo ako se dozvoli slobodna -prodaja hartiie i aiko sva
Idruga   štampa,  koja   nije   namcnjena   omladini,   bude  slobodna.
IA dok sc to ne dopusti, prethodna cenzura omladinske štampe i
Iknjiževnosti   nije   cclishodna.   Trcbalo   je   'tpak  da   proteknu   če-
jtiri godine pa da to uvide i ondašnji »zaštitnici« dece i omladine.
iTako je 30.  dcccmbra  1950.  godine ovaj  Zakon  konačno  ukinut
U»Službeni list FNRJ«, 3/51), .a da se u deloitvornosti diržavne kon-
[trole  nad  Štampom   i   izdavačkom  delatnošću  ništa  bitnije  nije
izmenilo.
3.   KRIVIČNO   ZAKONODAVSTVO
Krivično pravo prcdstavljalo je jednu od ornh grana prava koje su vcć pri kraju rata doživele velikc promene. Doduše, oviin ^romenama nije bilo zahvaćcno celokupno krivično pravo već :rc svega oblast tzv. poliličkog i privrednog kriminala. To je Jilo i područje velikih i nepomirljivih sukoba između Komuni-;tičke partijc  i opozicionih  stranaka.
Osnovni predmet spora ticao se samog objekta zaštite anog leja krivičnog zakonodavstva kojim su se inkriminisala tzv. po-itička krivična dcla. Prema shvatanju zastupnika ondašraje vla-lajuće grupe, krivično zakonodavstvo treba prevashodno da štiti ¦ovouspostavljenu vlast, I to na takav način da onemoguci bilo ;akvu promenu ovc vlasti. Jer, svaka promena značila bi povra-ak na staro. Ili kako jc tt» Milovan Đilas branio novu vlast: »U ugoslaviji ima mogućnosti samo i jedino ova vlast, ili povra-ak stare vlasti. Mi hoćemo ovu vlast.. . nijednu drugu nego je-iino  ovu   i   ovakvu  vlast. . .«"
Predstavnici ondašnje skupštbnske manjine bi)i su protiv ovak-oe poimanja osnovne svrhe zakona o političkim krivičniTn de-j ima, pošto bi se time ukinula mogućnost reforme postojeće vlas-i. Jer. po kazivanju Milana Grola krajem avgusta 1945, ona još ivek nije uistinu narodna. »Tamo gde je narodna vlast uistinu o što reč kazuje, to jest da je vlast od naroda izabrana, redov-io postavljena, očevidno je da je ogrešenje o nju isto tako ogre-enje kao ogrešenje o otadžbinu. Ali tako se ne može ipostaviti cza ako narodna vlast nije još tako postavljena i ako narodna 'iast nije narodna nogo režimska. To su dva pojma i smisla. J takvom slučaju kritika 'takve jedne vlasti ne može se okriv-javati i pitanje je ko se više greši o državu i otadžbinu: da li I >naj koji traži rcformu, ili onaj koji ih zabranjuje i uskraćuje?«74 'ako je skupštinska manjina imala na umu ne samo zadržavanje »ostojećc vlasti u oblikiu koji je proistekao \z rata, već i njeno lalje reformisanje. koje bi moglo da :ima za posledicu i povre-ncnu smenu nosilaca ove vlasti. Stoea se strogo mora razliko-ati 'pojam otadžbine, kao legitiman obli'k krivičmopravne zaStke, ¦d pojma vlasti odnosno režima. Jer, ako se ova razlika pobrka, •nda se, po Grolovirri reći-ma, politički neistomršljenici mogu lako »oistovetiti sa neprijateljima i izdainicima otadžbine. »U danima eakcije eksploatisan je pojam otadžbi-ne i hteo se tejednaćiti sa jojmom režima. Ali 'i u mračnim danima se ttstručavalo da se olit'ički protivnici uvrste u izdajnike i neprijatelje zemlje i otadž-iine. Toga se treba čuvati, natročito danas, 'kada se u tu katego-iju najtežih krivaca koje okrivljuju i obeščašćuju teškim krivi-ama koje neće niko žaliti i braniti, lako mogu da svr9ta>u mno e hiljade nevoljnih i nesvesnih okrivljenika.«"
Neposredni povod ove rasprave između većine i man-jine u 'rivremenoj narodnoj sktipStini krajem avgusta bio je >pr€đlog lakoira o krivičnim dclima protiv naroda i države. Kako je ma-jina bila sklona da ovaj Zakon r»r»kaže kao drugo izdanjp pred-atnog Zakona o zaStiti 'države ad 1920. godihe, na osnovu kojeg u gonjeni naoionalni separatisti i kormmisti, predstavnici većine u nastojali da ;x>rcknu svaku sličnost iameđu ava dva za-ona. »Neki želc da prikažu — upozorio je Moša Pijade — ovaj akonski predlog kao onaj famozni predratni Zakon o zaštiti ržave. Ja misUm da nema ništa pogreSnije od toga nego kad se iaseda takvim pydvalama.«:fi Moša Pijade je, doduše, upozorio 'ia svaki krivični zakon, pa i ovaj Zakon o krivičnim delhna protiv .aroda i države, »ima da čuva u prvom redu (.naš kurziv) interese 'rt&ve«," 5to se Verovatno sa istim pravom moglo reći i za ozlo-. eni Zakon o zaštiti države od 1920. godine. Razlika je, me-¦ ;.:;m, u karakteru stare i novc vlasti. Po rečima Šime Balena: Ne može biti nikakvog poređenja sa starim Zakonom o zaštiti iržave, jer je on bio donesen za odbranu male klike, u prvom edu kraljeve, i bio je uperen ne samo protiv proletarijata nego, ;ko hoćete, protiv ćitave države. Nasuprot tome, ovaj zakon hoće ia odbrani narodne tekovine od one klike koja nikad nije bra-iila Jugoslaviju.«" A Jože Vilfan je na siičan način tvrdio da je )akon o zaštiti države stare Jugoslavije bio »vanredna mera, za-on terora, koji je upotrebijavala manjina da bi se nasilno držala a vhastr«, dok je novi za>kon o kriMičnim delima protiv naroda i xžave »redovni krivićni propis, kakav ima svaka država u svom pšteni krivkSnom zakoniku«.'*
rto«i:& ozbiljna zairserka skupžtinske manjine ovom predlogu
Zjikona o krivičnim delrma protiv naroda i države ticala se nje-gove poHtičke isključivosti. Posebno je b.ila zabrinjavajuća či-njenica da se ovaj Zakon donosi uoči izbora, što se, po Dragiću Joksimoviću moglo shvatiti kao »pretnja i presija«"0 kojom se utiče na i-shod izbora. Uz to se u domaćoj javnosti i stranoj štam-pi pojavilo i mišljenje da ovaj Zakon nije uperen samo protiv prestupnika već i protiv političkih protivnika. Za predstavnike ondašnje skupštinske većine to je već bila zlonamenna glasina. »Najmeobjektivnije je i najpristrasnije kazati — upozorio je Moša Pijade — da ovaj zakon ima takvu tendenciju da hoće da udari protiv političkih protivnika onih grupa koje ga donose.«81 Sličnu tvrdnju o ovom zakonu izneo je i Sime Balen: »On nije uperen protiv političkih protivnika, a to se vidi i u radu naše sjednice i u ra-du Privremene skupštine i na terenu, da oni imaju mo guonosti da istupe protiv većine.«8* Tako jo avgusta 1945. Sime Balen uveravao neverne Tome da će politički neistomišljenici i dalje imati mogućnost da javno istupaju protiv vladajuće većine. A samo dve godme kasnije posle sistematske primene Zakona o krivičnim delima protiv naroda i diržave, ^las poliitičkih neisto-mišljenika nije se višc čuo u jugoslovenskoj javnosti.
Postavlja se naravno pitanje na koji način je došlo do toga da se krivično zakonodavstvo koristii ne samo radi kažnjavanja stvamih prcstupnika i zločinaca već i za ućutkivanjc, surbijan.je, pa i progon političkih neistomišljenika. To se pre svega postizalo širokim i krajnje neodrcđenim formulacijama I^ića lkrivičnog dela, što jc organima gonjenja pružalo mogućnost da pod kri-vično delo podvedu bilo koje radnje ili nečinjenje nekog poje-dinca, čije bi dalje držanje na slobcdi bilo politički necelishodno. To, međulim, nije bila neka osobenost posleratnog jugosloven-skog razvoja već samo bleda imitacija boljševičke prakse obra-čuna sa političkrm ineistonHŠljenicima. Tako je Lenjin u svom pismu komesaru pravosuđa Dmitiiju Ivanoviču Kurskom od 17. maja 1922. godine pokazao kako se teror protiv političkih protiv-nika može da zaodene u odgovarajuću prarvixi formu. U tom ci-lju predložio je uvođenje novog ikrivičnog dela propagande, kome je u zakonu trebalo dati »što. šire formulacije (naš kurziv), jer će tek revolucionarna savest odrediti manje ili više šire iprimene u praksi«.M L-enjin je, dakle, dobro shvalio da ovo krivično delo mora da bude u zakonu defšnisano na krajnje Tieodređeni način, tako da se potonjim slobodnim tumačenjem -po tzv. revolucio-nairnoj savesti skoro svaka radnja može podvesti pod to delo. A da bi se to postiglo, obično se koristc blanketne diskrecione nonne koje sadrže neodređene, bezobalne pojmove, tako da or-gan koji tumači i primenjuje ovakve norme ima blanko ovlašće-nje da u datom sltičaju sam utvrdi njihovo bldže značenje i sa-držinu. I upravo je sam Lenjin svojom skicom dopunskog para-grafa Krivičnog zakonika dao ipnimer ovako širokih, bezobalnih formulacija.**
Taj isti način krajnje neodređenog inkriminisanja susrećemo i u prvim krivičnim zakonima ikoje su nove vlasti donosile po-sle oslobođenja Beograda odnosno cele zemlje. To su pre svega odluke" Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije o Sudu za suđenje zločina i iprestupa protiv srpske nacionalne časti. Frva odluka o ustanovi Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacicnalnc časti doneta je 11. novembra 1944. go-dine (»Službeni glasnik Srbije«, 1/45). Njomr. je samo ustanov-ljen ovaj Sud i utvrđene su kaznc koje se mogu izreći, dok uop-šte^ nije data odredba pojedinih krivičnih dela koja će se ganki i kažnjavati po ovaj odluci. Umesto toga, samo je rečeno da su to zločini i prestupi »koji se ne mogu kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okuipatoru u vršenju ratnih zločina«, s tim da će Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije kas-nije nzdati »^potrebne zakonske odluke u kojima će bliže odrediti krivice koje će suditi Sud za suđen je rfočina i prestupa (protav srpske nacionalne časti, uređenje Suda d postupak«. Sud, ineđutim, nije čekao na donošenje ovih zakonskih odluka kojima se bliže de-finišu pojedina krivična dela, već je odmah pristupio suđenju pojedinim licima. Tako jc 24. januara  1945. 2arko Slupar, bivši
« Treće zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugo-siavije. Zasedanje Privremene narodne skupStine, 7—26. avgusta 1945, str. 362.
i* Ibid., str. 353.
™ Ibidan.
<* Rad zakonodavnih odbora Predsedttištva Antifašističkou veća narud-nog oslobođenja Jugosla\>ije i Privremene narodne skupštine DFJ (3. aprila— 25. oktobra 1945.), str. 451
" Ibidem.
™ Ibid., str. 466.
¦* Treće zasedanje Antijašističkon veća narudnoa oslobođcnju Jupo.sla-vije. Zasedanje Privremene narodne skupštine, 7—26. avgust 1945, sitr. 348.
*• Rad zakonodavnih odboro PredsedniStva Antifa.šističkog veća narod-nng oslohođenja Jugoslavije i Privremcnc luiroclne skupštine DFJ (3. aprila— 25. oktobra 1945.), str. 465.
«| Ibid.. str. 460.
"* Ibid.. slr. 466.
«s V. I. Lenjin, »Dopuna preambule KTivičnog zakonika RSFSR i Pisma D. I. Kurskom«, Dela, Beograd, Institut za međunarodni • radnički ipokret, 1976, tom 35, str. 231.
« Ibid., str. 231—232.
« Do donošenja prvog Ustava  FNRJ od 31. januara  1946. opš4i akti
StranaČki pluralizam i]i monizam
39
docent Pravnog fakulteta u Beogradu, osuđen na osam godina gubitka šrpske nacionalne časti i na četiri godme teškog prinudnog rada.88 A 3. februara 1945. poznata glumuca Živana-Žanka Stokić osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti »što je za vreme • okupacije, kao Ćlanica Beogradskog narodnog po-zorišta, sudelovala u pozarištirna 'Veseljaci' i 'Centrala za humor', koja su bila pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora, a speciialno zato što je uzimala aktivnog 'UČešća u programima Be-ogradske radio-stanice, koja je bila direktno u rukama Nemaca, i to y okviru dnevne emisije 'Šareno popodne', čime je kulturno i umetnički sarađivala s okupatorom i domaćim izdajnicima stav-ljajući u službu svoje umetničke sposobnosti d svoj veliki glu-mački renome.«87 Potom je usledio čitav niz sličnih suđenja, da bi tek 9. aprila 1944. godine doneta Odluka o Sudu za suđenje ziočina i prestupa protiv srpske nacionalne častr, kojom su de-finisana pojedina krivična dela. A to znači da su do tog trenutka sva ranije okrivljena lica osuđena za dela koja nisu .prethodno zakonom utvrđena kao kažnjiva, te da je sam Sud.u svakom po-jedinačnom slučaju vršio ovu ulogu zakonodavca.
Novom OdJukom o Sudu za suđenje zloćina i prestupa pro tiv Srpske nacionalne časti od 9. aprila 1945. (»Službeni glasnik Srbije«. 3/45) konačno je ozakonjena definicija bića krivičnog dela protiv srpske nacionalne časti, ali je i ona bila krajnje uop-štena i neodređena. Prema Članu 1. ove odluke, »zločinima i pre-stupima protiv srpske nacionalne častL.. smatraju se sva ona dela, kojima se šteti ili se moie štetiti (naš kurziv) ugledu i časti srpskog naroda i njegovoj potpornoj snazi, ukoliko ta dela ne spadaju u veleizdaju i pomaganje okupatora u vršenju ratnih zločina«. A potom su radi veće određenosti, navedeni pojedkii oblioi ovih krivičnih dela ('čl. 2.), među kojima je bilo i onih koji su omogućavali veliku proizvoljnost u praktičnoj primeni na pojedinačne slučajeve. Tako su se prema ovoj odluci uzimali za zločin odnosno prestup i »svako održavanje prisnih i prijatelj-skih odnosa sa pripadnicima okupatorske vojske«, pa čak i »kri-vice po položaju odgovornih lica iz državne uprave, koje se sa-stoje u ppopuštanju dužnih napora da ne dođe do sramnog po raza i kapitulacije Jugoslavije u 1941.« A kada je posle brojnih suđenja svrha ovog specijalnog Suda ispunjena, 2,7. juna 1945. doneta je odluka o njesrovom ukidanju (»Službeni glasnik Sr-bije«,   18/45).
Najveće međustranačke rasprave izazvao je Zakon o kri-vičnim delima protiv naroda i države. Još pr.ilikom njegovog do-nošenja predstavnici skupštinske manjine oštro su upozorili da sadrži veoma neodređenu inkriminaciju. Dragić Joksimović je is-takao da je u ovom Zakonu »najteža strana praizvoljna inkrimi-nacija dela«, tako da  je iprepu.šte]! proizvoljnom tumačenju jedne
vlasti koja je politički isključiva.1"4 »I u njemu se — veli Joksiino-vić — okrivljuje agitacija protiv tekovina Oslobodilačke borbe i protiv narodnih vlasti, što znači da se .mkriminiše i sama dis-kusija tih malo odiređeniih termina i svaika aghacija za reforme uop.šte.«8" A Milan Gro! je kao veliku opasnost, koja proističe iz ovog Zakona, označio »širok i neodređen karakter 'inkriminacija podložnih proizvoljnim tumačenj'ima, a osobito u jednom vreme-nu netrpeljivosti, u jednom vremenu isključivosti i međusobnih nepoverenja.«90
Ovo, međutim, nije bio i najizrazitiji primer neodređenosti iaikriminacije u krivičnom zakonodavstvu. U tom <pogledu innogo veću pažnju zaslužu)u zakoni o suzbijanju nedopuštene špekula-cije i prrvredne sabotaže i o zabrani izazivanja naoionalne, rasne i verske mržnje i razdora. Tako su prema Zakonu o suzbijanju nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže (»Službeni list DFJ«, 26/45) kao nedopuštena špekulacija kažnjavane i sledeće radnje: »svaki dogovor između proizvođača, posrednika i .prodavca u cilju povećanja cena, odnosno u cilju održavanja visokih cena i spre-ćavanja njihovog opadanja«; »višestruko preprodavanje, odnosno uvođenje nepoirebnih posredovanja iu prometu robom važnom za snabdevanje, usled čega bi roba mogla poskupeti«; »kupovanje robe važne za snabdevamje na tngovima (pijacama) ili na putu do trgova fpijaca) od proizvođača ili drugih lica u svrhu prepro-daje«; »odvraćanje proizvođača i drugih Tica da proizvode takvu robu ili da je nude na prodaju« (član 1. tačke 8—11.). A kao sabota-ža kažnjavaii sn se, između ostalog: »zatvaranje privrednih i sao-braćajnih preduzeća (radnja), obustavljanje ili ograničavanje rada u njima bez opravdanih razloga« i »dogovor između proizvođača i posrednika koji ima za cilj smanjenje iproizvodnje ili oboistavu rada u privrednim i saobraćajnim preduzećima (radnjama) ili na poljoprivrednim gazdinstvima« (član 2. tačke 6. i 7.). Svi ovi raz-ličiti oblici krivičnog dela špekulaoije i sabotaže definisani su na tako širok i neodređen način da su se mnoge uobičajene poslovne delatnosti, kojima se iprate prilik? na tri-ištu, mogle ipodvesti pod kažnjdvu radnju, koja se u naročito teškim slučajevima kažnja-vala i smrtnom kaznom. Ovo je utoliko čudnije što se danas ove radnje po pravilu ne kažnjavaju ili su, pak, samo neznatry pre-krŠaji za koji se izriču novčane kazne. Stvari lipak postaju ra-zumljivije ako se ima na umu da je 1945. u vreme donošenja ovog Zakona priyredna delatriost bila najvećim delom u privatnim ru-kama i da je ondašnja vlast bila sklona da se, umesto uohičaje-
nih poreskih, monetarnih i drugih mera, služi kri-vičnom represi-jom kao sredstvom za vođenje    tekuće ekonomske politike.
Pored ovih širokih i krajnje neodređenih formulacija bića pojedinih krivičnih dela, dodatnu mogućnost ućutkivanja i pro-gona političkih ncistomišljenika predstavljala jc primena analo-gije u krivičnom pravu. To je bilo sredstvo kojim je narušeno osnovno načelo savrcmenog krivičnog prava — načelo legaliteia. Ovo načelo izražava latinska maksima nullnm crimen, nulla po-ena sine lege (nema .krivičnog dela ni kazne bez zakona), a njen osnovni smisao izražen jc u odredbi: »Niko ne može biti kaž-njen za delo koje, prc no što je učinjeno, nije bilo zakonom od-ređeno kao krivično dclo i za koje zakonam nije bilo propisano kako će se kazniti onaj koji ga učini.« A da bi se omogućila pri-mena ovog načela lcgalitcta, potrebno jc da krivično delo sa svim obeležjima budc tačno i podrabno opisano u zakonu, kao i da kazne za krivično delo budu određene.
Posleratni    jugoslovcnski    zakonodavci   nisu,    međubim,    uva-žavali  vrednosf i  ncophodno&t  načela legaliteta, či'jom  se  prime-nom u krivičnom pravu ograničava samovolja izvršne, a naročito policijske  vlasti  .i  obczbeđujc  ncprikosnovena sfera   individualne sigurnosti  i  slobode.  Oni  zapravo  nisu htcli  da organima ganje-nja  unapred  vežu   nvke,   već   su   naslojaili   da   omoguće   kovičn( kažnjavanje i onih  dela  koje zakonodavac  nije izričito oznaćio opisao kao krivična dcla. U tom cilju uvcli su analogiju u krivic no pravo, što nijc nioglo proći be/. prigovora.
Prvi ovakav primcr predstavljao je Zakon o suzbijanju ncdo zvoljene špekulacije i privrcdne sabotaže (»Šlužbbni lis't' I>FJ« 26/45). U njemu se krivična dela špekulacije i sabotaže određuju tako što se posle krajnje uopštcnc i neodređene definicije bića ovih dcla navodi primera radi dvanaosl slučajeva nedozvoljene špekulacije (član 1. sta\r 2.) i šesnacst slučajeva privrcdnc sabc taže (član 2. stav 2.), da bi sc potom pod tačkom 13. odnosno 17. propisalo da ce se kažnjavati i »drugi prcdnjim tačkama slični slučajevi«. Pravu namem zakonodavca, zbog kojc je uvedena mo-gu<5ncst analogije, najboljc je objasnio Andrrja Hebrang, kada je na sledeći način odbacio prcdlog, koji jc izneo Frane Frol, da sc ova mogiićnost izostavi: »Ja sam protiv ovog prijedloga druga Frola zato što mi našim vlastima moramo ostaviti široke moguć-nosti da gone špekulacije i u onim slučajevima koje mi nismo zakonom tačno predvideli.«" Drugim rečirna, orgaunima gonjenja treba ostaviti odrešunc rukc da u svakom pojedinačnom slučaju sarni utvrduju da li je ncka radnja krivično delo, što zapravo znači da u datom pojedinačnom .sliićaju preuzimaju ulogii za-konodavca.
Posebno   jc   zanimljivo   objašnjenjc   potrebe   i   opravdanosti uvodenja  analogijc   u   krivičnc   zakonc,   koje   jc   novembra   1947. dato  prilikom  skupštinske  raspravc  o  predlogu  opšlcg dela   Kri-vičnog zakonika.  Po svcdočenju  Vojina  Carića:   »To je  ta  analo-gija —  i  to analogia  legis  a  ne  analogia  iuris — zbog  kojc  jc palo   najviše   prigovora   u   toku   javne   diskusijo  izvedene   putem štampe o onome nacrtu  kako je bio ubjavljon, a koji je, zaista, ipak osnova i uvoga zakonskog projekta.«95 To je bila sledeća od-redba, koja jc bez ikakvih izmena i usvojena:  »Za ono društveno opasno delo koje, iako nije izričito određeno u zakonu, po sličnosti svojih  obeležja  odgovara  krrvičnom   delu  koje je  u zakonu  izri-čito  određeno,   postoji   krivična  odgovornost.   U  takvom   slučaju osnovi  odgovornosti   i  granice  kažnjivosti  utvrđuju  se  po propi-sima za ono ikrivično delo prema čijim je obeležjiima ustanovljena krivična odgovornost«   (član  5.  stav 3. —  »Službeni  list  FNRJ«, 106/47). U obrazloženju ove odredbe u ime Zakonodavnog odbora Veća naroda Josip Hrnčević je  pokazao zbog čega nije doslovno preuzeto  načelo  nullum  crimen sine lege,  koje  predstavlja  teko-vinu  slarc   nauke   o   krivićnom   pravu.   »Načclo   'nullum   crimen sine legc' u našem krivičnom zakonodavstvu nc predstavlja usva-janje formalne  definicije krivičnog djela nego mjeru  za učvršći-vanje naše   nove  demokratske  zakonitosti.«*3  Po sredi  je,  dakle, odbacivanje starc formalne definicije krivičnog dela i prihvatanje tzv. materijalne definioije. Ili kako je to Mihailo Grbić abjasnio: »Umjesto formalističkog  prinoipa   krivičnog  prava  o pojmu  kri-vičnog   djela,   projekt   je   zasnovan   na   materijaHstiokoj   kcmcep-ciji. . . Dopuštajući na ovaj način analogiju, u tačno određemim i zakonski ograničenim okvirima, što odgovara materijalističkoj kon-cepciji  krivičnog dela, mnogo će se  doprinijeti  učvršćenju zako-nitosti  i  likvidiranju  proizvoljnosti,  koja  je  u  dosadašnjoj   sud-skoj praksi bila mogućna.«94
I         «• Pohtika od 25. januara 1945.                         .
»» Politika od 4. februara 1945.
«« Rad zakonodavnih odbora Predsedništva Antifašističkog veća narod-nog oslobođenja Jugoslavije i Privremene Narodne skupštine DFJ (3 aurila— 25. oktobra 1945.), str. 489.
»» Ibident.
•« Treće zascdanje Anlifašističkog veća narodnog oslobođenia Jueosla-vtje. Zasedanje Pnvremene narodne skupštine, 7—26. avgust 1945, str 354
»« Zakonadavni rad Predsedni.Hva Aniilaststivkoe vaća nar'odnop, oslo-bođenja Jngoslavijv i Piedseclmštva Privrcmcm- nnrodm- skupštine DFJ (19 novembra 1944. — 27. oktobra 1945.), str. 173
40
Vojislav Koštunica, Kosta .Cavoški
Najboljc razjašnjenje stvarnih razloga zbog kojih je uvedena analogija u novi Krivični zakonik dao je Vojin Carić. To je, po njegovom kazivanju, učinjeno pre svega zbog toga što zakono-davac nijc u stanju da unapred predvidi nova kažnjiva dela za slučaj bitnije izmene tekuće politike. Do takvog slućaja dolazi »ako se, usled izmcnjenih društvenopolitičkih okolnosti, nađe potreba da treba proglasiti .krivim i kazniti nekoga koji je dru-štveno opasan, jer smeta sprovođenjm novih ciljeva koji su dik-tirani iznienjenim društvenopolitičkim prilikama«." A to je za-pravo potpuno podvrgavanje kriv-ičnog progona potrebama tre-nutne političke celishodnosti. Možda najbolji primer sprovođenja tih »novih ciljeva koji su diktirani izmenjenim družtveno-politič-kim prilikama« predstavlja raskid sa Staljinom. Do leta -1948. veličanje Staljina kao genijalnog vođe i učitelja svetskog proleta-rijata bilo je ne samo dopušteno već i probitačno; tako se pravila politička karijera. Od leta 1948. uzdizanje Staljina poštalo ie ne samo svctogrđe već i jedan od najvećih zločma protiv naroda i državc; to jc bio čin koji je vodio na dugogodišnju robiju.
V   NAPUŠTANJE   IDEJE   STRANAĆKOG  PLURALIZMA
1.   ISCEZAVANJE  TRAGOVA   STRANAČKOG   PLURALIZMA
Posle likvidiranja opozicije ozvan i unutar Narodnog fronta manje-više je postignuta potpuna jednoobraznost i homogenost političkog života. Ostalo je još samo da se zatru poslednji vid-ljdvi tragovi prethodnog stranačkog pluralizma, pa da nova poko-ljenja, odgojena u duhu monolitnosti, pomisle da ovog poslerat-nog pluralizma  zapravo  nikada nije  ni  bilo.
Rekli smo već da je KPJ imala odlučnu dugoročnu strate-gijv ikoia je smerala oikidanju svakog pkiralizjma d uvođenju jedno-stranačkog sistema. Ali su iz razloga trenutne taktike i celishod-nosti njeni istaknuti mkovodioci povremeno davali izjave za širu javnost u kojima su na rečima priznavali dopuštenost, pa i legi-timnost višestranačkog sistema. Posle izbora za Ustavotvornu skup-štinu i donošenja novog Ustava ovi razlozi su tiglavnom nestal:, pa je jugoslovenska javnost postepeno pripremaina na brisanje svakog traga stranačkog pluralizma. Prvi predznaci ove bitne promene pojavili su se sredinom 1946. godine, kada je J. B. Tito upozorio da bi ponovo uvođenje višestranačkog sistema moglo' da ima pogubnc poslcdiice po jedinstvo i sreću naroda:
»Ja sam u svome govoru na Cetinju, prilikom proslave dana ustanka u Crnoj Gori, rekao da ima lj-udi koji smatraju da ti'aše jedinstvo danas nije potrebno, da sada, pošto smo svršili s bor-oom na bojnom polju, možemo da bacimo koplje u trnje. Oni govore da je sada došlo doba mira, u kome treba ponovo da počnemo da politiziramo na stari način, da ponovo razne partije vuku svaka na svoju stranu, da se kao i ranije, u staroj Jugo-slavdji, natežemo na račun naroda — jedan za ovaj, drugi za onaj program, i tako dalje. Deset programa, a nijodan' na korist na-roda! Ne, dmgovi i drngarice! Narod je stvorio svoj sopstveni program i sprovodi ga kroz naš jedinstveni Narodni front.«1
U ovom izlaganju po prvi pul nailazimo na ivrdn.ju kako različite političke stranke uopšte nisu potrebne. A kao razlog zbog kojeg treba napustiti ovu različitost navodi se »jedinstvo svih naroda Jugoslavije, jedmstvo svih nacionalnosti, ali i jedin-stvo u svakom narodu posebice.«4 Ovog jedinstva, međutim, ne može biti ako ima više programa — »jedan za ovaj, drugi za onaj program... Dcset programa, a nijedan na korist naroda!« Dru-gim rečima, jedinstvo svih naroda i naci^nalnosti i svakog na-roda posebice jedino je mogućno ako postoji jeelan program i ako ovaj program sprovodi jedinstvcna organizacija — »naš jc-dinstveni Narodni front«.
Drugi nagoveštaj ove bitne promene javnog stava prema stra-načkom pluralizmu nalazimo oktobra 1946. u odgovoru J. B. Tita na pitanje šta misli o opozioiji. »To ne znači — upozorio je 4ada J. B. Tito — da smo mi a priori protiv opozicije koja želi da poniogne da se brže i lakše ostvaruje program Narodnog fronta, da se br/.e izgradi zemlja, da se isprave izvjesne greške. Ja i sam čcsto pogavljam da ima nedostataka i pojedinih grešaika. Protiv lakvc, konstruktivne opoziicije, nemam ništa ni ja, niti iiko od nas. Opoz-icija koja pomaže ispravljaju grešaka — potrebna je, ali nc i ona koja se koristi izvjesnim nedostacima da bi u točak naše izgradnje turila Stap  i okrenula ga natrag.«*
Mada je i ovom prilikom dato javno obećanje da se opozicija neće progoniti, više nije bilo sumnje da se opozicija u pravom smislu te reči neće tolerisati. Jer, u ovom odgovoru američkim novinarima rečeno je da se nema ništa protiv konstruktivne opo-zicije, to jest samo one »opozicijc koja želi da pomogne da se brže i lakše ostvaruje program Narodnog fronta«. A to zapravo i nije prava opozicija koja kritikuje sa stanovišta alternativnog političkug programa, već tzv. drugarska kritika u okviru jedne f.e iste stranke, kbja se upućuje stranačkim isfomišljenicirna koji sprovode zajednički usvojen iprogram. Pa čak i ukoM'ko ova »kon-struktivna opozicija« otkrije izvesne nedostatke i greške, ona ne sme dpvesti u pitanje valjanost celokupnog iprograma Na-rodnog fronta, što bi, po ovom kazivanju, već predstavljalo stav-Ijanje štapa u itočak naše društvene izgradnje, već jedino može
da   doprinese  njihovom   tspravljanju.
Nije, međutim, trebalo dugo čekali pa da se vođstvo KPJ nedvosmisleno izjasni protiv postojanja svih stranaka i svake opozicije kao  samostalnih  političkih organizacija,  bilo  da je  reč
0  strankama u okviru Narodnog fronta ili izvan njega. To je uči-njeno septembra 1947. godine na Drugom kongresu Narodnog fron-ta Jugoslavije. Tada je zatključeno da se »... Narodm front izgra-dio  i  postao trajna, opštenarodna  polkička organizaoija  s  traj-nirn programom, različita od svih dotadašnjih političkih partija
1  partijslcih blokova. On je novi oblik politiičkog života, neophodan našem novom društvenom uređenju u ostvarivanju jedinstvenog
ekonam&kug programa. Naš Narodni front je danas političko je-dinstvo radni'ka, scljaka, narodne inteligencije i sviih radnih ljudi, u kome se nalazi i Kornunistička partija, koja u njemu dma pred-vodničku ulogu.«'1 Samo odbacivanje legitimnosti stranačkog plu-ralizma, koji je u vreme nastanika Narodnog fronta bar u izvesnoj meri postojao, posebno je vidljivo u novom tumačenju načina na koji jc Narodni frant obrazovan. Naime, umesto koalicionog, višestranačkog karaktera Narodnog fronta bar u pojedinim de-lovima zemlje, istican je »poseban način po:taTika našeg Narod-nog fronta, kojii niijc stvaram odozgo sporazumima između raz-nih političkih partija, već odozdo iz naradnih masa bez obzira na dotadašnju parlijsko-poiitičku pripadnost ili društveni polo-žaj, a pod rukovodstvom Komunistridke partije.. .«* Time je, pak, istaknuto da Narodni front nije započeo kao koalicija ravnoprav-nih stranaka učesnica, kaiko je tokom 1944. i 1945. godnre neko-liko najviših rukovodilaca KPJ odlučno tvrdilo, već kao pokret masa koji je imao samo jodnog predvodrrika, koji staga jedini i   trcba  da   postoji.
Ovaj zaključaik, koji je doveo do potpunog iščezavanja tra-gova ranijeg stranačkog pluralizma, nedvosmisleno je izveden i u referatu prcdsedniika Narcxlnog fronta Jugoslavije. On je odluč-no tvrdio kako su sve građanske stranke izgubile ugled i povere-nje, pa da stoga ne treba više ni da postoje: » To dokazuje da su se sve predratne građanske partije diskreditovale d dzgubile pravo da danas govore u ime naroda. Onc su se pokazale da nisu sposobne rukovoditi zemljom, da u današnjem novom društve-nom uređenju njihovo postojanje nema opravdanja i da je po-stalo suvišno.«" No to jedino može biti razlog da ove građanske stranke budu u opoziciji, pošto se u višestranačkom sistemu gu-bitak ugleda i sposabnosti za ru'kovođenje po pravilu plaća gu-bitkom glasova na izborima. Uostalom, čim ima više stranaka sa različitim pnogramima, očigledno je da sve ne mogu govoriti u lirne naroda već da to može samo ona stranka koja pobedi na iz-borima.
Pored ovih političkih i moralnih razloga, ukidanje stranafike konkurencije u vršenju vlasti pravdano je i višim, teorij&kim razlozima. U tom cilju navođena je postavka da izgradnja soci-jalizma zahtcva ne samo ideološko vcć i politićko jedinstvo, koje u svemu mora bili monolitno. IH kako je to predsednik Narod-nog fronta objasnio:
»Novo društveno ttređenje u našoj zemlji zahteva i novi oblik političkog iivola. Mnogobrojne i heterogene po svojiim shva-tanjima, političke partije predstavljale bi u našoj zemlji naj-veću srnetnju za brzi i trajni razvitak naše zemlje.
Ne samo politička ncgo i ekonomska slruktura naše zemlje isključuje niogućnost postojanja brojnih političkih partija, sa starim programima i starim shvatanjima.
Jedinatveni ekonumski program zahtcva i političko jedinstvu. Zamislite sebi ovakvu sliku: svrSili smo rat, troba prcći na iz-gradnju zemlje, treba sav narod mobilisati za izvršenje mnogo brojnih i važnih zadataka, a imamo razne partije; na čelu sa raznim Grolovima, Mačecima, Subašićima, Lazicama, Gavriloviće-vinia i tako dalje. Jedan kaže: ne treba graditi najprije ovaj' most, već onaj drugi. Drugi će kazati: zašto da se daje više po-moći, recimo Bosni, Lici, Cmoj Gori, nogo nekoj drugoj ropub-lici? A svi zajedno bi vjerovatno kazali: zašto da bacamo milijarde na obnovu porušenih sela, treba radijc čekati da se malo opora-vimo ili da dobijenio reparacije. .. Da bi takve partije §irile među narodom takve i mnogobrojne sličie stvari, u to možemo biti du-boko \ivjcreni. To bi našc snagc paralizovalo, to bi onemogučilo sve ono što približava našu zemlju blagostanju i procvatu.«7
»-' Cetvrto ređovno zasedanje Saveznog veća i Veća naroda, 24—29. no-vembra 1947. godine, str. 172. »a Ibid., str. 141.
»* Ibid., s-tr. 156.                                                               ¦
*¦- Ibitl., str. 172.
1 »Protiv rwarenja reakcionara«, govor u Titovoj Karenioi na proslavi dana ustanka 27. jula 1946, Izgradnja nove Jugoslavije, knj. II, str. 118.
*  Ibidem.
» »Odeovori na pitanja američkih novinara 14. oktoBra 1946« Izerad-nja nove Jiigoslavije, knj. II, str. 198.                                              '
4 »Rezolucija Drugog kongresa Namodnog franta Jugoslavije«, Drugi kon-gres Narodnog fronta Jugoslavije, Beograd, Jzdamje Narodnog fronta Jugo-slafvnje, 1947, str. 51.
*  Ibidetn.
*  Josip Broz Tito, »Narodni front kao općenarodna politička organdza-cija«, Drugi kongres Narodnog jronta Jugoslavije, str. 14.
Stranački pluralizam ili monizam
41
Tako jc predsednih Narodnog fronta u vreme velike oskudice i sveop?tcg siromaštva upozoravao da noće biti btagostanja i pro-jvaia ako ostanu brojne i heterogcne slranke, što se praktično svodi na izbor između Stranačkog pluralizma i ekonomske zaosta-losti i siromaštva, s jedne, i jednostranačkog monoLitizma i eko-romskog procvata i blagostanja, s druge strane. To je danas uobičajena preporuka u tzv. teorijama modernizacije, koje se bave pitanjima ubrzanog ekonomskog razvoja veoma zaostalih zcmalja tredcg svcta. No to su po pravilu zemlje bez ikakvih de-mokratskih tradicija, kojih je na tlu Jugoslavije ipak bilo, na-ročito u Srbiji u pcriodu od 1903. do 1914- godine. Takođe treba reći da sprovođenje jedinstvenog ekonomskog programa ne za-htcva apsolutno monolitno političko jedinstvo, već samo odgo-varajuću vecMnu u parlamentu koji taj program donosi. A to znači da u postupku priprcme i izglasavartja ovog jedkistvenog ekonomskog programa razne stranke mogu imati različite predlo-ge, recimo o tome gde treba graditi mosl ili kome treba dati ve-ću pornoć. Ali na kraju posle glasanja samo jedan predlog po-staje državni plan \ program koji se praktički sprovodi. Stoga iznošenje različitih predloga ne može biti nikakva zapreka poste-penom napredovanju ka procvatu i blagostanju.
Najveća nedoslednost u ovim stavovima i zaključcima dru-gog kongresa Narodnog fronta je u tome šio su bili upereni protiv svih stranaka izuzev jedne jedine — KPJ, odnosno u tome što oni nisu smcrali protiv stranačkog sistema kao takvog (koji može biti višestranački ili jednostranački), a za nekakvu bespartijsku demokratiju, vcć jedino protiv stranačke konkurencije koja bi ugrozila rukovodeću ulogu te jedinc preostale stran'ke. DnugLm re-čima, izuzev KPJ, od svih stranaka, ukolrko kao opozicione već nisu biie ugašenc, zahtevano je da sc utope u Narodni front i izgube svoju političku vlasiitost. A da bi se opravdao ovaj izuze-tak, isticanc su zasluge jedine rukovodeće stranke. Po rečima predsednika Narodnog fronta: »Komunistička partija Jugosla-vije bila je inicijator i organiaator Narodnog fronta Jugoslavije još pre rata. Ona je u njega donijela sve svoje veliko iskustvo organizatora i rukovodioca u borbi. Ona je Frontu dala svoje prekaljene u borbi kadrove, koji su služili i danas shiže, kao primjer — svojim prednjačenjem u borbi u vrijeme Oslobodilač-kog rala, svojim prednjačenjem u izgradnji zemlje. Prema tome Komunistička partijaj danas kna, baš po tim svojim osobinama, rukovodeću ulogu u Narodnom frontu. Njoj su i dalje- tu ulogu povjerile široke narodne mase.«8 I da ne bi bilo nikakve sumnje u ovu rukovodeću ulogu KPJ, kako za vreme rata tako i u posle-ratnoj izgradnji, odmah je upozorio: »Poslije stvaranja nove dr-žave Kompartija 'postaje prcdvodnik u cjelokupnom društvenom razvitku: u izgradnji narodne vlasti, to jest — organizaciji dr-žave, u izgradnji zemlje, u ekonomskom i kulturnom životu i tako dalje. Tu ulogu ona vrši kao sastavni dio Narodnog fronta jer je ona njcgov  predvodnički  dio.«9
U svetlosti potonjeg sukoba sa Komunističkom partijom Sov-jetskog Saveza, posebno je bilo zanimljivo pitanje: »Ima li Ko munistička partija Jugoslavije neki drugi program van Narodnog fronta? Ne — odgovorio je J. B. Tito. Komunistička partija ne-ma drugog programa. Program Narodnog fronta je i njezin pix> gram.«10 Tako je KPJ jedina zadržala svoju posebnu stranačku organizaciju, ali je zato prihvatila program Narodnog fronta u čijem su dono.šenju učestvovale i ostale političke stranke koje su   u   međLivremenu   izgtibile   svoju   organizacionu   samostalnost.
No lo je bio samo prvi korak ka potpunom iščezavanju i poslednjih ostataka ranijeg stranačkog pluralizma. Sledeći od-lučan korak učinjen je jula 1948. na Petom kongresu KPJ. Tada je, pored niza drugih nepovoljnih posledica, Rezolucija Informa-cionog biroa komunističkih partija o stanju u SKJ doprinela i ubrzanom ideolo.Skom homogenizovanju Narodnog fronta. U na-padima Slnljina i [nformbiroa na KPJ posebno je zaoŠtreno pi-tanje odnosa Komunističke partije i Narodnog franta. »Kritičari« KPJ oštro 'su joj zaimeri'M da se kao a\ranTgaTdnia, boliŠevička orga-nizaoija rastvorila u Narodnom frontu, toj »bespartijš<koj masi svih klasa i slojeva« i svih mogućih »buržoaskih« partija. Tako ¦]& iz-neta optnžba da je KPJ prihvatila ideju da ne može i ne treba da ima svoj poseban program, nego da treba da se zadovolji pro-grarnom Narodnog fronta. A to, po kazivanju ovih »kritičara«, samo pokazuje d'a su rukovodioci KPJ menjševički likvidatori, koji su revidirali boljSevičko shvatanje partije i time pripremili likvidaciju vlastite partije kao »klasne partije radničke klase«.11 Uz to je i J. B. Titu lično zamereno što je <na jednom mestu u svom govoru na Drugom kongrcsu Narodnog fronla i/.javio da jc pro-gram Fronta i program Komunističke parlije.1-'
Ovakvi prigovori nisu mogli ostati bcz razjašnjcnja i odgo-vora. Vodstvo KPJ odmah jc upozorilo da je po srcdi nerazume-vanje odnosa između Partije i Fronta u Jugoslaviji, suštine Fron-ta i ostvarivanja rukovodeće uloge radničke klase u njemu. Jer, po ovom razjašnjenju, »... ne preuzima Partija program od Fron-ta, nego naprotiv Front dobiva asnavn'i pravac i program od Kom-partije, što je prirodno s obzirorn na mjemi vodeeu ulogu u nje-mui«is A to samo znači da se rarrija izjava na Drugom kongresu Narodnog fronta — da Komunistička partija nema drugog pro-grama osim   progTa'ma   Narodnog   fronta   —   ne   može   uzeti   u
svom doslovncm već u svom skrivenom značenju, koje zlonamerni »kritičari* nisu hteli da prepoznaju. I upravo je na Petom kon-gresu ovo skriveno, ezoterično značenje naknadno potvrđeno do-nošenjem posebnog Programa KPJ.
Nema, međutim, nikakve sumnje da je ovaj prigovor o na-vodnom razvodnjavanjii KP.T u toj »bcspartijskoj masi svih klasa i slojeva« doprineo odlučujućoj i brzoj promeni ranijeg plura-Ii9tičkog karaktera Nairodnog fronta. Jedan od prvih <koii je ovoj promeni u tekućoj politici dao i odgovarajuće lideološko obrazloženje bio je Edvard Kardelj. U svom referatij na Petom kongresu KPJ on je nedvosmisleno izjavio: »Partija se uvek bo-rila, i to otvoreno i javno, za nrkovodeću ulogu radničke klase i Komunističke partije u narodnooslobodiiačkom ustanku. Naša Partija nikada nije skrivala tu svoju politiku, nego je, naprotiv, govorila radnim masama da je rukovodeća uloga radničke klase i komunističkc partije glavni uslov za pobedu narodnooslobodi-lačkog ustanka, jer sem KPJ nema druge snage koia bi mogla da ujedini narode Jugoslavije i radne mase u toj borbi«.14 Tako je Kardelj došao n protivrečje sa ranij'im stavovima KPJ. Dok ]'e joS trajala osiobodilačka borba protiv okupatora i dok su bili potrebni savaznici i saborci, \'ođe KPJ su za odnose između ko-alicionih stvanaka u Narodnom frontu isticali da »govoriti o vc-ćeni ili manjem uticaju ove ili one stranke biio bi nepravedno« i da je u ovom Frontu »diktiranjc bilo koie strane iskliučeno«.1'' A kada su topovi ućutali i kada sc postavilo pitanje vlasti, Kar-delj više nije pristajao na odsustvo diktata, jednaki uticaj i rav-nopravnast koalicianih stranaka u Narodnom fronfcui već t^'KPJ pripisao mkovodećn ulogu. osporivši drugim strankama organi-zacionu   i   političku   samostalnost.
SSmo ideološko obrazloženje pntrebe i istorijske nužnosti ovakve nezamenljive rukovodeće stranke je vrlo jednostavno. »Ko-munističkoj partiji pripada rukovodeća uloga u Narodnom fron-tu zato šlo ona odražava (ežnju i ulogu najnaprednije društvene klase, što'se rukovodi ideologijom i nau'kom te klase — naukom marksizma-Ienjinizma.«"1 A to je zapravo ono isto obrazloženje kojim su boljševici opravdavali svoju neprikosnoverM rukovode-ću ulogu. Posle toga trebalo je još samo da se istakne unutrašnji monolitizam ove rukovodeće strarvke, pa da se skoro sasviin približimo ovom poznatom modelu monolitnog jedinstva koje se uspostavljalo pn sledećoj shemi: jedan pogled na svet (mar-ksizam-lenjinizam) — jedan'politički program (program vladajuće stranke) — jedna politioka stranka (boljševička stran'ka) — je-dan veliki  i nepogrešivi vorla i učitelj.
Ovako neprikriveno i javno proglašavanje nikovodeće uloge KPJ u Narodnom frontu ubrzo je davefo i do novog odTeđivania njihovih međusobnih odnosa. To je učinjeno aprila 1949. godine na Trećem ¦ kongresu Narodnog franta. Tada je još jednoim odba-Čeno tvrđenje Informibiroa da je Narodni fronit wprivreinena koa-Jioija buržoaslkih partija« i da se KPJ »oatafpa« u taikav Narodni fronit.17 A kako su Staljin i Informbiro oštro zameriili što KPJ nije imala swj poseban pragram već je 'prihvatala progiram Na-rodnog fronta, sada je utvrđeno obmuto rešenje. KPJ ie na Petom kongresu donela svoj posebni program, a Narodni fromt je pri-hvati'o waj program 'kao svoj. Tako Treći .kongres Narodnog fronta utvrđuje: »program Komfunistićike pantiije Jusoslavrje izra-žav.a u punoj meri i ciljeve i 'težnje Narodnog fronta Jugos'la'Vi'je i na osno^^u toga poziva sve organizacije i člartave Naroidnog fronta da se svestrano zalažu za ostvarivanje tog programa kao svog«.18 A članom 2. novousvojenag Statiuta Narodnog fTonsta <ne-dvosmisleriiO je propisano da »član Narodnog fronta Jugoslavije ne može biti pripadnik one p<jMtičke organizaoiie čiji je proeratn u sttiprotnosti sa proeramom Koimimističke partije Jugoslaviie.. .«'• Time su sve negdašnje opozacione političke stranke u potpunosti SA'edene na saoutni'ke KPJ. One su, kao kolekti'vne člamace Narod-nog fronta, bile dužne da program KPJ prihvate kao svoj, .iak'o u njegovom donošenju uopšte nisu mogle da uĆestvuiu. Uz to ie člamom 1. Statuta Narodnog fronta po prvi put izričito utvrđeno da je KPJ »ruikovodeća snaga« ove onštenarodne političke orga-nizaciie. čime ie hegemoma uloga KPJ i formalno propisatia.   ¦'
' Ibidem.                                             '
» Ibid., str.  15.
• Ibidem.
10 Jbiđem.
" »Pismo CK SKP (b) cxl 27. marta 1948. drucu Titu i ostalim čla-novima CK KPJ«, Pisnta CK KPJ i pisina ĆK SKP ~(b), Beograd, 1948, str. ?3—36.
'2 Mo«a Pijade, »O projektu Prosrrama Komimisti^kc partije Jnsosla-V"e"<;-«         knn&rex   Komunistićkc   partije   Jugosla\'ijc,   21—29.   jula   1948,
s* r. 823.                                                                                            '           t
" »Izjava Ccntralno« ¦kamileta KP Jugoslavije povodom rezalucije In-f-ormac'onog biroa komnnističkih partija o staB.ju u KPJ«, Borba od 30. jurm i"4o.
U TPen jfpngres KomunistiČke partije Junoslavije,  str   574
'•• J. B. Tito, Borba za oslobođcnje Jug.oslavijv, knj. I, tom 1, str. 195.
<»  Peli kongres  Komunističke  partije Jugoslavije,' str.  574
" J. B. Trto. »Poiitički izveštaj«, Treći kongres Narodnog fronta Ju-f-oslavne. Beograd. Savezni odbor Narodnog firomta   1949   str   8
'R »Programska defclaracdja«, ibid., str.  103.
'* »Statut  Narodnog fronta Jugoslavije«, ibid.   str. 107                          I
42
Vojislav Koštunica, Kosta Cavoški
Posle ovakvih istupanja najodgovorniiih rukovodSilaca KPJ i od<Tovaraiućih rcšenja u Stafcutu Narodnog framta. ipostalo je neo-drživo bilo kakvo samostalno postojanie ipojedmdh apožioionih stranaka, pa čak i samo javno nominjanje njihovog imena. Većina ranijih strana.ka ie brzo razbijena i ipraktičrto onemogu-ćena. a niihovo mkcvodstvo raspršeno, tako da ie vremenom čak i niihovo i-me ostalo bez javnos pomena. Nefke stranlke su se naprcsto pritajvie i zahvafl'iujući tonne jaš relativno dugo aadr-žale ncki privid svog postojanja. Ovo se naročito odnosi na Republikansku stranku i Hrvatsku republikansku seljackiu stranku, koje su ostavile najduži trag u posleratnoj paBtičkoj istoriji. Kako je Republikanska stranka uglavnom ostala bez šireg članstva i brojnijih područnih ogranaka, glavni ipokazatelj njenog postepenog zamiranja je list Republika, čiji jc vlasnik i izdavač bio Vladimir Simić. Iako je ovaj list dobijao subvencije iz kase Narodnog fronta,-'0 njcgovo izlaženje nailazilo je na brojne teš'koće, kao što su otkazi pojedinih revizora da .prodaju liist, odnosno vcštačko sniženje prodaje. Sloga su u listu povremeno objavlji-varti napisi u kojima sii navođeni karikretni primeri otežavanja prodaje i rasparčavanja lista. Tako jc, recimo, Staša Miilijanović pripisao ove postiipke »lokalnim frontovskim zabludama da se dopadrvu, da steknu zasluge na lak način, neizlečivi od navi'ka hronično obolelog državnog i političkog organizma stare Jugosla-vije u kojoj se kritika, ma i najlojalnija, nije trpola a za samo-kritiku se uopšte nijc znalo«.11 A kako su ovakve praizvoljnosti sve više prctile da poprime vid sistcma, Staša Milijanavić je za-ključio da sc višc ne sme ćutati i da »fronlavoirna« koji otežavaju rastura'nje Msta treba reći: da je Republika organ stramke koja jc zakonom dozvoljena; da je ta strainka organski u Narodnom frontu;  da pisanje lista potpada pod zflikon o štampi.
Tokom 1947. i 1948. godine uredništvo Republike se sve više žali na revizore koji otkazuju pretplatu, ili na one koji ne vra-ćaju noplaćcne primerke. U isto vreme postepeno se menja ka-raktcr objavljeaih napisa. Sem nekoliko uvodnika Jaše Proda navića, nema više žalbi na nepravilnosti i preteranosti u prevrat-rAm vremcnima. Članci se pišu na hoa', fronlcrvsfki, nrćbilizatorski način: kličc se Frontu, Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu i »žulje-vitim rukama Maršala Tita« (govor Alekse Tomića na Prvonn kongresu  Narodnog  fronta   Srbije).
Zahva)jtijući ovak\oj promeni načina i sadr/.ine pisanja Re-publika je znatno pi'odužila svoj vck izlažcnja, mada ju je i dalje pratio zao glas »opozicionog« ldsta, ako kojeg su se među čitao cima i saradnicima uglavnom okupljali nezadovoljni ©lementi.** To potvrđuje i Dragoljitb Jovanović u svojim sećanjima na dane prcwedene u mitrovačkom kaznenom zavodu: »Kad su pođitičkim osuđenioima ponovo dozvolili da čitaju štampu, posle 4 i po go-dine 'eladovanja' u tome fpogledu, čovek UDB-e u zatvoru, 'duše-brižnik' za osuđenike, Radovan Marko\nć, otvoreno je izjavio da Republiku ne možemo dobijati, pošto je opoziciona. To je bilo 22. oktobra 1952«."
Sa taikvom rep<utacijom list Republika ušao je i u 1956, po-slednju godimi svoga iziaženja. Na njegaviim stranicama još uve'k je bio veći broj pritega republikanaca i drugih spisatelja neko-munista, a u zaglavlju lista je i dalje stajalo da je Republikđ orgaa Jugoslovenske republi'kanske demokratske stranke. Ono po čcmu se ovaj list i dalje lazl/Jkovao od drugih dnc\inih i nede)j™h listova, bili su prilozi iz kulture i .političike istorije Srba i drugih ju.rroslovcru^kih naroda. Na republikansko poreklo lista i prošlost strankc podsećalo se d u pojedinim prigodnim prilikama, kao što jc smi't i'stalknti'tili republikanaca. Tako u^nekrologu Svetislavu M. Beriću, advokatu iz Bogatića stoji da je još kao student pri-stiipio Ropublikanskoj stranci, a da je ikao advoikatski priprav-n'k radio kod pokojnog Bože Manojlovića, republikainca *koji je umro u Banjičkom logom. Takođe je pomeniJiLo da je svoje dru-štvcne i ipo'litičke poglcde Berić šir.io »budući u dmštvu sa iednim ed najuglednijih tecretičara republikanske stranke, sa pakojnim dr Mihadlom Ilićem, bivšim profesorom univerziteta, koji je stre-ljan od okupatorsikih vlasti«.24
Posle dva i .po moseca od ovog nekrologa zaslužnom republi-kancu, došao je tremutak i za nekrolog Republici. Pretposledn\\ broj Republike izašao ]e 4. septem'bra, a poslednU broi posle dužeg prdkida pojavio se 16. oktobra 1956. sa xxvodnd.kom na prvoj strani pod naslovom: »Obaveštenia Redakoionog odbora prijate-ljima, pretplataiicim-ji i čitaocima 'Republike'«. U uvodnilku se go-vori da će od prijatelja, saradnika i čitalaca ovog Hsta zavisiti da H će prestamaik njegovog izlaženia biti prrvremen ili trajan. Redaikcija je objasnHa da su materijalne teškoće jedini razlog privremene obustavc izlaženja lista ii izrazila nadu da će uz ipomoć čitalaca ove teškoće bki prevaziđene. Uz to je rečeno da je redak-cija činiila sve što je u njenoj moći da «e stanje 'popravi (uklju-čuivLĆi i povećanje broja strana sa osam na deset, i uvođenje zabav-nih rubrijka"), pa je tiraž počeo da raste. Ali od kđko ie aiprila 1956. Politika počeia da izlazi i utonkom, odnosno onog dana koji ie već deset godina bio dan izlaženja Republike, što je predstavljalo neku •vrstu njenoe stečenog iprava, tiraž lista je počeo da apada. U ovom tremitkti konačnog rastanka sa saradnicima i oitao-cima, rodaikcija se os\Tnu;la na delo koje je ostajvila iza sebe. »Kao politički list, organ Jugoslovenske republikanske demokrat-ske sti-anike, >koja je još u vreme trajanja rata stntpila u Narodmi
frcnt a dala svr>i dpprinos za proglašenje republikanskog oblika vladaviue, Republika je smišljeno i sebi svojstveno pratila i učes-tvovala u svi-m fazama opšteg razvitka zemlje i njenih nairoda.. .«-• A n toi delatnosti ona je, no ikazivanju redakcije, bila slobodna-U uvodraiku se dadje navodi šta je sve objavljeno u listu, počev od međunarodne hronike do broimih prilaga iz nacionalne, poli-tičke i kulturne if-toriie svih naših naroda Takođe je pomenuto da je Repnblika obiavila najveći deo podataika o radoi i delatnosti Jugoslovenske rerv.iblikanske demokra'tđke stranke -u iprošlostj. »Pored istoriografske vrcdnosti ovih izvornih podata'ka oni sami po sebi i r>o svojoj moralno^političkoj :i društvenoj sadržini dajti najbolii odgovor na pitanje o jedino mogućem sta\T.i liudi iz o\'og pokrcta u savremenim zbivanjima, kao d o sadržini i l.iku njihovog lista Repnblika kakav jc on bio i kakav, bez obzira na njegovo sadašnje neizlažonje, i dalje ostaje«.-8 Ta'ko je sa 'palitiflke pozor-nice Srbije i Beograda nestala i poslednja politička stranka, koja jc svojim glasilom i imenom podsećala da je iposlerat'tto doba socijalistiićke izgradnje započelo sa stiranačkim pluralizmom.
Znatno površniji i bleđi ali i duži trag o.stavila je za sbbom Hrvats'ka republikaaska scljačka stranka. To jc •.uožda biila i jedina stranka kojoj je dopušteno (to treba shvatiti <u doslovnom smislu te reči) da bar u skrommm razmerama razgrana svoje mesne i sreske odbore. A to je ondašniia vlast prećutno dopuB.ti.la u nadi da će na taj način u hrvatskim seliima suzbiti uticaj Vlatka Ma-čeka. tli ikaiko je to objasnio Branko Petranović: »PaTtija je zadrža'la neke od ovih organizacija radi paraliisanja akiti'vnos'ti srvrgnutiih klasa, suzbijanja uticaja pojediTTih starijih poliitičara i 'mačekovštine'.. . CK KPJ 1947. n'ije bio za l?kvidaoiiu HRSS. Par-tijsko rukovodstvo je polazilo ad toga da su same orgaTiizaciie KPJ dužne da više rade u organizacijama HRSS, održaivajiuoi preko nje jedinstvo demokratskih masa na selu. Postojaaie HRSS pari-ralo  je delatnost  maČekovaca da obnove HSS«.37
Zahvaljujući ovakvom blagonaiklonom stavu KPJ, vođstvo HRSS je tokom 1945. i 1946. pristuipilo osnivanju seosikvh i sreskih odbora u svim okruzima naseljenim hrvatslkim življem. Januara 1946. Izvršni odbor ovc stranke sačinio je uputstva za izbore mesnih i kotarskih organizacija HRSS kojirna je naloženo pove-renicima stranke po .svim seldma i inicijatdvniTn odborima kotar-skih organizaoija da na svom području provedu i7:bore za odbore mesndhorganizacija HRSS.*" Potom se pristiuipi'lo osnivaniii ovih organizaoija i odbora, o čemu je redovno izveštavano u Slobodnom domu u njbrici pod naslovom »Tz Hn'atske repubiikansike seljačke stranke«. Stavi.^e, mesne i kotarske organi'zaciie HRSS nivsu Osni-vane samo na području Hr\'atske već i u Bosrti i Hercegovinii i Bačkoj." O tome posebno svedoči Hrvatski glas, koii jc bdavao Odbor Hrvatske republikans'ke seljačkc stranke za Bosn^i i Herce-govinu.*0 Ta.ko se u rezoluciji Prve zemaljske konferencije HRSS, održane u Saraieviil.zaklj-učuie: »Pono\mo ožh'Ijavanie stranačkog života i odabiranje odbora HRSS-e za Bosnn i HerceBf>vinu blaeo-tvorno će dielovati rva nastoic\nie i rad svih naroda ove zemlie, a naročito na pravilno političko orijentlranje Hrvata«." Takođe je ut>ozoreno da ?n suvišnii i štetni svi poktišaiii stvarania nekih novih frakcrja u hrvatskom narodu, pošto bi svako cepanje hrvat-skih redova slabilo Narodni front. To je zaoravo biio upazorenie oirim nezadovoljnicima 'ko.ji'su pomišljali na osnivanje nwe poii-tićke stranke.
Ujedno su postali i jasniji razlo/.i blagonaklanog stava KPJ prema ovakvom širenju osnovnih i sreskih organizacija HRSS, što se inače ne bi moglo rcći /.a stav KPJ prema sličndm poikušajima seljačkih i drugih građanskiih stranaka u Srbrj.i. Za ra/Jikii, re-cimo, od vođstva Jugoslovenske republi'kanslke demokrat«ke stran-ke, naročito za žhota Jaše Prodanovića, vođstvo HRSS, uspo-stavljeno 29. aprila 1944. u seiu Taborištu na Kordumu, od samog počctka jc priibvat'lo ulogu transmdsije KP.T, odrekavši se tako stranačike poisebnosli i vlastilostd. To, clakle, nije -bila itloga ravno-pravnOfg savetndika već di«Giipl'ino\'anog saputnilka koji u svemu i bcz pogovora sledi svog predvodnilka. A talkvom saputni'ku KPJ je davala prednost u odnosu na ostale apozicione 9tranike. Tome je naročilo dciprinela činjemica da HRSS nije zaspravo nii imala poscban politički program, -već .je od samog ipočetka prihvatila projram Naradnog fronta. Stoga je Mile Gla>vaš sledećim reČima u/pozario malu gnupu »prJkrivenih naših neprijatel ja koji hoće da  i-m  HRSS  posluži  ikao  banikada iža  koje  će  raditi  suprotno
so Dragoljub Jovanović, Ljttdi, Ijudi, II knjiga, str. 115.
si »Godinu dana 'Republike' u RepubLici«, Republika od 5. novembra 1946.
2= Arhiv za radnički pokret Jugoslavije, iTveštaj CK KP Srbijc za 1947. naredeno prema: Branko Petranavić, Poliiička i ekonomska osnova narodne vlasti ia vreme obnove, str. 162.
*'¦ Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi,  II knjiga, str.  115.
s< Revuhlika od 31. ju1a 1956. 2"> Ibidem. -* Ibidem.
-i Politička i ekonotjiska osnova narndne vlasli u Jngoslaviji, .slir.  161. i<* Slnhod)ti dnni <xl 9.  januara  1946. -'» flrvatski «/fl.s od 11. juna 1946.
»« 1/ašlo ic ukupno dvanaest brojeva u periodu od 27. septembra do 7. novembra  1945.                                                                                               ^^J
s>  ffnaiski glus cxl  1. novembra  1946.                                                     '^^J
Stranački pluializam ili monizam
43
apćoj liniji Naradnog fronta«: » .. .patrebnio je najprije knati na uimu (i to nikada ne treba zaboraviti!), da je HRSS sastavni >dio Narodnog Fronta i da se njeno djelovanje ne može i ne smije kretati izvan liraje Narodnog fronta. To tim ruiše, ii a!ko hoćcte, baš zato, što se program NF-a potpun& slaže sa programam HRSS-c odnosiTC) sa naukom braće Radića«.M I u tome se išlo ča'k toli'ko dalekb da se tvrdilo kako je posieratno društveno i potlitičko ure-đertje dosledmo i ¦potipu.no  astvarenje  naiflke braće Radića.
No ubrzo je i ovako 'predusetl'jiv saradnik postao suvišan. Posle Drugog kongresa Narodnog fronta septembra 1947. KPJ je utskratila podršku daljem pastojiari'jiu mesnih i sreskih ogranaka BRSS. Stoga je cclokuraia stranačka organiiizaciia HRSS svedetia na Izvršni odbar u Zagrebu i njegavo glastlo Slobodni dnm. Prema Branku Petranmiću, ovo je bila iposledica novog odnosa KlPJ prema stranačkom pluralizmu: »Naipu&taniem dalje kzgradnje HRSS Par-tija je zadržala vrhove organizaoiie preko 'kojih se izražavala mani-festaciona ipodrška poliitici Narodnog fronta«.'8 Prvi znaik ove pro mene zapaža se na stranicama Slobodnop, doma. Tako se T>osle Dmgog kongresa Narodnog Fronta više ne 'pojavl'jnju napisi o delatnasti podnučnih ogranaika HRSS. Čak je ukinuta i rubrika »Iz Hrvaitsike repubUkaniske seljačke stranke«, što ie reči'to po-tvrđiva.lo da se u organizacionom smisiu stram'ka .uglavnopi svela na Izvršni odbor <u Za<srebu. Doduše, ar>rila 1948. Franjo Gaži iziavtk) je d.a »u svaikom kotaru naše Narodne Republike Hrvats'ke, gdie živi brvatski narod •postoji kotarska orpanizaciia' Hrvaifske reptibi'iikanske stranke«.34 No to je bila jedna od od onih prigodnih izjava za stranu javnost.
Uz to je došlo i do iSčezavanja poslednjih tradicionalnih obe-ležja negdaSnje Hrvatske seljačke stranke \v. ddba braće Radić. Za radiilku od korrmrvi'Sla, pri'padnici ove stran'ke nisii bili ravno-. dušni prema hrišćanstvu, vcć su, štavišc, po pravilu bili predani vernici. Stoga je posle oslabođenja i HRSS nastojala da sačuva ovo obeležje. To se, recimo, ogledalo u svečamim uvodnioima u Slobodnom domu u slavu Božića i Uskrsa, redovnom navođenju gesla »Vjera >u Boga i seljaćka sloga!« i izdavanju .gadJišnjeg kalen-dara »Republikanska bcžićnica«, koji je, između ostalog, imao ulogu katoličkog kalendara. Čak je i začinjanje novih običaja 6i-njeno u tradicionalnom katoliokol ruhu. Tako odavanje poSte J. B. Titu nije započelo slavljenjem njegovog rođendana već imendana, koji pada 19. marta na dan sv. Josifa zaručnika bezgrešne Djeve Marije.85 Kasnije je u skladu sa ipoliti'kom ateizacije došlo do odba-civanja ovog tradicionalnog iiiha. Najpre se odustalo od svečanog obeležavanja imendana J. B. Tita, da bi se isk'ljučivo slavio njegov rođendan, a potom sti uklonjcni i ostali zinaci uivažavanja hri§-ćanstva. Radićevo gcslo »Vjera u Boga <i seljačka slaga!« poslednji put se pojavilo u zaglavlju Slobodnog doma 26. novembra 1948, a 26. marta 1949. poslednji put je objavljen prigodan uvodni'k u slavu Uskrsa. Posle toga Slobodni dom se ni po čemu ndje razlikovao od glasila KPJ i  Narodnog fronta.
Godine 1950. došlo je do javnog priznanja da je HRSS ostala bez područnih ogranaka i organizovanog članstva. To je obeloda-njeno na oblasnim savotovanjima pristalica HRSS, održan'im uoči plenarnog sastanka Izvršnog odbora, koji se nije sastajao od 1946. godine.98   Na   plenarnom   sastanku   od   11.  oktobra   1950, koji   je održan   »radi  osvježenja   Izvršnog  odbora  i  biranja  novog  Pred-sjcdniStva«,*7 Ante Vrkljan  je objasnio zbog čega se odustalo od posebne stranačke organb.acije. Po njegovim rečima,  »obnova ši-roke mreže organizacfja HRSS u toku  1945. i  1946., te fpočetkom 1947.,   koliko   je  imala  s jedne   strane  pozitivnog  u   obnavljanju palitičkog života u selu, toliko je imala — s druge strane — sla-bosti, jer su se tu i tamo uvlačili seoski špakularvti, te mačokovci, klerikalci. a i po neki ustaša. Zbog toga je .ta organn/aciona forma napuštena, prilaženjem svc većeg i većeg broja sledbenika Antuna i   Stjepana   Radića   kotarskim,  gradski'm   i   osnovnim   organ.izaci-jama Narodne fronte.  Rad  članova  Izvršnog odbora  od  tada do danas odwjao se  isključivo u okviru  Narodne  frorrte«.™ Drugim rečima, HRSS morala se odreći svojih oeranaka po selima i sreskim organizacijama.  jer su u njih počeli  da  ulaze nepriiatelji. To  je ujedno i bila cena koju  je HRSS  trebalo da plati da bi održala »nerazrušiv   savez   sa   svojom   radničkom braćom   organizi'ranom u Komunističkoj partiji«.39 A samu prirodti ovog saveza u okviai Narodnog fronta najbolje izražava sledeće uputstvo za rad:  »Cie-lokupni rad Naiudnog l'ronla dailje uismjeravati na sve doslednije i potpunije ostvarivanje 'političke  linije Komunistidke partiie«.40 Talko je HRSS svedena samo na Izvršni odbor u Zagrebu i Slobodni  dom ikao  njegovo  glasilo,  preko  kojih se,  po rečima Bnanika Petranovića,  »izražavala i  sprovodila manifestacixxia po-dršlka   poM«tci   JSIarodnog   franto«.   Uzrak   ovog   relativjno   brzog raapuštanja HRSS je promena u stavu KPJ prema ipojedini'm polii-tičkim organiizacijama. KPJ je, naime, zaiključila da su razne kul-i tumo-prosvetne organizacije, poput  »Seljačke sloge«,  »Napretka«, »Prosvjete«  i  »Preporoda«, ipogodnije sredstvo za privlačenje  se-ljačkih masa, prodiranje na selo i suzbijanje uticaja građanskih stranaka. U tom cilju — veli Branko Petranović »KP Hrvats'ke je nalkon   1945.   više   forsirala   Seljačku   slogu   nego.odbore   HRSS, mada su se ovi zadržali sve do 1948«.4' To je upravo i bio razlog što se \x Slobodnom domu iprestalo da piŠe o lakalmi'in i sreslkim organizacijama HRSS i umesto toga jedino prikazivala delatnost
kukurno^prosvetne organiiTjacije »Seljačka sloga«, .koja se ubrzano širila. Tako je 1954. u Hrvatskoj bilo 502 ogranka »Seljačke sloge« sa 35.000 članova,42 a već sledeče godine 553 ogranka sa 41.000 članova.«
Poslednji čin ipostepenog iščezavanja HRSS ogledao se u zati-ranju samog imena ove stranke. Tako se već sredinom pedesetih godina ime ovc stranke jedino pojavljivalo u zaglavlju lista Slo-Tjodni dom. Događalo se, inače, da prođe i po nekoliko meseci a da na stranicama Slohodnog doma samo 'ime HRSS ne bude pornenuito. To je, po praviki, činjeno u veoma ¦reCkim prigodnim prilikama povodom smrti nekog istaknaitog člana strainke44 ili na godišnjicu osnivačkog skupa u Taborištu kod Slunja.46 Konač-no, nestalo je i samog imena HRSS. U poslednjem broju Slobodnog doma od 26. decembra 1963. redakcija je obavestila čitaoce i sarad-nike da list prestaje sa i/laženjem »•uslijed materijalno-finansijskih razloga«. Ali je propustila da pomene ime svog izdavača — HRSS, tako da tadašnji čitalac ni po čemu nije mogao naslutiti da se iza ovog stereotipnog objašnjenja o finansiiskim teškoćama krije zati-ranje jedva vidljivog traga negdaJnjeg stranačkog pluralizima.
Kod današnjeg čitaoca svakako će izazvati čuđenje Činjenica da je poslednjii trag stranačkog pluralizma uklonjen posle tolJkih godina. Za razjašnjenje ove nedoumace neophodan je uvid u ža-pisnike sa zatvorenih sastanaka ondašnjih rukovodećih tela KPJ, pošto je od njihovog stava zavisila ovakva ili onakva sudbiira opozioionih stranaka. Kako nam ovakav uvid još nije dostupan, ndko pouzdanije objašnjenje nije mogtićno. Po svoj prilici, ovi zaostali tragovi pređašnjeg stranačkog pluralizima bili su tako bledi i bezopasni da nisu mogli dzazvati neku veou neugodnost. ,U/. lo ondašnjim polnićarima, sklonim pragmati/.mu, nije sn\elao izvestan nesklad izmcđu tvrdnjc da je višcstranački sistom davno prevaziđen i činjen-icc da i daljc izlazi glasilo koje, baT na papiru, izdaje jedna nekomunislička stranka. Tako se, recimo, i moglo dogoditi da se krajem pedesetih godina Milovanu Bilasu prcba-cuje da je nameravao da ponovo uvede višestranaćki sistem, a da u isto vreme sve do ikraja 1963, i dalje izlazi Slobodni dom koji izdaje  Hrvatska   republikanska   seljačka   slranlka.
No i pored ovih zancmarljivih nelogičnosti, osnovno pitanje prirode stranačkog sistema rešeno je već 'krajem 1947, a polom je konačno uklanjanje spoljašnjih priviida ranijeg pluralizma ubrzano prigovorima Informacionog biroa da se KPJ »razvodnjava« u Narodnom frontu. Stoga je već tukom 1948. godine Narodni front izgubio ne samo pluralislički vcć i politioki 'karakter, pošto se njogova osnovna dclatnost svela na organizovanjc javrnih radova. ¦>Tendencija pretvaranja Narodnog fronta u organizaciju za pozi-vanje na rad i dzvođemje radnih akcija sve je više osvajala. Sem rada u nekim krajevima nije bilo političkih konferencija, zabava za omladiniU, fiskulturrnih slctova. Organizacije Narodnog fronta dobijale su sve više lik ćisto radnih organizacija. Akcije pi'ipre-mane bez političkog rada svodile su Narodni fronl na organizaciju za mobilizaciju radne snage. Mere K'PJ sprovođene su (preko organa narodne vlasti ili direktno proko ćelija .i kamiteta Par-tije«.4e Tako je Narodni frant svcden na puku »transmisiiju« za obavljanje tekućih zadataka.
Posle konačnog ukidanja posleratnog stranačkog pluralizrna i bilo je više ipdkušaja da se ospori legitimnost višestranačkog sis-tema ikao .talkvog. Doduše, ovi pokušaji ne sadrže neku bitnm novinu u odnosu na argumente protiv stranatka i strančarstva izmetih u 19. veku, kada je uspostavljen straniački sistem u današ-njem smislu te reoi, ili u periodu posle oktobarske revolucije kada je 'iivedena jedinostranačka diktatura boljševika. No i pored toga, ova osporavanja su veoma važna i zanimljiva, pošto ipredstavljaju bitan činHac jugo.viovensikih  političkih  prilika.
Najjednostavniji razlog ikoji je iznošcn iprot/rv stranačkog plu-ralizma bio je po svojoj prirodi istarijsko-politički i ticao se držairja vođa pojedinih stranaka tokom rata. U tom smislu bilo jc poku-šaja da se ukidanje svih stranaka prikaže ikao posledica njihove
•« Iirvatski gtas od 8. maja  1946.
'3 Puliiička i ckunomska osnova narodne vlasti u Jugoslaviji za vremc obnove, stir. 161.
»4 »Razgovor preclsjednika Izvršno;z oclhora HRSS s taHjanskim novina-rom«, Slobodni doni od 9. aprila 1948.
« »Pristaše HRSS sela Jamiine čestitali su Maršalu Titu imendan«. »Proslava imendana MarSala Tita u Desniću«, Shbodni dom od 27. mar-ta 1946.        .
»» »Savjetavanje pristaša HRSS u Zaarrebu i Karlovcu«, Slobodni dom od 13. septembra 1950.
*" Ibidem.
*H »IV plcnaini sastanak picdsiavnika HRSS«, Slobodni dom od 18. oktobra 1950.
*• »Politički  i/.vcštaj  Franjc Ga/i.ja«, ibidein.
*° »Rezolucija o tekućim zadacima Narodnog fronta Jugoslavije«, Slo-bodni dom od 1. fehruara 1950.
*i Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u JugoSlaviji za vreme obnove, str. 101.
« Slobodni dom od 18. februara 1954.
« Slobodni dom od 14. aprila 1955.
« Slobodni doiii od 8. maja 1958.
« Slobodni doin od  1. maja 1961.
«• Branko Petranović »>Marcxlni front u političkom sistemu Jugosla-vije (1945—1949)«, Istruiivtmju  VIII,  str.  386."                                        -       ]
44
Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški
nacionalne izdaje. Tako je, recimo, novombra 1968. dato sledeće ofojasnjenje: »Od samog poćefka aije se kod nas uopšte postavilo pitanje stvaranja višestranačkog sistema, jer su se, uglavnom, sva rukovodstva buržoaskih partija kompromkovala saradnjom sa okupatorom, ili su pobjegla van i radrla iprotiv našeg oslobodi-lačkog pokreta. A narodne mase su pri'šle k nama, boni'le se za-jcdno sa nama i prihvalile naš program. Zašto da sada izmišl.jamo n€ike nove ipartdje?«47
Uverljivost ovog objašnjenja razloga zbag ikojih su, som jedne, ukinute sve ostale poldtičke straoke, zavisi od pouzdanositi isto-rijsfkih dinjenjca na kojima se ono zasndva. A do ćmjendčkih dokaza dolazi se ne samo putem isprava, dakumenata i spome-nd!ka već u iputem svedočenja očevidaca. Jedrto od talkvih svedo čenja iz 1944, koje smo već naveli, glasi: »U Slaveniji Oslobodi-lački front organizovan je rano, 27. aiprila 1941, dvuje sedmice nakon pada Jugosla'vije. U rvjega su ušle sledeće strarike: komuni-stička, kršćamska socijalistička, zatim Sdko, socijal-demokratska stran/ka, djelovi slovenačke seljačke stranke, slovenačke katoličke strartke pod daktorom Antonom Breceljem i još nekih deset poli-tičkih grupa i organizaoija... GovoTtti o većem ili manjem uticaju ove ili one stranke bilo bi nepravedno... U Hrvatskoj se oslobo-dilaoki pokret sastojd, u svemu, od Kamuniisti'dke 'partdje, Hrvatslke seljačke stranke, Samostakie demokratske strartke (koja pred-stavlja uglavnom Srbe iz Hrvatske)«.48
Kako je ovde reč o svedočenju tokom samog rata, očigledno je da ono uži<va veću verodostojnost od potonjdh 'kazivan.ja, izre-čenih u trenintku kada je kod mnogdh već rzbledelo sećanje na ratno doba i učešće pojedirtih građianških stranaka u narodiDo oslobodilačkoj borbi. Uz to su se, po svoj priHai, aipleli i izvesni pralktični oiljevi i imeresi, -kojd su nalagali da se iprikaz i objaš-njenje negdašnjih istorijskih zbivanja prilagode tekućim potre-bama. Za to jc, pa:k, bilo neophodno plauziibilno abjaš.njen.je koje će opravdati .u'kidanje stranačkog pliuralizma. Ta:kvo objašnjemje predstavljala je tvrdnja da je jedino KPJ učestvovada u narodno--osloibodilačikoj borbi, te da se zbog toga ne može cbpustiti viSe-stranački sistem: »To je jasno, da mi ne odabravafo vlišestrana'čki sistean. Kod nas je jedino Komunistićka ipartija sprovela Revolu-ciju i vodila Oslobodiilački rat«.49 Tdme je, međutkn, i pokazano da svaka 'bitna .pramena stava iprema važnom političkoim pitanju, kao što je, reaimo, .pitanje ¦stranačkog pliuraliizma, zahteva i novo abjaišnjenje relevantnih i&torijskih činjeri'ica, ipa čđk i razaranje same ćinjeničke osnove na kojoj je prvobdtni palitički stav počivao.
Znatno veću pažnju zaslužuje sledeći pokušaj osporavanja legitimnosti stranačkog ipluralizma, ko)i se temelji na tvrdnji da avaj pLuralizam nema nikakvog razloga za postojanje iu druš.tvu koje gradi socijalizam.
»Mnogopartijski sistem je potreban tamo gdje raane sporne partdje imaju različite programe kako da prrvremeno rešavaj« razna unutraišnja pitanja, a sa itendencijom kalko da •sačuvaju t'aj stari sistem. Neke od njih imaju u programu stare reakcionarne l'ormulc, di-ugo imaju malo naprednije, ali svc partije iklu za tim da sačuvaju  stari,  kapitalisti'čki  srstem.
Naša zemlja, mcćtutim, nije kapitalistička, ovdje se stvara sooijalizam. Ne pc/stoji niikakav raison d'elre za postojanje mnogo-partijskog sistema. Zalo ljudi koji dolaze sa strane teško to shva-taju. Kad se bude izgradio socijalizam, onda će i Komunistička partija postepeno nestati kao partija, a di-žava ikod nas već poste-peno odumire jer sc čilavo upravljanje prenosi dolje na narod«."
Ovde se zapravo tvrdi da viišestrama^iki sistem smera očuvanju starog poretka stvari i da sc zbog toga u^kviru ovog sistema ne može postići ništa b.itno novo. To je, međutim, samo delimično tačno, pošto u savremenom višestranaćkom sistemu ipostoje soci-jalističke, pa i revolucianarne stranke, koje ne smeraju očuvanju starog, kapitalističkog sistema već nastoje da svojim u^ešćem u javnom životu i parlamcntu otvore put izgradnje sooijalističkog društva. Dcxiuše, ovo je samo jcdna od mogućnofeti koje ova/j sis-tem u sebi nosi, i to teško ostvarljiva mogučnost. Ali je i to dovoljno za zakljućak da višcstranaoki sistom kao tatkav nijc za-tvoren sistcm koji zaprečava svo moguonasti novog, pa i radikalnc izmone postojećeg poretka stvari.
Ovde, međutim, nije samo u pitanju procenjivanje otvorenosti višestranačkog sistema već i preispitivanje ideološkog suda po kome nema socijalizma bez jednostranačkog sistema. Ovaj sud se praktično svcdi na uvercnje da u društvu koje gradi ¦soci.jadizam mora postojatd samo jedan iprogram drušivenog razvoja, koji za-stupaju vladajuća stranka, d da će taj program po'P'rirodi stvari biti socijalistički.41 I obrnuto, po ovom uverenjti socijalizam ne može da se gradi ako se dapusti postojanje razHči'tnh stranaka.
Zanimljivo je da na slično verovanje nallazimo i u Sovjetsikom Savezu i drugim zemljama Istočne Evrape. Izvorni začetntk ove ideje bio je Lenjin, ali ju je konačno ra/vio i uoblićio Staljin, koji je poistovetio polUi6k,i sistem socijalizma sa diktaturom prolctari-jata, a diktaturu proletarijata sa diktaturom vladajuće komuni-stičke partije. Po Staljinovom kazivanju, diktatura proletarijata mora da bude trajni politički poredak društva u kojean se gradi sooijalizam, a ovakva diktatura nije mogućna ukoliko se ne oslanja na jednu trajno mikovodeću politioku snagu. A u Sovjetakom Ša-vezu ovu rukovodeću snagu jedino može da predstavlja vladajuća Komunistidka partija  na  čijem   jc čelu  sani  Staljin.  Ili  kako   je
to Staljin upozorio:
»Jedino partija proletarijata, jedino partija 'komunista kadra je da izvrši tu ulogu glavnog ru'kovodioca u sistemu di'ktature proletarijata...
Bez partije kao osnovne ruikovodeće snage nije moguća iole trajnija i čvršea diktatuira proletanijata«.. .62
Drugim rečima, Staljin je osporio ipostojanje biJo koje druge poli'tičke stranke, ukljuoujući i radnićke straiike, ,koje bi svoje člajistvo poglavito vrbovrale iz redova samih radnika. No ka'bo je time bio izložen prigovoru da sovjetska diktatura proletarijata zapravo i nije diktatura proletarijata kao klase, već diktiatura jedne stranke koja okuplja u svojim redovima samo maTijdin'U radnika, Staljin je bez zazora priznao osnovanost ovog prigovara i sveo diktaturu proletarijata na diiktaturu jedne istramke: »Kao najviši jzraz rukovodeće uloge partije, na pr., kod nas, u Sovjetskom Savezu, u zemlji diktature proletarijata, treba smatrati čin.jenicu da naše sovjetske i druge masovne organiizaoije ne rešavaju n/ijedno važno političko ili organizaciano pitanje bez direktiva partije. U tom smislu moglo bi se reći da je diktatura proletarijata, u suštini, 'ddktatura' njegove avaagarde, 'diktatura' njegave ipartdje«.53 Uko liko bismo pa'k učinili još jedan koraik u pravou daljeg raz.uTne-vanja smisla ovog StaljLnovog podmanja džktature proletarijata, brzo ćemo se uveriti da se oaa svodi na diktatum najvišeg stra-na<5kog vođstva odnosno samog Staljina ikao generalnog sekretara. Jer, ikako je to Staljdn dzričito upozorio: »Izvojevanje i održanje diktature proletarijata nemoguće je bez partije, jake svojom ikom-palktnošću i gvozdenom disciiplinom. Ali gvozdena disciplina u partiji ne može se zamisliti bez jedinstva valje, bez potpunog i bezuslovnog jedinstva akcije svtih članova ipartije«." No kako se misao i volja različitih Ijudi ne mogu sasvim poistovetiti a da se time ne izgubi spontanost i individualnost svakog ipojediinca, ovako potpuno i bezuslovno jediiTistvo misli i alkcije bilo je mogućno samo po cenu apsolutnog ipotčinjavanja volji najvišeg rukovod-stva na čijem je čelu bio Staljin.
U stvari, ovo apsolutno ipotčinijavanje članstva volji nu'ko'vod-stva, koje je aličavao veliki vođa i učitelj, bila je logična posledica ukidanja višestranačkog sistema, ikoji je još uvek postojao u prvim gadinama iposle oktobarske revolucije. Dok je još bilo slobodnih rasprava i polilioke komkurencije u javnom životu, d unutrašnji život boljšovičkc stranke bio je pod njihovim uticajem: »Uniita-vajući višapartijski sustav, boljševici nisu ni slutili ka!kv^ će biti posledice za njih. Zamišljali su da će izvan toga sustava ostati i dalje ono što su oduvijelk bili: discipli'niran, ali slobodan savez borbenih marksista. Smatrali su samo po sebi raznjonlji-v'im da će kolektivni duh partije ii dalje biti oblikovaai uobičajenom razmje-nom mišljenja, uzajamnim ipopuštaTijem u teoretskoj i političikoj raspravi. Nisu shvatili da ne mogu ukinuti svaku razlilku u mišlje-nju d raspravi izvan svojih redova a zadržati je na životu u svojim redovima: nisu mogli ukimiti demokralsika prava društva u cje-lini, a sačuvati ta prava saino za sebe«.56 Tako su i bdljševici, ldša-vajući svoje političke kon'kurente i protivnike slobode mišljenja, lišili i sami sobe te slobode. Jer, da su i dalje nastavili da slobodino i javno raspravljaju o razlikama u mišJjenju u vlastitdm redo-vima, to bi bio zarazan primer za neboljševioke stranlke, kojima se tada ne bi mogla u&kratiti ona sloboda koju su boljševicii zadr-žali za sebe. »Ni jedna država — veli Dojčer — ne može biti devet desetina nijema, a jednu desetinii glasna. Po§to je nametnula šutnju neboljševičkoj Rusiji, Lenjinova je partija napoikon morala nametnuti šutnju i samoj sebi«.s<l
Posle drugog svetskog nata viadajuće stranke u zomljania na-rodne demokratije ipreuzele su ovu baljševičku ideju da socijali-zam jedino možc da se gradi ukoliko je stranački pkiralizam zamenjon jednostranaćkim sistemom, koji počvva. na monolitnom jcdinstvu misli i akcije. Takodc je prc».i/.eto i verovanjc da jedino ova vladajuća stranka može imatii isimjki socijalistički program. Pri tom je malo iko javno postavio slodeće presudno ipitanje: šta valja' činiti  ako   se  dogodi  obmuto,  to  jest  aiko  ova   vladajuća
47 J. B. Tito, »Demokratija znači svestrano ispoljavanje i afirniaciiu ćovekove ličnosti«, intervju za francuski nedeljjni list »Pari mač«, Borba od 14. novemhra 1968, «tr. 4.
** J. B. Tko, Borba za oslobođenje Jugoilaviie 1941—1945 k.ni I tom 1, *tr. 194—195.                                                                                        '
« J. B. Tito, »Odgovori na pitanja grupe američkih novinara«, 11. marta 1952, Borba za socijaljstićku demokrati/u, Beograd, »Kultura«, 1955, kni. VI stsr. 17.
s* J. B. Tito, »Odgovori na pitanja urednika socijalističkog lista 'Nav-iakti'«, 9. novembra 1551, Borba za socijalističku dcmokratiju (od 26. juna 1950. do kraia 1951.), Beograd, »Kultura*, 1953, str. 455-456.
•' »U hfarodnom frontu okupiljeni su svi oni koji žele da se sprovode jedan narodni program, program koji ima za cH.j ost\'arenje socijalizma. Prema tome, ako se želi ostvarLti jedan program, to je program Narodnog fronta. A ako neko hoće da ostvari drugi program, van Narodnog fronta, anda to nije socijalistički program, več program neprijateljski sočijalizmu, i mi takvog, razumiie se, nećemo pustiti na izbore«. — J. B. Tito »Ostva-rimo socijalizam u našoi zemlji«, 18. febmnra 1950, Izgrađnja no've Juro-ilavije (od januara 1949. cfo juna 1950.), Beoarad, »Kultura«, 1952, str. 279—280.
»* J. Staljin, »K pitanjima leniinizma«, Pitanja lenjinizma   str. 128—129.
m Ibiđ., str. 129.
84 »O osnovama lenjinizma«, Pitanja lenjinizma, str. ,81.                       |
Stranački pluralizam ili monizam
45
sironka ne ostvaruje socijalistioki program, bilo da ga ndkada ozbMjno nijc primenjivala ili je to vremenom prestala da čini, pošto se izapačila i prihvatila, recimo, birdkratslk'i ilj državno--kapitalistički program društvenog ra/.voja? A da je ovo ipitanje i te ikako .ume&no najbolju potvrdu dalo je rulkovodstvo KPJ, kada je posle objavl)ivanja Rezolucije Infonmbiroa od 1948. go-tline počelo da tvrdi kako su Staljdn L KPSS napustdli program izgradnje socijaUama i da se zbog tcga Sovjetskd Savez ne može više zvati socijalističkom zemljom. Stavrše, tada je postavljeno u osnovi isto pitanje koje glasi: »Kakav je odnos u SovjetsČkom Savezu prema trudbenicima? Kako so onda može jedna takva zemlja nazvati socijalistićkom u punom smislu te riječi?« A odgo-vor koji je potom dat bio jc nedvosmislen: »Oni nisu pošli putem stvaranja dstinskog socijalizma, nego putem državnog 'kapitalizma najgore vrste, oslanjajući se ne na trudbenike dolje, nego na svoj NKVD i na svoje oružane snage. Stvara se kasta koja jaše na grba-či milionskih masa tih naroda. Ili, zar je to socijalistički metod kako orri rješavaju naoionalno phanje, iseljavanjem Tnildona l.judi u Sibir i razne pu&tinje? Nema tu ničeg zajednfčkog sa socija-ltzmom. Eto, ti metodi pokazuju da ti ljudi ne adu socijalističkim putem«." A time je data najbolja potvrda uverenja da jedno-stranački sistem kao takav irije dovoljno pouzdana garantija da će tekuća politika vladajućc stranke bki socijaMstićka.M da se stoga ne može, kako sc to često čini, u ime socijalizma braniti apravda-na9t i nužnost ovog sištema. Jcr, kako je to iskustvo Sovjetskog Saveza ili, recimo, Poljske pokazalo, socijalizam je u ozbrljnoj opasnosti ako jc njegovo izgrađivanje monopol jedne stranike, pošto nema ntkakvih garantija da će vođstvo te stranke odoleti svim iskušenjdma koje vlast sa sobom nosi.
No da ne bi bilo nesporazuma, to naravno ne znači da više-stranački sistem, posebno onaj sa viiše socijailds'tičkih akernativa, predstavlja taikvu pauzdanu garantiju. Daleko od toga! Sasvim je izvesno da <ni u višestranačkoan sistemoi nema nikaikve apsolu'tne siguirnosti da će politika stranke ikoja je na vlasti uvek d u svemu biti socijalistifika. No za razliiku od jednostranačkog sistema, stra-nački pluraLizaim, ukoli'ko inije zatvoren sistem, pruža daleko veću mogućnost obraćanja javnom mnonju i zalkonitog otpora svakoj izopačenoj politioi, a pre svega mogućnost redovne smeme na vlasti Doduše, uvek će biti onih kojii će reći da se sooijalističko društvo lakše izgrađuje ako pri tom treba savJadati manji otpor, a otipor će biti manji ako nema opozicije i stranačke konikurencije, to jest ako je sistem jednostranački. To je nesumnjivo tačno, ali je isto tako istina da su u tom slučaju mogućne i veće zlaupotrebe vlasti, iz prostog razloga što je mogućnost javne .konlrole i kritike vlastodržaca biino sužena, i"šito oni koji vladaju po .pravihi nemaju nilkakve bojazni da će ipromašaje u politiai ikoju vode platiti gu-bifkom vlasti kojom raspodažu. Tu je, da'kle, otpor manji, ali je zato  i  mogućnost  najpogubnije  zloupotrebe  vJasti  daleko  veća,
0  ćemu najbolje svedoče dobro poznate raamere goiusnog nasilja nad lj,udsik.'im slobodama, pa i ljudsikim životiima u taikviTO jed-nostiranačkim sistemdma kakvi ®u bili fašizam i staJjinizam. Sto ga bismo s pravom mog'li da prihvatimo sledeći nauic našeg sko-rašnjeg   i'storijiskog isikustva:    »Nikad,   apsolutn©   ni'kad,   ndjedna vlast na ovom svetu ne treba da ostane bez opozicije i protivni-ka.«68 I u tom pogledu ni vlast ikoja se krije đza programa so-cijalistiičke izgradnje ne treba da predstavlja nikakav izuzetak.
Postojv, međutim, još jedan razlog tprotiv višestranačkog si-stema kojd Lma veliiku težLnu. To je tvridnja da je višestranačkom sistemu svojstvena imamentna težnja ika rušllaštvu, građanskam rnetežu i povratku na staro. Štaviše, ova mogoićnost ipovratka na stairo bila je Lokom posleratnog perioda glavno opravdanje za pri'meniu revokiaionarne prmude protiv svakog pokušaja oživlja-vanja viišcstranačkog sistema, pošto bi takvo oživljavanje dovelo do rušenja tekovina revolucije. Ovo upozorenje sadržaTio. je u sJledećim rečima:
»Nama sc stalno prebaouje da nemamo višestranačkog siste-ma, da je voliki, odnosno najveći i daleko pretežni ,dio naših građana ližen rnogućnosti da pripada nekoj političkoj organdzaciji
1  ta'ko dalje... A &ta bi u našiTn uslovima značio višeipartijsiki si-stem i šta on upravo znači?
Višq>artijski sistem znači više partija i programa o dru&tve-nom životu i razviitku. To znači da nosiooi revolucije i društvenog preobražaja dopusta organizovano rušenje tekovina revoluciie za koje je već prolivena krv, za koje je već riješena oružana bitka Yzmedu stariih preživjeli'h d novih revolucionarnih snaga koje u društvenom razvoju donose progres. Koja je lo prava i dosljedna revoluoija u historiji dabrovoljno dala pobijeđenom protivniku oružje natrag u rukc, da se bori protiv uspjeha revolucije? Ni-jedna. Eto, o\oi historijsku istinu neće da raaumiju tamo na Za-padu, 'i'li je razumiju pa hoće da nas naved'ii na tanak led.. . Cak i ndki socijalisti na Zapadu postavljaju nam pitanje zašto ne-mamo višopart/ijskog &i^tema. A s druge strane, sviđa im se pravi socijalizam, ali ne mogu da razumijiu da se kod nas do socijaliz-ma ne može doći putćm višepartijskog sistema, već protiv tak-voig sistema.«*9
Pravi domašaj ovog upozorenja ostaje na prvii pogled neja-san. Jer, ako se u ovom upazorenju uvažavajaa ranije piiznate činjenice o učešću  pojedinih  građanskih  stranaka  u  narodno-as-
lobodilač'koj borbi, onda se ovo ogran-ičenje slobodnog delovanja pojediri'ih stranaka ne bi moglo odnositi na hrišćanskc socijaliste, Mjcia'l-dcmokratsku stranku, dclovc slovcnačke kataličke stranke i slovenačke seljačke stran'ke, a i na Hrvatsku seljaćku stranku i Samostalnu demokratsku stranku, pošto je za sve njih izričito rcćeiro <la su se u ratu borrli na onoj istoj strani na kojoj je bila i KPJ.00 Ka/ko su uz to Jiugoslovenska ^epubli'kanska stranka, Narodna seljačka stranka, Zemljoradnička štranka i još nekolici-na drugih grupa i stranaka stuipi'le u Narodni front dok su još trajale borbe za oslobođenje zemljc, ni na njih se ne ibi moglo odnosLti ovo upozorenje. Sve cvo pod uslovom da je priznanje ovih činjendca i dalje na snazi.
Ukoliko se, pak, ove činjenice više nisu imale na umu, onda se oviim iiipozorenjem zapravo kaže da bi zadržavanje vi'šestranač-kog sistema značilo povratalk u s-tanje građanskog meteža od-nosno rata. Drugini rečima, nema građanskog mira i sigiurnosti, a time i scx;ijalizma, ukoliko ima više stranaka, što se praktiično svodi na izbor iizmeđu jednostrana^kog sistema i građanskog rata. Kako se uz to ova moguonost asnivanja drugih stranaka pored jodne vladajuće temeljd na iistavnoj slobodi mišljenja i udruži-vanja kao opštem i jednakom pravu, na sličan onačin moglo bi se izreći i sledeće upozorenje: ili će biti građanskog miira bez slo bode, ili še biti slobode bez građainskog rnira i siguraosti, požto nekonitrolisama slaboda mišljenja i udnuživanja mižno dovodi do usipostavljanja vdšestranačkog sistema, a ovaj opet do građanskog rata i kontrarevolucije.
Zanimljivo je da ova diloma neodoljivo podseća na sličan izbor sa kojim jc Tomas Hobs (Thortias Hobtbčs) iuočio;svoje savremeni'kc kada \m je predočio da moraju da biraju izmeđit prirodnog stanja, u kojem sloiboda svakog pojedinca neuna nikak-vih zapreka, i građanskog stanja odnosno države -u 'kojem se jx>jedinac odriče slobode i apsolutno pokorava držaA'nom suve-renu, tom vcli'kom Levijatanu rli smrtnorn bogu »kome dugujemo, pod besmrtiiim Bogom, svoj mir i svoju odbranu«.41 A drama-tičnost i težina ove dileme je upravo u tome što je to zapravo izbor iizmeđu nesigurnosti priroonog stanja odnosno stanija rata »u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka« i u »kame ljiuM žive boz ikaikve sigurnosti do cme koju im pruža njihova sop-stvena snaga i dovitljivost«,65 i sigurnosti koju im pruža suverena vlast odnosno država koja je jedina kadra, zahvaljujući apsolut-nioj vlasti kojom raspalaže, da obezbedi mir unutar političke za-jednice. Drugim ročima, to je izbor lizmeđu apsolutne slobode i krajnje nesigumosti u stanju građanskog rata, s jedne, i apso-Iutne po'komosti i poželjne sigurnosti u stanju građanskog mira, s druge strane. U današinjem jednostranačkom sistemu ovaj iz-bor je samo pojednostavljen, pošto se uzroci nastanka stanja građansikog meteža i rata ne naiaze u neograničenoj individual-noj slobodi kao takvoj već u slobodi •udruži'vanja u (političke »trankc, jer sc višeslranački sistem smatra glavnom pretnjom gra-đamskom miru i sigumosti. Staga po ovom sudu, svi građani, izu-zev članova vladajuće &tran.ke, treba da se odreknu iprava na or-garuizovanje političkih stranaka da bi za uzvrat dobili mir i si-gurnost.
Konaono, pored pretnje građanskim ratom, treba navešti i jedan osoben razlog koji je ponekad navođen prilikom osporava-rtia. potrebe uspostavljanja višestranaokog sistema. To je, naime, sledeća tvrdnja da bi uspostavljanje nekolioine političkih stra-na,ka dovelo do raspada Jugoslavije kao višenacionalne državne zajedndce:
»U inozamstviu se često ne raz3u>mijevaju naše iniere. Zbog toga se često i .postavlja pitanje zašto mi nemamo višepartijsfki sistem. Odgovor na to pitanje jasniji je kad se na našu zemlju gleda ikao na zimlju Tnnogi'h nacionalnosti i kad se itna :ia urnu situacija za vrijeme stare Jugoslaivije, koja je, iako formal > objedi-njena Versajsikiim uesovorom, bila ine jeddmstvena država već he-terogeno sakS.tavlfen konglomerat, koii se samo silom omžia držao kao cjelina, ali se raspao čim je došlo do rata. Onda je bilo mnogo partija. S\-e nisu bile dozvoljene, ali ih je bilo i u Sloveniji i u Hrvatsikoi <i u Srbiji i u Crnoj Gomi. Te partije, ako su htiele narod uza se, morale su u prvom redu voditi čisto 'lokalnu poHtiku jed-ne nacije, o to je onemogućavalo stvaranje iedinstvene države.
Zato, kad bismo mi  sada počeli stvarati više partija, morali
»* Isaac   Deutschor,  Razorniani  prorok,  Zacreb,   »Libor«,   1976,  str.   18.
>• Ibidem.
*• J. B. Tko, »Govor na Drugom kongresu Saveza sindikata Jugoslavije«, 9. oktobra 1951, Borba za sacijaHstičku demokratiju (od 26. iuna 1950. do kraja   1951),  Beograd,  »Kultura«,  1953,  str. 399-400.
»8 Dorbica Cosić, Vreme smtti, Beograd, »Slovo ljubve« 1979 tom 1 str.  332.                                                                                      '         '            '
»» J. B. Tito, »Borba komunista Jugoslavijc za sooijalistićku demo-kratiju«, 3. navembra 1952, Borba za socijaiističku demokratiju, Beoerad »Kultura«, 1955, str. 330—331.
m J. B. Tito, Borba za oslobođenje Jugoslnvije 1941—1945, knj I >tom 1 str. 194—195.                                       .                                        .
"' Tomas H&bz. Levijatan, Beograd, «Kultura«, 1961, gl. XVIII, str. 152.
•2 rbicl., gfl. XIII, str. 108.
M J. B. Tfto, »Iz razgovora s uredniikom kanadskog li&ta »Otava žurnal«, 6. maja 1953, Borba za mir i međunarodnu saradnju (1953), Beo-crad, »Kultura«,  1956, str. 62—63.                       ¦                       .       ¦.;¦*..¦
Stranački pluralizam fli monizam
njega uvek •istupali i komunisti. Na zboru u Petrovgradu (Zrenja-nin) od 10. novembra 1935. došlo je do sukoba između Udružene opozicije, s jedne, i Dragoljuba Jovanovića, i komunista, s druge strane. Uoči ovoga zbora Udružena opozicija je izdala letak u kojem je kritikovan Dragoljub Jovanović zbog svoje politike i bri-san iz redova opazioije.'
Ideju o potrebi da se Udružena opozicija proširi i predstavni-cima Komunistićike partije popularisao je Dragoljub Jovanović i na strand. Tako je u izjavi za franouski list Popiler Jovanović rekao: »Do ieseni dovoljno je da se UdruŽena opozicija konsoliduje i da u obliku Narodmog fronta primi u svoje krilo i ostale opozicione, snage, koje ne žele ništa drugo, do da nesebično pomognu obara-nju diktatorskog režima, kojd još živi. Narodni front koji mi ovih dana stvaramo, udružujući nas iz levog krila opozicije sa socijalis-i tima, republikanoima i predstavnicima radničke klase koji se sma-traju komunistima, taj Narodni front ni u kom slučaju nije upe-ren protiv Udružene opozioije, čak ni protiv njenog nedovoljno aktivnog vođstva: toliko nam je stalo do grunisamja svih demokrat-skih i levičarskih elemenata.«7
Ipak, do stvaranja ovakvog Narodnog fronta u neposredraim pregovorima komunista sa vođaima ostaJih poldtićkih stramaka nije došlo. U Srbiii Demokratska stramka i Savez zeraljoradnika bili su protiv ovakve ideje o Narodnom frontu, a podršku su davale samo frakciie ovih stranaka odnosno male političke strantke: soci-jalisti, reput>liikanci, levi zemljoradnici i levi demokmti. U Hrvat-skoj ideju o Narodnom frontu odbacivala je Hrvatska seljačka stranka. Razlozi protiv stvaranja Narodnog fronta glavne tri stran-ke Udružene opoz/ioije (demokrata, zemljoradnika i HSS) bili su isti i mogli su se svesti na sledeći stav: Narodni front za koji su se zalagaM komunisti ostvaren je saimim postdjanjem Udružene opozicije u kojoj je već sadržan jedan antifašistički frorat i front protiv diktature, odnosno front slobode. Ovai otpor ili nezaintere-sovanost Udružene opozicije za saradnju sa Komunisitima može se objasniti činjemicom da su ove stran'ke več imale široku masovnu podršku i da nisu zato morale da se zainteresuju zia saradnju sa jednom u vreme pregovora malom, kadrovskom, ilegalinom stran-kom, a povrh svega strankom koja je predstavljala samo sekciju Kominterne. Isto tako, shvatanje o tome da u Narodnom frontu veliku ulogu treba da ima radnička klasa moglo je biti prihvat-ljivo pripadnicima određenih idejnih orijmtacija koje polaze od Marksovog shvatanja o istorijskoj nnisiji proletarijata, ali ova ide-ja nije bila bliska pripadniciTna drugih stramaka, -pogotovo u in-dustrijski nerazvijenoj zemlji u kojoj brojčano preovlađuje se-ljaštvo.
Na osnovu svega što je ovde imeto može se zaključiti da su ideju o Narodnom frontu uglavnom prihvatile pojedine frakcije velikih stranaka odnosno male političke stranke: socijalisti, repu-blikanci, levi zemljoradnici i levi demokratd. Vođstvo velikih po-li'tičkih stramaka smatralo je, pak, da udruživanje i srporazume-vanje između opozicionih stranaka, tstranaka koje se bore protiv režima diktature i njenih nosilaca čini izlajšnim ideju o Narod-nom frontu. Pojedini prvaci ovih straiiaka su, pri tome, iapolja-vali manje ili više trpeljivost prema istupanju d delovanju na sbp-stvenim zborovima i u Stampi onih ipojedinaca za koje su znali, ili su mogli pretpostaviti, da S4a pripadnici ili simpatizeri ilegalne Komunističke partije.
Ali ni političke stranke i grupe koje su podriavale zamisao o Narodnom frantu nisu na ovu formaciju gledale na isti način. Prva stvar sa kojom su se pripadnid ovih stranaka suočili brla je spremnost komunista da sarađuju sa pripadnicima onih idejnih orijentacija sa kojima su do nedavno odbijali svaki oblik saradnje. Tako su iznenada poželjni partner postale ne samo druge radnićke stranke, do juče cx^njikvane kao »socrjal-fašr&tačke«, već i građan-ske stramke. Mnoge od malih .polkičkih stranaka o kojima je ovde reč msu se preterano bavile ovim zaokretom u taktici Komunistič-ke partije, polazeći od toga da izmenjene pnilike nameću prome-nu u sredstvima borbe i oblioima delovanja ,poMtičkih stmnaka. Sem toga, ideja o okupljaaiju i povezivanju demokratskih i antifa-Sističkiih snaga odgovarala je duhu vremena i raspoloženju iiroke javnosti. Narodnofrontovsko shvatanje u izvesnoj meri bilo je na-
metnuto komunističkim strankama od strane masa, da bi >tek po-tom ove stranke podi-obnije razvile i nastojale da nametnu masa-ma svpju zamisao o Narodnom frontu.
Pojedine stranke, odnosno njihovi pi-vaci ipaik su obraćali pažnju na ovu promenu u taktici komunističkih stranaka. Tako
J'e republikanac Vladimir Simić ukazivao na postojanje »dvojnog »miinističkog shvatanja«.s Prema Siiniću, u samom Sovjetskom Savezu na delu je shvatanje o režimu diktature proleterijata koji je uveden kroz revoluciju i građanski rat, dok se van granica Sov-ietskog Saveza Kominterna zalaže 2a demokratsko načelo. Revo-Iucioname promene u samom Sovjetskom Savezu dovele su do napuštanja laganog toka demokratske evolucije i samijn tiin do poništavanja svdh demokratskih vrednosti, dakle do prihvatanja jedne političke taktike koja je, prema Simiću, antidemokratska. Nasuprot tome, »u zemljama sa jako razvijenom kapitaMstičkom
prarzvodmjorn (odnosno u zemljama u kojima korminističke stran-ke nisu na vlasti, već u opoziciji — naša napomena), prilivata se stav demokratske evolucije i njen mehamizam za uređivanje poli-tičkih, ekonomskih i privrednih problema u društvu«. Ovakav pre-okret u taktici Kominterne sadrži, prema Simiću, jednu vmutraš-nju nelogičnost: »Proglasiti režkn diktature preleterijata kao os-novu politićkog života u zemlji gde se vrši vlast, a zagovarati bor-bu za načela demokratije i druStveni, ekonomski i pri'vredni prog-res putem demokratske evolucije u zemljama gde po razmeru snaga koiministička orijentacija predstavlja manjiaiu jeste, najbla-že rečeno, tako očigledna programatska raziika, da cma odmah pa-da u oči«.* Ova promena u taktici komuniističkih stranaka može se, presma Simiću, tumačiti na više načina. Može biti reč, pre Svega, o promenjenoj taktici komunističkih stranaka koje nastojs da prik-riju revoiucionarni karaikter svoje poUtike, da 2aa'araj,u buržoaziiu i pristalice demokratske evalucije, pridobiju njihove pristalice, da bi zatim u pogodnom času, koristcći vlast, izvršili revolucionarni prevrat, »uspostavili režim diktature proletarijata i paništili sve demokratske vrednosti u društvu«. Drugo, može biti re^i o jed-noj promeni koja je objektivno uslovljena, koja.je deio proinenje-nih druStvenih okolnosti, a ne posledica partijskog voluntarizma. I treće, mogla bi biti reč o jednoj čisto borbenoj taktici koju je uslovljavala neposredna opasnost od fašizma.
Pošto je ukazao na dvojnost boljševičkog shvatanja politič-kog razvoja, na razliku između režkna diktature proletarijata i deniokratskog režhna, kao i na mogućnost objašsijenja promene u taktici Kominterne, Vladimir Sirnić sam čini nagao zaokret i odu-staje od dubljeg ispitivanja »tajne ovog preokreta«, pa ustvrđuje da je svako zaključivanje ovde problematično i da se nx>ra priz-nati da stvani tako stoje u stvaraiositi bez obzira na motive. »A takvo stanje stvari«, prema Sinoiću, »ukazuje na ono što je za prak-tični politički život najvažnije, naime, da se palitička akcija, ma-kar i političkog protivnika, ima uziniati u obzir i cenlti prema stvarnim činjenicama i izrazima u momentu same te akcije, dli za vreme Irajanja te akcije, kao i da se njena vitalna snaga ima koristiti za slučaj da se mjeni neposredni cjljevi slažu sa sopstve-nim političkmi ciljevima«.111 Ovo utoBko pre važi za prilike u ko-jima »put demokratske evolucije prihvataju i oni, koji sn bili iz-raziti predstavnici anlidemokratskih sistema«; prihvatanje načela demokratske evolucije od strane tkomunističkih stranaka, bez ob-zira na njihove stvarne pobude, svedoči, prema Simiću, o »fpobedi opštih demokratskih aiačela«.
Političke stranke koje su podržavale ideju o Narodnom fron-tu na različit način su gledale na karakter međustranačkih od-nosa u ovoj političkoj formaciji. Većina ovih stranaka pri tome je smatrala da postojanje jednog širokog narodnog pakreta znači stavljanje oi prvi plan zajediiičkih ciljeva, ali ne i to da se po-stojeće stranke odriču vlastitog identiteta. Ovo shvatanje najbolje je istakrluto u poznatim rečima Ljube Davidovi<5a na icragujevač-kom zboru avgusta 1935: »Pozivam vać ne u Demokraitskiu straiiku već pod zastavu demokratije, u široki narodni pokret!« 2a razliku od ovakvog shvatanja o koalicdonom karakteru Narodnog franta, demakratska levica (fra;kdja Demokratske stranke) se zalagala za narodni pokret Udružene opozicije kao za jedinstveniu organizaci-ju. Demokratska levica, na ćijem čelu su stajali Ivan Ribar, Ži-vota Milojković, Dragoslav Smiljanić i Čedomir Plećević, tako je praktično zastupala ono shvatanje o Narodnom frontu' koje će Komunistička partija izneti po asvajanju i učvršćenju političke vlasti. U memorandumu koji je u vezi sa ovim vođstvo demokrat-ske levice uputilo vođstvu Udružene opozicije marta 1938. godi-ne stajalo je između ostalog da je »Udružena opozioija jedna je-dinstvena politička grupacija, sastavljexia od partija, grupa i po-jedinaca, koji se saglašavaju u tome da se udruženim snagama, složno i rame uz rame bore protiv idiktature od 6. januara 1929. u sviim njenim oblicima i fazama Jcao i da rade na tome da se u našoj zemlji nlesto ove diktature uspostavi vlada demokratije, tj. vlada većine narcxia u korist većine natoda... Kao takav op-šti narodni pokret, Udmžena opozicija mora, pored jedinstvenog vođstva, imati jedinstven program, jedinstvenu taktiku i jedinstve-nu organizaciju.«11
U odgovonu na memoranduin demokratske levice o Udruže-noj opoziciji kao jedinstvenoj organizaciiji Ljiibomir Davidpvić ie, međutim, skrenuo pažnju da predlozi demokratske levice -vode ufci-danju stramačkog pluralizma i time otvaraju vrata jednostranač-koj diktaturi. Polemika između demokratske levice i vođstva.De-mokratske stranke zanimljiva je utoliko što podseća na poleoniku
t Ibid., str. 87.
•  Jbid.,  str.  96-97.
•  Vladimir  Simić,   Ideoiotki  frontovi,   Beograd,   >Poiitika  i  društvc*, 1937, str. 32—43.
•  Ibid., str. 37.
i« Ibid., str. 39.
>» »Memoranduin vođstvu uđružene opozacije — Bcograd« objavdjea u: Dragoslav Smiljanić, Sećanje na jednu diktaturu, Beograd, »Rad«, 1960, str. 156.
46
Vojislav Koštunica, Kosta ČavoJ
bismo postaviti pitanje ika'kve bi ome brile. Ako bi se stvorifa jedina u Sloveniii. za slovenačku nacionalnost, druga u Crnoj Gori, treća u Srbiii, zatim n Makedoniji i Hrvatskoj, to bi zmačđlo imati iedrni raziediinienu državu koja bi se opet raspala. Iz tih raz-krera, iz tiib čisto praktičniih razloga, a ne samo princiipiielnih, — mi .nc moženro dozvoliti stvaranje talkvih partija. Mi 'težiimo stva-nanju jedinstva svih!«**
Ovdc sc /.apravo tvrdi da postoji neposredna iizročno-iposlc- ¦ dična veza između stranačkog pluralizma i mogućnosti raspada jugoslavenske višcnacionalne države. U stvari, taono je da u mno-ganackinalnoj dr/.avi sa stranačkvm plurali/mom ipostoji tendenci-ja ka stvaranju naciomalne strankc sva'ke nacijc ponaosvb, kakva je pre rata, recimo, bila Hrvatska seljačka stranka, mada obično uvek ima stranaka koje okupljaju i pripadniike različi'tdh naoija, pošto su za njihovo osnivanje bili presudniji određeni socijahro--politiički a ne nacionolni dinioci. Ali isto tako valja zinati da ipo pravdlu tog »greha« odnosno tendencije nije lišen ni jednostra-nački sistem u mnogonacionalnoj državi. Tako je, recimo, moguć-no da i vladajuća stranka bude ustrojcna kao osobena fcderacija nacionalnih stranaka u pojcdinim federalnim jedinicama, za čije uspostavljanje nisu bili ipresudni samo ideološki i klasno politički već ipre svega nacionalni činioci. A kada jc vla-dajiuća stranka u jcdnostranačkom sistemu ustrojena kao takva federacija nacio-nnlniih stranaka svake naoije ponaosob, onda se pre 'rli posle može očekiivati da će bar jedna od ovih nacionalnih stranaka <početi da vodi »čisto lokalnu politiku jednc nacije«. I mora se reći da jekod nas sklonosti ka takvoj usko nacionalnoj politici svoje nacije p»\'reimeno bilo, ali su se takve pojave obelodanjivale tek nn.Von pada pojedinih republičkih rukovodilaca. Tako je tek 1948. objavljeno Kardeljevo pisTno iiz ratnih dana o Andriji He-brangu u kojem se kritikuje Hebran"o\'a sklonos-t ka hrvatskcxm scparati'/mu: ^Radi se u pn'om redu o tomc da u Hrvatskoj stvari neće icM dobrn dckle god se i>n uopće budc ta:mo nalazio. Citav nio'S'ov mentalitct i niceov karakter jc ta'kav, da predstavlja stal-nu tendcnciju ka slabljcnju .povc/rnno.sti Hrvatske sa Juposlavijom. Ima u tome pagledu i konkrctnih momcnata 'koji to TX>kaniJTJ, a još v.iše oinjenica da u Hrvatskoj neprekid.no vmamo posla 6a is'tim negativTrim dementdma. Prvo, »kod Andriie Hobranga na svakom učinienom koraku i'/biia na dan hrvatski niacionaJistički uklon.«" I što je naizainiimljivije, to nije bio i poslednii iprimer naoionalisličke usikogrudos'ti u akvira viadajućc stran'ke iedne federalne jedinice.
Mo i pored ovakA'ih pokušaja osporavan j;a legitJmnosti stra-nač'kog pkiralizma i opni.vdava.nja prodnosti i valianiO»Li iednostra-naokog sistema, oinjenica je da to ipaik nije bilo dovoijno. Jer, seća'niic na ranije obli'ke stranačkog sistema još niie iiščdlelo, a uz to i pojedine rnnijc b.jave o osobenostima pniedinih icdnostranač-kiih sistema nisu motrle da biidu lako 7-aboravljene. Taiko u jedno'm dolaiiinontiu KP.T od jula 1940. nailazimo na poistovećivanje jed-nostranačkos sistcma i totaliitariz.ma.05 A to je bila logična posle-dica ondašnjeg uverenja d^. je jednostranački sistem, u poređeniu sa višeftrnnačkim. manje prihvatljiv i opravdan i da je stoga niego'/a lecritTmTiost spoma.
Da bi se izbegla ovakva mogućnost krkičkog poređenja jed-nostranačikog sistema sa stranaćikim pluralizmom, ubrzo se ipri-beglo tvrdnjii da .između ova dva sistema nema neke veće ra7.1ike. To je, recimo, bila svrha sledećeg abjašnjenja .prirode našeg po litićkog poret'ka: »Črtav naš sistem baizira1h je na takvSm osno-vama, na takvim princtpima, da se ne može govoriti o jednostra-nač!kom sistemu. Mi smo socijalistiička zemlja, ali ne centralistič-ki već decentraliistički uređena socija'listička zemlja i u ekonom-skom i u ipolitičkom poglediu. Prema tome, kod. nas ne određu}u pravac politike ipojedine partije, one koje su na vlastd \ one koje su u opoziciji, na taj način što bi se sulkobljavžinjem mišlvenja ta dva elementa određivali izvjesni ipran/ci u zakonima i dnugom. Kod nas postoji Sociijal'istićki saivez radnog naroda Jugoslavije, a u njemiu su svi, svi naši građani koji rade, svi (koji me žive paraizits'ki. Tu su ;i sindika'ti i Savez komuinista, organrizaoije om-ladine i žena i druge dnušK'ene organizacije i pojedinci. Razumije se da na taj način kod nas postoje apsurdno postojanje još neke posebne partijc, jer se "uniutar toga Saveza razvija iborba Tazliči-tih mišljenja. A kad postoja borba miš'ljenja, onda se nS u kom slučaju ne može govoriti o iednopartijskom sistemu.«*6 I kako je odmah postavljeno pitanje karaktera izbora, to je fpoikazano na primeru načina kandidovamja i izbora paslaniflća, što je, po avom kafcvvaniiu, pctvrđdvalo da \x .našoi zeml)ii postoH novi obliik više-stranačkog sistemia: »Kao što vidite, i to je viŠepartiislki sistem, samo u novom obiiku. To je već parlamerttarizam na viSem ste-penu nego na Zapadu.«87 A samo dve godine .kasnije na postavlje-no .pitanje: »Kako vidiile demokraiti'zacijiu: da li u okvinu sistema iedinstvene 'paTtije, ili ona treba da se izrazi slK>bodnom razK-kom u miršljenjima?« — dat je sličam odgovor: »... i ja ii svi mi zajedno nc smatramo da samo u višepartijskom sdstemu rnože da bude slobodnog m.i'šljenja, već isto talko i u jednoipartijskom, mada sisterh 'koji kod nas postoji nije jednopartijs'ki, poSto naš, Socijailiistički savez radnog naroda dključuje razne grmpe i grupi-ce, razme bivše pristalice pojedinih partija itd. Smatram da je sloibodna diskusiva •mofrućna i u takvom sistemu (kalkav je ikod nas,
a i u drui'gim socijalističkim zeroljama, pošto je naidemokratskijij način kada se prihvati  iskri'Stalisa'no miiSiien'ie većine.«*8
Treba odmah reći da su u ovim manje-više sli'čnirn odgovori-1 ma stranim novinarima dobro uočene karakteristike jednos^ra-J načkog i \"išestranačkoig sistema. Kako, naime, poli.tička stranika' predstavlia udiruženje istomišljenika (otvvda 'jediinstvesn stranački prograim i unutrašnja discipliTia koiom se >to jedinstvo mišlienja obezibeđuje), sasvim je oćigledno da sučeljavania i bonbe bitno raz.ličitih mišljenja ne može biti u sistemu u 'kojem (postoji i vla-da samo jedno stra'nka. Ovaj zaključak jc bio utoiliko nezgodniji što sc, po veoma raširenom uvereriiu, slobodno izražavanje i bor-ba ¦mišljenja poistcn'ećuju sa demokratdjom kao ta'kvom. Ako se, dakle, t'vTdilo da je naš novii politi6ki iporodak uistiniu demokrat-ski, onda je valjaio pokaza'ti da i kod nas postoji sloboda izraža-vanja i borba različiiih fnišljenja. A kada je već lizrečona ova tvrdnja, onda se lako mogao izvesti zaključak kako naš sistem u stvari i nije jedmosirainački, u kojem, inače, roma ovakve borbe mišljonja, vcć zapravo novi obli'k višcstranačkog sistejna, za koji se čak može rcći da prcdstavlja parlamcntari/am na višem sle-ipenu nego na Zaipadu. Trebalo jc, međiitim, da prođe više od dve decenije pa da ovaj novi i viši oblik pluralizma, koji se <ne može svesti ni na jednostranački ni na višestranački sistem, Edvard Kardelj   nazove pUiro.Uzmom  samoupravnih  inleresa.
Ovo obiašnjenje bi sigurruo bilo uverljivije kad bi se više uzimala \i abziir činjenica da je za odgovor na 'pitan.je o tome da li je dati poredak jcdnostranački ili višestranački inajvažniji broj zakonsiki priznatih i postojećih stranaka, a potom i njihcxvi me-đmsobni odnosj. Ova činjcnica se, međutim, zainemaruje, da bi se potom izveo zalključak knko je za postojanje tzv. višestranačkog sistema u novom obliku dovoljno s-amo slobodTio feražavanje i bor-ba različitih rKclitičkih mišljenja, ai.i je to zadaitak koji iprevazilazi okvir naših razmatranja.
Siižavanje posleratnog slranaokop phiralizma na jednostra-nački sistem dovelo je i do izvesnih ncdaumica u pogledu smisla i damn^aja Usta^'cnm zajemčene slobode političkog udruživanja. Po">tavilo se, naime, pitanjc da li je sloboda udruživamja jednako pravo koje uživaju svi gractani bez ikakvc razlike. Sa uspostaiv-ljanjcm jcdnostranačkog sistcrna odgovor na ovo pitanje nije više mogao da bude potvrdan, pošto je jednakost svih građana pred zakonom jedino mogućna ako svi gi'ađani uživajti slobodu udru-živanja u političke stranke Hi je pak ova sloboda svima uskra-ćena, i to bez ikakvag i7.uzet>ka. Jednostavno rečeno, tu slobodu moraju imali svi ili niko. Izgleda da je u trenutku preobraćanja stramačkog pkiralizma u stranački momizam ovaikvo rasuđivaTije bilo prisutno i da se unokoliko naslućivalo da bi tzv. bespartijska demokratija bi!a možda jedino principijdno i pravično rešcnje, kojc je u fikladu sa načeiom pravne i politiĆke iednakosti. Kako su, međvrtim, u to vrcme sve građanske stranke članice Narodnog fronta ujrlavnom izgubile stranatkii individualnost, pravičnosl je nalagala dn se u tomc nc pravi ni'kakav izuzctak. Ovo je bilo ntolilko očirJcdnijc &to je KPJ na ovaj ili onaj način zahtevala od koalioionih paftncra u Narodnom frontu da nrestanu sa uobiča-jenom strar.ačkom dclatnošću, pa je ntoliiko bilo neugodnijc da tni/i (>d diniiffih ono na šta, mače, sama no pristaic- No ^ao i uvek, i u crvoj priliici nađeno jc »srcćno« rcšonje po kojem sve druge slramkc treba da odmo.h zamm, dok bi jedino KPJ još neko vreme pcstoiala kao posebna organizacija, da bi i ona sama postepeno odumiiirala. Krajnia stidbina svih stranaka bila bi, dakle, ista, a jcdina   razVvka   bila   bi   u   tomc   što   no   bi   bila   i   istovremena.
Na prve tragove ovakvog rešenja nailaizimo 1951. godine u sledsćom odgovoru jednoni stranom novinanu: »Da bi se izgradio socijalizam moraju se naći putevi koji omogućuju da se on što lalcše i bi-žc iz^i-adii. U već iagrađemom socijadizmu, odnosno kad r-e prela?! 'U višu fazu — komunizam, uopće <nema govora o bilo ¦kaikvjm partijama, pa ni o jednopartijskOTn sistemu; država, šta-\rLc, cdumire, a i uloga parfcšje i jednopartijsJki sistem kao takav odrjaTiire.«"" A šest godina kasnije u cdgovx>ru stranom novinaru ovo je !i7.ričito potvrđenio: »Mii smo na še&tom .kongresu dali ori-jcntacijii na odumiiradinje države i komun'isti'čke partije. Ali to je prcces koji će trajati dosta dugo.«70 U osnovd istu nnisao susre-ćeT:-> i u P.rc<granTu SKJ od 1958, u ikojem se, dodiuše, ne govori o cduTniranj.u vcć o postepencm iščezavahju vodeće politlčke idoge Saveza komunTsta Jugoslavije: »Vodeća poldtičlka uloga Saveza komunista Jugoslavije će, u perspektivi, iščezavati — sa razvija-njem i jačaniem sve obuhvatinijih obHka neposredne soci.jalističke derridkratiie.«71
»• Peti kongrcs Komuuističke partije Jugoslavije, Beograd,   »Kufltura« 1948, str.  126—127.
•» J. B. Tito,  »Situacija u JugoslavijU,  napisano sredinom   jula  1940,
Sabrana djela, Beograd, Izadavački centar »Komunrst«, 1978, tom  5, str. 129.
•• J. B. Tito, . »Iz razgovora sa učesnioirna semmara Bdd Servuda«, 18. jula 1954, Borba za inir i medtinarodnu saradnju (1953), Beograd, »Kul-tura«, 1956, str. 202.
" Ibid., str. 203.
•» J. B. Tko, »Iz razgovora s dlrelctoroim pariskog lista »Mond«, 30. aprUa 1956, Borba za mir i međunarodmt saradnju (1956—1957), Beogr&d, »KuHtura«, 1959, str. 40—41.
Stranački pluralizam ili monizam
47
Tcza o poslepcnoni odismiranju vladajuće stranke posle ras-pušt?..nja svih građansk'ih stranaika prcdstavlja poslednji čin u osparaivanju legiitf'mnosti stranačkog plnralizma i apravdavanju istoiTJske neophodnoisti iiilkovodede uioge predvodničke stranke. Jer, kad je posle dvadesetak godima kolciktivno pamćenje manje--više i7,blcdalo, nije višc bi!o neoiphcdno da se ponovo prebi'ra po prašlosti, c!n 1>i sc o^porio 'prvobitni stranački pkiralizam i op-ra<\'dno p:>!onj.i morrzaim. Čaik jc bilo mcpućno da se izričito od-boci idcja o ođumirainju komurrističke partiie i iščezavan ju njene ru-kovodeće tJ-loge, o čemu svedoči sledeća izjava: »Kao š-to vam je poznato, mi smo još na Sestom kongresu govorili o odumira-n|u dr/avc, n)\ rt'ismo gavorili o edumrranju partije jer bi to bilo nreterano. Odumi.ra.nje države je d.uži proces i on se u današnjoj fazi ostvairuie sve širim učešćem u samoupravljanju. Međutim, odumiranir: Save/.a komunista ne do-lazi u obzir, kao ni slabljenje njegove uloge. To šlo neki naši prijatelji u istočnim zemljama pri-čaju da m.i hoć?;mo da svedemo partijn na običnog .prosvetitelja — nije tačno.«78
3. USTAVNOPRAVNI I ZAKONSKI STATUS STRANACKOG  PLURALIZMA
Stariji ustavi i na njima zasnovani pravni sistemi obično nisu sadržava'li poseibne odredibe o poliitičkim strankama niti su određivali iprirodu datog stranačkog sistema. Tipičan primor pred-stavlja američki Ustav od 1787, koji je donet « vreme ikada stra-nački sistem u današnjem smislu tih reči još nije bio ustrojen. U ovom Ustavu čak se izričdto t\e pominje -ni sloboda udruživatn.ia, tako da se potonje stvaranje pojedinih stranaka zasnivalo na pra-vu naroda da se mirno oflcuplja (right of the people to peaceabh assemble), garantovano prvim amandjnanom, i dmgvm pravima koja doduše nisu obuihvaćena enumeraoijom u Ustavu, aili za koja se devetim aanandmanom utvrđuje da ih je narod zadržao. Noviji ustavi po pravulu sadrže slobodu udruživamja, a često i druge odredbe kojima se određuje uloga stranalka u datom politič'kom sistemu i utvrduju izve&na ogramčenja koja se tiču načina i sred-stava njihove borbe za vlast.
Ovo drugo rešenje ozailccmjeno je u pravnom poretku posle-ratne Jugoslavije. To je učinjeno uoći prvih izbora Zakanom o udruženjima, 23bc«rovi<ma i javniin skupovima od 25. avgusta 1945. (»Službeni List DFJ«, 65/45). člamMn 2. ovog Zakona predviđeno je postojanje političkih strainaika (udruženja), koje, zavisno od svog delakruga a*ada, mogu foiti političke stranke autonomnih ob-lasti, zemaljske političke stranfke (na teritoriji jedne federalne jedindce) i savezne političke stranke. Za samo otpočinjanje rada novoosnovane iH obnovljene politič'ke stramke bila je davoljna priiava nadležnom organu vlasti <čl. 3.), što je za delotvoran stra-načfci pluralizaim mnogo bolje rešenje od tzv. prethodnog odobre-nja. Brijavu o osnivaBJu odnosno obnovi rada političkih stranaka trebalo je da ipotpiše najmanje pedeset hiraća aiko su u fpitanju poHtičke stranke autonomnih oblasti i zemaljSlke fpolitičke stran-ke, a za savezne stranke najmanje sto bira'a sa teritorije na «ko-joj deluju (čl. 4.). UkoEko radJežni organ unutrašnjih postova ne donese odluku u roku od petnaest dana t>o učmjenoj (prijavi, srna-tralo se da polkičkoj stranci rad nije zabramien <čl. 9. <stav 2.).
To je, bar po sjovu zakona, bio veoma Hberalan sistem, ko ji je ipak sadržavao jedno bitno ogranićenje. Nadležna vlast je mogla da zabrarai osnivanje i rad političkih stranaika koje imaiu fašistički i profaiistički karaiktor i\\ slnže lizazivanju i raspiriva-nju nacicnalne, rasne fli verske nejednaikosti, mržnje i razdora ili ako su osnivači odnosno lica koja se nalaze ma čelu stranke nosioci takvog rada (H. 8. stav 1.). Još veće nodournice izazivala je odredba po kojoi je nad'ležna vlast autononrme, odnosno fede-ralne jedinice mogla da na svojoj teritoriji zabrani rad savez-ne politioke stranke ako taj rad ugrožava ravTKapriavnost i jedm-stvo dotične jedimce s - drugim jedinicama (čl. 8. stav 2.). Jp*", time ie stvorena mogiićnost da pojedine strainke slobodno dcluiu na većom de!u jueoslovenske teriftorije, a da istovre.meno budu zabrainjcne na teritoriji pojedinih federalnih jedinica. Ova od-redba je -u stvari bMa tnperena iprotiv onih političkih stranaka koje u cdirti nisu prihvatatle već izviršenu podelu Jugoslavije na pojedine federalne jediaiice, odnosno davanje statusa federalne jediiMce pojedinkn istorijskim polkrajiinaima.
Na osnovu ovog Zakona fonnalno je potvrđen već oživljeni stranaćki phiralkain posle konačnog ođlobođenja zemlje. Skoro sve tadaSnje političke srtrai^ce iskoristiđe su onm piiliku da oza-kone svoje delovanje. Do kraja 1945. savezno Minastairstvo unu-tražinjih -poslova donelo je rešenie o obnovi rada odaosno osniva-nrj-u Demokratske staranike (»Službeni list DFJ«, 73/45), Narodnog franta Jiugoslavije (77/45), Narodne radSkalne stranke (78/45), Ju-goslovensike republikanske demakratsike stranice (86/45), Sooijali-stičke partSje J-ugosflavije (88/45) i Socijal-demokratsflce partiie Jaigosla^je (97/45), dok je abnova delatnosti Narodne seljačke stranke (*Služibeni list FNRJ«, 78/46) J Samostalne demokratske stranke (7/47) fommallno potvrđena posle donoženja,iprvog Ustava od 31. jamuara 1946. godine. ZanimilijivK) je da ipojediine ondašnie strartke rrisu smatrale da je noophod'no i formeuno ozakonjenje
njihove dolatnositd, što govori o Tij'ilTovom privilegovanom polo-žaju u odnosu prema tadašrojim vlastima. Tako je, recimo, Hr-vatska republiikans:ka •seljačka srtranka delovala u Hrvatskoj, Bos-mi i Hercegovini i Vajvodini a da prethodno nije ipodncla /pardjavu saveznom Mini&tarstvu unutrašnjdh po&lova. I2jvesne nedovnmiee izaziva i KPJ koja mje formalno ozakonjena, ipošto nije smatrala da ona sama, poput drugih stranaika, treba da podnese od^ovacra-juću .prijavu saveznom MLnistaTStviu tmirtražnjih pođlova. Time je stvorena paradoksaina situaoija da se strari'ka na vlasti farmalTio nalazi'la u iiegaikiasit'i u odnosu na tu istu vlast Skoju je čvrsto dr-žala. U prvo vreme to je pravdaoio činjendcom da je 6ve do 194S. goddine KPJ ostala dnibriim delomn konspirativna, a kasnije se ve-rovaitno imao na umu rukovodeći i u izvesnom smislu nadustavni status ove stranke.
Donošenjem Ustava od 31. jamuara 1946. dalje je u>6vršćen status sta^načkog pitiralizma. Cianom 27. ovog Ustava zaieančena je sloboda udruždvaTija, ikoja je iprema 'tadašnjem tumačenju obuh-vatala i slobodu udruživanja u različite polittifike stramke. To iz-međiu ostalog potvrđuje i pot<Mi)ji Zakon o potvndi i izmeaiama Zaikona o udmženiima, zborovima i drugim javiiim sbupavima od 25. avgusta 1945. (»Služfoeni list FNRJ«, 51/46), »koii je donet na osnovu novog Ustava. Ovim Zaikanam su skoro doslovno pre-uzete sve važnije odredbe raniieg Zakona od 25. avgusta 1945. koie su se iticale osmrivanja, priiavijivanja i deJofcruga <rada političkih stranaka (61. 2, 3. i 4. doslavno su preuzeti m ipretbadnog Zako-na). Jedana bitna racdika ticala se uslova pod .koTiina se moglo zabranitii osniva'nie i rad političkih stranaka. Dođc je u prvoon Zalkonu 'bfla predviđena mogućnost zabrane stiranaka koje imatu faSktički i profašistički karatkter, u drugom Zaftoomi ova Eabrana se ticala stranaka ikoje idu na to da se ipramend i poniši tretaviK) uredenje u .protivdemokratskoim cdlju (čl. 9.). Osta'li razlozi za zafbnatiiu — izazivanje i ras.piTivaTije nacionalTie *li versJce neied-naikosti, mržnje i razdora i ugrožavanje ravaiopravnositi i jediin-stva jedne narodne republike odnosno autonomne ipokrajinc — ostali su ugJavnam isti (čl. 9.).
Tako je i posle donošenja Ustava od 31. januara 1946. stra-nački plundizam ostao ne satno nesumnjiva činjenica ondašnjeg političkog života već i Ustavom zajemčena mogućnost. Kako su sve politi6ke stranke, izuzev KPJ, vremenom iščezle sa politič-ke pozarnice; tih godina postavilo se pitanje da Ii su u posle-ratnoj Jiugoslaviji višestranački sistem i sloboda udruživanja u različite političke stranke pravno tikinuti, ili je sa stanovišta Ustava i zakona to još uvek dopuštena mogućnost, koja se iz određenih razloga više ne koristi. Odgovor na ovo pitanje zavi&i od metoda kojim se služimo. Ukoliiko se opredelimo za strogi nor-maLivizam, koji je inače primeren samo onim pravnirn sistemi-nia u kojima nema većeg raskoraka između norme i stvarnosti, onda bismo mogli zaključiti da je u poslenatnoj Jugx>slaviji i dalje postojala mogućnost stranačkog pluralizma.
U pril<^ ovakvog zaključka može se navesti činjenica da je neposredno posle rata doneto sedam rešenja na osnovu kojih je obnovljen rad predratnih političkih stranaka i da ova rešenja nikada ni'Siu itričito tikinuta. Formalno pQsmatrano, ona su i da-lje na snazi. Uz to je Zakonom o potvrdi i izmenama Zakona o udruženjima, zborovima i drugim javnim skupovima, koji je do-net posle sittipanja na snagu Ustava od 31. januara 1946, izri-čito predviđena mogućnost ludruživanja u politićke strantke. Ovaj Zakon važio je sve do aprila 1965. godine, to jest i posle dono-šenja Ustava od 7. aprila 1963. godine. Kako je uz to novi Ustav skoro doslavno preuzeo od Ustava od 31. januara 1946. odredbu kojom se zajemčuje slaboda udinuživanja, s pravom se može pret-postaviti da je, sa stanovišta praktične primene, njena sadržina ostala nepromonjena. A to zna^H da je i dalje bilo zajemčeno pra-vo udruživanja u različite političke stranke. To između ostalog potvrđuje i činjenica da je posle donošenja novog Ustava od 7. aprila 1963. pored KPJ odnosno SKJ postojala još jedna poli-tička stranka. To je bila Hrvatska republikanska seljačka stran-ka, koja je nastavila sa izdavanjem svog glasila Slobodni dom, čiji je poslednji broj izašao 27. decembra 1963. godine.
Doduše, bilo je izvesnih pokušaja da se zatre trag avakvog tumačenja ustavne odredbe o slobodi udruživanja. To se na-ročito zapaža u krnjoj strukturi novog Osnovnog zakona o udru-ženjima građana od 4. aprila 1965. (»Službeni list SFRJ«, 16/65), kojim je zamcnjen do tada važeći Zakon o potvrdi i izmenama Zakona  o  udruženjima,  zborovima  i  javnim   skupovima   od  25.
<"> .1. B. TMo, "Odt'ovori nn mtanja inciiiskog socijalističkog listn Nav5ak.ti«, 9. novcml>rn 195], Borha za sndjalištičkn demokratijti (od 26. juna 1950, do fcraja  1951), Beograd, »Kulttira«, 1953, str. 437—438.
70  J.   B. Tito,   Ir.tcrvju   prcdstavniku   amcdt!ke   televizjjske   kompanije CBS«,  20.   iuna   1957,   Borba  r/i  mir  i  niciltmarodntt  saradnju  (1956—1957), Beoprad, »Kultura«, 1959, str. 356.
71  Proi'ram   Savezo   kormmista   Jitgosiavije,   Beograd,   »Kultura«,   1958, stir. 235.
¦2 J. B. Tilo, »Prkrcdna refonnn jc revolucionaran posao koji sc mora iy.vrsi-.ti«, 20. ncn'cmbra 1966, Dnrbci r.fl nrir i m<'-duuarodmi saradnju (7.0. oktobra 1966. — i oktobra 1967), Beo^rad, Bcostradski izdavačko-gra-Cički zavod, rcclakcija  »KuMura«, 1972, slr. 59.
48
avgusta 1945. godine. Dok je u starom Zakonu posebno poglavlje i bilo posvećeno političkim strankama '(udruženjima), u novom Za-konu se jedmo govori o udruženjima. No kako se političke stran-ke s pravom mogu podvesti pod opšti pojam udruženja, to se i dalje može smatrati da sloboda udruživanja uključuje i slobodiu udruživania u političke stranke. Uz to je članom 22. ncxvog Za-kona izričito predviđeno da udruženja osnovana po dotadašnjim propisima nastavljaju rad po odredibama ovog Zaikona.
Ovivkvo tumačenje isključivo pučiva, kako smo to već nagove-stili, na strogom normativi/.mu. Ukoliko se, međutim, pođe od saznanja da u poslcratnoj Jugoslaviji pravni normativizam nije bio na velikoj ceni zbog prirode novouspostavljenog političkog poretka, onda po svoj prilici trcba pribeći pravnom realizimi. Ako se, dakle, pođe od pretpostavke da je pravo pre svega pred-viđanje o tome kako će postupati organi, a naročito sudovi, koji primenjuju pravo u pojedinačnim slučajevima, onda će odgovor na pitanje o slobodi udruživanja u različite političke stranke sva-kako biti odrečan. Jer, koliko je to nama poznato, počev od 1947. godine svaki pokušaj prodiiženja uobičajene delatnosti ranije ozakonjenih političkih stranaka ili osnivanje novih dovodio je do veoma neugodnih, pa i kobnih posledica.
Jedini izuzetak od ovog predstavljala je KPJ, koja je bez ikakvih teškoća i zapreka dalje razgranjavala svoju stranačku de-latnost, pa se otuda postavlja pitanje njenog osobenog ustavno-pravnog statusa. Rekli smo već da KPJ nikada nije formalno oza-konjena, po&to nije podnela odgovarajuću prijavu saveznom Mi-nistarstvu unutrašnjih poslova. No kako je, i pored ove formalno--pravne manj'kavosti svoga položaja, imala presudnu ulogu u celo-kupnom posleratnom razvitku, ona je, prema rečima Dragoljuba Jovanovića, bila ono važno »parče« ustava koje se u Ustavu ne pominje (»parče« ustava je čuveni Lasalov izraz).78 U tom smi-slu može se reći da je KPJ imala metapravni odnosmo nadustav-ni status. To se konačno obelodanilo onog trenutka kada je ovaj osobeni položaj KPJ uvršćen u osnovna načela Ustava, koja pred-stavljaju osnovu tumačenja ustava i zakona, kao i delovanja svih i svakoga. Tako je u »O&novnim načelima« Ustava SFRJ od 7. aprila  1963. na sledeći  način utvrđena uloga KPJ odnosno SKJ:
»Savez komunista Jugoslavije, pokrctač i organizator narod-nooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, nužnošću isto-rijskog razvitka postao je organizovana rukovodeća snaga rad-ničke klase i radnog naroda u izgradivanju sodjalizma i u ostva-rivanju solidamosti radnih ljudi i bratstva i jedinstva naroda.
Savez komunista svojim usmeravajućim idejnim i političkim radom u uslovima socijalističke demokratije i dru^tvenog samou-pravljanja osnovni je pokretač političke aktivnosti radi zažtite i daljeg razvitka tekovina Socijalističke revolucije i socijalističkih društvenih odnosa, a posebno radi jačanja socijalističke društve-ne i demokratske svesti ljudi« (Osnovna načela, VI). Time je ru-kovodeća uloga KPJ postala trajna i neprikrivena, što je po svojoj  prirodi  najvažnije  obeležje jednostranačkog  sistema.
Prvi primer ovakvog ustavnog rešenja predstavlja sovjetski Ustav od 1936. koji je u članu 126. na sledeći način definisao položaj i ulogu vladajuće stranke: »Najaktivniji i najsvesniji gra-đani \z redova radničke klase i iz drugih slojeva trudbenika uje-dinj'UJu se u Svesaveznu komunističku partiju (boljševika), koja predstavlja avangardu radnog naroda u njegovoj borbi za učvrS-
S A D R 1 k<i
UVODNA   NAPOMENA     —   —   —   _   —   _______
1 KARAKTER DRUSTVENIH POKRETA I STRANACKOG SISTEMA
1.  Društveni p>okreti i narodni front    —   —   —   —   —   —• —
2.  Polvti&ke stranke i stranački sistem     —   —   —   —   —   —
II PREOBRA2AJ STRANACKOG SISTEMA —_   —   —   ___
1.  Stranački pluralizam  tokom narodnooslobodilačkog rata    —
2.  Opozicija izvan  Narodnog fronta    —   —   —   —   —   —   —
3.  Opozici ja xmutar Narodnog fronta   —   —   —   —   —   —   —
III  SREDSTVA BORBE POLITICKIH STRANAKA    —   —   —   —   —
1.  Metodi  borbe  hegemone stranke     —   —   —   —   —   —   —
2.  Oblici delovanja opozdcionih stranaka    —   —   —   —   —   —
IV  VA2NIJA SPORNA PITANJA U SUKOBIMA IZMEĐU KOMUNIS-TIĆKE PARTIJE I OPOZICIONIH STRANAKA   —   —   —   —   —
1.  Nezavisnost  sudstva       —   —   —   —   —   __   __   __   __   __
2.  Osnovne slobode i prava    —   —   —   —   —   —   —   __   __
3.  Krivično   zakonodavstvo       —   —   —   —   __   __   __   __   __
V NAPUŠTANJE IDEJE STRANAČKOG PLURALIZMA —   —   —   —
1.  Iščezavanje tragova stranačkog pluralizma —   —   —   —   __
2.  Osporavanje Jegitimnosti stranačkog  pluralizma     —   —   —
3.  Ustavnopravni  i zakonski status stranačkog pluradizma    __
ćenje i razvitak sooijalističkog uređenja, i koja predstvalja ru-kovodeće jezgro svih organizacija trudbenika kako društvenih, tako i državnih.« To je t>io uzor kako se osvojena rukovodeča uloga vladajuće stranke i formalno ozakonjuje. Stoga je u po-tonjem Ustavu SSSR-a od 7. oktobra 1977. godine utvrđeno da je Komunistička partija Sovjetskog Saveza »rukovodeća i usmera-vajuća snaga sovjetskog društva, jezgro njegovog političkog si-stema, državnih i druStvenih organdzacija« (čl. 6.).
. U prvim posleratnim ustavima istočnoevropsikih zemalja na-rodne demokratiie, uključujući i jugoslovenski Ustav od 31. ja-nuara 1946. vladajuće komunističke partije nisu iinale ovu us-tavnu garantiju neprikosnovenosti i dugovečnosti svoje vlastj. pošto su još uvek oili prisutni manji ili veći ostaci stranačkog pluraHzma. Kada je početkom pedesetih godina jednostranački sistem konačno učvršćen, ustavni položaj Koraunističke partije Sovjetskog Saveza postao je uzor koji se više nije tnogao zaobići prilikom prve potpune ili delimsične izmene do tada važećih usta-va. Tako je Ustavom Ćehoslovačke od 11. jula 1960. god-ine Ko-munistička partija, kao avangarda radničkc klase, iproglašena »vodećom snagom u društvu i Državi« (čl. 4.). A Ustav Rumunije od 1965. godme na sličan način utvrđuje da je Rurounđka komu-nistička partija »vodeća snaga celog društva« (čl. 3.).
Slične odredbe nalazimo i u novijim ustavima iz tzv. tre-ćeg sveta. Ćlanom 5. Ustava Repuiblike Kube od 24. februara 1976. je, reoimo, izričito propisano: »Komun'istička partija Rube, or-ganizovana marksističko-lenjiiristiaka avangarda radničke klase, vrhovna je rukovodeća snaga društva i države koja organizuje i usmerava zajedničke napore u pravcu visokih oiljeva izgradnje socijalizma -i kretanja ka komfiHiističkom dnuštvu.« Još dalje je otišao alžirski ustavotvorac koji je neprikriveno prapisao da je Front nacionalnog oslobođenja jedma partija u zemlji (čl. 95. Ustava Alžirske Etemokratske i Narodne Republike od 24. novem-bra 1976.). Ustavom je taikođe potvrđena avangardna i rukovode-ća uloga ove stranke (čl. 97.), tako da »odlučujuće odgovome funkoije na nivou države vrše članovi rukovodstva Partije« (čl. 102.).
Najdalekosežniji 'korak u ustavnom normiranju stranačkog monizma učinjen je u ustaviana Albanije i Kdne time što je i ideologija vladajuće strarike iproglašena jedino dozvoljenim" i 6ba-vezujućim pogledom na svet. Prema Albanskom Ustavu od 28. decembra 1976: »U Narodnoj Socijalističkoj Republici Albaniji vladajuća iiieologija je marksizam-lenjinizam« (čl. 3. stav 2.). A Ustav Kiine od 5. marta- 1978. je ovoj ideologiji pridružio i učenje Mao Ce Tunga: »Država podržava vodeću poziciju marksizma-lenji-nizma i učenje Mao Ce Tunga u svim sferama ideologije i kultu-re« (čl. 14.). Uz to je kineski Ustav jedinstven u socijalističkom svetu po tome što i formalno obavezuje sve građane »da podr-žavaju nukovodeću ulogii KbtmmastiSke partije Kine« (čl. 56J. Ili je to možda samo dokaz razboritog političkog realizma i osvedo-čenog saznanja da se sveopšte podržavanje naprikosnovene ruko-vodeće uloge jedne stranke jedhio zakonom može iznuditi.
« Vstavctvorni odbori Savezne sknpštine i Skupštine naroda   10   de-cembar 1945 — 4, januar 1946, str. 27.
TRIBUNA, gjasilo UK ZSMS Ljubjjana, XXXVH. letnik
odgovorni urednik (v.d.): Miran Kalin
giavni urednik: Tomi Gračanin
naslov uredništva: Kersnikova 4, Ljubljana
tisk: tiskarna Ljudska pravica, priprava BEP Dnevnik
naklada: lOOOOizvodov
Oproščeno temelinega đavka za promet po sklepu §t.421-17ozdne 22.1.1973 posebna izdaja, 27.novembra 1987
Izid posebne izdaje je omogočflo predsedstvo UK ZSMS Ljubljana.
1?????   ??????  ? ??????
???????   ?????   63.29?'

?      ?      ?      ?     ?>      ?      ?
?????????
?      ?      ?      ?
???? * — ???. I
? ? ? ? ? ? ? 25   ???????  1945
?????????? ? ?????????????? ??????????? ???? 1 — ??????? 22-605
????   ??????   ????????? ???? 1 — ?????
????? ??? ?????????
|?11??
?????? ?????? ????????? '???? ??.??^????? ????? ???? ]?? ???^?? ????^?? ????? ???-????? ?????? ?????, ?????? ?????? ???????????, ?????? ??????? ??????? ?? ?????, ?-
?????? ?? ?????????? ???? ?? ? ?????? ???.
???? ?????????? ???????? ????? ? ????? ?????? ?? ????-?????? ???? ???????? ?????-?? ?????? ?? ?????? ????????
????? ??????. ?? ?? ????? ??-??? ????????? ?????????? ??? ?????????, ?? ???? ??????? ???? ????????? ?????, ??? ?? ?? ???? ??????? ?????? ??-??????, ? ????? ? ???? ?? ??-
?? ?????? ?? ?????????? ???? ???? ????????????>? ????? ????????????, ?? ?? ?????? ??-???: ????? ?? ??????? ????? ??? ?? ? ????? ????? ? ????-?? ???? ?? ????? — ???????.
????????   ??????? ???????
?? ?????? ?.?.? ? ,??? ?????? ?? ??????? ?????????? ? ???????, ????????? ?? ????. ????? ?????-????? ? ???????- .?????????'-'??. ????? ????????, ??.' ?\ ????, ??. ????????.?? ???? ????????? ??-????? ????? ? ????? ??? ????? ????  ? ???????.  ?   ???? ??  ???^
"5???????1 ?1???^12?? ?1 ???????" ?? 1983 \?6?\ ????? ?? ?\\????\\? ? ????????? ??????? (???????? V ?????????. ^.?! |? ?????? 12?1? 1? V ???1??? 1000 ???????? ? 1???[?? ???? ??????? 1???? ????????!, ????^15?? ???1?? ?? 1???, ????\/ ????? ??, 2????. ?? ????? ????? 1???? "? ?!????1?? \? ??? ??1 ???? ?? ???? ??????????, ????????? 2 ???????? 9 ??????? ?????, 51:?????? ????????? ?? ?1?????? ??1?. ??1???? ?? ??????????, ??? ?? ????1???, ??? ?????? ?? ????? ? - ??? ?? ?? ??????.
?? 1???? ??????, ?? 81? ????§1:?1:??? ?^??! ????? 1921 ?? ??^???? ?????????? ???1????? ? ????????? ????\ ?????? ??! 81?????| ????????? ??????? ? ??????? ??????? ?? ?????? ??????,??1:?? ?????? 1??1| ??????????? — ?? ?? ????\\? ???^???? ???????? V ??????? \??\? ?\$? ??????? ????' ???? ???????, ?? ?? ???????, ?? ???, ??? ?? ??????( ????? ??????? — 40 1?1: ??????? ??^?? ^??? ?? ???*?.
??????, ?1? 6? ???1? ??§? ?1????)? ??? ?????? ???? ??????!? ??2???1?????, ??????1? ??????? ?? ??????1? ????§???. ??1??1?§! ?????, ?1? ?? ????? ?? ???? ???????, ?? ?? §? ???1?? ??, ?? ?? ???1???1???, ?? ?? ???.
???? ??????
V ?????? ???????? ( ?? 6? ?????? ???* ??????") ??? ?51????1 ????? ??????? 12??? ? ??????? ???????. ?? ?? ??/?. ????, ?? ? ???????.
????? ??1??
Vojislav Koštunica, Kosta ČavoJki
između vođstva Komunističke partije i pojedinih prvaka opozici-onih stranaka posle oslobođenja. U oba slućaja, naime, jedna stra-na se zalaže za Nanodni foont u kojem će biti očuvan stranački plu-ralizam (Davidović prc rata i opozicione stranke posle rata), a druga strana brani shvatanje o Narodnom frontu kao homogenoj fonmaciji, koja od jedinstvene organizacije postaje organizacija jedne avangardne političke stranke. U dopisu koji je uputio u ime Glavnog odbora Demokratske stranke Davidović skreće pažnju da se demokratska levica pod firmom organizovanja jedkistvene akcije Udružene opozicije zalaže za stav da »partija više nema i da ipostoji saimo narod isto kao što su vlastodršci govorili od 6. januara naovamo... Svako uman shvatiće bez daljeg dokazivanja da bi razbijanje naroda u prašinu pomoglo reakciji. Partije po-stoje, Demokratska, Radikafna i Zemljoradn'ička i one su garan-tija za disoiplinovan rad određen odgavornastima sva'kog poje-dinca iz svake grupe. One danas nastupaju u tesinoj zajednici kao Udružena opozicija i imaju određen program u aktu Narodnog sporaziima koji partije bloka Narodnog sporazuma razrađuju i dalje u istom duhu i sa težnjom da taj program odgovori situa-ciji... I maloj deci jasno mora biti da sad uoči velike bitke koja demokratijji predstoji, put za udruživanje ne može voditi kraz ru-šenje političkih partija koje su za sve ovo vreme borbu vodile, ncgo kroz disciplinu sa određeniin vođstvom partija i partijskog bloka.«"
Više od sporova vođenih oko stvaranja Narodnog fronta po-sle 1935. godine, a podstakrvutih odlukom Kaminterne, daJji po-litički razvoj, a naročito posleratni, ukazao je na postojanje ava različita shvatanja druStvenih pokreta. Opozicione političke stran-ke u međuratnoj Jugoslaviji manje ili više izričito prihvatale su društvene pokrete kao viSe <neformalne i samo delinvićno organi-zovane kolektivitete, pri čemu su neki od ovih pokreta bili više organizovani <pokret oko Hrvatske seljačke stranke) od dnugih po-kreta (pokret oko srbijanske Udružene opozicije). Narodni front, u čijem je stvaranju pred kraj rata i posle oslobođenja rukovode-ću ul<»u tmala Komunistička partija, sve više se krajem pedese-tih godina udaljavao od ovog sbvatanja pokreta i sve se više sa-obražavao boljševičkom shvatanju pokreta, prema kojein je or-ganizacija (Komunističika partija) nešto sasvim  različito i izaoad masovnog pokrefa. Ovakvo shvatanje odnosa između organizacije i pokreta verovatno je najbolje izložio Lenjiti u spisu Sta da se radi? Pod uticajem ovakvog shvatanja društvenog ipokreta Narod-ni front se krajem pedesetih godina, kako piše Branko Petfano-vić, pretvarao u »organizaciju za pozivanje na rad i izvođenje rad-nih akcija«, odnosno <u »organizaciju za mobilizaciju radne snage«.1* U posleratnom političkom razvoju  Jugoslavije  treba pored postojainja dva razđd'čita gledanja na prirodu i zadaHke društve-nih pokreta ukazati i na pastojanje dva različita shvatanja poli-tičkih stranaka i stranačkdh sistema. Sistem političkih stranaka koji se u Jugoslaviji oblikovao u periodu od 1944—1Q4Q  arv\™& stoji pre svega u znaku dva potpuno različita shvatanja demokra-tije d uloge političkih stranaka. Traddcionalno Hberalno shvatanje suočeno je sa ortodoksnim, boljševičkiim shvatanjem demokratije, stranaka i parlamentarizma. 2Laxiemarujući za čas razldke između opozicionih stranaka, koje su u međuratoom periodu bivale veće ili manje i ikoje su nerelko dovodile i doTascepa u strankama iste orijentacije, većina opozioionih strajjaka u posleratnoin periodu polazila je od jednog istog gledanja na demokratiju. Ta istovetoost u gledanju na demokratiju sastojala se u prihvatanju i opravda-vanju vrednosti liberalTie, pluraiističke ili ¦kompetiti'vne desmokra-tiije. Razlike iameđu opoKioionih stjranaika u ovom peniodu se sma-njuju, podudamosti  počinju brie ili sporije  da se ispoljavaju, jer su sve ove stranke po prvi put suočene. sa jakim ideolcžkim i političkim protivnikom u čijim je rukama vlast. Izuzevši one opo-zidone sti^anke, odnosno stranačke prvake koji su seu ratu ili neposredno iposle oslobođenja odrekli dotadašnjeg stranačkog iden-titeta, sve ostale strainke i pojedind pripadnioi stnana'ka suočili su se sa jednim političkiTn .protivnikom koji je imao malo zajednič-kog sa njihovkn političkim svetom. Taj susret, ta suprotstavlje-nost dva sveta — liberali^ma i boljševizma najviše se isticala u nesaglasnosti u shvatanjima demoikratije i uloge politačkdh •stranaka. Prema liberalnom shvatanju, Jcao što je poznato, demokratije nema bez utaikmice političkih stranaka u ikojoj se kristališe raz-lika između većine i manjiine. U derookratskom poretku važe takva pravila političke igre koja manjini oroogućavaju da slobodno za-stvipa i širi svoje .poglede, da se zalaže za njih, oastojeći da utiče na politiku vladajuće stranke d pokušavajući da i sarna mimim putem, preko pariameaiitairDih azbora, dođe na vlast. Da bi m<^la uspešno da svoje razloge suprotstavi razlozi'ma većuie, manjina mora raspolagati ondm sredstvima uibeđivanja javnosti, onim po-iitičkim oružjdma tkojima raapolaže i većina: organizaoijain stranke i mogućnašću udruždvanja, slabodom javnc^ okupljanja i istu-papja i slobodarn štampe. U savremenom, razvijenom društvu, po-litički istomižljenici mogu polagaitd nade u uspeh saroo ako de-luju onganizovano, oslanjajući se na svoje stranike, udruženja i štampu.  Ovo  stavljanje ziiaka jednakosti. između demokratije i
stranačkog pluralizma ne znači, prema liberalnom stamovištv, zat-varanje očiju pred nedostacima stranačkog pluralizma. Političke stranke, kako piše Harold Laski, pate od mana klikaškog separa-tizma, dzvrću i kvare pitanja koja postavljaju, stvarajy/veštačke podele u biračkom telu, obezbeđuju odamost ličnosti umesto oda-nosti idejama, u svojoj delatnos'ti imanipiilišu nrižljenjem ljndi, ali ipak imaju osobit značaj za bbezbeđenje i furikcionisanje de-mokratskog procesa. One nisu savršane aM jož uvek predsta/vljaju najefikasnijoi branu od opasnosti diktature.14
Ovo liberalno stanovište da političke demokratije nema bez političkog pluralizma, a da politidkog liberalizma mema bez stra-načkog pluralizma, podrazumeva i da nema demokratije tamo gde postoji stranaćki monizam. Izvorni pojam političke stranke, par-tije, podrazumeva postojamje više partija; svaka partija zastupa deo društva kao §to kazuje i sam njen naziv. Svaka partija u suš-tini znači pripadnost određenoj organizaciii i odvojenost od dru-gih organizacija posebnim programom. Sistem političkih partija podrazumeva skup odnosa između više partija, kao i određene odnose ovih sa sopstvenom sredinom (političkim sistemom). Tamo gde postoji jedna politička partija nema ni parttjskog sistema, ni političke partije. Sistem jedne političke partije je contradictio in adiecto. Sistem jedne političke partije odriče izvorni smisao i svr-hu političke partije; vJadajuća partija suprotstavlja se postojanju drugih partija. Umesto da pniznaje i prihvata svoju parcijalnost, koja je osnovno obeležje bića partije, jedina partija ističe svoj totalni karakter; druge političke partije nisu dopuštene. Time je i poiitička partija, pošto je listrgmita iz svoje postojbine u demo-kratskom poretku, prestala da bude jedan od učesnika u disku-siji ili pretresu koji se vodi pred očima javnosti."
Ono što je naročito karakteristično za liberalno shvatanje de-mokraVije i od posebnog značaja za predmet našeg istraživanja jesie ideja o zaštiti prava manjine. Pri tome, važna je ona tenden-cija u političkoj misli liberalizma koja je stalno isticala opasnost da se vladavina većine kao osnov same demokratdje izvrgne u ti-raniju većine. To je ideja da svaka tiraniia predstavlja zlo, a da tiranrja većine može biti još pogubnija od tiranije manjine, zato, što otpor manjine čini još težim i beznadnijim. Ofcuda je u na-dahnutom obliicu razvijeno shvatanje da je potrebno zaištititd pra-va manjine: »Liberalizam je političkonpraivini prmcip, po kome se javna vlast — premda svemoćna — ograničava sama sobom i kuša, makar na svoju štetu, da pusti slobodno jedno mesto u dr-žavi, kojom vlada, da bi tu mogli živeti oni, koji ne misle i ne osećaju kao ona, tj. kao jaći, kao većina... Liberalizam ozražava odlučnost da se živi zajedno s neprijateljem, i što je još više, sa slabim neprijateljem.«'*
Ovaj stav da bitno obeležje demokratije i stranaćkog pluraliz-ma čini zaštita prava manjine, zastupali su u nas u posferatniTn parlamentarnim debatama i u štampi predstavnici opozicicmih stra-naka. U posebno upečatljivom obliku liberalno stanovišite o stranač-kom pluraltemu izložio je Aleksa Tomić, jedan od prvaka Repu-blikanske stranke: »Partija je samo deo jedne veće celine. Znači da partija u sebi sadrži samo svest jednog dela naroda, a nikada i ni u kakvom slučaju ne bi smela sebe dzjednačiti sa narodom i državom. Ako neka partija to ipaik učini, onda ona sebe i suvBe precenjuje, precenjuje svoju snagu, i, bez obzdra što će tim i takvim ustupkom učdniti inepravdu ostalim delovima, ona može upropastiti sebe, i narod, i državu... Nikakva partija, ako želi dobra sebi i zajednici, ne može živeti samo za seibe, kao što ne može ni pojedinac. Partija se može i razvijati, usavršavati se sve više i više samo tako, ako poivd sebe ima i protivničbu partiju. Zato je opravdano mišljenje, ako nema opoaioije, treba je stvo-rifci, da bi poslovi tekli onako kako treba i na op§te dobro naroda i države.«17
Nasuprot izloženom shvatanju demokratije, boljševički tip or-ganizaciie rastupa jedno sasvim drugačije shvatanje, polazaS pri tome od Lenjinovog i Staljinovog učeaija o diktaturi proletarijata, koja se svodd na vkdavinu jedne, komunističke iparttije :kao osnov-ne rukovodeće snage proletarijata, pri Čemu se podrazumeva da partija ne deM niti može da deli rukavodstvo sa drugim partija-ma." Prema ortodoksnom boljševičkom shvatanju koje teorijski utemeljuje Đerđ Lukač (Georg Lukacs), da bi se revoducianarni
ls »VIII Demokratsko saop§tenje prijatefljšma«, objavljeno u: Smiljanić, op.  cit., sfcr.  154—155.
18 Branko Petranović, »Narodni front u poUitičkom sistemu Jugosla-vije (1945—1949), Istralivanja VIII, Novi Sad, Institut za fcučavanje iMorije Vojvodine, 1979, «tr. 386.
j'J^Harold Laski, Politička gramatika, Beograd, Geca Kon, 1935, knj. II, Press" mT* **$L*> ffllections on Government, Orfara, Tht aarendon
,n^, " Or>th* ^ Gasset< The Revolt of the Masses, London, Unvrin Books, 1961, str. 68.
" Aleksa Tomić, »Političkc partije i strančarstvo. Njihova bit, funkdje i izopačenje«, Republika od 15. januara 1946.
Stranački pluralizam ili monizam
radnički pokret odvojio od tla kapitalizma, on mora da se odvoji i od stranačkog života i njemu svojstveitog duha. Dokle god je proletarijat, prema Lukaču, delavao u okviru stranačkog sistema, »popirišfe, vrsta i okvir djelovanja spusfcili su se na razinu partij-skih borbi, dakle na nivo koji je sa sobom donosio nesigurnost, kompTomise i oportunizam. Kao nužna poaljeddca djelovanja unu-tar organizacionih okvira partije aao je nadalje značilo i to da je partija proletarijata bila prisiljena priznati fonmi kapitalistič-kog drušfcva. Ona je uzađud rječju i djelom kriitiizirala tu formoi, jer je sudjelovala na izborima i u parlamentarnom životu. Ona je stvamo priznala kapitalističko društvo. Tako je nastao onaj du-boki ponor između riječi i djela frojd zadnjih godina karakterizi-ra pokret.«1* Pišući 1919. godine u tolcu mađarske revoludje, Lu-kač je ukazivao na razliku ¦između socijaldemokratske i komuni-stičke partije u Mađarskoj i uopšte: »Socijaldemokratska partija jzgrađena je na hipotezi da sam proletarijat nije još u stanju os-vojiti vlast i cjelkii društva nametnuti svoju volju. Stoga je sooijal-demokratska partija bila partija među drugim partijama. S 6i-njenicom diktature proletarijata uništen je čitav onaj svijet u kojem je socijaldemokratska stranka djelovala kao jedna među mnogima.«*0 Kada je socijaldemokratska partija u Mađarsfcoj pri-hvatila >komunistički program, sa uspostavljamjem diktature pro-letarijata, Lukač je ukazao na značaj velike raTlike do koje dolazi kada na sceni postoji i deluje samo jedna radnička stranka — komunistička partija: »Partije su prestale postojati — sada posto-ji jedinstveni proletarijat: to je odlučno teoretsko značenje toga tijcdinjenja. Ako se to navo ujedinjenje naziva partiiom, ajiječ par-tija izražava posve drugi smisao nego prije... Napokon je dakraj-čena ona kriza sociializma ikoja se očitafvala u dija'lektdčkim su-protnostima strapačkih pokreta. Proleterski pokret stupdo je na-pokon u novu fazu: u fazu svoje vlasti.«11 Ako je, dakle, prema liberalnom shvatanju, stranački pluralizaTn neophodan uslov de-mokratije, onda je prema boljševiČkcwn shvatanju, odsustvo stra-
načkog pluralizma neophodan uslov socijalističkog preobražaja društva i njemu svojstvene demokratije.
Ovde se, međii'tim, ne smeju prendbregnuti dive stvari. Prvo, ovakav odnos boljševačke organizaoije prema stranačkom plura-lizmu dolazi do izražaja u onom nnomentu kada se ikomunističke stranke učvrste na vlasti. U poriodu dok se bore za vlast, ove par-tije se koriste pogodnostima stranačkog pluraHzma i parlamenita-rizma. One se inogu ^ak i u buržoaskirn državama bori'ti za po-štovanje osnovnih pra'vdla pkiraliTima i osuđivati njibx>vo kršenje od strane dTŽavne birokratije iM reakcionarnih buržoaskih društve-nih snaga i njihovih stranaka. Cak i pošto osvoje vlast, u sredina-ma u kojima su koreni stranačkog pIuTalizma dublji, ikomuniistič-ke stranke mogu kraće ili duže vreme podržavati prividne oblike stranačkog pluralizma, kao što će biti pokazano i u našem radu.
Drugo, liberalno i boljševičko shvatanje demokratije i polo-žaja i uloge političkih stranaka u obliku u kome su ta shvatanja ovde izneta tipična su pre svega za vreme kojim se feavimo. U kasnijem razvoju avih dveju velikih ideja i pokreta doći će do znatnijih promena. Ostavljajući ovde po strami one orijentacije u komunističkom pokretu koje se nisu znatiuje udaljile od prvo-bi'tnih stavova, pažnju skreću na sebe struje u komimističkom po-kretu koje se u kritici stranačkog pluralizma danas služe sasvim novim argumentima i one struje koje smatraju da je strana6ki plu-ralizam spojiv sa demokratskim uređenjem i socijalističkim preo-bražajem društva (na primer, evrokomunizam). Za potrebe našeg istraživanja mora se imati na umu ideološko i doktrinarno stanje kakvo je bilo u Jugoslaviji posle drugog svetskog rata.
2.  POLITICKE  STRANKE   I   STRANACKI   SISTEM
Vratdmo se sada karakteristikama opozicionih politićkih stra-naka u poslerevolucionarnom periodu. Dok su na području po-litike, između dva rata, bili od važnosti nđki sporovi, ipomenute stranke su se raziikovale u više stvari, a pre svega u spoorovima o obliku vladavine (monarhija ili republika), dblrku državnog ure-đenia (federalizam ili unitarizam, centralizacija ili decentraliza-dja) i dr. Kada su posle rata nmogi od ovih sporova postali bes-predmetni (pre svega pitanje o obliku vladavine i obMku držanmog uređenja), pokazalo se da u promenjenim okolnostima izimećtu ovtih stranaka ima više otnoga što ih apaja od onoga 5to ih razdvaja. Ipak, i kada je reč o shvatanju polrtičke demokratije mogu se za-paziti izvesne razlike između opozicionih stranaka. Pitanje politič-ke demokratije, posebno dcmokratske procedure, osnovno je pi-tanje u prograrmi i delovanju Demokratske stranke, dok je pitanje oblika vladavine od osnovnog znaćaja za Republikansfcu stranku i baca u zasenak sva druga pitanja političke demokratije. Dok se po svome pix>gram<u, po tradriciji, i po ljudima koje je stranka okupljala, demokrati u posjeratnim debatama javljaiu kao naj-dosledniiji zatočenici političke demokratije, za Naroonu seljačku stranku u črjem je programu u prvi plain izbačeno jedno socd^ ialno pitanje (položaj i uloga seljaštva u društvu), ppoblemu po-litićke demokratrije prilazi se nešto uzdržanije, probfem demokra-tije se relativizuje. Stavljajući ipitanje oiljeva iznad farme, pro-cedure, sredstava, Narodna seljačka stranka se u .prvim parla-mentarnim debatama približava Komunističkoj partiji, odnosno u samoj taktici ove stranke bilo je nečega što je podsečalo na taktiku Komunističke partije.
Kakva je politička fiziooiomiija i važnost svih ovih nekomu-nističkih strana'ka, učesnika u posleratnom parlamentamom ži-votu? Na posleratnoj političkoj pozomici učestvovalo je devet ovakvih poli<tičkih stratiaka (vidi tabelu 1).** Od ovih devet, pet
Tabela 1. BROJ OSVOJENIH GLASOVA POSLERATNIH POLITICKIH STRANAKA  NA  SKUPŠTINSKIM IZBORIMA 1920—1927.
Stranka
Skupštinski izbori <u %)
1920.
1923.        1925.
1927.
Narodna radikalna stranka Dcmokratslca  stranka Samostalna  demokratska  stranka Hrvatska repMblikanSka sćljačka stranka Kamunistni&ka patitija Savez  zemljoraninika Sootjaldeinokrat5ka   stranka RepuiMikanska  stranka
17,7	25,6
19,9	183
143	21,9
12.4	
7,4	7,0
2,9	2,2
1,1	0,9
25,6 11,8 9^
22,4
4,5 1,0 O^
313 16,6
15,8
6,4 1,0 02
političkih stranaka mogu se smatrati većiin i značajnijim stran-Jcama. To su Radikaina stranka, Demokratska stranka, Savez zem-ljoradnika (Zemljoradmčka stranka), Samostalna demdkratska stranka i Hrvatska republikanska seljačka stranka. Radikali, de-makrati i zemljoradsnici su, pri lome, prve tri srpske stranike po izbornoj snazi i uticaju, mada po broju osvojenih glasova, na međuratnim izborima odskaču prve dve stranke. Na skupštinškdm izborima do 1929. godine radikadi su predstavljali najjaču stranku, izuzev na izborima 1920. godine. Najvi$e glasova dobiU/su na izboriana 1927. (31,9%). a najmanje na izboorima 1920. (17,7%). Demokratska stranka, koja je po snazi druga od srpskih stranaka, najviže glasova je osvojila na izborima 1920. godine (19,9%), a najmanje na izborima 1925. (11,8%). Za razliku od avih dveju stranaka, čije je poreklo starije i koje imaju u izvesnom smislu zajedničko genealoško stablo (potiču od Radikalne i Samostalne radikailne stranke), Zemljora'dnička stranka je osnovana 1919— 1920. godine prvobitno kao društveni pokret za podizanje sela i
zemljoradnje. Najveći uspeh na izborima postigla je 1920. godine osvojivši 7,4% glasova. Od preostale dve velike stranke jedna je okupljala ugla\tiom Srbe izvan Srbije (pre «vega u Hrvatskoj) i nastala je rascepom u Demokratskoj stranci 1925. godine, a druga Hrvatska republikanska sel jačka stranka (HRSS) je najjača hrvat-ska stranka i druga po snazi stranka u jugoslovenskim razmerama na izborima 1923. i 1925, a treća po broju osvojenih glasova na kborima 1920. i 1927. Največi broj glasova ova stranka je osvojila na izborima 1925. (22,4%). Posle odvaianja od Demokratske stran-
1(1 J. Stailun, Pitanja lenjinizma, Beograd, »Kultura«, 1946, str. 120—137.
'• Georg Lukdos, Etika i politika, zSreb, »Liber«, 1972, str. 56.
» Ibid. «tr. 59.
*' Ibid., str.  60.
tt Podaci o karakteru i izbo.rnoj snazi ovih stranaka u međuratnom periodu dati su ptema: Ferdo Culinović, Dokumenti o Jugoslaviji, Zagreb, »SkoJska kniica«. 1968.                                                                                      -1
Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški
ke, Samostalna demokratska stranka je na izborima 1925. godine osvoj'ila 9,2 % glasova.
Na poslednjim parlamentarnim izboriTna pre zavođenia šesto-januarske diktature pobrojanih pet većih stranatka osvojilo je če-tiri petine glasova birača. Sve ove stranike, adnosno njihovd đelovi mogu se uglavnom smatrati demokratskim zbog svog suprotstav-Ijanja režimu šestojanuarske diktature, kao i uloge koju su odi-grali u okviru Udružene opozicije i Seljačko-demokratske koaldcije. Dve od ovde pobrojanih stranaka glasale su i protiv Vidovdanskog ustatfa (HRSS i Žemljoradnička stranka). Sve ove stranke bile su zastupijene u vladi od 27. marta 1941. i u izbegličkim vladama do obrazovanja Šubašićeve vlade.
Preostale četiri političke stranke, koje obnavljaju svoj ratl i posle rata, nisti u međuratnom periodu hnale veći uticaj i nisu bile predstavljene u vladama u dzbeglištvu. Dve stranke socijalis-tičke ordjentacije (Socijalistička partija i Socijaldemokratska par-tija) >u stvari su delovi jedne iste, predratne stramke, ikoja je na izborima dobijala 'između l-*-3°/o glasova. Još je siabija bila Re-publikanska stran>ka, koja je na prvhn izborima sa 1,1 % osvojenih glasova birača dmala tri poslairička mandata, a kasnije ni jedan. Najzad pođlodnja stranka od onih koje su učestvovale u iposlerat-nim zbivanjima je Narodna seljačka stranka, nastala 1940. godine izdvajanjem zemljaradničke levice na čelu sa Dragoljubom Jova-novićem iz Zemljoradttičke strarake. Birački potencijal i parlamen-tama uticaj ovih stranaka bio je mali, premda je njdhov vanparla-. memtarnđ značaj i lični uticaj njihoviih veđa bio znatan (Dragoiljub Jovanović, Jaša Frodanović, Nedeljko Divac i dr).
Ovaj pregled političkih stranaka koje su učestvovale u posle-rataom političkom životu uglavnam do 1947. godine, pokazuje da dve etnidke, odnosno konfesionalne grupe nisu bile preko svojih stranaka zastupljonc u posleratnoj skupštmi: slovenačka i musli-manska. U Osvobodilnoj fronti koja je imala koalioioni ikarakter sve do 1943. goddne i pored toga što je delovalo dvadesetak grupa, od kojih su neke bile rrakcije dva osnovna stranačka bloka u pred-ratnoj Sloveniji (liberalnog i katoličkog), nije učestvovala nijedna od slovenačkih stranaka, dok je vodeća Slovenačka Ijudska »txan-ka bila zastupljena u izbegličkim vladama. Posle Dolomitske izjave osndvačkih grupa Osvobodilne fronte (hrišanskih socijalista, so kola i kultumih radnika) da »u skladu sa svojim nacianalnim, političkim i socijalmm ciljevima 'koji su u pogledu svili osnovnih pitanja istovetni sa ciljevima KP Slovenije, ne osećaju i ne vide nikakvu potrebu za posebnim vlastitim parHijama ili političkim organizacijama«,5" praktično su elementi institucionalizovanog stra-načkog pluralizma nestali iz ¦političkog života u posleratnoj Slo-veniji.
U celini gledano, rnože se zakijučiti i to da po svom karakteru, po broju političkih slranaka u 'predratnoj Jugoslaviji (na pi-vim skupštinskim izborima 1920. godine pojavilo se oko 40 stranaka, mcđu kojhna je bilo dosta stranaka nacionalnih manjina), po karakleru i razlikama 'između stranaka, po nestabilnosti ovaj si-stem spada u onu grupu stranačkih sistema kojd se nazivaju siste-minm eksiremnog phiralizma.iA
Zahvaljujući inaitnom stepenu saglasnosti programa pojedinih malih predratnih strainaka (Republikanske stranke) i Komunističke partije, kao i doslednoj kritici građanskih stranaka u međuratnam periodu (ievi zemljarad'nici Dragol.juba Jovanovića), neke od ovih malih stranaka su dobile u posieratnom periodu u važnosti i rangu > pored toga što orvaj niie bio u skladu sa ¦nji'hovim pred-ratnim značajem. Ovo se vidi i po \royu. poslanika koji su ušli u Privremervu skupštinu sporaznjmno sa vođstvima tih stranaka. Izuzimajući Socijaldemakratsku stranku koja je imala jednog poslanika i radikale koji su imali šest poslanika (radikali ova' mesta nisu ni popunili svojim predstavnicima), ostale stranke/su bile dosta izjednačene i pored svih ranijih razlika ti izbornoj snazi. Ne računajući predratne poslanike koji su u Privremenu narodnu skupštinu ušli zahvaljujući tome što su ibdli izaibrani na poslednjim parlamentamim izboriina 1938. godine, u posleratnoj skupStini Demokratska stranka i Hrvatska republika'nska seljačka stranka ianale su po 13 poslanika, Zemljoradnička stranka 12, Samostalna dcmokratska i Republikanska stranka 11 i Narodna seljačka stranka 8 poslaniika.
Sve predratne političke stranke »legalizovane« su'na dva na-čina: davanjem izjava o prlstupanju Jedinstvenom narodnooslo-bodilačkom frontu. odnosao Narodnom frontu i podnošenjem za-hteva nadležnim vlastima za odobrenje rada stranaka. Sto se tiče ! 'prvoga, sve su navedene stranke <pristupile Narodnom frontu, izu-/ev demokrata i radikala (dok su pojedinci iz redova ovih stranaka bili u Narodnam frontu). Jedaia stranka (zemljoradnici) je uoči izbora za Ustavotvomu skiipšti-nu istupila iz Narbdnog fron^a, dok je jedan deo strankc ostao u ovoj organizaciji. Samo je zahtev jedne stranke za pristupaTije frontovskoj organizaoiji odbijen. Reč je o Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci, čiji je zahteu 'cnibio Iz-vršni odbor JNOF Srbije, ostavljajući mogućnost pojediiiiim čla-novima koji su se »časno« drža'ld u toku narodniooelobodilačkog rata da pTistupe ovoj orgafnizaciji. Organizovana kao stranka koja je posle Ustava od 1931. ^odine rcžimu trebalo da da demokratsiki
privid, prilikom izbora 1938. godinc ova stranka se pocepala u dva dela od kojlh se jedan vezao za vladmu listu Stojad'inovića, a drugi za listu opozaicije Čiji je nosilac bio Maček. Posle ovoga rascepa stranka je bila predstavljena u vladi od 27. marta i u izbegličkim vladama.
Pored pobrojanih političkih stranaka izjavu o pristupaTiju Na-rodnom frontu dala je i jedna vanstranačka organizacija — grupa »Napred«. Grupa »Napred« započela je svoj rad januara 1937, godine pokretanjem prvo Biblaoteke »Politika i društvo« u koioj su mesečno u manjim sveskama objavljivane rasprave iz političke, socijalne, ekonomske i kulturne oblastd, da bi aprila 1938. osno-vala Izdavačku zadrugu »Poldtika i društvo«, a od juna 1938. go-dine poćela da izdaje list Napred, koji je od mesečnog lista pre-rastao u nedeljni. Zbog svoje demokratske i antirežimske orijen-taoiie list je više puta zabranjivan, a zabrane nisu mimodšle ni Biblioteku »Politika i društvo« .*" U prvom broju lista Napred sta-jalo je da će »izvam svih političkih oirgariizaoija, list braniti i širiti demokratsku misab i demokratski duh«.*3 Ovakva orijentacija povezivala je saradnike koji su inače zaslupali različita poMtička uverenja i opredeljivali se za različite, dakako demokratske poli-ličke stfanke. Pored ovakve orijentacđje, u samoj obradi tema list ie karakterisao i visoki stepen kompetentnosti pisaca priloga za list (većinu ovih činili su profesori univeraiteta, uglavnom sa Pravnog fakultćta u Beogradu), ali i nastojanje da se o najslo-ženijim tamama piše na način. koji svima može bitd pristupačan i jasan (u svom podnasiovu Napred je nosio naznaku da ie »Mst za narod«). U Načelnom stavu o političkim, socijalnim i ekonom-skim pitanjima, koji je objavljen u listu Napred na početku 1940. godiine osnovni pravac oioupijanja saradnika d pisainja u lastu određen je na sledeći način: »Demokratija, kao osnovni zakon našeg narodnog života, jedina jc u stanju da okupi i organizuje naše narodne snage na poslu izgrađivanja i odbrane naše narodne zajednice; Sporazum Srba, Hrvata i Slovenaca, kao osnovno me-rilo naše unutrašnje politike, jedino je kadar da zajemči slobodnu saradnju tri bratska naroda u narodnim i državnim poslovima; federacija, ,kao jedind oblik unutrašnjeg državnog uređenja, koji u sadašnjem trenutku može da očuva, obezbedi i bjača državno jedinstvo; «ocijalna i ekonomska pravda, kao osnavni motiv i vrhorao pravilo državne politdkeu druš-tvienim odnosima radi za-štite socijalno slaihih i ekonomski potištenih; seljaštvo, kao ruko-vodno načelo privredne, agTarne i prosvetne politike, na koje uka-zuje i sam privredni sklop naše države; kolektivna bezbednost i međunarodna solidamost, kao načelo spoljne poli*iike.«t7
Osnivač i glavni urednik Biblioteke »Politika i društvo«, kao i vlasndk lista Napred, bio je Mihailo Uić, profesor Pravnog fakul-teta u Beogradu, koji je vreme od novembra 1941. do marta 1944. godine zibog svojih demokratskih i antifašističkih uverenja i istu-parija proveo u Banjičkom logoru, da bi krajem marta 1944. go-dine bio ubijen od strane Nemaca. Grupa »'Napred« je odktku o pristupanju Narodnom frontu donela među prvima — 18. no vembra 1944. godine. Izjavu c pristupan'ju dao je na Prvom kon-gresu Narodnog fronta u ime gniipe Milivoje Č. Marković, docent Pravnoe fakulteta u Beogradu.
U skladu sa Zakonom o udsruženjima, zborovima i drugim javnim skupoviTtia od 1945. godine, sve stranke, izuzev Zemljorad-ničke stranke i Komiufnističke partije, podnele su zahteve za odo-brenje rada stranaka, mada je Demokratska stracnka načelno pri-govarala »da se stare stranke, stratike sa čistom politdčkom >proŠ-lošću i dugom tradioijoTn ponovo prijavljuju«.28 Kako je većina stranaka zahteve za obnoAti podnela u vreme izbora za Ustavo-tvomu skupštinu, rešenja kojima \m se odobrava rad doneta su u jesen 1945, dok» je rad Narodne seljačke stranke obnovljen'kra-jem 1946, a Samostalne dernokratske stranke početkom 1947. goddne.
Prisustvo više političkih stranaka pored KomiHiistii'čke par-tije ispoljavalo se u posleratnom političkom životu na više na-čina. Predstavntoi stranaka nalazili su se u Vladi Demokratske Federativne Jogoslavije ti Privremenoj nairodnoj skuipštini. U vr-hovnim organima Narodnog fronta bili su delegati stranaka. Ne-ke političke stranke iimale su i svoje listove. Pojedinim strankama
« Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu ju-goslovenskih naroda, Beograd, Vojonoistorijski insidtut Jugoslovenske na-rodne armije, 1956, tom VI, knjiga 5. str. 185—189.
" Giovanni Sartori, Parties and Partv Systems. A Framework of Analysis, Cambridge, Cambridge University Press, 1976, knj. I, str. 126—132.
m Podaci o delatnosti Izdava^ke zadruge »Politika i društvc* raogu se naći i u Narodnom kalendaru Napred za godimi 1940. i 1941. O iednoj strani dclatnosti Biblioteke »Poldtika i- druStvo«, vhao je Aloksandar A. Miljković, »Bihlioteka 'Politvka 'i društvo' u ratoriji H3še^sooiologije sela« Sociologija 4/1982, str. 449—460.
*• »Naša prva  reč«, Napred, juni  1938.
S7 »Naš načelan *tav o političkim, socijalniTn i ekonomskim pitanjima«, Napređ od 3. januara 1940.
sa Rad zakonodavnih odbora PredsedniStva Antifašističkoo veća narod-nog oslobođenja Jugoslavije i Pnvremene narodne Skupštine DFJ, 3. aprila ~ 25. oktobra 1945, Beograd, Preadijura Narodne staipštine FNRJ, 1952. str. 518.
Stranački pluralizam ili tnonizam
bilo je omogućeno da razviju svoju organizacionu mrežu, mrežu Iokakiih stranačkih ođbora (ovo jc bio pre svega slučaj sa HRSS). Stranke u okviru Narodnog fronta učestvovale su u predizbomoj borbi > objavljivale svoje izborne proglase, ističući i svoje kan-didate u okviru lisla Narodnog fromta. Vođe ovih stranaka davale su izjave predstarvnidma strane štampe pred izbore (D. Jovano-' vić) i posle izbora (J. Prodanović), koje su trebalo da potvrde '- demokratičnost izborne procedure i same izbonne stvarnosti.*1 U napisu »Izbori u pravi čas« abjavljenom u dva broja Glasa, lista Narodnog fronta Srbijc, Dragoljub Jovanović je isticao da su na obe liste za Skupštinu naroda Ustavotvorne skupštdne u Sr-biji raspaređeni predstavnioi svih stranaka i to prilićno ravno-$ merno. U svim srezavima, sem jednog ili dva izuzetka, gde je bio kandidavan samo po jedan kandddat, nalazilo se po dva! tri ili čak pet kandidata. Narod u Srbiji je zato, prema Jovanoviću, imao prilikc da bira ne samo između ličnosti već i po ^stranač-koj pripadnosti.30 U sastavljanju predi^bornog proglasa Narod-nog fronta učc9tvovali su pripadnid razJičitih političkih stranaka (M. Pija.de i D. Jovanoviić). Najzad, prilikom sastavljanja prve Vlade FNRJ u ovoj su od 21 člana 11 ministara bili nekomunisti, a sam Predsednik vlade J. B. Tito izjavio je da je ovu sastavio savetujući se sa predstavnidma stramaka u Narodnom frontu.81 Pored izjava lojalnosti navom režimu koje su stare politič-ke stranke izricale dajući izjave o pristupainju Narodnom frontu i na 'druge načine, one su svoju spremnost na saradnju u novom poretKu i u izgradnji novog dništva iznosile i ograđuiući se manje ili više izričito od onih delova stranačkog rukovodstva -koje je ostalo van zemlje i nastavilo da radi protiv novog poretka i vlasti. Tako je aprila 1946. godine Socijalistička partija Jugosla-vije uputila pismo Socijalističkoj partiji Italije zamerajući joj što na kongres italijanske partije u Firenci, na kojoj je učestvovao Zivko Topalović, nije pozvana Socijalistička partija Jugoslavije. Italdjanska partija je tom prilikom upozorena da je prilikom pristupanja Socijalističke partije Jugoslavije Narodnom frontu objavljena izjava o isključenju 2ivka Topalovića iz Socijalistič-ke partije Jugoslavije."
Međutim, postojanje više stranaka u jednom političkom si-stemu.ne govori sve o karakteru samog stranačkog sistema. Stra-nački sistemi u kojima se i pored postojanja više partija na vlasti nalazi duže jedna stranka, razlikuje se od sistema u kojima se u ne preterano dugim vremensikfrn razmacima vrši smona politič-kih stranaka na vlasti. Kako u posleratnim godinama u Jugosla-viji stranačkim sistemom dominira jedna stranka (Komunistič-ka partija), posleratni politički sistem Jugoslavije može se svrs-tati u cmu kategoriju višestranačkih sistetna u kojima i pored po stojanja više stranaka ceo stranački sistem stoji u znaku jedne političke stranke.
Na pojavu da i pored postojanja viSe stranaka jedniin siste-mom može da dominira jedna strarika prvi je ukazao Moris Di-verže (Maurice Duverger).M Diverže je pri tome pravilno uočio da je pojam dominantne stranke dosta neodređen. S jedne stra-ne stoje, naime, zemlje u kojima opozicione stranke stvarno po-stoje i okupljaju znatan broj glasova, tako da su njihovi sistemi bliži višestranačkim nego jednostranačkim. Nasuprot ovome, u drugoj grupd zemalja opozicija je sasvim neznatna, a dominantna strartka ispoljava autoritame sklonosti, odnosno ima dosta os-nova da se pretpostavi da bi u skičaju da opozdoija ojača i ug-rozi dominantnu stranku ova druga uvela čist jednostranački sistem.
Najdalje je u proučavanju prave prirode avakvih stranačkih sistema olišao Đovani Sartori (Giovanni Sartori), čija je tipo-logija stranačkih sistema od iposebnog značaja za objašnjanje prirode stranačkog sistema u posleratnoj Jugoslaviji. Šartori je pre svega utvrdio da svi višestranački sistemi u kojima domi-nira jedna stranka spadaju u sisteme sa opazicijom dli u sisteme bez opozicije, u kompetitivne ili nekompetitivne sisteme. Sama činjenica da u jednom sistemu postoji više stranaka ne govori da je reč o sislemu sa opzioijom. Tamo gde se stranačko takmi-čonje odvija u senci jedn^ stranke mogućna su dva slučaja. Ili opozicija i pored prediornMacije jedne stranke može doći kad-tad na vlast ili opozicija nema izgleda da dospe na vlast. Prva gru-pa sistema je kompetitivnog karaktera, druga grupa sistema je nekompetitivnog karaktera. Prvu grupu sistema Sartari je naz-vao sistemima sa predorainan'tnom strankom, a druge sistemima sa  hegemonom  strankom.84
Glavno obeležje sistema sa predominantnom strankom jeste da je pored jedne vladajuće strarike dozvoljeno postojanje i drugim strankama, koje su legalni i legitdmni mada oe i uspešni takmaci vladajuće stranke. Sistemi sa predominantnom strankom su sistemi stranačkog pluralizma u kojittia ne dolazi diiže vre-mena do promene, smenjivanja aia vlasti, ali ta pnomena kao roo-gućnost nije ukdmoita, kao Sto postojd i mogućnost otvorenog ne-slaganja i opoaicije vladajućoj stranci. \z ovoga sleduje da pre-dominantna stra'nka može mirnim, legalnim putem, u okviru postojećih pravila igre, prestati da bude predomi'naint'na, čime i steranačkii sistem menja svoju prirodu (u novdje ivremedo ovak-vih promena je došlo u više zemalja — Svedskoj, Norveškoj, In-diji,  Izraelu).
Za razliku od sistema sa predominantnom strankom u ko-jima je u dužem periodu jedna stranka jača od ostalih, ali su sve strahke po svojim izgledima izjednačene, u sisteandma sa he-gemonom strankom ako ne formalno a ono stvarno stranke nisu ravnopravne, one nisu istog ranga. U centru stranačkog sistema je jedna stranka, dok na perifariji sistema postoje sekundanne i drugorazredne stranke. l) sistemima sa hegemonoin strankom drugim strankaana je dopušteno da postoje samo ikao drugoraz-redne i sporedne stranke, ali im nije dopušteno da se na ravno pravan način bore za pridobijaivje pristalica i za glasove birača sa hegemonom strankom. Ne samo da u ovakvkn sistemima ne dolazi do promene na vlasti, već do ovih promena ne može ni idoćd, jer hegemona stranka ne dopušta mogućnost sraene na vlasti. Pravila dgreL u ovakvom sistemu omogućuju opozicionim strankama da učestvuju sa vladajućom strankom u podeli mesta u državnom aparatu na sviim nivokna, pa i da utiču na javno mnenje,, ne pokušavajući da potkopaju položaj hegemane stran-ke.35 Sartori zato s pravom ističe da je sistem sa hegemonom strankom dvostepeni sistem (two-level system) u kojegv- jedna stranka toleriše \ diskreoiono dodeljiije deo svoje vlasti pcxlre-đenim strartkama i drugim grupama. Stranke koje su izvaai jezgra, sreddšta «istema (out parties) ni'kada ne mogu prodreti u središte sistema, postati stnarfke u središtu (iin panties), a mjihova opozidja astaje dopuštena opozioija (licensed oppositaon)."
Ovakav sistem postojao je u Jugoslaviji posle oslobođenja. Stranke u avom sistemu — inada bi se pre moglo gavdrki o jedn'om prelaznom stanju nego o sistemu — btle su d formalno i stvamo neravnopravne. S jedne strane je stajala Komunistička partija koja je raspolagala mogućnostima i sredstvima delovanja jedne hegemone organizacije, dok su nasuprot njoj bile različiite stran-ke drugog reda, koje su na periferi/ju političkog sistema bile po-tisnute time što su razldčite odredbe u politiičkim zaikondma stav-ljale u povoljniji položaj vladajuću stranku, a u podređen polo-žaj sve ostale strartke, omogućaivajući i proizvoljnost u tumače-njti propisa na štetu pripadnika stranke koji su misldJi dnigo-iačije od vladajuće stranke. U dzvesnom smislu, sporno je uopšte koliko se može govoriti o postojanju više stranalka, jer većina opozicioni'h stranaka nije imala osnovna svojstva stiranačkih orga-nizaciia (stranački aparat d §tamspu).
Ako je sistem političkih stranaka u Jugoslaviji imao obelež-je sistema sa hegemonom strankom, onda treba podsetiti da je to bila kratkotrajna faza u irazvoju stranačkog sdstema. Odnosi hegemone stranke prema dnigim strankama inogu se — kao što pokazuju primeri Sovjetskog Saveza u poslereVolucionarnom periodu i drugih istočnoevropskih zeanalja — kretati u dva prav-ca: 'ka potiskivanju i llkvidaoiji drugih stranačkd'h organizacija ili prihvatanju njihovog prividnog postojainja. Da li će pretegrauti jedan dli drugi pravac zavdsi od uticaja rasporeda scaaga u jed-nom društvu, zavisi od uticaja nekih društvenoistorijskih i kul-turnih činilaca, ali i od toga koli'ko je sama ikomuniistička stranka, da se poslužinio jednom formulacijom dz Dolomitske izjave, »iz-građena i rukovođena organizacianim i .političkdin načelkna ! bol j ševizma«."
Od koiisti u objašenjenju ove pojave može biti Sartodjevo ukazivanje na vezu između ideologije i stranačkog sistema, od-nosno na dve dknenzije ideologije posmatrane sa stanovižta stra-načkog sistema. Prvu diimenziju ideologije čini ddeološ'ka dis-tanca, a drugu ideološki intenzitet. Kao što ie pojam ideološke đistance važan za razumevanje stranačkog pluralizima (reč je o ideološkim razlikama i razdaljinama između stranaka), pojam ideološkog irttenziteta3* bitan je za raziumevanje strainačkog mo-nizma; jednostranački sistemi mogu se podeliti u nekoliko vrsta prema stepenu ddeološkog intenziteta. Relativno brz prelazak od sistema sa hegemonom strankom ka čistom jednostranačkom si-stemu u Jugoslavdji posledica je duboke podeljenosti, polarizacije jugoslovenskog međuratnog društva, fragmentizacije predratnog stranačkog sistema, sposobnosti i sklonosti Komunističke partije da ovakvu situaciju iskoristi za osvajanje vlasti, ali je i posle-dica visokog stepena ideološkog intenziteta ove partije (prdhva-tanja navedenih »organizacionih i političkdh načela boljševizma«). Zbog svega ovoga je, kako piše Petranovič, nestajanje opozicionih stranaka  »išlo lakšc  nego što  se očekdvalo  u  vreme  Sremskog
» »Iz.java dr Dragoljnba Jovanovtća predstavnicima strane štampe« Pohttka od 29. seatembra 1945. i »Izjava Jaše Proda.novića — za inostranu' štampu«, Republika od 27. novembra 1945.
»» Glas od 11. septembra 'i 6. oktobra 1946.
si Politika od 2. januara 1946.
» Politika od 24. aprila 1946.
™-Maurice Duverger, Les partis pnlitique, Paris, Armand Colin, 1951, str.
»« Šartori, op. cit., «tr. 192—201; 217—238.
»* Jerzy Wdatr, »The Hegemonic Par1y System in Poland«, Mass Poli-tics: Studies in Political Soctologv, eds. Erik Allardt, Stetn Rokkan New York, The Free Press, 1970, str. 312—321.
»« Sartori, op. cit., str. 234.
*i Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugo' slovenskih ttaroda, tom VI, kni. 5. » Sartori, op. cit., str. 126.