Al ek s and ar Belič 
С И H T А К С И Ч К И, M ОРФО JI.О ШК И И C E M A H T И Ч K II 
ОДНОСИ У J Е 3 И К У И У ГРАМАТИЦИ 
То je једно од основных питања језичког проучаваља, на нпак се не може 
рећн да je оно изведено на чистину. Напротив. И ту ce joui много лута, иако су 
граматичари покушавали да га реше у интересу класификације језичког матери-
јала. А л и ту није питање само у томе, већ у научном схватању тих питања. 
Позиата je темпераментна критика и полемика John-a Ries-a још из прошлог 
столећа (Was ist Syntax? I изд. 1894; II изд. 1927) која je повукла за мишљењем 
Рнсовим и самог Вругмана. Употреба облика била je извучена из сннтаксе и 
премештсна у морфологију. Бругман je против Делбрика и других критичара 
(в. К. Vgl. Gramm. III, VII—VIII) бранно свој поступай тиме што je, у крајњој 
линији, свеједно где се говорило о томе, само да се добро говори (тј. и практичка 
се страна мора узети у обзир). То би значило да нема правих научних разлога 
ни за једно ни друго. То, као што ћемо видети, није тачно. С друге стране, новији 
сннтаксичари, као напр. А . А . Шахматов, говорили су у синтакси и о з н а ч е ш ш а 
појединих речи (напр. деминуцији, аугментацији и сл., в. Синтаксис русского 
языка, II изд., 1941, 452 и д.) , иако значеља речи као саставни делови природе 
речи улазе несумљнво у одељак граматикс о засебинм речима, дакле у морфо-
логију, или боље, у науку о речима, а не у науку о везама речи и њиховим од-
носима у сннтагмама или реченици, што, несумљиво, иде у синтаксу. 
Све мс то гони да се задржим на принциннма помоћу којих би се у сваком 
посебиом случају могло одредити: да ли иде у науку о речима, која се обично 
назнва морфологијом, што je, као што ћемо видети, сувише узак нојам за све 
оно што улази у науку о речима, или у синтаксу. То није само потреба научне 
класификације језичког материјала, већ, у исто време, и неонходност научне 
методологије. 
Иако je цео језик целина у којој je све повезано; иако je нееумњиво да се 
свп појмовн језички развнјају у говору, нпак je јасно да кад говоримо о јези-
цима оног типа којему нрнпада и наш, српскохрватски језик, треба разлико-
впти три области нојава: звук, засебну реч и синтагму и реченицу. Прво иде 
у науку о гласовнма, друго иде у науку о речима, а синтагма и реченнца иду 
у синтаксу. 
Ja ћу се задржати овде на односу науке о речима према синтакси. Штак 
улазн у науку о речима? Истина je да се речи употребљавају у реченнцама (или 
синтагмама) н да ту добијају све своје особине: и значења и облик. Али речи, 
добијајући извесна значења у реченици (или синтагми), уносе их често у састав 
својих особина и затим остају CA TUM особииама, и оиет у новим реченицама 
даље их развијају. У оном тренутку када каква особина постане саставни део 
речи, та реч излази нз реченице н ступа у различие односе према другим врстама 
речи или према другим речима уопште. Таква реч са својим особинама ннје више 
предмет синтаксе, већ науке о речима; она улази наново у синтаксу када се 
њено значење које je она унела у нову реченицу — под утицајима реченице мења. 
Када именица чело постане предлог (Чело главе ружу посадите!), јасно je да je 
то извршено у вези са другим именицама и њнховим облицима које je именица 
чело ближе одређивала, тј. од своје самосталне функције (именице чело) прешла 
на несамосталну функцнју (прилошку, а затим прилошко-предлошку и само 
предлошку). Према томе, ако именица чело са свнма својим зиачењнма у функ-
ции самосталне или засебне речи иде у науку о речима, по употреби својој у 
реченнци као несамостална реч иде у синтаксу. Тако je увек. Због тога све врете 
речи, према нрироди својој, тј. према свему што се садржи у н>има као засебним 
речима, иду у науку о речима, али према употреби својој у реченици — иду у 
синтаксу. Отуда je јасно да употреба свих падежа нде у синтаксу, док саме врете 
речи по прнроди својој иду у науку о речима. 
Из овога се вндн да наука о речима обухвата не само значење љнхово (лек-
сичку страну) него и све што се тиче љихова облика. Ако која група речи има 
иродуктивне наставке, говор о шима нринада науци о речима, иако je несумњиво 
да су ти наставци посталн саставни део речи или у синтагми или у реченици. 
Чим je добивена изведена реч, која je могла стуиитн у везу са другим речима, 
она je изашла из области синтаксе и ушла у облает развитка језика као таквог. 
Када je од речи копати, пливати и сл. ностала реч копач, џливач и сл. »онај ко 
копа«, »онај ко нлива« и сл., онда су оне могле, ступајући у везу са другим 
глаголима, датн и нменицо читач, орач, носач, чистач и сл. Додавање наставка 
нрвим глаголским основама (били ти наставци некад засебне речи или засебне 
диференцијалне партикуле) — морало je значнтн синтагму;, дакле улазити у 
синтаксу; алн чим je начињсна засебна реч са засебним значењем и обликом, 
она излази из реченице и са својнм особинама улази у науку о речима. Да je то 
тачно, види се но томе што се нове речи дане врете не стварају у реченици, већ 
нрема одиосима тс речи према другим речима у језику. Мислнм да се ово по 
себи разуме и да не иретставл>а никаквих TeuiKoha. Али мало јо друкчија ствар 
са падежима, нарочито са завненим падежима. Ту je већ сасвнм јасно да различии 
надежи добијају своја значена у синтагми као делу реченице; отуда нети падежи 
развијају све нова значења jep у синтагмама или у реченици ступају у све нове 
везе са речима. Напр. темпорални генитив несумњиво се развио од посесивног 
генитива када je ои био доведен у б лижу везу са предикатом, на пр. Време првога 
маја било je лепо. Овде првога маја одређује ближе време, тј. време тога дана 
или на тај дан, било je итд. А л и пошто сваки временски додатак по неопходности 
ступа и у везу са прироком, jep се и сам прирок према природи својој приписује 
субјекту за извесно време, то je ова одредба именице време одређивала ближе 
и сам глагол и као таква почела добијати значење прилошког израза, тј. Време 
je првога маја било лепо итд. Без реченице ми не бисмо могли објаснити ни овај 
темпорални генитив ни много ш т о ш т а друго у језику. 
А л и овде има и н е т т о друго: сам облик зависног падежа. Нема сумше да je 
сам падеж као такав синтаксичког порекла. И аглутинативни језици и другп, 
у којима се падежи исказују целим речима, показују јасно тачност тога. Само 
и овде, чим надежни облик постане (ja сада говорим о флексивним језицима) 
непровидан по своме саставу, он излази из реченице и одржава се даље својим 
диференцнјалним односом према облицима других падежа, дакле у једној системи 
која je изван дане реченице, али у самом језику. Како цела падежна система 
припада засебним речима као њихови диференцијални облици за различну 
службу у реченици, јасно je да она заједно са тим речима припада морфолошком 
делу у науци о речима, али њена примена у синтагмама или у реченици припада 
искључиво синтакси. А к о je донекле оправдан назив Рисов Mischsyntax за син-
таксу Фр. Миклошича, који je целу семантичку страну засебних речи унео у 
синтаксу, joui je онравданији назив Mischmorphologie за морфологију J. Риса 
који je употребу падежа из синтаксе пренео у морфологију. 
А к о узмемо Миклошичеву синтаксу, која je толико заслужна за развитак 
научне синтаксе уопште, и испоредимо са нашим савремешш ноглсдима, видећемо 
да им je она ближа него Рисова, иако je семантику засебних речи Миклошнч 
прииисивао синтакси. 
Ннје тешко одавде видети да и глаголска система са обличке стране и као 
засебна значена појединих облика, када су се та значена морфологизирала, 
улази у науку о речима, а употребом ниховом једино у синтаксу. 
Ово кратко разматраље показује нам како треба разумети вреге речи и н.нхов 
однос према функцијама речи у реченици. То се не види, са довољном јасиошћу, 
из книге И. И. Мешчанинова Члены! предложения и части речи (Москва, Л е н и н -
град, 1945), мада и у н>ој има знатнога материјала којим се може потврдити оно 
што je овде изнесено. 
Ja сам изнео (Јужносл. фил. XVIII 13 и д. ) однос врста речи према функци-
јама засебних речи у реченици. Функције речи у реченици — претстављају осо-
бине свих језика света. Функције речи истичу из уиотребе или службе речи у 
реченици која се развнја према нашем мишљењу, тј. према оној садржшш по 
значењу појмова који ce обележавају речнма. Јер у природа постоје предмет 
и љихове најразлнчније особнпе. Мншљење наше издваја из предмета особнне 
и обележава их на тај начин што често многоструке особнне једног предмета своди 
на његову једну особину коју том речју и обележава. Исп. ca тнм поређења: кап 
снег бела, као челик чврст итд. Може ce pehii за неког да je камеи, ватра или сл. 
сводећи те именице на појединачне особнне. Дакле, мшпљеље, вечити пратилац 
човеков, добија у језику свој одраз износећи у речима или појам о целокупном 
предмету или његовнм особинама. Те речи у реченици добнјају разлнчну при-
мену. Када се у некој речи развије јединство значеља, функције н облика и тако 
се за дану реч веже да ностане саставни део н>енс природе, добијамо врсту речи. 
Ми непрестано мешамо делове реченице и врете речи. То није исто. Делови рече-
нице врше извесну функцију у реченици и имају одређено значеље; али они не 
морају везати дану функцију и дано значење за дотичну реч, ако има и нарочити 
облик, онда и тај облик. Када би то било, имали бисмо одређену врсту речи, као 
што имамо у нашем језику: придеве, прилоге, глаголе и друге врете речи; нсте 
речи могу према употреби у реченици вршити различие функције, напр. у енгле-
ском исти придев може бити и именица, и глагол, и нрилог и свезица; готово 
свака именица може бити и придев или глагол итд. Према томе, у енглеском се 
језику врста речи одређује према функцији у реченици, али ипак реч засебно 
употреблена има и своје основно или појмовно значење прндева, именице или 
глагола. Али има језика где речи нмају искључиво фуикцнонално значеље, тј. 
у којнма се доста нејасно сазнаје опште, основно значеље. Ту je тешко говорите 
о врстама речи; обично се за љнх вели да нмају само именице (напр. кннескн 
језик и др.), јер најзад све речи самостално унотребљене нмају именичку функ-
цнју, па према томе и схватају се као именице. Међутим појмовне речи сасвим су 
нешто друго. То су засебне речи у свести нашој, које се засебно не употробљавају 
као самосталне речи, сем именица, али које имају своје риште значеље којим ce 
одређује и н.ихова основна или главна функцнја н које тако у сазнању нашем, 
живе, које често имају и свој засебни облик којнм се оне, у сазнашу нашем 
доводе у везу са другим речнма које такође пмају свој пшвот у нашем сазнању. 
Те се речи разликују у говору, у реченици или по оној .функцији која се од-
ређује љиховим значељем или но каквој другој функцијн ко j a ce рађа из нове 
везе те речи са другим речима. Када се код тих, таквих речи развије јединсгво 
значења, функције и облика које оне могу увек реализовати на сличай начин 
у реченици, онда имамо засебне врете речи. Да узмемо један пример из нашег 
језика. Ми немамо плана као врете речи, али можемо исказати оно што се у другим 
језицима изражава члаиом. То значи да и ми имамо и функцнју члана у рече-
ннци, али немамо засебну врсту речи као што има француски, талнјанеки, онгле-
ски, немачкн и други језицп. Наше заменице je дан, пеки, та j и сл. могу међу 
својим другим значенима иматй значење одређеиог члаиа (ray, овај и сл.) или 
неодређеног ( ј е д а н , пеки и сл.), али искључиво значење и функцију члаиа који 
би се везали за те заменице или сл. — наш језик не познаје. Зато он нема члаиа 
као врете речи. Тако и у другим случајевима. 
Све ово јасно показује да су врете речи резултатн историског развитка језика 
и да различии језицн могу нмати и различие системе врста речи (в. код мене 
О језичкој природи и језичком развитку, 102 и даље); али то не зиачи да они 
не могу функционално, у реченици, имати и значење и службу свих других речи, 
онако, приближно, као што ми, иако немамо члана, можемо га у реченици изразити. 
Није тешко на основу овога утврдити да je семантици, која се бави значе-
њима речн која су ностала саставии део природе или саме суштнне речи, место 
у науци о речима као њена најважнијег одељка, уколико су речн значељима 
иовезанс у групс или системе. Иначе као лексичким речима место je у речнику; 
али и лексичке речи својим реализовад>ем, применом у реченици улазе у синтаксу 
у којој добијају оно место које им припада но целокупности особина које оне 
у реченици остварују. 
Језнци могу бити врло различии према моментнма које сам нзнео jep их 
они остиарују у различно j мери, тако да их и сама граматика мора различно 
износити. Лко узмемо ескимоске језике у којнма имамо речи само за извесне 
нојмове (нојмовне речи), као што je случај и са неким палеоазиским језицима, 
своју нраву службу оно добијају тек у реченици која претставља засебну целину 
у једном ланцу од појмовних речи. Ту и без одређених врста речи имамо све функ-
Ције у језику, тако да he с те стране шихона наука о речима бити доста једно-
ставна, а врло богата синтакса. Уосталом тога има у знатној мери и у формално 
врло развијсннм језицима. Чак и у индоевропским језицима, а међу њима једним 
од најархаичнијих, словенским има тога односа међу »потснцијалним« речима 
(свима сем именица и речи са именичком функцијом), тј. оним које не ностоје 
као засебно речи у језику, већ само у нашој свести, и њиховом применом у рече-
ници. А л и ту и у својем потенцијалном облику те речи И М П Ј У јединстно значења, 
функцијс и облика истргнутог из говора (»parties du discours«, »части речи« 
у руск. јез. и сл.), тако да се тиме разликују од нојмовннх потенцијалних речи 
у ескимоском или ком другом језику. Међу тим двема крајљим тачкама има 
много прелазних стуишева које претстављају различии језички типови. 
Када ми у граматици говоримо о различним врстама речи, ми, ус,твари, из-
носи мо те потенцијалие речн иако оне не постоје као засебно речи у употреби, 
сем именица, itch као саставии делови реченнца, у којнма оне добијају своје 
остварен.е, ту се дал.е развијају, на одатле одлазе натраг у нашу свест, сада 
некинут Bch у нзвесном правду обогаћене или измеаене. 
Када говоримо о потеицијалиом или условном карактеру речи, ми имамо на 
уму све речи које не значе предмете или предметност. Јер предмете речи имају 
у језику своју самосталност, изазивајући, када се кажу, пуни појам онога о 
чему се говори. Све друто нема свога засебног бића у природи (особина, радња, 
однос и сл.), па га нема зато ни у језику. Њих издваја наше мишљење из пред-
мета или ситуације и даје им и у језику такав, издвојени карактер условљен, 
у стварности, односом према предметима из којих су извучене. Зато je језик 
одраз мишљења по садржини, a мишљење je одраз онога што постоји у природи. 
Граматика и открнва законе могућег оствареља онога што у мишљењу 
и потенцијалном језику, као његову одразу, постоји. И претставе звукова и све 
њихове мене и остварења улазе подједнако у њен обим (наука о гласовима), 
и апетракције речи и свих љихових остварења која у њпма остављају, ма у ком 
правду, трага као у језичким потенцијалним речима у нашој свести (наука о 
речима) и, иајзад, реализацнја свих тих могућности у говору (синтакса^ Одатле 
се види велики значај синтаксе која стоји на челу свих граматичких дисциплина. 
Иако синтакса значи остварење језичкнх могућности у говору, пиак не треба 
губити из вида и потенцијални карактер језика у многим правцима. Овде je од 
тога само понешто изнесено. Ja hy само додати joui једну реч о томе. Ми напр. 
свн знамо да глагол не постоји као засебна категорија у нашем језику, већ у 
својим остварењима у којима се он не јавља у чистом глаголском облику (личин 
глаголски облици, партнцитш, инфинитив, супин итд.). Али он потенцијално 
постоји у нашој свести као апстракција из свнх тих остварен.а и помоћу те 
апстракције граде се друге речи (изведене речи од глагола); то значи да он 
постоји као иотенцијална реалност. Тако исто ми градимо и од других речи 
(именица, придева и др.) изведеие речи помоћу т. зв. основе (или корена) тих 
речи. А они нису ништа друго до онет извесне врете потенцнјалне могућности 
које су блиске оним иотенцијалним појмовним речима у сскимоском или ком 
другом сличном језику. 
Језик je зато само делимнце у остварен.има нашим, а велики je део у оном 
у свести нашој врло тапаном одразу мишљеља у којем се скупљају и сва иенре-
плетаност наше духовно рад]ьс у вези са спољашљом природом и резултати свнх 
ранијих оствареља тих могућпости. У иотенцијалном и оствареном језику огледа 
се целокуппа радн.а нашег мишљен.а, Све то заједно наша' je језичка стварност; 
зато им и наша наука мора нодједнако посветнти -Јгпжњу. 
(Одломак) Beograd. 
R é s u m é 
L'auteur conteste la justesse des assertions de John Ries et de ceux qui le 
suivent, qui affirment que l'emploi des mots appartient à la morphologie; il conteste 
également les idées de Sahmatov qui attribue à la syntaxe certaines catégories de 
mots ayant des significations qui leurs appartiennent en propre (par exemple les 
diminutifs, les amplificatifs). En même temps il affirme que les formes de la décli-
naison et de la conjugaison qui font des systèmes bien formés appartiennent à la 
morphologie en raison de leurs relations réciproques qui se tiennent fermement. 
Ces systèmes quoique faisant partie de la langue même sont hors de la proposition. 
Quoique les formes se composent dans la proposition ou le syntagme, aussitôt qu'elles 
deviennent non-analysables, elles sortent de la proposition entrant dans leur système 
de formes se maintenant et se liant par leurs relations différentielles. Mais leur 
emploi dans la proposition (et le syntagme) appartient totalement à la syntaxe. C'est 
pourquoi le système de Miklošič nous est aujourd'hui plus proche que celui de Ries 
quoique le premier embrasse aussi dans sa syntaxe les parties du discours ce que 
l'auteur n'approuve point. Mais naturellement le déploiement des fonctions des parties 
du discours appartient à la syntaxe (par exemple čelo substantif appartenant à la 
morphologie et čelo préposition à la syntaxe). 
L'auteur montre encore une autre relation des mots dans les langues, celle avec 
la pensée ou mieux avec ce qui se passe dans la pensée. Il y a dans les processus 
de nos pensées des significations générales ou potentielles qui n'ont pas une forme 
linguistique précise leur répondant, mais qui existent comme certaines parties ou 
racines des mots, с La grammaire dévoile les lois qui régissent la réalisation possible 
de ce qui se passe dans la pensée et dans la langue potentielle, comme son reflet.» 
«Nous savons tous que le verbe n'existe pas en serbo-croate comme catégorie spé-
ciale, mais seulement dans ses réalisations dans lesquelles il ne se montre pas en 
sa forme verbale pure (verbum finitum, le participe, l'infinitif). Mais il existe poten-
tiellement dans notre pensée comme l'abstraction de toutes ses réalisations et par 
laquelle nous construisons les mots secondaires dérivés du verbe. Cela signifie qu'il 
existe tout de même comme une réalité potentielle.» En un mot le travail de notre 
pensée se reflète dans la langue potentielle et réalisée; aux représentations poten-
tielles répondent les possibilités potentielles linguistiques qui réalisent ces représen-
tations en l'appliquant dans le parler ou la proposition; les deux réunies font la 
réalité linguistique. 
LV! Slav. revija 349